Ukrajina

Gledam ove događaje u Ukrajini i ne znam koja strana je u većoj zabludi. Pre svega, ne znam šta im to strateško približavanje Rusiji ili EU znači. Najbolja politika je jednostrano otvoriti zemlju za trgovinu i investicije pa neka se onda približava ko kome hoće.

Nije sporno da Janukovič vlada kao primitivni bandit, na vlast je bez blama doveo svoju ekipu iz Donjecka, na funkcije postavio ne čak ni stranačke borce nego poslovne ortake iz svog lokalnog klana, a sin mu je u roku od nekoliko meseci po dolasku na vlast postao jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. Ali mladi i prozapadni Ukrajinci ovih dana na Majdanu nisu protestovali protiv toga. To nije narandžasta revolucija iz 2004. za fer i slobodne izbore i nije čak ni protest protiv korupcije ili kršenja ustava ili recimo bespravnog tretmana Julije Timošenko. Umesto toga protestom se izražava preferencija za "strateško" opredeljenje zemlje prema EU. A danas je doslednim poklonicima originalnih zapadnih vrednosti individualizma i ograničene vlade teško biti entuzijastičan po pitanju EU integracija.

Ukrajina je možda najveća evropska žrtva modernog koncepta unitarnih nacionalnih država i raširenog uverenja da su takve države jedina moguća opcija. Ukrajinu čine najmanje dve različite prirodne političke celine i kad se pogleda bilo šta od jezika, religije, do istorije, arhitekture i političkih preferencija, to ne može biti očiglednije. To nije nikakav problem ako imate ograničenu državu -- SAD, Švajcarska i Singapur sasvim lepo funkcionišu sa mnogo većim različitostima. Ali ako hoćete da vam država bude sveprisutna i sveobuhvatna, onda različitosti postaju problem. Zapadni Ukrajinci su dugo istočnim ruskim Ukrajincima nametali jezik, uvodili obavezu ukrajinskog na svim nivoima obrazovanja i zabranjivali TV programe na maternjem ruskom jeziku. Sada je druga strana na vlasti i radi neke druge stvari koje se zapadnjacima ne dopadaju.

Ali protesti protiv toga su plitki. Niko ne predlaže fundamentalne promene, manju ulogu države u ekonomiji, kulturi ili obrazovanju, ili regionalizaciju -- jeresi kao što su možda nezavisnost nekih regiona poput Galicije na zapadu ili Krima na istoku da i ne pominjem. Smanjenje državnog obuhvata i prenošenje moći na regionalne nivoe vlasti bi ublažile probleme koje različitost donosi jer bi bilo manje centralizovanih odluka koje pogađaju celu zemlju od 45 miliona ljudi. Umesto toga, ovo je samo još jedan protest da "naši" prevagnu. I tako Ukrajina nastavlja da se vrti u krug.

Live free or die

Mogu ljudi stavljati primedbe na Ravnu goru, na režisera, na svašta. Do sada niko nije uradio više da se kontinuitet laži koja se predstavlja realnošću barem delimično razbije. U zemlji u kojoj se uči falsifikovana istorija, gde sami sebe lažemo o tome gde smo bili, gde se nalazimo i kuda idemo, gde neumorno krojimo lažne slike sveta i komšija i gde je svako pozvan da da sud u svemu o čemu nema pojma, ovakavi koraci su veliki i ne treba tražiti dlaku u jajetu.

Ono što me je obradovalo je i kako jedan od meni dražih domaćih glumaca rezonije o tome šta je bilo, šta je patritozam i gde ćemo stići, možda...

Subvencije za izvoz i ulaganja

(Moj tekst iz poslednjeg NIN-a).

O politici subvencija je jako teško raspravljati jer su rezultati slabo merljivi.  Svaka politika ima koristi i troškove. Kod politike subvencija problem je što su koristi lako uočljive – evo, pogledajte, sad imamo Fiat. Ono što je slabo uočljivo, praktično nevidljivo, su troškovi.

Prvo, da bi se dodelila subvencija Fiatu potrebno je taj novac od nekog prethodno oduzeti. Čisto finansijski, subvencije su neto trošak. Da bi stranom investitoru dali 100 dinara od domaćeg privrednika morate oduzeti 110, jer deo odlazi na birokratiju.

Drugo, ekonomski, subvencija je trošak jer ometa tržišnu alokaciju resursa.  Subvencija je vid mekog centralnog planiranja – umesto da tržišni igrači pomoću lokalnih informacija i na sopstveni rizik odlučuju šta, gde i koliko treba proizvoditi, kod politike subvencija to radi država. Komunizam je propao upravo zbog pogrešne netržišne alokacije resursa. Koren problema komunističke ekonomije je što su planeri odlučivali da proizvode pogrešne stvari.

Uzmite primer Vranja, gde se posle dugogodišnjeg propadanja Koštane u gradu spontano pojavilo nekoliko lokalnih proizvođača cipela. Tek što je ta industrija živnuila, država je stranom ulagaču dodelila subvencije za otvaranje nove fabrike. Koristi od toga naravno ima – nova fabrika je nova fabrika. Ali troškovi su još veći – prvo, neko je za tu subvenciju platio, a drugo, tržišni odnosi u jednoj rastućoj grani su sada poremećeni. Uneta je neizvesnost. Prethodna ulaganja domaćih proizvođača su obezvređena.  Krediti koje je neko prošle godine uzeo za proširenje sada izgledaju kao užasna odluka.

Remetnja na tržištu nije nužno loša stvar, ako se pojavi neko ko je bolji i konkurentniji. Ali ovde to nije slučaj, ovde država veštački remeti tržišne odnose. Ne ponaša se pravedno, ne tretira sve učesnike na tržištu jednako i uništava fer konkurenciju. Ne može da za deo privrede važi nulta tolerancija poreza, dok se drugom delu daju subvencije.

Kad su pravila igre ovako nakrivo postavljena onda se i privreda ponaša drugačije. Prestaje da bude važno do budete konkurentni, inovativni i efikasni, mnogo je isplativije da se politički utalite. Ekonomija sada resurse usmerava na traženje političkih veza za preraposdelu postojeće vrednosti umesto na proizvodnju nove.   

A kada imate to, korupcija je neminovnost. Troškovi korupcije su, međutim, samo vrh ledenog brega – najvidljiviji od svih troškova, ali ni izbliza ne najveći.  Politika subvencije je neto trošak sa ili bez korupcije.  Rekao bih čak da je korupcija u ovom slučaju deo rešenja, ne deo problema – ako nam pomaže da vidimo da neka politika fundamentalno ne valja, onda je pojava korupcije u ovakvim slučajevima još i srećna okolnost.

Ovo su troškovi politike subvencija.  Očigledno, teško ih je obuhvatiti i izmeriti. Ograničena sistematska istraživanja koja to pokušavaju da rade, slažu se da politika subvencija za strana ulaganja nije preporučljiva. Ankete investitora ukazuju na isto, kažu da subvencije nisu ključne u odlukama o stranim ulaganjima. Važniji su poslovno okruženje, infrastruktura, tržište, radna snaga, sigurnost vlasničkih prva i stabilan pravni sistem.  Strana ulaganja, kao i domaća, treba podsticati reformom ovih oblasti. To vam je jeftinije,  efikasnije i pravednije od politike arbitrarnih subvencija.

Kako stoje stvari sa izvozom? Uz strana ulaganja, izvoz je druga velika zabluda priučenih eksperata. Izvoz nema posebna svojstva. Nema potrebe podsticati izvoz. Proizvodnja za izvoz nije bolja od proizvodnje za domaće tržište. Zemlji ne trebaju devize. Ovo nije 1989. Nema ničeg magičnog u prilivu deviznog novca. Devizni novac nema posebna svojstva.  Ne postoji ekonomski udžbenik koji preporučuje politiku podsticanja izvoza.  U svetu ne postoji ozbiljan ekonomista koji će vam reći da treba da podstičete izvoz. Podsticanje izvoza je neto trošak – subvencija na štetu domaćih građana i privrede a u korist stranaca i izvoznika. 

Politike subvencija i podsticanja izvoza treba u potpunosti ukinuti. Ne treba ih reformisati, ne treba ih premestiti iz agencije u ministarstvo, ne treba ih napraviti transparentnim – jer i kada bi bile fer, transparentne i poštene one bi i dalje bile neto trošak za ekonomiju. Treba ih ukinuti.

Liberalno rešenje za bezbedniji saobraćaj

Jedna od prvih stvari koju primetim u nerazvijenim zemljama (ili politički korektno zemljama u razvoju), je kultura u saobraćaju. Znakovi, kada ih ima, se ne poštuju, pravo prvenstva prolaza je skoro uvek proporcionalan težini vozila i slično. Ipak, posle samo par dana vožnje učite sva nepisana pravila i u onome što vam se prethodno činilo haotično instinktivno pronalazite red.

Na primer u Kambodži malo je verovatno da će vozači automobila poštovati crveno svetlo na semaforu. Otprilike 50% vozača će ignorisati semafor. To naravno zvuči kao idealan scenario za veliki broj nesereća međutim upravo suprotno je slučaj. Pošto svi znaju da niko ne poštuje pravila svi vozači veoma pažljivo prolaze kroz raskrsnice čak i kroz zeleno svetlo ili kada imaju prvenstvo prolaza. Kao rezultat viđate relativno mali broj nesreća na putevima. Pošto svi voze jako sporo iz predostrožnosti i kada naiđete na sudar u pitanju je uglavnom lagano čukanje gde ponajviše strada limarija. Zvanični podaci me naizgled negiraju ali ne uzimaju u obzir da su velika većina vozila na ulici u Kambodži motori koji su znatno opasniji za vožnju od automobila. 

Hans Monderman, saobraćajni inžinjer iz Holandije smatra da je ponašanje vozača bitan faktor u saobraćaju i počeo je da dizajnira opasnije raskrsnice, bez znakova i razdvajanja traka za auotmobile, bicikliste i pešake. Njegov eksperiment je pokazao da naizgled opasnije raskrsnice proizvode manje nesreća. Pošto nema previše pravila svi učesnici u saobraćaju se ponašaju odgovornije. Evo par youtube linkova kako to izgleda u praksi.

U Engleskoj su na primer na nekim putevima sklonili belu liniju sa sredine što je uticalo na vozače da voze sporije. Takođe koriste vizuelne efekte da bi putevi izgledali uži nego što jesu ili namerno smanjuju vidljivost na raskrsnicama. Engleska je pri samom vrhu (iza Malte i Islanda) po pitanju bezbednosti u saobraćaju, pa valjda znaju šta rade.

Izgleda da manje pravila utiče na rast odgovornosti - liberlano nema šta. 

Merkantilizam

Moj utisak nedelje je sledeće: koliko ljudi je povodom afere SIEPA komentarisalo da je podsticanje izvoza kao politika nesporno, već da je sporan samo način na koji se to radi. To me je dalje podsetilo a) da je prvi post ikada na ovom blogu bio o merkantilizmu, b) da nikada od tada nismo objasnili šta taj "merkantilizam" tačno znači. A znam da ovo čitaju mnogi neekonomisti.

Merkantilizam je doktrina iz 18. veka. Kada je Adam Smith pisao svoju najvažniju knjigu (godina 1776.) i time praktično uveo ekonomiju kao posebnu disciplinu, jedan od njegovih ciljeva bio je da razmontira doktrinu merkantilizma. Pri tome Adam Smith čak nije bio ni posebno originalan -- sve što je on u toj knjizi rekao bilo je negde rečeno i ranije. Uključujući ovo o merkantilizmu koji je već tada bio na zalasku.

