Odgovornost

Danas me je po ko zna koji put inspirisao ministar za koga uvek pomislim da mu teče poslednji mandat u vladi, a on me uvek razuveri i nastavi da ima neproporcionalno moći nad našim životima u poređenju sa poverenjem koje uživa u biračkom telu. Jedan od osnovnih problema, doduše ne samo srpske privrede, je da za loše rezultate velikih igrača niko nije suštinski kriv, pa je dominatna praksa socijalizacija gubitka. Na taj način veliki se sistemski stimulišu na rizično ponašanje, bilo da su to banke, preduzeća ili paradržavni fondovi, a to rizično ponašanje često je usko povezano sa koruptivnim podsticajima. Da bi Srbiji bilo bolje, jedan od osnovnih postulata bi morao postati: kada firma ne može da finansira dospele obaveze ona ide u bankrotstvo, a vlasništvo nad firmom preuzimaju poverioci. U srpskom slučaju banke. To ne znači da firme više nema. Naprotiv, ona je u rukama banke, koja nema ama baš ništa od toga da raskrčmi firmu i da prođe gore nego što bi prošla kada bi ta firma nastavila svoj život. Ona mora da je restrukturira ili da nađe nekoga ko će to da uradi. Ako to ne uradi kako treba banka trpi gubitak, ako uradi na pravi način banci će biti dobro, a firma nastavlja život sa novim vlasnicima (pretpostavka je da će banka pre ili kasnije prodati tu firmu) koji će verovatno svoj posao da rade bolje. Država ne mora da ulazi u priču, neki socijalni slučaj iz svog poreza ne mora da finansira gubitke velikih igrača, a ja ne moram da slušam kako nam o velikim poslovima i parama govore ljudi koji u svom životu nikada nisu nešto zaradili ni na slobodnom, ni na nešto manje slobodnom tržištu. Zaboravih, ne moram da slušam ni logičke besmislice prema kojima firme dolaze u problem zbog kredita, umesto da se kaže da niko ne bije po ušima da se kredit uzima i da se krediti obično ne mogu isplatiti zato što se firmom loše upravlja, a ne zato što banke neće da budu filantropi, prevashodno jer deponetni banke nemaju takvih želja.

Šta su posledice ovog jednostavnog koncepta. Prvo, akcionari će malo bolje razmisliti kome daju na upravljanje firmu i reagovaće brže kada vide da firma juri u ponor. Menadžeri koji upropaste firmu ili je dovedu u poteškoće lete sa svog posla na vreme. Znajući da im država neće priteći u pomoć, i akcionari i menadžment koga postave mnogo opreznije vagaju svoje poslovne planove i ne srljaju. S druge strane i banke ne dele šakom i kapom pare onima koji su vrlo diskutabilni sa stanovišta kvaliteta, jer znaju da će umesto države morati sami da rešavaju probleme koje su potpirili davanjem loših kredita. Rezultat je da je manje nerealnih pokušaja ekspanzije, manje korupcije, manje relaksiranih banaka i manje firmi koje jure u stečaj zbog igranja sa leveridžom na srpski način. Umesto da socijalni slučaj X daje svoje pare da bi finansirao nerealne poslovne planove velikih igrača, socijalni slučaj X iz budžeta dobija još neki dinar za 'leba i s 'leba, a ministri manje mudruju o apstraktno-filozofskim konceptima socijalnih korpi u saradnji sa najširim krugom stejkholdera. Takođe, znajuči da nema drugog izlaza za loše kredite do ulaska u vlasništvo, banke više ne mogu da zatežu oko reprograma loših kredita znajući da će se pojaviti Gandalf od Vlade, nego moraju mnogo pre da reaguju reprogramom kada vide da im je to bolje od ulaska u vlasništvo, a sam reprogram može da uključuje neki oblik kontrole poslovanja dužnika.

Eto, znam da je ovo preprosto da bi bilo prihvaćeno, ali i to bi bio korak napred. Potom se može krenuti na utvrđivanje broja meseci u godini, da li se može trošiti ono čega nema, da li je bolje imati pravo na papiru ili u praksi i tako dalje....

Austrijska teorija recesija

U komentarima na pretprethodni post hasd i Dorćolac pitaju zašto sam u knjizi posvetio relativno malo prostora austrijskoj teoriji recesija (ili poslovnih ciklusa ili ABCT) i kakve su moje zamerke na istu. 

