Kada postanete roditelj, shvatite zašto se paternalizam baš tako zove. Nemoj ovo, nemoj ono, pretvori se život u zabrane i zvocanje, a sve iz najbolje namere. Naravno, bude i pretnji i ucena.
Shvatam ja da to mora tako, mala deca uglavnom ne znaju šta rade. Ali, ja mislim da čak i veoma mala deca nešto znaju. Na primer, ja verujem da nema potrebe terati dete da jede, jer ako dete išta zna, zna kada je gladno i žedno. Jednostavno, evolucija se pobrinula za to - stotine hiljada generacija ljudi i životinja koje su direktni pretci moje ćerke očigledno nije umrlo od gladi u detinjstvu, jer da je umrlo od gladi u detinjstvu, ni mene ni moje ćerke danas ne bi bilo. To je posledica, između ostalog, toga što su tražili da jedu kad su bili gladni.
Jedan od osnovnih problema u roditeljstvu je što je struktura podsticaja sa kojima je roditelj suočen daleko od optimalne za razvoj deteta. Govorim o tome da ako daš detetu slobodu, pa se nešto loše desi, proglase te za krivog (babe, dede, rođaci, komšije), a ako mu daš slobodu i ništa se loše ne desi, niko neće da ti kaže "Svaka čast". Ispašće "Super je dete kako su oni neodgovorni roditelji."
Konkretan primer od juče. Ja živim na četvrtom spratu zgrade u kojoj moja keva živi na prvom spratu. Moja ćerka se po ceo dan šeta gore-dole (zgrada nema lift), što znači da neko mora da ide sa njom, jer ima (samo) dve i po godine. Juče mi je palo na pamet da je pošaljem samu niz stepenice, a da je ja "pratim pogledom". Naravno, nisam ispao dobar roditelj koji želi da osamostali dete, ispalo je da sam lenj i da me mrzi da se šetam. Što nije netačno, ali nije u tome poenta.
Poenta je da su odgovori na pitanja "Sa koliko tačno godina treba da je pustimo da sama ide tri sprata?", "Kada tačno treba da je prvi put pošaljem u prodavnicu?", ili "Kada treba da prestanemo da je teramo da jede?" potpuno subjektivni i da prosto nema tačnog odgovora. Moj problem je da ja znam da nema tačnog odgovora, pa sam, samim tim, hendikepiran u raspravi. U mom okruženju ZNAJU da su odgovori redom "5 godina", "7 godina" i "nikad", potpuno su u to uvereni i u takvoj raspravi uvek oni pobede argumentom "Pobogu, još je mala."
Još jedan klasičan primer. Srbija je valjda jedina zemlja u kojoj deca do šestog meseca nose i platnene pelene (plus "švedske" pelene) preko pampersa. Argument je "za svaki slučaj, zbog kukova" i "šta te košta". To nije dobar argument. Prvo, košta vremena i živaca, ali, još bitnije - detetu je neprijatno. Ali, ako detetu ne staviš i dva reda pelena preko pampersa, pa nešto ne bude u redu sa kukovima, ispašćeš ti kriv. I ja sve to znam i opet planiram da i drugo dete nosi platnene pelene preko pampersa.
Ako tako postavite stvari, jasno je i zašto se i političari ponašaju tako kako se ponašaju. Recimo da imamo ministra zdravlja (a nemamo) koji želi da uključi privatni sektor u zdravstveni sistem. On razmišlja isto kao roditelj "Ako to uradim, pa bude u principu ok, NIKO neće da me pohvali. Pacijenti će da se žale da je skupo, sestre će da kukaju za vremenom kad nisu ništa morale da rade, a lekari će da kukaju zbog tužbi pacijenata. Pacijenti će da primete poboljšanje kvaliteta usluge, ali niko neće to da veže za mene, još će da kažu - super je stanje kakva je on budala. Sa druge strane, ako ne uradim ništa, ne mogu ništa ni da pokvarim." Better safe than sorry.
Političari su, da rezimiram, isto kao i roditelji PRIMORANI da više vrednuju bezbednost nego slobodu. Ne zato što narod (dete) više vrednuje bezbednost nego slobodu, nego zato što možeš da očekuješ više kritika ako nešto krene po zlu, nego što možeš da očekuješ pohvala ako sve bude ok. I ko je onda lud da nešto menja ili da daje detetu slobodu?
PS. Komentator zmau me je podsetio da nisam napisao da je ovaj post inspirisan tekstom Jovane Papan sa NSPM.
6 comments:
Kao onaj eksperiment sa pet majmuna, bananom i hladnim tuševima. Na kraju niko ne zna zašto se nešto radi ali se radi zato neko nekada davno započeo.
Ali postavlja se pitanje, ako ministar neće nešto da menja jer se plaši kritika ili poraza na izborima, da li smo mi kao narod koji bira, normalni i da li zaslužujemo bolje?
Marko, baš čitaš Jovanu Papan ovih dana :) ? Šalu na stranu, odličan post.
Mislim da bi nekakvo kvazistatističko objašnjenje ovakvog vrednovanja opcija u ljudskoj psihi bilo da se sitne stvari lako zanemaruju. Pa čak i kad ih ima mnogo. Znači, ti imaš izbor između sitnog dobitka (tvoja udobnost, korak u osamostaljivanju deteta) sa velikom verovatnoćom pojavljivanja, i relativno krupnog gubitka (dete se udarilo, ili uplašilo). Ako bi pokušao da kvantifikuješ sve ove veličine, verujem da bi dobio ukupno pozitivnu vrednost očekivanja ishoda u slučaju da prihvatiš rizik. (I zato si i osetio potrebu da ispišeš ovaj post.) Međutim, rekoh, ljudi tu malu korist aproksimiraju na nulu, a onda je pomnože sa relativno velikom verovatnoćom ishoda. A tada je kasno, nula ostaje nula.
Ovu teorijsku postavku možeš da vidiš i u nekim drugim primerima. Svakog od nas bi bio blam da (recimo u saobraćaju) iz čista mira blokira kretanje jednog čoveka na 20 minuta. Međutim, ako treba da blokiraš kretanje 150 ljudi na 6 sekundi, verovatno se uopšte nećeš brecnuti oko toga.
Ili, ljudi vole nagradne igre iako je u svakoj od njih očekivanje dobitka negativno. Ali se trošak zanemaruje, pa makar čovek godinama popunjavao tikete.
@Vlada
Naravno da ne zaslužujemo bolje. Svaki narod ima tačno onakvu vlast kakvu zaslužuje. Osim ako nekad ima sreće pa slučajno dobije bolju.
Marko, meni je tesko da poverujem da Tomica bas tako razmislja mada si ti odlicno objasnio rezon. Pre bih rekao da je u fazonu - privatno zdravstvo - pa zar to postoji?? Malo blaze receno, on veruje da je drzavno zdravstvo primarno, a privatno samo za one koje mogu da priuste da placaju i obavezno drzavno, cije usluge nikad ne koriste i privatno, koje je bolje. Nevezano za Tomicu, evo kako razmislja Sutanovac "Odbrambena industrija je prošle godine od izvoza ostvarila više od 400 miliona dolara. Nikolić ovde zastupa lobi koji ga finansira. Moja obaveza je da podržavam javno preduzeće, a ne privatno". Akcenat je, naravno, na reci obaveza.
A što se Tomica plaši izbora?! Pa on je Ministar zdravstva kakva god vlada da se sastavi. :)
A postoji i nešto kao ZLONAMERAN roditelj, koji, jednostavno NE VOLI svoje dete. E, TAKVA je naša država!
Post a Comment