Doktrina merkantilizma u najkraćem kaže da je izvoz dobar i poželjan i da je akumuliranje čvrste valute u državi pravi izvor bogatstva. Suprotnost merkantilizmu, doktrina slobodne trgovine, kaže da su i izvoz i uvoz jednako dobri jer oboje samo predstavljaju dobrovoljnu razmenu; da se ključ bogatstva i prosperiteta ne krije u akumuliranju valute nego u zadovoljenju želja i proširenju izbora za potrošače; da izvoz i priliv valute koji sa njim dolazi treba tretirati kao na sredstvo a ne cilj po sebi; umesto toga, krajnji cilj je dobrobit potrošača.

U vreme merkantilizma svetska trgovina je rasla, i merkantilisti su gledali kako se iz Engleske odliva srebro i zlato, da bi zauzvrat sa bliskog i dalekog istoka stizali začini, čajevi, svila i parfemi -- tada jako luksuzna roba.  I merkantilisti su razmišljali isto kao što mnogi razmišljaju danas -- "da li je vredno za ovakve stvari, do juče nepoznate i nepotrebne, gubiti čvrstu valutu? Zlato i srebro su pravi i trajni novac, svila i parfemi se potroše. Treba zaustaviti ovaj odliv vrednosti iz zemlje i okrenuti ga.  Treba nam trgovinski suficit, ne deficit."

Ovo rezonovanje je primamljivo. Ono posebno ima smisla u protestantskoj i puritanskoj okolini, gde je štednja vrlina, a na potrošnju se okolina mršti.  U njemu ima primesa morala štednje.  Ali je ekonomski pogrešno jer individualne vrednosti prenosi u kolektivnu politiku. Otkad je ekonomija počela da kao glavnu računsku jedinicu posmatra pojedinca, a ne kolektiv, postalo je jasno da je pojedinac taj koji jedino može da odluči šta je "potrebno", šta njemu stvara vrednost, pa prema tome i šta treba kupovati a šta prodavati. Rasklapanje kolektiva na pojedince donelo je novi način razmišljanja o ekonomskim stvarima.

Danas je ekonomija u mnogo čemu daleko od prave nauke i bliža politici, ali po pitanju slobodne trgovine ekonomisti se slažu. Najpoznatiji proponent slobodne trgovine u poslednjih 30 godina je Paul Krugman, intervencionistički ekonomista i veliki levičar. I Kejns, otac savremenog intervencionizma je bio zagovornik slobodne trgovine, osim u jednom periodu kad mu to nije odgovaralo. U suštini skoro sve priznatije ekonomske škole od Smitha naovamo prihavtile su doktrinu slobodne trgovine. A slobodna trgovina znači kako odsustvo prepreka uvozu, tako i odsustvo stimulisanja izvoza.

Zato je veoma čudno što je ovo pridavanje magičnih svojstava izvozu tako uvreženo u Srbiji.  Izvoz nema eksterne efekte, pa da je zbog nečega proizvodnja za izvoz vrednija od druge proizvodnje. Ista je kao i svaka druga proizvodnja. Životni standard u zemlji određen je nivoom produktivnosti -- a šta se proizvodi, da li se proizvodi za izvoz ili za domaće tržište je apsolutno irelevantno. Odlično je kada ste veliki izvoznik -- ali samo zato što to znači da ste veliki proizvođač. Izvoz je odličan kao posledica vaše produktivnosti. Ali on nije sam po sebi uzrok ili motor ekonomskog rasta. Podsticanje izvoza na račun drugih, neizvoznih sektora, je podrivanje sopstvene produktivnosti.

Subvencionisanje "start-up" firmi

Radulović je najavio ulaganje u "start-up" kompanije u Srbiji preko "Venture Capital (VC)" fondova. Vlada će da uloži novac u VC fond ili fondove koji će onda ulagati u "start-up" firme u Srbiji. Osim klasične liberalne kritike da država ne može bolje od tržišta da alocira sredstva mislim da ima i praktičnih razloga zbog kojih ovaj projekat ima male šanse za uspeh (pod uspehom smatram da ovi fondovi uspešno prodaju svoje uloge i vrate državi više novca nego što je košta da isti pozajmi).

Prvo, ima nekoliko faza investiranja u "start-up" kompanije:

• "Seed" faza - To je faza gde preduzetnik sam uloži sopstveni novac ili novac prikupljen od porodice i prijatelja da bi napravio prototip proizvoda, registrovao patent ili uradio takozvani "proof of concept" - faza u kojoj ideja dobija osnovni oblik. U tech industriji to bi na primer podrazumevalo pravljenje sajta ili aplikacije koji ne bi imao sve funkcije ali bi imao one najvaznije. Na primer aplikacija za pozivanje taksija bi bila gotova, moglo bi da se preko nje pozove vozilo, ali ne bi mogla da pokaže gde se vozilo trenutno nalazi niti da se razgovara sa vozačem. Firma u ovom trenutku nema nikakva prihode. U seed fazi obično prikupite između 10 i 50 hiljada funti. (Moji primeri su iz Engleske jer sam tamo radio sa startapima). 
• "Angel" faza  - U ovoj fazi preduzetnik dobija novac od takozvanih Anđela - jer je rizik preveliki i racionalni investitori ne ulažu u ovoj fazi, banke ne daju novac a nema ni ozbiljnih VC fondova. Proizvod u ovoj fazi je i dalje ne ostvaruje prihod (pre-revenue) ili tek počinje da ostvaruje prihod ali svakako je daleko od profita. Anđeli ulažu od 100 do 300 hiljada funti i za to dobijaju između 15 i 30 procenata vlasništva. To znači da vrednuju firme od 350 hiljada do 1.7 milion u toj fazi. Taj novac se ulaže uglavnom u doterivanje aplikacije, možda zapošljavanje osobe zadužene za prodaju, reklame i tome slično. Firma u ovom periodu treba da počne da ostvaruje prihod ne i profit. 
• Serija A - U ovoj fazi preduzetnik dobija novac od VC fondova. Proizvod u ovoj fazi ostvaruje značajan prihod što ulaganje čini manje rizičnim. Firma još nije profitabilna u ovoj fazi ali je ili relativno blizu profitabilnosti ili je fokus na rastu prodaje ili čak samo rastu broja korisnika (facebook, quora, twitter). VC fondovi u ovoj fazi ulažu između 750 hiljada i par miliona (ustvari nema gornje granice ali dobro). Za to dobijaju opet između 20 i 40 posto vlasništva (ovo je naravno jako gruba procena), što znači da firme u ovom trenutku vrede (grubo) između 1.7 i 16 miliona funti. 
• Serija B,C,D - Ovo su faze u koje investitori ulažu veliki novac kada je moguće ostvariti veliku ekonomiju obima, možda za ekspanziju u inostranstvu i tome slično. Uber je na primer u Seriji B uzeo $39m a u Seriji C, samo dve godine kasnije i fantastičnih $360m, na procenjenu vrednost od $3.4bn. Nije loše za kompaniju koja je osnovana 2009. Sa druge strane Google je imao samo Seriju A jer je relativno brzo postao profitabilan.
• IPO ili privatna prodaja (PE) - Ovo je faza kada investitori naplaćuju svoje znanje. Kompanija izlazi na berzu pa je kasnije lakše prodati svoj udeo zbog velike likvidnosti ili je kupuju veliki privatni investitori.  

Radulović je pomenuo dolazak VC fondova. Ako vlada uloži 35m evra, što bi predstavljalo oko 30% ukupnog fonda (ili više fondova), ukupan kapital bi bio oko 110m evra. Tu po meni nastaje problem. Ja mislim da je Srbija malo tržište za 110 miliona takvog kapitala.

Evo računice. Od 110 miliona, otprilike 60 miliona bi trebalo da bude uloženo u firme u prve dve godine. Naime, ovi fondovi takođe moraju od nečega da žive pa svoje usluge naplaćuju po principu 2:20. Dva posto godišnje naknade za vođenje fonda i 20 posto od profita. Kako fondovi obično planiraju da rade 5 - 7 godina a neretko i čitavih 10, onda oko 20% fonda ode na menadžerske naknade. Samo dva posto godišnje, ali skupi se. Dakle, 20% naknada iznosi oko 22m. Neka ostave još 20 - 30m sa strane da bi mogli da ulože ponovo u firme (dry powder), onda dolazimo do cifre od oko 60 miliona.

Dakle, 60 miliona evra bi ostalo da se uloži u startap firme u Srbiji. Ako se ulaže oko milion evra po firmi to znači da bi oko 60 firmi dobilo novac. To je oko 60 firmi koje pre ulaganja od milion evra vrede između 1.5 i 4 miliona evra. U Srbiji nema toliko firmi u toj fazi razvoja. To su kod nas već razvijene a ne start-up firme koje bi imale znatno sporije stope rasta pa samim tim i VC model ne bi mogao da funkcioniše (30% godišnjeg rasta celog portfolia).

Možda je rešenje ulagati manje, u Angel fazi na primer? Tu bi bilo novca za oko 200 firmi (po 300 hiljada evra za firme koje vrede od 700 hiljada do 1.7m). Mada, meni se i to čini previše iz istog razloga, Srbija nema 200 firmi koje danas imaju kapitala oko milion evra i imaju potencijal da vrede oko četiri miliona evra kroz pet godina.

Da li može da se ulaže manje od par stotina hiljada po firmi? Može, ali to već ne rade profesionalni fondovi već pojedinačni investitori. Profesionalni fondovi ne mogu da pokriju troškove operacija sa malim investicijama. Fondovi naplaćuju 2% godišnje od iznosa fonda što bi trebalo da pokrije sve troškove. Ako je u pitanju strani fond ti troškovi ne mogu biti manji od par stotina hiljada evra godišnje, što znači da fond mora da ima bar 5 miliona na raspolaganju. Ako su investicije po 50 hiljada evra onda bi takav fond morao da napravi bar 60 investicija, što je naravno nemoguće.

Drugi problem je sve i da dovedu na primer Angel ili VC fondove, kome će ti investitori za pet godina prodati firme kada u Srbiji takvih investitora praktično nema? Da li će država onda da dovlači veće investitore i da pomaže serije B i C, da li će EBRD da pomaže ili bi do tada možda Beogradska berza trebalo da profunkcioniše?

Ja mislim da će biti jako teško dovući investitore čak i uz ovu predloženu subvenciju. Ne verujem da će iko da rizikuje svoj kapital da ulaže u rizičnoj industriji u jako rizičnoj zemlji bez očigledne mogućnosti da investiciju kasnije proda. Voleo bih da grešim, ali ako neko i dođe to neće biti za 2% godišnje naknade, što će sigurno investiciju učiniti neprofitabilnom. Zašto jednostavno ne sačekati da VC sami dođu u Srbiju kada procene da je to dobra investicija?

Preduzetnici! Junaci!

U knjizi Antikrhkost (Antifragile) Nassim Taleb iznosi mnogo interesantnih obzervacija o ekonomiji, evoluciji, investiranju, vežbanju u teretani... a sve u kontekstu antikrhkosti. Antikrhkost, reč koju je sam skovao, objašnjava pojave na koje negativni događaji utiču pozitivno. Izmislio je termin jer nijedna reč nije opisivala to stanje. Za antonim reči krhkost se pogrešno smatra reč žilavost. Antikrhkost bolje opisuje suprotno stanje krhkosti jer ne samo da oslikava izdržljivost (žilavost) na negativne udare već se usled njih i razvija.

