Pitanje koje je ostalo nedorečeno je da li su baš svi motivisani samo time da se nakradu za tri generacije pre i tri generacije posle kada se dokopaju javnog položaja? Tvrditi da svi bez rezerve žele pozamašnu novčanu satisfakciju je jednako besmislena, baš kao i tvrdnja da sve javne birokrate rade u javnom interesu.
Poenta je da se ne lože svi na istu stvar i da je moguće da su slava, moć, ulazak u istoriju ili isterivanje svojih ideoloških kompleksa podjednako dobri motivatori. Ne čuh da se Mart Lar nakrao, da Klaus ima bankovne račune u ofšor zonama, da je Regan ojadio neki fond i slično. Ovo ne važi samo za liberale, nego i za manje-više sve ideologije. Međutim, obrni-okreni nekakava satisfakcija mora da se ponudi koaliciji koja stoji iza lidera.
4 comments:
До када ће на овоме блогу да се (не)намерно наши конзервативци проглашавају за либерале?
Мар Лар је конзервативац, што је сам навео, а читајући његов блог јасно ми је и зашто.
Роналд Реган је био конзервативац, какав либертаријанац.
Маргарет Тачер (која се овде исто својата као либерал) је до сржи конзервативац.
Вацлав Клаус је либералани конзервативац (таква му је странка - Občanská demokratická strana, а општепознат је његов изразито негативан став према хомосексуалцима).
Mislim da je razumna polazna pretpostavka sledeca - svi politicari striktno preferiraju vise para, vise moci i vise "legacy-ja". U razradi modela postoje najmanje dva problema.
Prvi problem je kojom tacno brzinom opada granicna korist od dodatne jedinice para/moci/legacyja. To zavisi od coveka do coveka (politicara do politicara).
Drugi problem je sto ta tri parametra nisu nezavisna. Recimo, vise moci verovatno vuce pare navise, ali moze da ima i pozitivne i negativne efekte na legacy. Pare takodje vuku moc, ali mogu negativno da uticu na legacy (recimo, da se nakon Titove smrti otkrilo da je imao 10 mlrd dolara na racunima, to bi veoma uticalo na legacy). Mislim da ovaj drugi problem zavisi od zemlje do zemlje, odnosno pretezno zavisi od toga kako je postavljen politicki i pravni sistem, kao i od toga kakva je kultura. Na primer, od toga da li narod ceni ili prezire bogate ljude.
Ja mislim da cinjenica da se neko nije ili jeste obogatio na vlasti mnogo vise govori o politickom sistemu jedne zemlje, nego o toj osobi. Sasvim je moguce da bi Suharto bio dobar i posten predsednik Amerike, a da bi, ne znam, Ulof Palme u Indoneziji postao primer korumpiranog diktatora.
Secam se da su u slicnom kontekstu govorili o belgijskom kralju Leopoldu u jednoj epizodi Econtalka gde je gost bio Brus Bueno de Meskita. Poenta je da je Leopold bio kralj Belgije i vlasnik Konga (koji je bio njegova licna kolonija, a tek je kasnije postala belgijska kolonija) i da se potpuno razlicito ponasao u te dve uloge. U Belgiji je ostao upamcen kao jedan od najboljih monarha, uveo je demokratiju, prakticno napravio od Belgije razvijenu drzavu, a u isto vreme su u Kongu pobijeni milioni domorodaca zbog proizvodnje kaucuka.
Razlika je bila "samo" u tome sto su u Belgiji postojala neka pravila o tome kako kralj moze/treba da se ponasa.
Tvrdim da svi elektroni idu od katode (-) prema anodi (+). Neko će reći da je tvrđenje besmisleno - jer opšte je poznato da se elektroni kreću haotičnim putanjama koje su posledica stalnog sudaranja sa drugim elektronima. To je naravno tačno, za pojedinačni elektron, ali NET EFEKAT je da se elektroni kreću od katode ka anodi. Znači nisam rekao da svaki elektron ide pravolinijski najkraćim putem od katode prema anodi.
Analogno, svaki pojedini političar ima neke svoje tripove i racionalizacije. Nesumnjivo da pored šljama koji samo puni svoje džepove postoji i armija mamlaza koji manje ili više veruju da će obavljanjem neke javne funkcije uraditi nešto dobro i verovatno tu i tamo i urade nešto dobro. To je onaj deo priče o pojedinačnim elektronima. Svaki ima neki svoj put. Ali šta je sa NET EFEKTOM? Sve javne funkcije se prisilno finansiraju. Znači, bogatstvo se prisilno prenosi sa stanovništva na vršioce javnih funkcija. Ili primitivno, faktičkom primenom sile, ili "civilizovano" - pretnjom sile. Dalje, svi javni servisi su inferiorni kvalitetom a preskupi. NET EFEKAT je da se stanovništvo pljačka, da mu se nude usluge vašljivog kvaliteta a političari lepo žive kao paraziti.
Znači kad kažem da se političari politikom bave zato da bi pljačkali stanovništvo, da je stanovništvo pod okupacijom državnog aparata i tome slično, ja sam svestan da ne opisujem mikro-pojave i da postoje drugačiji političari - pojedinci. Kao što postoje malobrojni elektroni koji jurcaju od anode ka katodi. Kad to kažem, ja koncizno opisujem opšti trend. Skoro svi koji se bave politikom rade to da bi privatno "bolje stajali" ali za razliku od tržišta na kome su interakcije dobrovoljne, političke interakcije su agresivno nasilne - svode se na pljačku slabijih.
Poslednja tvoja rečenica je interesantna. "Međutim, obrni-okreni nekakava satisfakcija mora da se ponudi koaliciji koja stoji iza lidera." Kako se obezbeđuje ova satisfakcija? Pretpostavimo za trenutak da je lider nadahnuti humanista - u šta naravno ne verujem jer riba smrdi od glave, najveći šljam je uvek na vrhu zločinačke organizacije. Ali - recimo. Odakle će lider da obezbedi tu satisfakciju? Pošto nema armiju svetaca za sobom, ostaje mu samo da nekako prevari stanovništvo, da pomisle da će dobiti od političara više nego što im daju. A kada vrlo brzo uvide da od političara ništa dobro neće dobiti, da su u neto gubitku, svoje bogatstvo više neće predavati dobrovoljno već samo pod pretnjom ili pod primenom sile. U tom trenutku više nikakve sumnje nema da se radi o pljački. Državni aparat okupira i pljačka stanovništvo. To mu je cilj.
Post a Comment