Pages

31 December 2011

Čestitke

U svoje ime, a verujem i u ime blogera Tržišnog rešenja želim srećnu i berićetnu Novu godinu čitaocima bloga.

Za one koje smatraju da je ovakav vid čestitanja fundamentalno pogrešan i nekorektan pripremili smo još jednu čestitku

***

Please accept with no obligation, express or implied, my best wishes for an environmentally conscious, socially responsible, low stress, non-addictive, gender neutral, celebration of the winter solstice holiday, practiced within the most enjoyable traditions of the religious persuasion of your choice, or secular practices of your choice, with due respect for the religious and/or secular persuasions or traditions of others, or their choice not to practice religious or secular traditions at all.
Further, and subject to the above limitations, also please accept my best wishes for a successful, personally fulfilling, and medically uncomplicated recognition of the onset of the generally accepted calendar year 2011, but not without due respect for the calendars of choice of other cultures whose contributions to society have helped make our country great, and notwithstanding my personal views to the contrary, with! out specific warranty that our country is necessarily greater than any other nation, or is the only "our country", further, without regard to the race, creed, color, age, sex, physical ability, religious faith, or choice of computer platform of the wishee.

(By accepting this greeting, you further accept the following terms and conditions: This greeting is subject to clarification or withdrawal at any time, with or without cause. It is freely transferable; provided, however, that there is no alteration to the original greeting. This greeting implies no promise by the wisher to actually implement any of the wishes for the wishee or any transferee of the wishee, including friends or family of the wishee or any business or other entity owned or controlled, in whole or in part, by the wishee, and is void where prohibited by law and revocable at the sole discretion of the wisher. This wish is warranted to perform as reasonably expected for its particular purpose within the usual application of good tidings for a period of one year, or until the issuance of a subsequent holiday greeting, whichever comes first, and said warranty is strictly limited to replacement of this wish or issuance of a new wish at the sole discretion of the wisher.)

30 December 2011

Balkan i Kavkaz

Iz vrlo zanimljivog članka sa Economistovog Eastern Approaches bloga:

In Soviet times Nagorno-Karabakh was a mostly Armenian-populated autonomous region in Azerbaijan. In Yugoslav times Kosovo was a mostly Albanian-populated autonomous province of Serbia.
Armenians fought a war against the Azeris in the early 1990s, and the Kosovo Albanians against the Serbs in 1998-99. Nagorno-Karabakh declared independence in 1991. Serbia’s administration and security forces were expelled from Kosovo by NATO in 1999. The region was then run by the United Nations. It declared independence in 2008.
On the face of it there are plenty of similarities between Soviet breakaway statelets like Nagorno-Karabakh and Kosovo. But there are also many differences. No countries have recognised Nagorno-Karabakh as an independent state, but more than 80 have recognised Kosovo. Western countries emphasise that they believe that the Kosovo case is not a precedent for others.

Koliko su se stvari promenile


Građani zauzeli vojne objekte u Novom Sadu


Grupa koju čine predstavnici više od 20 nevladinih organizacija, grupa građana, udruženja, ali i pojedinaca nešto posle 12 sati obila je kapiju napuštene kasarne “Dr Arčibald Rajs” u Futoškoj ulici kako bi taj objekat pretvorili u društveni centar.

Zvuči kao neka vest sa Njuza, a nije. 

Verovatno nema bolje ilustracije toga koliko su se stvari promenile u prethodnih 10-ak godina. Neko može činjenicu da se ljudi ne plaše da okupiraju kasarnu lošom, neko može da je smatra dobrom, ali niko ne može da ospori činjenicu da stvari nisu kao što su nekada bile.

Što se mene tiče, ovi događaji ponovo otvaraju pitanje upravljanja neiskorišćenom državnom (ne samo vojnom) imovinom.

29 December 2011

Elastičnost

Mislim da je u najboljem interesu trgovaca da neto trgovinske marže za osnovne životne namirnice ne budu veće od 10 procenata jer će to da podigne tražnju i omogući da ljudi kupuju više i da na osnovu obima prometa i trgovine zarađuju više.



