Šest zabluda o srpskom penzijskom sistemu

Juče je na konferenciji o reformi penzijskog sistema Goga Matković govorila o sledećim zabludama vezano za penzijski sistem u Srbiji:

- Penzijski fondovi su uništeni tokom 90tih
- Rashodi za penzije su izuzetno visoki i medju najvišima u Evropi
- Deficit PIO fonda je veliki, rastući i najvažniji je indikator za preveliko opterećenje penzijskim izdacima
- Broj penzionera je veoma veliki u odnosu na ukupnu populaciju
- Penzioneri spadaju među najugroženije grupe
- Penzije u Srbiji su jako niske

Kratko objašnjenje svake od zabluda.

Naravno da penzijski fondovi nisu "uništeni" tokom 90ih, pošto fondovi nikada nisu ni postojali. Sistem je sve vreme bio pay-as-you-go. Rashodi za penzije (kao deo GDP-ja) jesu visoki u odnosu na zemlje u tranziciji, ali su niski u odnosu na razvijene države. Deficit PIO fonda jeste veliki, ali nije rastući i uopšte ne predstavlja bitan indikator stanja domaćeg penzijskog sistema, iz više razloga. Recimo, možda je indikator niske stope doprinosa. Prosto rečeno, deficit nije znak lošeg stanja, kao što uostalom ni suficit zdravstvenog fonda ne znači da u zdravstvu nema problema.

Četvrto preskačem, jer nemam podatke. Što se pete tačke tiče, Anketa o životnom standardu je pokazala da su penzioneri relativno retko siromašni. Daleko su siromašnije izbeglice, Romi, stara seoska domaćinstva.

Poslednje je verovatno najzanimljivije. Naime, penzije u Srbiji, u odnosu na prosečnu platu, nisu uopšte niske. Neko ko je odradio pun staž i imao uvek prosečnu platu, ima prosečnu penziju od preko 70% prosečne plate.

Kolektivni ugovor

Lazar je već pisao o besmislenosti novog kolektivnog ugovora. Juče je o tome u Politici pisao Boško Mijatović, a danas Politika javlja da se najverovatnije novi kolektivni ugovor neće ni primenjivati, makar privremeno.

Pročitajte Boškov tekst, a meni je najzanimljivije pitanje - šta je u stvari ta Unija poslodavaca koja je u ime poslodavaca potpisala kolektivni ugovor? Na sajtu piše da imaju 140.000 članova, ali od nekoliko poslodavaca koje ja poznajem, niko nije ni čuo za njih.

Ovde možete videti spisak predstavnika Unije poslodavaca u Socijalno-ekonomskom savetu, pa možete sami doneti zaključak o njihovoj reprezentativnosti.

Parlamentarizam u Srbiji

Ovog puta odlična kolumna Slobodana Antonića u Politici:

Pod izgovorom da nam je skupština neefikasna, vrši se, dakle, dosta sumnjiva redukcija našeg parlamentarnog života. Parlamentarizam ima svoja pravila, svoju logiku funkcionisanja. Nekada je rad parlamenta spor, nekada je praćen i namernom opstrukcijom. Ali, sve je to cena demokratije, koju je ipak bolje platiti nego živeti u autoritarizmu.

Nije bilo daleko vreme kada je u ime izgradnje socijalizma suspendovan parlamentarizam kao „spor” i „zastareo” sistem. Svi znamo kako se to završilo. Sada se hoće da se u ime „evrointegracija” ponovo redukuje parlamentarizam.

Potpuno tačno, ali ja ne bih bio tako pesimističan oko toga. Sa jedne strane to jeste negiranje parlamentarizma i demokratije. Šta znači parlamentarna demokratija ako u skupštini samo jedan uopšteni kolektivni cilj na koji se ide bez ikakve deliberacije? Ni izbori nisu izbori za određeni skup ideja, politika ili čak ličnosti, nego su redukovani na referendum za ili protiv Evropkse unije.

Sa druge strane, ne bih voleo da mi prosečan srpski poslanik kroji zakone. Ako već moram da biram između EU zakona u paketu i zakona kojih bi se srpska skupština sama setila, izabrao bih EU paket. A da pri tome uopšte ne spadam u EU entuzijaziste.

Vlada Srbije je sklopila dogovor sa MMF-om samo da bi pred koalicionim partnerima imala alibi da usvoji njihove preporuke, i to je dobro. Recimo da parlament ima sličan implicitni ugovor sa EU. Trošak je jasan, biće usvojeno mnogo somnabulnih regulacija, od pečenja rakije do zakrivljenosti banana. Kakva je korist nismo sigurni, ali ne smem ni da pomislim šta bi sve padalo na pamet skupštinskim poslanicima kad bi bili ostavljeni sami sebi.

Još jedan ekonomski blog na srpskom

Ekonomija, grupe autora.

Još jednom o Obami

Moj tekst na Katalaksiji, koji su odbili da objave, zapravo da mi išta odgovore, i Vreme i NIN.

Rezultati i trud

DSS kritikuje ministarku za sport i omladinu što "nije pokrenula nijednu aktivnost kako bi se suzbili problemi mladih - nasilje, alkoholizam i narkomanija, gojaznost, niti podstaklo masovno bavljenje dece i omladine sportom.“

Znači, nije problem što nije suzbila probleme mladih, već što "nije pokrenula nijednu aktivnost". Kao komentar na ovu vest, neko pita u komentarima, kritikujući ministarku "da li je pokrenula neku akciju da se to spreci ili makar ukaže na probleme koji postoje"

Sve ovo je meni zanimljivo, donekle čak iznenađujuće. Evo o čemu se radi - ni DSS, ni ovaj komentator ne traže od ministarke da nešto URADI, nego samo traže da nešto RADI.

Na ovakve stvari sam počeo da obraćam pažnju nakon što sam pročitao radove i knjigu Bryana Caplana. Naime, on tvrdi da je mnogim ljudima bitna državna politika sama po sebi, a da su im rezultati skoro potpuno nebitni. Recimo, ljudi prosto vole da pušenje marihuane bude zabranjeno, iako bi legalizacija dovela do pada kriminala i broja ubistava. Ili, ljudi vole da država izdaje dozvole za nove lekove, iako je nedvosmisleno pokazano u brojnim studijama da čekanje na izdavanje licence ubija daleko više ljudi nego kada se lekovi uopšte ne bi kontrolisali. O borbi protiv gojaznosti da ne govorim - nikome nije bitno da li država može uopšte da se tome suprotstavi (imajući na umu da su aktivnosti i ishrana dece i dalje u nadležnosti njihovih roditelja), već im je samo bitno da "država nešto radi", „podiže svesnost“ i „ukazuje na probleme“.

Ako gledate stvari iz te perspektive, mnoge, na prvi pogled, nerazumne stvari, počinju da imaju nekog smisla. Recimo, jasno je političarima da su raznorazni njihovi apeli i pretnje mnogo manje efikasni od promene zakona. Ali, jasno im je i da bi promena zakona (kojim bi se, recimo, ograničila cena zejtina) mogla da bude katastrofalna. Zato apeluju, samo kako bi narod video da se "ministri trude" i „ukazuju na probleme“.

Selgin o free-banking-u

Russ Roberts na Econtalku razgovara sa jednim od najznačajnijih monetarnih teoretičara Austrijske škole Georgeom Selginom, o postojećoj krizi, o tome zašto je free banking sistem bolji od centralnog bankarstva, kako je slobodno bankarstvo funkcionisalo u Škotskoj, zašto stabilnost opšteg nivoa cena nije dobar indikator postojanja inflactornog uticaja cena na proizvodnju, kako bi se i bez usvajanja zlatnog standarda mogla ukinuti centralna banka danas itd. Jedan od, barem meni, najboljih intervjua do sada na Econalku.

Dizajn i katalaksija

Jedan od glavnih razloga zašto sam uvek bio skeptičan prema ulozi ekonomista u društvu, jeste okolnost da je, barem kad se o modernoj ekonomiji radi, većina njihovih argumenata tehničke prirode. Matematizacija i težnja ka rigoroznosti i modelskom mišljenju samo pojačavaju ovu tendenciju. Ekonomisti u najvećem broju slučajeva više liče na saveznike ekonomskih planera nego na njihove protivnike jer jezik kojim govore ohrabruje mišljenje u okviru primitivne intervencionističke paradigme, a ne izlazak iz te paradigme i ulazak u onu Adama Smita. Paradoksalno, ma koliko Adam Smit bio osnivač ekonomske nauke, moderna ekonomija ima malo veze sa njegovim načinom mišljenja koji je bio više filozofski, a manje inženjersko-projektantski. Većina modernih ekonomista (školovanih u neoklasičnoj tradiciji) razmišlja o uspešnom ekonomskom sistemu kao o nuz-produktu efikasnog regulatornog dizajna, u duhu cost-benefit paradigme. Daleko bi nas odvela rasprava o uzrocima ovog stanja, ali je meni vrlo zanimljivo da pratim kako se ta koalicija ekonomsko-tehničkog rezonovanja i napora političara da nametnu što više političke kontrole i centralističkog dizajna nasuprot spontanim tržišnim silama, ogleda u sadašnjoj finansijskoj krizi.

Ekonomskim razmišljanjem o toj krizi dominiraju kategorije poboljšanja kontrole-regulative i izgradnje institucija tj "finansijske arhitekture". Pretpostavka je da su finansijski i ekonomski sistem uopšte neuračunljivi, ali da su regulatori ne samo uračunljivi nego i pametniji. Glavni argument je da tržišta nisu racionalno raegovala na inovativne finansijske instrumente poslednjih godina, ali se ne dovodi u pitanje da će regulatori moći da reaguju bolje.

To je smešna zabluda. Ponekad se osećam apsurdno kada treba da inteligentnim ljudima dokazujem da državni birokrata i regulator nemaju neko više znanje o finansijskim tokovima samo zbog toga što rade za državu. Oni čak ni nemaju motiv da stvari poznaju bolje, za razliku od privatnih investitora. Državne regulacije su pokušaji da se sužavanjem slobode ugovora, tj zabranjivanjem ovih i nametanjem onih akcija poprave rezultati ekonomske aktivnosti. Ali se ne uzima u obzir da i najbolja regulativa uvek reguliše poslednju krizu kako smo sto puta mogli da vidimo. Ali, naš problem je sledeća kriza, a ne prethodna. Regulator ne može da bude toliko sveznajući da može da predupredi buduće krize. Ako bi to mogao, onda bi i centralno planiranje sovjetskog tipa bilo moguće i ne bi nam trebalo tržište uopšte.

