Friedman nagrada

Iranski pisac i disident Akbar Ganji je dobitnik Milton Friedman nagrade.

Čudo neviđeno

Još jedan nevidjen talenat, kakve samo Srbija ima, se uputio u Ameriku (i) o državnom trošku.

Po prirodi stvari, to je vest za sve medije - ipak je čovek položio prijemni za univerzitet koji prima samo svakog drugog prijavljenog, i biće jedan od samo 1000 ljudi koji na njemu diplomiraju svake godine.

Sto je najvažnije, kad diplomira, to će se i njemu i Srbiji višestruko vratiti, pa je ovo i odlična investicija. Jadan Dušan je morao da svira saksofon u Knez Mihajlovoj da bi skupio novac za put, ali to je samo zato što nije bio diplomirani saksofonista.

Baš slučajno u vreme ručka

Evo kako neki ministri objašnjavaju posetu Aranđelovcu o državnom toršku uoči izbora:

U kabinetu ministra kulture Bradića kratko su nam rekli da je cilj njegove posete Aranđelovcu bio potpisivanje ugovora o sanaciji krova hotela „Staro zdanje".

IZIT filozofija

Ne treba prodavati Telekom jer pravi profit, kaže Institut za tržišna istraživanja.

Hiljadu puta smo čuli da kad državno preduzeće pravi gubitak ne treba ga prodavati u bescenje, nego ga treba restrukturisati da mu se podigne cena.

Sada od istih ekonomista čujemo da kada je državno preduzeće profitabilno, ne treba ga prodati jer pravi profit.

Kako god okreneš ne treba prodavati i uvek postoji dobar razlog.

Politika kursa

Boris Begović ima dobar političko-ekonomski argument protiv fiksnog kursa:

Mislim da bi najpogubniji efekat evroizacije bilo eliminisanje mogućnosti prilagođavanja putem depresijacije nacionalne valute. Razmislite o tome koliko su klizanjem dinara u poslednjem kvartalu prošle godine u realnom iznosu umanjenje plate i penzije, koliko je umanjena potrošnja i u kojoj meri se prilagodila mogućnostima. Ukoliko bi se uveo evro, onda bi prilagođavanja morala da se obave u nominalnim iznosima. U prevodu na srpski, onda bi vlast morala da donese političku odluku (otelotvorenu u nekom zakonu) da se penzije i plate u javnom sektoru umanje za 15-20 odsto, da se subvencije za sve ono što se subvencioniše takođe umanje u tom iznosu. Da li tako nešto možete da zamislite u Srbiji? Ja ne.

U načelu se slažem. Ali, kolika je verovatnoća da će uskoro doći do nove slične krize u kojoj će biti potrebno drastično realno prilagođavanje naniže? Dovoljno mala da bi se prihvatio taj rizik i iskoristile ostale pogodnosti fiksnog kursa. Svetska kriza prolazi a dinar je već depresirao i ako se uopšte ikada planira vezivanje dinara za evro, sada je pravi trenutak.

A na kraju krajeva, ako do nekakve krize i dođe, to nije bezizlazna situacija jer će devalvacija opet biti moguća. Grčka to ne može jer već ima evro, ali fiksni kurs je promenljiv ako se baš mora.

Lupajte, ja i dalje držim čas

Da li država treba da garantuje kredite privredi?

Nenad Popović (ABS Holding): Pri pozajmljivanju novca država treba da se drži principa da nijedan kredit nije skup ako se ulaže u privredu, a da nijedan zajam nije povoljan ako se koristi za potrošnju. Sedi 1.

Zoran Drakulić (Ist Point) i Branislav Grujić (PSP Farman): Jedan zbog šaputanja Popoviću.

Nikola Pavičić (Sintelon): Država bi u tom slučaju morala da se ponaša i kao banka i da se kao jemac pojavljuje samo u onim preduzećima za koje veruje da će vratiti zajam. Da ne rasipa sredstva tamo gde neće dati efekat. Jer, ako daje zajmove onima koji ih neće vratiti država tako uzima od onih koji rade da bi pomogla onima koji ne rade. Dva pišem jedan pamtim. Da se država ponaša kao banka zajmova ne bi ni bilo a o pametnom državnom investiranju ne treba trošiti reči.

Nemanja Popov (Centroproizvod): To je štetan predlog jer traži od svih nas, kao građana koji plaćamo porez, da preuzmemo odgovornost za tuđe neracionalnosti. Time bi se ostalim privrednicima praktično poručilo da mogu da naprave grešku i prezaduže se jer će neko drugi to da plati. Verujem da bi pojedini vlasnici preduzeća i pristali, da u slučaju da ne mogu da vrate zajam država preuzme udeo u firmi, ali bi to samo dodatno zakomplikovalo problem. Šta bi onda država s tim? Odličan 5.

Slobodan Vučićević (Droga Kolinska): smatra da to može da bude loše rešenje, ali nije toliko oštar u stavovima. Dodaje da bi država, ako ne na taj, onda sigurno na neki drugi način morala nekako da se umeša i pomogne onim preduzećima koje pred bankama imaju loše bilanse. Dobar 3, jer je izostao konkretan predlog za državnu intervenciju.

Freedom Index -- Policy Audit

Fraser Institut pored Freedom in the World indeksa organizuje i policy audit sa individualnim zemljama koji ima za cilj razvijanje preporuka kojim bi se zemlja učinila ekonomski slobodnijom i poboljšala pozicija na indeksu. Prilikom izrade preporuka rade poređenje sa regionom i liderima na listi. Jednodnevnom seminaru prisustvuju predstavnici vlade, lokalni i uvozni eksperti. Eto ideje za CLDS ili FMC.

Ne sumnjam da je domaćim institutima već poznato šta je neophodno da bi se Srbija učinila ekonomski slobodnijom ali bi ovakav događaj bio sjajna promocija ideja ekonomske slobode.

Intervju

Ovde možete čuti moj nedavni razgovor sa saradnikom Critical Reviewa o iluziji kompetentnosti.

Donekle povezano s tim, pogeldajte novi "Hayek projekat" Critical Reviewa i preporučenu literaturu.

PomRRAčina

RRA je opet u akciji. Po običaju, tu je da zaštiti građane Srbije od slobode govora. Iako nisam željan da mi veselo društvo političara čestita Uskrs ili bilo koji verski&svetovni praznik u formi plaćenog oglasa, ne vidim zašto bi to bilo zabranjeno. Da li će RRA možda da napravi spisak koje organizacije mogu šta da čestitaju i u kojoj formi? Ili možda da sve rešimo Zakonom o čestitanju verskih praznika?

Smrtna presuda zbog vradžbina

Pogledajte zanimljivu vest iz Saudijske Arabije - izvesni Al Husain Sibat je osuđen na smrt zbog vračanja.

Koliko iz vesti mogu da shvatim, on je libanska verzija vidovitog Milana, Kleopatre i sličnih TV proroka. Otišao čovek u Saudijsku Arabiju na hodočašće i tamo ga privela verska policija.

Naravno, nisam ja neki fan TV proroka, ali ne samo da ne vidim razlog za smrtnu kaznu, već ne vidim razlog ni za zabranu takvih emisija koja je sada na snazi u Srbiji.

Okrugli sto Katalaksije

31 marta u Medija centru, sa početkom u 11h, održava se okrugli sto u organizaciji Katalaksije, IRI-ja i Mreže za političku odgovornost, sa temom "Srbija i tranzicija - od nade do razočarenja". Govornici su:

Aleksandrar Novaković, Katalaksija,
Miroslav Prokopijević, FMC
Zoran Živković, bivši predsednik Vlade
Andrej Stanimirović, Katalaksija.

Događaj će biti sniman a moći će da se prati i uživo preko interneta.

Država pomaže siromašnim investitorima

Čuo sam za svakakve mere podsticanja stanogradnje i subvencionisanja kupovine stanova -- ali da država direktno pomaže investitore je inovacija Olivera Dulića.

Nije jasno kako se tačno formira cena stanova iz ovog projekta. Ako je istina da će i ona biti regulisana (700 do 1700 evra kaže Dulić), budite sigurni da će investitori imati to u vidu u procesu izgradnje -- vrednost tih stanova će biti taman odgovarajuća unapred određenoj ceni. Cela subvencija odlazi u profit.

Kada bi se cene formirale slobodno, subvencija opet ne bi bila dobro rešenje, ali u tom slučaju bi barem teorijski deo subvencije mogao otići na smanjenje cene. Raspodela između povećanja profita i smanjenja cene zavisila bi od stepena konkurencije među investitorima. Ovako, kada se i cena unapred zna, sigurno je da cela subvencija odlazi u profit.

What you gonna do when they come for you?

SBB je isključio signal MUPu zbog neplaćenog računa. Dačić je skroman: Razumem SBB, ne ljutim se na njih, valjda isključuju sve koji kasne sa plaćanjem.

Pitanje je šta će uopšte MUPu 50 kablovskih pretplata? Valjda da ne propuste COPS?

Ako može i da štampa pare

Aleksandar Vlahović:
Ne očekujem promene u politici NBS, ali bi novi guverner mogao da obori referentnu kamatnu stopu.

Profesori

Već smo više puta pominjali neverovatno ideološko jednoumlje koje vlada na američkim univerzitetima. Evo još jedne ilustracije - donacije koje su profesori dali vodećim strankama. Odnos donacija je 8:1, što je zapravo i dobro, budući da je, prema nekim podacima, odnos glasanja još preko dva puta gori. Od pet članova moje komisije, troje sam našla ovde da konstantno daju pare demokratama, a nema praktično nikakve sumnje da su i preostala dvojica demokrate.