Očigledno se radi o čoveku sjajnog intelekta, koji ne samo da posao trgovine poznaje bolje od trgovaca (pa se oseća pozvanim da im svojim savetima pomogne), već se radi i o ekonomskom geniju, koji narušava sve ukorenjene dogme o elastičnosti tražnje. Recimo, ministru Petroviću je sasvim jasno (za razliku od nas dogmatskih neoklasičara) da ako se hlebu smanji cena za 50%, da će se prodati duplo više hleba. 

Naravno, šalu na stranu, istina je potpuno drugačija. Ako trgovac zaračunava maržu od 20%, a sada je primoran da zaračuna maksimalno 10%, cena proizvoda će pasti samo za 10%. To znači da čak i ako je ministar u pravu, pa se ne radi o proizvodima sa neelastičnom tražnjom (već je elastičnost recimo jedinična), prodaja može da se poveća samo za tih 10%. Po osnovu tog dodatnog prometa, trgovac zarađuje dodatnih 1%. Dakle, umesto 20% ukupne zarade imaće 11%. Potrebne su zaista nenormalne pretpostavke o elastičnosti (koeficijent elastičnosti od 10 i više) da bi trgovci imali interes da ovako nešto urade. Ali, naravno da sve vreme znamo da trgovcima ovakvo obaranje marži nije u interesu. Da im jeste u interesu, oborili bi marže odavno.

Evo još jednog razloga zašto ne treba ovo raditi sa maržama. U narednoj tabeli se nalaze indeksi za različite privredne grane (dobio sam mejlom, zasnovano na podacima RZS). Indeks je u odnosu na isti mesec 2010. godine.


Ind.
Građ.
Trg.
Turizam
Saobr. i kom.
Остали
Jan 11
105.2
97.7
102.6
109.1
105.8
102.1
Feb 11
109.8
97.8
102.3
107.5
110.6
102.0
Mar 11
106.7
101.9
94.1
103.3
107.8
101.7
Apr 11
100.6
108.6
95.7
102.4
104.1
101.5
Maj 11
108.5
110.8
93.9
105.7
105.7
101.2
Jun 11
105.1
111.1
94.9
105.0
105.6
101.1
Jul 11
97.0
110.1
92.3
101.7
105.7
101.1
Avg 11
100.9
109.2
94.2
102.2
107.5
101.2
Sep 11
99.4
108.4
91.2
99.6
105.6
99.9
Okt 11
101.4
107.2
95.8
98.4
106.2
99.6
Nov 11
102.8
107.3
94.4
98.7
105.6
99.6


Dakle, trgovina jako loše stoji. Poslednje što im treba je ovakav potez. Takođe, po podacima Ankete o radnoj snazi, u sektoru trgovine radi skoro 14% zaposlenih. 

Zlatousti

Superministar se danas bavi prosvetljivanjem. Doneo je odluku koja je, na liniji njegovih drugih odluka iz repertoara Mirka Marjanovića i nekih ranijih nadriekonomista Titovog doba. To je valjda doprinos nacionalnom pomirenju. Ono što je ružno je cinizam gde on objašnjava trgovcima da će manje marže podstaći veću tražnju i da će malotrgovina zarađivati više. Kao da naše malotrgovine vode kompletni retardi koji ne mogu da uoče takve gvozdene zakonitosti koje se ne pojavljuju igde osim u Demagostanu.

Mene kopka jedno drugo pitanje: Da li je ministar Zlatousti našao načina, ne samo da poveća standard građanima, podigne zarade maloprodaje, nego i da reši već uočenu pojavu da Srbi jedu barem 10 puta više od drugih naroda u okruženju i tako potpiruju inflaciju? Kako mi se čini, ja mogu da nastavim da jedem lopatom i da inflacija bude niska. I Šoškić nam daje iste prognoze, pa će biti da sam u pravu.

28 December 2011

Gas


Pitanje je - da li će Rusi da grade Južni tok? Čini mi se da je najtačniji odgovor - "niko ne zna". Zašto?

Kao što sam napisao pre jedno tri godine, Južni i Severni tok služe isključivo kao alternativa sadašnjim gasovodima koji idu kroz Ukrajnu i Poljsku, dakle izgradnja nije prevashodno podstaknuta nedostatkom kapaciteta. Pošto Rusi periodično imaju probleme i sa jednima i sa drugima, prosto žele da diversifikuju kanale snabdevanja. Ukoliko, recimo, uspeju da se nekako dogovore dugoročno sa Ukrajincima, Južni tok je čisto bacanje para. Čak i da se poveća tražnja u Evropi, uvek je jeftinije da naprave još jedan gasovod kroz Ukrajnu, nego da ga postavljaju po dnu Crnog mora. 