Osnovna stvar koju zagovornici regulativa ne vide jesu nenameravane posledice regulacija. Američki bailout finansijskih ustanova je klasičan primer. Ideja je bila da se otkupe loše hartije od vrednosti po višim cenama od tržišnih, sačeka poboljšanje uslova na tržištu i onda hartije prodaju ponovo. Ipak, sada sekretar Paulsen izjavljuje da to neće biti urađeno, da ništa od planiranih 700 milijardi neće biti potrošena na kupovinu loših hartija. Šta se desilo? Vlada je najavom bailouta sprečila jednu normalnu, očekivanu tržišnu reorganizaciju koja bi uveliko olakšala krizu - prodaju loših hartija privatnim investitorima. Na tržištu se uvek pojavljuju firme koje love loše hartije od vrednosti da bi ih popravile i preprodale. Što jeviše tih hartija i što njihova vrednost viša pada, to ovo tržište za njihovo preuzimanje raste i jača. Naravno, cene tih hartija bi bile niže nego što prodavci žele, ali ne bi imali izbora, bez vladine pomoći - bilo bi im bolje da dobiju nešto nego ništa. Kupci bi imali motivaciju da kupe po nižoj ceni mortgage-backed securities i da ih onda, po konsolidaciji i reorganizaciji (to je posao firme-kupca), prodaju po skupljoj ceni. Ali cela operacija je onemogućena zato što je država najavila bailout, i prodavci nisu imali motiv da prodaju nešto za šta će im država platiti više. Time je jedna vitalna tržišna operacija onemogućena, što je pojačalo kreditno zamrzavanje i loše stanje na finansijskim tržištima. Ali, malo ko je sada spreman da vidi ulogu državnih intervencija u tome.

Blog policija

Verovatno da bi sprečila haos koji preti da nastane na neregulisanom tržištu blogova, genijalna italijanska opozicija je predložila uvođenje reda u blogovanje. Predlog zakona iza kojeg stoji lider opozicije Walter Veltroni predviđa obaveznu registraciju svih blogova, tretiranje bloga kao štampanog medija i primena sve prateće regulacije, kao i oporezivanje prihoda koje blogeri naprave od reklama (oglase smo kao što vidite sa strane i mi uveli pre nekoliko dana i za sada zaradili 20 centi.) Glasova protiv praktično da i nema, osim od strane samih blogera, tako da će zakon najverovatnije biti usvojen.

Tragikomično je što se to dešava u zemlji gde je poslednji pokušaj države da se bavi internetom pokazao kao spektakularni promašaj. Vlada je 2003. počela da organizuje sajt za promociju turizma, jer očigledno je i turizmu potrebna centralna podrška umesto da se razvija stihijski. Rezultati su da je do današnjeg dana, posle 5 godina rada i angažovanja nekoliko ministarstava iz dve različite vlade, na projekat potrošeno celih 45 miliona evra -- a da sajt još ni ne postoji! Čista istina.

Nadam se da će im i regulacija blogova isto tako ići od ruke.

Laissez-faire

Kad god se u svetu pojavi neka ekonomska kriza, budimo sigurni da će laissez-faire biti optužen kao krivac, i da će istovremeno ta kriza biti proglašena za njegovu konačnu smrt. Intelektualni istorijat XX veka ima mnogo takvih epizoda sahranjivanja laissez-fairea. Najpre je Kejnz 1926 godine u svom eseju "The End of Laissez-Faire" slavodobitno objavio da je liberalni kapitalizam gotov, i da dolazi era državnih intervencija i reformizma koji će popraviti njegove rezultate. Ipak, samo nekoliko godina kasnije laissez-faire je privremeno povampiren da bi na njega bila svaljena krivica za Veliku Depresiju. Kejnz i svi drugi su rekli; možda je ipak postojao do sada (jer šta bi drugo izazvalo ovakav haos), ali sad je zaista, zaista mrtav. Onda je opet bio mrtav veći deo XX veka, da bi se u jesen 2008 opet povampirio da izazove ekonomsku krizu u svetu kojoj prisustvujemo (jer šta bi drugo izazvalo ovakav haos). Svetski političari, novinari, i neki ekonomisti svi uglas složno trube da je krivac za postojeću krizu "slepa vera u divlji, neregulisani kapitalizam", Sarkozi i Gordon Braun traže da se izgradi novi međunaordni finansijski poredak koji bi regulisao taj haos laissez-fairea.

S druge strane, kada god neko od nas, zagovornika laissez-fairea uzme da objašnjava prednosti tog sistema, najčešće nam ti isti ljudi koji krive divlji kapitalizam za krizu, odgovaraju da je to čista fantazija, i da takav sistem nikad i nigde nije postojao, niti sada postoji. I da nije slučajno što je tako jer gde bi tako nešto besmisleno, ekstremno i izopačeno kao "čist laissez-faire" moglo da postoji.

Kako je laissez-faire jedan potpuno čudesan sistem! Uspeva mu istovremeno i da ne postoji i da izaziva sve krize i nevolje u svetu.

Tri mita o Americi

Postoje tri široko rasprostranjena ekonomska mita koji su dominirali ovogodišnjim američkim izborima, i koji su predstavljali glavnu argumentaciju za kolektivistički pristup rešavanju ekonomskih problema kandidata Obame i demokratskih kandidata za Senat i Kongres. Sva tri mita se stapaju u naraciju o produbljivanju ekonomskih razlika u Americi, gde samo najbogatiji stiču korist od ekonomskog rasta, dok ogromna većina običnog naroda vidi malo koristi od toga. Prvi od mitova koji supstantiviraju ovu ideologiju je mit o stagnirajućim relanim nadnicama. Poslednjih decenija realne plate u Americi stagniraju (kao i srednji dohodak domaćinstva) dok se broj milijardera i milionera multiplikuje i profiti skaču u nebo, što samo pokazuje koliko je američko društvo "socijalno nepravedno" i zahteva novi "balans između kapitala i rada", recimo kroz povećanje minimalnih nadnica ili ukidanje tajnog glasanja pri formiranju sindikata. Drugi mit je da bogati ne plaćaju svoj "fer deo poreza" i da su smanjenja poreza dovela do toga da siromašni plaćaju mnogo više nego bogati. Treći mit je da ima 47 miliona ljudi bez zdravstvenog osiguranja, što je skandal i nezamisliva stvar, i najboji argument za socijalizaciju (etatizaciju) zdravstvenog osiguranja.

Mit 1: "Stagnacija" realnih zarada. Zaista, ako pogledamo zvanične statistike realne plate čak blago opadaju od 1980-ih naovamo. Udeo zarada u GDP je opao od srednie 1970-ih sa preko 53% na samo 45%. Međutim, tu nije kraj priče. Pre 30 ili 40 godina ogromna većina dohotka zaposlenih je isplaćivana u obliku zarada. Kao posledica (surprise, surprise!) državnih regulativa sve veći deo tog dohotka se danas isplaćuje u obliku doprinosa za zdravstveno osiguranje i druge nadoknade mimo plate. Svojom poreskom politikom vlada je učinila poslodavcima i zaposlenima profitabilnijim da sve veći deo dohotka zaposlenih prebacuju u zdravstveno osiguranje. Isto važi za sve druge fringe benefits izdejstvovane pod uticajem sindikata, poput plaćenog odsustva, doprinosa za privatno penziono osiguranje itd. Kad pogledate cifre ukupnih nadoknada koje obuhvataju i plate i sve fringe benefits zaposlenih vidite da se taj zbir poslednjih dve i po decenije stabilno kotira između 56 i 57% GDP. Dakle, realni dohoci zaposlenih, koji uključuju plate i sve druge sporedne nadoknade realno rastu manje-više po istoj stopi kao i GDP, a ne stagniraju. Samo je kombinacija individualnih preferencija i vladinih politika učinila da se danas znatno manji deo tog ukupnog zbira isplaćuje u kešu nego pre 30 godina.

Nasuprot tome korporativni profiti su na nivou 10% GDP, što je višedecenijski prosek, na nivou 1950-ih i 1960-ih godina. Dakle, nema astronomskih profita i "preraspodele GDP od rada ka kapitalu".

Mit 2: Bogati ne plaćaju svoj deo poreza i Reganova i Bušova poreska rasterećenja su prebacila teret na siromašne. Sledeći grafikon sve govori. On poredi udeo najbogatijeg procenta američkog društva u ukupnim poreskim davanjima sa udelom najsiromašnijih 95% stanovništva poslednjih 25-26 godina.


Kao što vidimo, ako je neko tretiran "nefer" onda su to najbogatiji (izvor).

Mit 3: 47 miliona Amerikanaca nema zdravstveno osiguranje što dokazuje bla bla...

Statistika naša dika. Zaista po podacima Census biroa blizu 47 miliona ljudi nema osiguranje. Ali, po istim podacima najmanje 10 miliona njih su stranci ili ilegalni stranci što znači da ne bi imali zdravstveno osiguranje ni pod jednim sistemom, uključujući i socijalizovani. Dakle, već smo na 37 miliona. Sad na to treba dodati i sledeće. Od preostalih 37 miliona 8,3 miliona imaju dohodak preko 50 000$ a 8,7 miliona njih preko 75 000$. Dakle, dodatnih 17 miliona zarađuje više od proseka a nema zdravstveno. Da li ti spadaju u one koji ne mogu da kupe sebi zdravstveno osiguranje, pa im treba pomoć Nensi Pelosi i Baraka Obame kroz velikodušnu socijalizovanu medicinu? Ili će pre biti da je reč o ljudima koji misle da su zdravi i da im u ovom trenutku ne treba osiguranje ,a da ga mogu kupiti kad god požele. Nije li u tome lepota slobodnog društva? Ne i za etatiste. Dalje, 45% onih bez zdravstvenog osiguranja po ovim statistikama su ljudi koji trenutno menjaju posao i koji u roku od 4 meseca dobijaju osiguranje. Zatim, ima više miliona siromašnih sa dohotkom ispod 30 000 godišnje koji se kvalifikuju za Medicaid, ali koji se ne prijavljuju za pomoć. Po procenama liberalnog (u američkom smsilu) think tanka Kayzer Family Foundation zaista siromašnih osoba koje ostaju bez zdravstvenog osiguranja duže od dve godine u Americi je oko 8,2 miliona! Dakle, 6 puta manje od popularne cifre kojom mašu mediji i političari demokratske partije.

Dakle, sa bezdušnim Reganovim i Bušovim poreskim sistemom, profiti su na onom udelu u GDP na kome su bili 1950 i 1960-ih, realni dohoci zaposlenih rastu značajno i na istom su udelu u GDP kao i pre 1980-ih, broj siromašnih opada, siromašni plaćaju sve manje poreza u odnosu na bogate, zdravstveno osiguranje je najšire dostupno i samo dva ili tri procenta stanovništva realno ne mogu da ga priušte. Svet rastućih razlika, poreskih nepravdi prema siromašnima i 47 miliona siromašnih ljudi bez zdravstvenog osiguranja postoji samo u levičarskim fantazijama.

