Pravo iz Putinovog zatvora zbog "verbalnog delikta", na BBC da se objasni sa voditeljem kome nikako nije jasno šta to ima loše u današnjoj Rusiji.
11 February 2011
CIA i Egipat
Leon Panetta, direktor CIA, juče: Mubarak večeras daje ostavku.
Hosni Mubarak, nekoliko sati kasnije: Nema govora o ostavci, stabilnost zemlje, ne podležemo pritiscima, potpredsednik je ovlašćen i tako to.
Zato mi nije jasno zašto se svet onomad uznemirio oko kablova koje šalju diplomate pet-šest platnih razreda ispoda šefa CIA.
"Slobodni gradovi" u Hondurasu?
Pisali smo i ranije o konceptu "slobodnih gradova" (charter city) Pola Romera. Nakon što je ideja propala na Madagaskaru, na red je došao Honduras. Naime, tamošnji parlament je izglasao izmene Ustava koji omogućavaju formiranje slobodnih gradova koji bi bili samo pod delimičnim suverenitetom Hondurasa.
Pročitajte tekst Pola Romera na njegovom blogu i ovaj članak iz Vol Strit Džurnala za više informacija.
A, ako već niste, obavezno pogledajte i Romerov govor na TED Conferences, u kojem obrazlaže celu ideju:
Pročitajte tekst Pola Romera na njegovom blogu i ovaj članak iz Vol Strit Džurnala za više informacija.
A, ako već niste, obavezno pogledajte i Romerov govor na TED Conferences, u kojem obrazlaže celu ideju:
Najbolja. Decenija. Ikada.
Kategorija:
Svet
Robin Hanson skreće pažnju na članak u Washnington Postu:
A onda pogledajte i ovaj grafikon o broju ljudi koji su poginuli u oružanim sukobima:
U novom izveštaju Brukings institucije pod nazivom Siromaštvo u brojevima: Promene u stanju globalnog siromaštva od 2005. do 2015. apdejtovali smo zvanične podatke Svetske banke o osobama koje žive sa ispod 1.25$ dnevno kako bi smo videli šta se desilo sa siromaštvom u svetu nakon rasta zemalja u razvoju. Procenjujemo da je između 2005. i 2010. godine, skoro pola milijarde ljudi "pobeglo" iz ekstremnog siromaštva, dok je ukupan broj siromašnih u svetu pao na 878 miliona ljudi. Nikada ranije u istoriji sveta nije toliko veliki broj ljudi pobegao iz siromaštva u tako kratkom periodu. Milenijumski ciljevi razvoja UN su postavili za cilj prepolovljavanje stope siromaštva u svetu u između 1990. i 2015. godine; taj cilj je verovatno postignut još 2008. godine, sedam godina pre plana. Štaviše, koristeći procene rasta per capita potrošnje, predviđamo da će do 2015. godine manje od 600 miliona ljudi ostati siromaštvo. U tom trenutku će stopa siromaštva iz 1990. godine biti prepolovljena, a zatim još jednom prepolovljena.
Smanjenje siromaštva se događa u svim krajevima sveta i većini zemalja, mada uz različite brzine. Rastuća tržišta Azije imaju najviše uspeha; dva džina u regionu, Kina i Indija, su verovatno zaslužne za tri četvrtine ukupnog smanjenja siromaštva u periodu 2005. - 2015. Procenjujemo da će tokom ovog perioda, učešće Azijata u ukupnom broju siromašnih pasti sa oko dve trećine na jednu trećinu, dok će učešće Afrikanaca porasti na 60%. Ali Afrika takođe napreduje; mi procenjujemo da je u 2008. godini stopa siromaštva pala ispod 50% po prvi put. Procenjujemo da će do 2015. godine siromaštvo u Africi pasti ispod 40%, što se u Kini nije desilo sve do sredine 90-ih.
A onda pogledajte i ovaj grafikon o broju ljudi koji su poginuli u oružanim sukobima:
Zaključak se sam nameće - decenija od 2001. - 2010. treba da ostane zlatnim slovima zapisana u istoriji - nikada se siromaštvo u svetu nije brže smanjivalo i nikada ljudi nisu manje ginuli u ratovima.
Da li će to tako i biti? Ne, prethodna decenija će ostati upamćena po 11. septembru, ratovima u Iraku i Afganistanu i velikoj ekonomskoj krizi.
09 February 2011
Nije 1100 nego 695 evra
Komentatori sa B92 su u pravu.
Gde je pogrešio Miladin Kovačević? Računanje standarda po paritetu kupovne moći je standardna metoda i tu nije ništa sporno. Ali izgleda da je greška bila u računu.
Ako se pogledaju podaci za GDP i GDP po paritetu kupovne moći, vidi se da se je kod Srbije taj odnos oko 1.85. Po MMF-u, GDP po paritetu kupovne moći je 1.85 puta veći od GDP-ja Srbije po cenama.
Ako se prosečna plata u Srbiji od 380 evra pomnoži sa tih 1.85, dobije se 695 evra (i ovde zanemarujemo odnose cena između Evrope i Amerike).
Šta je uradio Kovačević? Izgleda da je pogledao vrednost PPP konvertora, koji je za 2009. godinu oko 38 (isto u gornjem linku). Ali je onda prevideo da je konverter prema dolaru i umesto toga ga obračunao prema evru. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je to uradio, ali ako se to uradi dobija se njegov rezultat da 37 evra u Srbiji vredi 100, a odatle prosečna plata 1100.
Standard
Vidim da se na B92 digla velika frka (trenutno 450 komentara) povodom tvrdjenja nekog srpskog statističara da, po paritetu kupovne moći, 37 evra u Srbiji vredi koliko 100 evra u EU, iz čega sledi da je prosečna plata u Srbiji na nivou prosečne plate u EU od 1100 evra.
Ne znam da li je ovo dobro proračunato, ali ovako odokativno, ne izgleda mi uopšte suludo kako bi se iz komentara moglo zaključiti. I ja se u Beogradu neprijatno iznenadim kako su neke stvari skupe (npr. tehnika, garderoba), ali objektivno, oni glavni troškovi ne mogu da se porede. U Beogradu može da se stanuje u centru grada za manje od hiljadu dolara, školarine na privatnim univerzitetima su reda veličine par hiljada evra, privatni vrtići su, koliko sam gledala, nešto tipa trista dolara. Privatni lekari i zubari bi takodje trebalo da su dosta jeftiniji, neka hrana je možda skuplja ali ima i mnogo jeftinije... Zar nije pretplata za kablovsku nešto tipa dvadeset dolara? Naravno, nisu sve te stvari sasvim uporedive, ali s druge strane, postoji tu još i mreža jeftinijih državnih varijanti.
Kapiram da je ljudima teško, i meni je grozno kad čitam ispovesti onih koji ne mogu da nadju posao, i to neki plaćen par stotina dolara, da ne pominjem sve te ljude koji žive od raznih crkavica. Ali, ne vidim razlog da se zbog toga tvrdi da, sa tim istim crkavicama, bi u EU živeli bolje, ili čak isto.
Ne znam da li je ovo dobro proračunato, ali ovako odokativno, ne izgleda mi uopšte suludo kako bi se iz komentara moglo zaključiti. I ja se u Beogradu neprijatno iznenadim kako su neke stvari skupe (npr. tehnika, garderoba), ali objektivno, oni glavni troškovi ne mogu da se porede. U Beogradu može da se stanuje u centru grada za manje od hiljadu dolara, školarine na privatnim univerzitetima su reda veličine par hiljada evra, privatni vrtići su, koliko sam gledala, nešto tipa trista dolara. Privatni lekari i zubari bi takodje trebalo da su dosta jeftiniji, neka hrana je možda skuplja ali ima i mnogo jeftinije... Zar nije pretplata za kablovsku nešto tipa dvadeset dolara? Naravno, nisu sve te stvari sasvim uporedive, ali s druge strane, postoji tu još i mreža jeftinijih državnih varijanti.
Kapiram da je ljudima teško, i meni je grozno kad čitam ispovesti onih koji ne mogu da nadju posao, i to neki plaćen par stotina dolara, da ne pominjem sve te ljude koji žive od raznih crkavica. Ali, ne vidim razlog da se zbog toga tvrdi da, sa tim istim crkavicama, bi u EU živeli bolje, ili čak isto.
Poziv na dogovore
Kategorija:
Politika
Svetomir Marjanović u svojoj kolumni za Press poziva Tadića i Nikolića da sednu i da se dogovore "kako rešiti probleme koji čekaju Srbiju". Nije Sveta jedini, mnogi ljudi veruju da bi sve bilo bolje kada bi neki ljudi seli i dogovorili se.
Čitajući ovo, setio sam se starog predloga Stevena Landsburga (iz knjige Armchair Economist, poglavljeThe End of Bipartisanship) da antimonopolski zakon treba da se primenjuje i na političare. Landsburg tvrdi da, ako je zabranjeno Maksiju, Merkatoru i Idei da sednu za sto i da se "dogovore", onda treba da bude zabranjeno i demokratama i republikancima. Argument je isti onom koji koristi Adam Smit u čuvenoj rečenici:
Dakle, Lendsburg smatra da političari, kada se dogovaraju, neće to vreme potrošiti na temu "kako da narodu bude bolje", već na temu "kako da tebi i meni bude bolje". Ako je dosluh zabranjen na tržištu proizvoda, ima nekog smisla da bude zabranjen i na tržištu političara.
Nisam siguran da se baš 100% slažem, ali ima nečega u tome.
Čitajući ovo, setio sam se starog predloga Stevena Landsburga (iz knjige Armchair Economist, poglavljeThe End of Bipartisanship) da antimonopolski zakon treba da se primenjuje i na političare. Landsburg tvrdi da, ako je zabranjeno Maksiju, Merkatoru i Idei da sednu za sto i da se "dogovore", onda treba da bude zabranjeno i demokratama i republikancima. Argument je isti onom koji koristi Adam Smit u čuvenoj rečenici:
Ljudi iz iste industrije se retko sreću zajedno a da se razgovor ne pretvori u zaveru protiv javnosti...
Dakle, Lendsburg smatra da političari, kada se dogovaraju, neće to vreme potrošiti na temu "kako da narodu bude bolje", već na temu "kako da tebi i meni bude bolje". Ako je dosluh zabranjen na tržištu proizvoda, ima nekog smisla da bude zabranjen i na tržištu političara.
Nisam siguran da se baš 100% slažem, ali ima nečega u tome.
Najuticajnijih 20
American Economic Review je proglasio 20 najuticajnijig članaka ovog žurnala za 100 godina postojanja. AER je, prvo, najprestižniji ekonomski časopis na svetu (par njih kao Journal of Political Economy je blizu, ali AER je malo iznad). Drugo, pošto ga izdaje American Economic Association, AER je oličenje mejnstrijma i kao takav obično forsira tehnički složene radove, koje ja ne volim jer im zbog akcenta na formalizaciji obično nedostaje pravi sadržaj.
Ali kada se proglašavaju najuticajniji, kvalitet ispliva na površinu. U top 20 svih vremena časopisa poznatog po cyborg nauci su daleko iznad proporcionalnog dospeli članci bez ikakvih ili sa sasvim jednostavnim formalnim modelima, ali važnim sadržajem -- kao što su članak Alchiana i Demsetza o teoriji firme, Roberta Mundella o optimalnom valutnom prostoru, teorija rent-seekinga Anne Krueger, Friedmanova "Uloga monetarne politike" i Hayekova "Upotreba znanja u društvu". Pogledajte celu listu.
08 February 2011
Da mi je mobilni pri ruci
Negde sam ranije pročitao da postojanje mobilnih telefona znatno otežava posao scenaristima i piscima uopšte. Jednostavno, teško je osmisliti radnju u kojoj se problem ne može rešiti mobilnim telefonom, jer je problem u komunikaciji uglavnom u samom središtu radnje. Recimo, klasična scena u kojoj ona zauvek napušta grad, a on pokušava da stigne na aerodrom i da joj kaže da je voli, danas nema nikakvog smisla, jer može prosto da je pozove na mobilni. Ne mogu sada da pronađem taj tekst, ali je autor navodio gomilu sličnih "klasičnih scena" koje se vrlo lako rešavaju mobilnim.
Elem, naleteo sam na sledeći video (izmišljena pilot epizoda serije 24 iz 1994. godine), koji dobro ilustrije taj problem, ali i ukazuje na tehnološki napredak ostvaren u poslednjih 15-ak godina.
Elem, naleteo sam na sledeći video (izmišljena pilot epizoda serije 24 iz 1994. godine), koji dobro ilustrije taj problem, ali i ukazuje na tehnološki napredak ostvaren u poslednjih 15-ak godina.
Poreski rashodi
Kategorija:
Porezi
Ovogodišnji budžet sadrži stavku o takozvanim "poreskim rashodima" u iznosu od oko 21 mlrd dinara, a što znači da je država po osnovu različitih poreskih oslobađanja propustila da naplati tih 21 mlrd dinara. Struktura je sledeća: 17 mlrd kod poreza na dobit (olakšice vezane za reinvestiranje, kao i za velike investicije), 1 mlrd porez na dohodak i socijalni doprinosi (vezano za zapošljavanje nekih kategorija) i 3 mlrd vezano za refundaciju PDV-a kod kupovine prvog stana.
Pitanje je sledeće - da li ovo sve ima smisla? Moj odgovor je da ne znam, a evo i zašto.
S jedne strane, jasno je da su poreske olakšice slične subvencijama. Između toga da li će država nekome da pokloni 5 mlrd dinara, ili će mu reći "ne moraš da platiš porez u iznosu od 5 mlrd dinara", načelno posmatrano, nema neke razlike. Dakle, ima smisla evidentirati ove stvari.
