Zasluge

U Nemačkoj, kada postanete punoletni odgovorate na pitanje pristajete li da u slučaju prerane smrti budete donator organa. U Francuskoj ste automatski upisani u donatore, a pitaju vas hoćete li da istupite iz sistema i ne budete donator. Rezultat je da u Nemačkoj 12% ljudi spada u donatore, dok je u Francuskoj udeo čak 99%. Objašnjenje ovakvih fenomena je u snazi defaulta. Ljudi su skolniji da prihvate default, normalnu, etabliranu opciju, umesto da razmišljaju o alternativi.

Kada ovih dana raspravljamo o finansiranju nauke čini mi se da je deo problema u postojanju defaulta u delu javnosti. Još uvek u javnoj debati, ovde ili na drugim mestima, nisam čuo dobro objašnjenje zašto je državno finansiranje nauke neophodno. Glavni argument izgleda da je to što je država uvek finansirala nauku, pa je kod ljudi stvoren utisak da jednostavno to tako treba. Taj problem postoji kod mnogih stvari, ne samo nauke -- vlada ne kreira budžet na praznom listu papira nego na prošlogodišnjem budžetu, čemu onda samo dodaje ili oduzima. Ali kod nauke je to shvatanje posebno uvreženo. Zbog toga naučnici i pristalice državne nauke ne samo da traže državne fondove, nego budu uvređeni ako ime neko te tuđe fondove negira. Moj je utisak da se ne radi samo o rent-seekerima, nego o ljudima koji duboko veruju da su ti fondovi potpuno zasluženi. Ako pogledate peticiju iz Petnice vidite da su oni "revoltirani" "olakim odnosom" vlade, koja prema njima postupa "neprincipijelno i neodgovorno".

Ako se pak oslobodite defaulta i krenete od nule, argumenti za državno finansiranje bilo kakve nauke su vrlo slabi. Već sam po komentarima kod prethodnih postova pisao kako je moralni argument posebno naopak. Davati dodatna sredstva najtalentovanijima i najpametnijima, dakle najpovlašćenijima među nama, je nepravedno po bilo kojem moralnom kodu koji izaberete -- hrišćanskom, islamskom, Marksovom, Nozikovom, Rolsovom. Dakle moralni argument je lako eliminisati bez obzira na ideologiju. Niko ne zagovara preraspodelu prema najprivilegovanijima.

Ostaje utilitarni argument, a to je da razvoj nauke donosi napredak koji se preliva na sve nas, pa smo na kraju svi dobitnici. Pošto je ta dobit navodno toliko velika, uzimanje od radnika i davanje naučnicima je opravdano, jer na kraju, za nekoliko godina, i sami radnici od toga profitiraju. Za taj argument, međutim, nema dobre empirijske podrške. Nema podrške čak ni u naučno najrazvijenijim zemljama sveta kod kojih načelno ima šanse za tako nešto, a gotovo sigurno to nije slučaj van njih, gde je doprinos nauke dosta skroman. Recimo Bill Easterly u Elusive Quest for Growth pokazuje kako porast ulaganja u nauku nije doneo nikakve rezultate i citira veliki broj dodatnih studija o tome.

Razlog za izostanak ekonomskog efekta nauke je to što je veza između državnog izdvajanja za nauku na jednom kraju i ekonomskog rasta na drugom kraju veoma posredna. Od svog naučnog izdvajanja države, samo jedan mali deo je efikasan -- svako ko je imao dodir sa državnim fondovima to zna. Od tog dela, samo jedan je povezan sa nekakvim ekonomskim rastom. Ekonomski rast jeste jednim delom posledica tehnološkog progresa, ali ne nužno progresa podsticanog od strane države (videti prethodni Markov post). Točkići za kofere su privatni i gotovo besplatni izum, dok su cipele koje rastu rezultat višegodišnjih donacija državnim institutima. Dalje, od tehnološkog progresa je za ekonomski rast mnogo važniji institucionalni kontekst. Rast je posledica pre svega razmene, a u delu u kojem jeste posledica inovacija, važniji od samih tehnoloških inovacija je sistem podsticaja (videti ovaj moj post). Sve u svemu, nema dokaza o neto ekonomskoj isplativosti ulaganja u nauku. A u manje razvijenim zemljama, neto efekat je gotovo sigurno negativan.

Odakle onda naučnicima ideja da zaslužuju jedan deo rudareve plate? I ne samo naučnicima nego velikoj većini ljudi koja misli da naučnici zaslužuju nešto više od onog što mogu da zarade. Ja mogu jedino da mislim da se prosto radi o defaultu. Pošto je nauka dugo vremena sponzorisana, to je počelo da se tretira kao njihovo stečeno pravo, dok se na nesponzorisanje onda gleda kao na ukidanje postojećeg prava. Otuda ogorčene reakcije ljudi iz Petnice i svih ostalih. Jer ja mislim da oni ne traže svesno privilegiju, već što je mnogo gore, ozbiljno misle da zaslužuju državne donacije. Zbog toga je država neodgovorna, neoliberali ispadoše zli i pokvareni, ali ja mislim da se jedino radi o iluziji zasluge koja je posledica postojećeg dobro etabliranog sistema finansiranja.

Nauka, inovacije i patenti

Povela se velika rasprava o Željkinom postu vezano za prestanak finansiranja Petnice. Ja ovu raspravu pre svega razumem kao raspravu na temu bitnosti nauke i uloge države u svemu tome.

Tehnološki razvoj je dominantna komponenta ekonomskog razvoja. Mi danas živimo daleko bolje od naših predaka upravo zbog razvoja nauke, počev od mobilnih telefona i Interneta, preko jeftinih klima uređaja, do efikasnijih lekova. Sve je to rezultat inovacija, koje su često, ali ne uvek, zasnovane na nekim naučnim saznanjima. Kao primer sjajne inovacije koja nije zasnovana na visokoj nauci navodim točkiće na koferima, koji su se pojavili relativno skoro i znatno olakšali život putnicima.

Dakle, mislim da nikome nije sporna konstatacija da su nauka i inovacije veoma bitne.

Da li je to dovoljno da opravda državno finansiranje? Ja mislim da nije, ali ostavljam mogućnost da je možda opravdano državno finansiranje nekih naučnih istraživanja koja se ne mogu, ili se mogu jako teško, komercijalizovati. Na primer, istorija ili astronomija.

Ali, rasprava najčešće ne ide u tom smeru (da se tvrdi da država treba da finansira stvari koje se ne mogu komercijalizovati), već se tvrdi da država upravo treba da finansira stvari koje se kasnije mogu komercijalizovati, odnosno da država treba da "podstiče tehnološki razvoj". Kao klasični primeri, najčešće se navode američki svemirski program iz koga je proisteklo mnogo korisnih inovacija, kao i činjenica da je Internet nastao kao rezultat razvoja američkog vojnog IT sistema. Međutim, nije u tome poenta. Niko ne spori da državna ulaganja mogu da dovedu do korisnih inovacija. Pravo pitanje je da li ta ulaganja dovode do većeg broja korisnih inovacija, nego da su ta sredstva potrošena na tržištu.

Na primer, teško je odgovoriti na pitanje kako je SSSR, pojam socijalističke privrede, uspeo da pošalje čoveka u svemir pre Amerikanaca. Iako je teško odgovoriti, nije nemoguće odgovoriti - ako uložiš dovoljno para, ljudi i vremena u nešto, uglavnom možeš da rešiš problem.

Ali, mislim da lekcija treba da bude nešto drugo - ako država finansira naučna istraživanja, onda će se raditi na onome što je bitno državi, a ne građanima. Konkretno, radiće se na razvoju oružja, a ne na razvoju automobila i veš mašina. Zato je SSSR pravio sjajne rakete, ali katastrofalne automobile. A prosečnom građaninu je bitnije da ima kvalitetan i jeftin auto, nego da vojska raspolaže najsavremenijim protivtenkovskim oružjem. Dakle, da nije bilo državnog ulaganja u nauku, možda danas ne bi smo imali Internet, ali sasvim sigurno ne bi smo imali ni atomske bombe. Neto efekat je veoma teško izmeriti (naravno, ako verujete da je postojanje atomskih bombi sprečilo III Svetski rat, onda je problem druge vrste).

Gde su tu patenti (monopoli na korišćenje neke inovacije)? Suština je da su kroz sistem patenata već zaštićene mnoge inovacije. Da su inovacije čisto javno dobro, imalo bi smisla "posebno ih podsticati" (finansirati) iz budžeta. Međutim, zbog režima patenata, inovacije nisu javno dobro, jer ne možeš da ih prosto preuzmeš od nekoga, već moraš da mu platiš da tu inovaciju koristiš, ako ju je on zaštitio patentom. Koristi od komercijalne inovacije (onih inovacija koje imaju efekta na tehnološki razvoj) su tako internalizovane i argument da inovacija proizvodi pozitivan eksterni efekat je besmisleno koristiti. Dakle, ili ćemo imati patente i prepustiti tehnološki razvoj privatnom sektoru, ili ćemo da plaćamo naučna istraživanja iz budžeta, ali da inovacije postanu javno dobro, kroz ukidanje patenata.

U najvećem broju zemalja postoje oba sistema - i patenti i državne subvencije. Tako dolazimo do situacije koja je veoma česta u američkoj farmaceutskoj industriji - na nekom univerzitetu se razvije aktivna komponenta upotrebom sredstava koje dobiju od NIH-a (države), ali pravo na patent nema država, već se patent proda nekoj firmi. Tako građani dva puta plate istu stvar - prvo kroz poreze, a kasnije kroz monopolsku rentu koju ostvaruje farmaceutska kompanija.

Ciljne funkcije

Pitanje koje je ostalo nedorečeno je da li su baš svi motivisani samo time da se nakradu za tri generacije pre i tri generacije posle kada se dokopaju javnog položaja? Tvrditi da svi bez rezerve žele pozamašnu novčanu satisfakciju je jednako besmislena, baš kao i tvrdnja da sve javne birokrate rade u javnom interesu.

Poenta je da se ne lože svi na istu stvar i da je moguće da su slava, moć, ulazak u istoriju ili isterivanje svojih ideoloških kompleksa podjednako dobri motivatori. Ne čuh da se Mart Lar nakrao, da Klaus ima bankovne račune u ofšor zonama, da je Regan ojadio neki fond i slično. Ovo ne važi samo za liberale, nego i za manje-više sve ideologije. Međutim, obrni-okreni nekakava satisfakcija mora da se ponudi koaliciji koja stoji iza lidera.

Reci hvala!

Odmah da kažem, da sam neka vlast, u ludilu ne bih ukidala Petnicu. Naprotiv, radije bih pustila da nema struje ili hitne pomoći, nego da Petnici kasni isplata. Možda bih čak inicirala osnivanje dodatnih naučnih i umetničkih kolonija, novih nagrada za dobre đake i lidere, doživotnih stipendija za talentovanu decu itd.

Ali, čisto akademske rasprave radi, zanima me, koju to tačno društvenu korist donosi Petnica?

Čitam ove komentare ovde i to mi i dalje nije jasno. Razvija ljubav prema nauci? Za širu populaciju to niko ni ne tvrdi. A kod malog segmenta koji za to ima predispozicije, to ima i plus i minus - ljudi se zainteresuju za dlake na nozi vinske mušice da bi tek posle mnogo mukotrpnog učenja i izgubljenih godina ustanovili da to znanje nikome nije potrebno i da oni nikad neće dobiti posao svojih profesora. Uostalom, i sami komentatori primećuju da naučnici Srbiji nisu potrebni. Ono što gube iz vida je da su i drugim zemljama potrebni mnogo manje nego što se misli.

Onda ide priča o tome kako se tamo rade divni eksperimenti i kako su silni polaznici tamo mnogo naučili. Recimo da je to tačno (mada bih volela da čujem neki dokaz koji je jači od nostalgičnih svedočenja), ali zar dodatno znanje nije potrebnije raznim neznalicama i ponavljačima, nego vukovcima i olimpijcima? Mesec dana intenzivnog rada može dete da opismeni. Zar to nije veća društvena korist nego inkrementalni skok u znanju pobednika takmičenja iz biologije koji može da detektuje pet ljudi u Srbiji?