Plate i penzije

Konačno je postignut dogovor sa MMF-om. Mada, ispravnije bi bilo reći da su se konačno članovi Vlade dogovorili. Dogovor sa MMF-om je, u stvari, postignut još pre par nedelja, a sastoji se u jednom jedinom broju - maksimalni deficit 1,5% BDP-a. Poslednjih dana je MMF samo posredovao u dolaženju do odgovora na pitanje - a kako da dođemo do tih 1,5%, imajući u vidu sve što smo obećali?

Postignuti dogovor je solomonsko rešenje, koje će omogućiti da svi donekle sačuvaju obraz - povećanje penzija će ostati na snazi, ali će one biti nominalno zamrznute sledeće godine, dok će plate u javnom sektoru biti samo usklađene sa predviđenom inflacijom. Naravno,daleko od idealnog rešenja, ali verovatno nije moglo bolje.

Zanimljivo je da čak ni zamrzavanje plata i penzija neće biti dovoljno da se ostvari cilj od 1,5% deficita, imajući u vidu ovogodišnje vanredno povećanje penzija, ali i početak sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, dil sa FIAT-om i planirani početak radova na završavanju autoputeva ka Makedoniji, Bugarskoj i Mađarskoj.

Sve to znači da je potrebno dodatno uštedeti negde drugde, odnosno povećati neke poreze. Koliko vidim, predlog je da se znatno smanje različite subvencije, kao i da se dodatno povećaju akcize.

Takođe, izgleda da je plan da konsolidovana javna potrošnja ne pređe 42%, odnosno da bude nešto niža nego ove godine.

Odjeci i reagovanja II

John Stuart Mill ovako objašnjava razliku između prirodnih i društvenih nauka. U prirodnim, neko ko se ne bavi posebno tom naukom obično ne smatra da je njegovo mišljenje u tom polju relevantno. Da biste pokušali da opovrgnete neku prihvaćenu tvrdnju iz domena fizike, vi morate biti nekakav fizičar, ili će vas smatrati ludakom. U društvenim je međutim, kaže Mill, suprotno:

"U društvenim naukama... svaki laik misli da je njegovo mišljenje jednako dobro kao i mišljenje bilo kog naučnika. Svako ko ima oči i uši misli da može da bude sudija... čak i onaj ko nikada nije studirao, na primer, politiku, ili se sistematski bavio političkom ekonomijom, uopšte ne smatra nedoličnim ne samo da sa velikom sigurnošću izražava svoje bilo kakvo mišljenje, nego i da one koji se tim predmetom bave profesionalno optužuje za neznanje i imbecilnost. Ustvari, čak se onaj koji se profesionalno bavi tim predmetom diskvalifikuje iz rapsrave -- on bude ismevan kao puki teoretičar."

Tako na primer Boris Popović na Peščaniku, pokušavajući da kritikuje Prokopijevićev članak i naše postove odavde o Obaminoj ekonomiji, kaže:

Klasični model ponude i tražnje je apstrakcija koja ne postoji u realnom svetu.

Svaki ekonomista zna da je napisati nešto ovako isto kao negirati zakon gravitacije. Kao što postoje zakoni fizike, tako postoje nepromenjive ekonomske zakonitosti koje proističu iz ljudske prirode, a zakon ponude i tražnje je jedna od osnovnih. Ne treba biti Hayek pa to shvatiti, sa time se slagao i Karl Marx lično. Ja neću da objašnjavam zašto je model ponude i tražnje bitan i zašto on jeste apstrakcija (jer je model isto što i apstrakcija), ali koja u realnom svetu postoji svuda oko nas i vrlo ga dobro objašnjava. Ali eto ovaj slučaj pokazuje koliko je Mill bio u pravu. Nećete naći nikoga ko ne nosi ludačku košulju, a ko kaže da je zakon gravitacije apstraktna teorija fizičara bez uporišta u realnom svetu, ali zato slobodno možete praktično isto to reći u ekonomiji i još kritikovati ekonomiste da nisu razumeli to čime se bave. I to bude objavljeno i smatra se legitimnim. Ima još dosta toga u tekstu, ali kako raspravljati sa nekim ko vam kaže da zakon gravitacije ne radi?

Odbrane radi, osvrnuću se samo na još jedan detalj. Popović negira naše podatke o kretanju berze u vreme Ruzvelta, stvarajući utisak da smo mi nešto sakrili. Da bismo to ispravili ponovićemo da su podaci javni, ja sam ih već bio postavio u linku ovde, evo originalnih tabela i ovde, i iz njih je jasno da po kretanju berze, kao i po drugim merilima, Ruzveltova politika nije dovela do oporavka. Za jedini oporavak koji se desio za vreme Ruzvelta zaslužan je Fed koji je konačno prekinuo monetarnu kontrakciju i počeo da štampa pare, što je dovelo do ublažavanja monetarno izazvane depresije. Onda su se indeksi procentualno oporavili, jer je i baza, početna vrednost iz 1932., bila istorijski niska -- kao kada posle rata 1999. ekonomija Srbije poraste 40% a Borka Vučić vam pokazuje statističku tabelu i kaže da je ostvaren neviđen rast. Ali kad se izuzme prestanak monetarno izazvane recesije i umereni rast indeksa sa jako niske baze, ekonomija se nikada za vreme Ruzvelta nije oporavila, po bilo kojim pokazateljima. Ni po Dow Jones indeksu, koji je sa 380 poena iz 1929. godine za sve vreme vladavine FDR-a dostigao najviše 180. Ne znam šta tu nije jasno.

Republikansko preispitivanje

Već smo imali neke komentare o tome kako se u konzervativnom pokretu u Americi sve više uviđa pogubnost preobrazbe republikanske stranke u stranku velike vlade. Slaviša je spominjao National Review u tom kontekstu.

Ja ću danas spomenuti jedan drugi konzervativni medij. U časopisu American Thniker danas imate odličan nekrolog republikanskoj stranci. Kaže se da je datum smrti 3 oktobar 2008 kada je Buš potpisao bailout, a 1 oktobar je datum kada je Mekejn izgubio izbore, tj glasao za bailout. Ovo su ohrabrujući znaci, da uprkos savetima nekih levičara u Americi, republikanska stranka neće krenuti putem britanske konzervativne, tj potpune izdaje i napuštanja bilo kakve free market filozofije.

Odjeci i reagovanja na Peščaniku

Povodom teksta Miroslava Prokopijevića o Obami. Već su se javila dvojica. Jako ljuti, a posebno na nas, koje jedan od Onih koji su videli Svetlo naziva "desničarsko-fašističko-konzervativni blog", ili tako nešto. Kako je to predvidivo.

Reganov zakon i Zapadna Kenija

Opisujući svojevremeno ekonomsku filozofiju demokrata, Ronald Regan je o istom trošku dao jedan od najboljih opisa svih levičarskih razmišljanja o ekonomiji: "Ako vidiš da nešto mrda - oporezuj; ako nastavi da mrda - reguliši; kad prestane da mrda - daj subvenciju".

Američka autoindustrija, ona u Detroitu, ovih dana je "prestala da mrda", posle decenija poreza i posebno drakonskih regulativa i sindikalnih iznuda. Pošto je vlada decenijama namatala sve moguće restrikcije, maltretmane, ali i dotirala kad zatreba i pomagala oko eko-frendli projekata, konačno je upalilo - automobilisti traže takođe bailout, i po svoj prilici će ga i dobiti, 50 milijardi za početak. Obama i njegovi saveznici u Kongresu ne mogu da dozvole da najjaće sindikalno uporište u SAD, koje je mnogo učinilo za njihov/njegov izbor "pukne". Prestalo je da mrda, eto sreće neviđene za davaoce subvencija. Faktura ide poreskom obvezniku.

Inače GM i Ford su visoko sindikalizovane firme, sa vrlo darežljivim programima zdravstvenog osiguranja, enormnim penzionim fondovima kompanije i drakonskim ekološkim regulativama i standardima proizvodnje. Još u doba kada je ostatak ekonomije bio u bumu, oni su beležili gubitke. Sada je svetska zavera valjda kriva što ne mogu da se nose sa konkurencijom.

Detroit zapošljava oko 200 000 ljudi. No zanimljivo, istovremeno sa njim, postoji vrlo zdrava i propulzivna automobilska industrija na Jugu koja zapošljava oko 113 000 ljudi. Međutim, ona je uglavnom u rukama Japanaca i Korejanaca, nije skoro uopšte sindikalizovana, nema velikodušnih penzionih fondova i zdravstvenog osiguranja, i preživljava čak i u ovoj krizi. I nikome iz Vašingtona ne pada na pamet da njima udeli neke subvencije.

Kao i slučaju banaka, poruka će biti sledeća - najsigurniji način za sticanje profita nije konkurencija i napredak u poslu nego dobre političke veze "tamo gore", dobri sindikati i lobisti. "Dobri automobilisti" sa Severa će dobiti državne pare, "loši" sa Juga neće jer nema ko da ih protežira. Štete od nastavljanja ovog ludila koje je započelo sa delimičnom nacionalizacijom banaka će biti ogromna i teška, jer na kraju neće sve stati na Detroitu. I ta šteta se neće plaćati samo kroz poresku globu za namirenje direktnih troškova, već i kroz sistematsku promenu podsticaja i pravila igre koja bi od Amerike mogla postepeno da stvore neku novu Rusiju ili Maleziju. Ili što reko moj omiljeni fizičar Luboš Motl, "Zapadnu Keniju". Nadam se da ipak dotle neće stići.

Stjepan kao Rasim

Stjepan Mesić je kratkovid poput Rasima Ljajića:

Novac u bankama pripada hrvatskoj privredi, građanima i državi!", poručio je Mesić stranim bankama i dodao da se ne sme dozvoliti da se taj novac iznosi iz Hrvatske, kao što se ne sme iz zemlje iznositi ni profit koji je u njoj ostvaren. Naglasio je da Hrvatska ima pravo da traži da se, bar privremeno, sve ono što se u njoj zaradi, u nju i investira. Novac zarađen u u Hrvatskoj mora da se koristi za očuvanje i stvaranje radnih mesta u Hrvatskoj.

Stvar je jednostavna, ako stranci ne mogu da iznesu novac ubuduće ga neće ni unositi. Pitanje za Mesića: Da su strane države, kao što Hrvatska sada želi, zabranile investiranje u inostranstvu na koga bi se on sada ljutio?

Sprečavanje oporavka

Rasim Ljajić kritikuje poslodavce koji pod izgovorom svetske finansijske krize smanjuju broj zaposlenih. Najavljuje i da će sve državne inspekcije kontrolisati rad preduzeća ne bi li sprečili ovaj trend.

