Pages

31 January 2011

Državna greška ili tržišni uspeh?

Svaka teorija tržišne greške izgleda otprilike ovako: mi imamo teorijski model koji objašnjava da racionalna alokacija resursa treba da izgleda ovako (najčešće Pareto optimalnost, savršena konkurencija itd). Ovaj ili onaj aspekt stvarnog ponašanja tržišnih aktera je u suprotnosti sa tim modelima; dakle tržište je neefikasno i treba ga korigovati državnom intervencijom da bi se stvarnost dovela u sklad sa modelima. Na ovaj tip argumenta, teoretičari državne greške koji pripadaju public choice tradiciji kažu otprilike sledeće: jeste, tržište je ponekad neefikasno, ali što bi vaš birokrata bio išta bolji? Mislite da je on pametniji ili racionalniji? Da im ima bolje podsticaje za delovanje? Dokažite to!

Famozna Demsetzova Nirvana teorema sažima najbolje ovaj argument: da bi se dokazalo da je potrebna državna intervencija nije dovoljno samo dokazati da je tržište omanulo (izdalo modele): potrebno je dokazati da intervencija neće stvari učiniti još gorim, da državna greška nije još veća od tržišne, tj porediti postojeći institucionalni aranžman koji je grešku tržišta proizveo ne sa idealom savršenog tržišta nego sa realnošću institucionalnog aranžmana državne intervencije. Arnold Kling još slikovitije opisuje public choice argument, koji on naziva Masonomics, po univerzitetu George Mason gde je on, zajedno sa mnogim drugim public choice teoretičarima, stacioniran:

At the University of Chicago, economists lean to the right of the economics profession. They are known for saying, in effect, "Markets work well. Use the market.

At MIT and other bastions of mainstream economics, most economists are to the left of center but to the right of the academic community as a whole. These economists are known for saying, in effect, "Markets fail. Use government."

Masonomics says, "Markets fail. Use markets."


Dakle, čikaška škola ignoriše greške tzržišta, levičarski neoklasičari ignorišu troškove vladine intervencije, jedino public choice uzima u obzir oba elementa i zaključuje da je državna intervencija najčešće još gora od tržišne greške koju treba da ispravi.

Zapazite da se sve tri grupe, Čikago, MIT i George Mason potpuno slažu sa tim da su teorija savršene konkurencije i konvencionalni neoklasični opis efikasnog tržišta tačni, samo se ne slažu do koje mere stvarna tržišta odsupaju od tog ideala, i u kojoj meri državna intervencija može da ih dovede bliže tom idealu. Ali, da je dovođenje bliže tom idealu zajednički cilj, u to sumnje nema. Čikago kaže sve je ok, tj kao u neoklasičnim udžbenicima mikroekonomije, te nema potrebe za intervencijom, MIT kaže, ne, nije i intervencija je potrebna vrlo često. Tržišta greše a vlada popravlja, dok public choice kaže, jeste, tržišta greše, ali vlada će da napravi još gori problem. Svi se međutim slažu da je konvencionalni opis efikasnog tržišta tačan. U tom sklopu, osnova svih kritika je uvek zapažanje da su neizvesnost i nepotpuno znanje sastavni deo ljudskog iskustva, ukljućujući ekonomsku interakciju, dok neoklasični modeli pretpostavljaju, pod razmim imenima, savršene, potpune informacije, što je argument ne protiv neoklasičnih modela, nego protiv stvarnosti.

Recimo, levičari će reći da su tržišta neefikasna jer stvaraju eksterne efekte koji se ne mogu itnernalizovati slobodnom razmenom, naprimer zagađenje okoline. Zato treba oporezovati zagađivače i subvencionisati žrtve, da bi se socijalni trošak izjednačio sa privatnim. Na to public choice odgovara da je nejasno koliko će bilo koja intervencija ove vrste unaprediti socijalni optimum, i da pre svake intervencije treba izvršiti cost-benefit analizu da bi se utvrdilo da je trošak državnih mera manji od troška statusa quo. Pretpostavlja se da su troškovi i benefiti objektivni i da ih kompetentan državni planer može identifikovati nezavisno od tržišta.

