Sirotinjo, i bogu si teška

Željka na National Review

Analiza glasačkog potencijala libertarijanaca na National Review Online. Autori John Zogby i Željka Buturović.

Zanimljiv blog o EU

Već neko vreme pokušavam da se "preorijentišem" sa blogova i medija koji prate Ameriku na medije koji prate šta se dešava u Evropi. Jednostavno, čini mi se nenormalnim da bolje znam šta se dešava u Americi, nego šta se dešava u Briselu, Londonu, Berlinu ili Parizu.

Ali, nešto mi baš i ne ide. Osim Spiegela, Financial Timesa i VoxEU kroz koje preletim s vremena na vreme, nisam uspeo da pronađem sajtove koje bih redovno pratio. Sve do juče.

Naime, juče sam sasvim slučajno naleteo na blog A Fistful of Euros, koji mi deluje zanimljivo, a za koji piše desetak ljudi iz raznoraznih krajeva Evrope.

Da li neko može da mi preporuči neki sajt (idealno blog) koji prati šta se dešava u Briselu, nevezano za Balkan?

Dva zanimljiva videa

Prvo, vođa britanskih konzervativaca, Dejvid Kameron, o korišćenju novih tehnologija, na TED konferenciji:



Drugo, kratak film Džona Stosela o državnim subvencijama kompaniji Serious Materials.

Šeretski o kursu

Danica Popović piše o kursu dinara i tržišnim distorzijama na način koji me je duboko uveselio. Da je više ovakvih tekstova više bi ljudi shvatilo kako funkcioniše srpska privreda i ekonomija uopšte.

Film "Kapitalizam"

Upravo je postavljen na youtube film "Kapitalizam" koji su ljudi sa Katalaksije u saradnji sa FMC i nekim drugim free market pojedincima napravili negde 2004. Autor je Andreja Vražalić. Film je svojevremeno bio dva puta prikazan na RTS-u. :) Kao što ćete videti, u filmu se, osim seniorske ekipe na čelu sa Steveom Pejovichem, Miroslavom Prokpijevićem i Veselinom Vukotićem pojavljuju i mlađe libertarijanske snage. Recimo, dvojica blogera sa sadašnjeg Tržišnog Rešenja, a nešto manje komentatori Brut i Breme. :)




Ovde su linkovi:

01 Kapitalizam - Trzisna privreda, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

02 Kapitalizam - Politika protiv privrede, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

03 Kapitalizam - Poredak slobode ili put u ropstvo, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

O krizi u novom NIN-u

Iz teksta:

Za pažljivog posmatrača ekonomskih zbivanja prosto je zapanjujuće koliko zastupnici teze o nedostatku regulacije, kao uzroku krize, nude malo pravih, analitičkih argumenata. Objašnjenja mehanizma kojim je slobodno tržište, navodno, dovelo do krize u striktnom smislu i nema. Ima samo uopštenih tirada protiv kapitalizma, pohlepnih bankara i finansijskih tržišta.

Autor je izvesni Slaviša Tasić.

Retko je u domaćim mejnstrim medijima pročitati ili čuti ovakvo tumačenje krize. Bravo za Slavišu, ali još veće bravo za uredništvo NIN-a.

Papirni novac ili zlatni standard?

Ivan u postu ispod ima problem sa načinom na koji ekonomisti tretiraju novac, a Igor u komentarima pita za pokretanje dublje rasprave o fudnamentima monetarnog sistema. Evo zašto ja ne vidim poseban razlog za radikalnu transformaciju sadašnjeg sistema papirnog novca i vraćanje na zlatni standard, što je najčešće predlagana alternativa.

Ako pogledate šta kažu pristalice zlatnog standarda, jedan od argumenata je da je sadašnji papirni novac inflatoran jer nije pokriven nečim što ima realnu vrednost. Često se pri tome navodi podatak da dok je zlatni dolar bio relativno stabilan, papirni novac je od osnivanja Federalnih rezervi 1913. do danas drastično izgubio na vrednosti.

Šta je problem sa ovom tvrdnjom? To što osnivanje Feda nije povezano sa prestankom zlatnog standarda. Dolar je imao zlatnu podlogu sve do 1973., dakle i u vreme najveće američke inflacije ikada (13% početkom 1970-ih). Ali problem je bio što je novac štampan i preko nivoa koji je količina zlata preporučivala. Sa druge strane, inflacija je u proseku manja posle potpunog skidanja sa zlatnog standarda i uvođenja papirnog novca, sve od sredine 1970-ih, kada je Novi Zeland izmislio nezavisnost centralne banke od političara, do sada.

Zašto je novac postao inflatoran baš negde od 1914. nadalje? Iz istog razloga iz kojeg je i državna potrošnja porasla od 5% na 50% i zbog kojeg je regulacija svega od ekonomije do zdravlja, škola i ishrane porasla eksponencijalno. Demokratija je divna stvar, ali to su njeni nusproizvodi.

Zlatni standard, naime, podrazumeva poštovanje određenih pravila igre. Glavno pravilo je da se papirni novac ne sme štampati osim na osnovu ulaska zlata u zemlju, kao i da se papirni novac automatski povlači prilikom izlaska zlata iz zemlje. Za to je potrebna čvrsta politička odluka vlada da se ne mešaju u ovaj proces. Ali taj proces ume da bude i neugodan. Danas kada strana valuta izlazi iz zemlje, domaća valuta zbog toga depresira. U zlatnom standardu depresijacije nema jer je valuta ustvari zlato, već moraju da smanje cene. Svaki izlaz novca iz zemlje znači smanjenje cena i recesiju. I dok je ovo ekonomski veoma zdrav i čist proces, on je, pokazalo se, politički neodrživ. Što su vlade postajale zavisnije od masovne podrške, to su bile sklonije da proces ublažavaju zaobilaženjem pravila igre -- štampanjem para i kad nije bilo zlatne podloge za to ili nepovlačenjem papirnog novca onda kada je zlato izlazilo.

Može se tvrditi da politička neodrživost nečega nije razlog da se i ekonomisti slože sa tim. To je tačno, ali pravi problem nije to. Problem je kvaka 22 koju imamo ovde -- kada bi političari u današnjim demokratijama bili spremni da prihvate ova pravila zlatnog standarda, onda nam zlati standard ne bi bio ni potreban! Jer u tom slučaju, mi bismo mogli računati na njihov karakter i volju da sprovode politiku čvrstog novca i bez zlata. Mogu recimo ograničiti količinu novca na fiksnu sumu, ili kao što je Friedman predlagao, uvesti kompjuter koji će svake godine povećavati novčanu masu za 2%. Zlatni standard ustvari nije stabilizator -- stabilizator je bila politička volja da se poštuju pravila zlatnog standarda. Ali ako već imamo tu političku volju, onda zlatni standard nije ni potreban. Sa političkom voljom i papirni novac može biti neinflatoran.

Druga stvar koju hoću da prokomentarišem je važnost ovog pitanja. Po mom mišljenju nije velika. Po austrijskoj teoriji poslovnih cuklusa, inflacija je štetna jer dovodi do pomeranja relativnih cena, zbog čega onda ulagači prave pogrešne investicione odluke, i to je glavni razlog nastanka kriza i recesija. Ali pogledajmo na primer poslednju finansijsku krizu - tu je na delu bilo toliko regulacija da više nijedan regulator nije mogao znati šta sve ostalo je regulisano. Regulacija nije sasvim novi, ali je i dalje veoma brzo rastući fenomen. Kad je Mises pisao teoriju poslovnih ciklusa, početkom 20. veka, monetarna politika je bila jedna od retkih oblasti koju je država kontrolisala. Danas država kontroliše sve važne podsticaje - reguliše banke, finansijska tržišta, igra se stotinama poreza, pomaže stanogradnju i šta sve ne. Ako je austrijska teorija poslovnih ciklusa i tačna, u šta ja ne sumnjam, njena važnost danas nije ni približno onome što je bila. Druge stvari neuporediv više doprinose stagnaciji i krizama.

