Pages

23 November 2009

Sve su banke jednake

Za mene nema kraja iznenađenjima o tome koliko je ustvari američko finansijsko i bankarsko tržište bilo preregulisano. Pogledajmo slučaj osiguranja bankarskih depozita. Državno osiguranje depozita postoji skoro svuda u svetu, ali se razlikuje nivo garancije. Najviši je u Americi, najniži u Australiji i još po negde. To je sve počelo kao socijalna mera, da bi se zaštitile male štediše ako im propadne banka, da bi joj se kasnije dao i nekakav ekonomski značaj, da bi se sprečile bankarske panike i eventualni domino efekti. Hajde da poverujemo da je to tako kada su u pitanju male štediše. U Srbiji su bili garantovani depoziti do 3.000 evra, da bi se posle krize to povećalo na 50.000. (Sada kada je panika prošla možda bi neko mogao da se seti da ovo smanji na prethodni nivo?)

U Americi je država garantovala do 100.000 dolara štednje, a prošle godine je to povećano na 250.000. Ali to nije garancija za jednu individuu, nego za jedan račun. Ako ste milioner, mogli ste i možete otvoriti stotinak računa u stotinak ili koliko hoćete različitih banaka i imati osiguranu svu tu štednju na račun poreskih obveznika. Da stvar bude apsurdnija, banke su se u saradnji sa Državnom agencijom za osiguranje depozita (FDIC) postarale da ne morate uopšte ići u sve ove banke i otvarati sve ove račune. Možete imati račun i u samo jednoj banci i upotrebiti mehanizam zvan CDARS, koji vaš depozit nominalno raspoređuje po različitim bankama tako da ne prelazi granicu od 100, ili sada 250 hiljada. Vaš novac je i dalje sav kod jedne banke i vi operišete jednim računom, ali država garantuje za njega kao da je raspoređen u različitim! Ovo je potpuno legalni mehanizam koji su regulatori FDIC podržali i ohrabrivali, ali koji obesmišljava limit garancije i u praksi čini osiguranje depozita neograničenim.

Ovde se ne radi samo o osiguranju na račun poreskih obveznika, nego pre svega o tome da ovo opšte i neograničeno državno osiguranje briše osnovni mehanizam bankarske konkurencije. Banke nemaju čime da se takmiče. Ako ste depozitor i strahujete za vaš novac, vi ćete proveriti kakva je banka u koju ulažete, kome daje kredite i kakve vrednosne papire kupuje, ili još bolje, naći će se stručnjak ili firma koja će to raditi za vas. Nećete nositi devize u Beobanku, ali će druge banke morati nečim da vam dokažu da su sigurnije od Beobanke. Ali kada su svi depoziti svima sigurni, niko nema razloga da kontroliše banke, niti banke imaju zašto da se takmiče u opreznošću i disciplini. Glavni mehanizam regulacije - samoregulacija radi uspeha na tržištu -je isključen.

4 comments:

Saša said...

Sjajan post. Ne može normalan čovek, a da se ne zapita, kako je dođavola moguće da se ovako nešto desi u zemlji poput SAD. Da stvar bude luđa, oni ne prestaju da prave gluposti, nego jednu glupost pokušavaju da otklone još većom glupošću. I tako u krug.

Marko Paunović said...

Pricam pre dve nedelje sa drugom, koji je clan UO jedne domace banke.

Ja: Da znas da cu da prenesem stednju u UniCredit, nude neku nenormalnu kamatu.

Moj drug: Pa jel te ne zabrinjava to sto nude toliku kamatu?

Ja: Ne. Drzava mi garantuje depozit.

Moj drug: Pa sta sad, treba i mi da se ponasamo neodgovorno i nudimo nenormalne uslove?

Ja: Da.

Milovan said...

Nije valjda da i ti i tvoj drug procenjujete rizicnost jedne banke samo na osnovu kamate na orocene depozite? A i to oko nenormalnih uslova i neodgovornosti mi nije bas najjasnije...

Marko Paunović said...

Naravno da ne procenjujem SAMO na osnovu toga, ali mi je kao autsajderu to svakako jedna od bitnijih stvari. Ako banka ne moze da nadje jeftiniji izvor finansiranja od placanja preko 9% kamate na stednju, to nesto znaci.

Da mi drzava ne garantuje depozit, bolje bih razmislio o tome sta to tacno znaci. Ovako me bas i ne zanima.