Izjava ministra Ljajića je nepromišljena. Ja mogu sa njim da se složim da je gubitak posla težak udarac ali ukoliko otežavamo otpuštanja samo ćemo obeshrabriti otvaranje novih radnih mesta. Ako poslodavci uoče da radnike nije lako otpustiti dobro će razmisliti pre nego što počnu da zapošljavaju nove. Snaga američke ekonomije leži ponajviše u fleksibilnosti tržišta rada. U vreme krize broj nezaposlenih raste ali se brzo smanjuje kada se ekonomija oporavlja. Umesto što svojom politikom usporava oporavak Ljajić bi trebalo da se fokusira na uspostavljanje slobodnijeg tržišta rada i time zaista pomogne nezaposlenima.

Kontradiktornosti

Uprošćeno posmatrano, postoje dva pogleda na glavnog uzročnika trenutne finansijske krize: "kriva je država" (liberali) i "krivo je tržište" (praktično svi ostali). Takođe, postoje dva pogleda na to kako se treba boriti sa efektima krize: "neka investitori sami snose troškove svojih loših odluka " (liberali) i "mora država da pomogne kako se kriza ne bi proširila" (svi ostali).

Da li su oba pogleda kontradiktorna? Mislim, ako verujete da je kriva država, onda je valjda fer da država pokrije deo troškova do kojih je dovela lošom regulativom. Sa druge strane, ako verujete da je krivo "tržište", zašto bi onda država pomagala?

Mislim da mogu da objasnim da liberalni stav nije kontradiktoran, ali zaista ne mogu da nađem objašnjenje za stav svih ostalih. Naime, ako već verujete da su krizu izazvali pohlepni kapitalisti, zašto onda podržavate mere koje će im pomoći?

Što se liberalnog stava tiče, kada bi zaista postojala "država", stav bi bio kontradiktoran. Međutim, činjenica je da, kada govorite o uzročniku krize, umesto "država" treba da piše "političari i birokrate", a kada govorite o pomaganju, umesto "država" treba da piše "poreski obveznici". Ako tako posmatrate stvari, nije prosto kriva "država", već neki sasvim konkretni političari i birokrate u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, a pare treba da daju neki veoma konkretni poreski obveznici.

Pošto je nemoguće tužiti političara za štetu koju je nekome, potpuno u skladu sa zakonom naneo, a nije fer tražiti od građana da plaćaju za tuđe greške, stav liberala je onda "Moraš da ukalkulišeš i regulatorni rizik u svoje poslovne odluke. Ako to ne uradiš, sam si kriv, nisu ti krivi političari i nemaš pravo da od poreskih obveznika tražiš nadoknadu".

Alternativni mehanizam bi bio da političari sopstvenom imovinom odgovaraju za politiku koju vode.

Spinovanje

Richard Dawkins, poznati britanski ateista, je pokrenuo kampanju i okačio banere na londonske autobuse sa natpisom: Bog verovatno ne postoji. Zato prestatnite da brinete i uživajte u životu.

Metodistička crkva mu se zahvalila na pokretanju kampanje i na njegovoj podršci promovisanju interesovanja za Boga.

Konstruktivno

Greg Mankiw nudi par saveta Obami.

Rolerima na posao

Đilas kaže da ne beži od privatizacije javnih preduzeća. Pozdravljam. Međutim onda postavlja uslove: mogu neprofitabilna preduzeća ali cene usluga moraju da budu realne. Zašto samo neprofitabilna preduzeća? Nisu ona profitabilna jer imaju dobar menadžment već zato što su u pitanju monopoli. Da se ta javna preduzeća privatizuju i što je još važnije dozvoli pristup tržištu svim zainteresovanima, cene bi bile niže a usluga bolja. Đilas lepo primećuje da su u Londonu svi autobusi privatni i da postoji veliki broj operatera ali takođe kaže da bi bilo dobro da jedna velika kompanija iz inostranstva dođe i kupi GSP. Odlučite se. Londonska vlada propisuje cene autobskog prevoza, ali moglo bi se pokušati i bez toga jer će preduzeća uvek ispregovarati višu cenu karte sa političarima nego sa klijentima.

Gradonačelnik najavljuje i puštanje u rad gradske železnice kao novog vida prevoza. Pošto su pruge tu samo je neophodno uložiti 10 miliona evra (meni zvuči kao kapara) u izgradnju stanica i kupovinu vozova. Ako već postoji opredeljenje da se u nekom momentu GSP privatizuje, zašto stvarati nova javna preduzeća? Zar ovo nije idealna prilika da se proba drugi sistem? Ako je ta železnica već toliko neophodna i jeftina, zašto je ne ponude privatnicima? Grad neka da prugu, a privatnici nek urade ostalo. Ako je već tako dobra ideja sigurno će biti zainteresovanih, a propustićemo i štrajkove sindikalaca i neizbežni socijalni program pošto taj vid prevoza trenutno ne postoji.

Najavljuje i izgradnju parking garaža u centru i povećavanje cena parkiranja u postojećim jer je beogradski mentalitet takav da ljudi ne žele da idu u centar autobusom. Prvo, nije posao grada da gradi garaže. Privatnici će to mnogo bolje da urade, a pošto se ne radi o projektu od "nacionalnog interesa" (naravno samo ako niste direktor Parking servisa) nema razloga da se to sprečava. Drugo, da li su cene visoke ili niske znaćemo tek kada sve garaže budu privatne, jer dok ih formira vlada a ne tržište možemo samo autoritativno da nagađamo. Treće, nije problem mentalitet Beograđana koji ne koriste GSP kada idu u centar već verovatno kombinacija lošeg prevoza i trenutnih cena parkiranja. Vožnja po gradu predstavlja racionalno ponašanje čak i za slovenske duše. Konačno, gradonačelnik najavljuje i niže cene parkiranja u garažama za vozače iz komšiluka. To nije fer, cena treba da bude ista za sve. Parking mesta se po velikim gradovima u Americi prodaju kao nekretnine. Ta informacija se uzima u obzir prilikom izbora mesta prebivališta. Nema logike da se u novim garažama građani tretiraju različito.

Đilas nije zaboravio ni metro za koji kaže da je tridesetogodišnji projekat i koji grad neće moći sam da finansira već će iza njega morati da stane država. Osim očiglednog, da i ovaj projekat treba ponuditi privatnicima (možda na koncesiju) pa ako ima zainteresovanih ima, smeta mi i pozivanje države u pomoć. Država ne plaća ništa, sve plaćaju poreski obveznici. U ovom slučaju Đilas želi da prebaci troškove, kao svojevrsni beogradski porez, i na građane koji uslugu metroa možda nikada neće koristiti. Zbog svega pomenutog gradonačelnik za svoj dosadašnji rad zaslužuje jaku dvojku, pre svega jer još uvek ništa nije sproveo u delo. Možda je najbolja alternativa da tako i ostane.

P.J. O' Rourke o američkom konzervativizmu

Sjajan tekst. Toliko odličnih poenti. Recimo:

"Our attitude toward immigration has been repulsive. Are we not pro-life? Are not immigrants alive? Unfortunately, no, a lot of them aren't after attempting to cross our borders."

"Yes, we got a few tax breaks during the regimes of Reagan and W. But the government is still taking a third of our salary. Is the government doing a third of our job? Is the government doing a third of our dishes? Our laundry? Our vacuuming?"

"Bush, at his most beneficent, said if illegal immigrants wanted citizenship they would have to do three things: Pay taxes, learn English, and work in a meaningful job. Bush doesn't meet two out of three of those qualifications."

"What is the coherent modern conservative foreign policy? We may think of this as a post 9/11 problem, but it's been with us all along. What was Reagan thinking, landing Marines in Lebanon to prop up the government of a country that didn't have one?" ... "Iran-contra was about as smart as using the U.S. Postal Service to get weapons to anti-Communists. And I notice Danny Ortega is back in power anyway. I had a look into the eyes of the future rulers of Afghanistan at a sura in Peshawar as the Soviets were withdrawing from Kabul. I would rather have had a beer with Leonid Brezhnev."

Poenta teksta je da su konzervativci imali 28 godina (od kada je Regan postao predsednik) da od Amerike naprave državu kakvu su želeli. Što PJ kaže "We Blew It".

Prokopijević o Obami

Na sajtu Peščanika.

Kratak rezime teksta: "Pad berzi u SAD i razvijenim zemljama sveta pokazuje da su poslovni krugovi – sasvim različito od većine birača u SAD – vrlo razočarani Obaminom pobedom. To nije bez razloga. Obamina ekonomska filozofija se oslanja na „tešku ruku države“ a ne na tržišne sile, na regulaciju a ne deregulaciju, na kontrolu a ne liberalizaciju, na socijalnu demagogiju i populizam, a ne politiku „čistih računa“. To vodi pogoršanju prilike za ulaganja, pogoršanju poslovnog okruženja i klime, manjem broju radnih mesta i generalno nižem ekonomskom rastu. A i sporijem rastu standarda".

S obzirom na predvidive reakcije čitalaca, urednice Peščanika bi mogle da uvedu "Odjeke i regovanja" ("Fight he Smears") zbog ovog podlog, rasističkog ataka na Jednog, pod tobožnjim izgovorom ekonomske analize njegovog programa. :)

Hajekov razgovor sa studentima Stanforda

Ovde je raritetan ali vrlo zanimljiv razgovor F. A. Hajeka sa studentima Stanford Univerziteta negde 1970-ih godina. Pogledajte, ako uspete da se probijete kroz dosta loš ton i Hajekov potpuno strašan nem-engleski.:)

Raspravlja o nekim od osnovnih teorijskih pitanja, poput uloge cena, informacija, konkurencije, o odnosu inflacije i nezaposlenosti, demokratije i liberalizma, itd.

Još jedan mit o nafti

Na internetu se mogu naći interesantni tekstovi koji prognoziraju (tj. prognozirali pre par godina) kraj američke ekonomske dominacije u slučaju da nafta prestane da se prodaje u dolarima i da pređe, recimo na evro. Logika jednog takvog teksta je da zemlje danas skupljaju dolare da bi mogli da kupuju naftu. Naime, da cena drugih proizvoda poraste usled promene kursa, to neće toliko uticati na ekonomiju kao rast cena nafte, pa se centralne banke uglavnom odlučuju na štednju u dolarima da bi se zaštitile od valutnog rizika koje bi sa sobom nosila cena nafte.

U slučaju da nafta počne da se prodaje za evro (uradio Irak 2000. a Iran najavljivao 2006.), po ovoj teoriji bi motivisalo mnoge centralne banke da zamene svoje dolarske rezerve što bi rezultiralo velikom devalvacijom dolara i nemogućnošću Amerike da finiansira svoj trgovinski deficit. Naravno, berze bi odmah propale jer bi stranci povlačili svoje investicije iz Amerike a nezaposlenost bi porasla do neslućenih razmera. I sve zato što su arapske zemlje odlučile da prodaju naftu u evrima umesto dolarima.