Drugo veoma bitno pitanje sa realizaciju ovog posla (a koje se otvorilo tek u poslednjih par godina) je otkriće velikih zaliha gasa u Poljskoj, kao i energetska politika drugih EU zemalja (Koga zanima ovo pitanje, obavezno neka pročita ovaj članak. U stvari, pročitajte članak i ako vas energetska politika ne zanima previše, stvarno je dobar). Ukratko, ako Nemačka nastavi sa planovima za odustajanje od nuklearne energije, otvara se ogromno dodatno tržište energije. Međutim, u Poljskoj su nađeni velike zalihe gasa koje novom tehnologijom mogu da se eksploatišu. Pitanje je kako će Francuska (kojoj je nuklearna energija primarni izvor energije i koja računa na veliki izvoz u Nemačku nakon zatvaranja tamošnjih nuklearki), kao i Rusija (kojoj se očigledno nasmeši brk svaki put kada nemački antinuklearni lobi postigne neku pobedu) da reaguju na mogućnost eksploatacije gasa u Poljskoj. Naime, tehnologija vađenja gasa koja bi morala da bude primenjena u Poljskoj je relativno "prljava", pa postoji bojazan da će Francuzi (ali i Rusi) lobirati u Briselu da se Poljacima maksimalno oteža i poskupi eksploatacija. Naravno, pitanje je i da li Poljaci imaju dovoljno dobar regulatorni okvir koji bi privukao privatne investicije bez kojih nema ništa od eksploatacije.

Ljude u Srbiji ovo pitanje zanima prevashodno zbog toga što je svojevremeno dovedeno u vezu za prodajom NIS-a. Dakle, ovde je narodu "prodata" prodaja NIS-a bez tendera pričom da je vezano za izgradnju Južnog toga. Ali, treba biti svestan da ako Južnog toka uopšte ne bude, ne treba kriviti Ruse. 

Naime, ruska strana u pregovorima za NIS nikada nije ništa pismeno garantovala. Možete pročitati vesti od pre tri godine, pa ćete se sami uveriti. Evo jedne vesti:

Vlada, naime, nije prihvatila da se sa Gaspromom napravi jedinstveni ugovor, koji će obuhvatati i prodaju NIS-a i garancije o izgradnji gasovoda Južni tok kroz Srbiju i izgradnju skladišta Banatski Dvor. Prema izvoru B92, Dinkić je ponudio opciju da Gasprom kupi 25 odsto NIS-a sada, a da preostalih 26 odsto akcija dobije kada se potpiše ugovor o Južnom toku.

Većina članova Vlade odbila je taj predlog insistirajući da se NIS proda Gaspromu bez ikakvih garancija. 

Evo i druge vesti:

Cvetković je kazao da će Srbija i Rusija potpisati jedan krovni sporazum, koji će sadržati političke garancije da će Srbija dobiti gasovod preko svoje teritorije i završetak izgradnje skladišta gasa Banatski Dvor. Iza tih garancija, za koje je ocenio da nisu male, biće predsednik ruske vlade i predsednik Rusije Vladimir Putin i Dmitri Medvedev.

Na pitanje da li je Srbija uspela da u pregovorima zaštiti svoje interese i uz podsećanje da je predsednik Srbije Boris Tadić ranije kazao da Srbija traži finansijske i pravne garancije za realizaciju celog sporazuma, Cvetković je naveo da za sada Srbija nema takve garancije, ali da ih očekuje u roku od dve godine. 

"Imamo političke garancije dva predsednika Putina i Medvedeva, koji su založili svoj lični i politički kredibilitet. Nije finansijska garancija i mi zakonski gledano ne bi mogli da naplatimo garancije ukoliko do realizacije sporazuma ne dođe. Međutim, malo je verovatno da će dva takva državnika pogaziti ono što su obećali", objasnio je premijer. 