Pominje se i to da, eto, samo kad bi Petnica redovnije dobijala pare, učenici ne bi tukli nastavnike i svi bismo postali marljivi i vaspitani, valjda po uzoru na svoje idole iz Petnice. Ali, zar sama činjenica da preko 20 godina postojanja Petnice nije iskorenilo loše navike u startu ne demantuje tu teoriju? Ako je Petnica toliko korisna i bitna, zašto je onda situacija tako loša, kako svi tvrde?

Ja sam inače, tokom svojih gimnazijskih dana, bila jedno dvaput u Petnici. Bilo mi je ok, ali ne mislim da je to bitno uticalo na moj život; staviše, ne sećam se da sam tamo naučila bilo šta od čega danas imam koristi. A to je bilo pre Interneta i časopisa i stranih knjiga i udžbenika na svakom koraku. Zar značaj Petnice, sad kad je još mnogo lakše naći kvalitetne informacije i povezati se sa sebi sličnima, ne bi trebalo da bude sve manji?

Pare koje se odvajaju za Petnicu su prilično male i to samo po sebi nije neka šteta. Ono što mi smeta je što ove privilegije ne da ne prati elementarna zahvalnost, još manje svest o tome da one nisu zaslužene pa možda ni opravdane - ne, njihov izostanak se tretira kao nacionalna sramota i šamar u lice svim mislećim građanima. Iskreno se nadam da sama Petnica makar ne pothranjuje ovu iritantnu veru u sopstveni značaj.

Kako sprečiti napade na nastavnike?

Mislim da je jedini razlog zašto učenici mrze neke nastavnike toliko da su spremni da ih fizički napadnu činjenica da smatraju da nastavnik nije fer. Mislim, sigurno svako od nas može da se seti nekog nastavnika koji je otvoreno pokazivao, ako ne baš mržnju, ono prezir prema nekim učenicima.

Ja sam, na primer, imao profesorku istorije u gimnaziji koja je prilično otvoreno više volela dečake. Nije tu bilo ničeg neprimerenog, žena je imala 60 godina, ali je takvo njeno ponašanje bilo očigledno svima. Ako ja nešto ne znam, onda se nasmeje i postavi mi drugo pitanje, a ako neka devojka nešto ne zna, bude "Sedi, jedan." I to je, ne moram da napominjem, bilo veoma frustrirajuće za mnoge devojke. Nijedna nije došla dotle da je fizički napadne, ali je i to moglo da se desi.

Dakle, koje je rešenje? Pa, ako je ovo što sam naveo pravi problem (a možda i nije), onda je rešenje relativno jednostavno. Umesto usmenog ispitivanja, gde profesor ima ogromnu diskreciju pri izboru pitanja, a do izražaja dolazi i subjektivnost pri ocenjivanju onoga što učenik (student) kaže, treba preći isključivo na pisano testiranje, koje može da obuhvati i par dužih odgovora (eseja), ako je baš nužno.

Kada je sve crno na belo, postoji jasan i objektivan dokaz i tu nema ljutnje.

Kraj teokratije?

Za mene je najveća misterija kod Irana zašto su mule uopšte pokrale izbore. Izbori u Iranu počinju tako što mule određuju ko uopšte može da bude kandidat. Svako ko odstupa od zvanične linije je već preliminarno eliminisan. Što kaže Tom Friedman, izbori u Iranu su između tamno crne i svetlo crne boje.

Zašto, kad su već dopustili Musaviju da se kandiduje, ga onda nisu pustili da pobedi? I pre Ahmadinedžada je liberalni Hatami, verovatno liberalniji od Musavija, bio predsednik u dva mandata, pa vlast mula nije uzdrmana. Štaviše, posle toga je Ahmadinedžad opet pobedio liberalnijeg Rafsandžanija. Siguran sam da sada i sami sebe pitaju zašto nisu pustili Musavija da pobedi.

Sada je već kasno za to, jer su slogani protesta od "hoću svoj glas" evoluirali u "smrt Ajatolahu!" Kad je led jednom probijen, nije isključeno da revolucija sada ode do samog kraja. Ne do pobede Musavija nego do potpunog svrgavanja režima.

Krugman, update

Imali smo ovde post o tome kako je nobelovac Krugman 2001 izjavio da u cilju prevazilaženja recesije treba podstaći bum u izgradnji kuća, sniženjem kamatnih stopa.

Međutim, ispostavilo da se da ta izjava nije jedina te vrste. U ovom postu na blogu Mises instituta imate zanimljiv pregled njegovih raznih izjava i članaka iz 2001 i 2002 gde preporučuje, zahteva a ne jednom mestu i direktno moli (!) Greenspana da snizi još malo kamatnu stopu da bi podstakao "housing bubble"! Potpuno smehotresno.

P.S. Evo ima pregled situacije sa Krugmanom na NSPM. Hvala citaocu Vojvodi na podsecanju

Regulatorni rizik

Često se politički rizik navodi kao jedan od ključnih problema Srbije. Navodno, investitori nisu sigurni u kom pravcu će Srbija da ide, pa ih to odvraća od ulaganja. Ta priča ima smisla, ali mislim da pravi rizik nije politički, već pre regulatorni. Dakle, nije da se investitori plaše rata, već ne znaju kakvu će politiku vlada da vodi.

Upravo ovih dana, pošto razmišljam o kupovini novog automobila, imam i ja taj problem. Jednostavno, ne znam kakvu će politiku akciza da vodi vlada u narednih 5-6 godina, da li će dizel i dalje da bude jeftiniji od benzina, ili neće.

Sa drugim detetom na putu (takoreći na pragu), Seat Ibiza mi postaje mala, moram da kupim veći auto, sa većim gepekom. Dakle, treba mi relativno veliki auto, koji malo troši (jer puno vozim, više od 30.000 km godišnje). Jedino pitanje na koje nemam odgovor je - dizelaš ili benzinac. Razmišljam o Hyundai-u i30cw, pa sve informacije koje su mi potrebne za izračunavanje odgovora na to pitanje imam: potrošnja na 100km, koliko godišnje prelazim, za koliko je dizelaš skuplji, jedino ne znam akciznu politiku vlade u narednim godinama.

Ono što mi moj model u Excelu kaže je da, ako planiram da vozim 30.000 km godišnje, dizelaš mi se više isplati čak i ako dizel bude skuplji od benzina i 20% (jer dizelaš dosta manje troši). Ali, ako planirate da vozite manje (recimo 10.000 km godišnje), onda odgovor na pitanje da li treba kupiti benzinca ili dizelaša zavisi praktično isključivo od buduće akcizne politike.

Poenta ovog posta nije u tome koji ću auto ja da kupim, već u tome koliko je teško donositi čak i relativno male odluke ako ne znate šta će vlada da radi. Stavite se sada u poziciju neke pivare kojoj iz čista mira povećaju naknadu za vodu za 7000%, pa će vam biti jasnije zašto stranih investicija ima relativno malo.

Za razliku od većine ostalih blogera ovde, ja ipak vidim neki smisao u državnim strategijama, jer iz njih makar možete da naslutite kakvu će politiku vlada da vodi u nekoj oblasti. Ja bih voleo kada bi postojala Strategija akciza na gorivo. Svakako ne bih verovao u sve što u njoj piše, ali bi i to bilo bolje od potpune neizvesnosti.

Zaštita košta

Piše Press:

Gorivo u Bosni, na primer, već sada košta oko 30 dinara manje nego u Srbiji. Nemanja Šutonja iz „AVIA Petrobarta" objašnjava da je to zbog slobodnog uvoza derivata koji postoji u ovoj državi.

- Bosanci imaju slobodan uvoz i ne štite svoju naftnu industriju. Kod njih ne može da uđe gorivo koje je ispod evropskog kvaliteta, a zbog otvorenih granica imaju najjeftinije gorivo u regionu. U Srbiji možemo da uvozimo samo evrodizel. A koliko bi gorivo ovde bilo jeftinije govori i primer da na litru evrodizela zaradimo 17 dinara, dok na litru benzina jedva pet. To je zato što benzin moramo da naplaćujemo prema uredbi koju je država propisala i ne možemo slobodno da ga uvozimo. Kad bismo mogli, sigurno je da bi cene bile mnogo niže - objašnjava Šutonja.

Zelena revolucija

Ako pratite situaciju u Iranu na ovom blogu imate odlične i pravovremene informacije.

Dobrovoljna licenca

Velimir Ćurguz Kazimir predlaže da novinarska udruženja počnu da licenciraju novinare:

Onog časa kada se neki novinar ogluši o profesiju on bi izgubio licencu, što ne znači da on gubi pravo da piše već gubi pravo na tzv. kolektivni ugovor koji mu garantuje određene prinadležnosti. Ovim bi mnogo toga bilo rešeno – ako želite da pišete za bedne pare, da budete iskorišćeni, uradićete to bez licence, a ako želite da budete novinar sa određenim dignitetom i standardom, imaćete licencu i vodićete računa o tome da je opravdate

Ovakve vrste dobrovoljnih (u smislu da ti nedostatak licence ne brani da se nečime baviš) licenci imaju smisla. Nisam siguran da će značajno popraviti stanje u domaćem novinarstvu, ali nije loše za početak.

Glupost dana

Izgleda da dok ne dođe inspiracija za malo jače teme ne bi bilo loše i da se posvetim laganijim stvarima. Trudiću se da od danas imam rubliku Glupost dana, iako je konkurencija žestoka tako da nije lako odabrati pobednike.

Ministar Saša Dragin, inače poznat i po povremenim visprenim i pametnim izjavama danas je laureat za glupost dana.

Izjava da PKB treba da ostane u državnom vlasništvu jer je to opšti interes je sama po sebi dovoljna - demagogija, čak i bez malo truda da se izrekne nešto što nije prazna i notorna neistina.

Mala razrada gorenje rečenice je još besmislenija jer ministar kaže da je u ovom vremenu ekonomske krize bitno da država zadrži deo mogućnosti za snabdevanje građana najvažnijim poljoprivrednim proizvodima i zato smo vrlo blizu odluke da ostavimo PKB kao jedino državno preduzeće u ovoj oblasti. Svi znamo da je državno vlasništvo najbolji put da se ovaj gore pomenuti cilj, kakogod bio fluidan, nikada ne ostvari. A ne vidim da nam preti glad.

U duhu mešanja baba i žaba ministar kazuje da će posle krize ipak biti moguće prodati PKB, ali nakon restrukturiranja. Da je država efikasan vlasnik, onda ne bi bilo potrebe za restrukturiranjem. Kako nije, evidentno je da će restrukturiranje bolje obaviti privatni vlasnik.

Naravno u duhu socijalno-demagoške vlade ministar kaže da će ovako da zaštiti interese radnika, mada nije jasno u čemu se ta zaštita ogleda, osim ako ne misli na zadržavanje viška radne snage i prevaljivanje tih troškova, ili na teret kapitala firme, ili na teret svih građana.

Iz poslednjeg pasusa izbija malo iskrenosti, ali opet uz mnogo demagogije. Ministar se plaši da bi budući vlasnik mogao da odluči da se bavi nečim što nije poljoprivreda. Ako budući vlasnik odluči da promeni delatnost to je znak da je prethodna namena zemljišta pogrešna i ekonomski neefikasna. Poljoprivreda je po pravilu najmanje produktivan način korišćenja zemlje, što govori da je cena hektara poljoprivredne zemlje ponekad jednaka ceni metra kvadratnog građevinskog zemljišta.

Jadac je u tome da nam urbano planiranje škripi i da niko nije siguran u to kako se i kada se vrši prenamena upotrebe zemljišta. A da je prenamena neophodna u mnogim slučajevima u to nema sumnje.

John Stossel ima blog!

Ovde. Za sada obećava.

John Stossel je inače jedan od vodećih američkih TV novinara i jedan od retkih libertarijanaca među njima.

Efekti fiskalnog stimulusa

Ovde.

Plen

Aleksandar Vučić kaže u intervjuu za Politiku:

А да ли бисте пристали на то да мањински подржите ДС у једној општини, а они вас у другој?

Нисмо о томе ни разговарали ни размишљали. То је немогуће због људи на терену и био би то шамар свим нашим људима. Победили смо у обе општине и не можемо да кажемо људима да ћемо у једној општини да узмемо све, а у другој неће добити ништа.

