Top 10

Evo da se i ja pridružim Slaviši i ostalima. Kao i oni, naglašavam da se radi o knjigama koje su na mene uticale, a ne obavezno onima koje smatram najboljim, pa ću ih zbog toga postaviti hronološki.

1. Skot Pek, Put kojim se redje ide. Da, nekad sam bila u tom fazonu. Prilično me blam da stavim ovu knjigu, ali je prosta činjenica da je ona, pored, ahem, knjiga Erika Froma i Karen Hornaj, igrala najvažniju ulogu u mom interesovanju za kliničku psihologiju. Autor u knjizi, izmedju ostalog, opisuje svoj "skok u prazno" (ili tako nekako), gde je okrenuo ledja roditeljima odlučivši da se bavi psihoterapijom, što je i mene motivisalo da krenem da studiram psihologiju. Stoga, po svojom praktičnim posledicama, skoro da nema knjige koja je na mene više uticala.

2. David G. Myers, Social psychology. Manje-vise običan udžbenik socijalne psihologije (Myers je donekle netipican jer je jedan od retkih religioznih psihologa). Jedna od stvari koje i dan danas vučem iz te knjige (mada naravno ne samo odande) je jednostavno i ubedljivo ispricana priča o tome kako su stavovi često posledica a ne uzrok ponašanja. Ta fundamentalna činjenica se stalno prenebregava, ne samo medju psiholozima koji to uporno ignorišu, nego i medju raznim dušebriznicima koji izdeklamovane stavove tretiraju kao autentične želje a realno ponašanje kao neuspešnu realizaciju istih, što otvara prostor raznim intervencijama ka korekciji "neoptimalnog" ponašanja.

3. Thomas Kuhn, The structure of scientific revolutions. Od svih knjiga, ovo je možda jedina o kojoj uopšte nisam promenila mišljenje iako sam je pročitala tri puta. Ovo je knjiga o tome kako naučni proces stvarno izgleda i, kad se prvi put pojavila, napravila je pravu pometnju u filozofiji nauke. Kuhn se školovao kao fizičar i postao je jedan od vodecih američkih filozofa, ali, je iznad svega bio sjajan psiholog i istoričar (preporučujem i njegovu knjigu "The Copernican revolution"). Philip Kitcher nam je pričao kako su, u vreme kad je Kitcher bio student na Princetonu, drugi filozofi ismevali Kuhna zato što nije umeo da se snadje u njihovim besmislenih pokušajima logičke rekonstrukcije znanja i nauke. Zvuči poznato?

4. Daniel Dennett, Consciousness explained. Još jedna knjiga koja nema nikakve veze sa ekonomijom, ali koja je polozila neophodne temelje za moje kasnije razumevanje iste. Poenta knjige je da svest (tj. iluzija svesti) nastaje koordinacijom distribuiranih i specijalizovanih mentalnih procesa.

5. Steven Pinker, How the mind works. Ah, Steven Pinker. Gledano po uticaju, taj uticaj je po mene bio ogroman, ali na kraju, najveći po tome što sam od njega čula, pre svega, za Thomasa Sowella, a zatim i Judith Rich Harris i Christinu Hoff Sommers. Kao što se vidi ovde, o njemu sam nekad imala izrazito visoko mišljenje. I dalje imam prilično visoko mišljenje, ali me njegov racionalistički pristup moralu i zagovaranje naučne rekonstrukcije društva nevidjeno iritiraju.

6. Alan Kors, Harvey Silverglate. Shadow university. Ovo je prva knjiga zbog koje sam počela da sumnjam da sa univerzitetima nešto nije u redu.

7. John Ellis, Language, Thought and Logic. Totalno opskurna knjiga, do koje sam došla jer ju je autor pomenuo u fusnoti svoje knjige "Literature lost" - a tu knjigu sam, s druge strane, preko volje pročitala jer mi ju je Amazon mesecima preporučivao (valjda zato što sam prethodno pročitala jedno pet knjiga umetničke kritike od Rogera Kimballa). Poenta jednog od poglavlja je da su vrednosni sudovi u sustini primitivni, grubi sudovi, a ne vrhunac kognicije, nesto sto je iznad obične deskripcije.

8. Thomas Sowell, The conflict of visions. Do ove knjige sam došla zahvaljujuci Pinkeru - poglavlje posvećeno politici u "The blank slate" je zapravo prepričavanje ove Sowellove knjige. Posle toga više nista nije bilo isto. Pročitala sam vise od deset njegovih knjiga, i sveukupno uzev, Sowell je osoba koja je na mene izvršila najveći intelektualni uticaj. Većina stvari koje sam pročitala od drugih ekonomista su samo potvrdjivale ili elaborirale ono što sam naučila ili zaključila čitajući Sowella.

9. Nathan Houser, Christian Kloesel. The Essential Peirce: Volume 1. Iz cele ove knjige sam pročitala sam nekoliko tekstova, ali je jedan od njih ("The fixation of belief") imao veći uticaj na moje razumevanje odlučivanja od desetina (stotina?) radova i knjiga na istu temu. Vrednost Peirce-ove ideje sam spoznala na seminaru iz indukcije gde smo raspravljali o tom tekstu. Kad sam krenula da objašnjavam šta iz njega sledi, profesor mi je rekao: "Toliko si me sad zbunila, bojim se da greškom ne izadjem kroz prozor".

10. Arthur Brooks, Who really cares. Ovu knjigu sam jako dugo imala u svojoj biblioteci ali je nisam čitala jer sam mislila da manje-više znam sve što u njoj piše. To se pokazalo kao prilično pogrešno. Knjiga se bavi ulogom religije i ideologije u dobrotvornom davanju, razlikama izmedju Evrope i Amerike i vezom različitih altruističkih činova (npr. davanje krvi, imanje dece, volontiranje). Knjiga nije u potpunosti rigorozna - njena osnovna vrednost je plauzibilna odbrana nekoliko neintuitivnih ideja. Ponajviše od svega, to je ideja da socijalizam pretvara ljude u sebične galamdzije čija se velikodušnost iscrpljuje u gromoglasnoj kritici drugih.

Lista knjiga

Među blogerima je ovih dana popularno nabrajanje knjiga koje su najviše uticale na njih. Tyler Cowen je nabrojao svojih deset, usledili su ostali, a evo sada i moje liste.

Ja sada daleko više čitam akademske članke nego knjige, a razne policy studije, novinske kolumne i blogovi takođe, kad se sve sabere, ostvare veliki uticaj. Drugo, ne radi se najboljim knjigama koje smo čitali nego o onima koje su najviše uticale na nas. Skoro sam čitao prelepu knjigu o istoriji svetske trgovine koju bih možda svrstao u 10 najboljih, ali sigurno nije na bilo kakvoj listi najuticajnijih. Uticajnost mnogo više zavisi od teme i od vremenskog perioda kada smo nešto čitali.

Svejedno, ovo je za mene deset najuticajnijih, hronološki:

1. Milton Friedman, Kapitalizam i sloboda - Zajedno sa Friedmanovom Slobodom izbora, prvi uvod u tržišnu ekonomiju i klasični liberalizam.

2. F. A. Hayek, Poredak slobode - Ovu knjigu sam uzeo iz biblioteke AAOM, a kada sam procitao prva dva poglavlja pozurio sam do knjižare da kupim svoj primerak jer sam bio ubeđen da će se rasprodati!

3. John St. Mill, O slobodi - O individualnoj slobodi u širem smislu, obrazovanju, razlicitosti. Neke druge liberalne klasike, čak i Misesa, moram da preskočim jer su relativno malo novog dodali u trenutku kada sam ih čitao.

4. Paul Krugman, Pop Internationalism - Da, Krugman je na listi, ali ovo je knjiga njegovih ranih tekstova o međunarodnoj ekonomiji. Mnoge sam već linkovao pojedinačno.

5. Bruno Leoni, Freedom and the Law - O razlici između demokratije i slobode, o razlici između zakonodavstva i prava. Ovo je pisano mislim 1961., dakle dosta pre Hayekove Law, Legislation and Liberty sa sličnom temom.

6. Richard Epstein, How progressives rewrote the Constitution - O borbi demokratije protiv ustava i o ulozi suda u sprovođenju ustavnosti i očuvanju ograničene vlade. Druga, slična knjiga ali sa konkretnim skorašnjim primerima iz prakse je Clint Bollick, David's Hammer - the case for an activist judiciary. Bilo koju od prethodne tri (Leoni, Epstein, Bollick) bilo bi lepo prevesti na srpski, sve su kratke i čitljive.

7. Steven Pinker, The Blank Slate - O ljudskoj prirodi, razbijanje mitova da je čovek rođen dobar ali ga društvo kvari, da je uticaj društva i vaspitanja presudan a da genetska osnova pojedinca ne igra ulogu.

8. Bryan Caplan, The Myth of the Rational Voter - znamo da demokratija nije savršena, ali Caplan je efektno pokazao da ljudi malo znaju o ekonomiji i da je to razlog zbog kojeg sami traže državnu intervenciju.

9. James Surowiecki, The Wisdom of Crowds - znanje se u masi sabira, eksperti su precenjeni. Evo dela ranijeg posta o tome, evo Željkinog prikaza iste knjige.

10. Gerd Gigerenzer, Gut Feelings - ponekad je intuicija bolja od razuma, ponekad je bolje odluku doneti na prvu loptu nego meriti troškove i koristi umišljajući da znamo šta radimo.

Pošto rekoh da su razni članci ponekad i važniji, ako opet preskočim nekoliko klasika za mene je verovatno najvažniji bio: Peter Boettke "Where did economics go wrong - modern economics as a flight from reality" (pdf).

Čudni naučni radovi

Na sajtu Oddee možete naći njihovu listu na kojoj su, između ostalih, izlistani i "Uticaj kantri muzike na samoubistva" i "Rektalna strana tela: izveštaji i sveobuhvatni pregled literature".

Ovome svakako treba dodati i "Koliko zombija poznajete? Korišćenje indirektnih anketa kao način za merenje napada vanzemaljaca i epidemije nemrtvih", (koji je očigledno napisan kao šala) kao i "Quantum Dating Market" (koji deluje ozbiljno). Iz abstrakta saznajemo:

We consider the dating market decision problem under the quantum mechanics point of view. Quantum states whose associated amplitudes are modified by men strategies are used to represent women. Grover quantum search algorithm is used as a playing strategy. Success is more frequently obtained by playing quantum than playing classic.

