U Srbiji postoji uverenje da je konzervativniji pristup ekonomiji (privatizacija, ukidanje subvencija i niska javna potrošnja) nepopularan. Ova pretpostavka je pogrešna. Evo nekoliko primera:
Guverner Jelašić u poslednje vreme poziva na stezanje kaiša što za njega predstavlja nepopularan ali neophodan potez. Sa druge strane, o Jelašiću nikada nije bilo izgovoreno više lepih reči (smatra se glasom razuma) nego sada i nesumnjivo je danas popularniji nego pre dve godine.
Božidar Đelić je bio najpopularniji kada se predstavljao kao Boža Derikoža i kada mu je osnovna poruka bila da je državna kasa prazna i da ne može da se rasipa novac. Bez obzira što nikada nije ozbiljno smanjivao potrošnju javnost je imala predstavu o njemu kao o odgovornom političaru koji vodi računa o novcu poreskih obveznika. Sa vremenom se ova poruka pretvorila u poruke o neophodnoj socijalnoj ulozi države a sa tim, mada ne isključivo samo zbog toga, je opala i njegova popularnost.
Mlađan Dinkić nikada nije bio popularniji nego kada je zatvorio četiri najveće državne banke i ostavio hiljade ljudi bez posla. Njegova komentar o sirotoj bankarskoj službenici u bundi će verovatno ući u anale srpskog političkog nastupa. Još poena je pokupio kada je najavio privatizaciju velikih javnih preduzeća i deljenje besplatnih akcija. Ove dve akcije su mu donele mnogo više političkih poena nego uspostavljanje NIPa što ga je bar po meni koštalo boljeg rezultata na narednim izborima. Da ga pitate danas koji je najbolji potez koji je povukao kao politčar pretpostavljam da bi rekao zatvaranje banaka. I da kaže nešto drugo ne treba mu verovati jer se stalno poziva na uspešan bankarski sektor u Srbiji.
Dragan Đilas najavljuje smanjenje plata od 10 procenata u gradskoj upravi (doduše samo malom broju rukovodilaca) i ukidanje privilegija službenih automobila, što mu je nesumnjivo najpopularniji potez koji je mogao da povuče. Skoro je izjavio (ili neko iz njegovog okruženja) da grad Beograd poštuje olimpijski uspeh Milorada Čavića ali da grad ne deli stanove. Ne treba se iznenaditi ni ako on politički profitira zbog namere da smanji državnu potrošnju.
Konzervativne ekonomske ideje itekako imaju svoju publiku u Srbiji. Građani vole odgovoran odnos prema novcu poreskih obveznika a samim tim i odgovorne političare što gore navedeni primeri i pokazuju. Činjenica da sve manje ljudi zavisi od državnih plata će još jasnije ukazati na potrebu da se promovišu ideje ekonomskih sloboda. Šta je najgore što može da se desi? Određena interesna grupa može da organizuje štrajk ali bi neispunjenje njihovih zahteva samo donelo političke poene onome ko im se javno usprotivi. Kada su malinari pre par godina blokirali Srbiju većina glasača nije bila na njihovoj strani. Iskustvo Margaret Tačer koja se usprotivila štrajku rudara upućuje na isto. Jedino pitanje je ustvari koji će političar prvi da naplati ček koji su građani već potpisali?
10 comments:
Sve to stoji. Ljudi vole odgovorne mere političara, ali problem nije toliko u pojedinim političarima, koliko u strankama koje vode. Stranke su leglo korupcije i rasipništva vlasti.
Ja mislim da su lideri itekako bitni. Pogledaj tvoju stranku. Čeda je samo odlučio da donese ekonomsko liberalni program i on je usvojen. Da je konsultovao organe stranke to nikada ne bi prošlo. Na forumu B92 su se ljudi danima zgražavali programom. Ipak, program je ostao jer je lider tako hteo.
Ko bi recimo u G17 mogao da rasipa drzavni novac ako Dinkic vodi kampanju o tome kako treba biti skroman u vlasti.
Ako ubedis lidera, ja mislim da si zavrsio posao.
Rasipanje državnog novca na sitnice nije suština problema, to je veoma mali procenat budžeta. Najveći troškovi su državno zdravstvo, državno obrazovanje, državna preduzeća... Sve to ima podršku naroda. Pa onda razne inicijative, akcije, za mlade, za stare, subvencije sportu, umetnicima, izvoznicima, malim preduzećima, velikim preduzećima, stambene... Sve to ima ogromnu podršku, svaka od ovih tačaka.
NARAVNO da niko ne voli kada političari očigledno rasipaju novac na privilegije. Ali to su sitnice, narod se bavi žirafama i cenom hrane u skupštinskom restoranu ali zato masovno podržava sve ove državne politike koje su 98% budžeta. A kada neki ministar propusti da troši novac na inicijative i akcije, prozivaju ga da je neaktivan, da ništa ne radi, da nema dobre ideje...
Slaviša da li misliš da bi smanjivanje javne potrošnje za 10% bilo nepopularno za većinu glasača? Ja smatram da trenutno nema popularnije mere.
Lazare,
baš sam hteo i da dodam u svoj prvi komentar da su i ti političari krivi što su im stranke takve.
I još nešto, ne možete da verujete kako je ozareno bilo lice moje bake danas kada je primila 4000 dinara od Krkobabića Jr. I još pismo pride!
I obećanje da će dobiti još 16000 sledeće godine.
ne znam da li ste videli današnjeg Coraxa?
To što ti misliš je samo tvoja percepcija, pogledaj istraživanja javnog mnjenja za objektivniji uvid. Vidi i moj prethodni post.
Da su reforme popularne bili bi popularni i reformatori, vodili bi kampanju na reformama, dobijali bi izbore.
"Da su reforme popularne bili bi popularni i reformatori, vodili bi kampanju na reformama, dobijali bi izbore." - upravo tako!
Odakle ti to da reformatori ne dobijaju izbore? Regan, Tačer. Kod nas ne dobijaju izbore jer reformatora nema. Sve političke stranke pričaju više manje istu priču o socijalnoj pravdi. LDP je izuzetak ali oni loše prolaze iz drugih razloga.
Ajde da nastavimo raspravu na narednom postu posto si se i tamo javio, a pro po javnog mnjenja.
Vanja, daj molim te skeniraj to pismo i posalji mi na mejl da ga okacim kao post. Skidam im kapu genijalna kampanja.
Post a Comment