Bezbednost hrane

Malo ljudi u Srbiji zna koliko je komplikovano i skupo uvesti hranu u Srbiju. Prvo, za kontrolu uvoza su, pored Uprave carina, zadužene još i sanitarna, fitosanitarna i vererinarska inspekcija. Sanitarna (koja je u okviru Ministarstva zdravlja) kontroliše zdravstvenu ispravnost hrane, ali i drugih proizvoda (recimo dezodoransa, igrački i slično), fitosanitarna kontroliše da li uvozna roba predstavlja opasnost po domaći biljni svet, a veterinarska "pazi" da se ne uvezu proizvodi opasni za domaći životninjski svet.

U praksi u Srbiji postoji nekoliko ozbiljnih problema sa celim sistemom.

Prvo i osnovno, kontrola se ne vrši na osnovu procene rizika. Poenta je da ne treba svaka pojedinačna pošiljka da se kontroliše, već da roba iz potencijalno rizičnijih zemalja treba da se kontroliše češće. Na primer, ako iz Italije svake nedelje poslednjih 5 godina stiže kamion sa testeninama, i ako nikada nije bilo nikakvih problema, verovatno treba prorediti testiranje na jednom u deset (ili 50) pošiljki.

Drugi ozbiljan problem je što je kontrola robe iz uvoza daleko rigoroznija nego kontrola robe domaćeg porekla. To nije u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije (SPS sporazum). Recimo, tačka 3. člana 2 kaže:

"Members shall ensure that their sanitary and phytosanitary measures do not arbitrarily or unjustifiably discriminate between Members where identical or similar conditions prevail, including between their own territory and that of other Members. Sanitary and phytosanitary measures shall not be applied in a manner which would constitute a disguised restriction on international trade."

Treće, sanitarna inspekcija u svetu uopšte ne pregleda hranu, već su generalno veterinari zaduženi i za bolesti koje mogu da se prenesu na čoveka.

Četvrto, sve je to u Srbiji previše skupo. Na primer, pričao mi je pre par godina čovek koji se baš bavi uvozom testenina iz Italije sledeću priču. Ukoliko se u kamionu nalazi 20 paketa robe, a svaki paket sadrži različiti oblik testenine, za testiranje mu uzimaju po jednu kutiju iz svakog paketa. Uz to što su mu uzeli deo robe, on još mora da plati i testiranje. To značajno podiže krajnju cenu. Dakle, ne samo da je domaći proizvođač testenina zaštićen carinom, već je uz to zaštićen i činjenicom da njegovu robu kontrolišu znatno manje (pa je to jeftinije) nego uvoznu.

Peto, ne moram ni da napominjem da ovakav sistem dovodi do ogromne korupcije.

Kolike korupcije? Ne znam, ali znam sledeće. Vlada Zorana Đinđića je probala da reši ovaj problem i nije uspela. Navodno, čak se i on lično zainteresovao za problem, ali tek početkom 2003. godine, pa nije stigao da ga reši. Tokom prve Koštuničine vlade je situacija bila idealna za rešavanje ovog problema jer je sva nadležna ministarsva (zdravlje, poljoprivreda, finansije) kontrolisao G17, napravljen je novi Zakon o bezbednosti hrane i prateći zakoni o laboratorijama, ali je to jedan od retkih zakona koje SPS u parlamentu nije podržao, pa zakon nije ni prošao. Zato me ono sa Peconijem i akcizama nije iznenadilo.

Danas čitam u Politici da je sanitarna inspekcija konačno sklonjena sa granice i da lekari sada dižu buku do neba zbog toga. Koliko ja mogu da procenim, a za ovo sam ipak potpuni laik, Ministarstvo poljoprivrede je u pravu.

Suština je u sledećem. Inspekcije na granici treba da spreče samo uvoz robe koja može da dovede do širenja ZARAZNIH bolesti. Ne postoji praktično nijedna zarazna bolest koja se na ljude može preneti sa biljaka ili sa životinja, ali postoje zarazne bolesti biljaka i životinja koje se mogu preneti sa biljaka i životinja (logično). Fitosanitarna inspekcija treba da kontroliše uvoz biljaka (i proizvoda od biljaka) jer te biljke mogu da sadrže bolesti (parazite) koje mogu da zaraze domaće biljke. Isto važi i za životinje.

Sanitarna inspekcija može, ako baš želi, SVU robu da kontroliše u maloprodajnim objektima, bez obzira da li je roba iz uvoza, ili domaća.

Ovde se radi o klasičnom sukobu iza koga se nalaze pare. Sve to sa interesom potrošača i zdravljem građana nema ni najmanje veze.

Šta je izlaz iz recesije?

Kad je reč o ovoj sada, predlozi su razni. No, ako pogledamo onu prethodnu, koja se desila 2001 (ili 2000, zavisi kako "računate"), jedan predlog je tada bio posebno zanimljiv. I izgleda da je brzo bio uvažen od strane nadležnih:

"To fight this recession the Fed needs more than a snapback; it needs soaring household spending to offset moribund business investment. And to do that, as Paul McCulley of Pimco put it, Alan Greenspan needs to create a housing bubble to replace the Nasdaq bubble."

Autor ovog genijalnog saveta bio je niko drugi do nobelovac Pol Krugman.

Kada je reč o ovoj sadašnjoj recesiji, isti nobelovac ima takođe vrlo jasno mišljenje: Treba povećati državnu potrošnju ("stimulus") još mnogo više nego što je do sada urađeno. Obama ne čini ni blizu dovoljno.

Ne znam da li će Krugmanov savet i ovaj put biti uslišen, ali nema sumnje da će, ako bude, rezultati biti jednako blistavi kao i prošli put.

Problem drugarice Broz

Od danas Politika objavljuje intervju sa Jovankom Broz, Titovom udovicom. Intervju je svakako zanimljiv, a iz ovoga što sam do sada pročitao, mogu da zaključim dve stvari.

Prvo, očigledno je da Tito nije bio korumpirani diktator kome je cilj bio da se lično obogati.

Drugo, očigledno je da je bio veoma loš muž, budući da se za života nije postarao da obezbedi krov nad glavom supruzi nakon što on umre. Mora se napomenuti da on nije umro iznenada, pa da nije stigao da se time pozabavi, već da je umro u 88. godini.

Nakon ovih konstatacija, otvara se nekoliko pitanja. Recimo, da li to što nije krao, na bilo koji način treba da popravi ili pokvari našu sliku o njemu? Mislim da je odgovor - ne. On je bio doživotni predsednik, koji je mogao u svakom trenutku da ima manje-više šta god poželi i čija vlast nije ni najmanje bila ugrožena. Zašto bi krao?

Drugo pitanje je da li to što je ostavio udovicu na milost i nemilost raznoraznim partijskim aparatčicima treba da promeni našu sliku o njemu. Mislim da je odgovor svakako - da. Postoji nekoliko mogućih objašnjenja ovakvog njegovog ponašanja. Jedno je da ga u suštini nije bilo briga šta će se desiti sa njegovom suprugom nakon što umre. Drugo je da je on zaista verovao da partijski vrh mnogo voli Jovanku i da će se "postarati za nju" nakon njegove smrti. Treće je da je verovao da "narod" neće da dozvoli partijskom vrhu da maltretira Jovanku. Koje god od ovih objašnjenja da prihvatimo, teško da ih možemo smatrati pozitivnim po Tita - ili je bio potpuni samoživac, ili nije bio baš previše inteligentan, ili nije mogao da sagleda realnost.

Jednostavno rečeno, teško je (ako ne i nemoguće) naći bilo kakvo opravdanje za čoveka koji umire u 88. godini i ostavlja suprugu bez igde ičega. Ja ovde ne sugerišem da je trebalo da nekome nešto otme kako bi njoj dao, već da je za 35 godina na vlasti (pretpostavljam da je primao neku platu) mogao da uštedi da joj makar nešto ostavi.

Nove prilike

Izgleda da ima nešto pametno u izjavama onih koji su krizu percipirali kao veliku šansu za Srbiju. Ministarstvo za kulturu, čemu god služilo, predložilo je paket pomoći za medije koji se svodi na davanje veće ekonomske slobode medijima da primaju oglase koji žele, smanjenje carina i smanjenje naknada regulatornih tela. Iako su ove olakšice delimične, ciljno usmerene i obuhvataju samo jednu grupu učesnika na tržištu, pa imaju element subvencije, lepo je što ministarstvo po "dobrom običaju" ne predlaže zavlačenje ruke u džep građana nego smanjenje državnih nameta.

Međutim, prestavnici medija drugačije vide stvarnost i nastoje da sebi pribave status društvene avangarde koja ne treba da na tržištu polaže račun za svoj rad. Nadežda Gaće, pravi distinkciju između "ozbiljnih" i žutih medija i kaže da ozbiljni mediji (valjda zbog svoje "ozbiljnosti") treba da budu finansirani novcem poreskih obveznika. E sad, što poreski obveznici tu "ozbiljnost" ne vide kao pogodnost i neće da kupuju proizvode takvih medija, a oglašavači posledično ne žele da se reklamiraju, barem u meri u kojoj bi želela Nadežda Gaće je prilično nebitno. "Avangarda" naglašava svoj značaj i ističe da nam preti opasnost od medijskog pragmatizma, spajanja politčke i medijske moći i opasnosti po javno informisanje. Ne mogu da se ne saglasim sa nekim od ovih stavova u načelu, ali isto tako teško mogu da primetim da postoje mediji koji ne navijaju za neku od strana na političkom tržištu. Jedina razlika je što, na primer, Pravda navija za SNS, dok je B92 objektivan medij jer navija za DS & co. Kurir je žuti medij jer nikoga ne štedi, ali se Pressu ta etiketa ne pridaje u istoj meri jer je žuti medij žute firme. Moje je mišljenje da je traženje objektivnih medija jalov posao jer isti ne postoje, ali postoji konkurencija različitih oblika informisanja i tu svako može naći sebe, bilo u besplatnim Internet vestima, bilo u Kuriru ili u "ozbiljnim" i slabo čitanim novinama.

Hayek i konzervativizam, II

Steve Pejovich, koji je video da se Hajekov tekst "Zasto nisam konzervativac" pominje i na Pescaniku i ovde, pitao je za misljenje o toj stvari jednog od najvecih svetskih autoriteta za Hayeka i onda mi preneo email sa odgovorom. Sledi moj prevod:

"Za Hayeka je kljucno pitanje kod jednog politickog pokreta bio njegov odnos prema upotrebi sile nad drugim pojedincima. On je shvatao da levica ima mnoge hvale vredne ciljeve, ali da je sklona autoritarizmu. Njihova sredstva porazavala su mogucnost za dostizanje njihovih ciljeva. Kljucna recenica u eseju "Zasto nisam konzervativac" je sledeca: "Dozvolite da se vratim na glavnu ideju, a to je karakteristicni komfort koji konzervativac oseca prema autoritetu i njegova briga o tome da taj autoritet ne bude oslabljen, radije nego briga za ogranicenje moci autoriteta."

Hayek je kritikovao autoritarizam bilo da je levi ili desni. Njegov koncept konzervativizma je evropski: branilac statusa i klase. Edmunda Burkea je ubrajao u liberale jer Burke je bio prijatelj slobode. Mnogi tumace Hayekovu odbranu reda kao konzervativizam, i on to, u Burkeovskom smislu i jeste. Ali njegov red ili poredak je nenameravana posledica dobrovoljnih postupaka, a nije nametnut i ne odrzava se silom. "Zasto nisam konzervativac" pojavio se kao postskript u Poretku slobode. U njegovom uvodu je citat Lorda Actona koji pita ko moze biti saveznik "iskrenih prijatelja slobode". Na kontinentu, liberali su bili toliko antiklerikalni da su se udruzivali sa levicarima (cak i komunistima) -- sto je guralo religiozne prema strankama desnice."

Hajek i konzervativizam

U više navrata smo ovde raspravljali o odnosu konzervativizma i liberalizma u raznim kontekstima. Jedan od nezaoblilaznih tekstova koji se često pojavljuje u tim raspravama je čuveni Hajekov dodatak na treći deo knjige "Poredak slobode", pod nazivom "Zašto nisam konzervativac"? U njemu Hajek objašnjava razliku između konzervativizma i liberalizma, i kritikuje konzervativizam kao statičnu i zatvorenu, reaktivnu ideologiju bez originalnih ideja.