Tu je i "Gutanje mačeva i neželjeni efekti", a evo ga i naučni pristup "Generaisanju rep stihova".

Ni ekonomija ne zaostaje. Među zanimljivijim su "Ekonomija pranja zuba", članak koji je napisao Alen Blajnder, zatim "Teorija međuzvezdane trgovine" Pola Krugmana, u kojem on pokušava da odgovori na pitanje kako obračunati kamatu na robu u transportu koja se kreće brzinom svetlosti. Problem je, naravno, u tome što vreme ne teče istom brzinom za robu koja se kreće brzinom svetlosti i za posmatrače. Veoma zanimljiv tekst je i "Finansijski dokaz da je putovanje kroz vreme nemoguće". Dokaz se zasniva na opservaciji proste činjenice da su kamatne stope pozitivne. Da je putovanje kroz vreme moguće, putnici iz budućnosti bi dolazili i arbitražom sveli kamatnu stopu na nulu.

Intervju sa Hajekom

F.A. Hayek Interviewed By John O'Sullivan from FEE on Vimeo.

Kako jezera nestaju

Aleks Tabarok linkuje na jedan od najupečatljivijih dokaza superiornosti privatne svojine koji sam ikada video.

Pomoću Google Maps-a, pogledajte šta se desilo nakon nacionalizacije zemljišta u Zimbabveu. Pre nacionalizacije, zemljište je izgledalo ovako:



Jasna je razlike između privatnih farmi (desno) i "društvenih" farmi (levo). Nakon što su sve farme postale društvene, slika izgleda ovako:



Primetićete da jezera više skoro da nema. A prošlo je samo par godina.

CLDS u prvih 10

Centar za Liberalno Demokratske Studije je proglašen za 10-ti najbolji istraživački institut u Centralnoj i Istočnoj Evropi prema istraživanju Pensilvanijskog Univerziteta. Čestitamo!

Produktivnost kod Srba

Nakon kratkog pregleda Produktivnosti u Srbalja od pre nekoliko meseci, stiže nam mali apdajt o srpskim (ne)radnicima. Izgleda da nam je Milošević (sa jakim korenima u prošlosti) u amanet ostavio dve stvari: radnike koji nemaju ikakve radne navike i klasu sitnih preduzetnika sa izuzetnim radnim navikama. Kako se naši političari uporno udvaraju onoj prvoj grupi, dok su druge prvo temeljno iskorenili, a preživele posvećeno cede i teraju u sivi sektor, biće da je ova prva grupa brojnija. Evo i mene mrzi da pišem duže od četiri rečenice....

Američka sirotinja

Jedna od bizarnijih pojava na ovom svetu je količina srpskog verbalnog sažaljenja prema tzv. siromašnim Amerikancima.

Realno, i ti siromašni žive bolje od prosečnog Srbina, tim pre što su u najvećem broju slučajeva oni siromašni privremeno, jer se radi o mladim ljudima koji su tek zasnovali svoja domaćinstva.

Neki medju njima su siromašni jer su poverovali da obrazovanje vodi ekonomskoj produktivnosti, ili makar ličnom uspehu. Priskakanje poreskih obveznika ne bi li se odložilo neophodno suočavanje sa realnošcu je u tom smislu krajnje štetno, ali potencijalno korisno za razgradnju mita o američkoj sirotinji.

Najbesmisleniji aerodrom na svetu

LA Times piše o aerodromu u kineskom gradu Libou:

Upravljanje sa samo dva leta nedeljno nije previše motivisalo pedesetak zaposlenih na aerodromu. Ove večeri ekran veličine garažnih vrata pokazuje jedan jedini let.

To nije u skladu sa očekivanjima iz 2007. godine kada je otvoren aerodrom vredan 57 miliona dolara. Lokalni zvaničnici su bili toliko ubeđeni da će turisti nagrnuti u ovaj prelepi planinski region u jugozapadnoj Kini da su napravili terminal koji je dovoljno veliki da primi 220.000 putnika godišnje i pistu na koju može da sleti Boing 737 sa 140 mesta.

Ali, samo nekoliko čartera i jeftinih avio kompanija je uopšte počelo ovamo da leti. Za celu prošlu godinu je iz Liboa odleteo i u Libo doleteo 151 putnik.

Eliminisanje nepotrebnih troškova

Ko ne uči iz istorije osuđen je da je ponavlja:

Obama insistira, da bi uprkos ogromnim troškovima njegov predlog reforme zaprava smanjo sveukupne troškove zdravstvenog osiguranja tako što bi se eliminisali nepotrebni troškovi.

Ovo je bio standardni argument za socijalizam. Kapitalizam ne samo što je bio nepravedan, nego su se bespotrebnim takmičenjem među firmama sredstva traćila neracionalno. Sa druge strane, dobar centralni plan to može da ekonomizuje, što je osnova za ekonomsku superiornost socijalizma.

Ideje i interesi 2

Čitam Slavišin tekst, pa rekoh da napišem i nešto što ja mislim na tu temu. Meni se čini da ideje i interesi ne mogu ni samostalno, ali ni zajedno da objasne porast državne intervencije u pretodnih stotinak godina.

Prvo, zašto ne mogu samostalno. Za veliku promenu državne politike je nužno da u novim idejama neko prepozna svoj interes. Komunizam i fašizam se nisu raširili u prvoj polovini dvadesetog veka samo zbog "snage ideja", već i zato što su određene grupe ljudi u sprovođenju tih ideja videle svoj lični interes i bile spremne da poginu za njega. Jeste, bilo je potrebno taj interes opravdati nekim višim razlozima, ali su i tada ljudi znali da "za ideale ginu budale". Sa druge strane, većini interesnih grupa je teško da nešto "proguraju" ako uopšte nemaju podršku intelektualne elite i građana. Meni je zato veoma bliska teorija Brusa Jendla o švercerima i vernicima - dok vernici traže promenu politike iz "idealističkih" razloga, dotle šverceri na tome profitiraju. U tom kontekstu, ideologe bi mogli da smatramo svojevrsnim vernicima koji političarima daju opravdanje za vođenje politike koja je u korist određene uske grupe ljudi.

Ali, čini mi se da porast državne intervencije u proteklih 100 godina ne može da se objasni samo idejama i interesima. Mislim da su bitne makar još tri stvari, koje su doprinele povećanom mešanju države.

Prva je širenje demokratije. Kao najočigledniji primer, navodim žene koje su se izborile za pravo glasa upravo u prvoj polovini dvadesetog veka u većini zapadnih zemalja. Elektorat se duplirao, to ne može da nema posledice na ishod. O tome je pisao Džon Lot pre desetak godina. Svako ko se bavi izborima će vam reći da su teme koje interesuju žene drugačije od tema koje zanimaju muškarce. Ako pretpostavimo, što meni deluje razumno, da su žene manje sklone riziku od muškaraca, onda širenje država blagostanja nakon što su žene dobile pravo glasa savršeno ima logike, a Lot je našao i neke empirijske dokaze. Ali, dodao bih, veća averzija prema riziku ne implicira samo veće rashode za penzije, zdravstvo, školstvo i nezaposlenost, već i strožiju regulaciju vezano za zaštitu životne sredine, ispravnost hrane i slično.

Druga velika promena u poslednjih sto godina je tehnologija (pogledajte, recimo ovaj tekst. Tehnologija je učinila mogućim ono što ranije nije bilo moguće - administriranje složenog poreskog sistema, na primer. Takođe, trošenje državnih para je postalo lakše pratiti. Samo zamislite nekoga ko 1850. godine želi da uvede državni penzijski sistem - ko su obveznici, gde žive, kako da im dostave pare, kako da naplate doprinose, sve potpuno nemoguće, ili prohibitivno skupo. Zato o tome nije niko ni razmišljao, a ne zato što nije bilo zainteresovanih ili zato što su ljudi tada takvu ideju smatrali moralno ili ekonomski pogrešnom.

Takođe, treba naglasiti i uticaj tehnologije na samo formulisanje ekonomske politike. Hajekov argument da donosioci odluka često ne znaju šta rade jer nemaju informacije je kroz novu tehnologiju izgubio svoju uverljivost, jer su protivnici mogli da kažu - "kako to misliš da je nešto neizračunljivo, pa imamo kompjutere", ili "kako to misliš da političari nemaju informacije sa terena, pa pozvaće telefonom ljude na terenu da ih pitaju". Naravno, Hajekova teza nije ni bila direktno vezana za tehnologiju, ali je njegovim protivnicima usled razvoja tehnologije bilo lakše da takve kritike odbace. Recimo, pogledajte tekst Oskara Langea "The Computer and the Market":

In my essay I refuted the Hayek—Robbins argument by showing how a market mechanism could be established in a socialist economy which would lead to the solution of the simultaneous equations by means of an empirical procedure of trial and error. Starting with an arbitrary set of prices, the price is raised whenever demand exceeds supply and lowered whenever the opposite is the case. Through such a process of tatonnements, first described by Walras, the final equilibrium prices are gradually reached. These are the prices satisfying the system of simultaneous equations. It was assumed without question that the tatonnement process in fact converges to the system of equilibrium prices.

Were I to rewrite my essay today my task would be much simpler. My answer to Hayek and Robbins would be: so what’s the trouble?

Let us put the simultaneous equations on an electronic computer and we shall obtain the solution in less than a second. The market process with its cumbersome tatonnements appears old-fashioned. Indeed, it may be considered as a computing device of the preelectronic age.

Treće, došlo je i do velikih demografskih promena, što je uticalo i na preovlađujuće ideje i na preovlađujuće interese. Na primer, ako postoje državni penzijski i zdravstveni sistem, starenje stanovništva će praktično po definiciji dovesti do porasta državnih rashoda za te stvari, a samim tim i do poreza iz kojih se sve to finansira.