Dalje, Stiglitz i Akerloff će reći da stvarna tržišta ponekad funkcionišu sa asimetričnim informacijama, tj neki akteri imaju bolje i preciznije informacije od drugih, što im daje prednost u odnosu na druge i može dovesti do raspada tržišta. Ako pustimo ljude da kupuju i prodaju polovna kola slobodno, krševi će da potisnu dobra kola jer kupci manje znaju od prodavaca i mogu da im podvale, pa kupci manje plaćaju da se zaštite, te prodaja dobrih kola više neće biti isplativa jer ona koštaju više. Sve zato što su informacije asimetrične. Naravno, public choice teoretičar odmahuje rukom: dokažite da će vaš birokrata i zakonodavac imati bolje informacije, ili stvoriti podsticaje za njihovo bolje korišćenje nego nesavršeno tržište. I tako redom.

Najnovija verzija je bihevijoralna ekonomija. Oni kažu – modeli podrazumevaju da su ljudi racionalni i da maksimizuju svoj lični interes. Stvarni ljudi pak, često nisu racionalni i maksimizujući, dakle treba regulisati njihovo ponašanje da bi se zaštitili od posledica sopstevenih nepromišljenih odluka i iracionalnih sklonosti. Slaviša, kao potpuno konvencionalni public choice teoretičar, na to odgovara: dokažite da vaš birokrata i zakondovavac nemaju istu ili još goru vrstu biasa i ograničenja kao i pojedinci na tržištu. Štaviše, birokrata ima iluziju regulatorne svemoći, što je još gore. Nema dokaza da će njihove intervencije ukloniti ili minimizovati posledice nepromišljenih ličnih odluka tržišnih aktera.

Iako sam ja generalno prijateljski raspoložen prema public choice, moram prinzati da ove teorije državne greške ne volim. One suviše mnogo ustupaka prave. Naravno, po mom sudu Mizes-Hajekov argument neznanja, tj nemogućnosti objektivne kalkulacije troškova benefita bez cena i tržišta je superioran u odnosu na ovaj public choice interni argument protiv neoklasičara. Ali, pre nekoliko nedelja sam otkrio jedan rad Armena Alchiana iz 1950ih koji po mom sudu predstavlja jedno od vrhunskih ostvarenja ekonomske teorije 20 veka, i po mom sudu jedini razlog zašto taj rad nije klasik jeste što su njegovi zaključci potpuno “austrijski”. Zove se "Neizvesnost, evolucija i ekonomska teorija".

Šta Alchian tvrdi? Ukratko, da treba odbaciti sve ekonomske modele koji polaze od savršene informisanosti ili znanja pojedinaca. Tj. modifikovati ih izbacivanjem ovih pretpostavki. On pokazuje da čak ako postuliramo apsolutno neznanje tržišnih aktera, proces konkurencije koji će filtirarati uspešne pokušaje u zadovoljenju potreba od manje uspešnih će voditi ishodima koje i neoklasična teorija opisuje kao optimalne ili efikasne. Važan je proces, ne polazno znanje ili racionalnost aktera. Tačka gde se tržišna interakcija “racionalizuje” nije znanje, svest, ideje i racionalnost pojedinaca, nego selekcija uspešnih obrazaca preduzetničkog ponašanja od strane okoline putem cena. To je hajekovski mehanizam evolutivne selekcije uspešnih obrazaca ponašanja, u ovom slučaju uspešnih obrazaca traganja za pozitivnim profitom. I najgluplji pojedinac će steći preciznu sliku o korisnosti onoga što radi, bez obzira na motivaciju ili znanje. Profit, bankrot, rast ili pad zarade će mu reći.

Alchian ovo zove “survajvalizmom” ili principom opstanka: suštinska stvar na slobodnom tržištu nije da su akteri racionalni i ex ante donose predividive pametne odluke (kako se čini neoklasičnim bihverioristima), nego da najboljji opstaju, bili racionalni ili ne. Alchian navodi neke ekstremne primere da bu pokazao kako individualna racionalnost aktera uopte nije važna za ekonomsku efikanost tržišnih ishoda. Recimo, ima dest različitih puteva koji vode iz Čikaga, i samo na jednom postoji benzinska pumpa. Posle nekog vremena, samo putnici koji su odabrali rutu na kojoj je pumpa će moći da nastave dalje, tj da budu “uspešni”. Ostali će da otpadnu. Ako promenimo rutu gde je benzinska pumpa neki drugi će da opstanu a svi ostali otpadaju. Sa nultim znanjem i jedino datom sklonošču ka riziku i sticanju profita imamo osptanak uspešnijih obrazaca ponašanja koji drugima omogućuju da ih i sami slede i kopiraju.

