Već smo navikli na Mankiwove razne vragolije. Ali, novi članak u New York Timesu je zaista, zaista nešto posebno.
Mankiw je nezadovoljan sadašnjom ekonomskom situacijom i predlaže kako izaći najbolje na kraj sa njom. Najpre, dijagonza: "recesija je proizvod nedovoljne tražnje za dobrima i uslugama." Dakle, sve je ok sa ekonomijom, samo ljudi iz nekog misterioznog razloga iracionalno odbijaju da kupuju (traže) dobra i usluge. Kakva dijagnoza, takva i terapija. Pošto ljudi ne kupuju dovoljno, to znači da nemaju para. Ako nemaju para, mi imamo centralnu banku, pa ćemo im pare dati. To bi najbolje bilo učiniti tako što ćemo da napravimo da realna kamatna stopa bude negativna(!) što će "pozajmljivanje učiniti mnogo privlačnijim i pospešiti agregatnu tražnju". Dakle, pozajmiš nekom 100 dolara danas i dobiješ nakon tri meseca 95 dolara natrag. Odličan posao. Osim što bi se u takvim uslovima više isplatilo da držiš keš u slamarici nego da ga pozajmljuješ bilo kome, te time praktično nestaju i sve prednosti ovog "rešenja".
Ali, nije naš profesor od juče - svestan je on ove male nezgodacije. Zato on ima i odgovarajuće rešenje. U pogledu rešenja ga je, kako saznajemo iz teksta, prvi prosvetlio jedan njegov student (možete zamisliti taj feedback mehanizam) koji je predložio kao rešenje ove rak-rane modernog društva, naime iracionalnog, lihvarskog gomilanja keša pri negativnoj realnoj kamatnoj stopi, da se, brate, zabrani, ili ograniči, plaćanje kešom! Da vlada objavi da sve novčanice koje završavaju devetkom ili nekom drugom cifrom, od nekog datuma nisu legalno sredstvo plaćanja. Kao par-nepar u Titovo vreme. Genijalno! Svi bi gledali da se otarase novčanica sa devetkama ili trojkama ili peticama, kupovali bi robu, stimulisali agregatnu tražnju, i "onda se uzeli i živeli srećno"...Mankiw hvali svog genijalnog studenta ali kaže da ideja nije nova da ju je prvi lansirao nemačku ekonomista Gossen (XIXvekovni merkanitilista koji je uticao na Kejnza), u vidu poreza na novac (osim malog problema, naime, ko bi hteo da primi novčanicu koja se završasva devetkom kad zna da ona od sutra ne važi, al ajde baš da ne cepidlačimo...).
Kad čujete "porez na novac" šta vam prvo pada na pamet? Da, da devize, devize, vize... jurnjava do dilera da zamenite konfeti dinare koje inflacija pojede za pola sata. Inlacija je, verovali ili ne, čarobni štapić za izlazak iz recesije profesora ekonomije sa Harvarda (glavnog ekonomskog stratega predsednika Buša), u aprilu mesecu 2009 godine! Ovo nije 1939, ne sanjate. Po Menkjuu naime, FED treba da proglasi da je njegov cilj visoka inflacija, dovoljno visoka da deluje kao gossenovski porez na novac. Dakle, prvo bismo snizili kamatnu stopu u negativnu zonu, a onda napumpali inflaciju da pojede sve ekonomske benefite držanja keša (dobro, ne baš u smislu naše 1993, ali princip je isti). Tada bi lihvari i ostali rentijeri shvatili da im je bolje da "stimulišu agregatnu tražnju" pozajmljivanjem i trošenjem, makar i gubili realno 4 ili 5 dolara na svakih 100, nego da drže keš, i gube recimo 8 ili 10 na svakih 100 zbog inflacije ("Gossen-Mankjuovog poreza")!
Naravno, profesor nije objasnio kako će se to privreda dugoročno izvući iz krize ako vlada inflatornim porezom prisili stanovništvo da gubi na svakoj transakciji. Kakva će dugoročna korist biti od toga što će nominalne nadnice, nominalni profiti i kamatne stope da budu pozitivni/rastu, kada će realno da opadaju ili da stagniraju? Naime, inflacija kao sredstvo obmanjivanja ekonomskih aktera je delotvorna samo ako je ne-anticipirana, kako je to dokazao navodni učitelj Grega Mankiwa, pokojni Milton Friedman (verujem da bi se nesrećnik užasnuo na pomisao da je neko ovakav u bilo kom smislu njegov "učenik". Ceo život je proveo u borbi protiv takvih). Ako FED objavi da targetira inflaciju od 10% (ili 100%) za narednu godinu, ljudi će se prilagoditi, tj uračunati to u sve svoje transkakcije. I pored privremenog poremećaja ("ekspanzije potrošnje i investicija"), vrlo brzo će biti uspostavljena stara ("pogubna", "recesiona") ravnoteža između potrošnje i štednje i ljudi će sankcionisati prevaru smanjenjem potrošnje i investicija. Jedini način da se inflacija učiniti delotvornom (tj sposobnom da trajno obmanjuje ljude da imaju više realne vrednosti koju mogu da troše nego što zaista imaju) je da se stalno nepredvidivo ubrzava. Kao kod narkomana kojima uvek treba veća doza da bi reagovali na drogu, tako je i ekonomiji svikloj na određeni stepen inflacije uvek potrebna jača doza da bi reagovala kako inflacionistički ekonomista traži od nje. Ali, cena toga je kolaps ekonomskog sistema, ili u boljem slučaju, ono što smo videli 1970-ih u Americi i danas u Japanu, naime stagflacija.