Zato je i važnost pitanja državne kontrole novca manja. Mene mnogo više brine recimo što država danas garantuje sve depozite u svim bankama - to znači da konkurencija među bankama ne postoji. Na strani potrošačke tražnje među bankama vlada potpuni socijalizam, a na strani plasmana država im striktno reguliše u šta mogu koliko da ulažu. Ili to što su centralne banke posle krize same, na svoju ruku, dale stotine milijardi dolara pomoći ili garancija bankama pred bankotom, stvarajući novi ciklus moralnog hazarda. Ili to što se sada spremaju oštriji Baselski standardi III, iako je i Basel II više nego očigledno igrao ulogu u krizi. Da ne pominjem druge regulacije za koje znamo ili ne znamo. U takvom kontekstu, priča da je zbog 2% inflacije neko doneo pogrešne investicione odluke je možda i dalje jednako tačna, ali nije više jednako važna.

Kao praktično rešenje dakle, što se tiče samog novca, ja nemam mnogo toga da prigovorim sadašnjem sistemu. Povratak na zlato ne bi promenio ništa jer proponenti zlatnog sistema brkaju političku volju koja je držala zlatni standard, sa zlatnim standardom po sebi. Interesantnija ideja od toga mi je konkurencija valuta. Nema razloga zbog kojeg države ne bi dozvolile da se strane valute koriste na njihovim teritorijama, kao i omogućile privatnim bankama da izdaju valute. To svaka zemlja može da uradi unilateralno, zbog sebe same. Ali i sadašnji sistem je, barem što se tiče novca, ogromno poboljšanje u odnosu na bilo koji period od rađanja masovne politike 1914. Politička volja da centralne banke bude relativno nezavisne najvećim delom postoji, i to je veliko dostignuće. Inflacija je mnogo manja sa nezavisnim centralnim bankama i papirnim novcem, nego što je bila 1960-ih, kad je dolar imao zlatnu podlogu.

Nije bitno ko je uplatio, već ko snosi trošak

Novinar Politike u tekstu o planovima Carslberga Srbija kaže da su oni od svog dolaska na tržište 2004. godine doprineli punjenju državne kase jer su u budžet uplatili 126 miliona evra.

Verovatno jesu toliko uplatili, ali to nikako ne znači da su nešto posebno "doprineli punjenju državne kase". Naime, daleko najveći deo poreskog opterećenja je prenet na kupca, tako da je kupac taj koji je u stvari platio porez, a ne Carslberg.

Slično se često može čuti od NIS-a i od proizvođača cigareta, da oni nekako "pune budžet". Ne, budžet u najvećoj meri punimo mi koji kupujemo gorivo i cigarete, oni ga samo prosleđuju državi.

Kako to sve funkcioniše u teoriji (i zašto sam uopšte rekao "u najvećoj meri"), pogledajte na Wikipediji, pod pojmom Tax Incidence.

Iz dva ugla

Ko prati američku politiku zna da jednu od najzanimljivijih političkih pojava u poslednje vreme prestavlja rast konzervativnog populizma (Tea Party movement). Ovde je prilog Peščanika na tu temu, a ovde je moja analiza.

Beda ekonomije

Ako zaista hoćete da se osvedočite u svu bedu današnje ekonomske nauke, ne gledajte šta viđeni ekonomisti imaju da kažu o slobodnoj trgovini, o regulacijama, o državnoj potrošnji ili fiskalnim stimulusima - gledajte novac. To je pitanje na kome najveći šampioni slobodnog tržišta prihvataju najočiglednije besmislice, ignorišu elementarne istorijske činjenice i izvode maštovite ekstrapolacije iz lažnih činjeničkih tvrdnji i nazivaju to naukom, upadaju u stalne logičke kontradikcije koje se tolerišu samo zato što bi njihovo priznanje podrazumevalo odbacivanje intervencionističkog "konsenzusa" o tome dokle se sme ići u kritici države a da ostaneš "ozbiljan" i respektabilan itd.

Sećam se da je Rothbard u jednom intervjuu govoreći o svom "zakonu komparativne slabosti" po kome ekonomisti "teže da se specijalizuju u onome u čemu su najgori" kao primer naveo Miltona Friedmana, koji je po Rothbardu sjajan u svemu, osim u monetarnoj teoriji, ali je izabrao baš njome da se bavi. Kad gledate Friedmanov rad, on je zaista briljantan i kao ekonomista tako i kao politički pisac; recimo njegova teorija permanentnog dohotka je jedan od najvažnijih originalnih doprinosa u zadnjih 50 godina a o značaju knjiga "Sloboda izbora" i "Kapitalizam i sloboda" ne treba ni trošiti reči. Ali, njegov tretman novca je čisto magijsko bajanje. On veruje da se stabilnost ekonomije može obezbediti poštovanjem određenih statističkih relacija između različtih proizvoljnih matematičkih varijabli poput količine novca, brzine opticaja, opšteg nivoa cena itd. To je čisto bajanje jer nema nikakve veze sa realnim zbivanjima u ekonomiji, sa načinom kako ljudi donose odluke i njihovim posledicama, već samo sa manipulacijom besmislenim statističkim prosecima. Kao kad vrač misli da će da prizove kišu plesom oko vatre, tako i Friedmanov monetarni planer misli da će da prizove ekonomsku stabilnost ako učini da MXV bude jednako PXQ. Kao da je važno šta dobiješ kad izvedeš prosek iz svih cena, a ne kako povećanje novčane mase utiče na odnose različitih individualnih cena međusobno trgovinom povezanih faktora proizvodnje i dobara. On je ozbiljno verovao, i ubedio masu pro-tržišno orijentisanih ekonomista u to, da je pravi način da se izoluju monetarni faktori koji doprinose cikličnim nestabilnostima da centralna banka povećava novčanu masu po konstantnoj godišnjoj stopi koja bi išla u korak sa porastom proizvodnje. Znam masu ljudi koji smatraju "Fridmanovo pravilo" paradigmom free market monetarnog režima. U stvari je reč o vrlo nesrećnom pokušaju primene monetarnog centralnog planiranja.

Upravo sam pročitao jedan novi tekst Jamesa Buchanana o najnovijoj krizi. Ne treba nikome ovde objašnjavati kakav je genije James Buchanan, da je praktično "izmislio" public choice, da je dao subjektivističku teoriju troškova u knjizi Cost and Choice koja po mom skromnom sudu predstavlja najbolji tretman tog pitanja ikad, da je dao vrlo razvijenu teoriju konsittucionalne ekonomije, tj analize alternativnih konsitutcionalnih aranžmana i njihovih uticaja na ekonomske ishode itd. Ali, kad dođe do novca, Buchanan zvuči "kao da je jeo bunike". Ovaj novi tekst je razočaravajuća kolekcija filozofiranja na prazan stomak, tj bez jasnih policy implikacija ("čim čujem za reč "institucije" mašam se za pištolj" - Jankovićeva adaptacija mudrosti dr Gebelsa), i potpunih besmislica koje verujem ni Nebojša Katić ne bi potpisao. Recimo, Buchanan kaže: "The events of 2008 demonstrated that markets will not work with money anarchy.". Da li ovo znači da je U SAD postojao zlatni standard 2008 godine? Da nije bilo ključne centralno-planske ustanove zvane Fed koja je 10 godina pokušavala da spreči recesiju politikom jeftinog novca, a u jednom periodu i negativnih realnih kamatnih stopa? Čitaocu ostaje samo da lupa glavu na šta pisac misli kad kaže "monetarna anarhija".

Pogledajte njegove recepte kako da se "konstitucionalizuje" novac i izađe iz ove anarhije:

We are left with the in-between prospect of establishing and enforcing a set of constitutional rules that will, on the one hand, limit the range and scope of disorderly anarchy, while, on the other, isolate the monetary sector from political efforts at manipulation.

Ovde vidimo taj tipični socijalistički ideal nepristrasnog tehnokratskog centralnog planiranja, pošteđenog "politizacije", tj demokratske kontrole. Ne sumnjam da on smatra da je revizija "poslovanja" Feda koja je najavljena nedopustiva politizacija. Birokrata, kao Bog koji hoda zemljom, mora da bude pošteđen političkog "pritiska", kako ans je još Bizmark naučio. On zna najbolje, rukovođen sveštenikom centralno-planske religije, zvanim ekonomista.

Koje konretne institucionalne reforme Buchanan predlaže:

Radical rethinking is required here—a rethinking that has not occurred since the Great Depression.
Individual choices to shift nominally valued assets among differentially leveraged accounts cannot be allowed to generate multiplier effects over the whole system. Some modern equivalent of one hundred percent, or full, reserve banking must finally be installed and enforced. The Glass-Stegall efforts to separate deposit and investment banking should presumably be updated and put in play. Some extension application of the antitrust laws to the banking conglomerations seems to be in order here.