Međutim, sa druge strane, postavlja se pitanje kako su i zašto odabrani baš ovi poreski rashodi. Po čemu se tačno razlikuje refundacija PDV za kupovinu prvog stana od umanjene stope PDV za gomilu proizvoda (hrana i slično)? Zašto se činjenica da se bioskopske ulaznice oporezuju stopom od 8% ne smatra poreskim rashodom usmerenim na posetioce bioskopa? Odgovor je da objektivnog kriterijuma nema, već da Ministarstvo finansija (ili već neka druga institucija u zavisnosti od države) mora da utvrdi "odstupanja od uobičajene poreske politike", pa da takva odstupanja evidentira. To znači da mora prvo da utvrdi šta je uopšte "uobičajena poreska politika", a tako nešto je veoma sporno. Po čemu je niža stopa PDV za bioskopske ulaznice "neuobičajenija" od oslobađanja velikih investitora od nekih poreza. Nemam pojma.
Sve u svemu, još jedna potencijalno zanimljiva debata koju u Srbiji nismo imali.
Pogledajte i nedavni post Dona Budroa na tu temu.
Pitanje je sledeće - da li ovo sve ima smisla? Moj odgovor je da ne znam, a evo i zašto.
S jedne strane, jasno je da su poreske olakšice slične subvencijama. Između toga da li će država nekome da pokloni 5 mlrd dinara, ili će mu reći "ne moraš da platiš porez u iznosu od 5 mlrd dinara", načelno posmatrano, nema neke razlike. Dakle, ima smisla evidentirati ove stvari.
Međutim, sa druge strane, postavlja se pitanje kako su i zašto odabrani baš ovi poreski rashodi. Po čemu se tačno razlikuje refundacija PDV za kupovinu prvog stana od umanjene stope PDV za gomilu proizvoda (hrana i slično)? Zašto se činjenica da se bioskopske ulaznice oporezuju stopom od 8% ne smatra poreskim rashodom usmerenim na posetioce bioskopa? Odgovor je da objektivnog kriterijuma nema, već da Ministarstvo finansija (ili već neka druga institucija u zavisnosti od države) mora da utvrdi "odstupanja od uobičajene poreske politike", pa da takva odstupanja evidentira. To znači da mora prvo da utvrdi šta je uopšte "uobičajena poreska politika", a tako nešto je veoma sporno. Po čemu je niža stopa PDV za bioskopske ulaznice "neuobičajenija" od oslobađanja velikih investitora od nekih poreza. Nemam pojma.
Sve u svemu, još jedna potencijalno zanimljiva debata koju u Srbiji nismo imali.
Pogledajte i nedavni post Dona Budroa na tu temu.
07 February 2011
Reagan i Obama
Kažu da je Obama opsednut Reaganom, njegovim moćima komunikacije, prijemčivošću, sposobnošću da neprijatelje pridobije na svoju stranu i tako dalje. Posle najnovijeg govora naciji mediji su ga često poredili sa Reaganom u tom smislu. Peter Robinson sa Hoover instituta, pisac čuvenog govora "Srušite ovaj zid, mr Gorbačov" objašnjava zašto je pogrešno porediti Obamu sa Reaganom.
Međutim, meni je za ovu priliku zabavnije da ih uporedimo na jedan drugi način, relevantan za ekonomsku politiku, pa čak i teoriju. Naime, obojica predsednika su se suočila u prvim mesecima svoje vladavine sa vrlo oštrim recesijama. I reagovali su vrlo različito. Pod Reganom, Fed je nastavio sa restriktivnom monetarnom politikom, dok je sam Reagan drastično smanjio poreze i odbio da poveća državnu potrošnju. Šta su Obama i Bernanke uradili neću da trošim reči: ukratko, sve suprotno od toga. I evo rezultata:
GDP rast pod Reganom i Obamom u prve dve godine:
Zaposlenost pod Reganom i Obamom:
Izvor Cato institute.
Međutim, meni je za ovu priliku zabavnije da ih uporedimo na jedan drugi način, relevantan za ekonomsku politiku, pa čak i teoriju. Naime, obojica predsednika su se suočila u prvim mesecima svoje vladavine sa vrlo oštrim recesijama. I reagovali su vrlo različito. Pod Reganom, Fed je nastavio sa restriktivnom monetarnom politikom, dok je sam Reagan drastično smanjio poreze i odbio da poveća državnu potrošnju. Šta su Obama i Bernanke uradili neću da trošim reči: ukratko, sve suprotno od toga. I evo rezultata:
GDP rast pod Reganom i Obamom u prve dve godine:
Zaposlenost pod Reganom i Obamom:
Izvor Cato institute.
Kako sa 500 hiljada evra očistiti državu?
Kategorija:
Ekologija
Možeš da postaviš bilbord na teniskom turniru, a možeš i da uradiš ovako nešto:
Za one koji nemaju 5 minuta da pogledaju video:
Estonci su organizovali kampanju "Let's Do It" čiji je cilj bio da se u jednom danu očiste sve divlje deponije. Pomoću posebnog softvera, ljudi su mogli da šalju geografske koordinate deponija, a koristili su i Google Earth. Onda je 3. maja 2008. izašlo oko 50.000 Estonaca i počistilo preko 10.000 tona smeća za 5 sati. I to je bilo to.
Ovde je zvanični sajt akcije, a ovde je jedan novinski članak.
PS. U komentarima, Stanislav skreće pažnju na svetski sajt ovog pokreta i poziva zainteresovane da se jave na stanislav@letsdoitworld.org.
06 February 2011
Srećan rođendan, Gipper!
Danas je ravno sto godina od rođenja Ronalda Reagana. Umesto mnogo priče, evo njegovog govora iz predizborne kampanje Barry Goldwatera iz 1964 koji je, sa ove distance očigledno predstavljao jedan od važnijih momentara u modernoj istoriji koji je dramatično uticao na razvoj događaja u Americi a time i u svetu.
Ponovo o istoriji
Woodrow Wilson, 1917:
Barack Obama, 2011:
Does not every American feel that assurance has been added to our hope for the future peace of the world by the wonderful and heartening things that have been happening within the last few weeks in Russia? Russia was known by those who knew it best to have been always in fact democratic at heart, in all the vital habits of her thought, in all the intimate relationships of her people that spoke their natural instinct, their habitual attitude towards life.
The autocracy that crowned the summit of her political structure, long as it had stood and terrible as was the reality of its power, was not in fact Russian in origin, character, or purpose; and now it has been shaken off and the great, generous Russian people have been added in all their naive majesty and might to the forces that are fighting for freedom in the world, for justice, and for peace.
Barack Obama, 2011:
Over the past few days, the American people have watched the situation unfolding in Egypt. We’ve seen enormous demonstrations by the Egyptian people. We’ve borne witness to the beginning of a new chapter in the history of a great country, and a long-time partner of the United States.
To the people of Egypt, particularly the young people of Egypt, I want to be clear: We hear your voices. I have an unyielding belief that you will determine your own destiny, and seize the promise of a better future for your children and your grandchildren
05 February 2011
Neuspelo udvaranje 2
Danas stupa na snagu novi sporazum o razoružanju između Rusa i Amerikanaca. Mnogi su to u Americi kritikovali kao nepovoljan sporazum po Ameriku, ali je na kraju ipak verifikovan u Senatu.
Međutim, juče je londonski Daily Telegraph objavio jedan od wikileaks telegrama u kome se kaže kako je Obama, da bi ubedio Ruse da prihvate sporazum, odao osetljive britanske nuklearne tajne! Britanci imaju politiku da ne objavljuju broj svojih nuklearnih raketa, za šta su Rusi vrlo zainteresovani. Obamina administracija je prvo pokušala da ubedi Engleze da sami odaju ovaj podatak Rusima, i kad su ovi naravno odbili, Obama je odao Rusima serijske brojeve svih američkih Trident projektila koje su isporučili Englezima (što može pomoći u idenitifikovanju broja raketa)!
Ovo je jedna od onih instanci gde Marksova čuvena invektiva o tragičnoj istoriji koja se ponavlja kao farsa ima punog smisla. Kao i Ruzvelt koji je na sve načine pokušavao da se dodvori Staljinu, uključujući žrtvovanje sopstvenih saveznika i poklanjanje pola Evrope i dve trećine zarobljene italijanske flote, isto tako i Obama misli da će odobrovoljiti Putina i navesti ga da vodi "politiku prijateljstva" tako što će mu na tacni isporučiti britanske nuklearne tajne. Ruzvelt je za svoju "dobru volju" dobio brzu komunizaciju Istočne Evrope, blokadu Berlina i dalje širenje komunizma uz pretnju nuklearnim ratom, o Obama će dobiti, u skladu sa već opisanom relacijom farsa-tagedija dalji pritisak na Gruziju, Poljsku, Ukrajinu, i dalju pomoć Iranu da napravi atomsku bombu.
Tužna istorijska istina je da su i Ruzvelt i Obama su, umesto da budu "vizionari" i "mirotvorci", bili korišćeni od svojih ruskih "partenra" kao korisni idioti podrivanja Amerike i Zapada.
Međutim, juče je londonski Daily Telegraph objavio jedan od wikileaks telegrama u kome se kaže kako je Obama, da bi ubedio Ruse da prihvate sporazum, odao osetljive britanske nuklearne tajne! Britanci imaju politiku da ne objavljuju broj svojih nuklearnih raketa, za šta su Rusi vrlo zainteresovani. Obamina administracija je prvo pokušala da ubedi Engleze da sami odaju ovaj podatak Rusima, i kad su ovi naravno odbili, Obama je odao Rusima serijske brojeve svih američkih Trident projektila koje su isporučili Englezima (što može pomoći u idenitifikovanju broja raketa)!
Ovo je jedna od onih instanci gde Marksova čuvena invektiva o tragičnoj istoriji koja se ponavlja kao farsa ima punog smisla. Kao i Ruzvelt koji je na sve načine pokušavao da se dodvori Staljinu, uključujući žrtvovanje sopstvenih saveznika i poklanjanje pola Evrope i dve trećine zarobljene italijanske flote, isto tako i Obama misli da će odobrovoljiti Putina i navesti ga da vodi "politiku prijateljstva" tako što će mu na tacni isporučiti britanske nuklearne tajne. Ruzvelt je za svoju "dobru volju" dobio brzu komunizaciju Istočne Evrope, blokadu Berlina i dalje širenje komunizma uz pretnju nuklearnim ratom, o Obama će dobiti, u skladu sa već opisanom relacijom farsa-tagedija dalji pritisak na Gruziju, Poljsku, Ukrajinu, i dalju pomoć Iranu da napravi atomsku bombu.
Tužna istorijska istina je da su i Ruzvelt i Obama su, umesto da budu "vizionari" i "mirotvorci", bili korišćeni od svojih ruskih "partenra" kao korisni idioti podrivanja Amerike i Zapada.
04 February 2011
Sizifov posao
Mlađan Dinkić piše u Politici o svojim projektima, ali kao glavni razlog privlačenja investicija vidi smanjenje spoljnotrgovinskog deficita:
Dakle, jedini način da se oslobodimo spoljnotrgovinskog deficita jeste, naravno, da postojeća preduzeća nastave da izvoze još više, ali i da ovde dođu nove kompanije, poput „Fijata”, „Panasonika”, „Benetona” i ostalih. Ove kompanije mogu toliko da doprinesu porastu izvoza da naš izvoz bude jednak uvozu.
Možda će Srbija jednog dana uravnotežiti spoljnotrgovinski bilans, ali ako se to desi neće biti zbog investicija nego uprkos njima.
Zato što stanje na tekućem računu nema veze sa vrednošću izvoza, konkurentnošću ili investicijama. Stanje na tekućem računu je posledica razlike između domaće štednje i investicija. Ako se u zemlji više ulaže (iz stranih i domaćih izvora) nego štedi, zemlja će imati deficit. Ako se više štedi nego što se ulaže, imaće suficit.
Investicije, izvoz i konkurentnost su odlične stvari, ali one ne stvaraju suficit na tekućem računu. Kina nema suficit zato što je konkurentna, nego zato što ima veliku državnu i privatnu štednju. Amerika nema deficit zato što je sa Microsoftom i Appleom nekonkurentna, nego zato što su domaće i strane investicije u SAD velike, a štednja mala. Državna potrošnja je tu važan faktor, jer se budžetski deficit računa kao negativna štednja.
Pretpostavimo da sve firme koje Dinkić planira dođu u Srbiju, još trostruko povećaju ulaganja i proizvodnju usmere na izvoz. Da li će to smanjiti deficit? Neće, ako nema promena u razlici između štednje i investicija. Izvoz će porasti, ali će taman toliko porasti i uvoz, jer ćemo moći više uvoza da priuštimo. To će podići životni standard (uslovno rečeno, jer ove investicije izgledaju da nas više koštaju nego što donose), ali deficit ostaje.
Što, naravno, nije ni najmanji problem.
03 February 2011
Nauka u Srbiji
Pogledajte odličan članak u novom Vremenu. Iz članka:
Vezano za to, iz budžeta za 2011. godinu, Ministarstvo nauke će za specijalizovane usluge (čitaj - plate državnih istraživača) potrošiti 10,35 mlrd dinara, ili oko 100 miliona evra. Budući da se godišnje u Srbiji objavi oko 4.000 naučnih radova, to znači da jedan prosečan naučni rad košta srpskog poreskog obveznika oko 25.000 evra.
Verovatno najsumorniji mogući podatak o srpskoj nauci je onaj da je prosečan broj publikacija po istraživaču manji od jednog rada na dve godine.
