Pages

02 January 2011

Coaseova (Koazova) teorema

Posle posta o samom Coaseu, da vidimo u čemu je problem sa njegovom teoremom.

Naziv Coaseova teorema nije izmislio Coase nego George Stigler. Odnosi se na diskusiju eksternih efekata i obično je formulisana ovako: kada su vlasnička prava jasno definisana i transakcioni troškovi niski, resursi će biti efikasno alocirani bez obzira na njihovu prvobitnu alokaciju. Ovo "resursi" se odnosi na eksternalije (negativne eksterne efekte neke aktivnosti, recimo zagađivanje sredine), pa je možda bolje reći ovako -- kad su vlasnička prava nad eksternalijama (ko ima pravo da ih stvara) jasno definisana, i nema transakcionih troškova (mogući su pregovori između suprostavljenih strana), problem eksternalija će suprostavljene strane same rešiti pregovaranjem, tako da to rešenje bude efikasno (u Pareto smislu, tako da su obe strane zadovoljne, kao i u kolektivističkom smislu maksimizacije ukupnog proizvoda). Dalje, krajnje rešenje će biti isto, bez obzira ko je pre pregovaranja imao pravo da pravi eksternalije.

Ako sam ovako još više zamutio stvari, uzmimo primer. Zubar i psihijatar imaju ordinaciju jedan do drugog. Zubar pravi buku, psihijatru treba tišina. Zubar svojom bukom pravi negativne eksternalije psihijatru.

Kako rešiti problem? Prvo rešenje je pravno -- recimo da se zubar tu prvi uselio, kao i da njegov nivo buke ne prelazi neki dozvoljeni nivo u tom delu grada. Dakle, zubar ima vlasničko pravo nad eksternalijom buke. Ali ovde postoji i ekonomski problem odvojen od pravnog aspekta i to je ono što nas sada interesuje.

Standardna ekonomska teorija pre Coasea je eksternalije definisala kao tržišnu grešku koja mora da ispravi država. To standardno neoklasnično, Piguovsko (po A. C. Pigouu) rešenje problema eksternalija je bilo da se oporezuje onaj ko stvara eksternaliju, a da se subvencioniše onaj kome ona šteti. I imajte na umu da se ovde radi o strogo ekonomskom, ne pravnom problemu. Ekonomski problem eksternalija postoji ne zato što je psihijatar oštećen, nego zato što je psihijatar na neki način "oporezovan" zubarevom bukom, pa će usled toga on ponuditi manje usluga psihijatra nego što je optimalno (za njega i za društvo). Zubar, pošto može besplatno proizvoditi buku je tako praktično subvencionisan, pa će onda ponuditi više zubarskih usluga nego što je optimalno. Da bi se to ispravilo i došlo do optimuma, potrebno je da zubar plaća porez, a psihijatar dobija subvenciju. To je standardno ekonomsko rešenje. Primetićete, standardno neoklasično rešenje, kao i uvek, podrazumeva da nema korupcije, lobiranja, kao i da država zna kolike su tačno štete i koristi na osnovu kojih će izmeriti specijalne poreze i subvencije.

Šta je Coase rekao na ovo? Rekao je da, ako su vlasnička prava definisana (ako znamo da je zubar taj koji ima pravo na buku), i ako nema visokih transakcionih troškova (zubar i psihijatar mogu lako da sednu da se dogovore kome šta smeta i ko šta treba da nadoknadi), oni će sami doći do rešenja problema tako da ono bude optimalno za sve. Zamislimo da psihijatru mir vredi više nego što zubaru vredi buka -- on misli da bi bez buke zarađivao 1000 dinara više; zubar misli da bi bez svoje bučne sprave gubio 800 dnevno. Lako će se dogovoriti da urade nešto u obostranom interesu -- psihijatar će platiti zubaru nešto između 800 i 1000 dinara, recimo 900 i obojica će biti na neto dobitku od 100. Tako su sami stigli do optimalnog rešenja, a to je da buke u prostorijama više nema.

