Deficit i dug

Redovni kolumnista Politike Nebojša Katić pokazuje zavidno nerazumevanje ekonomije:

Истовремено, све што се у Србији производи скупо је и неконкурентно и на светском и на домаћем тржишту. Србија зато има огроман и растући дефицит трговинског и платног биланса.

Na prvi pogled možda izgleda razumno, ali ako izučavanje ekonomije nečemu služi, to je da bi se došlo do protivintuitivnih zaključaka. Jedan njih je da trgovinskih deficit nema nikakve veze sa konkurentošću. Tokovi kapitala su nezavisna promenljiva, suficit-deficit je zavisna. Koliki priliv kapitala toliki deficit, bili konkurentni ili ne.

Ovo brkanje uzroka sa posledicama vodi Katića u naredni pogrešni zaključak:

Србија из године у годину троши много више девиза него што их ствара. Тај јаз не могу покрити ни дознаке емиграната, ни донације, ни продаја државне имовине. Ова разлика се мора финансирати само новим задуживањем у иностранству. Страни кредитори привучени огромним каматама у Србији, радо финансирају српски дефицит.

Katić misli da se deficit nekako stvara sam od sebe (tj. zbog slabe konkurentnosti), pa se mi tek onda, naknadno brinemo kako ćemo ga finansirati. Ustvari deficit postoji baš zato što imamo čime da ga finansiramo. Da li su izgledi da će priliv biti takav i u budućnosti je drugo pitanje. Katić misli da kada devizni priliv prestane, a Srbija ima taj nekako spolja zadati nivo deficita, ulećemo u katastrofalnu finansijsku krizu. Situacija je ustvari mnogo jednostavnija: kada ne bude priliva deviza nećemo uvoziti. Dinar će oslabiti jer plivajući kurs tome i služi.

Sve to ne bi bilo strašno da Katić u celom tekstu ne kritikuje ekonomiste "koji smatraju da su devizni dugovi pojedinaca, preduzeća i banaka samo njihova briga" (jer državni dug inače opada). On očigledno misli da su privatni dugovi briga države. A onda, kada počne i o tome da brine NBS valjda može da zabrani i privatno zaduživanje, jer to je, zaboga, mera Nj. V. Monetarne Politike.