Dakle, kao što vidimo "konstitucionalizacija novca" je samo učevno, visokoparno ime za ojačavanje monopola centralne banke i državne kontrole nad novcem generalno. Posebno je zanimljiva ideja primene antitrusta na banke - time se namerava sprečiti banke da porastu suviše da postanu too big to fail. Ista promašena politika koja je do sada primenjivana samo na industriju, sa istim, predvidivim posledicama: stagnacija, rent-seeking, promocija neefikasnih poslovnih organizacija i birokratsko arbitriranje umesto tržišnih podsticaja i odluka.

Kad je reč o ponovnom uvođenju Glass-Steggalovog zakona, što Buchanan takođe predlaže, ja sam u početku mislio da je ta teorija o kobnoj deregulaciji banaka kao uroku krize neka Posnerova privatna idiosinkrazija i deo te njegove staračke konverzije u kejnzijanizam. Sad vidim da ima još staračkih konverzija (nedavno sam čuo još jednog ekonomistu do koga jako držim, Deepak Lala, kako takođe ponavlja unedogled tu istu glupost o deregulaciji). Buchanan dakle, isto kao i Posner (i Lal), veruje da je stapanje investicionog i komercijalnog bankarstva dovelo do sloma, ili bar doprinelo slomu. Nema veze što ništa slično Glass-Steggalovom zakonu nikad nije postojalo u Kanadi (naprotiv, ovdašnje banke su "finansijski supermarketi", i to oduvek), čiji je finansijski sistem ipak uvek bio mnogo bolji i stabilniji od američkog, i nije kolabirao 2008. Sve mere koje je on nabrojao znače proširenje državne kontrole nad novcem i bankama, i jačanje centralnog planiranja. Čak i full-reserve bankarski sistem je motivisan ne željom da se spreči krađa, prevara i podsticanje poslovnih ciklusa, nego željom da se centralnoj banci omogući da lakše kontroliše ekonomiju.

Ove stvari nisu ograničene na neku usku grupu. Naprotiv, predstavljaju opšti trend i konsenzus. Zapanjujuće svedočanstvo kako vere u centralno monetarno planiranje, tako i sumraka elementarnog razumevanja novca, je recimo kad slušate debate kolika treba da bude kamatna stopa. "Tržišni" ekonomisti kažu viša, "inflacionisti" što niža. Problem oko koga se slažu i jedni i drugi je da centralna banka treba da pronađe "optimalnu kamatnu stopu". Kao da je kamatna stopa neki proizvoljan broj kojim se onda može licitirati. Ko da više. Ne, kamatna stopa nije proizvoljan broj, ona igra neku ulogu u koordinaciji ekonomskih aktivnosti: to je najvažnija cena u tržišnoj privredi! Cena kapitala! Cifra koja nam govori kakva je stopa vremenske preferencije publike, tj koliko svog dohotka ljudi žele da štede i investiraju za sutra, a koliko da troše sada! Ako tu cenu probaš da kontrolišeš politički, podrivaš same temelje tržišne privrede, jer cifre više ne odražavaju ekonomsku realnost indvidualnih odluka potrošača i ivnestitora, nego tvoje preferencije kao centralnog planera. Centralni bankar, i svi pro-tržišni ekonomisti zajedno s njim, misle da oni to bolje znaju iz glave. Kao što hemičar zna koja je optimalna temperatura topljenja aluminijuma, tako i "komeptentan" centralni bankar treba da zna kakva treba da bude "optimalna" kamatna stopa. John Taylor ("protržišni" monetarni ekonomista) čak ima matematičku formulu kako se "optimalna" kamatna stopa izračunava iz drugih makroekonomskih agregata. Prosto neverovatno.

Ja mislim da postoji vrlo elementarna konceptualna greška koja inače razumne ljude vodi u ponavljanje ovakvih besmislica i ignorisanje najočiglednijih fakata kada je reč o novcu. Reč je o verovanju da je novac po nečemu specifičan, i da je uloga vlade da obezbedi da on bude "neutralan" u odnosu na cene i proizvodnju. Zadatak vlade se vidi kao tehnička optimizacija. Imamo jedno oruđe, jedan alat, jedan spoljašnji dodatak tržištu koji omogućava da samo tržište funkcioniše, i vlada treba da omogući da taj alat funkcioniše kako treba. Da bude "neutralan" tj ne kvari igru. Kad pogledate malo pažljivije, videćete da su tumačenja svih velikih monetarnih slomova koja daju mainstream neoklasični ekonomisti poput Freidmana, Buchanana, Lala i svih ostalih, uvek zapravo naracije o nekom inženjerskom promašaju vlade da napravi dobar novac, da uspešno centralno planira u monetarnoj sferi. Recimo, vrlo je karakteristično Friedmanovo tumačenje Velike depresije. Ona je bila tako drastična po Friedmanu samo zato što centralna banka nije upumpala dovoljno kredita u sistem da predupredi deflaciju i bankrot banaka. Drugim rečima, nije bilo dovoljno inflacije! As simple as that. Friedmanovi sledbenici često kažu da je on ovim osporio tumačenje Velike depresije kao greške tržišta i pokazao da je bila reč o državnoj grešci. Ali, propuštaju da napomenu da je Friedman zapravo kritikovao vladu što nije više intervenisala, a ne manje, što je svoju ulogu brige za novac prepustila tržištu. Friedman je uvek tvrdio da je Hajek naneo ogromnu štetu svojim zalaganjem za likvidacionizam, tj da tržište samo reguliše poslovni ciklus, likvidacijom loših investicija. To mora da bude sprečeno državnom intervencijom. Uloga monetarne politike je upravo u tome - da ostavri Kejnzov san o odsustvu poslovnog ciklusa. Isto tako, Posner, Lal, Buchanan i ostali smatraju danas da je vlada omanula da se dovoljno pobrine za novac, i time zeznula tržište - inžinjerski promašaj samo ovaj put u vidu deregulacije banaka, i joše nekih drugih stvari. No, u svakom slučaju, problem monetarne nestabilnosti nije proizvod državnog mešanja u oblast novca, nego nekompetentnog centralnog planiranja. Treba unaprediti inžinjering, a ne izbaciti državu. Kao što država organizuje vojsku, tako mora da omogući još jedan spoljašnji uslov za funkcinisanje tržišta - novac.

Jedini izlaz odavde je da se shvati da novac nije spoljašnji uslov za funkcionisanje tržišta koji treba da obezbedi vlada, nego deo tržišta: roba koja zbog svojih superiornih karakteristika postaje najpre vredan artikal, a tek onda univerzalno razmensko sredstvo. Novac je uvek na slobodnom tržištu nastajao spontano, tj anarhički, postupnom evolutivnom selekcijom, ne naredbom vlasti. Ovo je suština čuvene Mizesove "teoreme regresije", ali i suština shvatanja nastanka i suštine novca koju su razvili klasični ekonomisti i marginalisti, od Hjuma i Smita, preko Rikarda, Mengera i ostalih, sve do u XX vek. Prosto je zapanjujuće da se "protržišni" ekonomski nobelovci, kad je reč o novcu, ponašaju kao nikad nisu pročitali ni redak od Adama Smita ili Karla Mengera.

Problem je što najveći free marketeers danas u monetarnoj teoriji ne slede klasične ekonomiste i marginaliste, nego krekopotove i inflacioniste 18-og i 19-og veka, poput britanskih merkantilista i nemačke istorijske škole, u svom verovanju da je novac briga vlade i da centralna banka treba da ga kontroliše. Otuda sve ove prividno neobjašnjive besmislice koje govore i zastupaju. Priznanje da je ikad čitao Smita, Hjuma, Mengera ili Misesa, prisililo bi recimo Buchanana da prizna i da je celokupan sadašnji monetarni sistem nelegitiman, tj zasnovan na elementarnim teorijskim i istorijskim greškama, na doktrinama koje su najboji ekonomisti 18 i 19 veka (kojima se on inače divi) ismevali kao puke praznoverice. I da je stoga "anarhija" otpimalan monetarni sistem. To je jedan od važnih razloga (uz pozitivističku metodologiju) zašto ekonomija danas, da se kantovski izrazim "nije izvedena na sigurnu stazu jedne nauke", već tavori kao neka vrsta ezoteričkog magijskog bajanja i alhemije. Novac je ključna stvar u ekonomiji, a njegovo shvatanje među mainstream ekonomistima danas je vrlo primitivno.

