Nezavisnot centralnih banaka - sveta krava ili ne?

Nezavisnost Centralne banke je svojevrstan tabu u ekonomiji. Nezavisnost se smatra poželjnom jer bi trebalo da eliminiše mogućnost zloupotrebe monetarne politike u političke svrhe. Sa druge strane Milton Friedman je davno primetio da je uloga centralnih banaka previše bitna da bi bila prepuštena bankarima. Analizirajući ponašanje FEDa tokom velike depresije u Americi zaključio je da bi depresija bila mnogo podnošljivija da se FED ponašao drugačije. Kao rešenje je predložio da se najbitnije odluke u monetarnoj politici donose nekom vrstom dogovora odnosno da centralne banke samo rade na ostvarivanju propisanih ciljeva. U to vreme (1950-te) mera koju je predložio je povećanje količine novca od 3 do 5 procenata godišnje. Cilj bi bio propisan od strane zakonodavnog tela dok bi instrumenti za ostvarivanje cilja bili prepušteni centralnoj banci.

Novi Zeland od 1989. u praksi sprovodi modifikovan Friedmanov predlog. Osnovne karakteristike sistema su:

• Centralna banka cilja isključivo inflaciju
  
• Guverner centralne banke i ministar finansija na početku guvernerovog mandata potpisuju Policy Target Agreement kojim se dogovoraju oko raspona inflacije.
• Guverner nije nezavistan u postavljanju cilja ali je apsolutno nezavistan u biranju instrumenata koje koristi u ostvarivanju tog cilja.
• Ukoliko je inflacija viša od projektovane guverner može biti razrešen dužnosti.
• Ukoliko guverner i ministar finansija ne mogu da se dogovore oko raspona inflacie ili ukoliko vlada želi da odustane od ciljanja inflacije ona ima pravo da nametne drugi cilj na period ne duži od 12 meseci.
• Javnost mora biti upoznata kada god dođe do promena u monetarnoj politici, bez obzira da li je u pitanju dogovor ili nametnuno rešenje

Ciljanjem isključivo inflacije novozelandska Centralna banka pokazuje da ne veruje da monetarnom politikom može dugoročno da se utiče na ekonomski rast dok dogovorom sa vladom oko raspona inflacije prihvataju Friedomanov savet da je u demokratskom društvu potreban širi konsenzus oko monetarne politike. Smenjvošću guvernera daju dodatnu motivaciju za ostvarivanje zajednički dogovorenog cilja a ostavljaju i vladi mogućnost da u slučaju vanrednih situacija promeni politiku. Iako ovo poslednje zvuči kao pozivanje lisica da čuvaju kokošinjac činjenica da javnost mora biti upoznata sa promenama u monetarnoj politici u velikoj meri obeshrabruju predizbornu gimnastiku. Zamislite da političar u izbornoj godini najavi povećanje inflacije (na recimo 20%) da bi se ostvario brži ekonomski rast ili povećala zaposlenost? Teško da bi to bio izvor velike podrške među glasačima.

Alex Tabbarok navodi da postoje empirijski dokazi da su nezavisne centralne banke bolje u održavanju niske inflacije ali upravo i citira primer Novog Zelanda koji već godinama sa ovim sistemom uspešno održava nisku inflaciju. Tabbarok zaključuje da su nezavisne centralne banke bolje u ovom poslu jer su u odsustvu političkog pritiska guverneri podložniji interesima kreditora (banaka) kojima odgovara niži nivo inflacije. Sa druge strane to isto znači da će biti brži prilikom odlučivanja da finansijski pomažu kolegama bankarima koji u vreme finansijske krize zapadnu u probleme, kao što smo i imali prilike da vidimo krajem 2008. i početkom ove godine.

Narodna Banka Srbije ne spada u potpuno nezavisne centralne banke jer guvernera imenuje a može i da smeni Narodna Skupština. Da li je za Srbiju bolje imati nezavisnu banku poput FEDa ili delimično nezavisnu poput Novog Zelanda je lažna dilema. Za nas je najbolje da pređemo na evro i da ostavimo monetarnu politiku ozbiljnijim ljudima. Takođe, važnije bi bilo da NBS targetuje isključivo inflaciju a ne da se bavi kursom i deviznim rezervama u isto vreme, dokazujući da ne razume da to nema dugoročnog efekta na ekonomski rast. Sa druge strane, ako bih morao da biram između dva ponuđena odgovora opredelio bih se za delimično nezavisnu banku zbog nedostatka odgovornosti kod potpuno nezavisnih banaka.