Meni se čini da je u Srbiji bila dosta bolja situacija i da na npr. Filozofskom fakultetu nije bilo ovakvog jednoumlja. I to se ne odnosi samo na politički stav, nego, što je verovatno povezano, i na raznovrsnost perspektiva u samom nastavnom programu. Da, bilo je tu mnogo budalaština, ali mozda i zbog toga, bilo je i stvarno dobre diskusije o fundamentalnim stvarima.

Referendumi za sve i svašta

Poznat je primer Švajcarske koja malo-malo pa nešto pita građane. Poslednji primer je vezan za izgradnju minareta. Moram da priznam da se meni ovakav oblik direktne demokratije sviđa. Odnosno, nije da mi se baš sviđa, ali mi se svakako više sviđa od situacije u kojoj političari sami donose mnoge bitne odluke.

Glavni argument u korist predstavničke demokratije je što je direktna demokratija skupa. Ne možeš svaki dan da organizuješ referendum, jer to košta, kako u parama, tako i u vremenu.

Čime dolazimo do razloga zašto uopšte pišem ovaj post. Pre izvesnog vremena sam dobio publikaciju pod nazivom "Modern Democracy: The Electronic Voting and Participation Magazine". Ima par manje-više zanimljivih tekstova, ali je posebno zanimljiva mapa na kojoj su ucrtane zemlje koje su uvele ili razmišljaju da uvedu elektronsko glasanje ili glasanje putem Interneta. Koliko ja shvatam, nove lične karte omogućavaju glasanje putem Interneta i u Srbiji.

Naravno, narednih nekoliko godina (decenija?) od toga nema ništa, ali je zanimljivo razmisliti o tome kakve to efekte može da ima na politiku u nekom dužem roku. Meni se čini da bi efekti uglavnom bili pozitivni, ali se setim onog referenduma iz 1998. godine, pa više nisam tako siguran.

Kapitalista

Bivša ministarka telekomunikacija Aleksandra Smiljanić argumentovano podvlači: Nisam za socijalizam, ali preduzeća kao što su „Telekom", EPS, „Železnice" treba da ostanu državna, naročito kada je u pitanju mala država kao što je naša.

Čuo sam odličan kontra argument. Nisam za kapitalizam ali preduzeća kao što su Telekom, EPS i Železnice treba privatizovati, naročito kada je u pitanju mala država kao što je naša.

Telekomovih 40 odsto za stimulaciju konkurencije

Premijer Cvetković je najavio prodaju 40 posto telekoma: Na taj način biće obezbeđena prava konkurencija i najbolja cena. Kupac 40 odsto akcija postaće najvažniji vlasnik, jer će akcije kompanije koje će biti podeljene građanima biti raspoložive za dalje trgovanje, tako da će vlasnik 40 odsto akcija moći da dokupi još akcija i stekne većinsko vlasništvo.

Sa 40 procenata akcija se ne obezbeđuje prava konkurencija i najbolja cena. Naprotiv. Na tenderu će biti manje zainteresovanih a biće ostvarena niža cena po akciji nego da se prodaje kontrolni paket. Premijer nas ubeđuje da je neizvesnost besplatna. Istina je da kompanije neće se guraju da kupuju mačku u džaku. Na prvi pogled izgleda kao da se tender namešta Dojče telekomu kome bi 40 procenata bilo dovoljno za preuzimanje većinskog vlasništva.

Ali da ne budem maliciozan postoji šansa da situacija može da bude interesantna za građane u slučaju da druga kompanija otkupi paket od 40 procenata. U tom slučaju će akcije koje su podeljene građanima biti na ceni jer će se oko njih boriti dve velike kompanije. Zvuči idealno ali je daleko od sigurnog. Naravno odluka države kada će da proda ostatak akcija će takođe uticati na njihovu cenu. Drugi paket se verovatno neće prodavati pre izbora kako bi akcije podeljene građanima vredele više.

Prodajom samo 40 procenata akcija država se nepotrebno kocka. Svrha privatizacije je promena vlasničke strukture i taj proces ne treba bespotrebno odlagati, pogotovu kada kvota nije veća od 0.3.

Uvođenje dodatnih izbora

Lazar je u prethodnom postu pomenuo mogućnost biranja državnog tužioca na izborima, što me je podsetilo da u Americi (a verujem i u drugim državama) ima još veoma mnogo mesta u vlasti na koje se dolazi direktnim izborom. Na primer, pored tužilaca, često se i sudije biraju na izborima. U mnogim saveznim državama i okruzima se na izborima bira i "Comptroller General", funkcija koja je otprilike analogna funkciji našeg predsednika Državne revizorske institucije.

Ja mislim da bi uvođenje još nekih direktnih izbora u Srbiji, naročito za izbor rukovodstava takvih kontrolnih službi (poput tužilaštava, revizora, možda i Republičke izborne komisije i slično) bilo pozitivno. Mislim da je sasvim jasno da nezavisnost u radu ovih tela u sadašnjem sistemu isključivo zavisi od dobre volje vlade, odnosno u percipiranoj oštroj reakciji javnosti. Meni se čini da to baš i nije neka garancija nezavisnosti.

Ali, dodatni izbori ne moraju da se ograniče na "kontrolne" funkcije. Na primer, Amerika ima i veoma specifičnu organizaciju obrazovnog sistema. Naime, u većini saveznih država postoje tzv "školski odbori", koji se biraju najčešće na nivou okruga i imaju praktično apsolutnu vlast vezano za organizaciju osnovnog i srednjeg obrazovanja i mogu da uvedu poseban porez za njegovo finansiranje. Maksimalni nivo poreza i poresku osnovicu uglavnom definiše parlament savezne države.

Ja sam često razmišljao na sledeći način (a poslednji put kada sam slušao podcast sa Donom Budroom)... Kandidat za predsednika države predstavlja "korpu" različitih državnih politika. Umesto da mogu da odaberem ekonomsku politiku jednog kandidata, a obrazovnu politiku drugog kandidata, ja sada moram da odaberem jednog kandidata iako mi se mnogo konkretnih predloga i stavova kod njega ne sviđa.

Zar ne bi bilo bolje, razmišljao sam ja, da se u Srbiji ministri biraju na izborima. Tada ne bih morao da glasam za DS samo zato što se plašim kakvu će spoljnu politiku da vodi DSS, već bih mogao, na primer, da glasam za DS-ovog kandidata za ministra spoljnih poslova, ali za DSS-ovog kandidata za, ne znam, ministra nauke ili zaštite životne sredine.

Naravno, glavni problem bi bila činjenica da bi takvoj heterogenoj vladi bilo veoma teško da donese budžet i uopšte da vodi konzistentnu politiku. Iako na prvi pogled ovaj argument deluje veoma uverljivo, kontrapitanje se samo postavlja - a sada je, kao, politika konzistentna?

Biranje tužilaca

Čitam intervju Republičkog javnog tužioca, Zagorke Dolovac i kao i uvek kada slušam izlaganja tužioca prosto sam zadivljen njihovom deklarativnom posvešćenošću borbi za pravdu. Kriminalce u zatvore i slično. Onda se setim koliko je bilo propuštenih prilika da se tuže političari (Dačić, Kofer) ili direktori javnih preduzeća (Šarančić, šveđanke), pa se momentalno razočaram.

Tužioci, kao postavljena lica, nemaju toliko potrebnu nezavisnost da bi mogli da se bave i najskupljim oblikom kriminala kao što je politička korupcija. Dopada mi se američki sistem u kome se 95 procenata tužioca bira na izborima. Kao izabrana lica ne samo da ne zaziru od podizanja tužbi protiv političara već, ukoliko su uspešni, to predstavlja i odličan karijerni potez. Drugim rečima, za razliku od tužioca u Srbiji, imaju zdravu motivaciju da sankcionišu i političare.

Umesto da slušamo Zagorku Dolovac kako priča o borbi protiv organizovanog kriminala, daleko preuveličanog problema trenutno, zar ne bi bilo bolje da je posmatramo kako podiže krivične prijave protiv direktora EPS-a gde očigledno nestaju milionski iznosi ili političara koji i pored punog kofera novca i dalje obavljaju visoke javne funkcije.

Naravno izbor tužioca nosi sa sobom i neke etičke probleme kao na primer mogući konflikt interesa za tužioce koji primaju donacije za kampanju od potencijalnih "klijenata" do obećanja data u kampanji da će određeni slučaj biti prioritet čime se ugrožavaju prava na fer suđenje optuženima. Dodatni problem je generalno slabo interesovanje građana za ove izbore što dovodi u pitanje efikasnost procesa.

Nezavisnost tužioca, koja bi bila garantovana izborima, je ipak važnija od pomenutih problema. Regulacija može da reši problem donacija i sadržine kampanje a generalna nezainteresovanost glasača je stvar njihovog izbora. Na kraju je ipak bitno da imaju priliku da utiču na izbor tužioca ako žele.

Slična logika važi i za sudije, pogotovu posle dosta kritikovanog reizbora sudija kod nas, ali o tome možda nekom drugom prilikom.

Humanitarni avio servis

Ujedinjene Nacije imaju kompaniju koju vodi World Food Program i zove se Humanitarni avio servis. Posluju u dvadesetak zemalja i pružaju bezbedan transport raznim UN agencijama, diplomatama i nevladinim organizacijama. Ideja je da se omogući rad humanitarnim organizacijama u inače nedostupnim krajevima.