Zamislimo sada da su ove vrednosti njihovog dobitka i gubitka od buke iste, ali da sada psihijatar ima legitimno pravo na mir, umesto zubar na buku. Kakav će onda biti ishod? Ishod će biti isti, buke opet neće biti, s tim što niko nikome neće plaćati kompenzaciju, jer zubar nema interesa da ponudi iznad 800 a psihijatru se ne isplati da prihvati ispod 1000. To je ona dodatna propozicija, poslednji deo teoreme, da će optimalno rešenje do kojeg će doći biti isto (ukida se buka), bez obzira kakva je bila prvobitna raspodela resursa (ko je imao vlasničko pravo na eksternaliju, mir ili buku.)

Ali kao što sam rekao u postu o njemu, Coase nije posebno voleo sopstvenu teoremu. U čemu je problem?

Njegov ključni članak iz 1960., iz kojeg je teorema nastala, je podeljen na dva dela. U prvom delu, Coase objašnjava ovo što sam ja objasnio u dosadašnjem delu posta, samo na drugačijim primerima. Ali onda zaključuje da je to bio teoretski tretman problema u svetu bez transakcionih troškova pregovaranja, primene i kontrole poštovanja sporazuma. Ali u stvarnosti, transakcioni troškovi su visoki -- nema samo dva aktera kao u našem primeru, nego njih mnogo. Ako jedna fabrika zagađuje okolinu za nekoliko hiljada ljudi koji žive u blizini, teško da se problem može rešiti pregovaranjem sa svima pojedinačno. Problem eksternalija postoji baš zato što su transakcioni troškovi u realnosti visoki i to je ono što je Coase hteo da kaže. Stigler je, da bi se to lepo uklopilo u imaginarni svet neoklasične ekonomije, izvrnuo Coasea naglavačke i formulisao teoremu sa "kad nema transakcionih troškova, eksternalije nisu problem". Coase je hteo da kaže "pošto transakcinih troškova uvek ima, eksternalije jesu problem".

U drugom delu tog podužeg članka Coase onda posmatra realni svet i govori o jednoj drugoj stvari -- taj deo nije više vezan za teoremu samu po sebi, ali je osnova za nastanak cele akademske grane ekonomske analize prava. Tu Coase gleda stvarne sudske slučajeve o eksternalijama i zaključuje da u anglosaksonskom običajnom pravu sudije istorijski pokazuju sklonost da presuđuju tako da se postiže društvena optimalnost. Sudski slučajevi postoje kada nema jasno definisanih vlasničkih prava nad eksternalijama -- vratimo se na naš slučaj, to bi bilo kada ne znamo da li zubar ima pravo na buku ili psihijatar ima pravo na mir. Uselili su se u isto vreme u novu zgradu, gradska regulacija o buci ne postoji. Kome onda dati pravo? Coase, posmatrajući slučajeve iz prakse, zaključuje da su sudije često odlučivale prema ekonomskoj optimalnosti, odnosno davale prednost onome kome eksternalija znači više -- u našem slučaju, psihijatru.

Šta je poenta Coaseovog članka u celini? Prvo, da je neoklasično, Pigouovo rešenje glupo, jer neoklasični okvir pretpostavlja odsustvo transakcionih troškova, tu se sve odvija glatko, svi sve znaju, pregovaranje i trgovina su laki bez obzira na broj aktera. Ali u takvom svetu, neoklasičnom svetu, svetu bez transakcionih troškova, kaže Coase, problem eksternalija na prvom mestu ne bi ni postojao, bio bi rešen pregovaranjem. Drugo, da skrene pažnju na sudsku praksu koja uvažava ekonomsku optimalnost kod slučaja eksternailja. Opet, da se i kad ima transakcionih troškova, ekonomski deo problema eksternalija u praksi relativno uspešno rešava sudskim putem.