Taleb objašnjava kako je ekonomija antikrhka zbog propalih preduzetnika i predlaže uvođenje praznika preduzetnika. Većina preduzetnika ne uspeva da se obogati ali preuzimanjem ličnog rizika omogoćuvaju ekonomski rast od koga celo društvo ima koristi. Taleb smatra da bi društvo trebalo da tretira propale preduzetnike u neku ruku poput palih vojnika jer su i oni heroji od kojih celo društvo ima koristi.

Predlaže da se za Dan Preduzetnika pročita sledeća poruka namenjena budućim preduzetnicima: Većina vas će propasti, osramotiti se i osiromašiti ali smo vam zahvalni za rizične odluke i žrtve koje podnosite zarad ekonomskog rasta planete i podizanje ljudi iznad granice siromaštva. Vi ste izvor naše antikrhkosti. Zahvalna nacija. 

Toliko o tome

Baš sam se pitao šta li će biti sa zaposlenima iz ukinute agencije za "podsticanje izvoza". Današnje vesti B 92 daju (očekivan) odgovor:

Radulović je podsetio da je Ministarstvo privrede predložilo u budžetu za 2014. godinu, koji je Vlada usvojila, ukidanje Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) i da su za agenciju predviđena sredstva samo za deo prvog kvartala.

Predviđeno je zatvaranje agencije nakon toga i prelazak trenutno zaposlenih u ministarstvo, jer će, kako je rekao ministar, biti potrebni za dalji nastavak aktivnosti na promociji izvoza.

Dakle, vrlo je sporno nazivati ovo što se desilo nekakvim "ukidanjem" bilo čega: isti birokrati koji su do sada sedeli u odvojenoj agenciji nastaviće da rade isto što i do sada ("podstiču izvoz"), samo u okviru već postojećeg ministartva.

Liberalizam bez liberala

Ne znam da li ste primetili ali Radulović uglavnom dobija pozitivne komentare. Ne samo od nas liberala već i od mejstrim medija. Evo samo nekih komentara sa B92:

"Saša Radulović je apsolutno u pravu."
"Podrška ministru Raduloviću."
"Jedan od retkih ministara koga razumem o čemu govori."
"Glasao bi za Radulovića da se kandiduje i protiv Vučića."
"Najiskrenije, od svih ministara ... ovo je jedini čovek za kojeg verujem da radi NEŠTO KONKRETNO i KORISNO."

Možda je nekoga ova podrška iznenadila ali građani Srbije tradicionalno podržavaju liberalne reforme. O zabludama o nepopularnosti ekonomskih reformi smo već pisali. Tražnja za ozbiljnim liberlanim reformama evidentno postoji ali političari ili ne razumeju građane ili su ideološki opredeljeni kolektivisti, ili oboje.

U svakom slučaju biće da u Srbiji ne fali liberalizma nego liberala.

Ukidanje SIEPA

Posebne čestitke Radulović i ekipa zaslužuju na hrabrosti da nezavisno misle.  Za srpsku ekspertsku elitu "izvoz" i "investicije" su svete krave i kada u njih dirate rizikujete sve vrste diskvalifikacija. Potrebno je nešto samopouzdanja i vere u ispravnost sopstvenih stavova da bi se usprotivili konsenzusu elite. Kao kada bi sada neko rekao da spoljnotrgovinski deficit nije problem ili da dinaru treba fiksni kurs.

U delu javnosti koji odobrava ukidanje SIEPA, ovo odobravanje je kvalifikovano. Kaže se, izvoz i investicije svakako treba podsticati, samo što SIEPA nije dovoljno efikasno ili odgovorno obavljala ovu funkciju. Nema razloga za ovu kvalifikaciju. Izvoz nema magična svojstva, nije ništa bolji ni gori od bilo koje domaće proizvodnje. Strane investicije nisu ništa bolje od domaćih ulaganja. Velike i vidljive investicije, investicije za naslovne strane, nisu ništa bolje od malih ulaganja. Nisu bolje od proširenja lokalne apoteke ili rasta obrta pekare. Dinar stvoren na bilo koji od ovih načina vredi apsolutno isto. A politika podsticanja izvoza i investicija upravo oduzima dinar od pekara i apotekara da bi posle birokratskih troškova i distorzija dala 90 para izvozniku ili stranom ulagaču. Korupciju na stranu - ovo je rasipnička poitika čak i kada nema rasipanja.

Povodom najave ukidanja SIEPA pretdhodnih dana moglo se čuti nešto ovako: ako su izvozni i investicioni podsticaji loša ideja, kako to da sve zemlje imaju ovakve agencije?  Evo kako.  Prvo, ako mi nekada u usmenoj raspravi iznesete argument da nešto treba uraditi zato što "sve zemlje to rade", zalepiću vam šamar. Drugo, nije tačno da sve zemlje imaju iste agencije ili rade iste stvari. Daleko od toga. Mnoge zemlje to uopšte nemaju, mnoge druge muljaju na slične načine ali u mnogo manjoj meri.  A razlog zašto mnoge zemlje to ipak rade je što i u njima postoji slična politička ekonomija kao i u Srbiji. I one imaju"eksperte" i stranke, i oni su korumpirani, i u njima su podložni neznanju, populizmu i merkantilističkim zabludama. Ali u proseku, razvijenije zemlje mnogo manje pate od takvih stvari. I posebno su njihove stručne elite imune od toga. Uzmite udžbenik jednog Krugmana, omiljenog srpskog ekonomiste, pa ćete videti da i on lepo objašnjva da su politike podsticanja izvoza neto šteta za ekonomiju zemlje. Krugman. Ne Hayek, ne Friedman. Krugman.

Prema tome, sva podrška ministru Raduloviću, na dosadašnjim potezima i na hrabrosti da misli svojom glavom. Negde sam video da mu prebacuju da nije ekonomista nego inženjer. Šta god bio, po ovome što je do sada pokazao kvalifikovaniji je od kompletne dosadašnje ekspertske elite. 

Vesti

Sve češće gubim živce čitajući novine/sajtove:

1. Svetu preti nestašica vina (sajt RTS preneo vest iz Tajma)

Ukratko, ponuda vina opada, a tražnja (prevashodno zbog Kine) raste što će, navodno, dovesti do nestašice.

Mislim, šta reći na ovako nešto, osim da, čudnom igrom slučaja, postoji jedna stvar koja se zove CENA i koja, takođe nekom čudnom igrom slučaja (neki bi rekli "kao nevidljivom rukom") raste baš u situaciji kada ponuđena količina opada, a tražena količina raste, tako da utiče na to da se ponuda poveća, tražnja smanji i tako uspostavi nova ravnoteža. Nestašice vina svakako neće biti, možete biti poptuno sigurni u to.

2. U Politici je objavljen članak na temu novog Zakona o zaštiti potrošača koji sadrži sledeće dve genijalne rečenice:

Jedna od važnih izmena jeste i to da će građani ubuduće imati i pravo na raskid ugovora sa trgovcem u roku od 15 dana od njegovog potpisivanja. Ova odredba je postojala i u prethodnom zakonu, ali nije funkcionisala, i to je jedno od prava potrošača koje se često nije poštovalo. 

Dakle, jedna od važnih izmena je to što će novi zakon sadržati odredbu koju sadrži i prethodni zakon? Uz to, do sada ta odredba nije funkcionisala, a sada će da funkcioniše zato što će se, za razliku od sada, takođe nalaziti u zakonu?

3. Novosti, naslov članka: Za hranu nam treba plata i po!

Prva rečenica istog tog članka: Za standardnu potrošačku korpu u Srbiji, prema poslednjem statističkom merenju, treba gotovo jedna i po prosečna zarada ili oko 66.000 dinara.

OK, urednici (koji valjda daju naslove) ne moraju da znaju šta je BDP ili inflacija ili budžetski deficit, ne moraju čak ni da budu trezni kada daju naslove, ali treba da znaju da "standardna potrošačka korpa" ne sadrži samo hranu, već i poneki toalet papir i pastu za zube. U stvari, ne moraju čak ni to da znaju, dovoljno je da pročitaju članak kojem daju naslov, jer u njemu jasno piše da u potrošačku korpu ulaze i komunalije i razne druge neprehrambene stvari. Uz tekst čak ide i okvir pod naslovom "Komunalije sve paprenije" i u kojem piše "Najviše novca u trgovinskim radnjama ostavljamo za hranu i bezalkoholna pića, oko 40% kućnog budžeta". Uzgred, slutim da je i tom okviru naslov dao isti urednik, pošto se u njemu uopšte ne pominje bilo kakav rast cena komunalnih usluga.

4.  Takođe Novosti: 

Većina auto-škola u Srbiji ne radi, jer je rok za usklađivanje njihovog poslovanja sa novim propisima istekao 26. oktobra.

NE! Većina auto-škola u Srbiji ne radi jer je neki pametnjaković propisao takve minimalne uslove za poslovanje auto-škola da niko ne može da ih ispuni:

Prema novom Pravilniku o osposobljavanju kandidata za vozače, sve škola moraju da obezbede: učionicu od najmanje 25 kvadrata, prostoriju za administrativne poslove od osam kvadrata, najmanje jedno vozilo za svaku kategoriju (ukupno 17) i poligon dugačak 51 i širok 7 metara, ali i licencirane predavače i ispitivače. Administrativna taksa koju moraju da uplate iznosi 80.230 dinara.

5. Ipak, glavna nagrada ide naslovu "Devojčica koju zovu novim Stiv Džobsom". Radi se o izuzetno siromašnoj devojčici iz Meksika kojoj dobro ide matematika. Kakve veze ima matematika sa Stivom Džobsom, nemam ni blagu predstavu. Mogli su da je prozovu i novim Majklom Džordanom ili novom Lejdi Gagom, imalo bi isto smisla koliko i ovo. 

Drugosrbijanstvo, reloaded

Ne znam šta da kažem na ovo, ali baš im (ni)je dobro. Ideologija antifašizma mi je potpuno nejasna kao pojam, jer izgleda da se tu može upakovati zajedno ultraneoliberalizam (hvala analitičarima sličnih kvaliteta ovoj grupi antifašista na ojačanoj novoj kovanici) i staljinizam. Baš široka ideologija. 

Privatni vagoni

Putnički vozovi u Vijetnamu su u državnom vlasništvu ali imaju i privatne vagone. Firme koje žele da se bave transportom putnika plaćaju fiksnu naknadu državnoj kompaniji za prevoz vagona. Privatne firme prodaju mesta u svojim vagonima a cenu određuju sami (od 40 - 150 dolara za put od 400km)  Mesta u tim vagonima su skuplja ali je i proizvod bolji . Kola za spavanje su lepo sredjena, posteljina i kupe su čisti, toalet je pristojan a klima i TV rade. 

Ovo bi bilo zgodno prelazno rešenje i za Srbiju dok čekamo privatne vozove. Naravno da privatni vagoni ne rešavaju problem loših pruga, odlaganja polaska i kašnjenja ali bi bar put od Beograda do Bara bio znatno prijatniji. 