Ova teorija nije tačna iz više razloga: Devizne rezerve centralne banke su u obveznicama i ne drže se da bi ih koristili za kupovinu nafte već zbog podloge sopstvenoj valuti. Dolar je, bar do sada, bio najstabilnija valuta i zato je omiljen za rezerve. Dodatni problem za evro je što obveznice u evru izdaju pojedinačno zemlje članice a ne EU. Čak i da većina država počne da čuva rezerve u evru to sigurno neće biti zbog nafte jer naftu ipak kupuju preduzeća a ne države. Takođe, troškovi konverzije valute iz dolara u evro su relativno mali i ozbiljnim igračima ne predstavljaju odlučujući faktor prilikom kupovine nafte. Evo šta su davno rekli Tyler Cowen i James Hamilton o ovoj temi.

Teoretičari zavere obožavaju mitove o nafti. Tako ispada da ste naivni ako ne verujete da je rat u Iraku počeo zbog nje. Nafta je u tom smislu nebitna.

Građanin sveta

Od 1953. postoji Svetska vlada (privatno udruženje) koja između ostalog izdaje i pasoše, pretpostavljate građanima sveta. To je svako ko plati 45 dolara. Najinteresantnije je što sa tim pasošem možete sasvim legalno da ulazite u nekoliko afričkih zemalja i Ekvador. Na njihovom sajtu možete da nađete i dokaze da su pasoši korišćeni u 150 zemalja između ostalog i dva puta u SFRJ (1990. i 1991.)

Ovakav pasoš je nađen i u kući glavnog osumnjičenog za ubistvo Ive Pukanića. Mislio sam da su kriminalci malo kreativniji.

EPS bez tendera

Hoće li ijedno javno preduzeće biti prodato putem tendera? Prvo su delovi NISa i Zastave prodati direktnim pregovorima a sada vidimo da ista sudbina čeka i EPS. Mislim da je najveći problem direktnog pregovaranja veća verovatnoća garantovanja zakonskog monopola na određeno vreme. Pogotovu ako država zadrži udeo vlasništva. Niža cena je sporedan problem.

Uticaj Grega Menkjua

Juče je Greg Menkju sa sajta nove Obamine administracije preneo tekst da administracija ima cilj da:

"se napravi plan koji će zahtevati od svih građana Amerike 50 časova rada u srednjim školama i 100 časova rada na koledžu svake godine"

Nekoliko sati pošto je Menkju o ovome pisao, reč "zahtevati" je izbačena, a i više se ne odnosi na sve građane, već samo na učenike i studente, ali neko je sačuvao originalni tekst.

Obama nije još ni seo u fotelju, a već ima planove da uvodi nebulozne obaveze. Sve zbog dece, naravno.

Reč dana

Kurir:
Nebojša Bakarec, član GO DSS, smatra da prostituciju treba uvesti u zakonske okvire, ali “da to bude deo borbe protiv prostitucije”.

- Kad ona uđe u legalne tokove, treba doneti niz zakona koji će dovesti do njenog postepenog smanjivanja, a potom i ukidanja. Prostitucija u suštini nema nikakvu društvenu funkciju. To što je to najstariji zanat na svetu, druga je priča, ali ona sama po sebi nije dobra - konstatuje Bakarec.

Do sada smo se pitali da li legalizacija povećava prostituciju ili ne a sada vidimo da može i da je smanjuje. Prvo je legalizujemo a onda donesemo niz zakona (!?) kojim bi je zabranili.

Evo starih postova o prostituciji.

OPEC u problemu

Neke članice OPECa pozivaju na dodatno smanjivanje proizvodnje nafte pošto prethodna redukcija od 1,5 miliona barela dnevno nije dovela do rasta cena. Angola, najnoviji član, pak poziva na strpljenje. Kažu još je rano, treba sačekati da prethodna odluka počne da deluje pre nego što nastave sa smanjivanjem proizvodnje. Angolanski ministar nafte greši, očekivanja su uračunata u cenu i već sada je jasno da najavljeno smanjenje proizvodnje nije značajnije uticalo na cenu nafte. Ustvari ne greši, jasno je to njemu, nego stidljivo priznaje kako nije lako biti član OPECa danas. Glupo mu je da se odriče profita u korist Rusije, Amerike, Norveške i ostalih proizvođača koji nisu članovi kartela i neće limitirati svoju proizvodnju. Ne može OPEC još dugo.

Rad oslobađa

Političari su najbolji kad su opoziciji -- šteta što ne mogu svi da budu opozicija odjednom. Čak je i Đelić jedno vreme bio klasični liberal.

Sada će biti uživanje pratiti transformaciju američkih republikanaca do koje će sigurno doći. Neokonzervativna elita "big government republikanaca" nikada nije ni dobila izbore, nego se infiltrilala i praktično kidnapovala vlast u Bushovoj administraciji. Sada ta ekipa neminovno odlazi u istoriju, a na scenu stupaju nova lica čiji će jedini izbor, ako hoće da povrate uticaj, biti vraćanje izvornim konzervativnim principima ograničene vlade i individualne odgovornosti.

Za početak preporučujem National Review Online i njihov blog. National Review je osnovao legendarni William Buckley 1950-ih, u vreme vrlo slično današnjem: kada konzervativizam nije bio cool nego neka vrsta stigme, kada se činilo da je kolektivizam nezaustavljiv, kada su ekonomisti naučno dokazivali da je socijalizam ekonomski superioran, vreme za koje je Milton Friedman govorio da su njegove pristalice mogle stati u telefonsku govornicu, a kada je pokojni Kejns bio ličnost godine Timesa magazina. Buckley je osnivanjem NR inspirisao pokret koji je doneo promenu atmosfere, izrodio prvo nominaciju Barryja Goldwatera a onda i pobedu Ronalda Reagana.

Nadamo se da će konzervativizam ponovo krenuti tim smerom, a National Review već obećava. Ovih dana je uživanje pratiti ih. Jedan od blogera je Johan Goldberg, pisac ovogodišnjeg bestselera "Liberalni fašizam" koji toplo preporučujem za prevod na srpski. Drugi post linkuje sa Obaminog novog predsedničkog sajta predlog za uvođenje radnih inicijativa ili neku vrstu obavezne društvene službe za sve građane, razblaženu verziju komunističkih radnih akcija, i komentariše u tri reči: Arbeit Macht Frei!

Pančić o Klausu

Sjajan tekst Teofila Pančića u Vremenu o Vaclavu Klausu i njegovoj poseti Beogradu. Citat: "Češki predsednik jeste i liberal i evroskeptik, i ubedljiv je u oba svoja svojstva. Zašto ovde takvih nema?" Pročitajte, preporučujem. Nećete svaki dan u Vremenu termine poput "desni liberalizam" i "evroskepticizam" naći počašćene pozitivnim epitetima.

Cena dinara

Guverner NBS Radovan Jelašić smatra da je kurs dinara „slika stanja privrede i politike u Srbiji“.

Na kraju krajeva da, ali vrlo posredno. Direktno, kurs je slika tokova kapitala. Kurs je pre svega cena dinara, a cene kao što znamo zavise od ponude i tražnje. Kada cena paradajza padne ne kažemo da je to odraz stanja privrede i politike u zemlji, nego promena odnosa ponude i tražnje. Cena dinara nije poseban slučaj. Ponuda dinara je novčana masa u zemlji, koju kontroliše NBS, a tražnja za dinarima je neto priliv kapitala. Pošto je priliv kapitala opao, opala je i cena dinara. Normalno. Pustite cene da se formiraju na tržištu.

Sledeća stvar uočljiva kod Jelašića ovih dana je potpuna nepovezanost retorike i akcije. Dok u medijima uporno ponavlja da NBS neće intervenisati, u praksi NBS interveniše svaki dan.

Berluskoni o Obami

"Mlad, lep i ima odličan ten."

Change.gov

Sam naziv sajta je već zastrašujući. Change.gov, to je juče uspostavljeni sajt Obamine prelazne administracije.

Strategija povećanja nezaposlenosti

Rasim Ljajić je potpisao opšti kolektivni ugovor koji predviđa da svi poslodavci moraju da isplaćuju topli obrok (relikt koji je Đelić 2002. pametno ukinuo) zaposlenima u iznosu od skoro 7,000 dinara mesečno. Ali ne brinite se, kako kaže sindikalac Ljubisav Orbović to neće biti problem ozbiljnim poslodavcima: Predviđena finansijska izdvajanja ne predstavljaju veliko opterećenje za poslodavce i reč je o "demagoškoj priči".

Ako 7,000 neće uticati na poslodavce zašto se topli obrok ne poveća na 20,000? Zašto poslodavci ne bi delili svinjske polutke i džakove krompira jednom mesečno i tako ne samo poboljšali ishranu radnika već i pomogli posrnuloj poljoprivredi? Zato što nije u pitanju demagogija već jednostavna logika. Što je rad skuplji to je manje radnika.

Ozbiljni poslodavci sa kojima smo razgovarali gotovo da nisu imali primedbe na ovu odluku, već male firme i gazde-štetočine. Oni "poslodavci" koji nikada i nisu pošteno radili, već ispod žita, na crno, sada se najviše bune.

Gazde su štetočine a poslodavci su pod navodnicima u "ozbiljnom" listu kao što je Politika. Naravno da Telekom, NIS i EPS nemaju primedbe na ovu odluku pošto ionako ne rade sa svojim novcem. Moj prijatelj, štetočina, koji ima trafiku i plaća zaposlene 15,000 dinara (bez poreza) neće moći da priušti dodatnih 50% nameta na neto platu. Jedan od njegova dva zaposlena će dobiti otkaz. Naravno nije on jedini liferant u Srbiji, otpuštaće i drugi. Drugim rečima kada imamo ovakvu vizionarsku vladu svetska finansijska kriza uopšte ne mora da nas brine. Povećaćemo nezaposlenost sami. Više o tome ovde.

Obamamanija i obamanomija

Može biti mnogo drugih razloga, ali Dow Jones je juče, dan posle izbora, pao za celih 500 poena.

To je najveći pad glavnog berzanskog indeksa na dan posle predsedničkih izbora u istoriji. Dosadašnji rekorder je bio pad od 4.5% posle izbora F. D. Ruzvelta 1932., što se tada pokazalo opravdano negativnim očekivanjem, jer je Ruzvelt ubrzo gurnuo zemlju u još goru depresiju od već postojeće.