Na primer samo u Južnom Sudanu ova kompanija leti na oko petnaest lokacija. Letovi se plaćaju ali naravno, kao i svaka druga državna ili supradržavna inicijativa posluju sa velikim gubitkom. Od 77 miliona dolara koliko košta cela operacija imaju samo 18 miliona prihoda od prodaje karata. Sve ostalo su donacije ili subvencije.

Uz tolike troškove usluga bi trebalo da bude odlična ali je suprotno tačno. Najveći problem je što se veliki broj letova otkazuje što ponekad znači da morate da provedete i nekoliko dana u naseljima ili gradićima bez struje i vode. Rezervacije za letove se primaju najkasnije 72 sata unapred ali ne znate da li ste na letu do 12 sati pre poletanja. Prava noćna mora za logističare. Često se dešava da vas nema na spisku putnika iako ste na vreme platili kartu. Meni se jednom desilo da od 8 ljudi koji su trebali da putuju u jednom danu 7 nije bilo na spisku. Naravno o kašnjenju i da ne govorimo. Jednom prilikom sam im ponudio da platimo karte skuplje ali da garantuju da ćemo biti na spisku ali su objasnili da njihov sistem prihvata samo jednu cenu. Bez obzira da li letite 200 ili 2,000 kilometara cena je uvek 200 dolara. Samo zato što je jednostavnije.

Sa druge strane u južnom sudanu sada lete mnoge privatne kompanije i pokrivaju skoro sve lokacije kao i WFP. Red letenja je pouzdan a obično su i malo jeftiniji od Humanitarnog avio servisa. Ove kompanije naravno ne dobijaju ni dolar donacija a pružaju bolju uslugu. Jedina mana ovih manjih kompanija može da bude bezbednost. Ja kao verujem na reč ljudima is WFPa kada kažu da se njihovi avioni bolje održavaju mada, iako laik, nisam siguran. Privatne kompanije voze relativno nove avione, uglavnom dosta veće, i svakako deluju pouzdanije.

Poenta je da UN ne bi trebalo da pružaju usluge aviotransporta već da, ako ima potrebe, sponzorišu privatne aviokomapnije koje imaju iskustva u organizovanju poslovanja. Čini mi se da bi mogli da organizuju daleko bolji (i sigurniji) prevoz za 60 miliona dolara koliko gube na poslovanju Humanitarnog avio servisa samo u Južnom Sudanu.

Kreativne ideje za deevroizaciju

Nakon što je smenjen guverner o kome se može reći i ponešto lepo, posebno jer su sve šanse da ćemo dobiti nekog "kooperativnijeg", stvorili su se uslovi za nove ideje. Jedna nam dolazi iz Severne Koreje koja pokazuje na koji način je moguće potisnuti dobar strani novac lošim domaćim novcem. Kako smo na evropskom putu i članica Saveta Evrope moramo da malo modifikujemo motivator, ali je suština tu. Šalu na stranu, dinar će potisnuti evro samo ako bude bio kredibilna valuta, što svakako nije i teško će da bude ili ako se izvuče nešto iz socijalističkog arsenala.

Kakav guverner je bio Jelašić?

Osnovno merilo uspeha jedne centralne banke je stopa inflacije, a Jelašić nije uspeo da je smanji. Smanjio je donekle ali ne prema očekivanjima - ja sam se 2002. godine, mlad i naivan, kladio sa Miroslavom Prokopijevićem da će prosečna stopa inflacije do kraja decenije biti manja od 10% godišnje. Već negde 2007. je postalo jasno da sam izgubio opkladu.

Mora se priznati da u Srbiji sa ogromnim prilivom stranog novca svih ovih godina nije ni bilo lako smanjiti inflaciju. U takvim uslovima monetarna politika nije potpuno u vlasti centralne banke, tim pre što su postojali pritisci i da se utiče i na kurs. Ali NBS nije radila ni sve što je bilo u njenoj moći. Jelašić je sve vreme krivio javnu potrošnju, ali u dobrom delu njegovog mandata ni monetarna politika nije bila restriktivna. Evo tadašnjih postova o smeru monetarne politike, prvi, drugi, treći. Dok je referentna kamatna stopa izgledala visoko, njena realna vrednost (nominalna stopa umanjena za inflaciju), je dobar deo vremena bila dosta niska.

Kao i svaki drugi centralni bankar protivio se fiksnom kursu, jer fleksibilni kurs i nezavisna monetarna politika su grana na kojoj guverneri sede. Povezano s tim, kursne intervencije koje je sprovodio bile su potpuno nejasne i proizvoljne. To nije bilo bez posledica. Srbiji treba fiksni kurs, ali toj inicijativi se ne treba nadati od bilo kog guvernera, nego je treba tražiti od predsednika ili vlade.

Znao je i da spinuje, sa sada već čuvenim "sprečavanjem dnevnih oscilacija" ili očuvanjem "likvidnosti", kad god bi prodavao devize da bi uticao na kurs dinara. Sličnim retoričkim sredstvima služio se i da bi opravdao broj zaposlenih i plate u NBS.

Za afere ga ne bih prozivao, ali jednog trenutka je izdavanje visoko kamatnih zapisa postalo sumnjivo, onda kada je donosilo laku zaradu a nije bilo saglasno sa ostalim instrumentima monetarne politike.

Nesumnjivo pozitivna strana Jelašićevog mandata je to što je učvrstio nezavisnost NBS. Dobro je kad guverner tvrdoglavo brani svoju poziciju, a Jelašić je redovno i otvoreno kritikovao vladu. Posebno je njegova kritika javne potrošnje imala odjeka u javnosti, a povremeno je imao i veoma smislene protržišne izjave, verovatno bolje nego bilo koji drugi javni funckioner u Srbiji u skorije vreme.

I posle Jelašića, Jelašić?

Guverner je podneo ostavku. Ostaće upamćen po sledećem:

Fokus na kursu - Iako je javno govorio kako će se NBS isključivo fokusirati na inflaciju više se bavio kursom dinara. Prvo je najavio da će se kurs kreirati isključivo na tržištu a onda je koristio devizne rezerve da brani pad dinara. Tu priču je odlično spinovao frazom "sprečavanje preteranih dnevnih oscilacija kursa".

Nepredvidiva inflacija - Mislim da nijednom nije pravilno prognozirao iznos inflacije. Nemam podatke, moguće da je bio u pravu 2008. zbog globalne ekonomske krize (i povećanja kamatnih stopa), ali generalno za šest godina koliko je vodio NBS inflacija je generalno bila veća od planirane. Razlog velike inflacije je bila ekspanzivna monetarna politika koju je vodio ali je za to populistički krivio vladu Srbije koja je navodno velikom javnom potrošnjom povećavala inflaciju.

Kao guverner Jelašić očigledno nije razumeo da monetarnom politikom ne može i ne treba da se stimuliše ekonomski rast. Pokušavajući da stimuliše rast niskim kamatnim stopama smo višu inflaciju a dugoročno gledano na rast nije bilo pozitivnog efekta.

Sa druge strane nije lako biti guverner u Srbiji. Jelašić je zaista svakodnevno bio pod velikim pritiscima, što političara što privrednika. Meni se čini da je u nekoj meri uspešno i odolevao pritiscima. Setite se priče pojedinih ministara o investiranju deviznih rezervi ili sastanaka moćnih privrednika koji su delili "savete" o visini kursa. Takođe, svi Jelašićevi komentari o potrebi smanjenja javne potrošnje, koliko god bili neprimereni njegovoj funkciji su ipak bili na mestu. Da su ministri i političari više pričali o tome možda ne bi bilo potrebe za Jelašićevim mešanjem.

Šta sada? Narodna Skupština bi trebalo da iskoristi ovu priliku i da promeni prioritete monetarne politike. Najbolja alternativa je naravno da unilateralno uvedu evro. Time bi odmah rešili problem kursnog rizika što bi se odmah pozitivno odrazilo na privredni ambijent. U srednjem roku, uvođenje evra bi uticalo i na druge probleme poput inflacije.

Druga alternativa je da se uvede koordinacija monetarne politike između vlade (ili Narodne Skupštine) i Narodne Banke, kao što je urađeno na Novom Zelandu. Ukratko:

• Centralna banka cilja isključivo inflaciju
  
• Guverner centralne banke i ministar finansija na početku guvernerovog mandata potpisuju Policy Target Agreement kojim se dogovoraju oko raspona inflacije.
• Guverner nije nezavistan u postavljanju cilja ali je apsolutno nezavistan u biranju instrumenata koje koristi u ostvarivanju tog cilja.
• Ukoliko je inflacija viša od projektovane guverner može biti razrešen dužnosti.
• Ukoliko guverner i ministar finansija ne mogu da se dogovore oko raspona inflacie ili ukoliko vlada želi da odustane od ciljanja inflacije ona ima pravo da nametne drugi cilj na period ne duži od 12 meseci.
• Javnost mora biti upoznata kada god dođe do promena u monetarnoj politici, bez obzira da li je u pitanju dogovor ili nametnuno rešenje

Iako i u Srbiji Narodna Skupština postavlja ciljeve monetarne politike u praksi se to ne sprovodi. Problem bi bio rešen ukoliko bi u slučaju ne ispunjavanja cilja o visini inflacije guverner bio automatski smenjen. Državno kontrolisane cene i kretanja cena energenata na svetskom tržištu bi malo komplikovali ovakvu proceduru ali se i to da rešiti ciljenjem bazne inflacije.