Eksternalije

Jedan od retkih načelno dobrih razloga za državno petljanje u ekonomiju su eksterni efekti. Da li će se intervencija vršiti kroz pravosuđe, ili državnu regulaciju, nije sada toliko bitno. Bitno je da se ustanovi da neko radi nešto, a troškove (makar delom) snosi neko drugi potpuno prinudno. Koaz je pokazao da je u mnogim situacijama takve probleme moguće dobrovoljno rešiti (na tržištu), ali je i pokazao da, kada postoji mnogo zainteresovanih strana, državna intervencija predstavlja jedino izvodljivo rešenje.

Međutim, problem je što eksterni efekti često nisu posledica neregulisanog tržišta, već postojeće državne intervencije. To je najočiglednije u zdravstvu.

Na primer, obavezno vezivanje pojasa u vožnji se često opravdava time što troškovi lečenja neodgovornog vozača padaju na budžet. Ali, troškovi padaju na budžet zato što je zdravstvo nacionalizovano, a ne zato što tržište nije znalo da reši taj problem. Da je zdravstveno osiguranje privatno, osiguravajuće kuće bi nudila dve različite polise - jednu koja pokriva lečenje povreda nastalih usled nevezivanja pojasa i drugu koji ne pokriva takve povrede. Tada bi vozači snosili punu cenu svoje odluke. Ako bi razlika u ceni te dve polise bila dovoljno velika, većina bi se vezivala. Neki, koji baš ne vole da se vezuju, bi to morali da plate. Ovako država proglašavanjem nevezivanja za saobraćajni prekršaj rešava problem do kojeg je sama i dovela uvođenjem sistema u kojem niko ne snosi pun trošak svoje neodgovornosti.

Na isti način se pravdaju i ratovi protiv soli, masti, šećera (gojaznost narušava zdravlje, a to "svi plaćamo"). Ali, da osiguravajuće kuće mogu da naplaćuju debelima skuplje zdravstveno osiguranje, tog problema ne bi bilo. Međutim, ne smeju, to bi se smatralo diskriminacijom i naplaćivanje više cene nekome zato što je debeo je zabranjeno.

Suština je da kada je zdravstvo nacionalizovano, svaki lifestyle izbor zaista ima eksterne efekte. Tvoja odluka da se zdravo hraniš dovodi do pozitivnih eksternih efekata. Moja odluka da pušim je negativna. Umesto da sve te stvari budu naša potpuno privatna stvar, one su sada predmet posebnog državnog interesovanja.

O obrazovanju

Prvo, Kejtlin Flenegan kritikuje korišćenje baštovanstva u obrazovanju. Samo u Americi.

Drugo, "A Mathematician's Lament", tekst u kojem autor (izvesni Pol Lokhart) kritikuje način na koji se predaje matematika.

Setio sam se jednog svog druga, koji mi je rekao pre par meseci "Ja sam tek uz History Channel shvatio da u stvari volim istoriju i da me sve to zanima." Sve u svemu, mislim da je problem mnogo širi od matematike - slične ocene važe i za istoriju, fiziku, biologiju, ekonomiju, književnost.

Voda i dijamant

U 18. veku je bio aktuelan paradoks vode i dijamanta. Dilema je glasila ovako - voda je svima toliko korisna, neophodna za život, a njena vrednost je nula. Dijamanti, sa druge strane, ne služe skoro ničemu i trebaju nikome, a basnoslovno su skupi. Kako to može?

Na kraju su ekonomisti razrešili paradoks. Za cenu nije važna samo apstraktna vrednost nekog resursa, nego i njegova retkost. Dijamanti su skupi zato što su retki; voda je jeftina zato što je ima u izobilju.

U komentarima na sportske vesti često se čuje pitanje kako to da su fudbaleri toliko plaćeni, a posebno u ovoj vesti mi je pao u oči komentar gde neko kaže da njegov brat hirurg spasava živote a ne dobija ni 800 evra mesečno, dok jedan sasvim prosečan fudbaler Partizana ima platu od 190.000 evra godišnje.

Odgovor je isti kao i kod paradoksa sa vodom -- hirurzi su jako korisni ali ima ih relativno mnogo više od čak i prosečnih Partizanovih fudbalera. Plata hirurga nije jednaka nekoj apstraktnoj vrednosti hirurga, nego graničnoj vrednosti još jednog hirurga -- onome koliko bismo bili spremni da platimo za još jednog hirurga u zemlji. Izgleda da je društvena vrednost dodatnog hirurga u zemlji oko 800 evra. Mala je jer već ima dosta hirurga. A društvena vrednost još jednog takvog levog beka kao što je ovaj iz Partizana je oko 190.000 godišnje, jer nema mnogo takvih levih bekova.

Naravno, Partizan je društvena firma pa nije isključeno da ponekog i preplate. Ali ovo pravilo važi i u ostalim slučajevima, sa privatnim klubovima, kao i sa ostalim zanimanjima. Cene odslikavaju retkost.

Zelena policija

Audijeva reklama sa Superbowla:

Nije nam se posrećilo

Konačno je uslišena jedna molba ekipe bliske Tr - ugašena je Agencija za MSP čiji rezultati su više nego upečatljivi. Nažalost, samo je promenjena tabla - nakon što je uspešno razvijen sektor MSP, prelazi se na poslove regionalnog razvoja. Promena imena, ali ne i suštine jedne birokratske organizacije i nije nešto što zavređuje preterano pažnje u zemlji koja je opsednuta fasadnim radovima na bespredmetnim institucijama. Dve stvari mi bodu oči, jedna je bezobrazluk, a druga je elementarno neznanje.

Bezobrazluk je da se decentralizacija uporno izbegava. AP Vojvodina se polako pretvara u decentralizaciju centralizacije uz intenciju da se vrši udvostručavanje institucija koje se bave sličnim poslovima traćenja para poreskih obveznika. Osnivaju se statistički regioni čija je svrha velika misterija, osim ako to nema neke veze sa presretanjem predpristupnih fondova EU. Tu je i mreža regionalnih državnih tela koja treba da udomi nove eksperte. Jedino niko da se seti da opštinama vrati imovinu otetu 1996. godine i da ih pusti da jedna drugoj konkurišu. Ali ko bi se onda bavio poslovima regionalnog razvoja?

Međutim, to su već poznate teme. Razlog ovog posta je laureat za kreativnu statistiku, Goran Džafrić. Kako je on došao do zaključka da bi se ako se nastave sadašnja demografska kretanja moglo desiti da u Beogradu živi 6-7 miliona stanovnika ne može objasniti ni najkreativnija statistika. Sa sve talasom izbeglih i raseljenih lica i očajnim životnim standardom tokom 1990-ih, broj stanovnika u Beogradu stagnira, a prosečna starost je dobrano premašila 40 godina. Odakle bi se mogla pojaviti armija koja bi došla u Beograd, čvrsto rešena da u njemu živi na ivici i ispod linije siromaštva, kako reče gore pomenuti Džafrić, je velika nepoznanica, kako brojka u zemlji koja ima jedva preko 7 miliona stanovnika, tako i rešenost da se ide u Beograd i u njemu propadne po svaku cenu.

Za kraj, ako je već hteo da daje smisao novom čedu srpske birokratije mogao je da nivo agregacije sa opština spusti na nivo mesnih zejdnica. Razlike u razvijenosti bile bi još veće, mada je i kod opština teško govoriti u regionalnim razlikama.

Narod i nacionalizacija

RTS je za potrebe jedne os svojih genijalnjih emisija o ekonomiji uradio anketu javnog mnenja o stavovima publike po pitanju privatizaacije. Evo nekih rezultata:

Na pitanje "Da li podržavate zahteve nekih radnika da se poništi privatizacija i da država preuzme njihova preduzeća 75% kaže DA, 8% kaže NE!

Na pitanje da li ste protivnik ili pristalica privatizacije društvenih preduzeća 53% kaže "protivnik", 28% kaže "pristalica".

Na pitanje da li ste za to da država potpomaže privatne firme 39% za, 35% protiv.

Na pitanje ko je bolji poslodavac, država ili privatnici, 75% kaže država.

Zabrinjavajuće svakako. Jedino što može biti uteha jeste da ako biste ista pitanja postavili samo visokobrazovanima u Srbiji, verujem da bi procenti bili još gori.