Da prvo vidimo šta ta teorija nije. ABCT nije teorija koja kaže da ako u jednom periodu imate monetarnu ekspanziju u narednom sledi krah. To da će posle monetarne ekspanzije morati da usledi prilagođavanje nadole i recesija nije specifično za ABCT, već je široko prihvaćena stvar, od strane monetarista, novih kejnzijanaca i drugih škola. Ono što je specifično za ABCT je mehanizam tog kraha. On se za ABCT sastoji u tome da su u fazi ekspanzije investotori zavarani veštački niskim kamatnim stopama; zbog čega onda ulažu u dugoročnije projekte više nego što bi inače bio slučaj; ali kad ekspanzija jednom prestane vidi se da su mnogi od ovih dugoročnih projekata bili neisplativi; onda ti projekti propadaju i to je glavni uzrok recesije. 

Dakle, kad se kritikuje ABCT ne kritikuje se široko prihvaćena ideja da će monetarna ekspanzija jednom morati da prestane i da će uslediti prilagođavanje i recesija, već ovaj specifični mehanizam. 

Taj specifični mehanizam nije previše ubedljiv iz više razloga. 

Prvo, on pretpostavlja ekstremnu kratkovidost ulagača. Po ABCT, kada biznismen vidi da su kamate niske, on ne pomisli da je to možda privremena politika centralne banke i da će uslediti inflacija i zatim krah, nego naivno pomisli da će tako biti doveka. I to se navodno dešava stalno, privrednici nikad ništa ne nauče, već prilikom svake recesije ponavljaju istu grešku. To je čudno za teoriju koja inače drži da su, ako ne pojedinci onda tržišta u celini, dosta promućurna. 

Drugo, ABCT ima veliki problem u tretmanu kamatnih stopa. Biznis je kod odluka o ulaganjima pre svega zainteresovan za dugoročnije stope. Ali centralna banka ne može da kontroliše dugoročne stope. Štaviše, ako kratkoročne veštački smanji, ona samim tim dugoročne nenamerno povećava, zbog inflacionog efekta koji smanjenjem kratkoročnih stopa stvara. Ako  centralna banka veštački snizi kratkoročne kamate to neće smanjiti nego će povećati dugoročne i tako negativno delovati na ulaganja, u obrnutom smeru od predviđanja ABCT. ABCT jedino ostaje da barata sa kratkoročnim stopama, ali kao što rekoh, one za realni biznis nisu previše bitne. Pogledajte prethodnu krizu -- ljudi su kupovali stanove sa kreditima na 30 godina, to su bile kamate koje su gledali a centralne banke njih mogu da menjaju onoliko koliko meteorolozi mogu da promene klimu. A nije mnogo različito ni ako uzmete jednogodišnje ili petogodišnje kamate.

Treće, ABCT mehanizam, ponavljam, nije isto što i široko prihvaćena tvrdnja da posle veštačke ekspanzije sledi krah. ABCT mehanizam kaže da su u godinama buma, zbog niskih kamata, investicije rasle više nego što je trebalo, jer su dugoročna ulaganja imala više smisla od kratkoročnih ulaganja i potrošnje. Ali ako je to zaista tako, učešće kratkoročne, lične potrošnje bi tokom godina investicionog buma trebalo da pada. Ako uzmemo poslednju svetsku ekonomsku krizu, 2002. do 2007. je potrošnja trebalo da raste relativno sporije od investicija, što nije tačno. To je poznati problem sa ABCT, testiran i na ranijim recesijama -- investicije i potrošnja se obično kreću zajedno (što potvrđuje da postoje obični bumovi i krahovi), a ne u suprotnim smerovima (kao što bi po ABCT trebalo da bude).

Četvrto, svet se u sto godina otkad je Mizes predložio ovu teoriju dosta promenio. Čak i kad bi tvrdnje ABCT o zavaravanju investitora kamatnim stopama bile potpuno tačne, koliko bi tako nešto bilo bitno u današnje vreme? Pogledajte poslednju svetsku finansijsku krizu. Tu je ulogu igralo toliko državnih politika -- podsticanje građevinarstva; zakonska rešenja o ličnom bankrotsvu; dugogodišnja "preveliki da propadnu" doktrina;  međunarodna bazelska regulacija; mnogo domaćih finansijskih regulacija; uloga koju su države dodelile rejting agencijama; i mogao bih još dugo da nabrajam -- i sada uz sve to što ometa normalno funkcionisanje tržišta mi treba da poverujemo da je do krize došlo zbog loših kamatnih signala? Zato što je neko previše investirao u dugoročne projekte a premalo u kratkoročne? Čak i ako bi tako nešto bilo tačno, kad moje prethodne primedbe ne bi važile, o tome bi imalo smisla govoriti samo na tržištu bez većih ostalih distorzija. Ali u današnjem finansijskom sistemu distorzije su tolike da ABCT, čak i kad bi bila ispravna ne bi bila ni u prvih deset uzroka današnjih recesija. 

To su ukratko razlozi zašto ABCT ne pridajem mnogo pažnje.