Etatista godine

Šta reći, pogledajte i sami ako već niste.

22% više

Jako mi je interesantna ova diskusija oko deficita. Nešto sam naučio. Sa druge strane siguran sam da i vladi odgovara da ekonomisti raspravljaju o deficitu, ne toliko teorijski kao što se to radi na TR-u, koliko o tome da li je 0.6% BDP veliki ili mali deficit.

Ako više prostora posvetimo deficitu manje ćemo da pričamo o rastu državne potrošnje, koja bi trebalo da iznosi skoro 7,45 milijardi evra. To je nominalni rast više od 22% ili 1.35 miljardi evra. Povećanje od nešto više od 200 evra po glavi stanovnika (znam da ova mera nije bitna ali malo stavlja stvari u perspektivu).

I ja sam našao par interesantnih detalja iz budžeta:

• subvencije privatnim preduzećima 810 hiljada evra (ko su ti srećnici?)
• o zaštiti životne sredine se brinu ministarstvo, agencija i fond
• Fond za mlade talente 2 miliona evra
• tri udruženja i saveza potomoka i poštovalaca oslobodilačkih ratova od 1912 - 1918 i dalje primaju sredstva iz budžeta
• udruženje poštovalaca lika i dela Elvisa Prislija još uvek nije na budžetu

Jedna dobra vest, budžet predviđa da će doći do smanjenja nekih akciza, pogotovu na cigarete. Pretpostavljam da ovo ima više veze sa propalim obećanjem DOS-ove vlade da akcize neće biti povećavane 10 godina nego vladinom tendencijom da smanjuje poreze.

Politička relevantnost državnog zaduživanja

Ako sam u prethodnom postu bio u pravu, a mislim da jesam, onda se postavlja pitanje - a zašto se države uopšte zadužuju? Odgovor je jednostavan i uglavnom glasi - kako bi povećali verovatnoću opstanka na vlasti.

Kada bi birači bili racionalni, onda bi oni videli da je "zaduživanje sada" jednako "porezi posle", pa bi bili protiv nekih zaduživanja kao što su sada protiv nekih povećanja poreza. Međutim, oni to uglavnom ne shvataju, tako da političari imaju jak motiv da sada troše, a da se naknadno plaća. Oni žele (sasvim racionalno, btw) da njihova vlada gradi puteve, pravi bolnice, povećava plate u javnom sektoru na račun nekih budućih vlada.

Ako uspeju od kreditora da izdejstvuju dovoljno dugačak grejs period (bar do sledećih izbora) onda mogu da uživaju u svim političkim koristima zaduživanja, a da ne moraju da snose apsolutno nikakve političke troškove - to ostavljaju narednim vladama.

Ekonomska irelevantnost državnog zaduživanja

Komentari na Slavišin post o javnom dugu su me "naterali" da napišem poseban post o ovoj temi. Striktno ekonomski posmatrano, način finansiranja je irelevantan. Da bih objasnio zašto, dajem sledeći primer. Pretpostavimo da je bogatstvo naroda 100 miliona dolara. Treba da se napravi most koji košta 10 miliona. Kamatna stopa je 5%. Raspravlja se da li da se most finansira kroz jednokratni porez, ili da se uzme kredit od EBRD-ja na 10 godina, pa da se kamata plaća godišnje.

Prva opcija, kroz jednokratni porez znači da građanima prve godine ostaje samo 90 miliona. Za 10 godina, uz kamatu od 5% to naraste na 135 miliona (da pojednostavimo stvar, pretpostavljam da svi daju pare u banku na 10 godina). Druga opcija ostavlja građanima 100 miliona u prvoj godini, ali banci za 10 godina treba da se vrati 15 miliona (10 miliona + 500.000 godišnje za kamatu). Za 10 godina, građani opet imaju 135 miliona.

Suština je u tome da je način finansiranja potpuno irelevantan. Jedina bitna odluka je da li uopšte treba praviti most. Ako treba, obe opcije su podjednako dobre. Ako ne treba - onda su obe podjednako loše.

Inače, radi se o konceptu koji je poznat pod imenom Rikardijanska jednakost i koji nije baš opšteprihvaćen. Odnosno, na prvi pogled je tačan, ali je napravljeno nekoliko pretpostavki koje ne moraju da budu zadovoljene u svakom slučaju.