Iako je ovaj tekst oduvek bio vrlo popularan i toplo prihvaćen na raznim stranama, dva dodatna procesa pospešuju prihvatanje Hajekove vizije iz ovog teksta danas. Prvo, konzervativizam je, posebno u Americi, postao vrlo nepopularan poslednjih godina. Koalicija koja je dovela Regana na vlast se raspala, razdvajanjem na neo-konzervativizam i libertarijanizam i još nekoliko pod-frakcija. Prirodna i dugotrajna veza konzervativizma i libertarijanizma je znatno oslabila. S druge strane, i sam američki libertarijanizam više nije ono što je bio. On se približava socijalizmu. Vrlo prominentni i cenjeni libertarijanci predlažu koaliciju sa levicom, i čak koncipiraju teorijsku sintezu Hajeka i Rolsa da bi se ova koalicija omogućila. Veliki broj njih je glasao za Obamu i još 2006 podržao demokrate u izborima za Kongres.

Hajekov tekst je pravi melem na ranu ako vam je ambicija ovakva vrsta preoblikovanja libertarijanizma. O tom čudnom afinitetu prema ovom tekstu mnogih ljudi, uključujući i neke od kojih ne biste očekivali da cene Hajeka, svedoči fakt da je objavljen i na sajtu Peščanika (sumnjajući da su autorke mnogo zagrejane za Hajeka, podozrevam da Gligorov stoji iza ideje objavljivanja tog članka, no to je sada manje važno). Šta je to čime ovaj tekst čak i levičarima prianja na srce? Prvo, on je vrlo retorički oštar prema konzervativizmu. To vrlo godi uhu svih "progresivaca", čak i bez obzira na sadržaj te antikonzervativne poruke (možda bi bilo još više seksi da je Hajek napao "neo-konzervativizam", ali nije loše ni ovako). S druge strane, klasični liberali se često osećaju komforno zbog Hajekove trihotomije, gde su konzervativci i progresisti/socijalisti samo dve vrste kolektivista, a liberali jedini zagovornici slobode u centru. Ovaj tekst je mnogim ljudima prava Biblija, jer im omogućava politički korektnu i udobnu poziciju - da budu za slobodu pojedinca ali da istovremeno niko ne može da im prigovori da su mračnjaci, konzervativci, zatucani, plašljivi od promena (najcrnje optužbe koje neko u Vrlom Novom Svetu može da dobije). Ima li išta bolje nego kad možete da pokažete članak vodećeg autora koga levičari opisuju kao konzervativca, gde on kaže da nije konzervativac, i štaviše, napada ove vrlo oštro.

Ali, kada pogledate kontekst, stvar je dosta složenija sa tim člankom, i treba biti vrlo oprezan kada ga čitate iz liberalne perspektive. On je napisan kao dodatak trećem, poslednjem delu "Poretka slobode" koji je naslovljen "Sloboda u državi blagostanja". Ovaj odeljak su mnogi doživeli kao Hajekovo konačno odustajanje od principa klasičnog liberalizma i pokušaj dokaza da država blagostanja nije suprotstavljena nužno slobodi. Mizes je napisao sledeće u svojoj recenziji ovde knjige: "Unfortunatelly, third part of professor Hayek's book is rather disappointing. Here the author tries to distinguish between socialism and Welfare state. Socialism, he alleges, is on decline; Welfare state is supplanting it. And he beleives that Welfare State is under certain conditions compatible with liberty. Professor Hayek has misjudged the character of Welfare State”.

Ovaj pasus je bio pristojan zbog ogromnog ličnog prijateljstva koje je Mizes gajio prema Hajeku, i on nikad nije upotrebio neku jaču reč od ovoga. Ali, Mizesovi poznanici su tvrdili da je Mizes bio "šokiran" "Poretkom slobode" i onim što je on video kako Hajekovo potpuno odricanje od liberalizma (i u tome nije ostao usamljen do danas). Ceo treći deo Hajekove knjige je pokušaj pomirenja liberalizma i države blagostanja u više važnih tačaka. Sve ovo nije nikakva novost, ali je važno za razumevanje teksta"Zašto nisam konzervativac". Hajek, za razliku od Mizesa, nikad nije verovao u laissez-faire; u "Putu u ropstvo" on tvrdi da "ništa nije nanelo više štete liberalizmu od glupog insistiranja nekih liberala na rigidnom načelu laissez-faire", dodajući da ispravno shvaćen liberalizam nije "statična vera". Hajek je pripadao grupi "neoliberala" koji su pokušavali da reformišu klasični liberalizam i da ga prolagode realnosti države blagostanja. U istu grupu su spadali Roepke ili Henry Simons, osnivač čikaške škole koji je u knjizi "Pozitivni program za Laissez-faire" izneo manifest neo-liberalizma. U tom Simonsovom programu vidimo da njegov laissez-faire podrazumeva visoko progresivne poreze, nacionalizaciju železnice i teške industrije, te agresivnu antitrustnu politiku i zabranu ili ograničavanje reklamiranja. Hajek je entuzijastično podržao tu knjigu. On je kritikovao socijalizam, ali nije video alternativu u dogmatskom laissez-faire, već (pod uticajem Carla Poppera) u umerenom i uravnoteženom državnom intervencionizmu koji će ponovo na inovativan način izgraditi "liberalnu veru".

Pamflet"Zašto nisam konzervativac?" treba čitati u tom okviru - on je zapravo obračun sa laissez-faire liberalizmom, ne sa "konzervativizmom", i predstavlja promociju nove "dinamične" neoliberalne vere. Ima tu i tamo gestikuliranja starom liberalnom retorikom, pozivanja na Medisona, Berka, Tokvila itd, čak, da zbrka bude potpuna, i optuživanja konzervativaca za saradnju sa socijalistima, ali to su sve manje važni aspekti teksta. Glavna primedba protiv "konzervativaca" koju Hajek iznosi u ovom postskriptumu je da oni nemaju poverenja u promene, da su statični, da nemaju kreativnih načela – isti oni prigovori koje u "Putu u ropstvo" upućuje laissez-faire liberalizmu. Mnogi ljudi su bili i ostali zavedeni Hajekovom visokoparnom retorikom u ovom tekstu, i pričom da jedino liberalizam ima opšta načela putem kojih može da se suprotstavi socijalistima. Ali, kvaka 22 je što on pod "načelima" ne misli na načela laissez-faire liberalizma u konvencionalnom smislu te reči, već na laissez-faire a la Henry Simons, na "inteligentni inžinjering" i "obnovu" liberalnih ideja kroz "inovativne programe" koji će pomiriti ekstreme liberalizma i socijalizma. On nikad nije ostavljao sumnju da je to njegova ideja. Pogledajte šta on kaže: "Puno je vrednosti konzervativca koje me privlače više nego vrednosti socijalista, pa ipak za jednog liberala značaj koji on sam pridaje nekim posebnim ciljevima nije dovoljno opravdanje za to da prisiljava druge da im služe. Ne sumnjam u to da će neki od mojih konzervativnih prijatelja biti šokirani onim što će oni smatrati „ustupcima" modernim shvatanjima, koja sam učinio u trećem delu ove knjige." On jasno priznaje da on ustupke socijalizmu smatra delom "izgradnje liberalizma", a prigovore tim ustupcima u ime načela klasičnog liberalizma (poput ranije citiranih Mizesovih) - plašljivim sentimentima "konzervativaca"! Ovo je zapravo jedna jezička manipulacija, gde je njegov neoliberalni "treći put" podmenut kao istinski liberalizam, a istinski liberalizam otpisan kao "konzervatizam". Ali, ta jezička manipulacija je bila vanredno uspešna. Hajek je svojim poperovskim (re)definisanjem liberalizma kao "dinamične vere" koja ide u susret promenama, uspeo da svoje rastakanje liberalizma u welfare state konsenzusu, zapravo prikaže kao esenciju i so samog liberalizma! A da su zatucani, "rigidni" i "statični", od "promena" preplašeni zagovornici laissez-fairea koji "vuku nazad" (u mračni, XIX vek, naime) - "konzervativci", s kojima on neće ništa da ima. I to je najdublja prljava tajna ovog teksta!

P.S. Ovaj post ne treba shvatiti kao obuhvatnu kritiku Hajeka, koji je jedan od najvećih ekonomskih i političkih mislilaca 20 og veka, posebno ne knjiga poput Cene i proizvodnja, Kontrarevolucija nauke, Individualizam i ekonomski poredak, ili Kobna ideja. Ovaj post je bio posvećen manje privlačnoj Hajekovoj strani, za koju se, po nesreći, vrlo često kače mnogi dobronamerni ljudi, verujući da Hajek tu brani ono što ne brani.

Federer i Nadal protiv neoliberalizma

Do sada su o užasima ili pak propasti neoliberalizma i laissez-fairea imali čast da lupetaju uglavnom ekonomski nobelovci, novinari, političari i slična menažerija. Sad su se horu počeli pridruživati i bivši stonoteniseri, kao što ćete videti.

Rogeer Federer je pre nekoliko dana pobedio na Roland Garrosu, osvojio 14 Grand Slam titulu u karijeri i izjednačivši rekord Petea Samprasa postao verovatno najbolji igrač u istoriji tenisa. Istovremeno, Rafael Nadal je prvi na ATP listi trenutno, i pobedio je Federera u nekoliko važnih finala poslednjih godinu dana. Osim što strašno igraju tenis, obojica važe za velike džentlemene i sportiste.

No, ako mislite da je tu kraj priče, grešite. Bivši engleski stonoteniser, a sada komentator Timesa, Mattheew Syed, ima originalnu teoriju. On vidi mnogo više od velikih sportista u pomenutoj dvojici. Oni naime oličavaju suprotnost divljem neoliberalizmu koji je zavladao svetom poslednjih 20-ak godina (!?). Federer i Nadal svojim ličnim ponašanjem pokazuju da ne mora po svaku cenu i svim sredstvima da se pobeđuje, što inače nije uobičajeno ponašanje ljudi lošeg karaktera, nego pogubna posledica neoliberalne lobotomije. Možda kad bi vaskrsli komunizam, ferplej bi opet procvetao. Evo vrlo dubokoumne stonoteniske dijagnoze neoliberalnog duha vremena:

"It was really part of the wider mood of the nation, of the world, the idea that getting ahead was about stepping on other people’s toes or, if necessary, their necks. The idea that laissez faire applied not just to markets, but to values. The idea that the cash in the offshore account more than justified the dodgy dealing, insider trading or whatever else, which went into its amassing. In short, it was the idea that winning is everything and the rest is for suckers.

As an economic philosophy this was corrosive enough, but translated into the ethics of sport, it was, in some ways, even more troubling. It meant that kids coming through the ranks felt a sense of aggressive entitlement. It meant that they edged towards a moral justification for cheating, even when confronted with their actions, but, more perniciously, it created a wider malaise within the sporting community that acquiesced in the idea that anything goes."

Bilo bi zanimljivo kako prolaze na testu neoliberalizma sami Federer i Nadal. Za Nadala nisam siguran, ali znam da je Federer građanin Švajcarske, jedne od zemalja sa najnižim porezima u Evropi. Ali, uprkos tome, Federer se preselio u kanton gde su porezi još niži nego u njegovom rodnom Bazelu, i gde je baza mnogih svetskih sportista, uključujući Kimi Raikonena iz welfare Finske. Hm, kao da ni Federer nije baš sasvim imun na neoliberalne motive, tipa ušteda i zarada.

Zaista, mora da je došlo poslednje vreme, kad i stonoteniseri veruju da će postići neki poen ili izgedati dubokoumno ako u tekstu o sportu iznesu neku svoju diletantsku nadriteoriju o neoliberalizmu.

O svrakama i perju

Vidim da su prethodni postovi podstakli raspravu o liberalizmu kao političkoj praksi, a ne kao teoriji. Ja polazim od činjenica da je bolje uraditi nešto nego ne uraditi ništa, odnosno da je i kada se radi nešto s nekim potrebno formirati vladu. Isto tako, u Srbiji su do sada postojale samo dve ozbiljne stranke koje su se otvoreno deklarisale i pokušale da nešto rade na polju liberalizma - jedna je upokojena u sopstvenoj nesposbnosti da se reformiše, a ova koja je prilično živahna izgleda da se trenutno pomalo preispituje. U odsustvu ljudi koji bi bili voljni da daju neku kintu za neki puritanistički liberalni pokret, ja mogu da vidim da imamo to što imamo i da čak nismo ni loše prošli.