Moja poenta je, u stvari, da nije ideja o povećavanju uloge države (i interesi koji iz toga proizlaze) "pala s Marsa" između dva svetska rata. Te ideje i interesi su oduvek bili tu, oduvek je bilo ljudi koji su verovali da svet nije pravedan i da država "tu mora nešto da uradi", kao što je oduvek bilo ljudi koji su želeli da se ogrebu o državu.

Ali, uslovi su se stekli tek pre stotinak godina, kada je, sa jedne strane, došlo do povećanja tražnje za državnom intervencijom, a sa druge strane do obaranja troškova državne intervencije. Ravnotežna količina je prosto morala da poraste.

Hajek i konkurencija

Ovo je po mom sudu jedan od najvažnijih ekonomskih tekstova 20-og veka. Objavljen je u knjizi "Individualizam i ekonomski poredak" 1948 godine. Ako postoji nešto što direktno podriva same temelje moderne mikroekonomske teorije, onda je to ovaj tekst. On kaže, dosta direktno i neuvijeno, da je teorija savršene koknurencije, osnova svih udžbeničih "objašnjenja" konkurencije, glupost. I naravno, iz istog razloga, ne postoji ni jedan tekst tog kalibra koji je temeljnije ignorisan i prećutkivan od strane mainstream ekonomista. Evo jednog citata koji će vam pokazati zašto:

It appears to be generally held that the so-called theory of "perfect competition" provides the appropriate model for judging the effectiveness of competition in real life and that, to the extent that real competition differs from that model, it is undesirable and even harmful. For this attitude there seems to me to exist very little justification. I shall attempt to show that what the theory of perfect competition discusses has little claim to be called "competition" at all, and that its conclusions are of little use as guides to policy.

The reason for this seems to me to be that this theory throughout assumes that state of affairs already to exist which, according to the truer view of the older theory, the process of competition tends to bring about (or to approximate) and that, if the state of affairs assumed by the theory of perfect competition ever existed, it would not only deprive of their scope all the activities which the verb "to compete" describes but would make them virtually impossible.

Posebno je zanimljijvo da uočimo da je Hajekov tekst frontalni napad na SVE pretpostavke teorije savršene konkurencije, dakle jednako pretpostavku savršenih informacija, velikog broja firmi, homogenih resursa i "slobodnog ulaska". Stoga njegova kritika važi podjednako za sve varijante ove teorije, uključujući i neke inovativne verzije poput takozvane teorije savršeno kontestabilnog tržišta koja se često reklamira kao velika inovacija, a u stvari pretpostavlja samo prepakivanje stare teorije kroz napuštanje jedne (veliki broj ponuđača) ali zadržavanje drugih, jednako neodrživih pretpostavki (savršene informacije i slobodan ulaz), i jednako podleže istom tipu prigovora kao i standardna teorija.

Ironično je da ekonomisti koji inače hvale Hajeka generalno, a posebno njegovu teoriju o decentralizovanom znanju, istovremeno odbacuju očiglednu primenu te teorije. Kad stignemo do objašnjenja konkurencije, odjednom umesto sveta nesavršenih ljudi, ograničenog znanja i proizvodnje koja zahteva resurse i vreme, ulazimo u Zemlju čuda, u kojoj su sve informacije svima dostupne (pa se stoga "asimetrične informacije" smatraju nekim teorijskim skandalom koji zahteva opravdanje), proizvodnja momentalna, resursi homogeni, fabrike niču u vakuumu (nulte "barijere ulasku") i proizvođač kao robot proizvodi identičnu stvar, i može da konkuriše samo povećanjem proizvodnje, ne snižavanjem cena i poboljšanjem kvaliteta (jer te procedure ruše temeljne postulate savršene konkurencije, zadati, "parametrarski" karakter cena i homogenost proizvoda).

Problem sa ovom teorijom je isti kao i sa marksizmom. Stalno nam se priča da je teorija jedna idealizacija, i da stvarnost nije ni blizu tako savršena kao teorija. Kad ne kažu "dole sa stvarnošću" (tj "živeo SSSR", odnosno "razbucajmo monopole poput Standard Oila i Microsofta iako snižavaju cene i poboljšavaju kvalitet) i marksisti i neoklasičari kažu da treba da budemo malo tolerantniji prema stvarnosti, jer je marksizam suviše dobar za palu ljudsku prirodu, a savršena konkurencija suviše idealna za pali, nesavršeni svet. No, potpuno obratno je tačno - stvarnost je u oba slučaja bolja od ideala. Realni komunizam je bio bolji od komunističkog ideala upravo zato što NIJE (do kraja) realizovao jednu apsurdnu ideju, kao što je i realno tržište efikasno upravo zato što NE FUNKCIONIŠE po principima "savršene konkurencije", tj što se ne svodi na svet kloniranih robota koji ne zarađuju, ne konkurišu, ne bore se, ne reklamiraju, ne stiču reputaciju, nego izjednačavaju granične troškove sa cenama van prostora i vremena.

Špekulacija kursom

Pojedine banke na dnevnom nivou špekulišu kursom i NBS treba to da sankcioniše, rekao je Goran Pitić, predsednik UO Sosijete ženeral banke.

Špekulacija, naravno, ne treba da se sankcioniše. Kao što Aleksandar izjavljuje u istoj vesti, to je normalna tržišna aktivnost. Načelno je špekulacija veoma korisna, jer izjednačava cenu tokom vremena. Špekulator kupuje kad je jeftino i tako utiče na podizanje te niske cene, a prodaje kad je skupo i kad je nestašica, i tako sam obara tu visoku cenu i smanjuje nestašicu.

Bankarska špekulacija nije različita, osim što je jako kratkoročna pa se ovaj efekat ne vidi kao kod recimo godišnje spekulacije pšenicom. Ali sporna stvar je što ovde cena ne raste ili opada spontano, dejstvom tržišnih sila, pa da špekulatori nešto tu predviđaju i na osnovu toga odlučuju da kupe ili prodaju. Ne, cena se menja intervencijom Narodne banke Srbije. Samo NBS odlučuje kada i za koliko će promeniti kurs dinara. A iz toga sledi jedna važna stvar: odluke o špekulaciji ne donose se u istraživačkim odeljenjima poslovnih banaka, nego za stolom u Que Pasi (kafić blizu NBS, gde se sreću narodni i poslovni bankari.) Zato pojedine banke špekulišu, a neke druge nemaju tu mogućnost -- ustvari samo nemaju informaciju.

Rešenje nije sankcionisanje špekulacije, kao što nije ni zatvaranje Que Pase. Rešenje je jedino prestanak ovakvih intervencija NBS. Ili pustiti dinar da stvarno pliva, ili uvesti pravi fiksni kurs vezan za evro.

Ideje, ne interesi

Moj članak o uzrocima rasta države tokom 20. veka je objavljen u Independent Reviewu, ali nije dostupan bez pretplate. Mislim da će postati dostupan za 6 meseci ali svakome ko hoće sada mogu poslati svoj fajl.

Ovo je apstrakt:

According to a recent survey, a large majority of the members of the American Economic Association believes that special interests play a major role in policy formulation. John Maynard Keynes may have been closer to the truth, however, when he wrote, “it is ideas, not vested interests, which are dangerous for good or evil.”

Ekološki osvešćena vlada

Ovih dana vlada je odlučila da na novi način zavuče ruku u novčanik svojih građana. Doneta je Izmena i dopuna Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada. Odnosno, ko kupi neku belu tehniku, mobilni ili neki od proizvoda pobrojanih u uredbi plaća u startu njihovu reciklažu. Reklo bi se na mestu.

Jedna stvar me čini veoma skeptičnim. Sav novac koji se prikupi na ovaj način ićiće u državni fond koji će podsticati razvoj industrije reciklaže. Imajući na umu kako funkcioniše naša država čini mi se da ćemo dobiti još jedno skupo nedonošče.

S druge strane propušteno je da se kopira vrlo jednostavno hrvatsko i nemačko iskustvo sa plastičnom ambalažom koje je te zemlje za par meseci bukvalno očistilo od smeća koje krasi sve krajolike Srbije.

Nesanica

Sa inače bizarnog skupa bez dnevnog reda sa pompeznom nazivom stigla je dirljiva vest. Naši veliki kapitalisti pate od nesanice. Gotovo da su mi suze krenule na lament nad filantropima koji su se zadužili da bi spasili propale firme i sada im je malo frka jer su se zaneli sa leveridžom. Pored toliko mesta za poentiranje nad štetočinskom politikom vlade, istaknuta je stara istina da su najveći ljubitelji rent seekinga upravo velike firme koje "ne smeju" da propadnu zbog potencijalnih socijalnih problema.

Rusi o Srbima

I Srbima iz teško shvatljivih razloga dragi Rusi dali su ocenu poslovnog okruženja u Srbiji Ako se ima u vidu da je ocenu dao diplomata koji koristi malo sofisticiraniji rečnik, jasno je da smo konačno i sa istoka dobili potvrdu da smo tamo gde su nas svrstavale sve organizacije koje ne prodaju dobre ocene poslovnog okruženja i lika i dela reformista.

Privatizacija zemljišta

Podigla se prilična prašina oko vladine uredbe o konverziji prava korišćenja u pravo svojine nad zemljištem, uz naknadu. Ovde možete pročitati mišljenje Saveta za borbu protiv korupcije, a ovde odgovor Nebojše Janjića, pomoćnika ministra za prostorno planiranje.

Kratak uvod, za one koji ne razumeju o čemu se radi. Svo gradsko zemljište je (bilo) državno. Donošenjem novog Zakona o planiranju i izgradnji predviđeno je da se zemljište privatizuje suštinski na dva načina - uz naknadu i bez naknade. Bez naknade će zemljište ispod svojih kuća (stanova) dobiti sva fizička lica, kao i veliki deo pravnih lica. Naknadu za konverziju će platiti samo oni koji su firme stekli u postupku privatizacije, ili kroz stečaj. Sada je uredbom vlada definisala i način utvrđivanja te naknade, kao razliku između sadašnje "tržišne vrednosti zemljišta" i "revalorizovane ukupno plaćene cene kapitala, odnosno imovine".