Zanimljivi linkovi

1. Kako iznervirati navijače u 60 koraka - sjajan tekst o istoriji Golden State Warriorsa, o tome kako nikada nisu propustili priliku da propuste priliku:

That concluded a 20-year run  (1977-1997) with the following lowlights: five playoff appearances; 13 playoff victories total; three no. 1 overall picks and two other picks in the top three; eight players traded who ended up starting for a championship team or making a first- or second-team All-NBA (McHale, Parish, Webber, Hardaway, Richmond, Williams, Wilkes, King … and that doesn't include Payton), three future Hall of Fame coaches who passed through on their way to a better place (Popovich, Karl, Adelman), two valuable bench guys buried in Golden State who thrived elsewhere (Mario Elie and John Starks), an All-Rehab Starting Five (King, Richardson, Mullin, Washburn, Lucas) and a Hall of Fame Absolutely-Coulda-Drafted-Him Starting Five (Bird, Garnett, Kobe, T-Mac and Payton, with McHale coming off the bench).

2. Nekog lika nije mrzelo da u jednu sliku stavi sve svemirske brodove kojih se setio, iz filmova, serija i igara, kako bi se jednom za svagda rešile rasprave o tome koji je najveći. Zaključak - po svoj prilici, najveći je onaj iz Independence Day-a.

3. Preistorijsko guglovanje.

4. They are they, we are we - priča o Vujadinu Boškovu sa sajta In Bed with Maradona.

5. Kako imati sreće

Wiseman speculated that what we call luck is actually a pattern of behaviors that coincide with a style of understanding and interacting with the events and people you encounter throughout life. Unlucky people are narrowly focused, he observed. They crave security and tend to be more anxious, and instead of wading into the sea of random chance open to what may come, they remain fixated on controlling the situation, on seeking a specific goal. As a result, they miss out on the thousands of opportunities that may float by. Lucky people tend to constantly change routines and seek out new experiences. 

Uzgred, zanimljivo je to da u srpkom jeziku postoji jedna reč "sreća" sa dva potpuno različita značenja - luck i happiness. (Slično važi za vreme - time i weather, ali to nema nikakve veze sa postom.)
6. Hrdjanje jedne civilizacije, sjajan post sa bloga Nekompetentna reakcija. Iz zaključka:
Svijet vjerojatno neće propasti sutra. Nema izvanzemaljskih osvajača koji će ga spaliti zrakama smrti. Ali neće biti ni ljepši. Civilizacija je krhak mehanizam koji hrđa ako ga se ne održava. Zapad je odustao od podmazivanja.

Birokratske prepreke

Često se govori o "uklanjanju birokratskih prepreka", ali se retko kada ode dalje od bržeg izdavanja građevinskih dozvola i sličnih stvari. A sličnih stvari bukvalno ima na svakom koraku. Uklanjanje bilo koje od njih neće dati spektakularne rezultate, ali bi politička odluka da se sprovede temeljna i dosledna liberalizacija i deregulacija poslovnih aktivnosti možda mogla da znatno uveća ekonomski rast.

Pre neki dan mi je drug ispričao da je tokom devedesetih njegov ćale bio vlasnik relativno male livnice. Posao je išao super negde do 2001. - 2002. godine, kada je porastao uvoz i tržište bilo preplavljeno jeftinom robom. Shvatio je da neće može da se takmiči sa Kinezima koji proizvode standardizovane livene proizvode (mesing, aluminijum, bronza) vrlo jeftino, ali je pomislio da bi mogao da ponudi relativno jeftinu izradu bisti i raznih personalizovanih skulptura evropskom tržištu. Jednostavno, neko iz EU bi mogao mejlom da pošalje par fotografija, neki domaći student umetnosti bi od toga napravio model, skulptura ili bista bi bila izlivena i prodata za recimo 800 evra. Inicijalna analiza je pokazala da bi vrlo sličan proizvod u EU koštao oko 2.500 evra. Na kraju, od ideje nije bilo ništa. Zašto?

Zato što je izvoz umetničkih predmeta na režimu dozvole. Dakle, da bi mogao da izvezeš skulpturu, potrebno je da pribaviš dozvolu Ministarstva kulture. Navodno, te dozvole se relativno lako pribavljaju (kada se ne radi o nekim poznatim umetničkim delima i/ili antikvitetima), ali je zakonski rok za izdavanje dozvole 30 dana. Time je poslovna ideja "pošalješ mi slike mejlom i dobiješ bistu poštom za 10 dana" postala "pošalješ mi slike mejlom i verovatno dobiješ bistu poštom za 45 dana, osim ako osoba koja izdaje dozvole nije na godišnjem odmoru ili bolovanju". Kada je shvatio da će za SVAKU pošiljku morati da traži saglasnost Ministarstva kulture, odustao je od posla.

Prvi u svetu

Srbija lider u konzumaciji cigareta.

Socijalizam i toalet papir

Ima neka tajna veza između socijalizma i toalet papira - em ga nije bilo, em kada ga je bilo, bio je veoma lošeg kvaliteta. I sada imam traume od onih listića sa jednom "masnom" stranom.

Elem, socijalističke države nikako nisu mogle da proizvedu dovoljno toalet-papira, čak i ako zanemarimo kvalitet. SSSR je mogao da pošalje čoveka u svemir, da razvije vrhunsku vojnu industriju, ali ne i industriju toalet papira, pa su nestašice (i, loš kvalitet papira kada nisu nestašice) postale predmet viceva, kako u SSSR, tako i širom sveta. Recimo, u jednoj od scena iz filma Moskva na Hadsonu, kada Robin Vilijams kreće iz Moskve na put u Ameriku, otac mu traži da mu iz Amerike donese toalet papir, za koji je čuo da je "mek poput somota".


Naravno, SSSR nije u tome jedinstven, iste stvari su se dešavale u praktično svim socijalističkim zemljama. Evo nekoliko članaka na koje sam naletelo:

1. Priča o hroničnoj nestašici toalet papira u Poljskoj
2. Vest o nestašici toalet papira u Mađarskoj 1987. godine (uzgred, obratite pažnju da je vest neposredno ispod ove o nestašici toalet papira, da je Vrhovni sud Srbije doneo odluku da se uništi knjiga "poznatog disidenta Vojislava Šešelja")
3. U Rumuniji je, u prvoj polovini 80-ih, 20.000 Biblija pretvoreno u toalet papir, čime je režim ubio dve muve - em je naneo udarac klasnom neprijatelju, em je povećao ponudu toalet papira.
4. Naravno, ista stvar nije zaobišla ni Kubu, a ovih dana se slična stvar dešava i u Venecueli, pa je njihova Nacionalna garda nacionalizovala i preuzela upravljanje nad jednom od fabrika toalet papira.

Uspeo sam da nađem jedan primer nestašice u kapitalističkoj ekonomiji, ali je razlog vrlo zanimljiv. Naime, Johnny Carson, talk show voditelj je u jednoj emisiji 1973, godine usput rekao "Jel znate da se Amerika suočava sa nestašicom toalet papira? Ujutru su ljudi (a emisiju je gledalo 20 miliona ljudi) izašli i pokupovali sav papir koji su našli, što je zaista i dovelo do nestašice. Važno je što se ovo desilo baš 73. jer su tada u Americi važile kontrole nekih cena, pa ni nestašice i redovi nisu bili tako retki.

Mislim da će se svako složiti da sve ovo nije slučajnost, već da sigurno postoji neki dublji razlog iza ovoga, nešto što prosto tera socijalističke privrede u nedostatak toalet-papira. Evo mojih razmišljanja:

1. Naravno, u socijalističkim privredama je generalno bila zanemarena industrija portrošačkih proizvoda. Oni su nekako smatrani nebitnim, takoreći luksuzom. Šta će ti uvozne banane, kad imaš domaće jabuke, šta će ti kafa, kad postoji čaj? Realno, ne verujem daje toalet papir smatran luksuzom, ali ko zna.

2. Možda su mislili da to ipak nije tako bitan proizvod, a na prvi pogled se čini i da se može naći dosta supstituta. Međutim, na drugi pogled, to baš i nije tako - može se naći kakav-takav supstitut (makar na selu), ali je teško naći kvalitetan supstitut. A, što reče otac Robina Vilijamsa na pitanje "Zašto su svima u ovoj porodici hrana i toalet papir toliko bitni" - "U hrani i odlasku u toalet se krije tajna srećnog života". Dakle, možda je Planska komisija prosto smatrala da će se narod već nekako snaći i da je bolje produktivne resurse usmeriti ka nečemu korisnijem, recimo tenkovima?

3. Izgleda da ni to nije tačno. Pretražujući net naišao sam na jedan tekst koji tvrdi da je problem sa toalet papirom bio česta tema na sastancima Centralnog komiteta u Čehoslovačkoj. Izgleda da je njima bilo sasvim jasno da nedostatak toalet papira udara u same temelje revolucije i generiše raznorazne reakcionarne i subverzivne misli i to baš u trenucima kada čovek ima vremena za kontemplaciju. Ali, prosto nisu znali kako da izađu na kraj sa time. Kako u komunističkom režimu priznati da planiranje ne funkcioniše i da je, možda, samo možda, u nekim izuzetnim slučajevima, bolje pustiti da se cena odredi na tržištu, a da onda proizvođači proizvedu papir i zarade pare? Ali, ko je bio lud da tako nešto predloži i bukvalno ugrozi svoj život?

4. Problem je bio i u nedostatku kredibiliteta. Tu i tamo bi režim uspeo da interventno uveze toalet papir, ili da nadljudskim naporima proizvede dovoljno, ali bi ljudi odmah nagrnuli u radnje i kupili zalihe papira za 6 meseci. Jednostavno, ljudima je bilo jasno da je sve to neodrživo, da papira ima danas, ali ga verovatno neće biti sutra.

5. Jedna od nuspojava stalnih nestašica je bila i krađa toalet papira sa posla. Firme su još nekako i uspevale da dođu do papira (one nešto proizvode, pa samim tim imaju prioritet kada se prave input-autput matrice, u odnosu na građane koji samo troše), ali bi radnici odmah razgrabili sav papir iz WC-a. To je ostavilo bukvalno dramatične posledice na države. Razlika između civilizovanih i necivilizovanih država u Evropi je i dalje tamo gde sa jedne strane "sigurno ima", a sa druge strane "verovatno nema" toalet papira na benzinskim pumpama, restoranima, kafićima i školama. Veliki deo Srbije je još uvek (čini mi se) u ovoj drugoj grupi, ali mislim da će za par godina sigurno postati član ove prve grupe. Dakle, kada u osnovnoj školi u Vlasotincu (ili Blacu, ili Kučevu) WC za đake bude imao rolnu toalet-papira, znaću da smo završili ovu fazu razvoja. Koliko ja mogu da procenim, Mađarska, Češka i Poljska su u tu grupu ušle tek krajem 90-ih.

Samoupravljanje

Politika piše o problemima Grada Kragujevca sa firmom Autoprevoz. Između ostalog, piše:

Агонија „Аутосаобраћаја” почела је пре више од десет година, када су запослени постали власници 60 одсто капитала и те акције поклонили директору, који је касније ухапшен због разних финансијских малверзација.

Ekonomistima je odavno jasno da firme kojima upravljaju radnici nužno imaju problema u poslovanju, jer firma pati od gomile sukoba interesa. Kako u takvoj firmi otpustiti lošeg radnika, kako voditi objektivnu politiku plata, kako investirati u nova postrojenja kada postoji stalni pritisak da se povećaju plate i poboljšaju uslovi rada?