Obama je danima pre izbora imao 90% šanse da pobedi, tako da je ovaj pad posle pobede verovatno i potcenjen. Ukupan pad je veći jer je berza padala već neko vreme, paralelno sa rastom očekivanja o Obaminom izboru. Sa druge strane, znamo da za divljanje berze gore i dole poslednjih meseci ima još mnogo razloga tako da realno ne možemo svaliti krivicu na izbore. Takođe, mene ne brine toliko Obama koliko solidna demokratska većina u obe kuće Kongresa, koja udružena sa predsednikom može naneti dosta ireverzibilne štete, kao što je dodatno podržavljenje umesto privatizacije zdravstva.

O Obaminoj ekonomskoj politici ćemo saznati više vrlo brzo, kad ovih dana bude počeo da postavlja sekretare i bira zvanične savetnike. Kao što smo više puta pisali, njegov predizborni štab je što se ekonomskog dela tiče bio dosta šizofren -- sa jedne strane tu su bili ekonomisti levog centra, Klintonovog tipa, koji bi u Evropi bez problema bili prokazani kao 'neoliberali', Jason Furman, Austan Goolsbee, Robert Rubin ili Larry Summers. Sa druge, tu su delovi stare garde socijalističkih apologeta preobučenih u ekonomiste, kao što je James Galbraight, sin Johna Kenetha Galbraitha. Imenovanja narednih dana će dati dosta pouzdan signal o namerama.

Zašto postoji zabluda o nepopularnim reformama?

Pitanje je takođe zašto postoji zabluda da su ekonomske reforme nepopularne? Moja pretpostavka je da je to posledica površnog razumevanja rezultata istraživanja javnog mnjenja. Kada pitate ljude koji im je najveći problem oni uglavnom kažu nezaposlenost, niska plata i slično. Političari to odmah prevode u akcioni plan i poruke u kampanji: zaposlićemo toliko u zdravstvu, toliko na izgradnji puteva, najavljuju određeni procenat povećanja plata u državnoj službi i slično a naravno posledično zaključuju (Očigledno je!) da bi otpuštanje bilo upravo suprotno od onoga što misle da građani traže.

Ja verujem da ljudi kada kažu nezaposlenost ne misle samo na generalni nedostatak radnih mesta. Sutra da se objavi konkurs za gradsku čistoću koji bi mogao da uposli sve nezaposlene verovatno bi veliki broj ljudi odbio takvo radno mesto. Primer jeste malo ekstreman ali je poenta da država može da stvori radno mesto ali ne i da stvori posao koji će ispuniti čak i umerena očekivanja ljudi. Čak i da se nezaposlenost smanji na 5% ljudi će je i dalje navoditi kao najveći problem, kao što je to slučaj i u najrazvijenijim državama sveta danas. Jednostavno, ambiciozni ljudi (većina) će uvek biti nezadovoljni svojim poslom i svojom platom. Uzaludno je pokušavati rešavanje ovog problema kratkoročno, u jednom mandatu. Političari bi trebalo da se posvete reformama koje će recimo na dugi rok garantovati stvaranje kvalitetnog posla u privatnom sektoru, opet sa razumevanjem da je ovaj problem praktično nerešiv, jer će neko drugi uvek imati bolji posao i veću platu.

Dobro rešenje za početak bi bilo i da testiraju predloge koje građani daju za rešavanje navedenih problema a ne samo koji su problemi. Možda bi se iznenadili ako bi čuli da građani koji kažu da je nezaposlenost problem broj jedan ne smatraju da je povećanje broja ljudi zaposlenih u državnom sektoru pravo rešenje.

Treba takođe razumeti da ljudi imaju konfliktna očekivanja i da istraživanje javnog mnjenja na to ne ukazuje. Ljudi hoće niže poreze i više usluga što je praktično nemoguće ostvariti. Dobar političar se vodi principima za koje veruje da će obezbediti najveće blagostanje na dugi rok a nikako ne vodi državu na osnovu često loše interpretiranih istraživanja javnog mnjenja. Dobar političar bi pokazao razumevanje za tešku situaciju u kojoj se mnogi građani nalaze i prihvatio da postoji problem nezaposlenosti ali ne bi zbog toga sprovodio ekonomsku politiku koja bi lošu situaciju učinila gorom.

Poreski referendum

Moj osnovni pogled na političku ekonomiju je da političari nisu prosto pljačkaši neobaveštenog naroda, kao što standardna teorija javnog izbora predlaže, nego da je stvar još gora -- za većinu legalnih pljački koju preko raznih inicijativa i politika ostvaruju, političari imaju podršku naroda.

Na jučerašnjim američkim izborima u mnogim državama se glasalo za različite pojedinačne ustavne amandmane. U Masačusetsu je jedan predlog bilo ukidanje državnog poreza na dohodak. (U SAD je veći deo poreza na dohodak savezni, ali države mogu da raspisuju i svoj dodatni deo.)

Rezultati? 31% ZA ukidanje, 69% PROTIV.

Da je ovaj porez progresivan, to bi se moglo objasniti tiranijom manjine koja putem izbora legalno otima od bogate većine. Ali porska stopa nije progresivna nego jedinstvena na 5.3%. Kako onda to objasniti? Zašto ljudi hoće porez?

Zabluda o nepopularnosti ekonomskih reformi

U Srbiji postoji uverenje da je konzervativniji pristup ekonomiji (privatizacija, ukidanje subvencija i niska javna potrošnja) nepopularan. Ova pretpostavka je pogrešna. Evo nekoliko primera:

Guverner Jelašić u poslednje vreme poziva na stezanje kaiša što za njega predstavlja nepopularan ali neophodan potez. Sa druge strane, o Jelašiću nikada nije bilo izgovoreno više lepih reči (smatra se glasom razuma) nego sada i nesumnjivo je danas popularniji nego pre dve godine.

Božidar Đelić je bio najpopularniji kada se predstavljao kao Boža Derikoža i kada mu je osnovna poruka bila da je državna kasa prazna i da ne može da se rasipa novac. Bez obzira što nikada nije ozbiljno smanjivao potrošnju javnost je imala predstavu o njemu kao o odgovornom političaru koji vodi računa o novcu poreskih obveznika. Sa vremenom se ova poruka pretvorila u poruke o neophodnoj socijalnoj ulozi države a sa tim, mada ne isključivo samo zbog toga, je opala i njegova popularnost.

Mlađan Dinkić nikada nije bio popularniji nego kada je zatvorio četiri najveće državne banke i ostavio hiljade ljudi bez posla. Njegova komentar o sirotoj bankarskoj službenici u bundi će verovatno ući u anale srpskog političkog nastupa. Još poena je pokupio kada je najavio privatizaciju velikih javnih preduzeća i deljenje besplatnih akcija. Ove dve akcije su mu donele mnogo više političkih poena nego uspostavljanje NIPa što ga je bar po meni koštalo boljeg rezultata na narednim izborima. Da ga pitate danas koji je najbolji potez koji je povukao kao politčar pretpostavljam da bi rekao zatvaranje banaka. I da kaže nešto drugo ne treba mu verovati jer se stalno poziva na uspešan bankarski sektor u Srbiji.

Dragan Đilas najavljuje smanjenje plata od 10 procenata u gradskoj upravi (doduše samo malom broju rukovodilaca) i ukidanje privilegija službenih automobila, što mu je nesumnjivo najpopularniji potez koji je mogao da povuče. Skoro je izjavio (ili neko iz njegovog okruženja) da grad Beograd poštuje olimpijski uspeh Milorada Čavića ali da grad ne deli stanove. Ne treba se iznenaditi ni ako on politički profitira zbog namere da smanji državnu potrošnju.

Konzervativne ekonomske ideje itekako imaju svoju publiku u Srbiji. Građani vole odgovoran odnos prema novcu poreskih obveznika a samim tim i odgovorne političare što gore navedeni primeri i pokazuju. Činjenica da sve manje ljudi zavisi od državnih plata će još jasnije ukazati na potrebu da se promovišu ideje ekonomskih sloboda. Šta je najgore što može da se desi? Određena interesna grupa može da organizuje štrajk ali bi neispunjenje njihovih zahteva samo donelo političke poene onome ko im se javno usprotivi. Kada su malinari pre par godina blokirali Srbiju većina glasača nije bila na njihovoj strani. Iskustvo Margaret Tačer koja se usprotivila štrajku rudara upućuje na isto. Jedino pitanje je ustvari koji će političar prvi da naplati ček koji su građani već potpisali?

Državne nekretnine

Kurir piše da JAT rasprodaje imovinu ali u dogovoru sa drugim državnim preduzećima, odnosno da se ne organizuje tender ili aukcija za delove preduzeća već da cena bude stvar dogovora sa partnerima. Pod uslovom da je tekst tačan treba reći da nije u interesu poreskih obveznika da nešto uspešnija državna preduzeća kupuju imovinu onih manje uspešnih. To je prelivanje iz šupljeg u prazno jer će ionako sva ta preduzeća uskoro biti privatizovana. Ako imovina JATu nije potrebna onda se treba prodati javnim nadmetanjem da bi se obezbedili najviši prihodi za pred-stečajni postupak (pošto je reorganizacija preduzeća priča za malu decu). Naravno, bolje od prodaje imovine javnim nadmetanjem je momentalni početak stečajnog postupka.

Očekivanja

Sudeći po Obaminom pobedničkom govoru gde se poziva na iskustva najstarijeg glasača - ponajviše kolektivizam:

When there was despair in the dust bowl and depression across the land, she saw a nation conquer fear itself with a New Deal, new jobs, a new sense of common purpose. Yes we can.

Ipak, biće dosta vremena za kritiku Obamine politike. Danas mu pre svega treba čestitati na pobedi.

Još malo o Obamaniji

Evo, ostalo je još desetak sati do skoro sigurnog izbora Mesije za predsednika Amerike. Želim da se u predvečerje novog doba pozabavim jednom temom koju sam juče načeo - razlozima "Obamanije". Naravno, nije ni prvi ni poslednji put da javnost bude zaluđena obećanjima demagoških političara, još je manje čudno i neočekivao da posle 8 godina vladavine jednog političara i jedne stranke ljudi žele promene, pa makar i alternativa ne bila baš bogzna šta. Takođe, legitimno je da se ljudi ne slažu sa nekom politikom i teže drugoj i nezavisno od ove dinamike vezane za promene.