Dodatni problem je generalna tendencija političara da monetarnom politikom stimulišu rast. Ako je to stvar njihove političke odluke onda bi oni za to trebalo da snose i političku odgovornost. Glasačima bi bar bilo jasno ko je odgovaran za veću inflaciju i oni bi to ponašanje mogli da kazne na izborima.

Nezavisnost centralne banke, bar u Srbiji, nije prednost jer se u praksi ne koristi mehanizam kojim bi se guverner pozivao na odgovnorst u slučaju da ne ispuni zacrtane ciljeve. Posledično, ovo bi moralo da se radi po automatizmu.

Imenovanjem novog guvernera po sadašnjim pravilima igre je lutrija. Kvalitet monetarne politike će isključivo zavisiti od znanja i karaktera novog guvernera. Dodatna kontrola je neophodna.

Kriza i prodaja

Friedman je govorio da je srećna okolnost što korupcija postoji, jer to je najlakši način da ljudi vide kako državna intervencija funkcioniše i shvate prednosti privatnog vlasništva - koje su mnogo veće od pukog odsustva korupcije.

U Srbiji važi sličan princip sa finansijskom krizom - srećna okolnost ove krize je što država mora da prodaje svoje firme. Čak su političari vrlo dobri u objašnjavaju zašto je sve dobro da Telekom bude u privatnom vlasništvu. Pre par godina, dok su imali para, sve su to bila "strateška" preduzeća koja ne treba prodavati a država je čak i kupovala druge firme.

Eto možda je Đelić na kraju bio u pravu kad je rekao da je kriza šansa za Srbiju. Možda je mislio na privatizaciju.

Top 10

Evo da se i ja pridružim Slaviši i ostalima. Kao i oni, naglašavam da se radi o knjigama koje su na mene uticale, a ne obavezno onima koje smatram najboljim, pa ću ih zbog toga postaviti hronološki.

1. Skot Pek, Put kojim se redje ide. Da, nekad sam bila u tom fazonu. Prilično me blam da stavim ovu knjigu, ali je prosta činjenica da je ona, pored, ahem, knjiga Erika Froma i Karen Hornaj, igrala najvažniju ulogu u mom interesovanju za kliničku psihologiju. Autor u knjizi, izmedju ostalog, opisuje svoj "skok u prazno" (ili tako nekako), gde je okrenuo ledja roditeljima odlučivši da se bavi psihoterapijom, što je i mene motivisalo da krenem da studiram psihologiju. Stoga, po svojom praktičnim posledicama, skoro da nema knjige koja je na mene više uticala.

2. David G. Myers, Social psychology. Manje-vise običan udžbenik socijalne psihologije (Myers je donekle netipican jer je jedan od retkih religioznih psihologa). Jedna od stvari koje i dan danas vučem iz te knjige (mada naravno ne samo odande) je jednostavno i ubedljivo ispricana priča o tome kako su stavovi često posledica a ne uzrok ponašanja. Ta fundamentalna činjenica se stalno prenebregava, ne samo medju psiholozima koji to uporno ignorišu, nego i medju raznim dušebriznicima koji izdeklamovane stavove tretiraju kao autentične želje a realno ponašanje kao neuspešnu realizaciju istih, što otvara prostor raznim intervencijama ka korekciji "neoptimalnog" ponašanja.

3. Thomas Kuhn, The structure of scientific revolutions. Od svih knjiga, ovo je možda jedina o kojoj uopšte nisam promenila mišljenje iako sam je pročitala tri puta. Ovo je knjiga o tome kako naučni proces stvarno izgleda i, kad se prvi put pojavila, napravila je pravu pometnju u filozofiji nauke. Kuhn se školovao kao fizičar i postao je jedan od vodecih američkih filozofa, ali, je iznad svega bio sjajan psiholog i istoričar (preporučujem i njegovu knjigu "The Copernican revolution"). Philip Kitcher nam je pričao kako su, u vreme kad je Kitcher bio student na Princetonu, drugi filozofi ismevali Kuhna zato što nije umeo da se snadje u njihovim besmislenih pokušajima logičke rekonstrukcije znanja i nauke. Zvuči poznato?

4. Daniel Dennett, Consciousness explained. Još jedna knjiga koja nema nikakve veze sa ekonomijom, ali koja je polozila neophodne temelje za moje kasnije razumevanje iste. Poenta knjige je da svest (tj. iluzija svesti) nastaje koordinacijom distribuiranih i specijalizovanih mentalnih procesa.

5. Steven Pinker, How the mind works. Ah, Steven Pinker. Gledano po uticaju, taj uticaj je po mene bio ogroman, ali na kraju, najveći po tome što sam od njega čula, pre svega, za Thomasa Sowella, a zatim i Judith Rich Harris i Christinu Hoff Sommers. Kao što se vidi ovde, o njemu sam nekad imala izrazito visoko mišljenje. I dalje imam prilično visoko mišljenje, ali me njegov racionalistički pristup moralu i zagovaranje naučne rekonstrukcije društva nevidjeno iritiraju.

6. Alan Kors, Harvey Silverglate. Shadow university. Ovo je prva knjiga zbog koje sam počela da sumnjam da sa univerzitetima nešto nije u redu.

7. John Ellis, Language, Thought and Logic. Totalno opskurna knjiga, do koje sam došla jer ju je autor pomenuo u fusnoti svoje knjige "Literature lost" - a tu knjigu sam, s druge strane, preko volje pročitala jer mi ju je Amazon mesecima preporučivao (valjda zato što sam prethodno pročitala jedno pet knjiga umetničke kritike od Rogera Kimballa). Poenta jednog od poglavlja je da su vrednosni sudovi u sustini primitivni, grubi sudovi, a ne vrhunac kognicije, nesto sto je iznad obične deskripcije.

8. Thomas Sowell, The conflict of visions. Do ove knjige sam došla zahvaljujuci Pinkeru - poglavlje posvećeno politici u "The blank slate" je zapravo prepričavanje ove Sowellove knjige. Posle toga više nista nije bilo isto. Pročitala sam vise od deset njegovih knjiga, i sveukupno uzev, Sowell je osoba koja je na mene izvršila najveći intelektualni uticaj. Većina stvari koje sam pročitala od drugih ekonomista su samo potvrdjivale ili elaborirale ono što sam naučila ili zaključila čitajući Sowella.

9. Nathan Houser, Christian Kloesel. The Essential Peirce: Volume 1. Iz cele ove knjige sam pročitala sam nekoliko tekstova, ali je jedan od njih ("The fixation of belief") imao veći uticaj na moje razumevanje odlučivanja od desetina (stotina?) radova i knjiga na istu temu. Vrednost Peirce-ove ideje sam spoznala na seminaru iz indukcije gde smo raspravljali o tom tekstu. Kad sam krenula da objašnjavam šta iz njega sledi, profesor mi je rekao: "Toliko si me sad zbunila, bojim se da greškom ne izadjem kroz prozor".

10. Arthur Brooks, Who really cares. Ovu knjigu sam jako dugo imala u svojoj biblioteci ali je nisam čitala jer sam mislila da manje-više znam sve što u njoj piše. To se pokazalo kao prilično pogrešno. Knjiga se bavi ulogom religije i ideologije u dobrotvornom davanju, razlikama izmedju Evrope i Amerike i vezom različitih altruističkih činova (npr. davanje krvi, imanje dece, volontiranje). Knjiga nije u potpunosti rigorozna - njena osnovna vrednost je plauzibilna odbrana nekoliko neintuitivnih ideja. Ponajviše od svega, to je ideja da socijalizam pretvara ljude u sebične galamdzije čija se velikodušnost iscrpljuje u gromoglasnoj kritici drugih.

Lista knjiga

Među blogerima je ovih dana popularno nabrajanje knjiga koje su najviše uticale na njih. Tyler Cowen je nabrojao svojih deset, usledili su ostali, a evo sada i moje liste.

Ja sada daleko više čitam akademske članke nego knjige, a razne policy studije, novinske kolumne i blogovi takođe, kad se sve sabere, ostvare veliki uticaj. Drugo, ne radi se najboljim knjigama koje smo čitali nego o onima koje su najviše uticale na nas. Skoro sam čitao prelepu knjigu o istoriji svetske trgovine koju bih možda svrstao u 10 najboljih, ali sigurno nije na bilo kakvoj listi najuticajnijih. Uticajnost mnogo više zavisi od teme i od vremenskog perioda kada smo nešto čitali.

Svejedno, ovo je za mene deset najuticajnijih, hronološki:

1. Milton Friedman, Kapitalizam i sloboda - Zajedno sa Friedmanovom Slobodom izbora, prvi uvod u tržišnu ekonomiju i klasični liberalizam.

2. F. A. Hayek, Poredak slobode - Ovu knjigu sam uzeo iz biblioteke AAOM, a kada sam procitao prva dva poglavlja pozurio sam do knjižare da kupim svoj primerak jer sam bio ubeđen da će se rasprodati!

3. John St. Mill, O slobodi - O individualnoj slobodi u širem smislu, obrazovanju, razlicitosti. Neke druge liberalne klasike, čak i Misesa, moram da preskočim jer su relativno malo novog dodali u trenutku kada sam ih čitao.

4. Paul Krugman, Pop Internationalism - Da, Krugman je na listi, ali ovo je knjiga njegovih ranih tekstova o međunarodnoj ekonomiji. Mnoge sam već linkovao pojedinačno.

5. Bruno Leoni, Freedom and the Law - O razlici između demokratije i slobode, o razlici između zakonodavstva i prava. Ovo je pisano mislim 1961., dakle dosta pre Hayekove Law, Legislation and Liberty sa sličnom temom.