To konkretno znači da, ako se proceni da zemljište vredi 3 miliona evra, a firma je plaćena 10 miliona, naknade neće biti. Ali, ako se proceni da zemljište vredi 10 miliona, a da je firma plaćena 3 miliona, naknada će iznositi 7 miliona. Naravno, moguće je naći brojne zamerke ovakvom modelu.

Prvo, kako će Poreska uprava da odredi "tržišnu vrednost zemljišta", kada tržište zemljišta kao takvo nije ni postojalo?

Drugo, zašto u obzir uzeti celu "plaćenu cenu kapitala", kad su pored prava korišćenja zemljišta kupljene i zgrade i mašine i brend i sve ostalo? Ako ja dobro shvatam primedbu Danila Šukovića, on misli da nikakvog odbitka ne bi bi ni trebalo da bude. Ja mislim da nekog odbitka svakako treba da bude, jer je deo plaćene cene upravo bilo i "pravo korišćenja zemljišta", pa ne bi bilo fer dva puta plaćati za istu stvar. Ali, kako od iznosa od recimo 5 miliona evra proceniti koliko je plaćeno za "pravo korišćenja zemljišta", a koliko za zgrada, a koliko za položaj na tržištu? To je praktično nemoguće i zato mi se čini da je ovde Šuković samo delimično u pravu. A, tu je bitna i sledeća primedba.

Treće - zašto uopšte praviti razliku između pravnih lica? Niko nikada nije ni kupio zemljište, već samo objekat na njemu (i pripadajuće pravo korišćenja zemljišta). Da li je objekat kupio od privatnog pravnog ili fizičkog lica, ili od države u postupku privatizacije, ne bi trebalo da bude bitno - zemljište je sve vreme bilo i ostalo državno. Dakle, ili treba svi da plate državi za zemljište, ili niko. Zašto bi posebno kažnjavali ljude koji su javno, na tenderu ili aukciji kupili preduzeće, a zemljište bi besplatno dobijali svi oni koji su zemljište "na korišćenje" dobijali potpuno besplatno od opštine ili ga ko zna kako pribavljali. Sad oni ispadoše bolji od ovih koji su firme kupili javno.

Četvrto, šta je uopšte "ukupno plaćena cena kapitala"? Jasno je o čemu se radi kada se govori o firmama koje su privatizovane po Zakonu o privatizaciji iz 2001, ali šta sa onim ranijim? Tu je bilo i besplatne podele akcija, pa onda "vlasničke transformacije kroz dokapitalizaciju", pa trgovanja preko berze, niko živi ne zna šta tu tačno znači fraza "plaćena cena kapitala".

Ali, dolazim do poente, uz sve ove probleme meni ipak nije jasno koji bi način privatizacije zemljišta bio bolji, a tehnički i politički izvodljiv. Dakle, ovo jeste loše, ali ne vidim bolji način. A loše je, jer je rađeno naopako - što su prvo privatizovane firme, pa tek onda zemljište. Da je sve išlo prirodno, da je zemljište prvo "poklonjeno" društvenim firmama, pa onda takve firme prodavane, ne bismo bili u problemu u kojem smo sada.

Postoje dva načelno možda bolja načina privatizacije (bez ulaženja u problem restitucije i gomile tehničkih detalja) - poklanjanje zemljišta svima i prodaja zemljišta svima. Da je vlada poklonila zemljište svima, ne bi je oprali ni Dunav ni Sava. To bi bila tema sledećeg Insajdera. A prodaja zemljišta svima nije dolazila u obzir iz čisto političkih razloga - kako ubediti birače da sada treba da plate za nešto za šta su sve vreme i mislili da je njihovo?

I tako smo došli do jedinog politički izvodljivog rešenja - uzmi samo od onih za koje narod misli da imaju. Na kraju će se ispostaviti da je u 99% slučajeva cena plaćena za firmu veća od vrednosti zemljišta i ti ljudi neće morati ništa da plate. U onih 1% slučajeva će morati nešto da plate (neki možda i mnogo para), ali nisam siguran da će tako prikupljene pare moći da opravdaju maltretiranje cele privrede, Poreske uprave, opštinskih administracija, a sutra verovatno i sudova. Loš kompromis, ali mogu da zamislim i mnogo gora rešenja. Sve u svemu, čini mi se da je ovo najmanje loše - barem će vlasnik objekta i vlasnik zemljišta da bude isto lice.

Tri zanimljiva teksta

1. Post Džejmija Vajta o reformisanju izbornog sistema.
2. Akademska autobiografija Judžina Fame, vodećih finansijskog ekonomiste.
3. Esej Grega Menkjua na temu moralnosti poreske politike.

Ron Paulov program

Već duže vreme slušajući govore Ron Paula jedna stvar mi je bila vrlo čudna: zašto, naime, on nikad, ali bukvalno nikad, ne govori o zdravstvenom osiguranju i penzijama i potrebi da se to reformiše? Uvek su u prvom planu samo popularne stvari sa kojima se mogu steći poeni ili levo ili desno: napadi na Fed i "bankstere", ili pak napadi na neokonzervativce i njihove ratove i vojnu potrošnju. I u CPAC govoru koji smo ovde već komentarisali spominjao je kako će vojna potrošnja da bankrotira Ameriku. Međutim, čudno da nije spomenuo trilione dolara nefundiranih obaveza u zdravstvenom osiguranju i penzijama, i Obamine planove da nacionalizuje zdravstveno osiguranje, ili pak činjenicu da na redistributivne programe danas otpada oko 50% federalnog budžeta, a da će za 10 godina otpadati preko 70%. Kako misliš da smanjiš dug, deficit, potrošnju i poreze ako nemaš ideju šta uraditi sa "entitlements" programima koji će vrlo uskoro da jedu 3/4 federalnih para, i čak ih uopšte i ne spominješ u svojim govorima?

U svom predsedničkom planu koji je objavio na sajtu Lew Rockwella, Paul razjašnajva ovu dilemu: on nikad ne govori o reformi države blagostanja naprosto zato što ne planira da reformiše državu blagostanja. Iako u uvodu obećava demontažu "welfare-warfare state", to je samo prazna priča, jer detaljne tačke tog programa koje dalje čitamo pokazuju da on zapravo hoće da demontira samo warfare state (tj smanji drastično vojni budžet), ali istovremeno da dramatično poveća potrošnju na redistributivne programe. On kaže da će drastično skresati vojnu potrošnju, ukinuti cororate welfare i neke birokratske agencije, i da će te uštede koristiti da oporavi Medicare, Madicade i penzioni sistem!

Čudno, ali čovek bi pomislio da libertarijanski predsednik, kad drastično skreše državnu potrošnju u bilo kojoj oblasti, treba da smanji poreze narodu, a ne da zadrži postoječi nivo oporezivanja i samo prespe iste pare u druge propale državne programe koji su nepopravljivi i koji će u bliskoj budućnosti da fiskalno razore tu zemlju. On doduše napominje da je njegov "konačni cilj" sistem u kome će ljudi moći da biraju da li da plaćaju državno penziono i zdravstveno osiguranje ili da imaju samo privatno, ali je to čisto "ne lipši magarče do zelene trave": njegov neposredni politički cilj je da oporavi i "postavi na noge" postojeće sisteme dizajnirane od strane progresivaca od Njudila naovamo. On čak ni ne obećava da će išta preduzeti kao predsednik da reformiše te propale sisteme (osim ubacivanja stotina milijardi u iste). Ovo je potpuno nelogično i može se objasniti samo politikanstvom i odsustvom bilo kakve želje za reformama. Jer ako misliš da su redistributivni programi nesolidni, onda moraš početi da ih demontiraš što pre, a pod tranzicijom da ne podrazumevaš neodređeni vremenski period zadržavanja postojećeg sistema dok se navodno ne oporavi, nego zaista troškove tranzicije ka novom sistemu koji moraš lansirati ODMAH. Jer ako je te programe moguće fiksirati sa više para, čemu onda govor o privatizaciji? Ako nije moguće, zašto onda čekati Ad Kalendas Grekas sa reformom?

Ovo je vrlo razočaravajuće. Kakav je to "libertarijanac" koji misli da treba sačuvati državu blagostanja onakvu kakva jeste na neodređeno vreme? Kongresmen iz Viskonsina Paul Ryan ima plan za demontažu države blagostanja koji je deset puta radikalniji, iako je i on vrlo daleko od savršenog. Ryan naime predviđa uvođenje neke vrste blažeg čileanskog penzionog modela gde bi dve trećine doprinosa za socijalno osiguranje išlo u postojeći penzioni sistem, a trećina na lične štedne račune, kao i fazno ukidanje Medicarea i Medicaida koje bi započelo odmah. Ovaj plan su već prihvatili i Sara Pejlin i nekoliko drugih važnih republikanaca. Ja mislim da je Ryanov plan nedovoljan i parcijalan, posebno u domenu penzione reforme. Ali, i to je mnogo više od ovog što nudi Paul. Što bi iko ko veruje u klasični liberalizam glasao za Ron Paula kad on ne nudi nikakav ozbiljan program, već samo prazne priče bez ikakve supstance?

Grčka i Letonija

Obe su u sličnim problemima, Letonija malo više zbog svetske krize, Grčka malo više zbog neodgovornosti sukcesivnih vlada i nagomilanog duga. Ali u suštini obe su u situaciji da moraju da smanje standard.

Tipičan odgovor na ovu vrstu kriza bila bi devalvacija valute. Kad bi još uvek imala drahmu umesto evra, Grčka bi devalvacijom mogla da jednim potezom realno smanji domaću potrošnju i standard i da usmeri resurse u izvoz, što bi onda pomoglo u otplati duga. Ako zemlja nema svoju valutu, ona i tada ipak mora da u nekom smislu devalvira, odnosno smanji potrošnju, plate i cene u zemlji (što još i zovu "unutrašnja devalvacija"). A to je teško.

Letonija ima svoju valutu, ali nije izabrala njenu devalvaciju, nego je izabrala upravo ovaj teži put unutrašnje devalvacije. U poslednje vreme plate u Letoniji opadaju a počela je i deflacija cena.