Ali, u Obaminom slučaju mi smo suočeni sa jednom vrstom kolektivnog ludila koje se ogleda u potpuno iracionalnom i zombijevskom žmurenju pred očiglednim činjenicama, i spremnošću da se zarad podrške ovom kandidatu kompromituju sve profesionalne, ideološke, moralne i druge skrupule koje bi inače važile. Imamo kandidata koji je vrlo, vrlo problamatičan u ličnom smislu: profesor na fakultetu koji nikad nije objavio ni retka, student na Kolumbiji koga se niko do profesora ni kolega "ne seća", čovek koji je ilegalno i prevarantski primio milione dolara donacija od domaćih građana i stranaca, čovek sa mutnim i nedovojno razjašnjemim ličnim i političkim prijateljstvima sa teroristima i kriminalcima, sa vrlo razjašnjenim prijateljstvima sa rasističkim i bigotskim pastorom, čovek koji je u kampanji o skoro svakom pitanju rekao različite i suprotne stvari (od Iraka do spoljne trgovine). Naravno, nije ništa čudno da političari povremeno vrdaju ili lažu (teško da bi i uspeli da to ne rade) ali je vrlo netipično da jedan do te mere moralno kontroverzan lik sa mutnom i sumnjivom pršlošću, osvaja ne samo simpatije ljudi, nego i bespogovorno sledbeništvo i aklamaciju intelektualaca i medija, kao i suspenziju svih normalnih, uobičajenih standarda rasuđivanja i vrednovanja u politici.

Kolika je presija ovog kolektivnog ludila najbolje svedoči činjenica da Obamu podržavaju intelektualci za koje ni u kom slučaju ne biste očekivali to, i od kojih biste, po svemu sudeći, očekivali da ga ne podržavaju uopšte. Chris Buckley, konzervativac i sin osnivača National Review, Billa Buckleya, podneo je ostavku u NR i podržao Obamu; Kristofer Hičens koji je prošlih pet godina proveo u odbrani Bušove politike u Iraku, i žestokom napadanju intelektualaca i političara koji se tome protive, i koji je pre šest meseci optužio Obamu da je poređenjem svoje babe rasistikinje i svog pastora Jeremije Rajta "prodao svoju babu, što se često kaže za političare, ali ovaj put doslovno", sada ga podržava sa potpuno nesuvislim obrazloženjem. Farid Zakarija, konzervativni liberal koji je napisao zaista odličnu knjigu o tome kako demokratski populizam potkopava tradicionalne institucije liberalnog konstitucionalizma, u Americi i u svetu, sada podržava Obamu, pod zaista somnambulnim obrazloženjem da bi se zbog svog sina koji se zove Omar, on bolje osećao u zemlji čiji se predsednik zove Barak!

Šta je izazvalo ovoliku poplavu ludila i iracionalnosti, koja i najtrezvenije i najpametnije ljude sa osvedočenim karakterom i skoro etosom plivanja protiv struje, pretvara u takve beskičmenjake, oportuniste i smešne marionete levičarskog populizma? Svakako, jedna od važnih okolnosti je "rasna karta". Veliki broj belaca ima, ili im je nametnuta, krivica za prošle patnje crnaca i mnogi oklevaju da kritikuju Obamu plašeći se, s razlogom, da će od njegovih sledbenika odmah biti optuženi za rasizam. Obamina kampanja je u stvari vrlo obilato koristila ovu taktiku. Čak je i Džo vodoinstalater bio optužen za rasizam zbog svog komentara o Obaminoj redistributivnoj filozofiji, A Mekejnovu kampanju su novinari razapeli na krst zbog "rasizma" kada su uporedili Obamu sa "celebrities" poput Paris Hilton. Sam Obama se očajnički trudio da održi fikciju o svojim protivnicima kao rasistima - jednom je rekao da će oni u kampanji sigurno pričati kako on "ne izgleda kao drugi predsednici", iako to niko nikad nije rekao, niti insinuirao. Da je rasna karta besramno korišćena u političke svrhe svedoči i sudbina Geraldine Feraro, bivšeg demokratskog kandidata za potpredsednika koja je bila medijski linčovana zbog izjave da Obama zloupotrebljava rasu u politici. (Digresija: sinoć sam se slatko nasmejao kad je jedan prolaznik u Beogradu na pitanje novinara zašto je Obama bolji odgovorio "zato što je crnac").

Drugi, i po meni svakako važniji razlog za opštu fascinaciju Obamom (koja stvara na kraju neizdrživ javni pritisak i na mnoge ljude koji možda nisu toliko fascinirani njime) je to što on bar u ovom trenutku supstantivira stare fantazije američke levice o radikalnom preobražaju njihovog društva. Profesori, studenti, novinari i ostala "inteligentsia" čekaju skoro sedamdeset godina na svog Mesiju, na novog i možda još radikalnijeg Ruzvelta. Celokupna istorija Amerike posle New Deala se pokazala za njih kao veliko razočaernje, kao restitucija kapitalizma iz pred-ruzveltovskog vremena (iako to nije tačno). Obama koji je radikalni levičar sa marksističkim pedigreom, prijateljstvima sa levičarskim teroristima i profesorima marksizma, sa ženom koja stalno ponavlja kako prezire Ameriku i koja je takođe marksista, predstavlja inkarnaciju njihovog ideala i neopisivo raspaljuje njihovu ideološku maštu. Oni su u ekstazi - Ecce Homo, samo je nebo visoko. I onda ta unisona fascinacija preko medija top-down rezonira i na ravnodušnije i manje naklonjene, stvarajući jednu vrstu pozitivnog feedbacka.

Dalje, Obamin tip "harizme" je potpuno prilagođen ukusima post-moderne dekadentne publike, i to možda dodatno objašnjava zašto su i neki pristojni ljudi neotporni na virus Obamamnije: Obama nije ruzveltovski, čerčilovski, frankovski "strongman", maskulini populista koji lupa šakom o sto, vče, naređuje, preti, ustaje hrabro protiv neprijatelja (da, preti i on, samo ne povišenim tonom). Obamina harizma je post-maskulina; sa dečačkim, androginim ćosavim licem, mršavom tamnoputom figurom i finim manirima Ivy League perofesora, on substantivira jednu vrstu "ženske" harizme. Obama leči rane, podele, miri, pomaže siromašnima. On je neka vrsta šamana. Naravno, ako pogledate istorijat njegovih glasanja u Senatu i njegove proklamovane politike, vama je jasno da je reč o vrlo starom, neizmenjenom njudiloevskom, maskulinom, levičaru eksponatu stare, neizmenjene populističke "politike gomile", ali androgina opsena tihog, empatičnog šamana, koi razume ljude, želi da im pomogne i izleči ih, zaklanja pogled u tu realnost.

Kladionica

Intrade kaže da je gotovo, Obama ima 91% šanse da pobedi, McCain 9.

Da li će Obama biti izabran?

Praćenje masovnih medija u Americi pred ove izbore pruža vam jedan depresivan doživljaj o stanju u američkom društvu. Koja je slika koju svako od nas ima o američkim medijima? Energični privatni preduzetnici, senzacionalisti željni tiraža i ekskluzive, prate svaki trag, spremni su da unište svakog političara ako nađu neki osnov za to, niko ne može mirno da spava od njih. To je zemlja u kojoj štampa može da smeni predsednika, tj. natera ga da podnese ostavku, kao Niksona.

Ali, džaba ćete tragati na stranicama NYT ili WP ili na programima CNN i durgih mreža za jednom jedinom kritičkom notom o Baraku Obami, kandidatu koju je prava pozivnica za sva bezobrazna njuškala (videti pod Ayers, Rezko, Wright, ACORN, itd itd). No, u njegovom slučaju mediji su neverovanto pitomi. Funkcionišu kao servis u kampanji, koji pokriva i zataškava sve njegove brljotine i problematične stvari, i dijabolizuje i proglašava rasistom svakog ko se usudi da ga iz bilo kog razloga kritikuje. Pogledajte samo jednu činjenicu, koja upućuje da je potrebno ne samo neko novinarsko njuškalo, već vrlo verovatno i Bob Vudvord. Barak Obama najverovatnije nije rođen u SAD, što ga po slovu Ustava automatski diskvalifikuje za mesto predsednika. Philipp J. Berg, advokat iz Filadelfije i pristalica Hilari Klinton je tužio Obamu jednom sudu u Pensilvaniji, tražeći da ovaj obezbedi izvod iz knjige rođenih (pošto je navodno rođen na Havajima). Obama se izvlači na sudu na tehnikalije, tvrdeći kako nije u nadležnosti tog suda da raspravlja o ovom pitanju. Znimljivo pitanje - ako je zaista rođen tamo što ne pokaže izvod nego se izvlači? U međuvremenu se na sajtu Obamine kampanje pojavila elektronska kopija dokumenta koji je predstavljen kao njegov izvod iz knjige rođenih. Ali, odmah su mnogi počeli da ga sumnjiče, uključujući i stručnjake. Uočeno je recimo da dokument po formatu ne odgovara izvodu kakav je u vreme njegovog rođenja izdavan na Havajima, i da nema pečat. Kasnije se ispostavilo da je "izvod" običan faklsifikat koji je jedan Obamin pristalica "kreirao" i štampao na laserskom štampaču! Povučen je sa sajta! Dalje, Obamina majka se vrlo brzo po Barakovom rođenju razvela od njegovog oca i udala za Amerikanca indonežanskog porekla, sa kojim su kasnije prešli u Indoneziju. Filip Berg je obezbedio dokaze da je Obama bio upisan u indonežansku školu pod imenom Bari Sojero, dakle pod prezimenom svog očuha. Da bi neko u to vreme išao u školu u Indoneziji morao je da ima indonežansko državljanstvo, i ni jedno drugo (njihov zakon nije dozvoljavao dvojno državljanstvo). Po američkom zakonu, Obama je tada izgubio američko držaljanstvo i sada ne može da bude kandidat. Jednostavno pitanje - ako sve ovo nije tačno, zašto Obama ne pokaže original izvoda sudu i prekine sve spekulacije, umesto što se izvlači na legalističke smicalice? Jedini logičan odgovor je da sertifikata nema, i da čovek nije rođen u SAD. Ja ću tako misliti sve dok se ne pojavi sa izvodom i pokaže ga. Zašto to ne učini ako je sve desničarska teorija zavere? Najbolji način da se opovrgnu teorije zavere je da se pokaže da nisu tačne.

Stvar koje je meni zapanjujuća u celoj ovoj aferi (i mnogim sličnim vezanim za Obamu) je fenomenalno zataškavanje od strane medija. To se baš ne uklapa u sliku koju svi imamo o američkim medijima. Zar ovo nije bogomdani zadatak za njuškala željna Pulicera? Odmah otići na Havaje i videtei gde je ta bolnica, razgovarati sa osobljem, tražiti izvode drugih ljudi, upoređivati. Otići u Keniju i iskopati sve što se može, uključujući razgovor sa Obaminom babom po ocu koja je izjavila da je bila u sobi gde se mali Barak rodio u Keniji. Otići u Indoneziju i probati da pronađete školu gde je Obama išao, tražiti dokumente o njegovom upisu i saznati da li je ili nije bio indonezijski državljanin. Ništa od svega. Nada. Maca pojela jezik i istraživački elan! Nigde "dubokih grla", tajnih izvora i curenja! Ali, zato su veliki resursi usmereni na spinovanje i istraživanje da li je Sara Pejlin prekršila etički kod kad je otpustila siledžiju,muža svoje sestre iz službe, da li je odeća koju nosi u kampanji njena ili iznajmljena, itd.