Znači, jasno je od početka da izgradnja Južnog toka nije izvesna, kao i da Rusi nijednom nisu formalno (kada kažem "formalno" mislim - "pismeno, uz jasne pravne i finansijske sankcije za nepoštovanje dogovora") garantovali izgradnju Južnog toka. Svakome ko iole poznaje situaciju je jasno da je Rusima izgradnja Južnog toka second best rešenje, a da je najbolje rešenje dogovor sa Ukrajincima. Takođe, jasno je Rusima da im Južni tok ne rešava sve probleme. Dok na Ukrajinskom gasovodu treba samo da se dogovaraju sa Ukrajincima, na Južnom toku treba da se dogovaraju sa makar tri zemlje (Bugarska, Srbija, Mađarska), koje nisu ništa bolje raspoložene prema Rusima od Ukrajinaca (osim možda nas, mada smo i mi prevrtljivi).

Sve u svemu, moj zaključak je da se još ne može znati da li će Južnog toka biti ili ne. Ali, kakva god odluka da bude, nemamo razloga da se ljutimo na Ruse, oni su ljudi štitili svoje interese. Možemo samo našim političarima da budemo zahvalni na svemu ovome. Namerno kažem "političarima" a ne "vladi", jer je privatizacija NIS-a imala apsolutnu podršku skoro svih stranaka. Ako se dobro sećam, protiv su bili samo G17 i LDP.

27 December 2011

Darežljivi narodi

Izašao je izveštaj pod nazivom World Giving Index 2011, koji je pripremila Charities Aid Foundation. Cilj izveštaja je da rangira zemlje u svetu po, recimo, darežljivosti. Metodologija je vrlo jednostavna - uzeli su tri odgovora iz Gallupovog Worldview World Polla i uzeli prosek. Relevantna pitanja se odnose na to koji procenat stanovništva donira novac, koji procenat volontira i koji procenat bi pomogao strancu (ili je pomogao strancu, nisam siguran šta je tačno pitanje, a mrzi me da tražim).

Naravno, svima je sasvim jasno da listom prosto moraju da dominiraju levičarske zemlje, koje su u svoje građane usadile ideju solidarnosti i pomoći bližnjima i tako iz njih u najvećoj mogućoj meri izbacile sebičnost i slične loše osobine, jel tako? Evo prvih pet zemalja, pa zaključak donesite sami: SAD, Irska, Australija, Novi Zeland, Ujedinjeno kraljevstvo. Kako je to moguće, kad svi znamo da surovi anglosaksonski neoliberalni društveno-ekonomski model otuđuje ljude i promoviše "čovek je čoveku vuk" filozofiju? Nemam pojma, mora da je metodologija pogrešna.

Srbija se nalazi na zavidnom 147. mestu od 153 zemalja. Inače, region Centralne i Istočne Evrope se nalazi na samom dnu svetskih regiona, iza podsaharske Afrike, a rang susednih zemalja je: Bosna 144, Bugarska 145, Crna Gora 146,  Hrvatska 149, Albanija 150. Znači, sasvim smo prosečni u regionu, a bolji smo od Hrvatske. Ja mislim da treba da budemo zadovoljni.

26 December 2011

Larry Summers o krizi

The central irony of a financial crisis is that while it is caused by too much confidence, borrowing and lending, and spending, it can be resolved only with more confidence, borrowing and lending, and spending.


Kapirate? Ništa logičnije. Ceo tekst o Fedu i krizi (nije Summers autor) ovde.

Genijalno

Pavle sa Club von Neumann bloga je postavio zaista sjajan video sa TED-a.

Radi se o Luis von Ahnu, momku koji je sa timom sa Carnegie Mellon univerziteta tvorac Captcha i Recaptcha sistema. Nisam imao pojma da popunjavanjem glupih i dosadnih Recaptcha formulara pomažem pri skeniranju knjiga. Kako i zašto, pogledajte video.



Prosto vam se nameće pitanje - koje još aktivnosti na internetu bi mogle da imaju slične pozitivne eksternalije? Ne pada mi ništa na pamet, ali osećam da onaj ko uspe da smisli dobar biznis model može da se obogati. Recimo, ako ovom timu uspe ideja sa Duolingo sajtom (pogledajte video da biste shvatili o čemu se radi), na dugi rok bi mogli da steknu monopol nad kompletnom svetskom prevodilačkom industrijom.