Međutim, samoupravljanje može da funkcioniše, na nivou firme. Kada su sve firme samoupravljačke, onda naravno da ceo sistem mora da se raspadne, ali u uslovima slobodnog tržišta robe, radne snage i kapitala, samoupravne firme predstavljaju samo jedan od modela organizovanja firme i, čini mi se, u određenim granama mogu lepo da funkcionišu. 

Na primer, čini mi se da je softverska industrija idealna za samoupravljanje, a najbolji primer toga je Valve, firma koja je napravila legendarnu igru Half Life, a zatim i DoTA i Portal. Međutim, najviše para su zaradili preko svog gaming portala Steam.

Šta je to toliko specifično za Valve? Više stvari, ali verovatno najzanimljivije je to što se radi o potpuno flat firmi - nema formalne hijerarhije, nema šefova, svako radi bukvalno šta god hoće i sa kime god hoće. Na kraju godine, radnici sami odlučuju o tome ko treba da ima koliku platu, da li nekoga treba da otpuste, a nekog novog možda da zaposle.  Deluje kao recept za propast, ali Valve je i dalje jedna od uspešnijih gaming firmi, sa godišnjim prometom od par milijardi dolara (Valve nije na berzi, tako da finansijski podaci nisu javni).

Ako nekoga sve ovo više zanima, evo par dodatnih izvora:

- podcast sa Yanisom Varoufakisom, bivšim glavnim ekonomistom firme

- vrlo zanimljiv Handbook for New Employees, u kojem se objašnjava kako firma funkcioniše

- do kakvih problema ovakav sistem dovodi u praksi, priča jedan od bivšnih radnika. Između ostalog, kaže da, iako nema formalne strukture vlasti, vremenom se izgradila neformalna piramida koja, pak, generiše svoje probleme

Sve u svemu, vrlo zanimljiva tema.

Dve vesti

Prva kaže: "Fed downgrades its outlook for US economy".

Druga: "Stocks rock: Hit All time High". (pogledajte skok u 2 sata po istočnom vremenu. Imate neku ideju zašto baš tada?)

Sve ovo je dosta neobično. Berza je mesto gde se trguje hartijama od vrednosti korporacija. Ako su predviđanja budućeg rasta ekonomije pozitivna to bi trebalo da vodi opštem rastu cena akcija, ako su negativna, onda padu.

Ali, ovde imamo obrnutu situaciju - istog dana kada Fed objavljuje pesimističku prognozu ekonomskih kretanja, cene akcija skaču do rekordnog nivoa. 

Možda će od neke pomoći u razumevanju ovog paradoksa biti jedna dodatna informacija: negativna prognoza budućeg rasta zapravo znači da će Fed nastaviti još duže sa programom kupovine državnih obveznica i drugih hartija od vrednosti poput mortgage backed securities, što je sve trebalo da se znatno smanji kasnije ove godine: Sada Fed kaže da će odložiti, prosto rečeno, usporavanje štamparske prese. I berza reaguje rekordnim rastom. Skok akcija je došao pošto je Ben Bernanke objavio da neće biti skorog zavšetka "QE u beskonačnost".

Šta je najdirektnija pouka ovoga? Makar meni izgleda da berza nije (više) nikakvo tržište gde se trguje hartijama korporacija, čija vrednost zavisi od njihove ekonomske vrednosti i profitabilnosti. Iz nekog razloga, trgovci na berzi uopšte ne brinu zbog negativnih ekonomskih izgleda, već misle da je dovoljno to što će Fed da štampa još para. Ovo sve dalje znači da kretanja na berzi ne daju nikakvu informaciju o stanju ekonmije, o profitabilnosti korporacija, o realnoj vrednosti imovine, sve ono što nas udžbenici ekonomije uče da berza radi, nego prosto odražavaju optimizam ili pesimizam investitora u pogledu toga koliko će novih triliona Ben Bernanke ubrizgati: ako više, akcije skaču, ako manje, stagniraju ili padaju. Kakva god bila ekonomija, i kakva god bila ekonomska predviđenja. U poslednje 4 godine imamo verovatno najanemičniji ekonomski oporavak u 20-om veku, sa najvišom stopom nezaposlenosti. I opet, ponašanje berze je identično, ako ne i euforičnije od onog u periodu 2001-2007.

Iz ove perspektive, ljudi na berzi više liče na standardne rent-seekere ili državne i kvazi-državne službenike koji profitiraju od centralnog planiranja monetarnog sistema. Samo što umesto carina, poreskih olakšica, regulatornih barijera i drugih klasičnih rent-seekerskih instrumenata, oni profitiraju od povlašćenog pristupa novcu.

Dodatni element sve ovoga je klasni element: enormna i nezabeležena kampanja štampanja novca u poslednjih 5 godina dovela je do toga da banke drže rezerve na koje dobijaju kamate od Feda ili pare završavaju "u kanjonima Volstrita", kako je David Stockmann rekao. Postoji strašan kontrast između vrlo anemične "realne" ekonomije i neviđenog buma cena akcija na berzi, između Volstrita i Mejnstrita. Sadašnji monetarni sistem u Americi je verovatno najsavršeniji sistem superhikovske redistribucije ikad izmišljen.

Kiš

Danas je, kažu vesti, 30 godina od Kišove Enciklopedija mrtvih.

Prvo, podsetiću na moj pet godina stari post. Kišov san je postao stvarnost i Enciklopedija mrtvih postoji i raste. Tu je sve o čemu je Kiš govorio:
"...način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve." 

Ako niste videli, enciklopedija na koju mislim je Facebook -- za sada je to pretežno enciklopedija živih, ali će vremenom sve više postajati i knjiga mrtvih.

Drugo, vi koji se bavite pisanjem bilo čega, učite od ovakvih pisaca. Pogledajte kako Kiš počinje priču:

"Istorija ga je sačuvala pod imenom Novski, što je, nema sumnje, samo pseudonim (tačnije rečeno: jedan od njegovih pseudonima)." 

Istorija "ga" je sačuvala? Koga? Zar se tako počinje tekst, sa "ga" a da i ne znamo o kome se radi?  Za ovakav pismeni bi iz srpskog dobili ukor.

Da, tako se počinje tekst -- direktno u sredu, bez okolišanja i objašnjavanja kako ćete i šta u ovom tekstu pisati.  Nema uvoda, nema razrade, ima samo efektnog početka i posle njega se cela priča čita u jednom dahu.  Isto bi na času srpskog prošao i Kafka, koji knjigu počinje rečenicom za pamćenje: "Jednog jutra Gregor K. se probudio pretvoren u bubu". I mnogi drugi koji nisu bili pažljivi u školi.

Ovo danas važi više nego ikada, internet je veliki, jedan klik miša vas deli od gubitka čitaoca. Bar ja od otvorenih deset tekstova pročitam u proseku dva. Zato ne okolišite. 

Reforma viznog režima

Dobiti vizu za Srbiju devedesetih godina je bilo jako komplikovano, gotovo nemoguće. I dok je taj problem za građane razvijenih zemalja rešen posle petooktobarske revolucije, odlukom savezne vlade da skine tridesetak zemalja sa liste kojima je potrebna viza, sam sistem izdavanja viza je ostao nepromenjen.

Ukoliko nemate diplomatski pasoš ili niste član državno-privredne delegacije, dobiti vizu za Srbiju je gotovo nemoguće. Najveći problem je što obične vize ne odobrava ambasada, ili čak Ministarstvo spoljnih poslova, već MUP. Iz nekog razloga, kao u najslavnija vremena komunističke diktature, policija odlučuje ko je podoban da poseti Srbiju (Pravilnik o vizama SG 27/2010).

Kako to izgleda u praksi? Pre desetak godina sam pokušao da dovedem prijatelja iz Egipta u Beograd na nedelju dana i poslao sam pozivno pismo, overeno u opštini, ambasadi u Egiptu. Viza je odbijena posle tri nedelje jer nisu dobili odgovor od MUP-a.

Sitaucija se nije promenila na bolje do danas. Pričao sam sa prijateljem koji se bavi konzularnim poslovima i koji je takođe frustriran ulogom policije u procesu izdavanja viza. On tvrdi da mnogi privrednici koji bi rado svratili do Srbije kada putuju do zemalja EU odustaju kada čuju kako proces funkcioniše.

Problem nije što MUP odbija zahteve za izdavanje viza već što na njih uopšte ne odgovaraju. Meni pada na pamet par razloga zašto je to slučaj. Možda imaju premalo zaposlenih, možda su lenji a možda su i korumpirani kao što slučaj sa naplaćivanjem viza kineskim državljanima u upravi za strance pokazuje. Bez obzira šta je razlog, ima par jednostavnih rešenja:

• Dati diskreciono ovlašćenje ambasadorima pri izdavanju viza. Izostaviti policiju i Ministarstvo spoljnih poslova iz procesa. Ako su ambasadori kompetentni da se sastaju sa ministrima i predsednicima, mogu da procene i kome treba izdati vizu. 

• Izmeniti pravilnik o vizama tako da je MUP u obavezi da odgovori na svaki zahtev u roku od 24 sata. Ukoliko ne odgovore, smatra se da su dali saglasnost. Ukoliko odbiju, moraju da navedu razloge i objasne šta je još od dokumenta potrebno da bi izdali vizu. 

• Građanima zemalja kojima je potrebna viza a imaju ispravnu Šengen vizu dozvoliti kratkoročni boravak (u trajanju šengen vize ili 30 dana šta god da je kraće).

Za ove izmene nije neophodno menjati Zakon o strancima već samo Pravilnik o vizama, što ne bi trebalo da bude previše komplikovano. 

Rusija na zapadu

Nakon skoro dve godine provedene u Moskvi revidirao sam neka mišljenja koja sam onako neobavešten imao o Rusiji. Pre svega, sada znam da je popularna podela evropskih i okolnih zemalja na istok i zapad sa stanovišta Srbije pojednostavljena do greške. Mi obično govorimo o zapadnoevropskim zemljama kao civilizovanijim, dok na zemlje istočno od Srbije gledamo kao nekog ko je u tom pogledu iza nas. Za Srbiju mislimo da kulturološki leži bliže zapadnoj civilizaciji nego što je to slučaj sa istočnijim zemljama na čelu sa Rusijom.

Sad, ako pogledate stvari kao što su ukusi, kuhinja ili moda, to je možda tačno -- u Srbiji se pije espreso, muškarci stavljaju gel za kosu i vucaraju nekakve torbice.  Ali ako pogledate kulturu u fundamentalnijem smislu, nište ne može biti dalje od istine. Rusija ne samo da je bliža Zapadu od nas, već je istorijski bila i ispred većeg dela Zapadne Evrope u mnogim stvarima. Tu pre svega mislim na obilje raznih intelektualnih doprinosa. U ruskoj istoriji nećete naći mnogo klasičnog liberalizma, ali ćete naći bogatu scenu svakojakih političkih ideja. I naravno, kulturnu scenu kakvom se može pohvaliti malo koja zemlja i koja se, nasuprot mojim ranijim površnim opažanjima, ne svodi na nekoliko viđenijih pojedinaca već ima mnogo šire osnove.