Međutim, moje pitanje za današnji post je otkuda ti deklarisani levičari sa visokim akademskim zvanjima kod liberala. Ili još bolje rečeno, otkuda ta sklonost intelektualaca da budu mrzitelji slobodnog tržišta. Prvi problem koji postoji u koncipiranju liberalnog kod nas je što se ne polazi od liberalnog pristupa ekonomiji nego se kreće od modernosti (štagod to značilo), progresivnosti (takođe fluidno), borbe za ljudska prava, borbe protiv Miloševića, borbe za fine-tunning Brozovog sistema i slično. Kada se se sve to skupi na gomilu, dobijete dosta pristojnog sveta, koji su pristojni kada treba govoriti o ljudskim pravima, demokratiji, međunarodnim odnosima i slično, ali koji su potpune analfabete za ekonomiju kao praksu i kao nauku i iskreni levičari. Od te grupe koja je definitvno zalutala u liberalne vode postoji stalan otklon ka razvijanju onoga što je pravi liberalni proizvod, a to je ekonomska sloboda.

Malo je ljudi koji su stekli PhD ili čak i neki niži stepen akademskog zvanja koji će lako kao PhD libertarijanci koje poznajemo reći šta je sve znanje. Da nema akademskog zvanja koje može modelirati ijedan proces u društvu bolje nego stotine ljudi koji u proseku jedva imaju srednju školu. Naprotiv, satraće se od pokazivanja kako smo svi zajedno glupi i nesposobni da živimo svoje živote i da nas neko mora naučiti pameti. Ne daj bože još da prepustimo pekarima, stolarima i tamo nekim šibicarima i tajknuima da nam vode društvo. Po pravilu što je tema poslediplomskih studija besmislenija, to su teze o tome šta nam valja činiti potencijalno štetnije. Imajući u vidu ekploziju besmislenih i besplatnih postdiplomskih studija u EU koje će očešati i naše akademsko nebo (mada i u zemlji imamo dosta dobru ponudu takvih studija, ali su po pravilu domaću laureati manje nadobudni od doktora feminističkih nauka, roda i sitnih ptica pevačica koji imaju EU diplomu, na primer) izvor crnih bisera će biti nepresušan u budućnosti. Ili da skratim, koji sam đavo drljao tolike knjige i godine i da sada kažem, pustite ljude da sami rade - treba imati snage za tako nešto.


Mnogi današnji "liberali" su potekli iz levičarskog okruženja i nisu u stanju da izađu iz matrice u kojoj su vaspitavani i da odbace "neosporne vrednosti" SFRJ. Zadrška se javlja usled proste činjenice da mnogi iskreno žale za vremenom kada se mogla produkovati kvazi-nauka u neograničenim količinama, a tržišta nije bilo da postavi pitanje kolika je stvarna vrednost nečijeg naučnog, umetničkog ili sportskog dostignuća. Nagrlatiji levičari među liberalima su upravo oni koji napadaju da se nauka, umetnost, sport i druge "društvene delatnosti" izlože sudu tržišta. To su ljudi koji nikada neće prihvatiti da jedan menadžer zarađuje i do 50 puta više od profesora sociologije koji ne zna ili ne može da ugovori i po koju "tezgu sa strane".

Konačno, čini mi se da ću malo skrenuti sa niti koju sam mislio da sledim. Fanatično tvrđenje da svi žele samo da napune svoje džepove do vrha kroz političke procese je nešto s čim se duboko ne slažem. Štaviše mislim da su nivoi motivacije i benefiti malo složenije pitanje, jer ne lože se svi na iste stvari.

Nenameravana posledica

Histerija oko smrti bebe od meningitisa je dovela do navale uspaničenih roditelja na Tiršovu, čime se smanjuje vreme posvećeno svakom slučaju i povećava verovatnoća propusta. Toliko o dizanju svesti i građanskim inicijativama kao metodu rešavanja problema u zdravstvu.

Plate menadžera

Obama nijje lagao kad je najavio promenu.  Ustvari kad gledam šta se sve dešava poslednjih meseci najvše me iznenađuje mlakost opozicije i slaba reakcija medija. 

Sada je Bela kuća predložila regulaciju plata menadžera u svim kompanijama koje se kotiraju na berzi.  Poslednjih godina je počela da kruži priča da su menadžeri plaćeni previše i da tu nešto mora da se uradi.  Na osnovu čega se tvrdi da su plate prevelike, u odnosu na šta su prevelike, nikad nije bilo jasno.  Jednostavno prevelike su jer nam se tako čini.  Kao što fudbalski navijači svaki put, bez obzira što kupci misle drugačije, kažu da su transferi fudbalera previsoki ili "nerealni", tako se i u ovom slučaju radilo jedino o običnom intuitivnom utisku: mnogo je, kume.  Ali u demokratiji je put od utiska u narodu do zvanične politike kratak.

Nasuprot utisku da menadžeri nerealnim platama varaju akcionare, podaci pokazuju da privatne firme sa zatvorenom strukturom vlasništva plaćaju svoje menadžere približno isto kao i akcionarska društva.  Ako su menadžeri prevarili akcionare, kako objasniti da ih stoprocentni vlasnici plaćaju isto toliko? 

Drugo, niko nikoga ne prisiljava da drži akcije firme čiji je menadžer preplaćen, ili da uopšte ima nekakve akcije. Korporacije su dobrovoljna društva kojima ne morate pripadati ako vam se ne sviđa njihova unutrašnja organizacija. Ako mislite da svi menadžeri varaju akcionare, možete držati ušteđevinu u banci i smejati se naivnim akcionarima.  Ali to se retko dešava jer su prinosi od akcija i pored ove navodne pljačke akcionara i dalje bolji od alternativa. Dugoročni trend pokazuje da je ulaganje u akcije ispativije od štednje ili od ulaganja u obveznice sa fiksnim prinosom. 

Treće, evo primera iz jednog ranijeg posta: na vest o bolesti Stevea Jobsa vrednost Applea je u jednom danu pala je za 5.7%, ili blizu 4 milijarde dolara.  Tržište misli da Jobs otprilike toliko vredi Appleu, iako ga Apple plaća neuporedivo manje, odnosno potcenjuje ga. 

Ni meni nije jasno kako menadžeri toliko doprinose, zašto su toliko bitni i kako nije moguće naći alternativu za mnogo manje para.  Ali eto ovi objektivni pokazatelji pokazuju da ima nekog razloga zbog kojeg su oni na kompetitivnom tržištu plaćeni toliko, pa mi je bolje da verujem njima nego mom utisku.  Ali Obamina administracija misli da zna bolje, menadžeri su plaćeni previše i tačka.  Detalji predloga nisu poznati, ali ako zakon prođe Komisija za hartije od vrednosti će imati udela u odlučivanju o načinu biranja i plaćanja menadžera.  To što su akcionarska društva petsto i više godina sama sebe regulisala i funkcionisala i postigla fenomenalne rezultate ne za sebe nego i za čitavo čovečanstvo, slab je argument.  Političari "znaju" da ovakva kakva su ona ne valjaju i kako ih treba dovesti u red. 

Hvala novinarima

Skupština je juče donela Zakon o porezu na dohodak po kojem se smanjuje poresko opterećenje autorskih honorara. Opterećenje nije vraćeno skroz na nivo od pre tri meseca, ali je značajno smanjeno u odnosu na trenutno važeće. 

Iako imam razumevanja za Sašin bes, postavljam pitanje - da li je ovo smanjenje poreza nešto što mi treba da pozdravimo? Ja lično svakako pozdravljam, budući da su mi autorski honorari dominantan izvor prihoda. Ali, treba biti svestan jedne činjenice - ovde se radi o veoma značajnoj poreskoj olakšici od koje korist pre svega imaju intelektualci, umetnici, naučnici i, najvažnije, novinari.

Pošto je ovo nazvano "smanjenjem poreza" prirodni instinkt liberala je da kaže - super. Ali, ako bi ovo nazvali "poreskom olakšicom usmerenom ka određenim kategorijama relativno bogatih i bučnih ljudi", reakcija možda treba da bude drugačija. 

Dakle, da li je ovo smanjenje poreza ili subvencija?

Moj stav je da su targetirana smanjivanja poreza bliža subvencionisanju nego smanjenju poreza, jer suštinski obavljaju funkciju subvencije - stavljaju određene politički uticajne grupe ljudi u relativno povlašćen položaj.

Kaka u Realu...

Ali ni mi u ovom prelaznom roku nismo sedeli skrštenih ruku. Posle Aleksandra Stevanovića, od danas se Tržišnom rešenju priduružuje i psiholog Željka Buturović. 

Šta reći posle ovakvih pojačanja -- da je Hajek živ i njega bismo doveli.

U ime naroda

Liberalizam za narod je koncept koji po mom mišljenju ima budućnost, čak i u Srbiji. Stvar je u tome da jednostavno ako nudimo korpu liberalnih proizvoda od kojih glavni proizvodi A i B imaju visoku prođu (na primer, smanjenje broja ministarstava i državne administracije i recimo, jednostrano uvođenje evra) liberalna partija ne treba da tupi o još 10 različitih stvari, kolikogod izgledale lepe.

Razlog za to je da akcent treba da leži na ključnim proizvodima i partija treba da bude prepoznata po njima. Kupci pamte jednu do dve ideje, deset ideja ne može i još pre neće da upamti nijedan običan smrtnik, a još ako su upakovane u apstraktne i razvučene priče o recimo "suočavanju sa prošlošću" nema 'leba od cele priče. Takođe, nema potrebe da se u generalnoj kampanji insistira da se kaže, "da ali ćete morati i da se žrtvujete neko vreme" i slično (to ne treba prećutati ili negirati, ali nije neophodno isticati). Liberalna partija u Srbiji zasigurno neće doći u barem dva-tri izborna ciklusa u priliku da mora da vodi mnogo računa o svakoj izgovorenoj reči. Njen cilj je da naraste sa recimo stagnatnih 5%, na barem 15-20% da može da bude faktor, a ne ukras. Ako se ne ide agresivno i boksuje bez rukavica, sve su šanse da liberalne partije ne traju dugo ili da budu na marginama zbog svoje posvećenosti davanju celovite istinite slike. Moje mišljenje je da treba besomučno prodavati liberalne proizvode koji birači hoće da kupe, u "magacin strpati" ono što nema prođu do etabliranja liberala, a tek potom popularisati "stvari iz magacina". Vratiću se na sintagmu koje se Slaviša seća, a to je da Srbiji fali liberalni Šešelj, kogod se toga uhvatio, naravno ne po gabaritima, psovačkim sposbnostima i odsustvu smisla za oblačenje. Ili drugim rečima, ako promovišete liberalne ili bilo koje ideje valjaćete se u blatu, ali je poželjno izaći kao pobednik, a ne kao blatnjavko visokih neprimenjivih principa.


Drugo, velika slabost liberala je što usled meni nepoznate želje da se pravdaju levici i odriču desnice stalno ističu da oni nisu protiv ovog ili onoga i u suštini zamagljuju svoje komparativne prednosti da bi minimizirali neke stvari za koje se misli da bi mogle diskreditovati partije koje se nazivaju liberalnima. Recimo priča "uvek Tito nikad Draža" ili "uvek građanski, a baš nikad srpski" jednostavno tera ka našim lažnim desničarima bez sadržine pošten kozervativan svet Srbije. Ovakvo udvaranje levičarskom vox populi koje je suštinski antipod onoga što sam izneo u prvom pasusu dovodi do toga da se umesto prepoznatljivosti gradi neprepoznatljivost, što recimo loši rezultati LDP-a na proteklim lokalnim izborima pokazuju. Umesto da rastu na padu DS-a, LDP pada zajedno sa njima jer ih javnost percipira sličnim, umesto različitim od DS-a. Tako u strahu da ne budeš gubav postaneš amorfan. Ovo nije samo srpski specijalitet, slično se ponašaju liberali i u mnogim drugim zemljama. Fudbalskim rečnikom, u strahu da ne primiš gol, propustiš priliku da zabiješ nekoliko komada. Pade mi na pamet i upokojena Liberalna partija CG, skup predivnih i kulturnih ljudi koji su propali kada nisu više imali jedan proizvod i kada su izgubili svoju različitost.

