Uzroci deficit fobije

Pošto strah od spoljnotrgovinskog deficita nije karakterističan samo Srbiju već se neretko može čuti i od makroekonomista u drugim zemljama, a često i MMF izrazi zabrinutost za njega, hteo sam da predložim moguće razloge iza raširenosti ove zablude. Zabluda o deficitu je dvojaka. Prvo, na spoljnotrgovinski deficit se gleda kao nešto samo sebi negativno, lošu statistiku, nešto što odslikava loše stanje ekonomije. Drugo, misli se da prisustvo deficita može dovesti do nekih još gorih posledica, da je on mogući uzrok nečega još goreg. Tako se često upozorava da je deficit "neodrživ", ili MMF izrazi zabrinutost ili pozove na oprez zbog deficita, uglavnom bez obrazloženja šta se to tačno može dogoditi ako se deficit ne smanji.

Prvi izvor deficit fobije je star nekoliko vekova. To je doktrina merkantilizma, po kojoj je međunarodna trgovina dobra ne zbog koristi od same razmene nego zato što zemlji donosi bogatstvo u zlatu. A pošto je tako, onda je jedino izvoz dobra stvar, a uvoz samo nužno zlo. Merkantilisti su predlagali mere za ograničenje uvoza da se zlato ne bi odlivalo iz kraljevstva. Protivnici ove škole, francuski fiziokrati ili "prirodnjaci", su primetili da se blagostanje zemlje ne ogleda u količini nagomilanog zlata nego u mogućnosti ljudi da zadovolje svoje potrebe. Razmena je sama po sebi korisna i to je svrha spoljne, kao i unutrašnje trgovine, a ne centralizovano gomilanje zlata. Adam Smith se slagao sa njima i njegovo Bogatstvo naroda je bila reakcija na rašireni merkantilizam. Ali merkantilizam nikada nije potpuno umro, ono što je nekada bio zlato sada su devizne rezerve u čvstoj valuti. Danas ga najviše ga ima kod Kine, koja izgladnjuje svoje građane, čuva kurs na nižem nivou od realnog da bi zbog nečega gomilala rezerve (ko zna šta je u glavama kineskog rukovodstva, ali politika je klasično merkantilistička.)

Treba dodati i da je ovakvo, merkantilno shvatanje instinktivno, prirodno, svojstveno ljudima koji ekonomiju nisu posebno izučavali i zato lako previđaju njenu važnu pouku da je korist od razmene uvek obostrana. Umesto toga, na trgovinu pogrešno gledaju kao na takmičenje, na igru sa nultim zbirom. Tako je Toma Nikolić svojevremeno tvrdio da sa Hrvatskom možemo imati slobodnu trgovinu, ali samo ako od njih uvozimo onoliko koliko njima izvozimo. Znači da je potpuno promašio poentu trgovine, kao i merkantilisti.

Drugi izvor zablude je mnogo skorija istorija. Bretonvudskim aranžmanom, kojim je 1946. osnovan MMF, uspostavljen je međunarodni sistem fiksnih deviznih kurseva. Sa fiksiranim kursom spoljnotrgovinski deficit stvarno može predstavljati problem i to nekoliko decenija jeste bio slučaj. Ako vam je kurs precenjen i ne odslikava tokove kapitala realno, imaćete stalne deficite. Takvi deficiti se moraju finansirati iz deviznih rezervi, kojih će onda biti sve manje jer kursnog prilagođavanja nema. A kada se rezerve tope možete ili tražiti zajmove i upadati u dalji problem, ili na kraju prilagođavanje izvršiti jednokratno, devalvacijom. U tom, i samo tom smislu, je spolnotrgovinski deficit razlog za zabrinutost. Ali, to je tako bilo nekada, uglavnom do pre nekoliko decenija, a u međuvremenu je većina zemalja, uključujući i Srbiju, prešla na fluktuirajuće kurseve. Kad je kurs fluktuirajući do ovog problema uopšte ne može doći, jer se prilagođava kurs, a ne veličina deviznih rezervi. Često, međutim, izgleda da MMF ili drugi zaborave na drugačiji kontekst, pa kad vide redovne deficite, automatski upozoravaju na opasnost koje ustvari uopšte nema. Ta anahronost je razlog zašto se na deficit i dalje gleda kao na opasnost koja može izazvati neki dalji problem. I zato retko čujemo kakav tačno je taj dalji problem -- jer njega prosto nema.

Treći razlog iza zablude je nerazumevanje uzročnosti. U poslednjih možda 30-ak godina, sve veći broj ne ekonomista ali raznih policy-makera, daje ogromni značaj fenomenu konkurentnosti u kontekstu spoljne trgovine. Misli se da je nacionalna konkurentnost važan faktor u tokovima međunarodne trgovine, i da je manjak izvoza u odnosu na uvoz pre svega posledica nedovoljne konkurentnosti zemlje. Ovo je pogrešno, jer deficit je, o čemu ima dosta u postu ispod, mehanička posledica priliva kapitala. Štaviše, konkurentnost je jedan potpuno promašeni koncept, koji u striktnom smislu uopšte i ne postoji. Konkurentnost na nivou zemlje nije ništa drugo nego produktivnost, što je drugi izraz za bogatstvo, razvijenost, GDP. Ali nivo produktivnosti nema nikakve veze sa trgovinom -- bogate SAD već 300 godina imaju najveće deficite, a mnoge siromašne zemlje imaju suficite. Konkurentnost, jednostavno, nije uzročno povezana sa trgovinskim tokovima, kao što je u poznatom eseju prvi primetio rani Paul Krugman. Ali zbog pogrešnog uverenja da konkurentnost utiče na tokove međunarodne trgovine, ljudi gledaju na deficit kao na posledicu slabe konkurentnosti, a onda na kurs i kretanje deviznih rezervi kao na posledice deficita. Zato se često čuje da se deficit "treba finansirati" -- kao da je on zadat nekim realnim faktorom (konkurentnošću), a mi ga onda moramo finansirati. U stvarnosti je obratno, deficit postoji bez obzira na konkurentnost, i postoji samo zato što je već nekako izfinansiran. A kad nema finansiranja, deficita neće ni biti, opet bez obzira na konkurentnost.