Naravno, Alchian je svesno izabrao ekstremnu pretpostavku nultog znanja. Ekonomija zasnovana na takvoj pretpostavci bi bila mnogo manje efikasna od ove sada, u stvarnosti je znanje najčešće ograničeno i nepotpuno. Ali je poenta koju on hoće da naglasi da neizvesnost, nepotpuno znanje, psihološki “bajasi” i bilo šta slično, nemaju nikakvog uticaja na ono što ekonomisti zovu “ekonomskom efikanošću”. Pretpostavka odsustva bajasa, potpunog znanja ili racionalnosti aktera je nepotrebna: to što je znanje uvek ograničeno, fragmentarno, nekad čak protivrečno, vrlo malo uticaja ima na konačnu efikanost procesa konkurencije, jer mehanizmi darvinističke selekcije trijerišu uspešne pokušaje od manje uspešnih: Ex post znanje je mnogo važnije od ex ante informacije (Naravno neću ovde da davim o onome što svaki Austrijanac zna, da konkurencija nije stanje kao kod neoklasičara, nego proces).

Primetimo da Alchian “tuče” mnogo jačeg i zahtevnijeg protivnika od bihevioralne ekonomije – neoklasični model savršene konurencije. Dakle, ne samo psihološke bajase i iracioanlnosti, nego odsustvo potpunog znanja i kompletnih, “simetričnih” informacija. Jedan mnogo zahtevniji model. Pa ipak se ne povlači na tu rezervnu poziciju, “jeste drugovi, u pravu ste, tržište je neefikasno, ali država još gora”, nego kaže: “ne, efikasno je, samo vi imate pogrešnnu ideju o tome šta znači “efikasno”, pa vam se čini da nije”.

Sve što bi jedan Achian-Austrijanac mogao da kaže bihevioralistima, koje je Slaviša zasuo vrlo sofisticiranim i komplikovanim dokazivanjima da je i njihov regulator jednako iracionalan ili još iracionalniji od tržišnih aktera je – iracionalnost aktera nije nikakav argument protiv tržišta, niti za regulaciju. Da ispravim Klinga:

tržište JE efikasno, koristite tržište.

18 comments:

VladimirV said...

Ako je trziste efikasno i kad ti to sve tako znas tako dobro kako to da te trziste nije alociralo na mesto profesora ili asistenta na University of Chicago ili recimo Carnegie Mellon University ili recimo na mesto nekog kolumniste Wall Street Journala? To mora da je trzisna greska. :)

perica said...

http://dilbert.com/strips/comic/2011-01-09/

Rutkowski said...

"Markets fail. Use markets."

PERIOD !!!

Saša said...

VladimireV,

ne bih da branim Ivana, pošto mislim da on sam sebe može vrlo dobro odbraniti, ali ne mogu da odolim. To je zato što ti konkurenciju shvataš kao stanje i što si kao i svaki socijalista defetista. Konkurencija je proces i to što tržište nije trenutno izvršilo pomenutu alokaciju, ne znači da neće izvršiti u budućnosti. Pored toga, ne razumeš koncept subjektivne vrednosti. Ne bih da gubim svoje vreme objašnjavajući to, potrudi se malo sam.

Срђан said...

Članak je izuzetan.

Saša said...

Ivane,

naravno ja se slažem sa vama, ali mislim da malo preterujete sa osudama teorije public choice. Tačno je da oni kažu da je tržište manje efikasno u odnosu na model savršene konkurencije, ali to i jeste na neki način istina. S tom razlikom što mislim da su i pablik čojseri kao i Austrijanci svesni da je reč o modelu koji nema nikakvo uporište u realnosti. U stvranosti nema, niti može biti, savršene mobilnosti faktora proizvodnje, niti apsolutne informisanosti, niti preduzeća koja nude samo homogene proizvode. Takođe, u stvarnosti nema države u kojoj u svim granama postoji apsolutna sloboda ulaska drugih preduzeća. Tržišne distorzije izazvane u tim granama se prenose i na druge grane, a time i na tržište u celini, što dodatno govori u prilog besmislenosti modela savršene konkurencije. Moje mišljenje je da pablik čojseri jednostavno žele da dokažu da čak i ako pretpostavimo da je model savršene konkurencije tačan, državni birokrata nikada ne može biti efikasniji od preduzetnika.