Ali jedna stvar je tu posebno zanimljiva. Grčka bi volela da može da devalvira, ali ne može; Letonija može ali neće. Glavni razlog zašto se Letonija odlučila na teži put je to što bi devalvacijom pokvarila izglede da zadovolji mastriške kriterijume za priduživanje evro zoni. A kod Grčke ne samo da to ne igra ulogu jer za Grčku kriterijuma više nema, nego je situacija potpuno obrnuta -- upravo zato što pripada evro zoni Grčka je mogla da se ponaša neodgovorno i dođe u ovu situaciju. Pripadnost evro zoni znači da su troškovi vaše neodgovornosti socijalizovani jer ih dele svi u evro zoni. Isti podsticaji zbog kojih je došla u ovu situaciju važe i sada kad se traži odgovor na nastalu krizu. Pošto nema spoljne, reklo bi se da je unutrašnja devalvacija za Grčku nužnost, ali postoji i dodatna mogućnost da se čeka i traži pomoć Nemačke i ostalih u evro zoni.

Ispada da je pridruživanje evru dobra stvar -- a sam evro i ne toliko. Možda isto važi i za Evropsku uniju.

Kakvo iznenađenje!

B92:

Bivši pukovnik u vojsci Severne Koreje otkrio je da su vlasti u Pjongjangu diktatori koji žive u luksuzu, dok njihovi sugrađani pate u siromaštvu..

A ja mislio da se vlasti Severne Koreje iskreno bore za neki bolji svet... Dalje piše:

Protiv partije, protiv nižih članova partije, protiv visokih funkcionera niko ne sme da kaže ni reč protiv Centralnog komiteta. Ako kažete i jednu reč, odmah ćete nestati. Ta banda održava sistem u Koreji. "Mali diktator" ne može da sistem održava sam, nego to rade funkcioneri, nekih 20 do 30 hiljada ljudi. Oni su svemoćni, koriste i maltretiraju obične građane.

Politička ekonomija platana

Odličan post Spider Jerusalema na Agro Gerila blogu.

Borba za platane na Bulevaru i Zvezdarsku šumu prema tome nije nikakva borba za javni interes po sebi, jer njega kao takvog i nema. Imamo samo ono što mi kao pojedinci i grupe smatramo da je javni interes, sve ostalo je sofisterija i politički populizam koji je, ovoga puta, uperen protiv samih političara.

Naučna infrastruktura

Piše B92, vezano za zaduživanje kod EIB-a za 200 miliona evra za "srpsku nauku":

"Obezbeđivanje investicije od 200 miliona evra predstavlja izuzetan doprinos razvoju naše zemlje i govori o drugačijoj vrednosnoj orijentaciji države Srbije", rekao je Tadić na svečanosti u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Malo niže u tekstu piše:

...planirana je i izgradnja 1.000 stanova za naučne radnike u Srbiji.

Koliko može da košta 1.000 stanova? Rekao bih, ne manje od 100 miliona evra. To je pola kredita, a i ne vidim neku "drugačiju vrednosnu orijentaciju". Pa državni "naučni radnici" (kako glup izraz) su i ranije dobijali stanove od države.

Velimir Bajkić

Ljudi brzo zaboravljaju. Još pre dve godine izgledalo je da čovečanstvo ide u ekonomsku i socijalnu katastrofu. Industrija u svetu radila je prosečno sa 20% kapaciteta; cene su bile pale za 50-80%, otplata najvećeg dela dugova izgledala je beznadežna. Jedan veliki deo fabrika predstavljao je staro gvožđe; jedan veliki deo hartija od vrednosti postao je bio non-valuers, a priličan broj milionera, naročito u Americi, pao je na prosjački štap....

Protivnici kapitalističkog privrednog sistema nisu se više ni deranžirali da ga ruše, toliko je on izgledao truo i sklon padu.

Među onima koji nisu gubili vere i koji su naprotiv verovali da će opet doći staro blagostanje, a čiji je broj bio veoma mali, bilo je najviše ekonomista. Oni su tvrdili da privredna depresija od 1929. godine, neobična po dubini i po obimu, nije kriza kapitalizma. Oni su tvrdili da ova kriza nije ništa drugo nego jedan konjukturni prsten, upravo jedan deo konjukturnog ciklusa (kruga), jedna njegova faza koja će automatski biti odmenjena poletom, kao što je bilo već deset puta ranije.

Ovo je odlomak iz knjige "Izabrani spisi" Velimira Bajkića, koju je priredio Boško Mijatović, iz članka "Šta bi sa krizom kapitalizma?", a koji je inicijalno objavljen u časopisu "Narodno blagostanje" 1937. godine.

Danas na promociji knjige je Boško tvrdio da je Bajkić najbolji naš ekonomista iz prve polovine dvadesetog veka, a nažalost skoro niko nije čuo za njega. Bio je doktor ekonomije, bankar, osnivač cementare u Popovcu, publicista, a jedno vreme i političar u tadašnjoj Liberalnoj stranci.

Knjigu je izdao Službeni glasnik, košta oko 1000 dinara. Za sada sam samo preleteo kroz nekoliko članaka, sve je zapanjujuće relevantno - naslovi nekih od tekstova su "Pred reformom neposrednih poreza", "Naša Narodna banka i njena kamatna stopa", "Priroda i uzroci današnje ekonomske krize kod nas", "Osnova jednog zakona o akcionarskim društvima", "Kartel", "Dirigovana privreda", "Evropska unija", "Jedna ekonomska zabluda naših političara".

Sve u svemu, koga iole zanima ekonomija ili domaća istorija, prosto mora da pročita ovu knjigu.

Evropa 2020.

Bogdan, moj prijatelj iz Poljske, mi je skrenuo pažnju da je Evropska komisija juče predložila novu strategiju, pod nazivom "Evropa 2020 - evropska strategija za pametni, održivi i inkluzivni rast". Možete je naći ovde.

Evo šta kaže Bogdan u mailu, kakve bi to efekte moglo na nas da ima:

S tom strategijom je mali problem posto ona ce uticati u velikoj meri na sledeci budzet Evropske Unije (2013-2020). Prema toj strategiji bice mnogo manije novca za smanjivanje razvojnih razlika koje postoje medju regionima i drzavama u EU (tzv. politika kohezije), jer vecina sredstava otice na investicije u nauku i istrazivanja, privrede osnovane na znanju kao i razvoj ljudskog kapitala i ciljeve povezane sa ekologijom (zivotna sredina).

To puno znaci za vas ukoliko bi Srbija i druge zemlje Balkana dalje zelili da postanu clanovi EU. Znaci, nece biti novca na investicije u infrastrukturu, zeleznicu etc.

Meni se cini da se mnoge stvari u Evropskoj Uniji menjaju.

Kako je Milton Friedman spasio Čile

To je naslov iz WSJ, a evo zašto:

Zemljotres na Haitiju je bio jačine 7.0 na Rihterovoj skali i ondeo je 230.000 života. Zemljotres u Čileu je bio jačine 8.8, što je ustvari 500 jače nego haićanskih 7.0 jer je Rihterova skala logaritamska. A broj žrtava u Čileu, 711.

Videli smo i ranije da ljude na Haitiju prošlog meseca nije usmrtio zemljotres nego siromaštvo. A za to što se isto nije dogodilo u Čileu, najzaslužniji je Milton Friedman, odnosno reforme koje je Čile od 1970-ih godina po njegovom receptu sproveo.

Poenta je odlična, osim što daleko prenaglašava ulogu Friedmana u tome. Čile je spasila snaga ideja. Friedmanova uloga se svela na seriju predavanja u Čileu i jedan 45-minutni sastanak sa Pinočeom. Ali Friedman je imao predavanja i sastanke sa liderima svuda u svetu pa nisu svi sprovodili reforme.

Presudna je bila druga stvar, otpočeta daleko pre Pinočea i Aljdendea. Katolički univerzitet u Čileu je krajem 1950-ih dogovorio saradnju sa Univerzitetom u Čikagu u programu koji je vodio Al Harberger. Čileanski studenti koji su odlazili u Čikago još od 1960-ih su se 1970-ih vraćali sa doktoratima. A Univerzitet u Čikagu je tada bio drugačiji nego bilo koje drugo mesto u svetu -- studentima su predavali Friedman, Harberger, George Stigler, Ronald Coase, Hayek je bio negde tamo mada ne na istoj katedri, nešto mlađi Gary Becker i Donald McCloskely -- skup ljudi koji je stvorio jedinstvenu intelektualna atmosferu (koja je u međuvremenu nestala jer se Čikago uklopio u mejsntrim i sada se ne može razlikovati od ostalih. Mesto koje se sada razlikuje je George Mason univerzitet, ali on nema jednaki prestiž.)

Studenti koji su se vraćali su istovremeno bili najkvalifikovaniji ekonomisti u Čileu i desilo se da ih Pinoče, koji sam nije ništa znao o ekonomiji, redom postavi na ključna mesta. Ovde stalno pominjemo Josea Pineru, koji je postao ministar za rad i sproveo prvu privatizaciju penzionog osiguranja, ali bilo je i važnijih čikaških dečaka od njega, na mestima od ministra finansija do guvernera centralne banke, sve vreme od sredine 1970-ih do 1989.

Tako ide prava priča. Friedmanovu ulogu u bilo čemu je teško preceniti, ali u ovom slučaju njegova lična uloga je bila minimalna, a ključna je bila ideja asocirana sa njim i sa Čikagom. Živote na Čileu 2010. spasao je ugovor o studentskoj razmeni između dva univerziteta koji je neko potpisao pola veka ranije.

Brajtonska čajanka u 5.30

Čajanka se širi: nakon "neobostonske", britanska The Freedom Association je organizovala Brighton Tea Party. U 5.30, kako i priliči... U ovom slučaju, avatar kralja Džordža bi verovatno bio Van Rompuy iz prethodnog posta koji oličava taxation without representation. Naravno, laburistička uvećanja nameta od početka nove ere 1997, takođe su tema brajtonske žurke. Jedan od vođa pokreta je Dan Hannan, libertarijanski usmereni član Konzervativne partije.
Inače, Hannan piše u Telegraphu. Bio je protivnik Lisabonskog sporazuma i njegov evroskepticizam je na liniji "Bruges-a".Popularan je njegov govor upućen Gordonu Braunu, u kome ga naziva aparatčikom brežnjevskog tipa.