Da problem bude veći, i taj drugi deo Coasevog čuvenog članka, inače jednog od najcitiranijih i u ekonomiji i u pravu, je izvor nesporazuma pokrenutog od Coaseovih kolega iz Čikaga. Richard Posner je začetnik ekonomske analize prava, koji je Coaseovu pozitivnu analizu ("to je ono što sudije rade"), prekrstio u normativnu ("to je ono što sudije i treba da rade"). Iz toga se onda, razvojem celog pravca, došlo do dalekosežnih zaključaka o upotrebi prava u svrhe društvene optimalnosti. Sudski slučajevi postoje onda kada nije jasno ko ima pravo na šta i zato sudije koje je Coase posmatrao često nisu imale drugi kriterijum osim neke ekonomske optimalnosti kako su je oni videli. Posnerova škola je otišla korak dalje i podigla optimalnost na nivo ravan vlasničkim pravima -- u krajnjem slučaju, da se zubaru može oduzeti pravo na buku čak i kad je on prvi kupio lokal, samo zato što psihijatru mir više vredi i onda je to društveno optimalno. Ovo otvara niz problema, kako političko-filozofskih (sme li efikasnost biti važnija od vlasničkih prava? gde je granica u relativizaciji prava, šta se sve može oduzeti -- pravo na eksternalije, na fizičku svojinu, na život?), tako i ekonomskih (kako uopšte sudije znaju šta je optimalno?). Sam Coase nije imao na umu ovaj dodatni Posnerov korak i kao što nije voleo Stiglerovu priču o teoremi, ne voli ni Posnerovu struju ekonomske analize prava.

I na kraju, još nešto o samoj "teoremi". Ekonomisiti odavno znaju da resursi na tržištu idu onome ko najviše ponudi, čime novi vlasnik pokazuje najviše vrednovanje tih resursa. Dakle bez obzira na početnu alokaciju, resursi će razmenom doći do onih koji ih najviše vrednuju, što znači do svoje optimalne upotrebe. Coaseova teorema ne kaže ništa drugačije od toga -- jedino što govori o eksternalijama i što posebno naglašava odsustvo transakcionih troškova (koje se u standardnoj neoklasičnoj mikroekonomiji inače podrazumeva). Važno je što je Coase to rekao na takav način, jer je naglasio da se eksternalijama trguje kao i svakim drugim resursom, da će se i one same optimalno alocirati, kao i da je kod eksternalija problem transakcionih troškova naglašeniji. I njegov cilj je bio da to naglasi. Ali gde je tu teorema? To nije nikakva nova propozicija, nego poseban slučaj jednog opšteg mesta u mikroekonomiji, optimalne alokacije resursa na slobodnom tržištu -- što Deirdre McCloskey zove teorema Adama Smitha. Coase se slaže.

3 comments:

Ivan Jankovic said...

Sam Coase je napisao da je smisao njegovog clanka bio da "izvuce neoklasicare iz njihovog virtuelnog sveta nultih transakcionih troskova u realni svet", dakle neka vrsta reductio ad apsurdum. Da kaze; ako je vasa pretpostavka savrsenih informacija zaista tacna, onda vasa pretpostavka o trzisnoj gresci nije tacna, jer bi ljudi u tom slucaju trgovali eksternalijama na opisani nacin". Zapravo, njegov clanak je jedna od suptilnijih kritika teorije savrsene konkurencije. On to kaze direktno.

Kao sto i ti kazes, on nije imao nameru da razvije neku normativnu teoriju eksternalija. Mislim da su istu gresku pocinili Posner, Stigler i ekipa koji su ga preveli u neoklasni vokabular i kriticari austrijske skole, poput Blocka i Hulsmana koji su bazicno (i s pravom) napadali Posnerovu i Stiglerovu verziju kao Coaseovu. Mada, mislim da i sam Coase ima neke formulacije koje vuku na tu stranu. Recimo ideja maksizimacije ekonomske korisnosti iu slucaju odsustva definisanih vlasnickih prava. To je zasnovano na istoj ideji koju su zastupali Lange i Lerner u raspravi o socijalizmu s Mizesom i Hajekom, a sto je najbojle kritikovano u Buchananovom Cost and Choice; da mozes da imas neki objektivni "kardinalni" standard troskova i koristi van sistema cena i privatnih vlasnickih prava. Ako je sudija u stanju da kreira kardinalnu lestvicu korisnosti u slucaju kad nema vlasnickih prava, sto ne bi i inace? Zasto bismo inace pretpostavili da trziste bolje alocira resurse od sudija?

Budimir said...

Moram da kazem da je ovaj mali esej nevidjeno cepanje dlake na cetvoro. Budimir Drincic, advokat

Vlada M said...

Hvala Vam na ovom iscrpnom objasnjenju.

Neke stvari su mi sada jasnije :)