Vezano za to, iz budžeta za 2011. godinu, Ministarstvo nauke će za specijalizovane usluge (čitaj - plate državnih istraživača) potrošiti 10,35 mlrd dinara, ili oko 100 miliona evra. Budući da se godišnje u Srbiji objavi oko 4.000 naučnih radova, to znači da jedan prosečan naučni rad košta srpskog poreskog obveznika oko 25.000 evra.
02 February 2011
Vlast kvari
Najava ... da će “blokirati Beograd” svedoči o nezrelosti srpske opozicije.Opozicija nema nikakvu političku ponudu, oni se trude da na nasilan način produkuju probleme i sukobe. To je veoma opasan put. Srećom, oni za to nemaju podršku građana.
Ja između ove izjave Trivanove i izjava Govana Markovica,Šešelja i ostalih štetočina 1990-ih jedva da vidim razlike.
Ja između ove izjave Trivanove i izjava Govana Markovica,Šešelja i ostalih štetočina 1990-ih jedva da vidim razlike.
01 February 2011
Perpetum mobile
Otkrio ministar perpetum mobile. Uložiš jedan evro, dobiješ osam. Jedina je nepoznanica zašto se takva praksa ne smatra poželjnom opcijom u razvijenom svetu.
Ili, hajde pretpostavimo da naša vlada zna nešto što drugi ne znaju jer nije nam prvi put da čujemo takve skromne samoocene. Zašto onda stati na 3 milijarde za subvencije. Zašto ne uložiti 300 milijardi? Pa vredi se i zadužiti ako se pare vraćaju tako dobro. Biće posla za sve i para u budžetu i privreda će da cveta, a država će da deli socijalu šakom i kapom.
Šta reći osim kec kao kuća. Jedini perpetum mobile je da vlada uzme od mnogobrojnih koje niko ne vidi, slika se sa malobrojnim koji su vrlo vidljivi i proba da pokupi nešto regionalnih glasova. Ko je kriv Valjevu što nema regionalnog subašu. Dakle stvarno dobiješ čiste glasove, a da te ništa ne košta. Ceh u kafani jednostavno ne plaća onaj ko je jeo i mnogo pio.
Ili, hajde pretpostavimo da naša vlada zna nešto što drugi ne znaju jer nije nam prvi put da čujemo takve skromne samoocene. Zašto onda stati na 3 milijarde za subvencije. Zašto ne uložiti 300 milijardi? Pa vredi se i zadužiti ako se pare vraćaju tako dobro. Biće posla za sve i para u budžetu i privreda će da cveta, a država će da deli socijalu šakom i kapom.
Šta reći osim kec kao kuća. Jedini perpetum mobile je da vlada uzme od mnogobrojnih koje niko ne vidi, slika se sa malobrojnim koji su vrlo vidljivi i proba da pokupi nešto regionalnih glasova. Ko je kriv Valjevu što nema regionalnog subašu. Dakle stvarno dobiješ čiste glasove, a da te ništa ne košta. Ceh u kafani jednostavno ne plaća onaj ko je jeo i mnogo pio.
Plate u javnom sektoru
Gledao sam sinoć malo emisiju na RTS-u o štrajku prosvetara. Razgovaralo se o bodovima, jubilarnim nagradama, koeficijentima, poređenju sa privatnim sektorom, pa sam se setio ovih scena iz sjajne britanske serije Yes, Prime Minister.
Bolje od savršenog
Čitajući Ivanov post ispod, ponovo sam razmislio o nekim osnovnim ekonomskim konceptima.
"Savršeno tržište" je mikroekonomski model, konstrukt koji nam pomaže da analiziramo neke stvari -- recimo kako veća tražnja ili manja ponuda utiču na cenu. Ali fraza "savršeno tržište" je odavno izašla iz tog konstrukta. Prvenstveno su za to krivi neekonomisti, koji nerazumevajući da je "savršeno tržište" samo teoretska konstrukcija, kritikuju tržišnu ekonomiju površnim i promašenim argumentom da tržište ustvari nije uvek savršeno, iz čega sledi da ga neko treba usavršiti.
Jedan problem sa tim je što su nesavršenosti tržišta koje država može popraviti -- i tu ostajemo u standardnom, neoklasičnom, intervencionističkom ako hoćete, modelu -- jasno definisane. To su eksternalije, javna dobra i monopoli. Ali te stvari su po bilo kojim kriterijumima izuzetno retke u odnosu na raširenu državnu intervenciju u stvarnom svetu, da državno mešanje više niko i ne pokušava da opravda postojanjem neke od navedenih nesavršenosti. Industrijska politika, podsticaji, subvencije ili državno vlasništvo u profitnim delatnostima blage veze nemaju sa standardnim teorijskim opravdanjima za intervenciju.
Ali da se vratim na neekonomsku kritiku da model savršenog tržišta ne postoji u stvarnosti -- to je tačno. Kritičari, uglavnom sociolozi i politikolozi, su u pravu, ali ne na način na koji oni misle. U stvarnosti tržište radi mnogo bolje nego što model nalaže. Teorijski model savršene konkurencije kaže da će se sva roba proizvoditi po najnižim mogućim troškovima, uz jednaki prosečan profit u svakoj grani -- ali ne kaže da će Watt izumeti parnu mašinu, ili da će Henry Ford pretvoriti automobil od luksuzne u potrošnu robu ili da će Apple ove godine napraviti i-Pad a sledeće godine ga prodavati upola cene. Sloboda akcije na slobodnom tržištu donela je stvari za koje nismo mogli sanjati da će biti izmišljene, a još manje da će postati pristupačne. A da smo počeli da živimo u teorijskom modelu savršene konkurencije 1820., danas bismo još išli kočijama i čitali na sveću. Model savršene konkurencije je jako ograničen jer je statičan i orijentisan samo na količine i cene. Tržište u stvarnosti nije stanje nego proces, a preduzetništvo i inovacije su ključni delovi tog procesa. Zato je u stvarnosti tržište - što je samo drugo ime za slobodnu ekonomsku akciju miliona pojedinaca - neuporedivo uspešnije od svog "savršenog" teorijskog blizanca.
31 January 2011
Ko plaća evakuaciju?
Kategorija:
Regulacija,
SAD
Ovih dana vidimo kako mnoge zemlje organizuju letove za evakuaciju svojih građana koji su se zaetkli u Egiptu ili prethodno u Tunisu. Ko plaća ove letove? U Srbiji nesumnjivo poreski obveznici. Pre par godina je vlada platila let turistima kojima neka lokalna turistička agencija nije obezbedila povratne karte iz Turske, pa je gotovo nepristojno i pomisliti da država ne odrešuje kesu u slučaju događanja naroda.
Braća Amerikanci su veće stipse. I oni šalju avione ali ne besplatno. Svi američki državljani se evakuišu ali sami snose troškve evakuacije. Tako je, kažu, propisano zakonom a valjda je i logično. Vlada može da plati samo troškove evakuacije svojim službenicima i njihovim porodicama.
Braća Amerikanci su veće stipse. I oni šalju avione ali ne besplatno. Svi američki državljani se evakuišu ali sami snose troškve evakuacije. Tako je, kažu, propisano zakonom a valjda je i logično. Vlada može da plati samo troškove evakuacije svojim službenicima i njihovim porodicama.
Državna greška ili tržišni uspeh?
Svaka teorija tržišne greške izgleda otprilike ovako: mi imamo teorijski model koji objašnjava da racionalna alokacija resursa treba da izgleda ovako (najčešće Pareto optimalnost, savršena konkurencija itd). Ovaj ili onaj aspekt stvarnog ponašanja tržišnih aktera je u suprotnosti sa tim modelima; dakle tržište je neefikasno i treba ga korigovati državnom intervencijom da bi se stvarnost dovela u sklad sa modelima. Na ovaj tip argumenta, teoretičari državne greške koji pripadaju public choice tradiciji kažu otprilike sledeće: jeste, tržište je ponekad neefikasno, ali što bi vaš birokrata bio išta bolji? Mislite da je on pametniji ili racionalniji? Da im ima bolje podsticaje za delovanje? Dokažite to!
Famozna Demsetzova Nirvana teorema sažima najbolje ovaj argument: da bi se dokazalo da je potrebna državna intervencija nije dovoljno samo dokazati da je tržište omanulo (izdalo modele): potrebno je dokazati da intervencija neće stvari učiniti još gorim, da državna greška nije još veća od tržišne, tj porediti postojeći institucionalni aranžman koji je grešku tržišta proizveo ne sa idealom savršenog tržišta nego sa realnošću institucionalnog aranžmana državne intervencije. Arnold Kling još slikovitije opisuje public choice argument, koji on naziva Masonomics, po univerzitetu George Mason gde je on, zajedno sa mnogim drugim public choice teoretičarima, stacioniran:
Dakle, čikaška škola ignoriše greške tzržišta, levičarski neoklasičari ignorišu troškove vladine intervencije, jedino public choice uzima u obzir oba elementa i zaključuje da je državna intervencija najčešće još gora od tržišne greške koju treba da ispravi.
Zapazite da se sve tri grupe, Čikago, MIT i George Mason potpuno slažu sa tim da su teorija savršene konkurencije i konvencionalni neoklasični opis efikasnog tržišta tačni, samo se ne slažu do koje mere stvarna tržišta odsupaju od tog ideala, i u kojoj meri državna intervencija može da ih dovede bliže tom idealu. Ali, da je dovođenje bliže tom idealu zajednički cilj, u to sumnje nema. Čikago kaže sve je ok, tj kao u neoklasičnim udžbenicima mikroekonomije, te nema potrebe za intervencijom, MIT kaže, ne, nije i intervencija je potrebna vrlo često. Tržišta greše a vlada popravlja, dok public choice kaže, jeste, tržišta greše, ali vlada će da napravi još gori problem. Svi se međutim slažu da je konvencionalni opis efikasnog tržišta tačan. U tom sklopu, osnova svih kritika je uvek zapažanje da su neizvesnost i nepotpuno znanje sastavni deo ljudskog iskustva, ukljućujući ekonomsku interakciju, dok neoklasični modeli pretpostavljaju, pod razmim imenima, savršene, potpune informacije, što je argument ne protiv neoklasičnih modela, nego protiv stvarnosti.
Recimo, levičari će reći da su tržišta neefikasna jer stvaraju eksterne efekte koji se ne mogu itnernalizovati slobodnom razmenom, naprimer zagađenje okoline. Zato treba oporezovati zagađivače i subvencionisati žrtve, da bi se socijalni trošak izjednačio sa privatnim. Na to public choice odgovara da je nejasno koliko će bilo koja intervencija ove vrste unaprediti socijalni optimum, i da pre svake intervencije treba izvršiti cost-benefit analizu da bi se utvrdilo da je trošak državnih mera manji od troška statusa quo. Pretpostavlja se da su troškovi i benefiti objektivni i da ih kompetentan državni planer može identifikovati nezavisno od tržišta.
Dalje, Stiglitz i Akerloff će reći da stvarna tržišta ponekad funkcionišu sa asimetričnim informacijama, tj neki akteri imaju bolje i preciznije informacije od drugih, što im daje prednost u odnosu na druge i može dovesti do raspada tržišta. Ako pustimo ljude da kupuju i prodaju polovna kola slobodno, krševi će da potisnu dobra kola jer kupci manje znaju od prodavaca i mogu da im podvale, pa kupci manje plaćaju da se zaštite, te prodaja dobrih kola više neće biti isplativa jer ona koštaju više. Sve zato što su informacije asimetrične. Naravno, public choice teoretičar odmahuje rukom: dokažite da će vaš birokrata i zakonodavac imati bolje informacije, ili stvoriti podsticaje za njihovo bolje korišćenje nego nesavršeno tržište. I tako redom.
Najnovija verzija je bihevijoralna ekonomija. Oni kažu – modeli podrazumevaju da su ljudi racionalni i da maksimizuju svoj lični interes. Stvarni ljudi pak, često nisu racionalni i maksimizujući, dakle treba regulisati njihovo ponašanje da bi se zaštitili od posledica sopstevenih nepromišljenih odluka i iracionalnih sklonosti. Slaviša, kao potpuno konvencionalni public choice teoretičar, na to odgovara: dokažite da vaš birokrata i zakondovavac nemaju istu ili još goru vrstu biasa i ograničenja kao i pojedinci na tržištu. Štaviše, birokrata ima iluziju regulatorne svemoći, što je još gore. Nema dokaza da će njihove intervencije ukloniti ili minimizovati posledice nepromišljenih ličnih odluka tržišnih aktera.
Iako sam ja generalno prijateljski raspoložen prema public choice, moram prinzati da ove teorije državne greške ne volim. One suviše mnogo ustupaka prave. Naravno, po mom sudu Mizes-Hajekov argument neznanja, tj nemogućnosti objektivne kalkulacije troškova benefita bez cena i tržišta je superioran u odnosu na ovaj public choice interni argument protiv neoklasičara. Ali, pre nekoliko nedelja sam otkrio jedan rad Armena Alchiana iz 1950ih koji po mom sudu predstavlja jedno od vrhunskih ostvarenja ekonomske teorije 20 veka, i po mom sudu jedini razlog zašto taj rad nije klasik jeste što su njegovi zaključci potpuno “austrijski”. Zove se "Neizvesnost, evolucija i ekonomska teorija".