Naravno, pitanje je da li Tea party pokret ima kapacitet da postane novi modalitet evroskepticizma i organizovane grupe u EU upravi. Kad smo kod stranačkog libertarijanizma u Britaniji, koliko znam, postoji jedna nova stranka koja je otvoreno libertarijanska, ali je to tek šačica članova...Postoje takođe libertarijanski članovi Konzervativne stranke, mada je sa aktuelnom konvergencijom zvanične torijevske politike ka laburizmu malo verovatno da ta pozicija postane ozbiljna frakcija. Na primer, ako se uporede zvanične politike prema MCS (mediji, kultura, sport - čak je i šifra programskog paketa ista u obe stranke), teško je pogoditi koji program pripada laburistima a koji torijevcima. Prvi teže da svi imaju besplatan pristup plivanju do 2012, dok drugi panegirišu Nacionalnoj lutriji kao vrhunskom izumu koji omogućava razvoj sporta i kulture i zalažu se ta stvaranje okruženja u kome the creative industries can flourish, and in which people can take control of the most enjoyable aspects of their lives.. Nisam sigurna koliko čajanki treba da bi se ovaj princip preokrenuo...

Ko si ti?

Nigel Farage iz britanske evroskeptične Partije nezavisnosti ima par reči za predsednika EU:

O porezima

Jedna anketa na CNN-u nam govori o odnosu građana SAD prema jednoj od dve neminovnosti u životu (ili bolje rečeno, druga i nije sam deo života, nego pre njegov kraj). Ako sam u nešto siguran, u Srbiji bi rezultati bili dijametralno suprotni. Moje je mišljenje da su tri razloga ovakve poreske svesnosti u SAD:
- Kao što Srbin "rado" ide u vojnike, tako i Amerikanac "rado" plaća porez.
- Međutim, sama sila nije dovoljna jer bi i u Srbiji prikupljanje išlo mnogo bolje. Biće da za razliku od prosečnog Srbijanca Amerikanci dobiju veću vrednost za porez koji plate.
- Konačno, možda su i malo zrelija nacija pa ne očekuju da plate skoro ništa, a dobiju sve.

Naravno, moguće je i da su Srbi samo dopola sazreli, pa shvataju da neće da daju novac državi koja im daje relativno malo, ali i dalje veruju u Deda Mraza.

Upoznajte Stivena Bredberija

Tema nema nikakve veze sa ovim blogom, ali mi je priča bila suviše zanimljiva da bih je ignorisao. Stiven je, naime, prvi sportista sa južne hemisfere koji je osvojio zlatnu medalju na zimskoj olimpijadi. A način na koji ju je osvojio je neverovatan.

Stiven se takmičio u brzom klizanju i ranih devedesetih je bio među najboljima na svetu, ali je do olimpijade u Solt Lejk Sitiju 2002. godine već uveliko bio na zalasku karijere. Onda je krenuo neverovatan splet okolnosti.

Prvo je četvrtfinale, iz kojeg u polufinale idu dvojica, završio kao treći od pet, ali je jedan od prve dvojice diskvalifikovan, pa je ipak ušao u polufinale. Onda je u polufinalu do pred kraj bio poslednji, peti, sve dok se trojica ispred njega nisu sudarila i on kao drugi ušao u finale. Najneverovatnija stvar se ipak desila u finalu - iako je bio ubedljivo poslednji, sva četvorica ispred njega su se sudarila i popadala i on je ni kriv ni dužan uzeo zlato.

Priču sam nedavno čuo od jednog druga, a setio sam je se čitajući post Stivena Lendsburga.

Železnica

Sada transport kod nas košta oko 25 evra po toni, a treba da padne na 15 evra, kao što je u okruženju. Zato sada idemo u reformu železnice. To pre svega znači da se odvoji transport od infrastrukture. Transport mora da se liberalizuje i da bude otvoren, slično otvorenom nebu u avio-saobraćaju. Ko bude želeo, moći će da konkuriše za licencu, da kupi vagone i sam obavlja transport. Prvi će se Miodrag Kostić uključiti u to, jer čovek samo traži da ga pustimo da obavlja transport, a sam će da angažuje vagone i da prevozi tri miliona tona robe barskom prugom. I treba ga pustiti, i to odmah.

Verovali ili ne, kaže ministar Mrkonjić.

Dekret o ukusu

I komentator Spider Jerusalem šalje link iz Politike:

"Kvalitet vina najbolje čuva staklena ambalaža i pravilnicima na kojima radimo biće propisano da vino može da se prodaje samo u takvoj ambalaži. Nemci čak i senf pakuju u staklenim posudama, pa je jasno da taj materijal najbolje čuva ukus i kvalitet – kaže Svetlana Nol, načelnica Odeljenja poljoprivredne inspekcije za alkoholna i bezalkoholna pića."

A posao države je da čuva kvalitet i ukus?

Da su se pozvali na bezbednost ne bih im verovao ali bih razumeo -- ali zabrana pakovanja zato što je manje ukusno?

Ovo inače spada u grupu antisocijalnih mera velike države. Zabranimo jeftinije da bi se bolje prodavalo skuplje.

Novinari gde ste? Socijalisti? Ustavni sude?

Najzad i regulacija bureka

Komentator Dane šalje link sa obaveštenjem da Ministarstvo poljoprivrede konačno uvodi red i na tržište bureka -- od ove neoliberalne anarhije se do sada se nije moglo normalno doručkovati.

"Pošto varijanta sa sirom ili mesom sadrži namirnice i životinjskog i biljnog porekla, što je zbunilo zakonodavce, donosi se nov propis o ovom pekarskom proizvodu", objašnjava Politika.

Procurelo je i nekoliko detalja iz novog pravilnika, kao što je precizna definicija bureka:

"Pod nazivom „burek pita” može da se prodaje samo pekarski proizvod od pšeničnog brašna tipa 500, masnoće i vode, uz dodatak mlevenog mesa, sira, voća ili povrća. Burek pita s mesom mora da sadrži najmanje 20 odsto mlevenog mesa, burek pita sa sirom 20 odsto sira, a burek pita s voćem ili povrćem najmanje deset odsto voća ili povrća u odnosu na ukupnu količinu korišćenog brašna – objašnjavaju u Generalnom inspektoratu."

A stalo se na put i nekompetentnosti pekara:

"proizvodnjom bureka morati da rukovodi osoba koja ima završenu najmanje srednju školu u trajanju od tri godine."

Izašla nam knjiga

Kao što sam najavio pre mesec i po dana, izašla je knjiga "Tržišno rešenje" u izdanju Službenog glasnika. Juče sam je video u izlogu knjižare u Kneza Miloša.



Trebalo bi i nešto lepo da kažem o samoj knjizi, ali mi je malo glupo da se hvalim. U svakom slučaju, ako iole redovno pratite naš blog, knjiga će vam se svakako svideti.

Kako tačno ubediti nekoga da kupi nešto što i inače ima besplatno na Internetu, nije mi sasvim jasno, ali probaću (trebalo je da prvo pročitam knjigu Why We Buy: The Science of Shopping, ali je sad kasno).

1. Tekstovi su pažljivo odabrani i meni lično su svi bili veoma zanimljivi, iako sam sve to ranije pročitao.
2. Organizovani su na (manje-više) logičan način.
3. Valjda nema gramatičkih grešaka.
4. Dobar je poklon za nekoga ko voli da razmišlja o društvenim i ekonomskim pitanjima, a ne koristi kompjuter.

CPAC

Ovogodišnji CPAC događaj u Americi (Conservative Political Action Conference) bio je vrlo zanimljiv. Nekoliko govora koji su održani postavio je okvir za debatu u konzervativnom taboru u izbornoj 2010 godini. Mislim na odličan nastup novinara Washington Posta George Willa i posebno na govore Ron Paula i Glenn Becka.

Poslednja dva govora i frenetične ovacije kojima su propraćeni najbolje govore da je konzervativna baza u Americi u vrlo zdravom moodu. Glenn Beck je po opštoj oceni imao najzapaženiji govor, a Ron Paul je pobedio ubedljivo u nezvaničnoj anketi među prisutnima kao predsednički kandidat za 2012. Oba ova govora su bila zapravo direktni napadi na republikansku stranku. Ron Paul je ponovio sve svoje stavove o ukidanju Feda, uvođenju zlatnog standarda, ukidanju poreza na dohodak, istupanju iz NATO i UN, prekidu ratova i smanjenju vojnog budžeta, uz koncepcijski napad na ideologiju velike države Vudro Vilsona, dok je Beck dao vrlo nadahnutu odbranu principa Founding Fathers i kritiku republikanskog pristajanja uz ideologiju velike vlade. Posebno je apostrofirao RINOs kao što je Mekejn i njihovu odanost idealima Tedija Ruzvelta, big government republikanca i proto-fašiste.

Koliko su ovi govori bili uspešni i upečatljivi, i koliko odslikavaju drastičnu promenu u konzervativnom manistreamu ka principima slobodnog tržišta najbolje govori i podrška i napadi koje su Pol i Beck doživeli. Veliki mrzitelj Ron Paula Ann Coulter je izjavila da se ona slaže sa svim što je on rekao "osim spoljne politike". Drugi veliki mrzitelj Ron Paula Fox News prvo nije preneo da je Pol pobedio u nezvaničnoj anketi (a onda ipak jeste uz damage control). Neki neokon ljubitelji Tedija Ruzvelta sa National Review su se odmah okomili na Glenn Becka, zato što izjednačava republikance i demokrate. National Review na naslovnoj strani ima napad na Becka (uz Jonu Goldberga koji ga brani posebno u pogledu Tedija Ruzvelta i RINOs).

Update: I voljeni Huckabee je jako ljut zbog ovogodišnjeg CPAC-a koji kao menifestacija " postaje sve više libertarijanski a sve manje republikanski" i on zato nije hteo ni da se pojavi ovde godine. Još jedna dobra vest.

Update 2: Još jedan big government "konzervativac" i ljubitelj Tedija Ruzvelta i Džona Mekejna, David Frum, je nezadovoljan CPAC'om i posebno Ron Paulom, i posebno Polovom idejom o povratku zlatnom standardu.