6. Richard Epstein, How progressives rewrote the Constitution - O borbi demokratije protiv ustava i o ulozi suda u sprovođenju ustavnosti i očuvanju ograničene vlade. Druga, slična knjiga ali sa konkretnim skorašnjim primerima iz prakse je Clint Bollick, David's Hammer - the case for an activist judiciary. Bilo koju od prethodne tri (Leoni, Epstein, Bollick) bilo bi lepo prevesti na srpski, sve su kratke i čitljive.

7. Steven Pinker, The Blank Slate - O ljudskoj prirodi, razbijanje mitova da je čovek rođen dobar ali ga društvo kvari, da je uticaj društva i vaspitanja presudan a da genetska osnova pojedinca ne igra ulogu.

8. Bryan Caplan, The Myth of the Rational Voter - znamo da demokratija nije savršena, ali Caplan je efektno pokazao da ljudi malo znaju o ekonomiji i da je to razlog zbog kojeg sami traže državnu intervenciju.

9. James Surowiecki, The Wisdom of Crowds - znanje se u masi sabira, eksperti su precenjeni. Evo dela ranijeg posta o tome, evo Željkinog prikaza iste knjige.

10. Gerd Gigerenzer, Gut Feelings - ponekad je intuicija bolja od razuma, ponekad je bolje odluku doneti na prvu loptu nego meriti troškove i koristi umišljajući da znamo šta radimo.

Pošto rekoh da su razni članci ponekad i važniji, ako opet preskočim nekoliko klasika za mene je verovatno najvažniji bio: Peter Boettke "Where did economics go wrong - modern economics as a flight from reality" (pdf).

Čudni naučni radovi

Na sajtu Oddee možete naći njihovu listu na kojoj su, između ostalih, izlistani i "Uticaj kantri muzike na samoubistva" i "Rektalna strana tela: izveštaji i sveobuhvatni pregled literature".

Ovome svakako treba dodati i "Koliko zombija poznajete? Korišćenje indirektnih anketa kao način za merenje napada vanzemaljaca i epidemije nemrtvih", (koji je očigledno napisan kao šala) kao i "Quantum Dating Market" (koji deluje ozbiljno). Iz abstrakta saznajemo:

We consider the dating market decision problem under the quantum mechanics point of view. Quantum states whose associated amplitudes are modified by men strategies are used to represent women. Grover quantum search algorithm is used as a playing strategy. Success is more frequently obtained by playing quantum than playing classic.

Tu je i "Gutanje mačeva i neželjeni efekti", a evo ga i naučni pristup "Generaisanju rep stihova".

Ni ekonomija ne zaostaje. Među zanimljivijim su "Ekonomija pranja zuba", članak koji je napisao Alen Blajnder, zatim "Teorija međuzvezdane trgovine" Pola Krugmana, u kojem on pokušava da odgovori na pitanje kako obračunati kamatu na robu u transportu koja se kreće brzinom svetlosti. Problem je, naravno, u tome što vreme ne teče istom brzinom za robu koja se kreće brzinom svetlosti i za posmatrače. Veoma zanimljiv tekst je i "Finansijski dokaz da je putovanje kroz vreme nemoguće". Dokaz se zasniva na opservaciji proste činjenice da su kamatne stope pozitivne. Da je putovanje kroz vreme moguće, putnici iz budućnosti bi dolazili i arbitražom sveli kamatnu stopu na nulu.

Intervju sa Hajekom

F.A. Hayek Interviewed By John O'Sullivan from FEE on Vimeo.

Kako jezera nestaju

Aleks Tabarok linkuje na jedan od najupečatljivijih dokaza superiornosti privatne svojine koji sam ikada video.

Pomoću Google Maps-a, pogledajte šta se desilo nakon nacionalizacije zemljišta u Zimbabveu. Pre nacionalizacije, zemljište je izgledalo ovako:



Jasna je razlike između privatnih farmi (desno) i "društvenih" farmi (levo). Nakon što su sve farme postale društvene, slika izgleda ovako:



Primetićete da jezera više skoro da nema. A prošlo je samo par godina.

CLDS u prvih 10

Centar za Liberalno Demokratske Studije je proglašen za 10-ti najbolji istraživački institut u Centralnoj i Istočnoj Evropi prema istraživanju Pensilvanijskog Univerziteta. Čestitamo!

Produktivnost kod Srba

Nakon kratkog pregleda Produktivnosti u Srbalja od pre nekoliko meseci, stiže nam mali apdajt o srpskim (ne)radnicima. Izgleda da nam je Milošević (sa jakim korenima u prošlosti) u amanet ostavio dve stvari: radnike koji nemaju ikakve radne navike i klasu sitnih preduzetnika sa izuzetnim radnim navikama. Kako se naši političari uporno udvaraju onoj prvoj grupi, dok su druge prvo temeljno iskorenili, a preživele posvećeno cede i teraju u sivi sektor, biće da je ova prva grupa brojnija. Evo i mene mrzi da pišem duže od četiri rečenice....

Američka sirotinja

Jedna od bizarnijih pojava na ovom svetu je količina srpskog verbalnog sažaljenja prema tzv. siromašnim Amerikancima.

Realno, i ti siromašni žive bolje od prosečnog Srbina, tim pre što su u najvećem broju slučajeva oni siromašni privremeno, jer se radi o mladim ljudima koji su tek zasnovali svoja domaćinstva.

Neki medju njima su siromašni jer su poverovali da obrazovanje vodi ekonomskoj produktivnosti, ili makar ličnom uspehu. Priskakanje poreskih obveznika ne bi li se odložilo neophodno suočavanje sa realnošcu je u tom smislu krajnje štetno, ali potencijalno korisno za razgradnju mita o američkoj sirotinji.

Najbesmisleniji aerodrom na svetu

LA Times piše o aerodromu u kineskom gradu Libou:

Upravljanje sa samo dva leta nedeljno nije previše motivisalo pedesetak zaposlenih na aerodromu. Ove večeri ekran veličine garažnih vrata pokazuje jedan jedini let.

To nije u skladu sa očekivanjima iz 2007. godine kada je otvoren aerodrom vredan 57 miliona dolara. Lokalni zvaničnici su bili toliko ubeđeni da će turisti nagrnuti u ovaj prelepi planinski region u jugozapadnoj Kini da su napravili terminal koji je dovoljno veliki da primi 220.000 putnika godišnje i pistu na koju može da sleti Boing 737 sa 140 mesta.

Ali, samo nekoliko čartera i jeftinih avio kompanija je uopšte počelo ovamo da leti. Za celu prošlu godinu je iz Liboa odleteo i u Libo doleteo 151 putnik.

Eliminisanje nepotrebnih troškova

Ko ne uči iz istorije osuđen je da je ponavlja:

Obama insistira, da bi uprkos ogromnim troškovima njegov predlog reforme zaprava smanjo sveukupne troškove zdravstvenog osiguranja tako što bi se eliminisali nepotrebni troškovi.

Ovo je bio standardni argument za socijalizam. Kapitalizam ne samo što je bio nepravedan, nego su se bespotrebnim takmičenjem među firmama sredstva traćila neracionalno. Sa druge strane, dobar centralni plan to može da ekonomizuje, što je osnova za ekonomsku superiornost socijalizma.

Ideje i interesi 2

Čitam Slavišin tekst, pa rekoh da napišem i nešto što ja mislim na tu temu. Meni se čini da ideje i interesi ne mogu ni samostalno, ali ni zajedno da objasne porast državne intervencije u pretodnih stotinak godina.

Prvo, zašto ne mogu samostalno. Za veliku promenu državne politike je nužno da u novim idejama neko prepozna svoj interes. Komunizam i fašizam se nisu raširili u prvoj polovini dvadesetog veka samo zbog "snage ideja", već i zato što su određene grupe ljudi u sprovođenju tih ideja videle svoj lični interes i bile spremne da poginu za njega. Jeste, bilo je potrebno taj interes opravdati nekim višim razlozima, ali su i tada ljudi znali da "za ideale ginu budale". Sa druge strane, većini interesnih grupa je teško da nešto "proguraju" ako uopšte nemaju podršku intelektualne elite i građana. Meni je zato veoma bliska teorija Brusa Jendla o švercerima i vernicima - dok vernici traže promenu politike iz "idealističkih" razloga, dotle šverceri na tome profitiraju. U tom kontekstu, ideologe bi mogli da smatramo svojevrsnim vernicima koji političarima daju opravdanje za vođenje politike koja je u korist određene uske grupe ljudi.

Ali, čini mi se da porast državne intervencije u proteklih 100 godina ne može da se objasni samo idejama i interesima. Mislim da su bitne makar još tri stvari, koje su doprinele povećanom mešanju države.

Prva je širenje demokratije. Kao najočigledniji primer, navodim žene koje su se izborile za pravo glasa upravo u prvoj polovini dvadesetog veka u većini zapadnih zemalja. Elektorat se duplirao, to ne može da nema posledice na ishod. O tome je pisao Džon Lot pre desetak godina. Svako ko se bavi izborima će vam reći da su teme koje interesuju žene drugačije od tema koje zanimaju muškarce. Ako pretpostavimo, što meni deluje razumno, da su žene manje sklone riziku od muškaraca, onda širenje država blagostanja nakon što su žene dobile pravo glasa savršeno ima logike, a Lot je našao i neke empirijske dokaze. Ali, dodao bih, veća averzija prema riziku ne implicira samo veće rashode za penzije, zdravstvo, školstvo i nezaposlenost, već i strožiju regulaciju vezano za zaštitu životne sredine, ispravnost hrane i slično.