Šta Alchian tvrdi? Ukratko, da treba odbaciti sve ekonomske modele koji polaze od savršene informisanosti ili znanja pojedinaca. Tj. modifikovati ih izbacivanjem ovih pretpostavki. On pokazuje da čak ako postuliramo apsolutno neznanje tržišnih aktera, proces konkurencije koji će filtirarati uspešne pokušaje u zadovoljenju potreba od manje uspešnih će voditi ishodima koje i neoklasična teorija opisuje kao optimalne ili efikasne. Važan je proces, ne polazno znanje ili racionalnost aktera. Tačka gde se tržišna interakcija “racionalizuje” nije znanje, svest, ideje i racionalnost pojedinaca, nego selekcija uspešnih obrazaca preduzetničkog ponašanja od strane okoline putem cena. To je hajekovski mehanizam evolutivne selekcije uspešnih obrazaca ponašanja, u ovom slučaju uspešnih obrazaca traganja za pozitivnim profitom. I najgluplji pojedinac će steći preciznu sliku o korisnosti onoga što radi, bez obzira na motivaciju ili znanje. Profit, bankrot, rast ili pad zarade će mu reći.
Alchian ovo zove “survajvalizmom” ili principom opstanka: suštinska stvar na slobodnom tržištu nije da su akteri racionalni i ex ante donose predividive pametne odluke (kako se čini neoklasičnim bihverioristima), nego da najboljji opstaju, bili racionalni ili ne. Alchian navodi neke ekstremne primere da bu pokazao kako individualna racionalnost aktera uopte nije važna za ekonomsku efikanost tržišnih ishoda. Recimo, ima dest različitih puteva koji vode iz Čikaga, i samo na jednom postoji benzinska pumpa. Posle nekog vremena, samo putnici koji su odabrali rutu na kojoj je pumpa će moći da nastave dalje, tj da budu “uspešni”. Ostali će da otpadnu. Ako promenimo rutu gde je benzinska pumpa neki drugi će da opstanu a svi ostali otpadaju. Sa nultim znanjem i jedino datom sklonošču ka riziku i sticanju profita imamo osptanak uspešnijih obrazaca ponašanja koji drugima omogućuju da ih i sami slede i kopiraju.
Naravno, Alchian je svesno izabrao ekstremnu pretpostavku nultog znanja. Ekonomija zasnovana na takvoj pretpostavci bi bila mnogo manje efikasna od ove sada, u stvarnosti je znanje najčešće ograničeno i nepotpuno. Ali je poenta koju on hoće da naglasi da neizvesnost, nepotpuno znanje, psihološki “bajasi” i bilo šta slično, nemaju nikakvog uticaja na ono što ekonomisti zovu “ekonomskom efikanošću”. Pretpostavka odsustva bajasa, potpunog znanja ili racionalnosti aktera je nepotrebna: to što je znanje uvek ograničeno, fragmentarno, nekad čak protivrečno, vrlo malo uticaja ima na konačnu efikanost procesa konkurencije, jer mehanizmi darvinističke selekcije trijerišu uspešne pokušaje od manje uspešnih: Ex post znanje je mnogo važnije od ex ante informacije (Naravno neću ovde da davim o onome što svaki Austrijanac zna, da konkurencija nije stanje kao kod neoklasičara, nego proces).
Primetimo da Alchian “tuče” mnogo jačeg i zahtevnijeg protivnika od bihevioralne ekonomije – neoklasični model savršene konurencije. Dakle, ne samo psihološke bajase i iracioanlnosti, nego odsustvo potpunog znanja i kompletnih, “simetričnih” informacija. Jedan mnogo zahtevniji model. Pa ipak se ne povlači na tu rezervnu poziciju, “jeste drugovi, u pravu ste, tržište je neefikasno, ali država još gora”, nego kaže: “ne, efikasno je, samo vi imate pogrešnnu ideju o tome šta znači “efikasno”, pa vam se čini da nije”.
Sve što bi jedan Achian-Austrijanac mogao da kaže bihevioralistima, koje je Slaviša zasuo vrlo sofisticiranim i komplikovanim dokazivanjima da je i njihov regulator jednako iracionalan ili još iracionalniji od tržišnih aktera je – iracionalnost aktera nije nikakav argument protiv tržišta, niti za regulaciju. Da ispravim Klinga:
tržište JE efikasno, koristite tržište.
Famozna Demsetzova Nirvana teorema sažima najbolje ovaj argument: da bi se dokazalo da je potrebna državna intervencija nije dovoljno samo dokazati da je tržište omanulo (izdalo modele): potrebno je dokazati da intervencija neće stvari učiniti još gorim, da državna greška nije još veća od tržišne, tj porediti postojeći institucionalni aranžman koji je grešku tržišta proizveo ne sa idealom savršenog tržišta nego sa realnošću institucionalnog aranžmana državne intervencije. Arnold Kling još slikovitije opisuje public choice argument, koji on naziva Masonomics, po univerzitetu George Mason gde je on, zajedno sa mnogim drugim public choice teoretičarima, stacioniran:
At the University of Chicago, economists lean to the right of the economics profession. They are known for saying, in effect, "Markets work well. Use the market.
At MIT and other bastions of mainstream economics, most economists are to the left of center but to the right of the academic community as a whole. These economists are known for saying, in effect, "Markets fail. Use government."
Masonomics says, "Markets fail. Use markets."
Dakle, čikaška škola ignoriše greške tzržišta, levičarski neoklasičari ignorišu troškove vladine intervencije, jedino public choice uzima u obzir oba elementa i zaključuje da je državna intervencija najčešće još gora od tržišne greške koju treba da ispravi.
Zapazite da se sve tri grupe, Čikago, MIT i George Mason potpuno slažu sa tim da su teorija savršene konkurencije i konvencionalni neoklasični opis efikasnog tržišta tačni, samo se ne slažu do koje mere stvarna tržišta odsupaju od tog ideala, i u kojoj meri državna intervencija može da ih dovede bliže tom idealu. Ali, da je dovođenje bliže tom idealu zajednički cilj, u to sumnje nema. Čikago kaže sve je ok, tj kao u neoklasičnim udžbenicima mikroekonomije, te nema potrebe za intervencijom, MIT kaže, ne, nije i intervencija je potrebna vrlo često. Tržišta greše a vlada popravlja, dok public choice kaže, jeste, tržišta greše, ali vlada će da napravi još gori problem. Svi se međutim slažu da je konvencionalni opis efikasnog tržišta tačan. U tom sklopu, osnova svih kritika je uvek zapažanje da su neizvesnost i nepotpuno znanje sastavni deo ljudskog iskustva, ukljućujući ekonomsku interakciju, dok neoklasični modeli pretpostavljaju, pod razmim imenima, savršene, potpune informacije, što je argument ne protiv neoklasičnih modela, nego protiv stvarnosti.
Recimo, levičari će reći da su tržišta neefikasna jer stvaraju eksterne efekte koji se ne mogu itnernalizovati slobodnom razmenom, naprimer zagađenje okoline. Zato treba oporezovati zagađivače i subvencionisati žrtve, da bi se socijalni trošak izjednačio sa privatnim. Na to public choice odgovara da je nejasno koliko će bilo koja intervencija ove vrste unaprediti socijalni optimum, i da pre svake intervencije treba izvršiti cost-benefit analizu da bi se utvrdilo da je trošak državnih mera manji od troška statusa quo. Pretpostavlja se da su troškovi i benefiti objektivni i da ih kompetentan državni planer može identifikovati nezavisno od tržišta.
Dalje, Stiglitz i Akerloff će reći da stvarna tržišta ponekad funkcionišu sa asimetričnim informacijama, tj neki akteri imaju bolje i preciznije informacije od drugih, što im daje prednost u odnosu na druge i može dovesti do raspada tržišta. Ako pustimo ljude da kupuju i prodaju polovna kola slobodno, krševi će da potisnu dobra kola jer kupci manje znaju od prodavaca i mogu da im podvale, pa kupci manje plaćaju da se zaštite, te prodaja dobrih kola više neće biti isplativa jer ona koštaju više. Sve zato što su informacije asimetrične. Naravno, public choice teoretičar odmahuje rukom: dokažite da će vaš birokrata i zakonodavac imati bolje informacije, ili stvoriti podsticaje za njihovo bolje korišćenje nego nesavršeno tržište. I tako redom.
Najnovija verzija je bihevijoralna ekonomija. Oni kažu – modeli podrazumevaju da su ljudi racionalni i da maksimizuju svoj lični interes. Stvarni ljudi pak, često nisu racionalni i maksimizujući, dakle treba regulisati njihovo ponašanje da bi se zaštitili od posledica sopstevenih nepromišljenih odluka i iracionalnih sklonosti. Slaviša, kao potpuno konvencionalni public choice teoretičar, na to odgovara: dokažite da vaš birokrata i zakondovavac nemaju istu ili još goru vrstu biasa i ograničenja kao i pojedinci na tržištu. Štaviše, birokrata ima iluziju regulatorne svemoći, što je još gore. Nema dokaza da će njihove intervencije ukloniti ili minimizovati posledice nepromišljenih ličnih odluka tržišnih aktera.
Iako sam ja generalno prijateljski raspoložen prema public choice, moram prinzati da ove teorije državne greške ne volim. One suviše mnogo ustupaka prave. Naravno, po mom sudu Mizes-Hajekov argument neznanja, tj nemogućnosti objektivne kalkulacije troškova benefita bez cena i tržišta je superioran u odnosu na ovaj public choice interni argument protiv neoklasičara. Ali, pre nekoliko nedelja sam otkrio jedan rad Armena Alchiana iz 1950ih koji po mom sudu predstavlja jedno od vrhunskih ostvarenja ekonomske teorije 20 veka, i po mom sudu jedini razlog zašto taj rad nije klasik jeste što su njegovi zaključci potpuno “austrijski”. Zove se "Neizvesnost, evolucija i ekonomska teorija".
Šta Alchian tvrdi? Ukratko, da treba odbaciti sve ekonomske modele koji polaze od savršene informisanosti ili znanja pojedinaca. Tj. modifikovati ih izbacivanjem ovih pretpostavki. On pokazuje da čak ako postuliramo apsolutno neznanje tržišnih aktera, proces konkurencije koji će filtirarati uspešne pokušaje u zadovoljenju potreba od manje uspešnih će voditi ishodima koje i neoklasična teorija opisuje kao optimalne ili efikasne. Važan je proces, ne polazno znanje ili racionalnost aktera. Tačka gde se tržišna interakcija “racionalizuje” nije znanje, svest, ideje i racionalnost pojedinaca, nego selekcija uspešnih obrazaca preduzetničkog ponašanja od strane okoline putem cena. To je hajekovski mehanizam evolutivne selekcije uspešnih obrazaca ponašanja, u ovom slučaju uspešnih obrazaca traganja za pozitivnim profitom. I najgluplji pojedinac će steći preciznu sliku o korisnosti onoga što radi, bez obzira na motivaciju ili znanje. Profit, bankrot, rast ili pad zarade će mu reći.
Alchian ovo zove “survajvalizmom” ili principom opstanka: suštinska stvar na slobodnom tržištu nije da su akteri racionalni i ex ante donose predividive pametne odluke (kako se čini neoklasičnim bihverioristima), nego da najboljji opstaju, bili racionalni ili ne. Alchian navodi neke ekstremne primere da bu pokazao kako individualna racionalnost aktera uopte nije važna za ekonomsku efikanost tržišnih ishoda. Recimo, ima dest različitih puteva koji vode iz Čikaga, i samo na jednom postoji benzinska pumpa. Posle nekog vremena, samo putnici koji su odabrali rutu na kojoj je pumpa će moći da nastave dalje, tj da budu “uspešni”. Ostali će da otpadnu. Ako promenimo rutu gde je benzinska pumpa neki drugi će da opstanu a svi ostali otpadaju. Sa nultim znanjem i jedino datom sklonošču ka riziku i sticanju profita imamo osptanak uspešnijih obrazaca ponašanja koji drugima omogućuju da ih i sami slede i kopiraju.
Naravno, Alchian je svesno izabrao ekstremnu pretpostavku nultog znanja. Ekonomija zasnovana na takvoj pretpostavci bi bila mnogo manje efikasna od ove sada, u stvarnosti je znanje najčešće ograničeno i nepotpuno. Ali je poenta koju on hoće da naglasi da neizvesnost, nepotpuno znanje, psihološki “bajasi” i bilo šta slično, nemaju nikakvog uticaja na ono što ekonomisti zovu “ekonomskom efikanošću”. Pretpostavka odsustva bajasa, potpunog znanja ili racionalnosti aktera je nepotrebna: to što je znanje uvek ograničeno, fragmentarno, nekad čak protivrečno, vrlo malo uticaja ima na konačnu efikanost procesa konkurencije, jer mehanizmi darvinističke selekcije trijerišu uspešne pokušaje od manje uspešnih: Ex post znanje je mnogo važnije od ex ante informacije (Naravno neću ovde da davim o onome što svaki Austrijanac zna, da konkurencija nije stanje kao kod neoklasičara, nego proces).
Primetimo da Alchian “tuče” mnogo jačeg i zahtevnijeg protivnika od bihevioralne ekonomije – neoklasični model savršene konurencije. Dakle, ne samo psihološke bajase i iracioanlnosti, nego odsustvo potpunog znanja i kompletnih, “simetričnih” informacija. Jedan mnogo zahtevniji model. Pa ipak se ne povlači na tu rezervnu poziciju, “jeste drugovi, u pravu ste, tržište je neefikasno, ali država još gora”, nego kaže: “ne, efikasno je, samo vi imate pogrešnnu ideju o tome šta znači “efikasno”, pa vam se čini da nije”.
Sve što bi jedan Achian-Austrijanac mogao da kaže bihevioralistima, koje je Slaviša zasuo vrlo sofisticiranim i komplikovanim dokazivanjima da je i njihov regulator jednako iracionalan ili još iracionalniji od tržišnih aktera je – iracionalnost aktera nije nikakav argument protiv tržišta, niti za regulaciju. Da ispravim Klinga:
tržište JE efikasno, koristite tržište.