Svi znamo za ruske literarne klasike, ali zaboravljamo da se ti klasici nisu mogli slučajno pojaviti niotkud, već su morali biti proizvod velike književne tradicije. Nisu se Čehov, Tolstoj i Dostojevski tu zatekli, već je kvantitet izrodio vrhunski kvalitet.  Pri tome, svi ovi pisci i književni kritičari (ovih drugih je u Rusiji uvek nekako bilo više ili su bili uticajniji nego u drugim zemljama, ne znam zašto), su se u Rusiji retko bavili samo beletristikom već su neizbežno bili upleteni u nekakve ideološke rasprave i velike političke borbe. Dostojevskog osuđuju na smrt, Puškina i Ljermontova progone, Tolstoj se svađa sa crkvom i biva ekskomuniciran, Gorki je razočarani komunista. Rusija 19. veka je rasadnik velikih političkih ideja i u njoj operiše veliki broj raznih političkih pisaca, filozofa, ideologa, pamfletara. St. Petersburg 19. i početka 20. veka je fascinantno mesto gde teoretičari, revolucionari i zaverenici igraju igru mačke i miša sa Ohranom, carskom prethodnicom KGB-a; bivaju hapšeni, progonjeni, osuđivani i opet se vraćaju da osnivaju nove pokrete, smišljaju akcije. Rusija je jedina zemlja gde je anarhizam imao veći uticaj, bar u intelektualnim krugovima. I to nije bilo kakvo anarhističko piskaranje, već se radi o ozbiljnim i posvećenim teoretičarima zavidne lične hrabrosti. Kropotkin se odriče bogatstva i titule princa koju je imao rođenjem da bi postao anarhistički aktivista; dospeva u zatvor i uz pomoć saboraca uspeva da pobegne; i usput piše ozbiljne knjige ne samo o filozofiji anarhizma već i o biologiji, evoluciji i drugim oblastima.

Ako nekad budete u prilici da hodate St. Petersburgom, lepo je posmatrati arhitekturu, ali preporučujem da obratite pažnju na table sa imenima ulica. Najpre, dobro je videti da ulice nose imena Gogolja, Pasternaka, Čajkovskog i drugih. Ali još je bolje kroz njihova imena pratiti istoriju političkih borbi o kojima govorim: tu su Kropotkinova, Bakunjinova, Nećajeva, Černiševskog, Majakovskog, Gorkog, zatim Marata i Robespjera, da bi onda došli do Lenjina i Andropova -- čitava istorija revolucije i njenih korena.  Moskovske ulice su malo drugačije i intelektualna osnova revolucije je preskočena; daje se tu i tamo omaž kompozitorima, slikarima i piscima, ali glavni bulevari nose imena komunističkih političara i ponekog generala.

Rusko slikarstvo iz 19. i početka 20. veka, o kojem se čini mi se malo govori, takođe ništa ne zaostaje za zapadnim. I kao i kod književnosti, tu ne spadaju samo Šagal i Kandinski, već i veliki broj slikara za koje ranije nikad niste čuli -- barem ja do posete nekim galerijama sigurno nisam -- ali čiji je kvalitet očigledan. Tu su razni pokreti i škole, često originalni i bez zapadnih pandana -- evo jedne za primer. Nauka, od Mendeljejeva do Pavlova, takođe je vrhunska, zaostaje samo njena praktična primena.  Rusija do 1917. ima teoretičare kao malo ko drugi, samo nema dovoljno Wattova i Edisona da od toga nešto naprave. Ali to je sasvim druga priča. U muzici, možda jedino nemačko govorno područje nadmašuje ruski doprinos, ali i to ovisno od perioda koji posmatrate -- do početka 20. veka ruski kompozitori su možda nadmašili sve ostale.

Nije da je ovo o ruskim ranijim kulturnim dostignućima nepoznato, ali barem ja nisam bio svestan količine i dubine tih dostignuća. Uvek sam to posmatrao kroz nekoliko ličnosti koje kao da su se slučajno zadesili tamo, ali nisam video svu bogatu tradiciju koja je morala da stoji iza toga. Takođe, sovjetska i savremena Putinova Rusija nisu po ukusu liberala, što nas dovodi do toga da olako otpisujemo ili umanjujemo ova dostignuća. I ne radi se samo o istoriji -- i današnja Rusija je kulturološki u mnogim pogledima ispred Srbije. Rusija nema turbo-folk; umesto toga ima dosta dobru pop i rok muzičku scenu, nešto što je na jugoslovenskim prostorima postojalo samo 1980-ih. Naročito je neobično kad Rusija u celini biva odbačena od predstavnika takozvane građanske Srbije. Uozbiljimo se: Srbija je do komunizma bila seljačka zemlja bez aristokratije i tek sa nešto malo instant trgovačko-građanske klase. Naše istorijske kulturne ikone u ozbiljnijoj evropskoj kulturi teško da bi bile vredne pomena, a ni tih par izuzetaka kao Tesla i Pupin nisu proizvod domaćeg već austrijskog miljea.

To su, ukratko, moji glavni utisci što se ovog civilizacijskog aspekta tiče. U međuvremenu sam napustio Rusiju tako da nemam posebnog razloga da je sada prikazujem u boljem svetlu; jednostavno kažem da sa kritikom putinizma često upadamo u zamku kritikovanja celokupnih ruskih, istorijskih i sadašnjih, dostignuća i da time pravimo veliku grešku.

Ronald Coase, RIP

Tri kljucne reci koje mi padaju na pamet kad se pomene Ronald Coase su: drugaciji (nije mario za modu i privid naucnosti u ekonomiji, bavio se ovozemaljskim problemima); nepretenciozan (ko jos pocinje govor prilikom dodele Nobelove nagrade sa "Ja nisam bio neki visoki teoreticar"?); neshvacen (otud Coaseova teorema -- zabluda koja je sada postala standardna i u udzbenicima).

Vise o Coaseu je u postu ovde.

O Coaseovoj teoremi i masovnom nerazumevanju iste od strane ekonomista imate ovde.

Evo i nesto kratko o Coasovoj dugovecnosti. 

Ekonomska teorija

Ne treba biti ničim šokiran kad je reč o modernoj "ekonomskoj nauci", ali ovo je zaista šokantno, čak i po njihovim standardima. Ovaj ekonomski časopis objavljuje rad čiji abstrakt kaže:

During their meetings, the members of the Federal Open Market Committee (FOMC) make monetary policy, but they also make each other laugh. This article studies the amount of laughter elicited by members of the FOMC during their meetings. The study finds that a member elicits more laughter if he or she expects higher inflation, other things being equal. This finding suggests that members may use humor to cope with the threat of inflation

Jadni  finansijski centralni planeri tako budno bdiju nad inflacijom da se valjaju od smeha. Šta bi drugo!  Meni prosto izgleda nemoguće da je urednicima i reviewerima ovog rada promakla komična nota ovog abstrakta (a rad je još luđi,kad ga pročitate u celini, ljudi ozbiljno argumentišu da se birokrati na svojjim sastančenjima ne smeju zato što se super zabavljaju, nego zato što su jako zabrinuti za situaciju, pa se smeju da odagnaju užas). Rubrika - život je još bolji od Njuza/Oniona.

Razvojni put gospodina Rodića

Sećate li se Gorana Rodića, o njemu sam već postovao, a sada, može se reći, od nebrušenog je postao potpuno obrađeni biser srpske satire. Onomad je on procenio, koristeći meni, a i celom ozbiljnom svetu nepoznatu metodologiju, da vojna imovina u vidu napuštenih kasarni i još ponečega "made in 1960-ih ili 1970-ih" u najgorem slučaju vredi nekih 10-ak milijardi evra. Danas nam je predstavio svoju sveobuhvatnu procenu vrednosti imovine Republike Srbije i ona iznosi 185 milijardi evra.

Već sam objašnjavao da je nekim slučajem Srbija zemlja u kojoj hodamo po zlatu, danas bi imali Slobodana Miloševića za kralja, ako ne njega onda Đinđića, Koštunicu, Tadića... Tužna je kletva srpske politike da se ne vidi ono što je ispred očiju, a to je da novca ima koliko vam duša hoće, samo Rodića nije niko nikada pitao. A ja mu zameram što se tako kasno stavio u službu otadžbine.

I nije meni čudno što je on pređašnje procene izneo kao sekretar  odbora za građevinarstvoPKS (ne znam mu sadašnji status, mada iz PKS ljudi u većini i idu u penziju jer uglavnom i nemaju gde), tužno je što će ova vlada najverovatnije opet uvesti harač za tu instituciju svim privrednim subjektima, da bi mogli da slušaju ovakve izjave i da bi takvi trebali da predstavljaju ljude koji nešto znaju o svom poslu. Najtužnije je što naši mediji ovo objavljuju u rublici privreda, umesto u humoru ili zdravlju.

Sve u svemu gazda Jezda i sve će pojeftiniti preko 100% ima svog naslednika.

Komparativna naučna fantastika

Danas dobih ovo na uvid . Odlična komparacija dve fikcije, posebno za generaciju par godina mlađu od blogera Tr.

Novi liberalni blog

Od juče je počeo sa radom još jedan liberalni blog, ovaj put iz Bosne, odnosno Republike Srpske  - Liberty 4 Balkans.

Prvih par postova su odlični.

Stručnjaci

Srbiju svakih desetak godina zahvati čudna opsesija stručnjacima. Ovo je treća generacija stručnjaka koje se ja sećam. Posle Avramovića, Panića i raznih drugih kandidata (čak se i gazda Jezda kandidovao za predsednika sa argumentom da on, kad tako uspešno vodi banku, sigurno ume da vodi i zemlju) s početka 1990-ih, došli su eksperti iz ranih 2000-ih na čelu sa Dinkićem i Đelićem, a sada po svim prilikama stiže novi talas Vučićevvih eksperata.

I narod se svaki put nepogrešivo pomami, kao da je glavni nedostatak srpske ekonomije to što nije vođena na dovoljno stručan način. Poslednji put kad sam gledao vesti, glavna zamerka javnog mnjenja bila je to da političari mnogo kradu. Sada će, odjednom, stručnjak iz inostranstva ili stručnjak iz dijaspore, iz MMF-a ili sa Jejla, svojim finansijskim znanjem, preciznom matematičkom formulom, sprečiti političare da kradu.  Nešto mi se tu ne slaže.

Naravno, ključni problem Srbije nije ni politička krađa sama po sebi, ni nedostatak tehničke obučenosti upravljača državnim finansijama, već pogrešna ideologija. Ekonomsku politiku ne opredeljuje nivo stručnosti ministra; ekonomsku politiku opredeljuje ideologija. U Srbiji se kritikuje i ovo malo kapitalizma kojeg ima; najveći neprijatelj društva su privatne firme i poslodavci; država drži ključne sektore, ima svoje banke, ima svoje agencije, odbija da privatizuje javna preduzeća i u tome niko ne vidi problem; grebatori od sporta do "kulture" su na svakom koraku i još su ubeđeni da im je novac poreskih obveznika neotuđivo ljudsko pravo; država i lokalne vlasti regulacijama reketiraju privredu i prizivaju korupciju. To su problemi koje ne rešava nikakvo poznavanje finansija i budžetskog računovodstva.  Rešavaju ih prave vrednosti, poštovanje za privatnu svojinu i slobodu pojedinca, i rešava ih razumevanje ekonomije na jednom vrlo opštem nivou, shvatanje da je privatna inicijativa ono što stvara ekonomski rast; da država u najboljem slučaju može da presipa iz šupljeg u prazno, a u gorem i više realističnom da aktivno uništava vrednost stvorenu u privatnom sektoru.