Pored opšte kampanje liberali treba da znaju kome se obraćaju. Apsolutno je glupo obraćati se onima koji po prirodi nikada neće glasati za liberale. Dakle, pored opšteg proizvoda, treba prodavati kastomizirane proizvode za preduzetnike, tradicionaliste, regionaliste i još neke grupe koje su izgledni kupci liberalnih proizvoda. Ovde se stiče trajna lojalnost i novac za održivi rast. Ako neko prodaje liberalizam, a nema u svakoj opštini barem jednog od nekoliko uglednih domaćina taj se može pozdraviti od uspeha u Srbiji.

Za sutra mi se čini da je interesantno jedno ključno pitanje - zašto jalovi levičarski intelektualizam ima tako snažne korene u liberalnoj priči i vuče ka dnu. Drugo pitanje je zašto je libralizam pobegao od svojih prirodnih desničarskh partnera i srlja i zagrljaj levici (kolikogod i jedni i drugi bili ekonomski levičari ili bez ikakve ekonomske ideologije).

Domaća blogosfera

Skoro uopšte ne pratim domaće blogove.

Povremeno pogledam šta piše par blogera na B92, ali ti ljudi toliko retko pišu (Ivan Marović, Saša Radulović, Goran Nikolić) da je veliko pitanje da li to treba uopšte smatrati njihovim blogom, ili nekom vrstom nedeljne (mesečne?) kolumne.

Što se ostalih domaćih blogova tiče, ja ih delim u dve grupe - lični blogovi (gde ljudi iznose detalje iz svog života i prepričavaju šta im se dešava ovih dana) i e-commerce blogove (blogovi o blogovima i o trendovima na internetu). Ovi prvi me uglavnom ne zanimaju (mada skrećem pažnju na napushanovicev blog, koji posle dve godine ponovo radi), a ovi drugi me uopšte ne zanimaju.

Ko god čita Tržišno rešenje zna o čemu ovde uglavnom pišemo i koje stvari nas zanimaju. Da li nešto propuštam?

Gde je greška?

Liberalizam, a da ne govorimo o libertarijanizmu, nije ideja koja je danas preterano popularna u svetu, a u Srbiji stoji i za par nijansi gore. Naravno, ovde mislim na liberalizam sproveden u praksi, a ne na liberalizam kao apstraktan ili malo više konkretan skup ideja. Na idejno-teorijskom planu, libertarijancizam je jedan od retko koherentnih i živih pogleda na svet, čak i u Srbiji.

Gde liberali greše i zašto su Mart Lar, Vaclav Klaus, Ronald Regan, Margaret Tačer i još poneka ikona liberalizma retki izuzeci. Šta sprečava liberale da svoje ideje prodaju na tržištu politčkih ideja ili bolje rečeno, zašto su loši prodavci? Budući da sam i sam bio u jednom i još uvek sam u drugom pokušaju prodaje liberalizma građanima Srbije, pitanje me još više kopka.

Kako je jedan post neprikladan za jednu malo dužu elaboraciju, moja ideja je da u nekoliko postova narednih dana dotaknem teme koje smatram bitnim za prodaju liberalizma. U sutrasnjem postu bih krenuo sa pitanjem da li liberalizam mora da bude elitni i istinoljubiv, ili je zarad realizacije liberalnih ideja bolje razviti narodni, da ne kažem populistički liberalizam, koji bi liberalima dao veću snagu u političkom životu.

Pirati u Evropskom parlamentu

Partija pirata, koja se zalaže za legalizaciju file sharinga osvojila je jedno od 18 mesta koliko Švedskoj pripada u Evropskom parlamentu. 

Ovde je stari Lazarev tekst , a ovde je stari Slavišin tekst, koji su dosta bliski mojim stavovima o intelektualnoj svojini.

Pazi da te ne čuje Incko

Na Kosovu, ovo bi verovatno značilo neku vrstu podele između Albanaca i Srba, uz zajedničko priznavanje nezavisnosti, garancije svih prava za manjine i čitav niz olakšica (ustupaka) od strane EU. Bosna je mnogo komplikovanija. Tamo bi rešenje verovatno uključivalo oblikovanje drugačijih odnosa unutar Bosne i dozvoljavanje Republici Srpskoj, srpskom delu podeljene zemlje, da održi referendum o nezavisnosti.

Pogledajte ovde ko je ovo napisao. Mislim da ćete se iznenaditi.

Epstein i sudijski aktivizam

Richard Epstein, poznati američki pravni teoretičar komentariše predlog predsednika Obame da se na upražnjenom mesto u Vrhovnom sudu postavi sudija Sonya Sotomayor. Sudija Sotomayor je postala predmet raznih kritika uglavnom zbog govora na Berkli univerzitetu (prilično odurne rasističke propovedi) gde je rekla da "Latino žena sa njenim životnim iskustvom će verovatnije donositi dobre odluke kao sudija nego neki beli muškarac koji nije živeo takav život." Nije teško zamilsiti kako bi se proveo neki beli muški sudija koji bi izjavio išta slično. Druga stvar je odluka koja sada dolazi pred Vrhovni sud a koju je kao deo jednog sudskog veća donela Sotomayor ranije, po kojoj se poništavaju rezultati testa za unapređenje u jednoj vatrogasnoj ekipi, samo zato što ni jedan crnac nije položio test. Sve je ovo pobudilo velike kritike kod konzervativaca i libertarijanaca i svih zagovornika originalizma da Sotomayorova zapravo predstavlja kandidata koji simbolizuje radikalnu levičarsku politiku identiteta, koja zagovara obrnuti rasizam, afirmativnu akciju, sudijski aktivizam itd. Čak i sam Epstein u prethodnoj svojoj kolumnni piše nešto slično.

Epstein međutim obrće ploču u novom tekstu. Sad želi malo da kritikuje konzervativizam (to je postalo deo nekog pomodnog rituala među američkim libertarijancima, da se svaki napad na liberale mora radi verodostojnosti propratiti i nekim prigodnim i obavezno jačim napadom na konzervativce. Mada, u ranijoj debati sa Walterom Blockom o eminent domenu Epstein nije uopšte delovao tako "libertarijanski"). Njegov tekst je konfuzna lekcija o razlici između konzervativizma i libertarijanizma upravnoj filozofiji, koja se na kraju svodi na inmplicitno usvajanje socijalističkih pogleda na ulogu sudova, njihovo nazivanje "libertarijanskim" i osudu "konzervativnih" u ime tih kobajagi "libertarijanskih". Evo šta on recimo kaže: "But it doesn't follow from these points that it's a cardinal judicial sin to upset federal or state legislation. Nor does some implicit, overarching judicial norm of "strict construction" condemn most forms of judicial intervention."

Ovo su dve potpuno različite stvari. Prva rečenica je čovek od slame: ni jedan konzervativac nikada ne bi rekao da je veliki greh poništiti neki zakonodavni akt. Naprotiv, svi će se složiti da je poništavanje protiv-ustavnih zakona u opisu posla sudije Vrhovnog suda, te je nejasno s kime ovde polemiše Epstein. Druga rečenica je već izlaganje neke nove aktivističke filozofije koja se protivstavlja "konzervativizmu". Epstein zapravo insinuira da Ustav nema konačno značenje koje sudija mora da štiti, nego da je on otvoren dokument čije pravo značenje ostaje da bude tek otkriveno. On zapravo prihvata intervencionizam "liberala" ali ga iz nekog čudnog razloga želi nazvati "libertarijanizmom" ("najveći deo" intervencionizma je po njemu opravdan). Dalje: "That narrow conception of the judicial role may be congenial to conservatives who think democratic outcomes almost always have greater legitimacy than judicial ones. As a libertarian, however, I do not share that judgment." Opet čist čovek od slame. Koji je konzervativac ikad tvrdio da Kongres može da donese bilo kakav zakon, i da Vrhovni sud nema pravo da ga poništi? Ne, konzervativci samo kažu da sudije nemaju pravo da svojim odlukama kreiraju pravo i pretumačuju i prekrajaju Ustav kako to odgovara njihovim političkim željama. Ne znam šta bi bilo "libertarijansko" gledište po ovom pitanju. Takođe, zapazite mutnu insinuaciju da "demokratski ishodi" nemaju uvek "veći legitimitet od sudskih". Šta bi to trebalo da znači? Ako znači da sudovi nekad imaju pravo da opozovu zakone, to nije sporno i to je opet kucanje na otvorena vrata. Međutim, ja mislim da je reč o nečem drugom - o tvrdnji da sudsko rešavanje nekog "socijalnog problema" kreiranjem presedana koji ima snagu zakona, može biti legitinije od zakona donetog u Kongresu. To je čista filozofija "živog Ustava" po kojoj Ustav nema zakucano značenje i odluke sudova kreiraju zakone a ne tumače ih. Ne, sudski ishodi nikad nemaju veći "legitimitet" od zakonodavnih. Sudski ishodi su u ovom smislu uvek nelegitimni. I nelegalni, što je još važnije. Ako si originalista. Tj "konzervativac". Tj "libertarijanac".

Naravno, "sudijski aktivizam" može da ima i jedno drugačije značenje. Sudovi mogu biti "aktivistički" u odbrani Ustava, tj često intervenisati u zaštiti Ustava, ali to je već retorička manipulacija. Niko ne govori o aktivizmu u tom smislu. Ono što "konzervativci" prigovaraju nije da će Sotomayorova mnogo agresivno gurati originalistički "aktivizam" u kontroli Kongresa, nego da će gurati Sud u pravcu agresivnijeg nametanja ličnih i političkih standarda "empatije za manjine i siromašne" kao pravne filozofije, da će zagovarati ulogu suda kao neizabranog zakonodavnog organa.

Prst u oko

Posle 18 godina suđenja za naplatu osiguranja od kompanije Dunav osiguranje izvesni Radivoje je iz protesta sebi odsekao prst u sudnici jer je shvatio da će proces još da se oduži. Predsednik trgovinskog suda gde se desio incident se odriče odgovornosti: On je kazao da se na ovaj postupak odlučio ne zbog ponašanja suda, već zbog ponašanja tužene strane. Da je postupak trajao tri meseca pa da mu poverujemo.

Deca su naše blago

1. Ako su oba supružnika zaposlena i imaju solidna primanja, oni su inferiorni pred bivšom baba serom bez primanja i obrazovanja pri odlučivanju ko može da bude hranitelj.

2. Mnogo je bolje da deca iz "Peka-Leke" završe na ulici kao sitni kriminalci ili prostitutke, nego da ih, ne daj bože, usvoji par homoseksualaca.

3. Gledao sam preksinoć Rasim Ljajića, kako iz šume spasava decu od roditelja koji nemaju ama baš nikave predispozicije za roditeljstvo. Iako mi nije jasno kako roditelji spasene dece nisu u zatvoru jer im deca ne pohađaju osnovnu školu, moje pitanje je zašto je prirodna porodica uvek bolja opcija kada se odlučuje o ovakvim slučajevima u Srbiji, iako je očigledno koliko je to cinično i lažno.

Gladovanje u Srbiji

Da nije bilo Pressa i nekoliko eksperata za socijalnu politiku ne bih znao da je gladovanje tako masovna pojava u Srbiji. Naravno, pravo svakoga je da stvarnost slika tamnim bojama, ali meni se tu nešto ne uklapa.

Da zanemarimo činjenicu da je poslednja glad u Srbiji zabeležena pre skoro dva veka, podatak da neko ima registrovana primanja koja su ispod neke granice ne znači ama baš ništa u Srbiji. Zvanična statistika ne registruje neke vrlo značajne izvore prihoda "socijalnih slučajeva":

- Rad u sivom sektoru
- Naturalna poljoprivredna proizvodnja
- Sredstva od doznaka
- Sredstva koja neka lica dobijaju od familije i prijatelja, bilo kao milosrđe bilo kroz neke komercijalnije sheme.
- Sezonski rad u inostranstvu
- Sitan kriminal, koji je kod nas tolerisan, da ne kažem i nešto grublje
- Prihodi od imovine (jer valjda samo kod nas socijalni slučajevi mogu biti osobe sa solidnom inovinom)

Sve u svemu problem je da naš sistem socijalne zaštite daje pogodnosti ljudima koji bez mnogo muke netačno prikazuju svoje prihode i imovinsko stanje, a zauzvrat mali broj ljudi na marginama nije nikome interesantan. Nema čak ni želje da se ukrste javno dostupni podaci o stilu života sa podnesenim podacima, a kamoli da se na terenu utvrdi da li neko ima neprijavljene izvore prihoda.