UPDATE: Jedan od komentatora potpuno opravdano kaže da bi isti argument mogao da se primeni i na privatno zaduživanje, čime osporava validnost argumenta koji sam ja izneo. Međutim, državno zaduživanje jeste suštinski drugačije od privatnog, jer država ne može da "nema para". Država UVEK može da dođe do para kroz povećanje poreza jer su na dovoljno kratak rok sve poreske osnovice neelastične, ili prosto konfiskacijom imovine. Na kraju krajeva, uvek može da uvede glavarinu ili da naštampa pare i da tako isfinansira šta god da hoće. To ne rade samo zato što je nepopularno (čitaj, izgubili bi sledeće izbore).

Princip protiv interesa

Amerika je obnovila pomoć novoj Fatahovoj palestinskoj vladi na Zapadnoj obali posle 15 meseci embarga. Predstavnici Hamasa tvrde da je ovo dokaz da međunarodna zajednica nema za cilj razvijanje demokratije.

Pošto je embargo uveden posle Hamasove pobede na slobodnim izborima stvarno se postavlja pitanje da li je Hamas u pravu? Amerika je podržavala organizovanje izbora, a kad im se nije svideo rezultat odlučili su da izgladnjivanjem stanovništva promene rezultate. To se otprilike i dogodilo.

Meni se ipak čini da je američka politika u ovom slučaju ispravna, a evo i zašto:

• Embargo je bio neizbežan jer Hamasova vlada nije želela da se odrekne nasilja. Nije dovoljno pobediti na demokratskim izborima, potrebno je i pridržavati se takozvanih demokratskih principa. Jedan od bitnijih je pravo na život.
  
• Amerika ima pravo da odluči kome će da daje pomoć a kome neće.

Sa druge strane teško je braniti princip podrške demokratiji ukoliko de fakto ne priznate rezultate fer izbora. Ima još nekoliko primera američke neprincipijelnosti: izveštaj o ljudskim pravima koji radi State Department za Saudijsku Arabiju i druge saveznike je dosta ružičastiji od izveštaja koje radi, recimo, Human Rights Watch. Takođe, Pakistan je dobio podršku Amerike za razvijanje nuklearnog programa iako je Amerika potpistnik sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja.

U svim navedenim slučajevima Amerika se vodi više svojim nacionalnim interesima nego principima na kojima insisitra, što je legitimno. Ipak insistiranjem na raznim principima kreatori američke spoljne politke otvaraju prostor za takođe legitimne kritike od strane Hamasa i njima sličnih. Bez obzira na sve potencijalne nedostatke čini mi se da je za Ameriku ipak daleko bolje da nastupa sa stanovištva svojih nacionalnih interesa.

Direktni i indirektni porezi

Pod direktnim porezima se obično smatraju oni porezi koje poreski obveznici sami plaćaju. Pod indirektnim se smatraju oni porezi koje neki posrednik obračunava i naplaćuje. Primeri direktnih poreza su porez na imovinu i porez na dohodak, a primeri indirektnih su PDV, akcize ili carine. Tradicionalno razmišljanje je da su građani daleko više svesni promena direktnih, nego indirektnih poreza i da se zato samo indirektni i povećavaju.

Budžet Srbije nije baš prilagođen ovakvoj analizi, pre svega zato što porez na imovinu nije posebno prikazan. Ako pretpostavimo da kategorija "ostali poreski prihodi" obuhvata porez na imovinu i porez na prenos apsolutnih prava, onda ona predstavlja čisto direktne poreze. Pored njih, porez na dohodak građana bi mogao da se smatra direktnim (mada baš i nije, jer ga obračunava i plaća firma, ali postoji i godišnji porez koji je striktno direktan). Kada se ova dva poreza saberu, dolazimo do cifre od oko 65 milijardi dinara, ili oko 11% prihodne strane budžeta. Sve ostalo su indirektni porezi (PDV - 46%, akcize - 17%, carine 9%, porez na dobit - 4,5% i ostalo 12,5%).

Možda se zato skoro niko ne zalaže za smanjenje poreza - niko nije ni svestan koliki su. Čak ni ja, koji se u to po malo razumem, ne bih znao da izračunam koliko sam tačno poreza platio prošle godine.