30 January 2011
Mirko, liderski
Kategorija:
Politika
I dalje mi čudno. Neko u vladi, i to premijer, ali ne iz stripova Marka Somborca. Reći da za nešto nema para i da to nešto nikako ne može je stvar koja je nedostajala Srbiji. Reći i šta bi bile posledice (mada su malo dramatizovane) je takođe dobra stvar. I još iz usta premijera koji je konačno izašao iz senke.
Međutim, kolikogod su zahtevi sindikata neinteligentni, vladi nedostaje kredibilitet. Prvo, ministar obrazovanja je još od 2004. godine po pravilu sličan ministru za infrastrukturu po stepenu kompetentnosti i uspešnosti. Da bi se glumila Margeret Tačer mora se ponuditi alternativa i nešto minulog rada. Toga nema. Nije poneta da se ne daju pare, one se nemaju odakle dati. Poenta je da jedna od četiri svete krave srpske države blagostanja nije ni taknuta reformama.
Međutim, kolikogod su zahtevi sindikata neinteligentni, vladi nedostaje kredibilitet. Prvo, ministar obrazovanja je još od 2004. godine po pravilu sličan ministru za infrastrukturu po stepenu kompetentnosti i uspešnosti. Da bi se glumila Margeret Tačer mora se ponuditi alternativa i nešto minulog rada. Toga nema. Nije poneta da se ne daju pare, one se nemaju odakle dati. Poenta je da jedna od četiri svete krave srpske države blagostanja nije ni taknuta reformama.
Zona sumraka
Ja kao mutav na telefon, ali čisto da potvrdim svoja zapažanja o tržištu stanova. Kako to da ako vlada nestašica stanova cene rentiranja padaju, a broj nerentiranih stanova raste?
28 January 2011
Nulifikacija
Svi smo učili u školi da podela vlasti znači da postoje izvršna, zakonodavna i sudska vlast koje su nezavisne i služe kao kočnice i protivteže jedna drugoj. Recimo, ako američki Kongres ili predsednik prekorače svoja ustavna ovlašćenja, tu je Vrhovni sud da ih zaustavi. A sa druge strane narod kontroliše sudije tako što se one imenuju od strane predsednika i Senata. Kongres donosi zakone, ali ih administracija sprovodi, a sudovi proveravaju.
Nažalost, ovo je priča za malu decu. Ako pogledamo upravo ovaj naš zlatni standard "podele vlasti", Ameriku, vidimo najplastičnije koliko to nema veze sa realnošću. Vrhovni sud nije nikakva brana moći federalne vlade, već instanca koja služi da verifikuje i povrdi ("rubber stamp") ono što političari odluče. U Americi, negde od 1937 godine vlada apsolutno bezakonje: federallna vlada radi praktično šta god hoće - donosi na desetine i stotine zakona koji su u direktnoj suprotnosti sa slovom Ustava bez ikakvih posledica po sebe. Vrhovni sud to nikad ne poništava. Celokupna država blagostanja koja je u Americi izgrađena je protivstavna (svi federalni programi preraspodela i socijalne pomoći), centralna banka je protivustavna, 99% svih federalnih ekonomskih regulativa su direktno protivustavne.
Ali, postoji u američkoj tradiciji doktrina koja je pravi recept za veliku vladu: doktrina prava država ("states rights"). Ova doktrina je zasnovana na izvornom značenju američkog Ustava: bio je to dokument kojim se formira federalna vlada sa ograničenim moćima kojoj se daju vrlo precizno izlistirana ovlašćenja, a sve što nije od strane država delegirano, desetim amandmanom je ostavljeno državama kao njihova ingerencija. Originalno shvatanje iz vremena kad je Ustav donet je da su države suverene, a federalna vlada ima samo vrlo uske delegirane moći.
Iz ovoga sledi da države imaju pravo na secesiju. To je jasno kao dan. Ali sledi još jedna, malo manje radikalna, ali jednako opravdana doktrina: doktrina poništavanja protivustavnih federalnih zakona od strane država ("State nullification"). Ovu doktrinu su prvi put formulisali Thomas Jefferson i James Madison u njihovim Virginia i Kentucky rezolucijama iz 1798 kojima su ove dve države poništile jedan federalni zakon koji je drastično ograničavao slobodu štampe (garantovane prvim amandmanom). Rekli su - vi ste doneli taj zakon, ali u ovoj zemlji su države suverene a ne federalna vlada, tako da države imaju pravo da konačno tumače šta je ustavno a šta ne. I zato mi kao suverene države Virginia i Kentucky odbijamo da ga primenjujemo ovaj zakon na našoj teritoriji. Ova doktrina je primenjivana u više navrata u američkoj istoriji, uključujući i poništavanje jednog zakona o odbeglim robovima, po kome su vlasti država bila obavezne da vrate sve robove koji pobegnu sa Juga njihovim vlasnicima. Viskonsin je direktno nulifikovao taj zakon tokom 1850'ih. Istorijski su severnjačke države koristile nulifikaciju mnogo češće nego južne, toliko da je jedna od glavnih primedbi Južne Karoline, kad je proglasila secesiju 1860 bila da je Sever "suviše mnogo nulifikovao", a u svom oproštajnom govoru Jefferson Davis je takođe osudio nulifikaciju.
Brojni su primeri korišćenja nulifikacije čak i danas. Vrhovni sud je dao za pravo federalnom zakonu kojim se zabranjuje korišćenje marihuane u medicinske svrhe. Svejedno, u Kaliforniji je i dalje na snazi zakon kojim je to dozvoljeno, i marihuana se slobodno prodaje: samo u okrugu Los Angeles ima nekoliko hiljada prodavnica gde se ona može legalno nabaviti. Dalje, zakon o ličnim kartama koji je svojevremeno donela federalna vlada bio je direktno nulifikovan u Mejnu, i kasnije u još nekoliko država, i Bušova adminsitracija je odustala od njegove primene.
Najnoviji (i mnjogo ozbiljniji primer) je Ajdaho. Oni su rešili da nulifikuju Obamacare! Oslanjajući se na odličnu knjigu Tom E. Woods'a sa Mises Instituta "Nullification" (koju apsolutno preporučujem svima) njihovi zakonodavci će uskoro vrlo verovatno izglasati zakon kojim se Obamacare proglašava protivustavnim i odbija njegova primena na teritoriji Ajdahoa.
Dakle, i to je veliki izvor pesimizma za Srbiju i slična mesta: priča o "podeli vlasti" je samo po sebi prazna priča. Jedina stvar koja može ograničiti vlast je federalizam, tj radikalna decentralizacija i okretanje jednih političara protiv drugih.
P.S. Sjano predavanje Tom Woodsa o nulifikaciji.
Nažalost, ovo je priča za malu decu. Ako pogledamo upravo ovaj naš zlatni standard "podele vlasti", Ameriku, vidimo najplastičnije koliko to nema veze sa realnošću. Vrhovni sud nije nikakva brana moći federalne vlade, već instanca koja služi da verifikuje i povrdi ("rubber stamp") ono što političari odluče. U Americi, negde od 1937 godine vlada apsolutno bezakonje: federallna vlada radi praktično šta god hoće - donosi na desetine i stotine zakona koji su u direktnoj suprotnosti sa slovom Ustava bez ikakvih posledica po sebe. Vrhovni sud to nikad ne poništava. Celokupna država blagostanja koja je u Americi izgrađena je protivstavna (svi federalni programi preraspodela i socijalne pomoći), centralna banka je protivustavna, 99% svih federalnih ekonomskih regulativa su direktno protivustavne.
Ali, postoji u američkoj tradiciji doktrina koja je pravi recept za veliku vladu: doktrina prava država ("states rights"). Ova doktrina je zasnovana na izvornom značenju američkog Ustava: bio je to dokument kojim se formira federalna vlada sa ograničenim moćima kojoj se daju vrlo precizno izlistirana ovlašćenja, a sve što nije od strane država delegirano, desetim amandmanom je ostavljeno državama kao njihova ingerencija. Originalno shvatanje iz vremena kad je Ustav donet je da su države suverene, a federalna vlada ima samo vrlo uske delegirane moći.
Iz ovoga sledi da države imaju pravo na secesiju. To je jasno kao dan. Ali sledi još jedna, malo manje radikalna, ali jednako opravdana doktrina: doktrina poništavanja protivustavnih federalnih zakona od strane država ("State nullification"). Ovu doktrinu su prvi put formulisali Thomas Jefferson i James Madison u njihovim Virginia i Kentucky rezolucijama iz 1798 kojima su ove dve države poništile jedan federalni zakon koji je drastično ograničavao slobodu štampe (garantovane prvim amandmanom). Rekli su - vi ste doneli taj zakon, ali u ovoj zemlji su države suverene a ne federalna vlada, tako da države imaju pravo da konačno tumače šta je ustavno a šta ne. I zato mi kao suverene države Virginia i Kentucky odbijamo da ga primenjujemo ovaj zakon na našoj teritoriji. Ova doktrina je primenjivana u više navrata u američkoj istoriji, uključujući i poništavanje jednog zakona o odbeglim robovima, po kome su vlasti država bila obavezne da vrate sve robove koji pobegnu sa Juga njihovim vlasnicima. Viskonsin je direktno nulifikovao taj zakon tokom 1850'ih. Istorijski su severnjačke države koristile nulifikaciju mnogo češće nego južne, toliko da je jedna od glavnih primedbi Južne Karoline, kad je proglasila secesiju 1860 bila da je Sever "suviše mnogo nulifikovao", a u svom oproštajnom govoru Jefferson Davis je takođe osudio nulifikaciju.
Brojni su primeri korišćenja nulifikacije čak i danas. Vrhovni sud je dao za pravo federalnom zakonu kojim se zabranjuje korišćenje marihuane u medicinske svrhe. Svejedno, u Kaliforniji je i dalje na snazi zakon kojim je to dozvoljeno, i marihuana se slobodno prodaje: samo u okrugu Los Angeles ima nekoliko hiljada prodavnica gde se ona može legalno nabaviti. Dalje, zakon o ličnim kartama koji je svojevremeno donela federalna vlada bio je direktno nulifikovan u Mejnu, i kasnije u još nekoliko država, i Bušova adminsitracija je odustala od njegove primene.
Najnoviji (i mnjogo ozbiljniji primer) je Ajdaho. Oni su rešili da nulifikuju Obamacare! Oslanjajući se na odličnu knjigu Tom E. Woods'a sa Mises Instituta "Nullification" (koju apsolutno preporučujem svima) njihovi zakonodavci će uskoro vrlo verovatno izglasati zakon kojim se Obamacare proglašava protivustavnim i odbija njegova primena na teritoriji Ajdahoa.
Dakle, i to je veliki izvor pesimizma za Srbiju i slična mesta: priča o "podeli vlasti" je samo po sebi prazna priča. Jedina stvar koja može ograničiti vlast je federalizam, tj radikalna decentralizacija i okretanje jednih političara protiv drugih.
P.S. Sjano predavanje Tom Woodsa o nulifikaciji.
Povodom štrajka prosvetara
Kategorija:
Obrazovanje
Pročitajte tekst Waltera Russela Meada o američkom obrazovnom sistemu i uticaju "čarter" škola.
Inače, "čarter" škole su uglavnom američki izum. Radi se o novoosnovanim "privatnim" školama koje se uglavnom finansiraju iz budžeta, ali se na njih ne odnose mnoga od pravila koja važe u državnim školama. Više o njima, pogledajte na Vikipediji.
Nešto vrlo slično postoji i u Švedskoj.
Inače, "čarter" škole su uglavnom američki izum. Radi se o novoosnovanim "privatnim" školama koje se uglavnom finansiraju iz budžeta, ali se na njih ne odnose mnoga od pravila koja važe u državnim školama. Više o njima, pogledajte na Vikipediji.
Nešto vrlo slično postoji i u Švedskoj.
Zašto bi se u stranke učlanjivali uspešni ljudi koji imaju posao?
Kaže pevač Marinko Rokvić, a vezano za (izmišljenu?) vest da će se njegov sin učlaniti u LDP:
Pa, ima svoj posao, uspešan je u tome, ne vidim zašto bi se učlanio u neku stranku
27 January 2011
Katapulti i kablovi
Kategorija:
Lične slobode
B92 danas prenosi zanimljivu vest da meksički krijumčari droge koriste katapult da prebace drogu na američku teritoriju.
Kada je alkohol bio zabranjen, glavni kanal šverca je bio Vindzor, u Kanadi (odmah preko puta Detroita). Evo šta kaže Vikipedija:
Pogledajte i ovde nekoliko zanimljivih načina na koji je prohibicija zaobilažena. Možda najzanimljiviji je ovaj:
Poenta svega ovoga je - ljudi uvek nađu način da zaobiđu glupe zabrane.
Kada je alkohol bio zabranjen, glavni kanal šverca je bio Vindzor, u Kanadi (odmah preko puta Detroita). Evo šta kaže Vikipedija:
Najveći deo alkohola su švercovali obični ljudi. Stalno su izmišljali nove načine da sakriju alkohol na brodu dok su prelazili reku. Koristili su razne trikove poput gumenih kaiša, lažnih grudi, štitnika za grudi, kofera, čak i vekni hleba. Mnogi su sa sobom vodili decu i putovali sa porodicom da bi izbegli hvatanje. Čak su i deca naučena da plaču i vrište kako bi stvarali zabunu i uticali na carinike da izbegnu detaljno pretresanje.