Uporedite potpunu i apsolutnu ćutnju glavnih medija o prvorazrednoj senzaciji koju imaju pred nosom sa Obamom, sa recimo energijom svojevremeno uloženom u spionovanje i provere (ispostavilo se falsifikovanog) dokumenta o Bušovoj službi u NAcionalnoj gardi, pa ćete videti o čemu pričam. Koliko bi minuta trebalo glavnim medijima da lansiraju analognu priču o Mekejnu?

Obama će skoro sigurno biti sutra izabran za američkog predsednika, ali uopšte nisam siguran da će biti inaugurisan u januaru 2009. Slučaj Berg v. OBama će pre ili kasnije stići do Vrhovnog suda i Obama će biti prinuđen da pokaže originalni dokument o rođenju, koji će, sklon sam da verujem, pokazati da je rođen u Keniji a ne na Havajima, i da shodno tome, ne može da bude američki predsednik. Ovaj put, međutim, mediji neće oboriti američkog predsednika, već će, kladim se u to, zataškavati i prikrivati stvar sve do poslednjeg trenutka.

Strogo kontrolisan fijasko

To je moj članak o finansijskoj krizi u novom Ekonomistu. Ceo tekst nije dostupan bez pretplate ali evo isečka:

Kad se sve sabere, finansijska kriza nastala na tržištu nekretnina i proširena na finansijski sektor, u velikoj meri je posledica loše promišljenih državnih mera. Među njima su direktan upliv države na tržište nekretnina putem kvazi-državnih kompanija Fannie Mae i Freddie Mac; niz zakona, regulacija i uputstava koje zahtevaju od banaka da stambene kredite izdaju kao socijalnu meru, bez provere boniteta i bez zahtevanja učešća u kreditu; održavanje kartela agencija za rejting, koje su sumnjive hipotekarne hartije od vrednosti proglašavale nisko rizičnim; i generalno, ekspanzivna monetarna politika centralne banke, koja je pospešivala izdavanje loših kredita i stvaranje mehura u oblasti nekretnina.

Da li i privatni sektor ima učešća u svemu ovome? Naravno. I privatne investicione banke su kupovale hartije od vrednosti pokrivene lošim hipotekarnim kreditima, a da niko ih nije primoravao na to. Ali evo što je jedan investicioni bankar na ovakvom tržištu trebalo da uradi da bi izbegao krizu: Da unapred shvati da država preterano podstiče loše kredite i da te hartije sa dobrim prinosom a niskim rizikom preskoči; da prozre da agencije za rejting neopravdano dodeljuju ovim hartijama AAA rejting i na svoju ruku proceni da su rizične; da shvati da je zbog veštačkih kamatnih stopa Feda tržište nekretnina prenaduvano i da niske kamatne stope možda drže u iluziji da su neke investicije isplative. Drugim rečima, da bude toliko konzervativan sa rizikom, da se postavlja pitanje šta uopšte radi na tom tržištu. Zato nije čudo da su se bankari upecali. Sa ovako iskrivljenim sistematskim podsticajima od strane države, centralne banke i državno sponzirisanog kartela agencija za rejting, pravo čudo je da je i jedna investiciona banka ostala živa.

Zeleni New Deal

Moja pozicija u vezi globalnog zagrevanja jeste da je reč o političkoj prevari čiji je pravi cilj proširenje državne kontrole nad ekonomijom, neka vrsta socijalizma pod novim "ekološkim" izgovorom (u tome sam blizak Vaclavu Klausu), u čemu posebno neslavnu ulogu igra "zeleni" biznis" koji želi da stekne ogormne profite uvođenjem ograničenja emisija CO2. Ove napore predvodi vrlo široka politička koalicija bivših radikalnih levičara razočaranih slomom komunizma, ekoloških fanatika (ove dve grupe je ponekad teško razlikovati), biznismena, te političara u Evropi i Americi koji žele da sačuvaju bankrotirani welfare state sistem od pretnje tom sistemu koji nosi globalizacija tako što će itnenzivirati "globalno upravljanje", ili prostije i tačnije rečeno, napraviti svetsku vladu. Ja ih nazivam eko-industrijskim kompleksom. Bivši francuski predsednik Žak Širak uopšte nije krio da on shvata Kjoto protokol samo kao koristan trik koji će olakšati da se na globalnom nivou instalira svetska vlada ("Kjoto je prvi korak ka globalnom upravljanju i treba ga primeniti čak i da ne postoji naučna osnova za to").

Eko-industrijski kompleks se poslednjih desetak godina nalazi u velikom problemu. Od 1998 godine globalna temperatura stagnira, a ako pođemo od 2001 ili 2002 već drastično opada. Veliko je pitanje koliko se otvorenim laganjem i propagandom smaka sveta (što su do sada jedino i radili) može ubediti javnost u neophodnost desetkovanja industrijske civilizacije da bi se "spasila" planeta. Na prvi pogled, tekuća finansijska kriza dodatno otežava njihove "napore": ljudi, koji su generalno sumnjičavi prema priči o klimatskoj kataklizmi, tek sada će biti sumnjičavi. A teško je očekivati da će političari biti spremni da mnogo paradiraju sa ekološkim porezima i dodatnim politički korektnim lišavanjima, kad lišavanje, iz drugih, sasvim konvencionalnih razloga, ionako sledi.

Ali, kriza istovremeno uvek godi naporima za širenje državne kontrole. Etatisti prosto obožavaju krize. I eko-industrijski kompleks se snašao u njoj i shvatio da je kriza zapravo nova šansa. Našli su novu "tržišnu" nišu. Pošto su u ovoj eri nesuvislog lupetanja o kraju kapitalizma, oživele i aveti prošlosti poput New Deala, i ideja da se ulaganjima države u infrastrukturu i socijalu može popraviti stvar, eko-industrijski kompleks je smislio genijalnu stvar - Zeleni New Deal. Dakle, pošto država ionako mora da povećava poreze i potrošnju da bi izvukla svet iz krize, zašto ne bi dala pare nama, tj državnim i nadnacionalnim agencijama, NGOima i "zelenim" firmama da mi gradimo "ekološku infrastrukturu". Agencija za životnu sredinu UN već sebe vidi kao zametak nekog globalnog ministarstva za Zeleni New Deal. Kažu, ovo je istorijska šansa. Nema sumnje da je za njih to istorijska šansa, samo je za svet, a posebno siromašne u njemu, na koje bi oni primenili svoje mere, dosta velika pretnja. Ako ste do juče slušali da se mora napraviti svetska vlada da bi smo izašli na kraj sa klimatskim promenama, budite ubeđeni da ćete narednih meseci (zapravo, već je počelo) slušati gomilu zapenušanih propovedi o tome da ovaj put finansijska nestabilnost zahteva globalni odgovor i uspostavu globalnih političkih institucija koje će kontrolisati svetsko tržište. Recimo ovako: "The creation of a global governance system which reflects the new economic and demographic realities and responds effectively to new global challenges of the 21st century is urgently needed to help avoid crises and create a better future.” Aleluja.

A zeleni žele da se ugrade u tu "bolju budućnost" preko globalnog (ili niza lokalnih, za početak) New Deala kao "rešenja" za finansijsku krizu. Klimatskih promena ionako nema, ali, što reče, Širak, to nije razlog da se ne borimo protiv njih, stotinama milijardi poreskih para u džepovima multinacioanlnih korporacija, i stotinama novih lukrativnih i prestižnih "projekata" i globalnih regulativa u "portfoliju" birokratije UN, MMF, WB, NGO-a i nacionalnih vlada.

Đile o umetnosti

Deo intervjua koji je Srđan Đile Marković dao Blicu:

Karikaturom se ipak ne bavite?
Ne, zato što se kod nas karikatura ne plaća, kao što se ne plaća ni novinski strip. Kad se već ne plaća, ne treba ni da ih bude. To bi bio fer-plej.
Na blogu ste napisali da vam je cilj novac?
Pa jeste, ako umetnost treba da postane vrednost. Jedini način da se ljudi ubede da je delo vredno jeste da ga neko kupi. Novac je jedino u šta ljudi danas veruju.
Vi takođe?
U društvu u kome smo sada, novac je komunikacija – vrednost svih vrednosti. Ma koliko bio bedan, bolje i takav nego nikakav.

Zdrava logika, podseća me na intervju Thomas Bernharda koga je Ivan ranije linkovao. Ovde je Điletov blog.

100 dana crkvenog sindikata

Mnoga ministarstva su nepotrebna ali Ministarstvo vera pogotovu. Do danas nisam mogao da zamislim koju to ulogu oni obavljaju, odnosno šta rade ti ljudi. Pretpostavljao sam da drže neke konferencije i da u nekoj meri budu servis (sindikat) sveštenika, kao što su i ostala ministarstva uglavnom servisi profesionalnim udruženjima. Kao sindikat su prebacili moja očekivanja jer su za prvih sto dana rada vlade praktično zaposlili jedan broj pravoslavnih sveštenika i monaha. Poreski obveznici tako isplaćaju plate ovim profesionalcima koji rade u nerazvijenim područjima i nisu u stanju da sami zarade od 15,000 do 24,000 dinara.

Ako ljudi u Vranjanskoj eparhiji ne finansiraju dovoljno svoje sveštenstvo onda je to znak da bi crkva mogla ili da potraži novo tržište ili da uradi transfer sredstava iz uspešnijih eparhija. Izgleda da je lakše, i bogu i vlasti, posmatrati sveštenike i monahe kao državna preduzeća koja posluju sa gubitkom a koje vlada iz nacionalnog interesa neće da otera u stečaj već ih neumorno subvencioniše. Jedan od ciljeva Ministarstva vera je i da sistemski reši problem penzionog i zdravstvenog osiguranja pravoslavnog sveštenstva pošto ga ne uplaćuju sami. Nema sumnje da to sistemski znači da se njihovi doprinosi stave na teret poreskih obveznika, kao što se i sada uplaćuje manjem broju ugroženih.

Da ne bude da Ministarstvo troši pare samo na sveštenstvo, uložili su dosta para i u obnovu pravoslavnih crkava a daju nešto novca i televiziji Logos u duhu podrške slobodi govora. Finansiraju i bogoslovije, medrese i katoličke škole. Ovo poslednje, iako loše, je još i najmanji problem pošto država ionako finansira sve ostale škole kroz ministarstvo obrazovanja. Vaučeri (izvini Andrej) bi omogućili roditeljima da pošalju decu i u religijske škole.

Kada se priča o razdvajanju crkve i države valjda se između ostalog misli i da sve gore navedene aktivnosti treba finansirati iz drugih izvora.