Jelko Kacin

Moram priznati da niko iz EU nije do sada tako lepo objasnio gradjanima i političarima u Srbiji troškove isprazne politike i ispraznih izjava.

Kamo sreće da ima više takvih jasnih izjava koje bi razotkrivale odsustvo smislene spoljne politike Srbije.

Svet u realnom vremenu

Komentator Vlada šalje zanimljiv link.

Izbori protiv

Sutra je u Ukrajini drugi krug predsedničkih izbora, a u njemu Julija Timošenko i Viktor Janukovič, čovek koji je kao deo starog režima pre pet godina izgubio izbore u narandžastoj revoluciji. Sada je Janukovič rehabilitovan i čak je blagi favorit u odnosu na Juliju. Štaviše, ja mislim da je to tako sa dobrim razlogom i da primer Ukrajine pokazuje da "prozapadno" i "proevropski" ne znači uvek isto što i "demokratski" i "liberalno".

Kad smo kod demokratije, Timošenko već po trgovima postavlja šatore i najavljuje proteste u slučaju da sutra izgubi izbore. Stvar je veoma čudna jer ona nije opozicija nego aktuelni predsednik vlade. Ovo je prvi slučaj za koji ja znam da se vlast, i to preventivno, žali na krađu izbora od strane opozicije. Janukovič je sa druge strane izjavio da, bez obzira na rezultate, poziva na barikade neće biti. Možda ima stvari koje ja ovde ne razumem -- možda neka tajna služba u proruskim rukama može namestiti izbore -- ali ako posle pet godina na vlasti niste u stanju da organizujete fer izbore, ili barem izbore koji ne bi bili na vašu štetu, na osnovu čega onda tvrdite da ste sposobni da upravljate zemljom? Tako da ja mislim da se ovde radi o onoj "možda oni imaju većinu ali ta većina nije demokratska".

Kad smo kod liberalizma, za pet godina je nešto sklonosti vladavini prava jedini pokazao sadašnji i odlazeći predsednik Juščenko. Za to je u prvom krugu ovih izbora nagrađen sa celih 5% glasova - takođe, koliko ja znam, apsolutni minimum glasova koji je jedan sedeći predsednik ikada uspeo da dobije. A od finalista, Timošenko i Janukovič se po ekonomskim pitanjima ne razlikuju mnogo. Čak je Timošenko izraženiji populista, sada preti i revidiranjem privatizacija, a asocijacije malih privrednika uglavnom podržavaju Janukoviča.

Drugo je pitanje jezičkog totalitarizma. U Ukrajini najveći broj ljudi smatra ruski za svoj maternji jezik, i to nisu samo etnički Rusi na istoku već i ljudi u drugim delovima zemlje koji sebe inače vidi kao Ukrajince. Za razliku od nekih drugih sovjetskih republika, ruski u ovim krajevima nije bio nametnut nego se govorio vekovima pre nastanka sadašnje države i malo ko osim zagriženih ukrajinskih nacionalista vidi problem u tome. Ali država, sve vreme od nezavisnosti a posebno u poslednjih pet godina, sprovodi ukrajinizaciju u školama i državnim institucijama. Imati televiziju na ruskom jeziku je zabranjeno na teritoriji Ukrajine. Mene iznenađuje da ovo nije mnogo važnije pitanje i u Ukrajini i u delu međunarodne zajednice koji se bavi ljudskim pravima. Ali za sada se jedino Janukovičeva partija protivi tome, posebno zabrani televizije.

Kad se sve sabere meni izgleda da je kandidat koji je pre pet godina bio sklonjen demokratskom revolucijom sada i demokratskiji i liberalniji kandidat na sutrašnjim izborima.

Sara

Pogledajte kratki studentski film koji je dobio nagradu Frejzer instituta.

Sujeverje kod Srba

Zanimljiv tekst o raznim srpskim sujeverjima na sajtu BBC-ja.

- Ako staviš torbu na pod, nećeš imati para.
- Ne izlazi na ulicu sa mokrom kosom, zaradićeš upalu mozga.
- Ako sedneš na ćošak od stola, nećeš se oženiti.
- Kaži za novorođenče da je ružno. Ako kažeš da je lepo, izbaksuziraćeš ga.
- Pazi se promaje. Ženama koje izlažu stomak hladnom vazduhu će se smrtnuti jajnici i neće moći da imaju decu.
- Ako sediš pored otvorenog prozora ukočiće ti se vrat.

Ta opsesija promajom i hladnoćom mi stvarno nikada nije bila jasna.

Staljin i Draža, stari drugari

Zanimljiv post na blogu Zasto...:

Na jednoj strani smo imali razne levičare, liberale (u američkom smislu reči), neokomuniste, NGO-ove i sličnu "poštenu inteligenciju" (pescanik, e-novine...) koji svi odreda obožavaju Tita, "veliki su poštovaoci narodnooslobodilačke borbe" (Biljana Srbljanović), dok istovremeno obožavaju Zapad i preziru sve što ima bilo kakve veze sa Rusijom i Rusima. I ne, ne uviđaju u tome nikakav problem. To što su upravo Rusi instalirali Tita na vlast, onako usput, dok su pičili za Berlin, uglavnom prećutkuju. Sa druge strane imamo razne nacionaliste, naciste, disidente i slične "desne mislioce" (nspm, stormfront ...) koji do imbecilnosti vole četnike, ali i majčicu Rusiju. I ne, ni oni u tome ne vide problem. To što su upravo Rusi na vlast doveli čoveka koji je rokno njihovog ljubljenog Čiča Dražu, prećutkuju. Ima li neko ko nije među ovima. Pa ima. Nešto hardcore komunista, svi sa 80+ godina, kojima na zidu još visi Staljinova slika, a unucima neće da daju 50 dinara od svoje boračke penzije da ne bi kupili ono imperijalističko smeće - coca colu. Ima tu i nešto konzervativaca i liberala (u evropskom smislu) koji potiču iz četničkih porodica, kod kojih se u kući tajno slušao "Glas Amerike". Oni ne vole ni Tita, ni Staljina, ni Kastra, ni bilo kog komunistu (katalksija , na primer). Međutim, broj ovakvih komunista i konzervativaca u Srbiji danas je mali. Začudio bih se i ako je šestocifren. Dakle, ogromna većina ljudi ima problem sa konzistentnošću svojih političkih stavova.

Autor nudi i zanimljivo rešenje ovog problema - izmeniti istoriju. Lepo napisati u knjigama da je Staljin u stvari sve vreme podržavao Dražu, a Englezi i Amerikanci Tita.

Ustanimo protiv lobista i dajmo im subvencije

"Moramo ustati protiv specijalnih interesa, ujediniti republikance i demokrate i izglasati Zakon o poljoprivrednim subvencijama odmah!"

To je stvarno citat decenije, kao što kaže ova blogerka. U pitanju je Barak Obama iz 2007. godine. Obama ne kaže doslovno "zakon o poljoprivrenim subvencijama" nego samo "farm bill", ali zna se o čemu se u tom zakonu radi.

Evro debata

Nekoliko linkova za one koje zanima mogućnost prelaska na evro:

1. Viceguverner Bojan Marković kaže da bi unilateralno prihvatanje evra pokvarilo odnose sa EU. Takođe kaže da bi to ekonomski bilo loše za Srbiju.

2. ECB se zaista protivi unilateralnoj evroizaciji. Iz izlaganja Jirgena Starka, člana izvršnog odbora ECB, moram da priznam da mi nije jasno zašto. Pročitajte sami, pa donesite zaključak. Ako shvatite, molim vas da mi objasnite u komentaru. (Ovaj argument da to možda nije dobro za nas mi je jasan, ali mi nije jasno kakve moguće negativne posledice po EU može da ima ako neka zemlja prihvati evro. To bih voleo da mi neko objasni. Zar za njih ne bi bilo najbolje moguće rešenje da mi ovde masovno spaljujemo evro?)

3. Tekst Krištofa Rubinskog, potpredsednika Poljske centralne banke, od pre 2-3 godine.

4. Jedan pogled iz Bugarske - "Kako razvaliti ogradu evro zone"

5. Working Paper Maria Nutija, Costs and Benefits of Unilateral Euroisation in Central Eastern Europe, citat iz teksta: "Otpor prema unilateralnog evroizaciji u Briselu i Frankfurtu nema nikakvo pravno ili ekonomsko opravdanje."