Pogledajte i ovde nekoliko zanimljivih načina na koji je prohibicija zaobilažena. Možda najzanimljiviji je ovaj:
One of the more elaborate bootlegging devices was a cable tunnel that ferried submarine "torpedoes" filled with alcohol across the river. While customs guards focused on people smuggling alcohol under their clothes, this ingenious contraption quietly reeled in forty cases of liquor an hour.
Poenta svega ovoga je - ljudi uvek nađu način da zaobiđu glupe zabrane.
Ko je ovo rekao?
Građani Srbije su se dugi niz godina suviše oslanjali na državu i sada imamo inerciju kada radno sposobni ljudi razmišljaju na način "hajde da vidimo šta država može da uradi za nas". Moj odgovor je da država nije tako jaka, nije ni bogata, i sve dok budemo smatali da će ona da rešava sve naše probleme, nećemo ni ići napred. Radno sposobni građani ne treba da očekuju pomoć države, i sramota je da je očekuju. Na njima je da se iskažu i dokažu u jednoj fer, otvorenoj utakmici.
Privatizaciju ne samo da nismo završili, već idemo unazad, pa čak pojedina javna preduzeća uzimaju u svoje vlasništvo kompanije koje smo pre toga privatizovali, čime se država ponovo vraća na scenu. To je najveća glupost koja može da nam se dogodi. To je uništavanje ekonomije. Privatizacija mora da se završi, kompletno i što pre.
Odgovor će vas iznenaditi.
Javašluku je odzvonilo
Kategorija:
Regulacija
O opasnosti od nestandardnih sandučića je već naveliko pisano. Poštari su godinama u problemu da isporuče poštu, Sizifove su to muke (u praksi postoje slične muke sa nestandardnim stepenicama, liftovima, zvoncima i vratima kod isporuke preporučene pošte, pa ona često završi u vidu obaveštenja u nestandardnom sandučetu). Nažalost, ni mudar zakonodavac nije predvideo šta činiti sa desperadosima koji se odmetnu od javnog preduzeća i odluče da ne zamene sandučad koja nas koče u EU integracijama. Međutim, ima i glasova razuma.
***
Upitana kako će onda građani biti sankcionisani, portparolka RAPUS-a Zorica Panić je odgovorila da će ta agencija "u veoma kratkom ruku" sastaviti nacrt novog zakona, "kojim će pitanje sandučića biti sistemski rešeno", a predlog će biti da "poštari nemaju obavezu da uručuju poštanske pošiljke ako vlasnici ili nemaju ili ne održavaju kućne sandučiće".
***
Hvala bogu da ćemo dobiti i ključni sistemski zakon o poštanskim sandučićima. I da znamo da ne dajemo uzalud novac za tako esencijalnu instituciju kao što je RAPUS.
Još kada bi imali iole pameti i umesto da se bahate shvatili besperspektivnost puževe pošte u e-društvu. Stoga je neophodno da se na vreme razmisli o standardizaciji inboksa za elektronsku poštu gde vlada neviđeni javašluk.
***
Upitana kako će onda građani biti sankcionisani, portparolka RAPUS-a Zorica Panić je odgovorila da će ta agencija "u veoma kratkom ruku" sastaviti nacrt novog zakona, "kojim će pitanje sandučića biti sistemski rešeno", a predlog će biti da "poštari nemaju obavezu da uručuju poštanske pošiljke ako vlasnici ili nemaju ili ne održavaju kućne sandučiće".
***
Hvala bogu da ćemo dobiti i ključni sistemski zakon o poštanskim sandučićima. I da znamo da ne dajemo uzalud novac za tako esencijalnu instituciju kao što je RAPUS.
Još kada bi imali iole pameti i umesto da se bahate shvatili besperspektivnost puževe pošte u e-društvu. Stoga je neophodno da se na vreme razmisli o standardizaciji inboksa za elektronsku poštu gde vlada neviđeni javašluk.
25 January 2011
Hajek o Pinočeu, Salazaru demokratiji, ljudskim pravima...
Kao reakcija na pismo jednog čitaoca londsonskom Timesu iz 1978, koji ga je optužio da podržava razne desničarske, autoritarne režime poput Salazara i Pinočea, Hajek odgovara u pismu uredniku istog lista:
HT Željko Simović, Borislav Ristić
Sir,
Though I can scarcely expect you to find space in your columns for the instruction Mr William Wallace (July 24) evidently needs, I shall appreciate it if you can do so for a brief reply.
I have certainly never contended that generally authoritarian governments are more likely to secure individual liberty than democratic ones, but rather the contrary. This does not mean, however, that in some historical circumstances personal liberty may not have been better protected under an authoritarian than democratic government. This has occasionally been true since the beginning of democracy in ancient Athens, where the liberty of the subjects was undoubtedly safer under the ’30 tyrants’ than under the democracy which killed Socrates and sent dozens of its best men into exile by arbitrary decrees.
In Modern times there have of course been many instances of authoritarian governments under which personal liberty was safer than under democracies. I have never heard anything to the contrary of the early years of Dr Salazar’s early government in Portugal and I doubt whether there is today in any democracy in Eastern Europe or on the continents of Africa, South America or Asia (with the exception of Israel, Singapore and Hongkong), personal liberty as well secured as it was then in Portugal.
More recently I have not been able to find a single person even in much maligned Chile who did not agree that personal freedom was much greater under Pinochet than it had been under Allende. Nor have I heard any sensible person claim that in the principalities of Monaco or Lichtenstein, which I am told are not precisely democratic, personal liberty is smaller than anywhere else!
That a limited democracy is probably the best possible known form of government does not mean that we can have it everywhere, or even that it is itself a supreme value rather than the best means to secure peace, a defensor pacis or instrument of peaceful change of government. Indeed our doctrinaire democrats clearly ought to take more seriously the question when democracy is possible.
Perhaps they can be induced to reflect on this by pointing to the truism that, except in the direct democracy based on an assembly of all citizens, a democracy can never create itself but must always be the product of the authoritarian decision of a few – and be this only the decisions about the questions to be asked and the procedure to be followed in a plebiscite. After all, some democracies have been made possible only by the military power of some generals. And my old doubts whether a democracy can be maintained in a country which has not by different institutions been taught the tradition of the rule of law has certainly been only confirmed by recent history.
Yours faithfully,
F.A Hayek
HT Željko Simović, Borislav Ristić
Libertarijanizam, in flagranti, opet
Prethodni post je slikovita (i doslovno) kritika kolektivizma i socijalizma.
No, dozvolite da primetim da ima još većih nevolja od Kim Il Sunga. I da ovo što je predmet sadašnjeg posta, uz sve uvažavanje prethodnog, ima možda i većeg uticaja da dugoročne izglede slobode u svetu. Radi se naravno o tome ko zastupa ideje slobode danas.
Reason magazine je vrlo popularan, cenjen, ugledan, da ne kažem "fancy" portal, jedan od najuticajnijih i najčitanijih koji postoje.
Verujem da bolji poznavaoci savremen politike među vama neće mnogo iznenaditi kad kažem da su 2008 skoro svi autori i urednici ovog lista glasali za Obamu. I to pogledajte sa kakvim sve sumanutim, maloumnim obrazloženjima:
To su ljudi koji idu okolo i prestavljaju se kao "libertarijanci", i koji ponekad štaviše imaju utisak da su ovlašćeni da dele ili uskraćuju libertarijanske akreditive, kao u slučaju Ron Paula. Libertarijanci kojima je Ron Paul rđav kandidat, ali je Obama super? Da, upravo tako.
To su ljudi s kojima smo mi pošli u rat. "Intelektualni predvodnici", avangarda, što reko drug Lenjin. Nije ni čudo što nam tako dobro ide.
No, dozvolite da primetim da ima još većih nevolja od Kim Il Sunga. I da ovo što je predmet sadašnjeg posta, uz sve uvažavanje prethodnog, ima možda i većeg uticaja da dugoročne izglede slobode u svetu. Radi se naravno o tome ko zastupa ideje slobode danas.
Reason magazine je vrlo popularan, cenjen, ugledan, da ne kažem "fancy" portal, jedan od najuticajnijih i najčitanijih koji postoje.
Verujem da bolji poznavaoci savremen politike među vama neće mnogo iznenaditi kad kažem da su 2008 skoro svi autori i urednici ovog lista glasali za Obamu. I to pogledajte sa kakvim sve sumanutim, maloumnim obrazloženjima:
Reason Magazine, Presidential Poll 2008
Question 1. Who are you voting for in November?
"If the polls in my home state are close: Obama" - Peter Bagge, contributing editor
"Obama. The Republicans must be punished and punished hard." - Ronald Bailey, science correspondent
"I plan to vote for Obama mainly because he is not a Republican and not John McCain, who is temperamentally unfit to be president." - Bruce Bartlett, columnist
"For not a single "liberal" reason, I am voting not only for Obama, but for the GOP to be utterly spanked and sent into exile" - David Brin, columnist
"Barack Obama. All my life I've been waiting for a black president; Obama's not monumentally unqualified, and his solid-if-boring book at least had some unkind words for teachers unions. Also my kids like him." - Tim Cavanaugh, contributing editor
"Barack Obama, for two main reasons: The Republican Party, which has jettisoned its best inclinations and indulged its worst for the last eight years, richly deserves exile from the White House, and 2) because he shows an intelligence and temperament that suggest he will govern more pragmatically than ideologically—the best that can be hoped for from a Democratic president." - Steve Chapman, columnist
"Ralph Nader, because I never got the chance to vote for Gene Debs or Norman Thomas." - Bill Kauffman, columnist
"Barack Obama, since he's a genuine leader, with a good program for cleaning up Washington, and will be very good for business." - Craig Newmark, contributor
"Barack Obama, because he most exemplifies Reason and Free Minds" - Steven Pinker, contributor
"I really just want the Republicans to lose." - Damon W. Root, associate editor
"I am voting for Barack Obama, because I believe in hope and change and unicorns. Also, John McCain is dangerously mentally unfit to be president and has decided, with his choice of Sarah Palin, to complete the transformation of the GOP into a southern-centered party based on social division and cultural resentment." - Ryan Sager, columnist
"Living in the District of Columbia, I see little reason to mar my as- yet unblemished record of nonvoting. But if I lived in Virigina or Florida, I'd be ticking the box for Obama" - Julian Sanchez, contributing editor
"I'll be voting for Obama, because I think as a nation we're about to descend into a pile of hurt, and I want someone who is smart, pragmatic, and not prone to temper tantrums working to get us out of it as quickly as possible." - John Scalzi, contributor
"Barack Obama. I could give 100 reasons, but I'll just say civil liberties. He's not perfect, and yes, he sold out on warrantless wiretapping, but on the whole, he's been better in this area than any presidential candidate in my voting lifetime." - RU Sirius, nom-de-plume contributor
"I will vote for Obama on behalf of everyone watching in the world, because he’s the coolest to watch on television." - Doug Stanhope, contributor
"I’m voting for Barack Obama, the only remaining candidate whom I trust not to run the country (further) into the ground with stupid and erratic decisions, and who (miraculously for a Democrat) has run a less brain-dead, faux-populist campaign than the Republican." - David Weigel, associate editor
"I think an Obama victory would be the lesser of two evils overall, but I will probably vote for Bob Barr" - Cathy Young, contributing editor
To su ljudi koji idu okolo i prestavljaju se kao "libertarijanci", i koji ponekad štaviše imaju utisak da su ovlašćeni da dele ili uskraćuju libertarijanske akreditive, kao u slučaju Ron Paula. Libertarijanci kojima je Ron Paul rđav kandidat, ali je Obama super? Da, upravo tako.
To su ljudi s kojima smo mi pošli u rat. "Intelektualni predvodnici", avangarda, što reko drug Lenjin. Nije ni čudo što nam tako dobro ide.
24 January 2011
Cenzura
U Kanadi je zabranjen hit Dire Straitsa Money for Nothing.
Razlog je sledeća strofa, odnosno upotreba reči "faggot" u njoj:
Navodno, ovo ugrožava gej populaciju. Ali, kakve veze ima gej populacija sa ovime? Svakom ko je čuo pesmu, je jasno da se faggot ne odnosi na gejeve, već na muzičke zvezde. Navodno, pesma je nastala tako što je pevač Mark Knopfler slušao šta priča prodavac u prodavnici dok je gledao neke spotove na MTV-ju:
Kad smo već kod toga, ovo se nekada smatralo vrhuncem kompjuterske animacije:
Dire Straits - Money For Nothing [1984 @ Yahoo! Video
PS. Komentator Sasa skrece paznju na vrlo slican post na blogu Slobodno trziste. Da sam video na vreme, mogao sam samo da stavim link....
Razlog je sledeća strofa, odnosno upotreba reči "faggot" u njoj:
The little faggot with the earring and the makeup
Yeah buddy, that's his own hair
That little faggot got his own jet airplane
That little faggot he's a millionaire
Navodno, ovo ugrožava gej populaciju. Ali, kakve veze ima gej populacija sa ovime? Svakom ko je čuo pesmu, je jasno da se faggot ne odnosi na gejeve, već na muzičke zvezde. Navodno, pesma je nastala tako što je pevač Mark Knopfler slušao šta priča prodavac u prodavnici dok je gledao neke spotove na MTV-ju:
The lead character in "Money for Nothing" is a guy who works in the hardware department in a television/custom kitchen/refrigerator/microwave appliance store. He's singing the song. I wrote the song when I was actually in the store. I borrowed a bit of paper and started to write the song down in the store. I wanted to use a lot of the language that the real guy actually used when I heard him, because it was more real.