Slučajevi iz srpske prakse govore da gladi nema ili da je toliko uznapredovala da potencijalni izgledneli aplikatni za posao nisu u stanju da stignu do poslodavaca usled onemoćalosti. Na primer, pre dve godine u Gornjem Milanovcu su traženi sezonski radnici za vađenje krompira. Broj interesenata se mogao prebrojati na prste jedne ruke radnika u pilani. Slično su prošli javni radovi u Zrenjaninu.

Moje mišljenje je da nema toliko rasprostranjenog ekstremnog siromaštva kao što se prikazuje, ali da ima mnogo nepotrebnih socijalnih transfera ljudima koji žive sasvim pristojno. Rezultat je neefikasan i nepravedan sistem socijalne zaštite koji ohrabruje fabrikovanje lažnih socijalnih slučajeva.

Zabraniše fašiste...

Donet je jedan od besmislenijih zakona, kojim se zabranjuju manifestacije fašističkih i neonacističkih organizacija, kao i promovisanje tih ideja, a da čak nisu ni definisali šta tačno podrazumevaju pod fašizmom i neonacizmom.

Pošto neki čak i Pinočea smatraju fašistom, skrećem pažnju Ivanu Jankoviću da se hvaljenje reformi penzijskog sistema koje su u Čileu sprovedene pod Pinočeom može smatrati "propagiranjem i opravdavanjem neonacističkih i fašističkih ideja" (u smislu člana 3. Zakona)

Sa druge strane, otvara se mogućnost i nama da tražimo da se zabrani zagovaranje sledećih ideja koje su se nalazile u programu Hitlerove naci partije (izvučeno iz ovog starog Slavišinog posta, original ovde)

15. Zahtevamo značajno povećavanje penzija...
20. Država treba da bude odgovorna za celokupni obrazovni program...
21. Država treba da brine o javnom zdravlju...

Projekat NATAL

Po mom mišljenju, osnovni problem sa kompjuterskim igricama je što je interfejs isti već 15 godina. Grafika i zvuk su daleko bolji, igre su veće i kompleksnije, ali su miš i tastatura ostali isti. Nintendo Wii jeste doneo značajnu promenu, ali ovo što Microsoft najavljuje deluje zaista revolucionarno.

Ako ovo u praksi zaista bude izgledalo kao u reklami, mislim da se Microsoftu za par godina smeši kazna za monopolizaciju tržišta konzola.

Nove nade

Koliko puta smo slušali o "američkom snu" i Americi kao zemlji velikih mogućnosti. Međutim, "srpski san" je mnogo više obećavajući - Srbija je istinska zemlja neograničenih mogućnosti gde svako može da bude bilo šta, bez obzira na stručnost, integritet, zakone...

Ako ste mislili da nova nada za bolje sagledavanje berze i berzanskog poslovanja, uvaženi drug Vulin, predstavlja retku pojavu, u Politici je zasijala nova zvezda, ovaj put u oblasti bankarstva.

Rečenica koja me je nasmejala

Brljivost srpske administracije dostiže epohalne razmere...

To je početak teksta Boška Mijatovića, idem da čitam ostatak.

Liberalno roditeljstvo

Kada postanete roditelj, shvatite zašto se paternalizam baš tako zove. Nemoj ovo, nemoj ono, pretvori se život u zabrane i zvocanje, a sve iz najbolje namere. Naravno, bude i pretnji i ucena.

Shvatam ja da to mora tako, mala deca uglavnom ne znaju šta rade. Ali, ja mislim da čak i veoma mala deca nešto znaju. Na primer, ja verujem da nema potrebe terati dete da jede, jer ako dete išta zna, zna kada je gladno i žedno. Jednostavno, evolucija se pobrinula za to - stotine hiljada generacija ljudi i životinja koje su direktni pretci moje ćerke očigledno nije umrlo od gladi u detinjstvu, jer da je umrlo od gladi u detinjstvu, ni mene ni moje ćerke danas ne bi bilo. To je posledica, između ostalog, toga što su tražili da jedu kad su bili gladni.

Jedan od osnovnih problema u roditeljstvu je što je struktura podsticaja sa kojima je roditelj suočen daleko od optimalne za razvoj deteta. Govorim o tome da ako daš detetu slobodu, pa se nešto loše desi, proglase te za krivog (babe, dede, rođaci, komšije), a ako mu daš slobodu i ništa se loše ne desi, niko neće da ti kaže "Svaka čast". Ispašće "Super je dete kako su oni neodgovorni roditelji."

Konkretan primer od juče. Ja živim na četvrtom spratu zgrade u kojoj moja keva živi na prvom spratu. Moja ćerka se po ceo dan šeta gore-dole (zgrada nema lift), što znači da neko mora da ide sa njom, jer ima (samo) dve i po godine. Juče mi je palo na pamet da je pošaljem samu niz stepenice, a da je ja "pratim pogledom". Naravno, nisam ispao dobar roditelj koji želi da osamostali dete, ispalo je da sam lenj i da me mrzi da se šetam. Što nije netačno, ali nije u tome poenta.

Poenta je da su odgovori na pitanja "Sa koliko tačno godina treba da je pustimo da sama ide tri sprata?", "Kada tačno treba da je prvi put pošaljem u prodavnicu?", ili "Kada treba da prestanemo da je teramo da jede?" potpuno subjektivni i da prosto nema tačnog odgovora. Moj problem je da ja znam da nema tačnog odgovora, pa sam, samim tim, hendikepiran u raspravi. U mom okruženju ZNAJU da su odgovori redom "5 godina", "7 godina" i "nikad", potpuno su u to uvereni i u takvoj raspravi uvek oni pobede argumentom "Pobogu, još je mala."

Još jedan klasičan primer. Srbija je valjda jedina zemlja u kojoj deca do šestog meseca nose i platnene pelene (plus "švedske" pelene) preko pampersa. Argument je "za svaki slučaj, zbog kukova" i "šta te košta". To nije dobar argument. Prvo, košta vremena i živaca, ali, još bitnije - detetu je neprijatno. Ali, ako detetu ne staviš i dva reda pelena preko pampersa, pa nešto ne bude u redu sa kukovima, ispašćeš ti kriv. I ja sve to znam i opet planiram da i drugo dete nosi platnene pelene preko pampersa.

Ako tako postavite stvari, jasno je i zašto se i političari ponašaju tako kako se ponašaju. Recimo da imamo ministra zdravlja (a nemamo) koji želi da uključi privatni sektor u zdravstveni sistem. On razmišlja isto kao roditelj "Ako to uradim, pa bude u principu ok, NIKO neće da me pohvali. Pacijenti će da se žale da je skupo, sestre će da kukaju za vremenom kad nisu ništa morale da rade, a lekari će da kukaju zbog tužbi pacijenata. Pacijenti će da primete poboljšanje kvaliteta usluge, ali niko neće to da veže za mene, još će da kažu - super je stanje kakva je on budala. Sa druge strane, ako ne uradim ništa, ne mogu ništa ni da pokvarim." Better safe than sorry.

Političari su, da rezimiram, isto kao i roditelji PRIMORANI da više vrednuju bezbednost nego slobodu. Ne zato što narod (dete) više vrednuje bezbednost nego slobodu, nego zato što možeš da očekuješ više kritika ako nešto krene po zlu, nego što možeš da očekuješ pohvala ako sve bude ok. I ko je onda lud da nešto menja ili da daje detetu slobodu?

PS. Komentator zmau me je podsetio da nisam napisao da je ovaj post inspirisan tekstom Jovane Papan sa NSPM.

Podsticanje stanovanja u Americi

Ovih dana se bavim državnim intervencijama na tržištu stanova u Americi. Iako sam znao da je sistem veoma komplikovan, ovome se zaista nisam nadao.

Dakle, na federalnom nivou prvo postoji Federal Housing Finance Agency (nastala prošle godine objedinjavanjem Federal Housing Finance Board-a i Office of Federal Housing Enterprise Oversight-a), koja se bavi nadzorom nad Fannie Mae, Freddie Mac-om i još 12 federalnih "Home Loan" banaka. Pored ovoga, postoje još i Department for Housing and Urban Development (HUD, koje se bavi podsticanjem socijalnog stanovanja, administrira program vaučera) i Federal Housing Administration (u okviru HUD-a, a bavi se osiguranjem stambenih kredita).

Pored svega ovoga, svaka država ima svoju Housing Finance Agency (nešto kao naš NKOSK, znači bave se osiguranjem, često i finansiranjem kupovine, ponekad čak i finansiranjem izgradnje), a i svaki grad (okrug) ima svoju Housing Agency (spisak svih imate ovde).

I posle kažu da je potrebno JOŠ regulacije.

Slike mog detinjstva

Veliki deo Srbije i danas nostalgično priča o standardu koji je imao u poznim godinama komunističke diktature i prvim godinama njene metastaze u Miloševićev režim. Ja ovaj put neću koristiti statistiku, niti braniti bilo kakvu ideologiju. Ovo je nekoliko slika standarda koje pamtim.

- Početak moje osnovne škole obeležilo je progresivno učenje uz sveće jer su restrikcije struje bile svakodnevne i na vrhuncu trajale i po osam sati.
- Da bi mogla sebi da priušti putovanje po SFRJ u vlastitoj režiji, moja porodica je morala da se suzdržava od vožnje automobila u gradu tokom cele godine jer je na raspolaganju imala 40 litara goriva mesečno. Ko je živeo u sistemu par-nepar zna da ima i strašnijih stvari od bonova za gorivo.
- Crveni pasoš se koristio da bi se kupovala kafa u Trstu jer se ista teško mogla kupiti u dovoljnim količinama u zemlji. Vrednost crvenog pasoša "posebno je bila velika" u uslovima kada se devize nisu pomogle slobodno kupovati. I danas mi nije jasno zašto smo se smejali Rumunima, kada smo mi bili isto tako jadni dok smo se čudili gumenim bombonama, bofl garderobi i drugoj prestižnoj robi sa buvljaka u Trstu.
- Vreme blagostanja otvorilo je prostor za istraživačke poduhvate u svet šećernih tabli i drugih surogata.
- Levis 501, kao jedan od retkih brendova koji ste mogli kupiti u zemlji, mogao se naći u prodaji oko 4-5 sati, jedan dan mesečno. Inače, reforme Ante Markovića su obeležene uvozom svakojakog smeća u zemlju što na najbolji način govori o "izobilju" pre slobodnog uvoza.
- Nijedan rođendan nisam proslavio u igraonici. Gazirani sokovi su bili vrhunac luksuza.
- U pekarama se mogao kupiti hleb, burek i kifle. Doručak 1980-ih je uključivao "specijalitete" koji su nekim čudom nestali sa jelovnika u poslednjoj deceniji.
- Putovanje u Egipat, na primer, delovalo je čudnije nego kada bi se danas otputovalo na Antarktik.
- U kupatilu je postojalo "bogatstvo" kozmetike (Zirodent ili Kolinos, Merima ili neki drugi domaći sapun, Breza ili Kopriva od jednog litra, super Silver žileti, dezodorans domaće proizvodnje, Brion i pasta za brijanje). Faks se kupovao u mrskoj Sloveniji.
- Frižideri su ustukli pred zamrzivačima u koje su pakovane mrtve životinje kupljene na selu - "tipično ponašanje u vreme obilja".
- Fića je bio nacionalno vozilo, a moja porodica je vozila Škodu, ali onu iz 1980-ih.
- Godine 1990. sam prvi put jeo mango i papaju.
- Ponuda kompjutera je bila nadasve fascinantna, sreće da nije zaživela neka fabrika računara veličine Zastave.
- Veliki deo ljudi koji sam poznavao nije imao telefon, posebno oni koji nisu živeli u većim gradovima.
- Donji veš u boji koja nije bela bio je čest kao i sneg u boji koja nije bela.