6. Ovo deluje veoma zanimljivo - "The Unilateral Euroisation Debate in Central and Eastern European EU Accession Countries", ali ne bih da plaćam 25 dolara.

Cinizam i socijalizam

Brajan Kaplan danas postavlja pitanje o kojem sam i sam dosta razmišljao - zašto narod mrzi političare, ali ne odustaje od socijalizma? Mislim, logika je meni kristalno jasna - ako smatraš da su političari korumpirana bagra, koja samo gleda kako da se nakrade, kako onda možeš da se protiviš privatizaciji EPS-a?

Prosečan srpski birač verovatno ima mnogo lošije mišljenje o srpskim političarima nego ja, a opet sam ja taj koji im ne bih prepustio da nam se mnogo mešaju u život. Meni je tu paradoks očigledan. Kako velika većina ljudi izlazi na kraj sa time? Ponudiću dva odgovora.

Prvo, većina ljudi smatra da je lako rešiti državne probleme, samo ako je lider pošten i ako postoji volja (koliko puta ste čuli da neko kaže - "ma samo kada bi me pustili da budem predsednik jedan dan, sve bih ja to doveo u red"). U mom pogledu na svet, glavni problem nije u poštenju, već u neznanju i nezainteresovanosti. Zato ja mogu da istovremeno smatram da je Tadić sasvim pristojan čovek, ali da mu ipak ne bih poverio EPS na upravljanje. Sa druge strane, birač koji o političarima ima najgore moguće mišljenje, opet može da bude protiv privatizacije EPS, jer on smatra da će EPS super da funkcioniše, samo da na vlast dođu "pravi ljudi" i "pohapse ove lopove". Za njih problem upravljanja državom nije sistemski i fundamentalan, već prosto personalan. Oni "vide" da su sadašnji i većina prethodnih političara loši, ali veruju da će se pojaviti neki novi, bolji, da će narod prepoznati njihov kvalitet, izabrati ih i staviti u poziciju da "zavedu red".

Druga razlika je u tome što ja ne vidim "institucije", već vidim ljude. Za mene je nezamislivo da neko mrzi vojna lica, a poštuje "vojsku", na primer. Vojska, kao takva, ne postoji, ona je skup ljudi. Naravno, postoji neka tradicija, neka reputacija, ali ako voliš vojsku kao instituciju samo zbog njene tradicije, onda u stvari voliš neku staru, raniju, nepostojeću vojsku, a ne ovu današnju.

Isto važi i za ostale državne organe. Ako mislim da su ministar, državni sekretari, pomoćnici ministra i birokrate u nekom ministarstvu korumpirani, nekompetentni i nezainteresovani, ja onda nikako ne mogu da imam poverenja u to ministarstvo. Veliki broj ljudi to očigledno može - da nema poverenja u ljude, a ima poverenja u instituciju.

Economies of Scope

Srbijagas je prvo preuzeo Srpsku fabriku stakla, onda Azotaru Pančevo, pa MSK iz Kikinde, pa je kupio akcije Informatike, a sada planira i da osnuje osiguravajuće društvo.

O pojmu Economies of Scope pogledajte ovde.

Očigledno, Srbijagas je doneo vrlo racionalne odluke, budući da ćete sada kod njih, pored gasa, moći da kupite i tegle za zimnicu, đubrivo, sirće, da se zdravstveno osigurate, a, ako vam uzgred treba i da vam neko isprojektuje IT sistem, mogu i to da vam ponude.

A za ove sjajne poteze, direktor je (zar ste sumnjali?) nagrađen nagradom Privredne komore Srbije za poslovni potez godine. Vrlo me raduje kada vidim da se prave vrednosti i dalje cene.

Mijat Lakićević očigledno i dalje živi u svetu pre krize, u kojem je privatno vlasništvo bilo bolje od državnog. U današnjem svetu, to više ne važi. Čovek koji je do juče bio političar i koji se kocka tuđim parama je naravno bolji privrednik od dugogodišnjeg privatnika koji se kocka svojim parama.

School Choice vs. Climate Change

Što kaže Don Budro, ovakvo istraživanje ni Pajtonovci ne bi mogli da smisle:

Naše istraživanje je pokazalo da bi eliminisanje mogućnosti izbora škole (to jest, povratak na sistem u kojem deca moraju da idu u najbližu školu) imalo znatnog uticaja na izbor sredstva prevoza i emisiju gasova...

Sećate se Belamija?

Dejvid Belami je jedna od "ikona" mog detinjstva. U vreme dok sam išao u školu i dok je postojao samo jedan TV program (drugi je počinjao sa radom tek popodne), šta je drugo dete moglo da gleda osim školskog programa. A jedan od najomiljenijih likova mi je bio upravo Belami - zanimljivi čikica botaničar, koji objašnjava kako funkcionišu biljke i slično. Verovatno sam naučio više o biljkama i prirodi uopšte od njega, nego od svih nastavnika i profesora biologije.



Elem, Dejvid Belami, čovek koji nesporno voli prirodu (čak je ležao u zatvoru zbog protivljenja izgradnji neke brane u Australiji) je jedan od najoštrijih kritičara priče o globalnom zagrevanju. Za primer, pogledajte ovaj članak:

Ah, ledena doba... apsolutno ogromne promene globalne temperature o kojima zeleni ne žele da pričaju jer pružaju tako jak dokaz da su klimatske promene potpuno prirodan fenomen.

Upravo su na kraju prošlog ledenog doba, pre oko 13.000 godina, započele klimatske promene. Ne zato što su svi oni žitelji Kamenog doba počeli da peku mamutovo meso na vatri, već zbog nečega što se zovu "Milankovićevi ciklusi", koji predstavljaju savršeno prirodni aspekt života na Zemlji, a koji zavisi od nagiba Zemljine ose u odnosi na orbitu.

Glečeri su se otopili, led se povukao i čovek u Kamenom dobu je mogao ponovo da počne da lovi. Ali nekoliko milenijuma kasnije, ponovo je zahladnelo i svi su krenuli na jug. Onda je toliko otoplilo da je otopljeni led napunio Lamanš i Britanija je postala ostrvo.

Istina je da je klima varirala od onda. Bilo da je bilo toliko toplo da su Rimljani mogli da prave dobro vino u Jorku, bilo da je bilo toliko hladno da je kralj Knut morao da kopa treset kako bi zagrejao narod. I od onda je počelo ponovo da otopljava. Gore, dole, gore, dole - to je prirodan tok temperature i klime i prošlosti i ne postoji nikakav dokaz da se ista stvar ne dešava i danas. Drugim rečima, klimatske promene su potpuno prirodan fenomen, koji nema nikakve veze sa fosilnim gorivima.

U stvari, nedavno objavljeni naučni rad, pod nazivom "Koncentracija atmosferskog ugljen-dioksida tokom poslednje glecijalne terminacije" je to i dokazao. Pokazao je da su povećanja temperature odgovorna za povećanje koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi, a ne obrnuto.

A ovde je i dosta noviji članak.

Kontraslogan za Davos

Rethink, redesign, rebuild - ponovo razmisli, redizajniraj i izgradi - to je slogan ovogodišnjeg globalnog zasedanja u Davosu.

Pre nego što krenu u brainstorming i izgradnju, mogli bi da se podsete šta bi na to rekao onaj za kojeg se kod sličnih dilema u prošlom veku ispostavilo da je bio u pravu -- F. A. Hayek:

"Čudan zadatak ekonomije je da pokaže ljudima koliko malo znaju o onome što misle da mogu da dizajniraju."

Bojim se da je u pravu

U Srbiji hapšenje može da vam se dogodi kao i elementarna nepogoda, koju ničim niste izazivali, a ne možete je izbeći.

Kaže za Press novopečeni naprednjak, Goran Knežević.

Hajekovsko znanje

Hajek je tvrdio da je u kontekstu ekonomskog razvoja centralizovano ekspertsko znanje precenjeno, a da je decentralizovano, svakodnevno, znanje specifično prema vremenu i mestu, daleko potcenjeno. Evo jednog i drugog posta o tome, ali danas sam (u jednom članku za koji nemam link) naišao na sasvim slučajan primer koji lepo oslikava Hajekovu poentu: kada su čoveka koji radi kao kurir pitali da li je bolje da pošiljke u visokim zgradama raznosi od prizemlja nagore ili od vrha nadole, on je odgovorio: "Zavisi od doba dana".