Druga velika promena u poslednjih sto godina je tehnologija (pogledajte, recimo ovaj tekst. Tehnologija je učinila mogućim ono što ranije nije bilo moguće - administriranje složenog poreskog sistema, na primer. Takođe, trošenje državnih para je postalo lakše pratiti. Samo zamislite nekoga ko 1850. godine želi da uvede državni penzijski sistem - ko su obveznici, gde žive, kako da im dostave pare, kako da naplate doprinose, sve potpuno nemoguće, ili prohibitivno skupo. Zato o tome nije niko ni razmišljao, a ne zato što nije bilo zainteresovanih ili zato što su ljudi tada takvu ideju smatrali moralno ili ekonomski pogrešnom.

Takođe, treba naglasiti i uticaj tehnologije na samo formulisanje ekonomske politike. Hajekov argument da donosioci odluka često ne znaju šta rade jer nemaju informacije je kroz novu tehnologiju izgubio svoju uverljivost, jer su protivnici mogli da kažu - "kako to misliš da je nešto neizračunljivo, pa imamo kompjutere", ili "kako to misliš da političari nemaju informacije sa terena, pa pozvaće telefonom ljude na terenu da ih pitaju". Naravno, Hajekova teza nije ni bila direktno vezana za tehnologiju, ali je njegovim protivnicima usled razvoja tehnologije bilo lakše da takve kritike odbace. Recimo, pogledajte tekst Oskara Langea "The Computer and the Market":

In my essay I refuted the Hayek—Robbins argument by showing how a market mechanism could be established in a socialist economy which would lead to the solution of the simultaneous equations by means of an empirical procedure of trial and error. Starting with an arbitrary set of prices, the price is raised whenever demand exceeds supply and lowered whenever the opposite is the case. Through such a process of tatonnements, first described by Walras, the final equilibrium prices are gradually reached. These are the prices satisfying the system of simultaneous equations. It was assumed without question that the tatonnement process in fact converges to the system of equilibrium prices.

Were I to rewrite my essay today my task would be much simpler. My answer to Hayek and Robbins would be: so what’s the trouble?

Let us put the simultaneous equations on an electronic computer and we shall obtain the solution in less than a second. The market process with its cumbersome tatonnements appears old-fashioned. Indeed, it may be considered as a computing device of the preelectronic age.

Treće, došlo je i do velikih demografskih promena, što je uticalo i na preovlađujuće ideje i na preovlađujuće interese. Na primer, ako postoje državni penzijski i zdravstveni sistem, starenje stanovništva će praktično po definiciji dovesti do porasta državnih rashoda za te stvari, a samim tim i do poreza iz kojih se sve to finansira.

Moja poenta je, u stvari, da nije ideja o povećavanju uloge države (i interesi koji iz toga proizlaze) "pala s Marsa" između dva svetska rata. Te ideje i interesi su oduvek bili tu, oduvek je bilo ljudi koji su verovali da svet nije pravedan i da država "tu mora nešto da uradi", kao što je oduvek bilo ljudi koji su želeli da se ogrebu o državu.

Ali, uslovi su se stekli tek pre stotinak godina, kada je, sa jedne strane, došlo do povećanja tražnje za državnom intervencijom, a sa druge strane do obaranja troškova državne intervencije. Ravnotežna količina je prosto morala da poraste.

Hajek i konkurencija

Ovo je po mom sudu jedan od najvažnijih ekonomskih tekstova 20-og veka. Objavljen je u knjizi "Individualizam i ekonomski poredak" 1948 godine. Ako postoji nešto što direktno podriva same temelje moderne mikroekonomske teorije, onda je to ovaj tekst. On kaže, dosta direktno i neuvijeno, da je teorija savršene koknurencije, osnova svih udžbeničih "objašnjenja" konkurencije, glupost. I naravno, iz istog razloga, ne postoji ni jedan tekst tog kalibra koji je temeljnije ignorisan i prećutkivan od strane mainstream ekonomista. Evo jednog citata koji će vam pokazati zašto:

It appears to be generally held that the so-called theory of "perfect competition" provides the appropriate model for judging the effectiveness of competition in real life and that, to the extent that real competition differs from that model, it is undesirable and even harmful. For this attitude there seems to me to exist very little justification. I shall attempt to show that what the theory of perfect competition discusses has little claim to be called "competition" at all, and that its conclusions are of little use as guides to policy.

The reason for this seems to me to be that this theory throughout assumes that state of affairs already to exist which, according to the truer view of the older theory, the process of competition tends to bring about (or to approximate) and that, if the state of affairs assumed by the theory of perfect competition ever existed, it would not only deprive of their scope all the activities which the verb "to compete" describes but would make them virtually impossible.

Posebno je zanimljijvo da uočimo da je Hajekov tekst frontalni napad na SVE pretpostavke teorije savršene konkurencije, dakle jednako pretpostavku savršenih informacija, velikog broja firmi, homogenih resursa i "slobodnog ulaska". Stoga njegova kritika važi podjednako za sve varijante ove teorije, uključujući i neke inovativne verzije poput takozvane teorije savršeno kontestabilnog tržišta koja se često reklamira kao velika inovacija, a u stvari pretpostavlja samo prepakivanje stare teorije kroz napuštanje jedne (veliki broj ponuđača) ali zadržavanje drugih, jednako neodrživih pretpostavki (savršene informacije i slobodan ulaz), i jednako podleže istom tipu prigovora kao i standardna teorija.

Ironično je da ekonomisti koji inače hvale Hajeka generalno, a posebno njegovu teoriju o decentralizovanom znanju, istovremeno odbacuju očiglednu primenu te teorije. Kad stignemo do objašnjenja konkurencije, odjednom umesto sveta nesavršenih ljudi, ograničenog znanja i proizvodnje koja zahteva resurse i vreme, ulazimo u Zemlju čuda, u kojoj su sve informacije svima dostupne (pa se stoga "asimetrične informacije" smatraju nekim teorijskim skandalom koji zahteva opravdanje), proizvodnja momentalna, resursi homogeni, fabrike niču u vakuumu (nulte "barijere ulasku") i proizvođač kao robot proizvodi identičnu stvar, i može da konkuriše samo povećanjem proizvodnje, ne snižavanjem cena i poboljšanjem kvaliteta (jer te procedure ruše temeljne postulate savršene konkurencije, zadati, "parametrarski" karakter cena i homogenost proizvoda).

Problem sa ovom teorijom je isti kao i sa marksizmom. Stalno nam se priča da je teorija jedna idealizacija, i da stvarnost nije ni blizu tako savršena kao teorija. Kad ne kažu "dole sa stvarnošću" (tj "živeo SSSR", odnosno "razbucajmo monopole poput Standard Oila i Microsofta iako snižavaju cene i poboljšavaju kvalitet) i marksisti i neoklasičari kažu da treba da budemo malo tolerantniji prema stvarnosti, jer je marksizam suviše dobar za palu ljudsku prirodu, a savršena konkurencija suviše idealna za pali, nesavršeni svet. No, potpuno obratno je tačno - stvarnost je u oba slučaja bolja od ideala. Realni komunizam je bio bolji od komunističkog ideala upravo zato što NIJE (do kraja) realizovao jednu apsurdnu ideju, kao što je i realno tržište efikasno upravo zato što NE FUNKCIONIŠE po principima "savršene konkurencije", tj što se ne svodi na svet kloniranih robota koji ne zarađuju, ne konkurišu, ne bore se, ne reklamiraju, ne stiču reputaciju, nego izjednačavaju granične troškove sa cenama van prostora i vremena.

Špekulacija kursom

Pojedine banke na dnevnom nivou špekulišu kursom i NBS treba to da sankcioniše, rekao je Goran Pitić, predsednik UO Sosijete ženeral banke.

Špekulacija, naravno, ne treba da se sankcioniše. Kao što Aleksandar izjavljuje u istoj vesti, to je normalna tržišna aktivnost. Načelno je špekulacija veoma korisna, jer izjednačava cenu tokom vremena. Špekulator kupuje kad je jeftino i tako utiče na podizanje te niske cene, a prodaje kad je skupo i kad je nestašica, i tako sam obara tu visoku cenu i smanjuje nestašicu.

Bankarska špekulacija nije različita, osim što je jako kratkoročna pa se ovaj efekat ne vidi kao kod recimo godišnje spekulacije pšenicom. Ali sporna stvar je što ovde cena ne raste ili opada spontano, dejstvom tržišnih sila, pa da špekulatori nešto tu predviđaju i na osnovu toga odlučuju da kupe ili prodaju. Ne, cena se menja intervencijom Narodne banke Srbije. Samo NBS odlučuje kada i za koliko će promeniti kurs dinara. A iz toga sledi jedna važna stvar: odluke o špekulaciji ne donose se u istraživačkim odeljenjima poslovnih banaka, nego za stolom u Que Pasi (kafić blizu NBS, gde se sreću narodni i poslovni bankari.) Zato pojedine banke špekulišu, a neke druge nemaju tu mogućnost -- ustvari samo nemaju informaciju.

Rešenje nije sankcionisanje špekulacije, kao što nije ni zatvaranje Que Pase. Rešenje je jedino prestanak ovakvih intervencija NBS. Ili pustiti dinar da stvarno pliva, ili uvesti pravi fiksni kurs vezan za evro.