Ovo još jednom potvrđuje moju staru invektivu da se razlika između Obaminih kritičara i podržavalaca u ekonomskoj politici svodi na razliku između vere u državno zaduživanje i vere u inflaciju. Tri puta sam čitao Mankiwov tekst, pokušavajući da otkrijem u čemu je štos, da li je antidatirano, a tekst objavljen 1 aprila kao neka zajebancija, ili slično. Ne, ne, "nema laži nema prevare", čovek je smrtno ozbiljan. Otkrio je čarobnni Šainovićev eliksir mladosti za posustalu američku ekonomiju.
UPDATE: Prosto nisam mogao da odolim a da ne prenesem sledeća dva komentara-reductio ad apsurdum, Mankiwovog šainovićizma, čitalaca na Marginal Revolution, koji su dostojni Bastije: "As long as there are no rapid pre-payment penalties for borrowing at a negative interest rate, I think it is a wonderful, awesome, superb idea. I shall borrow $1000 today at a -3% rate. Pay back the $970 I owe tomorrow, pocket the $30 and reborrow $1000. Since I have shown what a superb credit risk I am by repaying my debt early, I should have no problems borrowing that $1000 every day, paying back the $970 the next and pocketing the $30. At the end of a year I will have borrowed $1000, 365 times, paid back the $970 364 times. Pocketed $10,920 dollars and be ready to start a new year. Of course the $10,920 will not have quite the purchasing power of previous years dollars, but that is a minor consideration. I will have nice paper with pretty engravings on it.".
A ovaj je još bolji: "There's a hilarious David Niven story about setting up a negative interest rate by using a metallic currency - specifically uranium (or maybe it was plutonium.) Anyhow the idea was that people in possession of a radioactive element would be eager to spend it simply to get the thing out of their wallet..". Možda je zaista bolja ideja umesto inflacije kovati radioaktivne metalne dolare, što bi ljude teralo da ih se što pre otarase. Koliko bi tek tad porasla agregatna tražnja...
5 comments:
as a rule of thumb, na social science depts harvarda i slicnih univerziteta, 80% "cuvenih faca" proizvode i popularisu neverovatne idiotizme koji ne bi prosli nijedan zdravorazumski test. osnovna duznost onih dvadesetak posto pametnih je da to pokazu koristeci zajednicka pravila igre (ne treba objasnjavati da su i ta pravila kreirali onih 80%).
Sad Ameri treba da uče od Srba (i Crnogoraca), i to pod hitno, kako preživeti u vreme hiperinflacije. Jer, Amerima će biti teže nego Srbima, između ostalog i zato jer nema "marke koja (je) nas održala, njojzi hvala", odnosno jer će teže biti naći i pobeći u rezervnu valutu. Koju? Evro, švajcarac, jen? Juan, možda? Uz to, izraz "dolarizacija" će otići u istoriju. Ali, bojim se da će Amerikanci mnogo teže da se oslobode "monetarne iluzije" nego Balkanci (ovi drugi sve od 1945. pa i mnogo ranije naučeni da ne veruju a pogotovo ne poveravaju novac državi).
Moja hipoteza, ograđujem se, zdravorazumska i iskustvena (1993), jeste da država kreće u inflaciju da bi se domogla para koje joj građani nikad ne bi dobrovoljno ni uz sve izborne prevare izglasali, a odlučno preseca inflaciju onda kada na njoj počinje da gubi, tj. kad se u društvu razviju imunitetski mehanizmi. Tako je ovde 1993. država počela gubiti kad je sat i po telefonskog razgovora sa Santjagom na kraju plaćan 1.30 DM, kad je mesečni porez onda kad ga uberu vredeo ne 3-5 DM koliko plata nego 0.30-0.50 DM, kad su stanovi otkupljivani za 11 DM, itd. Onda, onda su pozvali Deda Avrama, a mogli su i mene ili bilo drugog magarca u stvarima ekonomije, i on im je rekao ono što bi svako razuman rekao, i (hiper)inflacije začas više nije bilo.
Evo ovde:
http://www.cnn.com/2009/POLITICS/04/20/obama.cabinet.cuts/index.html
Obama priznaje da je poverenje građana u njegovu štedljivost uzdrmano, pa zahteva da u roku od 90 dana ministri smanje svoje troškove za 100 miliona $. Na stranu što to nije ništa prema trilionima $ do sada raskućenim na porkove. Gde baš nađe 100 miliona? Ma, ni 98, ni 102 miliona nije svota koja se može uštedeti, nego baš 100. Ma, ni za 89 ni za 91 dan, nego baš za okruglo 90. Ko do juče nije verovao u "fiskalnu odgovornost" Predsednika SAD i njegovog tima, sad će da poveruje? Hau jes nou!
hehe evo i Tyler Cowen pise o tome:
Negative interest rates
Ivane, nisi razumeo. Greg ustvari pise o nekreditnom novcu.
Post a Comment