Nobel za Maria Vargasa Ljosu

Ispravljena je nepravda naneta Borhesu, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2010. je Mario Vargas Ljosa!

Evo mog posta od pre tri godine gde kažem da je Ljosa "jedan od retkih velikih pisaca koji je istovremeno tržišni liberal, čime je verovatno sebi osigurao da nikad ne dobije Nobelovu nagradu za književnost." Izvinjavam se sada Šveđanima.

Evo Ivanovog posta o jednom od Ljosinih romana, a ima ih dosta u srpskom prevodu.

Ljosin sin Alvaro je takođe poznati politički pisac klasično liberalne orijentacije. Tyler Cowen kaže kad već nije mogao za ekonomiju dobro da je dobio za književnost.

Ulaganje u zlato?

Javni poziv za upis i uplatu investicionih jedinica fonda Ilirika gold počeće krajem meseca.

"Prinosi fondova koji ulažu u zlato u poslednjih šest-sedam godina kreću se izmedju 20 i 30 odsto godišnje", kaže portfolio menadžer Ilirike Predrag Pavićević i podsetio da se zlato među investitorima smatra "sigurnom lukom u nemirnim vremenima".

To je trebalo uraditi pre dve godine, ali nisam siguran da je dobra ideja sada. Ustvari je to što su fondovi ostvarivali po 20-30% godišnje već nekoliko godina znak da sada ne treba ulagati u njih. Zlato nema neke sopstvene karakteristike nego se kreće u suprotnom smeru od inflacije svetskih valuta i svetske ekonomije. U proteklih par godina je njegova cena već porasla zbog ekonomske krize, neizvesnosti i loših očekivanja od svih alternativnih ulaganja. Ako mislite da će svetska ekonomija i dalje ići nadole -- što nije nerealno -- onda kupovina zlata ima smisla. Biće zanimljivo videti reakciju cene zlata na američke izbore u novembru.

Ni inflacija svetskih valuta se ne očekuje, tako kažu tržišta. Sa druge strane centralne banke su odštampale mnogo novca, koji za sada još uvek stoji u bankama ali kad jednom krene da se pretače u kredite neće ga biti lako povući. Takođe i SAD i EU i UK i Japan i imaju velike javne dugove, a najlakši izlaz iz toga je inflacija. Mene zato zbunjuje zašto u svetu nema inflacionih očekivanja. Ako i vi mislite da svet greši u prognozi onda je to razlog za zlato.

Sve u svemu, pretpostavke za dalji rast zlata nisu skroz nerealne, ali teško je kupiti bilo šta kad vidite da je cena već na istorijskom maksimumu.

Poslednja žrtva

Miša Đurković, naučni saradnik, otkriva šta se zapravo desilo 5. oktobra:

Pošto je u igri je bila opcija direktne okupacije i još goreg razaranja zemlje, kako vreme prolazi, sve mi je bliža teza da je Milošević namerno raspisao izbore da bi ih izgubio i tako makar kratkoročno spasao zemlju.

Rat i ekonomija

Za sto godina na današnju makroekonomiju gledaće se kao što se sada gleda na pseudonauke poput eugenike ili frenologije. Izgleda kao nauka, nije lako za razumevanje, autoriteti mudro zbore i puk ih obično ne razume, državne strukture ih prihvataju ili aktivno podržavaju. Sistem je uhodan, proizvodi nove đake i favorizuje one koje drže liniju i tako uspeva da nastavi mitove i dok sve više i više autsajdera uviđa da je car go. To počinju da naslućuju i sami autoriteti, ali veliki broj njih je lično i profesionalno duboko investiran u disciplinu da ne može to tek tako sebi priznati.

Evo primera: Paul Krugman i Martin Feldstein, dva vodeća svetska makroekonomska autoriteta, na suprotnim stranama ideološkog spektra (Feldstein je republikanac, za Krugmana već znamo), slažu se u jednom -- rat bi bio najbolje preostalo rešenje za izlazak iz sadašnje ekonomske krize. Ne predlažu nekakav konkretni rat, ali govore "teorijski", sa ekonomske tačke. Tako je rekla nauka. Podigneš javnu potrošnju, poraste multiplikator, poraste GDP, a to je krajnji cilj ekonomije kako je oni vide.

Ovo je, naravno, klasična zabluda razbijenog prozora, o kojoj smo toliko puta govorili. Ako deca razbiju prozor, tačno je da se kreira posao i povećava promet staklorescu. To je ono što vide Krugman i Feldstein. Ono što ne vide je, da bi bez razbijenog prozora novac koji je otišao na njegovu zamenu bio upotrebljen za nešto drugo. Tako bi se stvorila nova, neto vrednost, a zamenom prozora resursi su potrošeni samo da se stvari vrate u prethodno stanje. Razbijanje uništava, a ne stvara vrednost. Krugman je pokazao ovo nerazumevanje već jednom kad je posle 11. septembra tvrdio da teroristički napadi mogu biti i dobra vest za američku ekonomiju, jer će podstaći građevinski industriju (i nove prozore bukvalno).

Apsurd se još bolje vidi ovako -- pošto pravi rat košta života, zašto ne bi, čisto kao sredstvo ekonomske politike, vodili jedan masovni lažni rat? Proizvoditi rakete i lansirati ih u okean, graditi kasarne pa ih rušiti, voziti tenkove i marširati vojsku levo i desno po teksaškoj pustinji, pucati u vazduh i tako dalje. Tako će se kreirati tražnja jednaka pravom ratu, multiplikator i sve to. Šta vrhunski makroekonomski autoriteti današnjice misle, da li bi to podstaklo ekonomski prosperitet? Ako ne, u čemu je razlika?

Što je rekao Orvel, morate biti intelektualac da biste poverovali u takvu glupost.