Kad smo već kod toga, ovo se nekada smatralo vrhuncem kompjuterske animacije:
Dire Straits - Money For Nothing [1984 @ Yahoo! Video
PS. Komentator Sasa skrece paznju na vrlo slican post na blogu Slobodno trziste. Da sam video na vreme, mogao sam samo da stavim link....
21 January 2011
Zaslužni građanin
Milutin Popović (poznatiji kao Zahar) se žali:
A ja mislio da se pravo na penziju zaslužuje uplaćivanjem doprinosa.
Dodeljivanje državnih penzija "zaslužnim umetnicima" je Pandorina kutija, koju nije ni trebalo otvarati. Evo starih postova o zaslužnim pevačima, zaslužnim naučnicima, i zaslužnim sportistima.
Krajnje je vreme da počnu da se dodeljuju penzije i zaslužnim blogerima.
- Svaka čast mojim kolegama koje su dobile nacionalne penzije. Nije mi jasno zašto je meni nisu dodelili? Ima li neko ko ne zna „Ivanova korita“ ili „Svilen konac“? Boljšoj teatar je svirao moj „Celovečernji koncert“! I to nije dovoljno?! Čak mi je Srpska akademija nauka i umetnosti dodelila počasno zvanje akademika, ali izgleda da to ovoj državi ništa ne znači.
A ja mislio da se pravo na penziju zaslužuje uplaćivanjem doprinosa.
Krajnje je vreme da počnu da se dodeljuju penzije i zaslužnim blogerima.
20 January 2011
Fali nego šta da fali, pitanje je šta
Kategorija:
Verovali ili ne
Reče nam danas Oliver Dulić da u Beogradu nedostaje 150.000 stanova. Ja bih rekao i pet mostova, metro, kosmodrom i prvak sveta u fudbalu. Kao da slušam gospođu Alku u najboljim danima loženja i ine spinere. Shvatam da mlad i ambiciozan ministar hoće da prenaglasi svoj značaj i svoje čedo, državnu stanogradnju. Ali čemu frljanje?
150.000 stanova, to je 600.000 ljudi kojima fali stan. A Beograd ima oko 1.650.000 stanovnika sa sve okolnim selima i varošicama. Gde je ta armija koja traži stanove? 150.000 porodica traži stan, a ne više od nekoliko transakcija dnevno. Čista Zona sumraka.
Fascinatan je i obim nezadovoljene tražnje. 150.000 stanova x 60 kvadrata x 1200 evra u Dulvilu i to mu dođe 10.800.000.000 evra. Tlapnja i samo tlapnja, milijarda, deset milijardi, sto miliona, isti đavo kada se frlja bez odgovornosti.
K tome još treba dodati da je prosečna starost stanovništva u Beogradu preko 40 godina i da gotovo svakodnevno stari stanovi dolaze na tržište. Jedino ako ne veruje onima koji misle da će cela Srbija doći u Bg i od sebe napraviti urbane socijalne slučajeve. Ili da je eliksir večne mladosti na putu, mada bi se kod nas taj eliksir pretvorio u stogodišnje čekanje na bolje sutra.
Možda mnogi imaju želju da kupe stan, ali super, i ja želim svašta nešto, pa šta onda. Ko ima dovoljno visoku platu može da kupi stan, ko nema može samo da se potrudi da zarađuje više. Kukati što ima manje subvencija je isto bespredmetno, pa upravo je nedostatak subvencija snizio cenu po kvadratu i prosečnu ratu po kvadratu stana. Jedino ima tihe patnje onih koji su hteli da prodaju socijalističke izbe po 2.000 EUR po kvadratu. O izbama u noogradnji i da ne govorim.
Ima i lepa stvar, za razliku o graditelja koridora on barem ne reče da će izgraditi do 2012. godine 50.000 stanova. I to je nešto.
150.000 stanova, to je 600.000 ljudi kojima fali stan. A Beograd ima oko 1.650.000 stanovnika sa sve okolnim selima i varošicama. Gde je ta armija koja traži stanove? 150.000 porodica traži stan, a ne više od nekoliko transakcija dnevno. Čista Zona sumraka.
Fascinatan je i obim nezadovoljene tražnje. 150.000 stanova x 60 kvadrata x 1200 evra u Dulvilu i to mu dođe 10.800.000.000 evra. Tlapnja i samo tlapnja, milijarda, deset milijardi, sto miliona, isti đavo kada se frlja bez odgovornosti.
K tome još treba dodati da je prosečna starost stanovništva u Beogradu preko 40 godina i da gotovo svakodnevno stari stanovi dolaze na tržište. Jedino ako ne veruje onima koji misle da će cela Srbija doći u Bg i od sebe napraviti urbane socijalne slučajeve. Ili da je eliksir večne mladosti na putu, mada bi se kod nas taj eliksir pretvorio u stogodišnje čekanje na bolje sutra.
Možda mnogi imaju želju da kupe stan, ali super, i ja želim svašta nešto, pa šta onda. Ko ima dovoljno visoku platu može da kupi stan, ko nema može samo da se potrudi da zarađuje više. Kukati što ima manje subvencija je isto bespredmetno, pa upravo je nedostatak subvencija snizio cenu po kvadratu i prosečnu ratu po kvadratu stana. Jedino ima tihe patnje onih koji su hteli da prodaju socijalističke izbe po 2.000 EUR po kvadratu. O izbama u noogradnji i da ne govorim.
Ima i lepa stvar, za razliku o graditelja koridora on barem ne reče da će izgraditi do 2012. godine 50.000 stanova. I to je nešto.
Vaclav u Beogradu
Kategorija:
Politika
Vaclav Klaus je danas bio u Beogradu, gde je održao govor u SANU gde je postao inostrani član.
Više puta smo ovde diskutovali o šansama liberalizma u Srbiji, i po mom mišljenju, Vaclav Klaus je model liberalnog političara koji u Srbiji može da ima sasvim solidnu prodju. To se donekle vidi i po komentarima na vesti u srpskim novinama - nije ih bilo mnogo, ali su praktično svi bili pozitivni. A sam izbor u SANU nešto govori.
Naravno, najveći deo te pozitivnosti proizilazi iz njegovog stava prema bombardovanju, Kosovu, i donekle, Evropskoj uniji. Ali, to i jeste jedna od pouka koju treba izvući, umesto kačiti liberalne ideje na problematične i na kraju ekstremno nepopularne spoljno-političke pozicije (e.g. priznavanje Kosova, NATO, unitarna Bosna) a koje sa liberalizmom nemaju nikakve veze.
Pri svemu tome, Klaus nije nikakav paranoidni mrzitelj SAD, nego, naprotiv, prijatelj SAD koji u njoj uživa veliki ugled. Dakle, može se sedeti na vise stolica i u tome biti ne samo uspešan nego i popularan.
Više puta smo ovde diskutovali o šansama liberalizma u Srbiji, i po mom mišljenju, Vaclav Klaus je model liberalnog političara koji u Srbiji može da ima sasvim solidnu prodju. To se donekle vidi i po komentarima na vesti u srpskim novinama - nije ih bilo mnogo, ali su praktično svi bili pozitivni. A sam izbor u SANU nešto govori.
Naravno, najveći deo te pozitivnosti proizilazi iz njegovog stava prema bombardovanju, Kosovu, i donekle, Evropskoj uniji. Ali, to i jeste jedna od pouka koju treba izvući, umesto kačiti liberalne ideje na problematične i na kraju ekstremno nepopularne spoljno-političke pozicije (e.g. priznavanje Kosova, NATO, unitarna Bosna) a koje sa liberalizmom nemaju nikakve veze.
Pri svemu tome, Klaus nije nikakav paranoidni mrzitelj SAD, nego, naprotiv, prijatelj SAD koji u njoj uživa veliki ugled. Dakle, može se sedeti na vise stolica i u tome biti ne samo uspešan nego i popularan.
Who is John Galt?
Pogledajte dva prvoplasirana kratka filma na konkursu posvećenom knjizi Atlas Shrugged.
Kad smo već kod toga, dugo najavljivani igrani film Atlas Shrugged će po svoj prilici biti premijerno prikazan 15. aprila ove godine.
Kad smo već kod toga, dugo najavljivani igrani film Atlas Shrugged će po svoj prilici biti premijerno prikazan 15. aprila ove godine.
18 January 2011
Koliko vredi dobar menadžer?
Steve Jobs uzeo bolovanje, akcije Applea odmah pale za 8%. Po kapitalizaciji, to je 5 milijardi dolara.
Slučajnost nije, ovo je drugi put da se to dešava.
17 January 2011
O inflaciji u Blic Novcu
U tekstu ispod je moj tekst o inflaciji iz najnovijeg Blic Novca. Kako se isti podlist već duže vremena ne objavljuje na netu & nisam prodao autorska prava, prenosim tekst ispod. Nisam rekao nešto posebno novo, ponešto duhovitosti sam pozajmio od drugih, ali sam podigao nivo ironije.
NIKO NEMA ŠTO SRBIN IMADE
Ima razloga da se Srbija smatra liderom na Balkanu. Na polju inflacije nema joj premca od Alpa do Crnog Mora, od Panonije do Peloponeza. Rezultati na evropskom nivou intrigiraju, večiti derbi dinara i grivne prerastao je u oštro rivalstvo za titulu najgoreg novca od Atlantika do Urala. Međutim, iako su rezultati neosporni, iako je dominacija dinara na evropskom prvenstvu u inflaciji već decenijska, nikako da se pronikne u tajnu koju krije NBS, a koju je nasledila od NBJ.
Pominjuju se mnogobrojni uzorci primata srpske škole monetarne politike. Jedni kažu da je to zbog monopola, drugi vele da inflaciju imamo zbog strukturnih problema, treći spominju priliv kapitala u godinama koje polako padaju u kolektivni zaborav, četvrti pominju cene pod kontrolom države, peti barataju svetskom cenom nafte. Neki se prisećaju zlatnih dana kada je domaća monetarna politika oborila svetske rekorde. Kako bilo, mnogo je teorija, ali ako ste posvećeni rezultatima to nije ni bitno. Srbija je lider bez premca.
Možda je i cinično pisati na ovakav način o zlu koje nas prati godinama. Međutim, najjednostavnije objašnjenje inflacije može se dati na mnogo sarkastičniji način. Obrani-okreni inflacija najviše liči na neželjenu maloletničku trudnoću – objašnjenja su mnogobrojna, suprotstavljena i emocionalna, ali je uzrok jedan i samo jedan. Isti je slučaj sa inflacijom, samo je jedna institucija odgovorna jer ne uspeva da koristeći instrumente koje ima kontroliše novčanu masu i samim time i cene svede na nivo mediokritetskih evropskih centralnih banaka. Ako je 1990-ih bilo bespredmetno upirati u centralnu banku u vreme jedne od većih organizovanih državnih pljački sopstvenih građana, danas ima razloga za to. Naime, centralna banka formalno-pravno ima punu nezavisnost i mogućnost da vodi monetarnu politiku koja bi snizila inflaciju u Srbiji. Ključno pitanje je šta je sprečava NBS da bude kao i sav kulturan centralno-bankarski svet.
Odgovor je da centralnu banku ništa ne sprečava. Ono što funkcioniše u celom svetu mora da funkcioniše u Srbiji. Ono što se ne radi u celom svetu ne treba da se radi u Srbiji. Dakle, centralna banka se stara o onome što je njena ciljna funkcija, u slučaju Srbije targetiranje inflacije. Centralna banka se ne bavi kursom, platnim bilansom, besplatnim sladoledom i drugim stvarima koje nisu njena svrha. Ako centralna banka ne može da obezbedi stabilan novac ona nema nikakvu korisnu svrhu, baš kao što nikome ne treba pekar koji pravi kiseo i gnjecav hleb, ali super komentariše setvu pšenice ili poteze komšije staklara. U najkraćem, srpsko centralno bankarstvu kao da živi u 1970-im i kao da su guverneri koji su vodili NBJ i NBS zaboravili šta su pročitali u Fridmanovim knjigama ili kao da ne žele da vide šta rade komšije.
Dakle, izgleda da nam NBS liči na tipičnu paradigmu srpske države, srpske politike, srpske kafanske priče. Omnipotentna institucija koja bi da radi sve, a na kraju ništa ne uradi kako treba. U pozadini ove lažne omnipotentnosti je svrha svake inflacije – skriveno oporezivanje sopstvenih građana. Nije nam dosta što za državu radimo 161 dan i to pod uslovom da istoj ne moramo da platimo i ponešto što se ne vidi kroz budžetske stavke, nego nam ista još zavuče ruku u džep, a da to nismo ni osetili. Jednostavno nam istopi naše ugovore, naše pare, našu budućnost. Naravno, nije to igra sa isključivo negativnom sumom jer nema smisla uzeti, a da se nekom ne da zauzvrat. Nije danas baš kao u vreme stvaranja imperija na primarnoj emisiji, ali tu je država ako nešto zaškripi.
Sve u svemu naša koza je mnogo proždrljiva. Stoga je najbolje maknuti kozu od kupusa. Za Srbiju je najrazumnije rešenje da se odrekne monetarne samostalnosti. Neće nam to potpuno otkloniti inflaciju, ali će na dugi rok biti najbolje rešenje. Sizifov je posao zidati dinar na Slaviji, kada ga zla vila politikantska ruši svake noći i tako u nedogled. Ili što bi rekao naš narod – manite se ljudi ćorava posla.
NIKO NEMA ŠTO SRBIN IMADE
Ima razloga da se Srbija smatra liderom na Balkanu. Na polju inflacije nema joj premca od Alpa do Crnog Mora, od Panonije do Peloponeza. Rezultati na evropskom nivou intrigiraju, večiti derbi dinara i grivne prerastao je u oštro rivalstvo za titulu najgoreg novca od Atlantika do Urala. Međutim, iako su rezultati neosporni, iako je dominacija dinara na evropskom prvenstvu u inflaciji već decenijska, nikako da se pronikne u tajnu koju krije NBS, a koju je nasledila od NBJ.