Trujemo vas zbog vašeg zdravlja

Veoma zanimljiv tekst u novom magazinu Slate.

Naime, tokom prohibicije u Americi, jedan od problema je bio taj što je alkohol proizveden u industrijske svrhe, često završavao u ilegalnom piću. Američka vlada je osmislila sjajno rešenje - u industrijski alkohol su stavljali otrov!

Iako je osnovna ideja bila da se na taj način ljudi odvrate od konzumiranja alkohola, rezultat je bio nešto drugačiji - procenjuje se da je oko deset hiljada ljudi umrlo od trovanja.

Branilac terorista

Srđa Popović:

Optužnica je skandalozna i naduvana van svake proporcije, kao da je reč o pripadnicima Al Kaide. Celom događaju je dat značaj kojeg nema. To je budalaština. Država je uvidela da to može da ispadne neprijatan događaj i shvatila da optužnica ne može da opstane. Mislim da su i ljudi koji su stali u njihovu odbranu neadekvatno reagovali, pa se ceo slučaj proglašava napadom na levicu. To su sve deca, devojka ima 19 godina. Dati značaj njihovom postupku i glupoj reakciji države ne čini nikom uslugu. Mi smo jedna sredina koja je navikla da reaguje histerično u svim slojevima, pa se stvara neka eksplozivna atmosfera, a vrlo brzo po pravilu sve potone u zaborav. Ovo nije proces na kojem se može prelamati politika. Jednostavno, diže se odijum protiv huligana i desničara, pa je po komunističkom sistemu trebalo naći nešto i na levoj strani, da se očuva izgled zlatne sredine, neutralnosti, koja je omiljena pozicija Borisa Tadića. Ako već hoćete ceo slučaj da stavimo u neki kontekst, jasno je da živimo u vrlo nepravednom društvu i da su mladi ljudi vrlo osetljivi na to, uvek i svuda. Uvek i svuda mladi teže levici. Pošto su novi u toj igri, oni nepravdu doživljavaju dramatično i to je dobra stvar. Dobro je da još uvek ima mladih ljudi koje nepravde peku. Ne postoji ideja ne samo klasne, nego i ljudske solidarnosti. Crkni kad nisi sposoban da napraviš milione, šta da plačemo za tobom?! Mislim da to kod ovog uzrasta ljudi, ovakvog psihološkog profila, jeste povod za ogorčenje i iskrene emocije.

Uporedite rečenice koje sam boldirao. Kognitivna disonanca? Dakle, "ne može se prelamati politika" preko ovog slučaja, i oni koji su nazvali proces napadom na levicu su grešili (valjda zato što ne treba huliganizam poistovećivati sa levicom). Ali, opet, "pravi kontekst" za celu stvar po Srđi je to što mladi "uvek teže levici" i protestuju protiv socijalne nepravde, recimo ovako kad malo "naprave vatromet" i iskažu tako "ogorčenje" protiv kapitalizma. Mladost ludost. Pa ako je tako, ako je njihova paljevina autentični izraz levičarskog bunta, šta je onda pogrešno kad njihovi stariji komunistički simaptizeri pišu peticiju gde optužuju vladu da ovim procesom protiv njih proganja levicu! Ili su to huligani, pa je pogrešno davati politički značaj ovome, ili su to mladi idealisti i autentična levica koja se samo "rečito" buni protiv socijalne nepravde Molotovljevim koktelima (što je "dobra stvar" kaže Srđa), pa je onda opravdano. Ne može i jedno i drugo. (Teza o "pobuni mladih protiv socijalne nepravde" posebno dobija na kredibilitetu kad uzmemo u obzir Ratibora Trivunca, Srđinog branjenika, koji zaista ne zna šta to znači imati milione).

Ovo je opet isti obrazac koji već odavno znamo. Traženje izgovora sa nasilje amoralnih mamlaza iz bogataških klasa koje su profesori na fakultetu naučili da je komunizam bio dobra stvar, a kapitalizam najveće zlo protiv koga su sva sredstva dozvoljena. Umesto da se bitange osude kao huligani i stave u zatvor da malo porazmisle.

Ako ima moralnog i intelektualnog dna, Srđa ga je ne samo dotakao, nego se valja po njemu.

Dve primedbe o devalvaciji

Politika dakle ima čitav simpozijum o kursu dinara, od čega smo nešto preneli, ali da prokomentarišem kako mi se čini sve zajedno. Prvo što se može primetiti je da većina ekonomista o devalvaciji ili depresijaciji dinara govori kao o besplatnom ručku. Prosto kurs dinara padne, izvoz poraste i svi smo na dobitku.

Ovaj jednostavni mehanizam zanemaruje ključnu stvar, da je razlog rasta izvoza posle devalvacije to što je izvoz relativno jeftiniji. Izvoznici ustvari uopšte ne moraju čekati devalvaciju, nego mogu sniziti svoje cene u inostranstvu i odmah prodavati više i povećati izvoz. Devalvacija se međutim razlikuje od takvog običnog smanjenja izvoznih cena po tome što u slučaju devalvacije izvoznik za vrednost svog izvoza onda može kupiti relativno više u zemlji. Dakle iz inostranstva on dobija isto, ali je bogatiji u zemlji.

To drugim rečima znači da porast izvoza koji je efekat devalvacije ne finansiraju kupci u inostranstvu, nego finansiramo mi. Da, devalvacija pomaže izvoz, ali izvoznici ne profitiraju na račun inostranstva nego na račun nas ostalih u zemlji.

Recimo, Kanjevac navodi primer Kine koja drži valutu potcenjenom i tako promoviše svoj izvoz. Ono što propušta je da zbog takvog režima Kinezi samo finansiraju potrošnju ostatku sveta. Svoj veliki izvoz ustvari plaćaju Kinezi sami, jer ih držanjem takvog kursa država primorava da žive ispod svojih mogućnosti (koje ionako nisu velike). Nizak kurs sam po sebi ne kreira neto vrednost.

Druga stvar je što se o devalvaciji govori bez ikakvog obzira na ono što se zove ili što treba zvati "stvarni kurs". To se na engleskom zove "real", ali na srpskom se odomaćila upotreba fraze "realni" kurs za nešto drugo - za priču o tome koliki je ravnotežni kurs dinara koji bi uravnotežio tekući (ili u nekim verzijama trgovinski) bilans. Stvarni kurs je kurs sa uvidom na razlike u domaćim i inostranim cenama. U Srbiji je kurs evra veoma bitan, veliki broj važnih cena se upravlja po njemu i sa depresijacijom dinara i cene proporcionalno porastu. To onda znači da i kad nominalni kurs dinara padne, njegov stvarni kurs verovatno neće, jer će ga porast cena brzo vratiti na prethodni nivo. Ako npr. evro ode na 120 i cene porastu za 20%, to je nominalna ali ne i stvarna devalvacija. Za stvarnu je potrebno da evro ode na 120 a cene ostanu iste. Za odluke o uvozu i izvozu važan je ovaj stvarni, a ne puki nominalni iznos kursa. Ali dok je na nominalni kurs lako uticati, stvarni ne zavisi direktno od vlade ili centralne banke.

Da sumiram, devalvacija dinara, prvo, nije besplatan ručak. Drugo, čak i kad bi devalvacija bila iz drugih razloga korisna, u maloj i od evra zavisnoj zemlji kao što je Srbija pitanje je da li je stvarna devalvacija, devalvacija bez pratećeg izjednačavanja cena, uopšte moguća.

PS: Sve ovo ne znači da pozivam NBS da šteluje kurs. Neka uvede fiksni -- ili ako baš neće, neka onda barem pusti ovaj da pliva.

Dve dobre vesti

Prvo, izgleda da će uskoro zaista doći do profesionalizacije vojske. Teško je ukratko reći koliko je to dobro, pa evo kratke rasprave između Miltona Fridmana i generala Vestmorlenda, tadašnjeg komandanta američkih snaga u Vijetnamu.

U svom svedočenju pred komisijom Vestmorlend je rekao da ne želi da komanduje armijom plaćenika. Fridman ga je prekinuo "Generale, da li biste radije komandovali armijom robova?"

Drugo, izvod iz matične knjige će važiti večno!

Kanjevac izraziti šampion

Ako vam je Dana Popović bila previše light i niste se saglasili, evo jednog hardlajnera. Jeste da ne zna šta priča, ali je sve na naučnoj osnovi.

Teroristi na slobodi i Druga Srbija

Pre dva dana su pušteni na slobodu šestoro anarhističkih terorista koji su pre 6 meseci bacili dva Molotovljeva koktela na grčku ambasadu. Oni su proveli sve ovo vreme u zatvoru pod optužbom za međunarodni terorizam. Sad su pušteni da se brane sa slobode.

Vrlo je zanimljivo i istovremeno tužno bilo gledati reakcije Druge Srbije na ovaj slučaj. Od samog početka ovo je bilo tretirano kao političko suđenje (čast retkim izuzecima poput Žarka Koraća koji je u Peščaniku rekao da je to za njega teško krivično delo i da on nema razumevanja za tu kuknjavu nad sudbinom "mladih ljudi"). Glavni argument za to je bila činjenica da za paljenje američke ambasade u neredima prilikom demostracija zbog nezavisnosti Kosova, kad je jedan mladić poginuo i napravljena mnogo veća šteta, niko nije odgovarao. Ok, to je solidan argument, to mogu da shvatim. I podržavam. Naime, s kojim pravom država kažnjava samo jedne teroriste, dok štiti druge, samo zato što joj se ovi drugi politički sviđaju (cinik bi rekao, i što ih je ona napujdala)?

Ali, ovo poslednje nije bio stvarni argument Druge Srbije. Naprotiv, oni su od protesta zbog odustva gonjenja loših terorista, vrlo brzo prešli na proteste zbog gonjenja dobrih. Počeli da brane ovu grupu kao "mlade ljude" koji su samo iskazivali protest, i suđenje njima za terorizam opisivali kao "obračun sa levicom". U peticiji koju je potpisao veliki broj levičarskih intelektualaca kaže se takođe da taj proces predstavlja pokušaj "kriminalizacije levice". Vrlo je zanimljivo da srpski mainstream levičari suđenje šačici amoralnih bandita iz beogradskih bogataških familija smatraju napadom na samu "levicu": da li je moguće da je "levica" zaista toliko beznadežno moralno bankrotirala da kao svoje mora da tretira i brani svaku grupu uličnih bandita i kriminalaca koja se poziva na Če Gevaru, a ne na Osamu Bin Ladena?