Hotel iz budžeta

U kojoj je školi ekspert naučio da država treba da gradi hotele?

Ovo je koncept razvoja afričkih zemalja iz 1960-ih godina. Ne afričkih zemalja danas, nego Afrike iz 1960-ih. Jer Afrikanci su u međuvremenu shvatili. Samo tada je država direktno investirala u profitne projekte, kao što danas Srbija gradi stanove i hotele.

Postoji nešto što se zove industrijska politika, što podržavaju intervencionistički orijentisani ekonomisti poput Danija Rodrika. Ali i ta industrijska politika podrazumeva eventualne poreske olakšice i podsticaje privatnom sektoru za ulaganja u određene grane, dok se država ograničava na infrastrukturu. Niko normalan, ni Rodrik ni Krugman ni Stiglitz, vam neće reći da država treba da iz budžeta "investira" 30 miliona evra u gradnju sopstvenog hotela. Ovo je jedinstvena, srpska škola ekonomije.

Iz vesti mi je najupečatljiviji ovaj detaj:
On je naveo da je u hotel na Staroj planini država iz budžeta investirala više od 30 miliona evra i naglasio da je to prva "grinfild investicija" u domaći turizam u proteklih 20 godina. 

I nije im malo na pamet da možda ima razloga zašto je to tako? Da možda privatni sektor nije zainteresovan za turizam u Srbiji zato što turističkog potencijala nema?

Ovde se radi ili o fundamentalnom neznanju osnova ekonomije ili o golom kriminalu. Trećeg nema.

23 December 2011

ECB interveniše

Do sada je glavno pitanje u krizi evra bilo koliko će se Evropska centralna banka uključiti u operaciju spasavanja. Svaka zemlja ili unija koja ima svoju valutu i dug denominovan u svojoj valuti se može lako rešiti duga. Njena centralna banka može otkupiti sav dug od poverioca za svež novac. To će stvoriti inflaciju, ali duga više nema.

ECB je odbijala da tako nešto uradi iz više razloga. Prvi je inflacija. Drugi je što ta inflacija, osim što je loša sama po sebi, podrazumeva i preraspodelu jednaku poreskim transferima -- opet bi zemlje koje su štedele trpele inflaciju zbog onih koje nisu. Treći je što ni Mastriški sporazum ne dozvoljava ECB-u direktan otkup obveznica država. 

Ali prekjuče se dogodilo nešto važno. ECB je uvela novi program niskokamatnih kredita komercijalnim bankama, prema kojem banke mogu uzeti neograničene količine novca, po kamati od 1%, na tri godine. 

Ovo je mnogo drugačije od onoga što centralne banke obično rade. Tradicionalno one pozajmljuju bankama na vrlo kratak rok -- na dan, na nedelju ili dve, maksimalno na tri meseca. (Pošto ukupan obim zajmova obično raste one ovim putem ustvari "štampaju" novac.) ECB je sada uveo klasično dugoročno finansiranje komercijalnih banaka, nešto što je van opisa posla bilo koje centralne banke. I banke širom evrozone su iskoristile priliku i odmah uzele oko 500 milijardi evra. 

Razlog za ovu akciju je samo jedan. ECB se nada da će banke sada ove kredite iskoristiti da kupe obveznice zemalja poput Italije i Španije sa sličnom ročnošću. Za banke je posao lak -- pozajme od ECB po 1%, a kupe španske, italijanske ili druge obveznice, koje im donose po 4-7% godišnje. Time ECB zaobilazi mastriško pravilo po kojem ne sme direktno pozajmljivati vladama, ali suštinski radi baš to, preko privatnog sektora kao posrednika. 

Ako banke budu kooperisale i prionu na kupovinu državnog duga, onda će evrozona još neko vreme biti sigurna. Grčka više nije u igri jer je jedino pitanje kako će se gubici njenog de facto bankrota raspodeliti, ali Španija, Italija i drugi će dobiti novu slobodu da dalje pozajmljuju. 