Problem Srbije nije što niko u Ministarstvu finansija ne ume da sabere brojeve, izračuna kamate i napiše budžet. Kad bi to bio problem, rešenje bi bilo dovođenje stručnjaka koji to mogu da urade. Umesto toga, problem je vrednosni, ideološki i ekonomski na jednom vrlo uopštenom nivou.  Ali kad narod već voli, lakše je dovesti eksperta čudotvorca nego smanjivati potrošnju i sređivati javni sektor. 

Kandidati za guvernera Feda

Konačno da neko predloži prave ljude. Rand Paul:

Who would your ideal Fed chairman be?
Hayek would be good, but he’s deceased.

Nondead Fed chairman.
Friedman would probably be pretty good, too, and he’s not an Austrian, but he would be better than what we have.

Dead, too.
Yeah. Let’s just go with dead, because then you probably really wouldn’t have much of a functioning Federal Reserve.

Eksperti iz belog sveta

Nova koska sage o rekonstrukciji vlade, aka suštinskoj rekonstrukciji stranaka koje je čine je predlog da stranci ili Srbi iz belog sveta postanu ministri. Ja mislim da to neće da ide osim ako se ne desi neko veliko čudo koje nije isključeno u potpunosti, ali koje u realnosti verovatno neće da se desi. Zašto sam skeptičan da će biti boljitka?
1. Prvo i osnovno, da bi se ekonomija jedne zemlje pokrenula u pravcu rasta i razvoja, a ne sigurnog tapkanja, potrebno je da se promeni jalov sistem. Ja nisam video išta osim otvaranja nekoliko frontova koji se bave posledicama, ali ne ulaze u uzroke. Na to sve treba dodati činjenicu da je nemoguće naći zajednički imenitelj SPS & PUPS, pa i Rasimove stranke i SNS. Svaki kompormis ova dva, uslovno rečeno, viđenja ekonomske politike nas ne može izvući iz bunara, pod pretpostavkom da SNS uopšte ima neko koherentno viđenje. Bez ikakvog žaljenja za URS aka G17, a ponajmanje verovanja u istinoljubivost istih, oni su imali u proseku najnormalnije ekonomske ideje u vladi koja se kotrljala od prošlog leta.
2. Ako se pretpostavi da nema klinopločenja u vladi i da oni idu u pravcu neke light reformske politike, ostaje pitanje, koji su kvaliteti ministra? Ministar mora da ima izvanredne ljudske stručnosti da zna da okupi dobar tim, da brzo donosi odluke, da u prste poznaje i javni sektor Srbije i specifičnosti naše metastazirane socijalističko-burazerske privrede. Ministar mora da bude jaka ličnost, kako politički , tako i personalno. Nekako imam skepse da će svi oni koji dođu imati problem suštinskog neznanja i pored svekolikog znanja i manjak snage da se bore sa ekipom koja neće da Srbiju suštinski menja na ekonomskog planu, odnosno hoće samo tamo gde mnogo ne boli i gde su moguća instant rešenja, kolikogod bila suštinski skupa. Niko od ljudi koji se pominju nisu lovci na krokodile u mutnoj bari.
3. Treće pitanje je šta je to profil eksperta. Na primer, Štros Kan je levičar i to francuskog kova. To je značajan ograničavajuči faktor i nemoguće je da on iz svoje ideološke vizure može da ponudi dobra rešenja na mestu ministra. Ogroman je problem SNS što nema jasnu ideologiju i to će morati da reše. Za sada je to jedan EU orijentisani bućkuriš koji hoće da se medijski atraktivno i patetično bavi posledicama korupcije i višedecenijskih gluposti Srbije na Kosovu. Sve to neće pokrenuti privredu.
4. Dobra je stvar što je SNS shvatio da nema dovoljan broj kadrova da vodi državu ni sa rezultatima sa prošlih izbora, čak i na najvišem nivou. Loše je što je svoje autentične kadrove već instalirao na lokalu i preduzećima gde će pre ili kasnije sve da se pretvori u opštu nesposobnost.
5. Loše je što je cela rekonstrukcija vođena bez ikakvog plana, jer da nije tako do sada bi imali popunjena sva mesta i za svako od njih nekoliko dobrih kandidata. Dakle, očigledno je da je ideja sa ministrima iz belog sveta smišljena na brzinu i u iznudici i da će i rešenja i posledice koje će nastupiti biti u najboljem slučaju neizvesne, a verovatno loše. Ako se ovakav događaj suštinski ne planira na dobar način to vam govori o sposobnosti planiranja u nekim drugim oblastima.

Da ne bude da sam prvak u skepsi, ova vlada je za sada bolja od prethodne jer nije pokušavala da laže po svetu i malo je smanjila intenzitet privatnog doživljaja javnih funkcija, ali to zaista nije bilo teško. Zahvalan sam im što je jedan soj gde ja gotovo da i nemam prijatelja povela put EU umesto put jada i bede, ali je problem što mi kao društvo vremena imamo malo da budemo zadovoljni samo time. Pomalo sam tužan što sa sigurnošću mogu reći da su Vučić, pa čak i Dačić ispali (a i jesu, jer od pokajnika nema većih vernika) mnogo veći Evropejci od ekipe iz DS.

Zanimljivi linkovi

1. Kako se birala vlast u Veneciji i kako je nastala reč "karantin", sa odličnog bloga Umlaut.

On the morning after a Doge’s death the members of the “Maggior Consiglio,” the council representing the freemen of the city, convened to first select by lot 30 of its members older than 30 years, who were designated as “electors.” But if—perhaps by analogy to the U.S. Electoral College—you think that the 30 then simply elected the Doge, you’re mistaken.

Those 30 were reduced to 9 by lot. The 9 then designated a group of 40, each of whom needed 7 approval votes out of the 9 members of the committee. Back in the hall, with the entire Maggior Consiglio present, these 40 would be reduced by lot to 12. As before, the 12 would nominate 25 names, subject to approval by 9 members of the committee. In the hall, these 25 would be reduced to 9. In turn, the 9 nominated 5 names each, commanding the support of at least 7 members of the group. Those 45 would be reduced by lot to 11, and then nominate the 41 true electors of the Doge.

Komplikovano? Da, ali trajalo je duže od hiljadu godina.

2. The village where half the population are sex offenders. Naziv sve govori. Selo se inače zove Miracle Village i nalazi se na Floridi.

3. Vučić je u intervjuu sinoć pominjao Lee Kuan Yew-a, pa ako nekoga zanima, evo dobrog prikaza njegove knjige "From Third World to First". Znači, kad završite čitanje Vebera, evo naredne literature.

4. Rasprava Boetkea i Scotta Sumnera o ulozi public choice teorije. Boetkejev post ovde, Sumnerov odgovor ovde, takođe koristan komentar Larsa Christensena ovde.

5. Intervju sa generalom Majklom Hejdenom, bivšim direktorom CIA i NSA.

Gen. Hayden: Listen, I fully admit: we steal other country’s secrets. And frankly we’re quite good at it. But the reason we steal these secrets is to keep our citizens free, and to keep them safe. We don’t steal secrets to make our citizens rich. Yet this is exactly what the Chinese do.

I believe the Chinese today are engaging in unrestricted espionage against the West that is comparable to the unrestricted submarine warfare waged by Imperial Germany in 1916. The intensity of Chinese espionage is certainly greater than that what we saw between the US and the Soviets during the Cold War.

The problem is China’s view is that industrial espionage by the state against relatively vulnerable private enterprise is a commonly accepted state practice. This is just unacceptable.

Industrial espionage by the Chinese has probably now become the core issue in the Sino-American relationship. It is not an irritant. It is not a peripheral issue. Believe me, I work closely with America’s congress and government, and this is now the dominant issue between the two countries, and runs the risk of undermining the entire relationship.

6. 3D olovka. Neverovatno.

Google

Čitam Asanžovu izjavu, pa sam se setio kako i zašto sam počeo da koristim Google.

Bilo je leto 1998. godine. Imao sam username i password za logovanje na RCUB preko brata mog druga koji je tada radio kao asistent na ETF-u. Spor modem, stalno zauzeti brojevi, veza koja je stalno pucala... Sve jedno, bilo je super.

Elem, koristio sam Yahoo i Altavistu za pretraživanje i nekako mi je bilo sasvim normalno i razumljivo da, kada ukucaš nešto u pretraživač, moraš da sačekaš 20-30 sekundi da dobiješ odgovor. U stvari, bio sam potpuno oduševljen time što Yahoo pretraži ceo Internet za samo pola minuta.

Onda je jednog dana kod nas došao brat mog cimera, koji je studirao na PMF-u. Rekao mi je da postoji taj neki novi pretraživač Google koji radi mnogo brže, pa sam odlučio da probam. Ukucam nešto, dobijem rezultat za 0,5 sekundi. Pomislio sam da se radi prevari, NEMOGUĆE je da radi tako brzo. Probam neki drugi pojam, opet rezultat za manje od jedne sekunde. Probam da ukucam celu rečenicu, pomislio sam "Verovatno imaju generisane izveštaje za često korišćenje reči", opet dobijem brzo rezultat. Probam na srpkom - opet rezultat. I, ne samo da je našao sajtove na kojima se ta rečenica pojavljuje, već ih je sasvim logično sortirao!

Od tada do danas ne prestajem da se divim ljudima koji su to izmislili. U medjuvremenu je Internet porastao sa milion na preko 500 miliona sajtova. A rezultat i dalje dobiješ za manje od sekunde. I to za džabe.

Sa druge strane...

Kralj sunce i njegove sluge

U Španiji je upravo vlada donela "kraljevski dekret" kojim se uvodi porez svakome ko "ilegalno" pokušava da koristi sunčevu energiju za sopstvene potrebe, recimo stavljanjem sve jeftinijih solarnih ploča na krovove. Porez je dovoljno visok da svakom ko bi hteo da instalira sopstvenu solarnu poloču čini mnnogo isplativijim da kupuje struju od postojećih dobavljača. Što je verovatno sve što treba da znate o razlozima za ovaj porez.

Interesantna je evolucija načina na koji su socijalno odgovorne vlade kroz istoriju štitile svoje proizvođače ugrožene nelojalnom konkurencijom sunca. U 19 veku francuska vlada je po rečima Frederika Bastiata bila suočena sa peticijom proizvođača sveća da se zabrani korišćenje sunca, nametanjem obaveza vlasnicima "stambenih objekata" da postavljaju zavese, roletne i druge zamračivače. Danas španska kraljevska vlada zabranjuje postavljanje solarnih ploča da bi zaštitila hidro-elektrane i proizvođače i distributere prirodnog gasa. Jedina razlika je u napretku tehnologije, logika je ista. I da, umalo da zaboravim, Bastiatova "peticija proizvođača sveća" je crnohumorna satira na račun protekcionizma, dok je španski "porez na sunce" stvarnost.

Asimetrične informacije 2

Dušan i ja nastavljamo raspravu na temu asimetrije informacija i zdravstvenog osiguranja. Ovde je Dušanov inicijalni članak, ovde je moj odgovor, a ovde je Dušanov odgovor na odgovor.  Kako ne bi postalo preteško pratiti ko je šta kada rekao (što je uobičajen problem u ovakvim raspravama), pokušaću da idem tačku po tačku. Citat Dušanovih reči je dat italic fontom.

1. Mislim da Marku nedostaju teorijski i empirijski dokazi za tvrdnju da je tržište efikasnije od države u slučaju eliminisanja negativne selekcije.