Sirotinjo, i bogu si teška

Željka na National Review

Analiza glasačkog potencijala libertarijanaca na National Review Online. Autori John Zogby i Željka Buturović.

Zanimljiv blog o EU

Već neko vreme pokušavam da se "preorijentišem" sa blogova i medija koji prate Ameriku na medije koji prate šta se dešava u Evropi. Jednostavno, čini mi se nenormalnim da bolje znam šta se dešava u Americi, nego šta se dešava u Briselu, Londonu, Berlinu ili Parizu.

Ali, nešto mi baš i ne ide. Osim Spiegela, Financial Timesa i VoxEU kroz koje preletim s vremena na vreme, nisam uspeo da pronađem sajtove koje bih redovno pratio. Sve do juče.

Naime, juče sam sasvim slučajno naleteo na blog A Fistful of Euros, koji mi deluje zanimljivo, a za koji piše desetak ljudi iz raznoraznih krajeva Evrope.

Da li neko može da mi preporuči neki sajt (idealno blog) koji prati šta se dešava u Briselu, nevezano za Balkan?

Dva zanimljiva videa

Prvo, vođa britanskih konzervativaca, Dejvid Kameron, o korišćenju novih tehnologija, na TED konferenciji:



Drugo, kratak film Džona Stosela o državnim subvencijama kompaniji Serious Materials.

Šeretski o kursu

Danica Popović piše o kursu dinara i tržišnim distorzijama na način koji me je duboko uveselio. Da je više ovakvih tekstova više bi ljudi shvatilo kako funkcioniše srpska privreda i ekonomija uopšte.

Film "Kapitalizam"

Upravo je postavljen na youtube film "Kapitalizam" koji su ljudi sa Katalaksije u saradnji sa FMC i nekim drugim free market pojedincima napravili negde 2004. Autor je Andreja Vražalić. Film je svojevremeno bio dva puta prikazan na RTS-u. :) Kao što ćete videti, u filmu se, osim seniorske ekipe na čelu sa Steveom Pejovichem, Miroslavom Prokpijevićem i Veselinom Vukotićem pojavljuju i mlađe libertarijanske snage. Recimo, dvojica blogera sa sadašnjeg Tržišnog Rešenja, a nešto manje komentatori Brut i Breme. :)




Ovde su linkovi:

01 Kapitalizam - Trzisna privreda, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

02 Kapitalizam - Politika protiv privrede, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

03 Kapitalizam - Poredak slobode ili put u ropstvo, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

O krizi u novom NIN-u

Iz teksta:

Za pažljivog posmatrača ekonomskih zbivanja prosto je zapanjujuće koliko zastupnici teze o nedostatku regulacije, kao uzroku krize, nude malo pravih, analitičkih argumenata. Objašnjenja mehanizma kojim je slobodno tržište, navodno, dovelo do krize u striktnom smislu i nema. Ima samo uopštenih tirada protiv kapitalizma, pohlepnih bankara i finansijskih tržišta.

Autor je izvesni Slaviša Tasić.

Retko je u domaćim mejnstrim medijima pročitati ili čuti ovakvo tumačenje krize. Bravo za Slavišu, ali još veće bravo za uredništvo NIN-a.

Papirni novac ili zlatni standard?

Ivan u postu ispod ima problem sa načinom na koji ekonomisti tretiraju novac, a Igor u komentarima pita za pokretanje dublje rasprave o fudnamentima monetarnog sistema. Evo zašto ja ne vidim poseban razlog za radikalnu transformaciju sadašnjeg sistema papirnog novca i vraćanje na zlatni standard, što je najčešće predlagana alternativa.

Ako pogledate šta kažu pristalice zlatnog standarda, jedan od argumenata je da je sadašnji papirni novac inflatoran jer nije pokriven nečim što ima realnu vrednost. Često se pri tome navodi podatak da dok je zlatni dolar bio relativno stabilan, papirni novac je od osnivanja Federalnih rezervi 1913. do danas drastično izgubio na vrednosti.

Šta je problem sa ovom tvrdnjom? To što osnivanje Feda nije povezano sa prestankom zlatnog standarda. Dolar je imao zlatnu podlogu sve do 1973., dakle i u vreme najveće američke inflacije ikada (13% početkom 1970-ih). Ali problem je bio što je novac štampan i preko nivoa koji je količina zlata preporučivala. Sa druge strane, inflacija je u proseku manja posle potpunog skidanja sa zlatnog standarda i uvođenja papirnog novca, sve od sredine 1970-ih, kada je Novi Zeland izmislio nezavisnost centralne banke od političara, do sada.

Zašto je novac postao inflatoran baš negde od 1914. nadalje? Iz istog razloga iz kojeg je i državna potrošnja porasla od 5% na 50% i zbog kojeg je regulacija svega od ekonomije do zdravlja, škola i ishrane porasla eksponencijalno. Demokratija je divna stvar, ali to su njeni nusproizvodi.

Zlatni standard, naime, podrazumeva poštovanje određenih pravila igre. Glavno pravilo je da se papirni novac ne sme štampati osim na osnovu ulaska zlata u zemlju, kao i da se papirni novac automatski povlači prilikom izlaska zlata iz zemlje. Za to je potrebna čvrsta politička odluka vlada da se ne mešaju u ovaj proces. Ali taj proces ume da bude i neugodan. Danas kada strana valuta izlazi iz zemlje, domaća valuta zbog toga depresira. U zlatnom standardu depresijacije nema jer je valuta ustvari zlato, već moraju da smanje cene. Svaki izlaz novca iz zemlje znači smanjenje cena i recesiju. I dok je ovo ekonomski veoma zdrav i čist proces, on je, pokazalo se, politički neodrživ. Što su vlade postajale zavisnije od masovne podrške, to su bile sklonije da proces ublažavaju zaobilaženjem pravila igre -- štampanjem para i kad nije bilo zlatne podloge za to ili nepovlačenjem papirnog novca onda kada je zlato izlazilo.

Može se tvrditi da politička neodrživost nečega nije razlog da se i ekonomisti slože sa tim. To je tačno, ali pravi problem nije to. Problem je kvaka 22 koju imamo ovde -- kada bi političari u današnjim demokratijama bili spremni da prihvate ova pravila zlatnog standarda, onda nam zlati standard ne bi bio ni potreban! Jer u tom slučaju, mi bismo mogli računati na njihov karakter i volju da sprovode politiku čvrstog novca i bez zlata. Mogu recimo ograničiti količinu novca na fiksnu sumu, ili kao što je Friedman predlagao, uvesti kompjuter koji će svake godine povećavati novčanu masu za 2%. Zlatni standard ustvari nije stabilizator -- stabilizator je bila politička volja da se poštuju pravila zlatnog standarda. Ali ako već imamo tu političku volju, onda zlatni standard nije ni potreban. Sa političkom voljom i papirni novac može biti neinflatoran.

Druga stvar koju hoću da prokomentarišem je važnost ovog pitanja. Po mom mišljenju nije velika. Po austrijskoj teoriji poslovnih cuklusa, inflacija je štetna jer dovodi do pomeranja relativnih cena, zbog čega onda ulagači prave pogrešne investicione odluke, i to je glavni razlog nastanka kriza i recesija. Ali pogledajmo na primer poslednju finansijsku krizu - tu je na delu bilo toliko regulacija da više nijedan regulator nije mogao znati šta sve ostalo je regulisano. Regulacija nije sasvim novi, ali je i dalje veoma brzo rastući fenomen. Kad je Mises pisao teoriju poslovnih ciklusa, početkom 20. veka, monetarna politika je bila jedna od retkih oblasti koju je država kontrolisala. Danas država kontroliše sve važne podsticaje - reguliše banke, finansijska tržišta, igra se stotinama poreza, pomaže stanogradnju i šta sve ne. Ako je austrijska teorija poslovnih ciklusa i tačna, u šta ja ne sumnjam, njena važnost danas nije ni približno onome što je bila. Druge stvari neuporediv više doprinose stagnaciji i krizama.

Zato je i važnost pitanja državne kontrole novca manja. Mene mnogo više brine recimo što država danas garantuje sve depozite u svim bankama - to znači da konkurencija među bankama ne postoji. Na strani potrošačke tražnje među bankama vlada potpuni socijalizam, a na strani plasmana država im striktno reguliše u šta mogu koliko da ulažu. Ili to što su centralne banke posle krize same, na svoju ruku, dale stotine milijardi dolara pomoći ili garancija bankama pred bankotom, stvarajući novi ciklus moralnog hazarda. Ili to što se sada spremaju oštriji Baselski standardi III, iako je i Basel II više nego očigledno igrao ulogu u krizi. Da ne pominjem druge regulacije za koje znamo ili ne znamo. U takvom kontekstu, priča da je zbog 2% inflacije neko doneo pogrešne investicione odluke je možda i dalje jednako tačna, ali nije više jednako važna.

Kao praktično rešenje dakle, što se tiče samog novca, ja nemam mnogo toga da prigovorim sadašnjem sistemu. Povratak na zlato ne bi promenio ništa jer proponenti zlatnog sistema brkaju političku volju koja je držala zlatni standard, sa zlatnim standardom po sebi. Interesantnija ideja od toga mi je konkurencija valuta. Nema razloga zbog kojeg države ne bi dozvolile da se strane valute koriste na njihovim teritorijama, kao i omogućile privatnim bankama da izdaju valute. To svaka zemlja može da uradi unilateralno, zbog sebe same. Ali i sadašnji sistem je, barem što se tiče novca, ogromno poboljšanje u odnosu na bilo koji period od rađanja masovne politike 1914. Politička volja da centralne banke bude relativno nezavisne najvećim delom postoji, i to je veliko dostignuće. Inflacija je mnogo manja sa nezavisnim centralnim bankama i papirnim novcem, nego što je bila 1960-ih, kad je dolar imao zlatnu podlogu.