Ovo, naravno, nije trajno rešenje, ovo je dupliranje uloga. Kao i kod svake piramidalne šeme, rezultati su povoljni samo dok je šema u usponu. U prvi mah to će biti dobro i za banke koje u ovome imaju zaradu i za zadužene države čiji će dug sada neko kupovati i obara im kamate. Ali ECB će jednom morati ili da prekine finansiranje ili da ode u hiperinflaciju. U trenutku kada finansiranje prestane, države će biti još zaduženije, a banke će imati još više državnog duga. 

Naravno, moguće je i da banke ne uđu u veću kupovinu sumnjivog duga. One nisu u obavezi da to rade, one mogu uzeti ove trogodišnje zajmove od ECB i uložiti u nešto drugo. Ali ovo je vreme simbioze države i finansijskog sektora, banke rade za državu a država radi za banke. Cela šema je smišljena da bi se kupovao dug i čini mi se da će nekako, uz pomoć štapa ili šargarepe, banke pre ili kasnije to i raditi. 

Zaključak: očekujte privremeno olakšanje dužničke krize, a zatim, u zavisnosti od vaše političke procene, ili osetnu inflaciju u evrozoni ili slom još većih razmera nego što bi bio sadašnji. 

22 December 2011

Ko pre devojci

Predsednik je ponovio nešto što sam više puta čuo - da je veoma bitno da mi završimo radove na Koridoru 10 pre nego što Rumuni i Bugari završe most preko Dunava.

Logika mi je skroz neverovatna: Ko pre završi put - preuzima ceo saobraćaj zauvek! Kao da turski kamioni ne mogu da idu našim autoputevima pa da onda pređu na put preko Rumunije, kada bude završen (ili obrnuto).

Naravno, naš glavni problem ni tada ni sada nisu autoputevi, već činjenica da ako kamiondžija odluči da ide preko Srbije čekaju ga makar dva granična prelaza. Ubrzanje saobraćaja usled izgradnje autoputa Niš - Dimitrovgrad je trivijalno u odnosu na vreme izgubljeno na carini. Ali, ko će da se zeza sa time, tu nema prilike za slikanje, nošenje šlemova i polaganje kamena temeljaca.

Kuriositas

Mislim da nisam nikada linkovao na Kuriositas, jedan od najlepših sajtova na koje sam ikada naleteo. Svakoga dana postavljaju linkove na kratke filmove, kompjuterske animacije, ili serije fotografija. Evo malog izbora iz proteklih par nedelja, čisto da steknete neku predstavu o tome šta sve možete tamo da nađete.

1. Kratki film "School Portrait"


School Portrait (2011) from Michael Berliner on Vimeo.


2. Kratki film "Big Society" sa istim glavnim glumcem, mogao bi slobodno da se zove Private Provision of Public Goods.


Big Society from Nick Scott on Vimeo.


3. Ako neko i dalje ne veruje da je kompjuterska animacija umetnost ravna ostalima, neka pogleda Pregunta Hermosas:


Preguntas Hermosas from Süperfad on Vimeo.


4. Serija slika o tvrđavama na Temzi, koje su izgrađene pred II svetski rat.


5. Slike drveća u koje su urasli novčići


6. Slike plavog sela u Andaluziji, koje je bilo belo, ali je onda kao deo plana za promociju filma o Štrumpfovima ofarbano u plavo


7. Neverovatan predeo oko vulkana Dalol u Etiopiji


21 December 2011

Postajemo Amerika

1. Aleksinac postaje Teksas.

2. Žagubica postaje Nevada (mada, zašto Nevada, a ne Kalifornija, kad je tamo bila najpoznatija zlatna groznica, nemam pojma).

3. Detroit već imamo.

4. Najavljuju da će i jug Srbije postati Kalifornija (gde se za sada nalazi najveća solarna elektrana na svetu).

Samo još neko da u sve to poveruje.

Dovoljno im je 10%

Ograničiće maržu na 10%. Nekoliko razloga protiv:

1. Troškovi prodaje nekih prehrambenih proizvoda (poput svežeg mesa) su relativno visoki. Em moraš da ga prevoziš hladnjačom, em mora da stoji u frižideru, em moraš da zaposliš posebnog radnika da ga prodaje. Dakle, ima nekog smisla da marža na sveže meso bude viša nego na zejtin, koji samo "stoji" na podu. Predloženih 10% možda uopšte neće biti dovoljno da pokrije te troškove, pa mesa baš neće ni biti u supermarketima. Sa druge strane, verovatno će ga biti u mesarama koje drže sami proizvođači (poput Matijevića ili Big Bulla) i koji lako interno mogu da povećaju nabavnu cenu, smanje maržu, a cenu zadrže na sadašnjem nivou.