Jel su čuli oni za uvoz?

Zamislite sledeću vest:

Mlekara Imlek je zamolila potrošače da konzumiraju što manje mleka narednih dana, budući da sve mlekare rade pod punim kapacitetom. Generalni direktor Imleka je izjavio "Kako vreme prolazi, a potrošnja raste logično je i da raste verovatnoća da će u nekoj mlekari doći do problema sa opremom za mužu, zbog toga Imlek apeluje na potrošače da danas i narednih dana smanje potrošnju".

Odgovor potrošača na tako nešto bi bio ili "Šta me briga, kupiću od Somboleda" ili "Šta me briga, kupiću neko uvozno".

Ali, kada tako nešto kaže EPS, opciju da kupite od drugog domaćeg proizvođača jednostavno nemate, zato što je proizvodnja struje de facto zabranjena bilo kome osim EPS-u.

Međutim, i dalje postoji opcija da EPS uveze struju, tako da mi nije jasno zašto dižu toliku paniku.

A da nije možda zbog hladnoće?

Sajt B92 prenosi:

Najava da će struja poskupeti tek kad prođe grejna sezona je jasan poziv da se ko god može greje na struju, što je dovelo do dnevne potrošnje od 152 miliona kilovatsati, a narednih dana se očekuje potrošnja od 160 miliona kWh, navodi se u saopštenju EPS-a.

Znači, ovih dana je skočila potrošnja jer je vlada najavila da neće doći do poskupljenja struje? Da struja može da se skladišti, pa i da im poverujem. Ovako sam ipak skloniji jednostavnijem objašnjenju - zahladnelo je, pa se narod dogreva na struju.

Samo je Radovan protivan

Izgleda da više nema potrebe da se popularizuje evroizacija. Građani su shvatili. Pogledajte komentare na vest Uvođenje evra nije dobro rešenje. Još samo da ubedimo stručnjake.

Hajek vs. Kejnz

Libertarijanci, n-ti put...

Već smo ovde ranije ustanovili da prosečan libertarijanski glasač u Americi u smislu "ideologije" više naginje ka "konzervativizmu" nego ka "liberalizmu". No, kako god sa tim stajalo jasno je da to predstavlja manje važan faktor: za ogromnu većinu libertarijanskih glasača ključne stvari su porezi, inflacija, državni dug, nacionalizacija zdravstvenog osiguranja itd, a gej-brakovi, abortus i slične stvari potpuno sekundarna pitanja bez mnogo uticaja na njihovo opredeljivanje u glasanju.

Ipak, ima neko ko se ne slaže sa ovim. David Kirby i David Boaz sa Catoa tvrde da ne samo da libertarijanci nisu ideološki "desno", nego da su ideološka pitanja poput gej-brakova za njih jednako važna kao i ekonomska. Sad, ja se ne osećam mnogo kompetentnim da ocenim da li je u pravu Željka kad kaže da je prosečan libertarijanac "desno" ili oni, kad kažu da je "levo". Meni je mnogo zanimljiviji teorijski okvir onog što ovi rade, i šta zapravo žele da postignu svojom studijom.

Najpre, jasno je da oni žele da uspostave lažnu simetriju između socijalnog konzervativizma republikanaca i ekonomskog socijalizma ("liberalizma") demokrata, i time uspostave "libertarijance" kao ključne "swing voters" koji su na jednakoj razdaljini i od jednih i od drugih. Državni socijalizam i trilioni novih poreza i potrošnje su jednako problem kao i protivljenje gej-brakovima. Ali, da li iko zaista veruje da libertarijanski glasač poklanja ni blizu jednaku pažnju problemu gej brakova kao visini poreza? Ako je tako, libertarijanci nikad ne bi glasali za Ronalda Regana.

Dalje, definisanje libertarijanca kao ekonomskog konzervativca i socijalnog liberala nije zasnovano ni na kakvom teorijskom principu: "socijalni liberalizam" je reč koja nema nikakvo precizno značenje. Ona bi trebalo da insinuira da je socijalni liberal neko ko se principijelno bori za takozvane lične slobode garantovane američkim Ustavom i filozofijsom slobode pojedinca, ali opet da se to ne kaže otvoreno da ne bi bilo podložno kritici. Jer ako kažete da "libertarijanci" podržavaju gej-brakove zato što je individualna sloboda najviša vrednost, i ko ima prava da ometa slobodnu interakciju između odraslih ljudi, onda bi se postavilo logično pitanje: a zašto onda ne i poligamija, a ne samo gej-brakovi? Ili incestuozni brakovi? Ko je država da se meša u slobodne izbore ljudi i proizvoljno definiše šta može da bude brak a šta ne može? I zašto ne legalizovati marihuanu sasvim, a ne samo za "medicinske svrhe", kako se na Cato-u zalažu? A kokain? Nije valjda da libertarijanci treba da nasednu na tu neokonzervativnu paternalističku ujdurmu zakonske zabrane ljudima da se drogiraju kako im se prohte?

Pošto načelna odanost individualnoj slobodi očigledno nije razlog za definisanje libertarijanizma kao socijalno liberalnog, jedino što preostaje je mogućnost da se to radi iz namere da se on ideološki približi socijalizmu. Da se "lične slobode" guraju samo onoliko koliko je to konzistentno sa stavovima ideološke levice. To nije ništa novo, već smo mnogo puta videli razne libertarijance koji su predlagali doktrinarnu a ne samo taktičku alijansu sa socijalistima. Ova studija je napisana da bi se tu apriornu odluku opravdalo.

Retroaktivno osiguranje

U Americi je veoma teško naći zdravstveno osiguranje koje pokriva "prethodne bolesti" (preexisting conditions). Deluje veoma surovo - ako nemaš osiguranje, pa se razboliš, moraćeš potpuno sam da snosiš troškove lečenja, koji mogu da budu veoma visoki i da te dovedu do bankrota. Kao što kaže predsednik Obama "If you ask the American people about health care, one of the things that drives them crazy is insurance companies denying people coverage because of preexisting conditions."

Predlog zdravstvene reforme koji se trenutno razmatra bi primorao osiguravajuće kuće da osiguraju i one koji već boluju od neke teške bolesti. Deluje veoma humano... Ali, šta će tačno sprečiti ljude koji su relativno zdravi da uopšte ne uplate osiguranje, plaćaju manje troškove iz džepa, a onda se osiguraju tek kada teško obole? Kazna. Jeste, predlog reforme predviđa kaznu od oko 700$ godišnje.

Meni deluje da je to malo. Velikoj većini mladih i zdravih ljudi će se isplatiti da plaćaju kaznu i čekaju da se razbole, kako bi uplatili osiguranje tek onda.

Suština je da navedeni predlog liči na osiguranje protiv požara koje možeš da uplatiš i nakon što ti je kuća izgorela, a onda tražiš novac od osiguravajućeg društva. Mislim, zašto bi se u takvoj situaciji iko osiguravao protiv požara unapred? Sačekaš lepo da ti kuća izgori, pa se onda retroaktivno osiguraš.

PS. I Dejvid Henderson danas piše upravo o ovom problemu.

On nije Onaj koga smo čekali

Kaže Pol Krugman, razočaran time što Obama, nakon poraza demokrata u Masačusetsu, nije spreman da Kongres natera da usvoji sadašnju verziju reforme zdravstvenog osiguranja.

Snaga produktivnosti

Počeo sam ponovo da čitam knjigu "The Power of Productivity", koju je napisao Vilijam Luis, osnivač Mekinzi global instituta. Knjiga predstavlja prikaz brojnih studija koje je institut radio, a koje su se bavile konkretnim privrednim granama u nekoliko razvijenih zemalja.

Za sada, evo nekih zaključaka knjige, a koje je autor stavio u uvod.

1. Razlika u intenzitetu konkurencije na različitim tržištima je mnogo značajnija od opremljenosti države radom i kapitalom. Politike kojima se utiče na konkurenciju su važne makar koliko i makroekonomska politika.

2. Faktor koji je najčešće zanemaren u analizama, a izuzetno bitan, je da su stvoreni uslovi za ravnopravnu tržišnu utakmicu (level playing field).

3. Obrazovanost radne snage nije toliko važna. Većina radnika može da se na samom radnom mestu obuči da obavlja posao veoma dobro.

4. Umesto da država vodi socijalnu politiku kroz ekonomsku politiku (carine, jeftini krediti maloj privredi, visoke minimalne plate, otežano otpuštanje radnika), najbolje je da se to radi kroz poresku politiku.