Uz ovakvu ponudu i stan koji dobijete ili ne dobijete u zavisnosti od toga koliko ste talentovani da uspete da postanete socijalni slučaj, plata od 300 evra bila bi i danas više nego dovoljna.

Ministarstvo državnog zdravstva

Aktuelni ministar državnog zdravstva, koji se pogrešno predstavlja kao ministar zdravlja, poznat je po svojim izjavama koje su tužne i vrlo često nagone na razmišljanje kako nekome tako nešto uopšte može da padne na pamet.

Najnoviji crni biser je nalaz da je problem kod smrti šestomesečne bebe od bolesti koja ne bi smela da ima ovakvu posledicu u Evropi 21. veka nepotpuna medicinska dokumentacija, a ne lekarske procedure. Bez želje da glumim Majkla Mura koji tendenciozno i nedotupavno kuka nad propustima sistema, ovo je užasno.

Stoga i ne čudi što neki lekari ponosno izjavljuju da svi pacijetni dobijaju isti tretman,što je u potpunosti tačno jer ko je nekada otišao samo sa zdravstvenom knjižicom u, na primer, Narodni front, znao bi da je to istina i da je taj tretman jednako ponižavajući za sve koji nisu spremni da plate onima koje inače plaćaju kroz zdravstveno osiguranje.

Kombinacija politike "da za svoje pare nikada nećete moći da birate između državnog i privatnog zdravstvenog osiguranja", stvaranja jakih strukovnih udruženja koja nikada neće presuditi da je lekar pogrešio i birokratskog promišljanja o razvoju sektora zdravstva dovelo je do toga da je malo ko zadovoljan onim što za svoj novac dobija u zdravstvenim ustanovama Srbije. Neko će reći koliko para toliko muzike, ali to je netačno, imajući u vidu da su izdvajanja za zdravstvo zasigurno mnogo veća od onih koje beleži zvanična statistika koja ne obuhvata koverte i poklone babicama, lekarima i praktično svima u lancu korupcije. Naravno, mnogo građana ne želi da učestvuje u toj igri i pored toga što izdvaja sredstva za državno zdravstvo ide isključivo u privatne klinike gde ih mnogo češće tretiraju kao ljude. Ako se na ova dva dodatna izvajanja dodaju izdašne donacije koje je dobilo zdravstvo u Srbiji nikako ne može proći parola o jeftinom zdravstvu sa posledično "ponekim problemom".

Konačno, nameće mi se jedno pitanje. Da li bi u slučaju da je neka beba umrla od meningitisa u privatnoj klinici krivi bili jedino papiri?

Izborna krađa!

Na sajtu Evropskog juniorskog prvenstva u atletici, koje će se ove godine održati u Novom Sadu, traje glasanje za izbor imena maskote takmičenja. Drug me je zamolio da skrenem pažnju široj javnosti na očiglednu izbornu krađu, koja može imati nesagledive posledice po budućnost domaćeg sporta i turizma, a i šire! U mailu mi piše:

Konstantno brišu predloge, i konstantno ih ljudi dodaju ponovo, kao i nove predloge... i tako u krug... :) Sinoć je oko 23h opet skinut sajt, pa je resetovano opet brojanje, pa nešto pre ponoći opet krenulo... Glasanje je trebalo da se završi sinoć u ponoć, ali izgleda da i dalje traje :)

Nije mi jasno o čemu se radi. Da li je baš želja organizatora da se maskota zove Srpko, ili nešto muvaju oko letovanja koje je glavna nagrada za vlasnika čiji predlog pobedi... Ne znam.

Nemam ništa protiv da se gusan zove Srpko, ali ako ljudi glasaju za nešto drugo - molim lepo, pa niko ih nije terao da postavljaju mogućnost za javne nominacije i glasanje. OK je da postoji cenzura, mislim Srbočetnik i Pahomije su potpuno kretenski predlozi. Ali ni Gustav ni Žiga niti Guska Maja nisu ni uvredljiva, ni problematična imena pa da ih tako brutalno i bez objašnjenja brisu. Bar tako mislim. Inace, Žiga je jedno pet-šest puta do sada prelazio u vođstvo pa su ga "ubivali".

Srbočetnik i Pahomije... Priceless. Inače, ono oko muvanja za letovanje mi deluje najverovatnije.

Presuda je doneta: Pringles je čips!

Već nekoliko godina se u Engleskoj razvlači suđenje čija je osnovna svrha odgovor na pitanje - da li je Pringles čips ili ne.

 

Naime, u Engleskoj je većina hrane oslobođena plaćanja PDV-a, ali čips nije. Proizvođač (Procter and Gamble) je tvrdio da Pringles nije čips (jer ima samo 40% krompira) i da se zato na njega ne treba obračunavati PDV. Međtuim, sada je konačno presuđeno da Pringles jeste čips i da zato P&G duguje engleskom budžetu 140 miliona evra.

Moja presuda je sledeća - stopa PDV treba da bude jedinstvena za sve proizvode.

Deficit se smanjuje!

Ko ne uči iz grešaka osuđen je da ih ponavlja. Godinama nas ekonomisti, političari i novinari upozoravaju da je "spoljnotrgovinski deficit najveći ekonomski problem Srbije". Sve to vreme, sledeći što Adama Smitha ("nema veće budalaštine od čitave te doktrine platnog bilansa"), što zdrav razum, mi ovde govorimo kako je trgovinski deficit dosta beznačajna cifra, koja je samo odraz kretanja u kapitalnom bilansu. Koliki je priliv kapitala iz inostranstva po bilo kojim osnovama, toliki je deficit. Veći deficit ne predstavlja problem, nego naprotiv, samo ukazuje na veliki priliv inostranog kapitala. Ili kako smo često govorili, kada se bude smanjio priliv kapitala, smanjiće se i deficit -- i to će onda biti loša vest.

Evo sada B92 javlja:
Izraženo u dolarima, deficit je bio 2,5 milijardi, što je smanjenje od 39 odsto, saopštio je Republički zavod za statistiku.

Da li je to što se deficit smanjuje sada dobra vest? U godini kada je industrijska proizvodnja pala za 20%? Ali po logici svih koji su mislili da je deficit bio problem, njegovo smanjenje bi sada trebalo da bude znak nekakvog privrednog buma u Srbiji, zar ne?

Sad se najbolje vidi koliko je to pogrešno. Manji deficit samo znači da manje uvoza možemo da priuštimo. Upravo ovo smanjenje deficita, a ne njegovo povećanje, ukazuje na postojeću ekonomsku krizu. Kada kriza bude prošla, deficit će opet početi da raste. Neki će to videti kao dobar znak, ali sve mi se čini da će većina opet početi da viče da je to veliki problem.

Političke i ekonomske slobode

Ja sam od početka čvrsto verovao u to da će Obamina administracija vladati na način koji će mnogi naknadno opisivati kao "autoritarni", a oštriji kritičari kao "fašistički".

Osnova za ovakvu teoriju je činjenica da se ne može slepo verovati u vladu kao rešenje svih problema, a da ne veruješ istovremeno da si ipak ti nekako pozvaniji od drugih da je koristiš za "dobrobit naroda". Tendencija ka politizaciji ekonomije, koja je započela krajem Bušove druge administracije a enormno ojačala već tokom prvih nekoliko meseci prve Obamine, nužno mora voditi političkom autoritarizmu. Ne možeš dati vladi ekonomsku moć, a da joj ne daš političku moć; ne možeš političarima dati dodatna izuzetna ovlašćenja poput kontrole bankarskog sektora ili automobilske industrije, i očekivati da je oni ne upotrebe tj zloupotrebe, što je isto.

Ovo u američkom kontekstu može da iznenadi samo ljude koji imaju idealistički tj. nerealan pogled na američku istoriju. Neki od najslavnijih, najcenjenijih i najviše obožavanih američkih predsednika su bili prilično čisti fašistički diktatori. Linkoln je ukinuo habeas corpus tokom Građanskog rata koji je poveo da spreči zakonitu secesiju Juga, tokom koga je izginulo 650 000 ljudi, a njegovi oficiri počinili ratne zločine protiv civilnog stanovništva u poređenju sa kojima opsade Vukovara i Sarajeva deluju kao dečja igra. On je bacio hiljade političkih protivnika u zatvor i pozatvarao sve novine koje mu se nisu sviđale. Vudro Vilson je bio doktrinarni fašista koji je iskoristio rat da nacionalizuje privredu, organizovao paravosjku koja je nezakonito špijunirala, zastrašivala a povremeno bogami i mlatila sve sumnjivce, uveo prvo ministarstvo propagande u modernoj istoriji (daleko pre Hitlera i Staljina) takođe potrpao sve političke rivale u zatvor i sproveo san svih kolektivista o emancipaciji od kapitalizma putem rata. Franklin Ruzvelt je organizovao "industrijske armije" vrlo slične Hitlerovim, kartelizovao ekonomiju na skoro identičan način kao i Hitler, oživeo i obnovio do u detalje Vilsonovu ratnu ekonomiju, delovao potpuno protivustavno u nizu situacija, ukljućujući otvorenu pretnju da će rasformirati Vrhovni Sud (tj ubaciti u njega još 6 svojih pristalica) ako ovaj ne potvrdi njegov zakon o minimalnim nadnicama, strpao u koncentracione logore desetine hiljada američkih građana samo zbog njihovog sumnjivog etničkog porekla, četiri puta (!) biran za predsednika itd. Musolini mu se divio do imbecilnosti kao "efikasnom diktatoru koji se ne obazire na Kongres i lobije" (pojam "diktator" je naime 1920 ih i 30 ih imao vrlo pozitivnu konotaciju, čak i među američkim progresivcima). Na svakom rangiranju najvećih američkih predsednika ova trojica uvek stoje među prvih pet i predstavljaju heroje američkih "liberala", istih onih koji Buša iz Teksasa smatraju "fašistom" i "gorim od Hitlera" zato što je podvrgavao teroriste ubacivanju stonoge u ćeliju uz napomenu da ne ujedaju, davanju tečne hrane umesto čvrste, agresivnom skretanju pažnje i kao vrhunac, voterbordingu koji se primenjuje i nad američkim marincima.

Ako ovaj kontekst imamo u vidu, Obamine autoritarne tendencije ne deluju neočekivano i neobično, a najmanje kao neki presedan. One su samo bleda senka onog što su radili drugi veliki "progresivci" tokom američke istorije. Ali ključno je uočiti taj paralelizam - da je uvek atak na političke slobode bio u neku ruku propratni efekat ekonomskog kolektivizma, od 19 veka do danas. Ništa se nije promenilo.

Stoga, Obamina nacionalizacija banaka i automobilskih kompanija ne znače samo smanjenje kvaliteta famoznog "korporativnog upravljanja" tj ekonomske efikasnosti preduzeća, nego još važnije, povećanje upliva države u život pojedinaca i mogućnost vlasti da koristi svoju moć da zastrašuje, politički ucenjuje pojedince i kontroliše civilno društvo. Videli smo već kako je to išlo i ide prilikom čerupanja poverilaca tokom procedure stečaja Krajslera. Najnoviji primer je postupanje Bele Kuće sa prodavcima Krajslerovih vozila. Čim je vlada de facto preuzela kontrolu nad Krajslerom, prva stvar koju su uradili jeste da zatvore na desetine prodavnica čiji su vlasnici ljudi koji su davali donacije republikanskoj stranci. Oko 25% prodavnica je na ovaj način već zatvoreno, i među njima prodavnica sadašnjeg republikanskog kongresmena, kao i radnje koje su direktna konkurencija bivšem Klintonovm šefu kabineta.

Ako vam ovo opasno liči na Miloševićevu Srbiju,to je samo zato što politička kontrola ekonomije uvek predvidivo vodi istim rezultatima, kako u ekonomskoj tako i u političkoj sferi. Nema političkih sloboda bez ekonomskih, tj sa vladom koja proizvodi kola, određuje ko će da ih prodaje i kako, ko će da vodi banke, sa kolikom platom, kojoj stranci će da plaća donacije (imate li utisak da je Slobin Telekom ikad donirao opoziciju ili da će Krajsler i njegovi prodavci ikad više donirati republikance, tj bilo koga ko nije trenutno na vlasti?). Stara dilema "tržište ili država" u ekonomskoj alokaciji reusrsa, prevodi se kao "demokratija ili diktatura" u političkoj sferi.