2. Može lako da se desi da se u stvari ništa ne desi. Jednostavno, proizvođači imaju interes da prodaju robu, potrošači imaju interes da je kupe, trgovci imaju interes da posreduju. Suština je da marža nije jedini prihod trgovca. Može lako da se desi da trgovac ode kod proizvođača i kaže "E, meni se ne isplati da držim tvoje proizvode ako zarađujem samo 10%. Ajde da se ovako dogovorimo. Do sada si mi prodavao kilo mesa za 200 dinara, ja ga prodavao za 300. Ajde sada da mi ga prodajes za 270, ja ga prodajem za 300, ali mi plaćas 70 dinara po kilogramu za "materijalne troškove", ili "troškove marketinga", ili "troškove automatske obrade podataka". Takav dogovor je obojici u interesu, ne verujem da Ministarstvo može i to da spreči, a i ako spreči, ne vidim kako može da to kontroliše.

3. Mnogi sada rade kompenzacije sa trgovinskim lancima. Poznajem jednog čoveka koji Metrou prodaje svoje brašno, a za uzvrat iz Metroovih prodavnica kupuje robu kojom snabdeva svojih nekoliko radnji. Jedan drugi poznanik radi isto to, ali sa Ideom i marmeladom. Ko će tu da ustanovi kolika je marža i kako će da sprovede ograničenje, baš bih voleo da vidim.

4. Posle se čude zašto nema greenfield investicija u maloprodaji. Pa ko je lud da ulaže u zemlju u kojoj vlada može tek tako da mu limitira zaradu?

5. Uopšte mi nije jasna politička ekonomija svega ovoga. Sektor maloprodaje je sektor koji zapošljava ubedljivo najviše ljudi u Srbiji. Mnoge prodavnice, naročito one male prodavnice u komšiluku, jedva preživljavaju i sada. Obaranje marži će mnoge od njih primorati da stave katanac i otpuste ljude. Ne verujem da će iko da glasa za ovu vlast zato što zejtin umesto 120 košta 113 dinara. Sa druge strane, neko ko izgubi posao zbog ovoga, sigurno neće sa oduševljenjem da glasa za ovu vlast.

6. Što se mene tiče, sve manje strepim od ishoda sledećih izbora. Ne zato što sam nešto naglo počeo da cenim SNS ili DSS već zato što zaista gubim i poslednje tragove strpljenja prema ovima koji su sada na vlasti.

20 December 2011

Treba li evru zajednička fiskalna politika?

Jedna često ponavljana tvrdnja kada se govoti o krizi evrozone je da se ne može imati zajednička monetarna politika ako se vode odvojene fiskalne politike. Na to su kao na ključni problem evrozone ukazivali kritičari evro od početka, a danas se svi slažu da je, bez obzira na prezaduženost kao neposredan uzrok, neusklađenost fiskalne i monetarne politike taj fundamentalni problem koji se dugoročno mora rešiti. Neki čak vide potpunu fiskalnu uniju ili raspad evrozone kao jedine dve ravnotežne tačke.

Iako sam i sam to automatski prihvatao, sada vidim da je to pogrešna dijagnoza. Tačno je da je zajednička poreska politika jedna od stvari koje su načelno poželjne ako imate zajedničku valutu. Ali ona nije ništa važnija od drugih uslova -- zajedničke konjukture, povezanosti ekonomija, mobilnosti radne snage, mobilnosti kapitala, jezičke i kulturne bliskosti.

U doba zlatnog standarda (otprilike 1861-1930, negde kraće, negde duže), evropske zemlje i sve veće svetske ekonomije su imale jedinstvenu valutu -- zlato. Valute su se formalno zvale drugačije, ali pošto su bile definisane u gramima zlata, praktično su sve bile jedno te isto. "Dolar" ili "franak" su bili samo nazivi za određene količine zlata, to je bilo njihovo jedino značenje. Neke evropske zemlje su, da bi pojednostavile transakcije i računanje, čak i napravile uniformne valute sa identičnim vrednostima i to nazvale (Latinskom) monetarnom unijom. Ali i bez toga od SAD, preko Evrope do Japana, sve veće ekonomije sveta su preko zlata bile u monetarnoj uniji. Kako su tada zajednička monetarna i različite fiskalne politike mogle ići zajedno? 