Razlog tome je što državani birokrata nema ni znanje, ni motiv da "upravlja" odgovarajućim tržišnim procesima bolje od preduzetnika. Pri tome nije problem u nemogućnosti državnog birokrate da raslolaže sa svim neophodnim znanjem za donošenje pravih odluka, nego je problem u odsustvu pravog motiva da to znanje svrsishodno koristi. Tipična socijalistička podvala. Preduzentici su pokvareni, gledaju samo svoj lični interes, a državne birokrate su nekakvi sveci koji su sposobni u svakom trenutku svoj lični interes da podrede nekom opštem interesu. Kako da ne! Preduzetnik će uvek izabrati efikasniji model alokacije resursa, zato što je reč o njegovoj imovini i zato što je on taj koji gubi ukoliko je pogrešno percepcirao rizik od uspeha/neuspeha. Zato on mora pažljivo da razmisli pre nego što donese odluku o valjanoj alokaciji resura. Državni birokata mora da vodi računa samo o tome da mu odluka koju donosi garantuje još jedan, kroz "demokratske" izbore verifikovan, mandat na toj funkciji. Pri tome je šteta koju zbog pogrešne odluke napravi državni birokrata daleko veća od štete koju napravi preduzetnik. Volio bih kad bi VladimirV i njemu slični konačno shvatili ovu jednostavnu istinu. Ili ona možda i nije toliko jednostavna koliko se nama čini?

Karijes said...

@sasa

Ono sto je vladimirV napisao nisam shvatio kao kritiku, nego naprotiv, kao pohvalu za maljiv rad, za nacin razmisljanja i za inteligenciju Ivanovu. Neka me VladimirV ispravi, ali mislim da je to saljiv bio saljiv nacin da se pohvali Ivan.

Karijes said...

@Sasa

Jasno je svimada su birokrate lose, i to niko ne spori. Ali ovde se raspravalja o tome da to nije ni razlog da se drzava ne koristi u resavanju navodnih trzisnih gresaka. Razlog je za ne koriscenje drzave sasvim drugaciji. PC nas uci da drzava ne moze da resi probleme a Alchian nas uci da problemi ni ne postoje.

Saša said...

Krijes,

mislim da vrlo dobro znam šta koja teorija zagovara. U svakom slučaju hvala na pomoći. Diskusiju na ovom blogu vidim kao sredstvo da unapredim svoje znanje i kao sredstvo da uverim pristalice egalitarizma i intervencioniste da nisu u pravu. Prema tome, moj komentar je bio više upućen VladimiruV, ali hvala vam što ste se priključili diskusiji i ukazali nam na nove horizonte.

Karijes said...

@Sasa

Poruka primljena ali malo nejasan, molimo posaljite ponov.

Pametnjakovic mladji

Срђан said...

@Saša

Zaista?
A koliko ste intervencionista do sada ubedili?

Ivan Jankovic said...

Sasa: "Moje mišljenje je da pablik čojseri jednostavno žele da dokažu da čak i ako pretpostavimo da je model savršene konkurencije tačan, državni birokrata nikada ne može biti efikasniji od preduzetnika."

Glavni problem je sto se to ne moze dokazati, barem ne uverljivo. Ako krenete u tu debatu sa njima, onda prihvatate elementarnu postavku da je moguce objektivno porediti troskove i koristi trzisnog ishoda i drzavne intervencije. A ako je to moguce, onda nam trziste ni ne treba jer smo u stanju da znamo bolje od njega kljucne informacije.

Mislim da sam ja ranije napisao ovde da se moze verovati ili u Misesovu teoriju nemogucnosti kalkulacije u socijalizmu ili u Preto optimalnu ili unapredjujucu drzavnu intervenciju. Public choice teorija drzavne greske je u neku ruku varijanta teorije trzisne greske jer obe veruju u mogucnost neke ne-monetarne, van trzisne kalkulacije "objektivnih" troskova.

VladimirV said...

Dobar je Ivan, naranvo, ja nemam pojma sta je napisao, ali mislim da trizsni uspeh nije jedino merilo da li je nesto dobro ili nije dobro, da li valja ili ne valja, jer ako jeste onda su recimo na trzistu zabave u Srbiji u uslovima konkurencije i trzisne utakmice ubedljivo najbolje stvari: Karleusa, Seka, Goga, Farma, Dvor, Grand - ako bi trzisni uspeh bio jedino merilo.

Rutkowski said...

"Perry's Chemical Engineering Handbook" - Najbolja knjiga koju sam ikada pročitao !!!