Pominjuju se mnogobrojni uzorci primata srpske škole monetarne politike. Jedni kažu da je to zbog monopola, drugi vele da inflaciju imamo zbog strukturnih problema, treći spominju priliv kapitala u godinama koje polako padaju u kolektivni zaborav, četvrti pominju cene pod kontrolom države, peti barataju svetskom cenom nafte. Neki se prisećaju zlatnih dana kada je domaća monetarna politika oborila svetske rekorde. Kako bilo, mnogo je teorija, ali ako ste posvećeni rezultatima to nije ni bitno. Srbija je lider bez premca.
Možda je i cinično pisati na ovakav način o zlu koje nas prati godinama. Međutim, najjednostavnije objašnjenje inflacije može se dati na mnogo sarkastičniji način. Obrani-okreni inflacija najviše liči na neželjenu maloletničku trudnoću – objašnjenja su mnogobrojna, suprotstavljena i emocionalna, ali je uzrok jedan i samo jedan. Isti je slučaj sa inflacijom, samo je jedna institucija odgovorna jer ne uspeva da koristeći instrumente koje ima kontroliše novčanu masu i samim time i cene svede na nivo mediokritetskih evropskih centralnih banaka. Ako je 1990-ih bilo bespredmetno upirati u centralnu banku u vreme jedne od većih organizovanih državnih pljački sopstvenih građana, danas ima razloga za to. Naime, centralna banka formalno-pravno ima punu nezavisnost i mogućnost da vodi monetarnu politiku koja bi snizila inflaciju u Srbiji. Ključno pitanje je šta je sprečava NBS da bude kao i sav kulturan centralno-bankarski svet.
Odgovor je da centralnu banku ništa ne sprečava. Ono što funkcioniše u celom svetu mora da funkcioniše u Srbiji. Ono što se ne radi u celom svetu ne treba da se radi u Srbiji. Dakle, centralna banka se stara o onome što je njena ciljna funkcija, u slučaju Srbije targetiranje inflacije. Centralna banka se ne bavi kursom, platnim bilansom, besplatnim sladoledom i drugim stvarima koje nisu njena svrha. Ako centralna banka ne može da obezbedi stabilan novac ona nema nikakvu korisnu svrhu, baš kao što nikome ne treba pekar koji pravi kiseo i gnjecav hleb, ali super komentariše setvu pšenice ili poteze komšije staklara. U najkraćem, srpsko centralno bankarstvu kao da živi u 1970-im i kao da su guverneri koji su vodili NBJ i NBS zaboravili šta su pročitali u Fridmanovim knjigama ili kao da ne žele da vide šta rade komšije.
Dakle, izgleda da nam NBS liči na tipičnu paradigmu srpske države, srpske politike, srpske kafanske priče. Omnipotentna institucija koja bi da radi sve, a na kraju ništa ne uradi kako treba. U pozadini ove lažne omnipotentnosti je svrha svake inflacije – skriveno oporezivanje sopstvenih građana. Nije nam dosta što za državu radimo 161 dan i to pod uslovom da istoj ne moramo da platimo i ponešto što se ne vidi kroz budžetske stavke, nego nam ista još zavuče ruku u džep, a da to nismo ni osetili. Jednostavno nam istopi naše ugovore, naše pare, našu budućnost. Naravno, nije to igra sa isključivo negativnom sumom jer nema smisla uzeti, a da se nekom ne da zauzvrat. Nije danas baš kao u vreme stvaranja imperija na primarnoj emisiji, ali tu je država ako nešto zaškripi.
Sve u svemu naša koza je mnogo proždrljiva. Stoga je najbolje maknuti kozu od kupusa. Za Srbiju je najrazumnije rešenje da se odrekne monetarne samostalnosti. Neće nam to potpuno otkloniti inflaciju, ali će na dugi rok biti najbolje rešenje. Sizifov je posao zidati dinar na Slaviji, kada ga zla vila politikantska ruši svake noći i tako u nedogled. Ili što bi rekao naš narod – manite se ljudi ćorava posla.
Zanimljiva advocacy kampanja rumunskog civilnog sektora
Pre desetak dana je do nas stigla zanimljiva vest iz Rumunije:
Besne veštice koriste mačije fekalije i mrtve pse kako bi bacile čini na predsednika i vladu koji ih primoravaju da plate poreze. Na oku poreznika su i proroci, koji su trebali da vide šta im se sprema.
Besne veštice koriste mačije fekalije i mrtve pse kako bi bacile čini na predsednika i vladu koji ih primoravaju da plate poreze. Na oku poreznika su i proroci, koji su trebali da vide šta im se sprema.
Izuzetak koji potvrđuje pravilo
Ne pada mi na pamet nijedan idiom koji je je manje shvaćen od ovoga. Pogledajte raspravu na internetu, konkretno recimo ovde i ovde. Većina ljudi koristi ovaj idiom upravo u najglupljem mogućem kontektstu:
A: Mi smo najbolji.
B: Čekaj, a Đoka? Pa on je vaš, a loš!
A: Izuzetak koji potvrđuje pravilo.
B: Da, u pravu si. (???)
Nema mnogo veze sa ovim blogom, ali sam pomislio da bi nekome možda bilo zanimljivo da shvati o čemu se zaista radi.
Dakle, "izuzetak koji potvrđuje pravilo" neki pravnici koriste da dodatno ukažu na činjenicu da za da stvari koje nisu izuzete, važi pravilo.
Na primer, ako u zakonu piše "kazna za ubistvo je smrt, osim u slučaju samoodbrane". To znači da, ako se ubistvo nije desilo u samoodbrani, sledi smrtna kazna, bez obzira na ostale okolnosti. Argument je - "Da da je zakonodavac želeo još izuzetaka, naveo bi ih u zakonu. A činjenica da je navedena samoodbrana kao izuzetak, potvrđuje pravilo - smrtna kazna sledi za sve ostale ubice."
Dakle, "izuzetak koji porvrđuje pravilo", NIJE neki misteriozni logičko-filozofski aksiom koji od argumenta PROTIV pravi argument ZA, već se radi o relativno jednostavnom pravnom principu. Evo ovde jednog kraćeg teksta o tome.
A: Mi smo najbolji.
B: Čekaj, a Đoka? Pa on je vaš, a loš!
A: Izuzetak koji potvrđuje pravilo.
B: Da, u pravu si. (???)
Nema mnogo veze sa ovim blogom, ali sam pomislio da bi nekome možda bilo zanimljivo da shvati o čemu se zaista radi.
Dakle, "izuzetak koji potvrđuje pravilo" neki pravnici koriste da dodatno ukažu na činjenicu da za da stvari koje nisu izuzete, važi pravilo.
Na primer, ako u zakonu piše "kazna za ubistvo je smrt, osim u slučaju samoodbrane". To znači da, ako se ubistvo nije desilo u samoodbrani, sledi smrtna kazna, bez obzira na ostale okolnosti. Argument je - "Da da je zakonodavac želeo još izuzetaka, naveo bi ih u zakonu. A činjenica da je navedena samoodbrana kao izuzetak, potvrđuje pravilo - smrtna kazna sledi za sve ostale ubice."
Dakle, "izuzetak koji porvrđuje pravilo", NIJE neki misteriozni logičko-filozofski aksiom koji od argumenta PROTIV pravi argument ZA, već se radi o relativno jednostavnom pravnom principu. Evo ovde jednog kraćeg teksta o tome.
15 January 2011
Prognoza
Mnogo je lakše predvideti postojanje finansijskog balona nego vreme kada će pući. Za Kinu većina čak i ne misli da je balon, ali ja bih da izađem sa prognozom da se Kini sprema ozbiljan pad. Evo razloga.
1. Racionalno je za ekonomiste da predviđaju slomove. Ako se ništa ne dogodi, prognoza se brzo zaboravi, a ako se slom dogodi, onda postanete prorok. Čak i serijski prognozeri slomova kao Roubini su profitirali od poslednje krize (čija geneza nije imala ništa sa Roubinijevim tajmingom ili scenariom).
2. Centralna banka Kine je opet podigla stopu obavezne rezerve. To je već sedmi put u poslednjih godinu dana, uz povećanje kamata. Kina je kroz krizu prošla opuštenom monetarnom politikom, ali sada kada inflacija porasla sa tim se mora prestati.
3. Ekonomske krize nastaju usled pogrešne alokacije kapitala. Ako slušate austrijance, pogrešna alokacija sledi iz svake monetarne ekspanzije. Ali u Kini je stvar mnogo gora, banke su velikim delom u državnom vlasništvu i podložne političkim direktivama. Alokacija je ponekad groteskno pogrešna, gradovi duhova i aerodromi bez aviona su obišli internet, ali koliko je još takvih projekata nagomilano proteklih godina?
4. Političko kreditiranje je najverovatnije imalo udela u ublažavanju efekata krize u poslednje dve godine. Pošto je spoljna tražnja presahla, a rukovodstvo htelo da se po svaku cenu nastavi rast, realno je pretpostaviti da su banke intenzivirale kreditiranje ne u profitne nego u "razvojne svrhe" -- izgradnju kapaciteta koji su sve manje potrebni.
5. Kineske vlasti već duže vreme kreditiraju SAD i evropske zemlje i to je bio jedan od faktora visoke tražnje u tim zemljama i velikog kineskog izvoza u njih. Ove zemlje su počele ili će uskoro početi da štede, posebno Evropa. Ni Japan sa 200% GDP javnog duga ne može više da se zadužuje. Istovremeno, SAD i EU su veoma ljute zbog kineske prisilne štednje i niskog juana, a i same su odštampale dosta svojih valuta, što će i evro i dolar držati nisko u odnosu na juan. Zbog svega toga sve su manji izgledi da će se izvozno tržište za Kinu oporaviti, što pogoršava problem suvišnih kapaciteta.
6. Ekonomski slomovi obično nastaju posle dužih perioda rasta, kada istorijske stope rasta ubede ulagače da trendu nema kraja. Nema sumnje da je taj, prvi uslov krize, ovde ispunjen. O Kini se razmišlja kao o Japanu 1989. godine, kao da nikad neće prestati da raste. Kineska ekonomija je trebalo da zajedno sa ostalima oseti pad u poslednje dve godine -- što se to nije dogodilo je možda znak njene snage, ali možda i znak da je bila veštački podstaknuta po političko-bankarskoj liniji. U trenutku kada monetarna ekspanzija prestane, što se radi već neko vreme (vidi tačku 2.), počinje da se plaća cena odlaganja krize.
Kako će krah izgledati? To ne bi bila tipična valutna kriza tipa Argentine ili Indonezije, jer Kina ima visoke devizne rezerve, a kurs nije precenjen nego potcenjen. Verovatniji scenario je pad berze i veliki bankarski problemi zbog nagomilanih loših kredita. Ako se to pokrije štampanjem para može doći do dodatnog bega iz juana, mada zbog kontrole tokova kapitala u Kini to ne bi trebalo da bude veliki problem (većina stranog kapitala su fiksna ulaganja). Alternativno, može biti samo mekog prizemljenja poput onoga u Japanu -- ali ne znamo da li je to bolje, jer dok su se Argentina i Indonezija oporavile, Japan dvadeset godina stagnira.
Za razliku od drugih zemalja, u bilo kom scenariju još zanimljiva stvar od ekonomije biće političke posledice.
Friedman monetarni socijalista
Kaže ovaj poznati ekonomista:
What did I mean here when I said that Milton Friedman was on the same side of the divide as Keynes, and the other side from people like Ron Paul? I meant that Friedman-type monetarism was technocratic, not moralistic; he advocated a constant growth rate of the money supply on the basis that it works better than activist policy, not on the grounds that printing money is confiscation.
In fact, Friedman was in favor of printing money. He wanted to stabilize broad monetary aggregates like M2, not the monetary base (which is the stuff the Fed actually prints). His criticism of the Fed during the Depression was that it didn’t do enough to prevent a fall in M2 — that is, that it didn’t print enough money. He was all for devaluation as a way to get prices and wages in line. And he pretty clearly favored quantitative easing.
It says something about the times we’re in that Milton Friedman now looks left-of-center, at least on monetary issues.
14 January 2011
Reforma reforme pravosuđa
Pogledajte apel vodećih domaćih pravnika.
Ne razumem baš sve. Ali, evo jednog ad hominem argumenta - ako su se oko nečega složili Vodinelići i Kosta Čavoški, verovatno je tačno to što piše. Što mi reče jedan moj kolega ovim povodom "Ne kune majka sina kad se kocka, već kad počne da se vadi."
To je suprotno svakoj ideji prava. I elementarnoj pravnoj sigurnosti. I ideji podele vlasti. To je potiranje pravnovaljane volje pojedinaca retroaktivnom neustavnom kolektivnom voljom zakonodavca. To je svemoć zakonodavca, tj. samovolja, suprotnost mogućnosti konstituisanja Srbije kao moderne pravne države vladavine prava. To je negiranje osnovnih individualnih prava - između ostalog, prava na efektivni pravni lek - i osnovnih principa - između ostalih, zabrane retroaktivnosti koja ugrožava pravnu sigurnost.
Ne razumem baš sve. Ali, evo jednog ad hominem argumenta - ako su se oko nečega složili Vodinelići i Kosta Čavoški, verovatno je tačno to što piše. Što mi reče jedan moj kolega ovim povodom "Ne kune majka sina kad se kocka, već kad počne da se vadi."
Subscribe to:
Posts (Atom)