Ideje, ne interesi

Moj članak o uzrocima rasta države tokom 20. veka je objavljen u Independent Reviewu, ali nije dostupan bez pretplate. Mislim da će postati dostupan za 6 meseci ali svakome ko hoće sada mogu poslati svoj fajl.

Ovo je apstrakt:

According to a recent survey, a large majority of the members of the American Economic Association believes that special interests play a major role in policy formulation. John Maynard Keynes may have been closer to the truth, however, when he wrote, “it is ideas, not vested interests, which are dangerous for good or evil.”

Ekološki osvešćena vlada

Ovih dana vlada je odlučila da na novi način zavuče ruku u novčanik svojih građana. Doneta je Izmena i dopuna Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada. Odnosno, ko kupi neku belu tehniku, mobilni ili neki od proizvoda pobrojanih u uredbi plaća u startu njihovu reciklažu. Reklo bi se na mestu.

Jedna stvar me čini veoma skeptičnim. Sav novac koji se prikupi na ovaj način ićiće u državni fond koji će podsticati razvoj industrije reciklaže. Imajući na umu kako funkcioniše naša država čini mi se da ćemo dobiti još jedno skupo nedonošče.

S druge strane propušteno je da se kopira vrlo jednostavno hrvatsko i nemačko iskustvo sa plastičnom ambalažom koje je te zemlje za par meseci bukvalno očistilo od smeća koje krasi sve krajolike Srbije.

Nesanica

Sa inače bizarnog skupa bez dnevnog reda sa pompeznom nazivom stigla je dirljiva vest. Naši veliki kapitalisti pate od nesanice. Gotovo da su mi suze krenule na lament nad filantropima koji su se zadužili da bi spasili propale firme i sada im je malo frka jer su se zaneli sa leveridžom. Pored toliko mesta za poentiranje nad štetočinskom politikom vlade, istaknuta je stara istina da su najveći ljubitelji rent seekinga upravo velike firme koje "ne smeju" da propadnu zbog potencijalnih socijalnih problema.

Rusi o Srbima

I Srbima iz teško shvatljivih razloga dragi Rusi dali su ocenu poslovnog okruženja u Srbiji Ako se ima u vidu da je ocenu dao diplomata koji koristi malo sofisticiraniji rečnik, jasno je da smo konačno i sa istoka dobili potvrdu da smo tamo gde su nas svrstavale sve organizacije koje ne prodaju dobre ocene poslovnog okruženja i lika i dela reformista.

Privatizacija zemljišta

Podigla se prilična prašina oko vladine uredbe o konverziji prava korišćenja u pravo svojine nad zemljištem, uz naknadu. Ovde možete pročitati mišljenje Saveta za borbu protiv korupcije, a ovde odgovor Nebojše Janjića, pomoćnika ministra za prostorno planiranje.

Kratak uvod, za one koji ne razumeju o čemu se radi. Svo gradsko zemljište je (bilo) državno. Donošenjem novog Zakona o planiranju i izgradnji predviđeno je da se zemljište privatizuje suštinski na dva načina - uz naknadu i bez naknade. Bez naknade će zemljište ispod svojih kuća (stanova) dobiti sva fizička lica, kao i veliki deo pravnih lica. Naknadu za konverziju će platiti samo oni koji su firme stekli u postupku privatizacije, ili kroz stečaj. Sada je uredbom vlada definisala i način utvrđivanja te naknade, kao razliku između sadašnje "tržišne vrednosti zemljišta" i "revalorizovane ukupno plaćene cene kapitala, odnosno imovine".

To konkretno znači da, ako se proceni da zemljište vredi 3 miliona evra, a firma je plaćena 10 miliona, naknade neće biti. Ali, ako se proceni da zemljište vredi 10 miliona, a da je firma plaćena 3 miliona, naknada će iznositi 7 miliona. Naravno, moguće je naći brojne zamerke ovakvom modelu.

Prvo, kako će Poreska uprava da odredi "tržišnu vrednost zemljišta", kada tržište zemljišta kao takvo nije ni postojalo?

Drugo, zašto u obzir uzeti celu "plaćenu cenu kapitala", kad su pored prava korišćenja zemljišta kupljene i zgrade i mašine i brend i sve ostalo? Ako ja dobro shvatam primedbu Danila Šukovića, on misli da nikakvog odbitka ne bi bi ni trebalo da bude. Ja mislim da nekog odbitka svakako treba da bude, jer je deo plaćene cene upravo bilo i "pravo korišćenja zemljišta", pa ne bi bilo fer dva puta plaćati za istu stvar. Ali, kako od iznosa od recimo 5 miliona evra proceniti koliko je plaćeno za "pravo korišćenja zemljišta", a koliko za zgrada, a koliko za položaj na tržištu? To je praktično nemoguće i zato mi se čini da je ovde Šuković samo delimično u pravu. A, tu je bitna i sledeća primedba.

Treće - zašto uopšte praviti razliku između pravnih lica? Niko nikada nije ni kupio zemljište, već samo objekat na njemu (i pripadajuće pravo korišćenja zemljišta). Da li je objekat kupio od privatnog pravnog ili fizičkog lica, ili od države u postupku privatizacije, ne bi trebalo da bude bitno - zemljište je sve vreme bilo i ostalo državno. Dakle, ili treba svi da plate državi za zemljište, ili niko. Zašto bi posebno kažnjavali ljude koji su javno, na tenderu ili aukciji kupili preduzeće, a zemljište bi besplatno dobijali svi oni koji su zemljište "na korišćenje" dobijali potpuno besplatno od opštine ili ga ko zna kako pribavljali. Sad oni ispadoše bolji od ovih koji su firme kupili javno.

Četvrto, šta je uopšte "ukupno plaćena cena kapitala"? Jasno je o čemu se radi kada se govori o firmama koje su privatizovane po Zakonu o privatizaciji iz 2001, ali šta sa onim ranijim? Tu je bilo i besplatne podele akcija, pa onda "vlasničke transformacije kroz dokapitalizaciju", pa trgovanja preko berze, niko živi ne zna šta tu tačno znači fraza "plaćena cena kapitala".

Ali, dolazim do poente, uz sve ove probleme meni ipak nije jasno koji bi način privatizacije zemljišta bio bolji, a tehnički i politički izvodljiv. Dakle, ovo jeste loše, ali ne vidim bolji način. A loše je, jer je rađeno naopako - što su prvo privatizovane firme, pa tek onda zemljište. Da je sve išlo prirodno, da je zemljište prvo "poklonjeno" društvenim firmama, pa onda takve firme prodavane, ne bismo bili u problemu u kojem smo sada.

Postoje dva načelno možda bolja načina privatizacije (bez ulaženja u problem restitucije i gomile tehničkih detalja) - poklanjanje zemljišta svima i prodaja zemljišta svima. Da je vlada poklonila zemljište svima, ne bi je oprali ni Dunav ni Sava. To bi bila tema sledećeg Insajdera. A prodaja zemljišta svima nije dolazila u obzir iz čisto političkih razloga - kako ubediti birače da sada treba da plate za nešto za šta su sve vreme i mislili da je njihovo?

I tako smo došli do jedinog politički izvodljivog rešenja - uzmi samo od onih za koje narod misli da imaju. Na kraju će se ispostaviti da je u 99% slučajeva cena plaćena za firmu veća od vrednosti zemljišta i ti ljudi neće morati ništa da plate. U onih 1% slučajeva će morati nešto da plate (neki možda i mnogo para), ali nisam siguran da će tako prikupljene pare moći da opravdaju maltretiranje cele privrede, Poreske uprave, opštinskih administracija, a sutra verovatno i sudova. Loš kompromis, ali mogu da zamislim i mnogo gora rešenja. Sve u svemu, čini mi se da je ovo najmanje loše - barem će vlasnik objekta i vlasnik zemljišta da bude isto lice.

Tri zanimljiva teksta

1. Post Džejmija Vajta o reformisanju izbornog sistema.
2. Akademska autobiografija Judžina Fame, vodećih finansijskog ekonomiste.
3. Esej Grega Menkjua na temu moralnosti poreske politike.

Ron Paulov program

Već duže vreme slušajući govore Ron Paula jedna stvar mi je bila vrlo čudna: zašto, naime, on nikad, ali bukvalno nikad, ne govori o zdravstvenom osiguranju i penzijama i potrebi da se to reformiše? Uvek su u prvom planu samo popularne stvari sa kojima se mogu steći poeni ili levo ili desno: napadi na Fed i "bankstere", ili pak napadi na neokonzervativce i njihove ratove i vojnu potrošnju. I u CPAC govoru koji smo ovde već komentarisali spominjao je kako će vojna potrošnja da bankrotira Ameriku. Međutim, čudno da nije spomenuo trilione dolara nefundiranih obaveza u zdravstvenom osiguranju i penzijama, i Obamine planove da nacionalizuje zdravstveno osiguranje, ili pak činjenicu da na redistributivne programe danas otpada oko 50% federalnog budžeta, a da će za 10 godina otpadati preko 70%. Kako misliš da smanjiš dug, deficit, potrošnju i poreze ako nemaš ideju šta uraditi sa "entitlements" programima koji će vrlo uskoro da jedu 3/4 federalnih para, i čak ih uopšte i ne spominješ u svojim govorima?

U svom predsedničkom planu koji je objavio na sajtu Lew Rockwella, Paul razjašnajva ovu dilemu: on nikad ne govori o reformi države blagostanja naprosto zato što ne planira da reformiše državu blagostanja. Iako u uvodu obećava demontažu "welfare-warfare state", to je samo prazna priča, jer detaljne tačke tog programa koje dalje čitamo pokazuju da on zapravo hoće da demontira samo warfare state (tj smanji drastično vojni budžet), ali istovremeno da dramatično poveća potrošnju na redistributivne programe. On kaže da će drastično skresati vojnu potrošnju, ukinuti cororate welfare i neke birokratske agencije, i da će te uštede koristiti da oporavi Medicare, Madicade i penzioni sistem!