5. Velika vlada znači visoke poreze. Visoki porezi znače sivu ekonomiju, koja znači nelojalnu konkurenciju legalnim firmama.

6. Elite nisu rešenje. Elite su upravo najčešće i krive za licenciranje svega i svačega, kontrolisanje tokova robe i kapitala, skupe socijalne programe i podržavaju državno vlasništvo nad firmama. Najčešće zato što sama elita ima najviše koristi od takvog sistema.

7. Direktne investicije stranih kompanija su mnogo bolji način da se podigne produktivnost, nego da se država zadužuje u inostranstvu i ulaže u domaću privredu.

8. Potrošnja je bitnija od proizvodnje. Proizvodnja ima smisla samo kada neko želi da kupi proizvod. Samo potrošači svesni svojih interesa mogu da se izbore sa dominacijom proizvođačkih interesa.

Međutim, knjiga nije zanimljiva zbog ovih zaključaka. Zanimljiva je zato što je svaki od ovih zaključaka izveden iz raznih studija slučajeva, kojih u knjizi ima veoma mnogo. Verovatno ću blogovati narednih dana o tome, kako budem čitao knjigu.

Na primer, da li ste znali da je japanska prehrambena industrija čak 65% manje produktivna od američke, a da u isto vreme zapošljava isto ljudi koliko automobilska, elektro, mašinska i metaloprerađivačka zajedno? Zato je američka industrija bila produktivnija od japanske i pored toga što su Japanci bili produktivniji za 20% u proizvodnji automobila i čak 50% u proizvodnji čelika (sredinom devedesetih, kada je studija rađena). Jednostavno, prehrambena industrija je i po vrednosti proizvodnje i po broju zaposlenih mnogo bitnija od bilo koje druge industrije. Slično važi i za maloprodaju.

Mali oglas

Dana Popović sa beogradskog Ekonomskog fakulteta traži demonstratora za predmet Međunarodna ekonomija za 15 nedelja, od februara do maja 2010. godine.

Uslovi su da ima završen ekonomski fakultet, da zna ekonomiju i da ume da je obrazloži. Javite se direktno njoj ili ako nemate kontakt nama.

Heritage indeks 2010.

Novi indeks ekonomskih sloboda.

Kako?

Evo Nebojša Katić je dobar primer -- na NSPM je njegov podugačak tekst sa kapitalnim naslovom: "Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize". Taman sam pomislio da će sada objasniti, tačno ili pogrešno, ali nekako objasniti kako je to neoliberalizam ili neregulisano tržište dovelo do krize. Gde je taj mehanizam, koja tačno deregulacija je dovela do koje posledice, ili koja je to regulacija manjkala u SAD a postojala na drugim mestima, ili bilo kakav drugi uzročno-posledični mehanizam nastanka krize gde je tržišna sloboda uzrok, a kriza posledica.

Toga, naravno, nema ni u najavi. Sve se svodi na definisanje neoliberalizma. Saznajemo da je neoliberalizam loš i da je nesumnjivo, kao i uvek, on doveo do krize. Ali ne saznajemo kako. I ovde se ne govori o Katiću nego o pravilu, jer tekstovi priznatijih stranih autora o tome nisu ništa različiti. Ja još nisam video nijedno objašnjenje nastanka krize koje pokazuje kako tačno je tržište bilo uzrok. Svi tekstovi ovog tipa svedu se na obične, i nekim čudom uglavnom retorički briljantne, antiliberane deklaracije.

Edukativni tekstovi

Počinje semestar u kojem predajem međunarodnu ekonomiju i planiram da studentima osim obaveznog udžbenika svake nedelje dajem i po neki popularni tekst ili novinski članak za diskusiju.

Za ovu nedelju to je: John Stossel, "The Double Thank-You Moment", koji ovde možete naći i na srpskom u prevodu našeg ljubaznog komentatora. Za sledeću biće Bastijina Peticija proizvođača sveća.

Javiću šta je dalje -- a ako imate ideje predložite i vi.

I na drugim mestima

Počeo sam da blogujem i za Blic. Doduše ovaj put malo više kao neko ko objašnjava osnovne stvari. Ponešto ću objavljivati na oba bloga, ali za sada na Blicu idem sa osnovama liberalizma, a to smo ovde davno prevazišli.

Razglednica

U Indoneziji sam,verovatno u njenom najrazvijenijem delu, da li je to kolosalno gubljenje vremena nisam u potpunosti siguran, ali sam potpuno siguran da je kolosalno gubljenje novca. Moja zapažanja su manje više neoriginalna - lokalci pate od očajne produktivnosti,korupcije, a što meni najviše smeta potvrđuju tezu da siromaštvo i odsustvo higijene nekim čudom idu zajedno, iako im ne manjka ni vode ni jeftinog sapuna, baš kao i u siromašnim opštinama Srbije.

Nisam pisao ni iz mnogo lepših mesta od Kute, ali postoji jedna stvar koju ne mogu da zanemarim. Naši intervencionisti, nazovi kejnzijanci i slični "usrećitelji" nikako da u svojim tiradama pomenu čoveka koji je "stvorio" hiljade radnih mesta u Indoneziji i širom sveta. Reč je o Osami bin Ladenu, čiji ručni rad gledam svako veče i čija je posledica da gotovo svaka prčvara na Baliju ima nekoga ko uglavnom glumi da je obezbeđenje. Potpuno su smešni, više liče na portire ili razvodnike, imaju neke detektore koje uglavnom ne koriste,beskrajno su uljudni...Da ne pričam gde je tu još ugradnja za uniforme, detektore, cela jedna industrija.

Kako pomoći Haitiju

Pre izvesnog vremena je Slaviša imao post u kojem je objasnio ideju Pola Romera o "slobodnim gradovima". Ukratko, ideja je da se nerazvijene zemlje dobrovoljno odreknu suvereniteta na delu svoje teritorije i prepuste je na upravljanje nekoj "ozbiljnijoj" državi, ili konzorcijumu država.

Alex Tabarrok je pre neki dan sugerisao da bi Port-au-Prince nakon zemljotresa možda bio dobar kandidat.

Romer odgovara i kaže da ne misli da je to dobra ideja. Naime, on smatra da je Haiti u tako lošem stanju da država praktično ne može da da saglasnost na tako nešto (ako dobro shvatam, on se plaši da bi za nekoliko godina takva saglasnost bila poništena pod argumentom da je data pod prisilom). Koliko mogu da zaključim, čini mi se da je u pravu. Cela poenta ideje "slobodnog grada" je da se država sasvim dobrovoljno odrekne suvereniteta, inače se sve svodi na obični kolonijalizam.

Vezano za to, predsednik Senegala je ponudio stanovnicima Haitija da se "vrate korenima" i nasele u Senegalu. Ako bi im još ponudio da taj deo Senegala administrira neko drugi, to bi bio idealan eksperiment, ali slutim da od toga nema ništa.

Drugi Pinera

Sebastijan Pinera pobedio je na predsedničkim izborima u Čileu i tako postao prvi konzervativni predsednik Čilea posle Pinočea. Takođe, Sebastijanov rođeni brat je ovde pominjani Jose Pinera, poznati tržišni ekonomista, jedan od čileanskih "Chicago boys", koji je nekada kao ministar prvi u svetu sproveo privatizaciju državnih penzionih fondova. Radi se o porodici milijardera a ipak oba brata su doktori ekonomije sa Harvrada.

Monetarna politika, Chavez style

Hugo Chavez nacionalizovao je francuski lanac supermarketa pošto su podigli cene posle devalvacije.

Posner vs Peltzman

O konverziji Ricahrda Posnera u kejzijanstvo smo već pisali. Ovde imate dobru raspravu između njega i mog omiljenog čikaškog ekonomiste Sama Peltzmana o uzrocima i posledicama finansijske krize. Na kraju se Posner poziva na Kejnzovo pismo Ruzveltu (ovaj put ne Tediju, nego Franklinu) kao podršku tezi da je bailout bio sjajna, odnosno jedino moguća, ideja. Inače, Peltzman je odličan u celoj raspravi, a posebno mi je drago da je "potkačio" Posnerove besmislice o deregulaciji.

Za one koje zanima nešto više o Peltzmanu i njegovom teorijskom doprinosu, ovde je razgovor Russa Roberta sa njim na Econtalku.