Ja to nikada nisam ni tvrdio. Naravno da država, uvođenjem obaveznog zdravstvenog osiguranja, u potpunosti rešava problem negativne selekcije, dok tržište putem različitih cena u zavisnosti od rizika taj problem rešava na svakako ne idealan način. Ja mislim da to uopšte nije sporno. Naravno, kada je osiguranje obavezno, onda nikakve selekcije ni nema, ni pozitivne ni negativne, jer prosto svi moraju da budu osigurani, hteli to oni ili ne.

Moja tvrdnja je da a) problem negativne selekcije kod zdravstvenog osiguranja nije preterano ozbiljan jer osiguravajuća društva mogu da relativno dobro procene rizik i adekvatno ga naplate i b) iako država može da reši taj (manji) problem, to sve jedno nije dovoljno dobar argument za državnu intervenciju jer je korist verovatno manja od štete. Ja, inače, mislim da je neki oblik državne intervencije u zdravstvu danas praktično nemoguće zaobići, ali da bismo znali šta tačno "država treba duradi" treba prethodno tačno da identifikujemo problem. A, po meni, državna intervencija će pre dovesti do problema negativne selekcije nego što će ga rešiti, time što se insistira na jedinstvenoj ceni zdravstvenog osiguranja.

2. Marko me kritikuje zbog toga što pretpostavljam da ljudi znaju koliko su bolesni, a da osiguravajuća društva (OD) to ne znaju. U tome se sastoji informaciona asimetrija: vi znate nešto što drugi ne zna. Zaista, kako OD može da zna da li sam sklon da pijan sednem za volan, da li redovno posećujem ginekologa, da li redovno dajem krv na analizu, da li me suprug fizički maltretira, koliko cigareta i masnoće dnevno unesem u svoj organizam, kakvim se poslom bavim (da li ceo dan provedem na nogama, pa dobijem proširene vene; ili ceo dan sedim ispred računara i zaradim spondilozu) itd? 

Naravno da OD ne može neke stvari da zna ex ante, ali svakako može da zna ex post. Dakle, ugovor o zdravstvenom osiguranju može da navede (i, koliko ja znam, obično i navodi) sve različite slučajeve u kojima će OD odbiti da pokrije troškove lečenja. Na primer, ako voziš pijan, pa se povrediš, OD može da odbije pokrivanje troškova. Što se tiče poseta ginekologu, broja analiza krvi, naravno da OD te informacije ima - pa ono plaća te preglede! Broj popušenih cigareta i količina unesene masti se ne mogu direktno videti, ali se mogu videti efekti - rendgenski snimak pluća i analiza krvi pokazuju stanje pluća i visinu holesterola i ostalih masnoća u krvi, a to je ono što je zaista bitno - različiti ljudi različito reaguju na unete masti, tako da nije sam unos ni toliko bitan, već stanje krvnih sudova i srca. Ja tu zaista ne vidim problem.

U stvari, ovde mi nije jasno zašto Dušan toliko forsira priču o tome da pacijent/osiguranik zna više od OD/lekara. Ako igde postoji problem sa asimetrijom informacija kod zdravstvenih usluga, onda je problem u tome što lekar zna više od pacijenta. Ja ne mislim da je potencijalni problem u tome što rizični pacijent može da prevari OD, već u tome što pokvareni lekar može da prevari pacijenta da radi analize i različite zahvate koji uopšte nisu potrebni, a kako bi sebi obezbedio posao i naplatio novac od osiguranja. Sva sreća, pa i za to postoji kakvo-takvo tržišno rešenje - traženje mišljenja od drugog lekara.

3. U narednih nekoliko pasusa Dušan navodi primer koji je manje-više realan. U nekom trenutku, kada napune dovoljno godina, zdravstvena zaštita nekih ljudi postaje skuplja. Dušan ispravno navodi dva moguća rešenja tog problema - ili će taj trošak da se "razlije" na sve, ili će cena za ove "skuplje" morati da skoči. Ukoliko se primeni prvo rešenje (jedinstvena cena), ovi zdraviji će prosto napustiti sistem, jer plaćaju više nego što je njihov očekivani trošak budućeg lečenja. Ukoliko se primeni drugo rešenje (gde je cena prilagođena riziku), Dušan tvrdi da će osiguranje postati preskupo za bolesne i/ili siromašne i kaže da se suštinski to dogodilo u Americi pre Obamacarea.

Sve ovo je, zanemarujući neke ne previše bitne detalje, tačno. Ali, mora se primetiti da u slučaju tržišnog rešenja (naplaćivanje cene koja je proporcionalna tiziku) problem negativne selekcije ne postoji. Do problema negativne selekcije dolazi samo ako država zabrani cenovnu diskriminaciju u skladu sa rizikom. Država dakle generiše problem negativne selekcije, a ne rešava ga.

Ostaje pitanje šta onda raditi sa bolesnim, a siromašnim ljudima. Ko treba da plati za njihovo lečenje? Dobro pitanje, ali o tome ću nešto napisati narednih dana, jer mislim da nema veze sa asimetrijom informacija.

4. Gorenapisano je bio moj odgovor na centralnu tezu: da bi se sprečilo da najzdraviji počnu da napuštaju sistem osiguranja, neophodno je da neku primora ljude da ostanu u sistemu. 

Da, ali samo ako se insistira na politici - ista cena osiguranja za sve.

Takođe, ja ne vidim kakve to tačno veze ima sa asimetrijom informacija. Čak i da su svi savršeno informisani, da i pacijenti i OD znaju tačno budući trošak lečenja, do negativne selekcije će doći isključivo ukoliko se insistira na jedinstvenoj ceni. Ali, problem je u jedinstvenoj ceni, ne u asimetriji informacija.

5.  Da li je državna intervencija univerzalno rešenje za probleme koji se javljaju na tržištu zdravstvenog osiguranja? Ne, nije. Kako Marko ispravno primećuje, obavezno državno zdravstveno osiguranje stvara problem moralnog hazarda (Zašto bih pazio na zdravlje ako znam da sam osiguran?). Ali ja zapravo nigde nisam tvrdio da je državna intervencija univerzalno rešenje za tržište zdravstvenog osiguranja, već da državna intervencija rešava problem negativne selekcije koji proizilazi iz asimetrije informacija.

Ako je samo to bila tvrdnja, onda se ja u potpunosti slažem. Kao što sam na početku posta već i rekao, naravno da se uvođenjem obaveznog osiguranja rešava problem negativne selekcije. 

Ali, to ne znači da je to pametno rešenje, meni to liči na ubijanje muve bazukom. Jeste, muve su problem i stvarno znaju da nerviraju, ali da li rešavanje problema muva opravdava ispaljivanje bazuke u sopstvenom stanu? Verovatno ne. 

Država neke probleme može svakako da "reši" bolje nego tržište. Uzmimo na primer zagađenje vazduha koje država može lako da reši, tako što bi zabranila industriju i korišćenje motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Tržište može da proba da reši problem zagađenosti, ali tako efikasno rešenje, koje bi u potpunosti "rešilo" problem zagađenosti tržište svakako ne može da pronađe. Ali, u tom slučaju, ako mene pitate, lek je gori od bolesti.

6. Naposletku, Marko uočava da ovde onde brkam zdravstvenu uslugu i zdravstveno osiguranje, jer to nije isto. Slažem se. Mislio sam na tržište zdravstvenog osiguranja, ne na tržište zdravstvenih usluga. Izvinjavam se što sam bio neprecizan i tako možda zbunio neke čitaoce. Nepreciznost, međutim, nije uticala na suštinu argumenta. 

Ja mislim da razlika jeste suštinska, nisam to naveo samo zato što sam cepidlaka. Ljudi ne žele dobro zdravstveno osiguranje, ljudi žele dobru zdravstvenu zaštitu. Svi su u Srbiji nominalno osigurani, a opet daleko od toga da su zadovoljni. Zašto? Pa zato što im nije stalo do osiguranja, već do zdravstvene zaštite, do kvaliteta, dostupnosti i cene konkretnih zdravstvenih usluga. 

Dakle, to što je možda tržište privatnog zdravstvenog osiguranja neefikasno, ne znači da je nužno da se država umeša, ako je cilj dobro funkcionisanje zdravstvene zaštite. Evo jedne analogije.

Zamislite državu u kojoj se razmišlja o uvođenju prehrambenog osiguranja. Recimo da neko proceni da je sadašnji sistem, gde se hrana plaća "iz džepa" nepravedan jer ima ljudi koji su gladni, pa zbog toga žele da uvedu sistem osiguranja protiv gladi. Ideja je da, kada ogladnis, prosto odes u prodavnicu, kupiš hranu, a račun plati osiguravajuće društvo. Neki ekonomista razmotri probem i kaže da će privatni sistem biti neefikasan zbog negativne selekcije - OD ne može unapred da proceni ko koliko jede, moraće da utvrdi jedinstvenu cenu, što dovodi do toga da oni koji malo jedu ne žele osiguranje, tako da se sistem raspada jer ostaju samo žderonje, a cena je veoma visoka. Na osnovu toga, ekonomista zaključuje da je nužno uvesti obavezno osiguranje, kako bi sistem bio održiv. Gde je greška u analizi?

Pa greška je u tome što je uopšte pretpostavljeno da je osiguranje dobar mehanizam za rešavanje ovog konkretnog problema. Dakle, samim tim što privatno prehrambeno osiguranje ne može da funkcioniše, to nikako ne znači da tržište hrane ne može da funkcioniše, a to je ono što je bitno. Nije ljudima bitno da budu osigurani, bitno im je da ne budu gladni (bolesni). Meni se čini da sadašnji sistem državnog zdravstvenog osiguranja ima upravo karakteristike navedenog prehrambenog osiguranja, jer pokriva i neke troškove koji su mali, redovni i potpuno predvidivi.

Mi ne znamo kako bi tačno funkcionisalo tržište zdravstvenih usluga da nema državnog osiguranja i drugih državnih regulacija (poreski podsticaji, sertifikacija zdravstvenih radnika i ustanova, regulacija lekova i slično). Ja mislim da bi uloga privatnih osiguravajućih kuća u potpuno privatnom sistemu bila relativno mala (recimo, možda bi pokrivali 30-40% ukupnih troškova), da bi ljudi uzimali zdravstveno osiguranje samo za ekstremno retke i velike troškove (recimo, komplikovane i skupe operacije, duge boravke u bolnici, hemoterapiju), a da bi veliki deo troškova (pregledi kod lekara opšte prakse, rutinske operacije, zubari, naočare) plaćali iz džepa. Moguće je čak i da bi neko preuzeo deo tih troškova na sebe. Recimo, meni nije nezamislivo da velike firme, koje zapošljavaju hiljade ljudi, otvore ambulante za svoje zaposlene (kao što sada mnoge firme imaju menze), gde bi rutinski pregledi i neki manji medicinski tretmani bili besplatni, ili veoma jeftini, za zaposlene i njihove porodice. Takođe, ne sumnjam da bi neke nevladine organizacije (poput, recimo, verskih zajednica) osnivale bolnice, kao i da bi neki lekari, bilo iz altruističkih, bilo iz marketinških razloga, ponekad radili za džabe. 

Poenta je da mislim da se sada zdravstveno osiguranje izrodilo u nešto što sa pravim osiguranjem nema previše veze. Pravo osiguranje podrazumeva relativno nisku verovatnoću nekog događaja koji može da ima katastrofalne finansijske posledice po osiguranika. Državno plaćanje aspirina ili vađenje zuba prosto, po mom mišljenju, ne zadovoljava taj kriterijum.