Čudno, ali čovek bi pomislio da libertarijanski predsednik, kad drastično skreše državnu potrošnju u bilo kojoj oblasti, treba da smanji poreze narodu, a ne da zadrži postoječi nivo oporezivanja i samo prespe iste pare u druge propale državne programe koji su nepopravljivi i koji će u bliskoj budućnosti da fiskalno razore tu zemlju. On doduše napominje da je njegov "konačni cilj" sistem u kome će ljudi moći da biraju da li da plaćaju državno penziono i zdravstveno osiguranje ili da imaju samo privatno, ali je to čisto "ne lipši magarče do zelene trave": njegov neposredni politički cilj je da oporavi i "postavi na noge" postojeće sisteme dizajnirane od strane progresivaca od Njudila naovamo. On čak ni ne obećava da će išta preduzeti kao predsednik da reformiše te propale sisteme (osim ubacivanja stotina milijardi u iste). Ovo je potpuno nelogično i može se objasniti samo politikanstvom i odsustvom bilo kakve želje za reformama. Jer ako misliš da su redistributivni programi nesolidni, onda moraš početi da ih demontiraš što pre, a pod tranzicijom da ne podrazumevaš neodređeni vremenski period zadržavanja postojećeg sistema dok se navodno ne oporavi, nego zaista troškove tranzicije ka novom sistemu koji moraš lansirati ODMAH. Jer ako je te programe moguće fiksirati sa više para, čemu onda govor o privatizaciji? Ako nije moguće, zašto onda čekati Ad Kalendas Grekas sa reformom?

Ovo je vrlo razočaravajuće. Kakav je to "libertarijanac" koji misli da treba sačuvati državu blagostanja onakvu kakva jeste na neodređeno vreme? Kongresmen iz Viskonsina Paul Ryan ima plan za demontažu države blagostanja koji je deset puta radikalniji, iako je i on vrlo daleko od savršenog. Ryan naime predviđa uvođenje neke vrste blažeg čileanskog penzionog modela gde bi dve trećine doprinosa za socijalno osiguranje išlo u postojeći penzioni sistem, a trećina na lične štedne račune, kao i fazno ukidanje Medicarea i Medicaida koje bi započelo odmah. Ovaj plan su već prihvatili i Sara Pejlin i nekoliko drugih važnih republikanaca. Ja mislim da je Ryanov plan nedovoljan i parcijalan, posebno u domenu penzione reforme. Ali, i to je mnogo više od ovog što nudi Paul. Što bi iko ko veruje u klasični liberalizam glasao za Ron Paula kad on ne nudi nikakav ozbiljan program, već samo prazne priče bez ikakve supstance?

Grčka i Letonija

Obe su u sličnim problemima, Letonija malo više zbog svetske krize, Grčka malo više zbog neodgovornosti sukcesivnih vlada i nagomilanog duga. Ali u suštini obe su u situaciji da moraju da smanje standard.

Tipičan odgovor na ovu vrstu kriza bila bi devalvacija valute. Kad bi još uvek imala drahmu umesto evra, Grčka bi devalvacijom mogla da jednim potezom realno smanji domaću potrošnju i standard i da usmeri resurse u izvoz, što bi onda pomoglo u otplati duga. Ako zemlja nema svoju valutu, ona i tada ipak mora da u nekom smislu devalvira, odnosno smanji potrošnju, plate i cene u zemlji (što još i zovu "unutrašnja devalvacija"). A to je teško.

Letonija ima svoju valutu, ali nije izabrala njenu devalvaciju, nego je izabrala upravo ovaj teži put unutrašnje devalvacije. U poslednje vreme plate u Letoniji opadaju a počela je i deflacija cena.

Ali jedna stvar je tu posebno zanimljiva. Grčka bi volela da može da devalvira, ali ne može; Letonija može ali neće. Glavni razlog zašto se Letonija odlučila na teži put je to što bi devalvacijom pokvarila izglede da zadovolji mastriške kriterijume za priduživanje evro zoni. A kod Grčke ne samo da to ne igra ulogu jer za Grčku kriterijuma više nema, nego je situacija potpuno obrnuta -- upravo zato što pripada evro zoni Grčka je mogla da se ponaša neodgovorno i dođe u ovu situaciju. Pripadnost evro zoni znači da su troškovi vaše neodgovornosti socijalizovani jer ih dele svi u evro zoni. Isti podsticaji zbog kojih je došla u ovu situaciju važe i sada kad se traži odgovor na nastalu krizu. Pošto nema spoljne, reklo bi se da je unutrašnja devalvacija za Grčku nužnost, ali postoji i dodatna mogućnost da se čeka i traži pomoć Nemačke i ostalih u evro zoni.

Ispada da je pridruživanje evru dobra stvar -- a sam evro i ne toliko. Možda isto važi i za Evropsku uniju.

Kakvo iznenađenje!

B92:

Bivši pukovnik u vojsci Severne Koreje otkrio je da su vlasti u Pjongjangu diktatori koji žive u luksuzu, dok njihovi sugrađani pate u siromaštvu..

A ja mislio da se vlasti Severne Koreje iskreno bore za neki bolji svet... Dalje piše:

Protiv partije, protiv nižih članova partije, protiv visokih funkcionera niko ne sme da kaže ni reč protiv Centralnog komiteta. Ako kažete i jednu reč, odmah ćete nestati. Ta banda održava sistem u Koreji. "Mali diktator" ne može da sistem održava sam, nego to rade funkcioneri, nekih 20 do 30 hiljada ljudi. Oni su svemoćni, koriste i maltretiraju obične građane.

Politička ekonomija platana

Odličan post Spider Jerusalema na Agro Gerila blogu.

Borba za platane na Bulevaru i Zvezdarsku šumu prema tome nije nikakva borba za javni interes po sebi, jer njega kao takvog i nema. Imamo samo ono što mi kao pojedinci i grupe smatramo da je javni interes, sve ostalo je sofisterija i politički populizam koji je, ovoga puta, uperen protiv samih političara.

Naučna infrastruktura

Piše B92, vezano za zaduživanje kod EIB-a za 200 miliona evra za "srpsku nauku":

"Obezbeđivanje investicije od 200 miliona evra predstavlja izuzetan doprinos razvoju naše zemlje i govori o drugačijoj vrednosnoj orijentaciji države Srbije", rekao je Tadić na svečanosti u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Malo niže u tekstu piše:

...planirana je i izgradnja 1.000 stanova za naučne radnike u Srbiji.

Koliko može da košta 1.000 stanova? Rekao bih, ne manje od 100 miliona evra. To je pola kredita, a i ne vidim neku "drugačiju vrednosnu orijentaciju". Pa državni "naučni radnici" (kako glup izraz) su i ranije dobijali stanove od države.

Velimir Bajkić

Ljudi brzo zaboravljaju. Još pre dve godine izgledalo je da čovečanstvo ide u ekonomsku i socijalnu katastrofu. Industrija u svetu radila je prosečno sa 20% kapaciteta; cene su bile pale za 50-80%, otplata najvećeg dela dugova izgledala je beznadežna. Jedan veliki deo fabrika predstavljao je staro gvožđe; jedan veliki deo hartija od vrednosti postao je bio non-valuers, a priličan broj milionera, naročito u Americi, pao je na prosjački štap....

Protivnici kapitalističkog privrednog sistema nisu se više ni deranžirali da ga ruše, toliko je on izgledao truo i sklon padu.

Među onima koji nisu gubili vere i koji su naprotiv verovali da će opet doći staro blagostanje, a čiji je broj bio veoma mali, bilo je najviše ekonomista. Oni su tvrdili da privredna depresija od 1929. godine, neobična po dubini i po obimu, nije kriza kapitalizma. Oni su tvrdili da ova kriza nije ništa drugo nego jedan konjukturni prsten, upravo jedan deo konjukturnog ciklusa (kruga), jedna njegova faza koja će automatski biti odmenjena poletom, kao što je bilo već deset puta ranije.

Ovo je odlomak iz knjige "Izabrani spisi" Velimira Bajkića, koju je priredio Boško Mijatović, iz članka "Šta bi sa krizom kapitalizma?", a koji je inicijalno objavljen u časopisu "Narodno blagostanje" 1937. godine.

Danas na promociji knjige je Boško tvrdio da je Bajkić najbolji naš ekonomista iz prve polovine dvadesetog veka, a nažalost skoro niko nije čuo za njega. Bio je doktor ekonomije, bankar, osnivač cementare u Popovcu, publicista, a jedno vreme i političar u tadašnjoj Liberalnoj stranci.

Knjigu je izdao Službeni glasnik, košta oko 1000 dinara. Za sada sam samo preleteo kroz nekoliko članaka, sve je zapanjujuće relevantno - naslovi nekih od tekstova su "Pred reformom neposrednih poreza", "Naša Narodna banka i njena kamatna stopa", "Priroda i uzroci današnje ekonomske krize kod nas", "Osnova jednog zakona o akcionarskim društvima", "Kartel", "Dirigovana privreda", "Evropska unija", "Jedna ekonomska zabluda naših političara".

Sve u svemu, koga iole zanima ekonomija ili domaća istorija, prosto mora da pročita ovu knjigu.