Pavle Mihajlović said...

@Ivan Janković

Zar nije pojednostavljeno gledište posmatrati public choice kao homogenu školu. Mnogi modeli ne pominju savršenu konkurenciju nigde, niti njene pretpostavke (ne tvrdim da one iza nje apsolutno ne stoje). U dve knjige koliko sam do sada pročitao iz public choice-a i par članaka nigde nisam video model savršene konkurencije. Činimi se da nije uvek zaključak da je državna intervencija loša zbog manje efikasnosti u odnosu na tržište. Npr. Rent-seeking theory kaže da državnu intervenciju pokreću partikularni interesi te da je renta redistribucija. Čak se ne mora ni doneti zaključak na normativnom nivou da li je to dobro ili loše da bi rent-seeking funkcionisao kao model.

Slaviša Tasić said...

Ne treba homogenizovati, čak sam i ja tu svrstan, a moj cilj je bio upravo da kritikujem public choice zbog akcenta koji stavlja na racionalni interes, umesto pukog neznanja.

Ali evo moje glavne primedbe. Alchianov članak je genijalan (propust je što ga nismo ranije pominjali, mada meni se činilo da jesam ali ne mogu da nađem u arhivi), ali ne kao napad na model savršene konkurencije, nego na pretpostavku racionalnosti u neoklasičnom modelu. Glavna njegova tvrdnja je da racionalna maksimizacija nije nužna pretpostavka uspeha tržišta.

Ali bihevioralna ekonomija (koja sebe vidi izvan neoklasične), ima lak odgovor na to: ako tako neracionalni dolazimo do nekih rezultata, šta bi tek bilo kad bismo bili racionalniji? Jer sve to traženje tačnog rešenja nije besplatno, to su neefikasnosti u ekonomiji. Umesto da automobili idu iz Čikaga u pogrešnim pravcima i ostaju bez goriva, što košta, mi ih možemo usmeriti tako da znaju koji put ima benzinsku pumpu i tako smanjimo ukupne troškove.

Zato mislim da je potrebno da neko objasni da ni mi, država, ne znamo gde su pumpe. Ili još gore, da se skromno pozovom na samog sebe, da mi kao država, ne samo što ne znamo nego smo ubeđeni da ustvari znamo gde su pumpe. Ili hajekovski, da će ih lakše pronaći sami vozači i podeliti informaciju međusobno i minimizirati buduće gubitke, nego što će ih ikada pronaći državni službenik. Mejnstrim public choice ima slabiji odgovor ali takođe nije beskoristan. Oni bi rekli da će država usmeravati samo ka svojim pumpama ili pumpama lobista.

Срђан said...

"Perry's Chemical Engineering Handbook"

Prirodne nauke se, za razliku od "drustvenih", ne bave prosipanjem pricica...

Cak i kad se naidje na neko dokazivanje, ono se ili poziva na razum, ili bukvalno stoji u vazduhu!

Smesno.

Ivan Jankovic said...

Slavisa,

Alchianov tekst jeste u izvesnom smislu i napad na teoriju savrsene konkurencije jer pokazuje da jedan od osnovnih aksioma te teorije (savrseno znanje tj informacije) nije potreban da bismo imali ekonomsku efikanost. On kaze na samom pocetku da mu je cilj da "modifikuje standardnu ekonomsku analizu" da obuhvati neizvesnost i nepotpuno znanje.

Slazem se, naravno, da to nije SAMO napad na teoriju savrsene konurencije kao takvu, nego mnogo opstiji zahvat - modifikovanje standardne neoklasicne analize ubacivanjem ovog hajekovskog "virusa" opstajanja, evolucione selekcije itd.

Ja sam tebe spomenuo u kontekstu publi choicea samo zato sto je tvoj argument, bar kako sam ga ja shvatio, ponovio ono sto su Demsetz i Caose napravili sa eksternalijama, monopolima i ostalim standardnim formama trzisne greske. Okrenuo argument protiv njih samih. Ti si slicnu logiku primenio na bihevioraliste (iako je tacno da ti koristis i ove hajekovske "psiholoske" argumente znanja itd, ali u sklopu konvencionalnog public choice modela). Naravno to se uopste ne iskljucuje sa ovim argumentom Alchian-Hajekovim, ja sam namerno malo zaostrio stvar, jer se ta dva argumenta cesto mesaju, odnosno ovaj drugi retko ko i spominje, iako je on, rekao bih, konkluzivniji.