Dušan Pavlović piše o troškovima i koristima ograničenja upotrebe alkohola i koristi poznati argument eksternalija:
Neumerena konzumacija stvara negativne eksternalije, što znači da troškove ne snosite samo vi, već i drugi. Drugim rečima, posledice neumerene konzumacije alkohola stvaraju društveni trošak koji pada na sve pripadnike društva koji plaćaju saobraćajno i zdravstveno osiguranje.
Jasno je da preterana upotreba alkohola, kao i opojnih droga, cigareta ili masti nije dobra po zdravlje. Ali kako to povećava ukupne troškove zdravstva? Ljudi idu kod lekara kad su bolesni i stvaraju društvu troškove lečenja bez obzira od čega su bolesni. Ako se ne razbole u 50-oj godini od alkoholizma, razboleće se u 70-oj ili 80-oj od nečeg drugog. To što će se alkoholičar u proseku razboleti ranije i živeti kraće nema nikakve veze sa troškovima njegovog lečenja.
Ako se i prosečan životni vek doda u argument, onda je čak obrnuto. Veće zdravstvene troškove tokom svog životnog veka će društvu naneti neko ko u 98-oj godini umre od teško izlečive bolesti, nego alkoholičar koji je u srednjim godinama stradao od ciroze jetre.
A ako tome dodate i druge socijalizovane troškove i beneficije, pre svega sadašnji sistem penzionog osiguranja, onda oni bi koji na ove stvari gledaju utilitarno trebalo da se zalažu za subvencionisanje alkohola i masti. Jer najjeftinije za "društvo" je da ljudi umiru odmah posle odlaska u penziju.
U zagradi, ova kolektivna kalkulacija za mene uopšte nije legitiman argument, kakav god bio njen rezultat. Takođe, eksternalije koje postoje u socijalizovanom zdravstvu bi trebalo da budu dokaz u prilog desocijalizaciji zdravstva, a ne ograničenju sloboda pojedinca radi kolektivnog ekonomskog cilja. Ali ako se socijalno zdravstvo i prihvati kao dato, zagovornici regulacije ishrane i ponašanja greše čak i onda, u sopstvenim terminima. Sa aspekta troškova, alkoholizam je samo još jedna bolest, jedan mogući uzrok smrti i po tome nije ništa drugačiji od bilo koje druge izlečive ili neizlečive bolesti. Štaviše, spada u jeftinije bolesti i ako je u nekoj korelaciji sa ukupnim troškovima lečenja tokom prosečnog životnog veka, onda ih skoro sigurno smanjuje.
Neumerena konzumacija stvara negativne eksternalije, što znači da troškove ne snosite samo vi, već i drugi. Drugim rečima, posledice neumerene konzumacije alkohola stvaraju društveni trošak koji pada na sve pripadnike društva koji plaćaju saobraćajno i zdravstveno osiguranje.
Jasno je da preterana upotreba alkohola, kao i opojnih droga, cigareta ili masti nije dobra po zdravlje. Ali kako to povećava ukupne troškove zdravstva? Ljudi idu kod lekara kad su bolesni i stvaraju društvu troškove lečenja bez obzira od čega su bolesni. Ako se ne razbole u 50-oj godini od alkoholizma, razboleće se u 70-oj ili 80-oj od nečeg drugog. To što će se alkoholičar u proseku razboleti ranije i živeti kraće nema nikakve veze sa troškovima njegovog lečenja.
Ako se i prosečan životni vek doda u argument, onda je čak obrnuto. Veće zdravstvene troškove tokom svog životnog veka će društvu naneti neko ko u 98-oj godini umre od teško izlečive bolesti, nego alkoholičar koji je u srednjim godinama stradao od ciroze jetre.
A ako tome dodate i druge socijalizovane troškove i beneficije, pre svega sadašnji sistem penzionog osiguranja, onda oni bi koji na ove stvari gledaju utilitarno trebalo da se zalažu za subvencionisanje alkohola i masti. Jer najjeftinije za "društvo" je da ljudi umiru odmah posle odlaska u penziju.
U zagradi, ova kolektivna kalkulacija za mene uopšte nije legitiman argument, kakav god bio njen rezultat. Takođe, eksternalije koje postoje u socijalizovanom zdravstvu bi trebalo da budu dokaz u prilog desocijalizaciji zdravstva, a ne ograničenju sloboda pojedinca radi kolektivnog ekonomskog cilja. Ali ako se socijalno zdravstvo i prihvati kao dato, zagovornici regulacije ishrane i ponašanja greše čak i onda, u sopstvenim terminima. Sa aspekta troškova, alkoholizam je samo još jedna bolest, jedan mogući uzrok smrti i po tome nije ništa drugačiji od bilo koje druge izlečive ili neizlečive bolesti. Štaviše, spada u jeftinije bolesti i ako je u nekoj korelaciji sa ukupnim troškovima lečenja tokom prosečnog životnog veka, onda ih skoro sigurno smanjuje.