Vrlo lako, ako nema arbitrarne monetarne politike, samostalnog štampanja novca, i ako nema neodgovorne fiskalne politike, ako se budžet u srednjem roku uravnotežava, onda nema ni problema sa monetarnom unijom. Da je danas jedinstvena monetarna politika navodno nemoguća bez zajedniče fiskalne, nije ekonomska zakonitost nego posledica promene prirode ovih politika. "Monetarna politika" je danas šifra za arbitrarno manipulisanje kamatnih stopa i količine novca, "fiskalna politika" je šifra za budžetske deficite i potrošnju bez pokrića, a obema je kejnzijanska makroekonomija još dala i naučnu auru. Jedino ako ih tako definišemo monetarna politka ne može bez fiskalne. Dok nisu postojale kao svesne makroekonomske politike, dok je monetarna bila ograničena na garantovanje vrednosti valute a fiskalna na uravnoteženje budžeta, moglo je.

Poenta je -- evrozona nije idealni valutni prostor, ali ako i hoće da ga očuvaju nije tačno da je fiskalna unija jedini način za to.

Englezi o svetloj strani komunizma

Neil Clark, Guardian:

No one questions that (Vaclav) Havel, who went to prison twice, was a brave man who had the courage to stand up for his views. Yet the question which needs to be asked is whether his political campaigning made his country, and the world, a better place.
Havel's anti-communist critique contained little if any acknowledgement of the positive achievements of the regimes of eastern Europe in the fields of employment, welfare provision, education and women's rights. Or the fact that communism, for all its faults, was still a system which put the economic needs of the majority first.

Putevi i građevinska industrija

Ne znam koliko ljudi zna za Zakon o podsticanju građevinske industrije u uslovima ekonomske krize. Suština zakona je stav 1 člana 5, koji glasi:



Na postupak izbora projektanta, vršioca tehničke kontrole, izvođača radova, vršioca stručnog nadzora, kao i vršioca tehničkog pregleda, odnosno za potrebe projektnog finansiranja za izgradnju objekata, primenjuje se pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva u skladu sa zakonom kojim se uređuju javne nabavke. 

Dakle, ceo zakon je donet samo da se u tim slučajevima ne bi primenjivale standardne odredbe Zakona o javnim nabavkama. Zakon predviđa ograničeno trajanje, do kraja 2011. godine. Sada je u Narodnoj skupštini predlog Zakona o dopunama i izmenama Zakona o podsticanju građevinske industrije u uslovima ekonomske krize. Verovatno se radi o jednom od najkraćih zakona ikada. Evo celog teksta:

Члан 1.

У Закону о подстицању грађевинске индустрије Републике Србије у условима економске кризе („Службени гласник РС”, број 45/10) у члану 8. речи „2011. године” замењују се речима: „2012. године”.

Члан 2.

Овај закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије.”


I, to je to, suspendovan Zakon o javnim nabavkama za još godinu dana. Kakva magija, neverovatno. 

Takođe, donosi se i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim putevima. Takođe, radi se o sjajnom primeru sažetosti. Evo celog zakona:

Члан 1.
У Закону о јавним путевима („Службени гласник РС”, бр. 101/05 и 123/07), члан 16. мења се и гласи:

"Члан 16.
Финансирање изградње и реконструкције, одржавања и заштите јавног пута обезбеђује се из:
1. накнада за употребу јавног пута;
2. буџета Републике Србије;
3. финансијских кредита;
4. улагања домаћих и страних лица и
5. других извора у складу са законом.”

Члан 2.
Члан 19. брише се.

Члан 3.
Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.


Ovime su ostavili Puteve Srbije bez 20 mlrd dinara za održavanje puteva u sledećoj godini, koji su im do sada pripadali od akcize na naftne derivate. Neverovatno je kako ovakve stvari prolaze bez ikakve javne rasprave.