Bezbednost hrane

Malo ljudi u Srbiji zna koliko je komplikovano i skupo uvesti hranu u Srbiju. Prvo, za kontrolu uvoza su, pored Uprave carina, zadužene još i sanitarna, fitosanitarna i vererinarska inspekcija. Sanitarna (koja je u okviru Ministarstva zdravlja) kontroliše zdravstvenu ispravnost hrane, ali i drugih proizvoda (recimo dezodoransa, igrački i slično), fitosanitarna kontroliše da li uvozna roba predstavlja opasnost po domaći biljni svet, a veterinarska "pazi" da se ne uvezu proizvodi opasni za domaći životninjski svet.

U praksi u Srbiji postoji nekoliko ozbiljnih problema sa celim sistemom.

Prvo i osnovno, kontrola se ne vrši na osnovu procene rizika. Poenta je da ne treba svaka pojedinačna pošiljka da se kontroliše, već da roba iz potencijalno rizičnijih zemalja treba da se kontroliše češće. Na primer, ako iz Italije svake nedelje poslednjih 5 godina stiže kamion sa testeninama, i ako nikada nije bilo nikakvih problema, verovatno treba prorediti testiranje na jednom u deset (ili 50) pošiljki.

Drugi ozbiljan problem je što je kontrola robe iz uvoza daleko rigoroznija nego kontrola robe domaćeg porekla. To nije u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije (SPS sporazum). Recimo, tačka 3. člana 2 kaže:

"Members shall ensure that their sanitary and phytosanitary measures do not arbitrarily or unjustifiably discriminate between Members where identical or similar conditions prevail, including between their own territory and that of other Members. Sanitary and phytosanitary measures shall not be applied in a manner which would constitute a disguised restriction on international trade."

Treće, sanitarna inspekcija u svetu uopšte ne pregleda hranu, već su generalno veterinari zaduženi i za bolesti koje mogu da se prenesu na čoveka.

Četvrto, sve je to u Srbiji previše skupo. Na primer, pričao mi je pre par godina čovek koji se baš bavi uvozom testenina iz Italije sledeću priču. Ukoliko se u kamionu nalazi 20 paketa robe, a svaki paket sadrži različiti oblik testenine, za testiranje mu uzimaju po jednu kutiju iz svakog paketa. Uz to što su mu uzeli deo robe, on još mora da plati i testiranje. To značajno podiže krajnju cenu. Dakle, ne samo da je domaći proizvođač testenina zaštićen carinom, već je uz to zaštićen i činjenicom da njegovu robu kontrolišu znatno manje (pa je to jeftinije) nego uvoznu.

Peto, ne moram ni da napominjem da ovakav sistem dovodi do ogromne korupcije.

Kolike korupcije? Ne znam, ali znam sledeće. Vlada Zorana Đinđića je probala da reši ovaj problem i nije uspela. Navodno, čak se i on lično zainteresovao za problem, ali tek početkom 2003. godine, pa nije stigao da ga reši. Tokom prve Koštuničine vlade je situacija bila idealna za rešavanje ovog problema jer je sva nadležna ministarsva (zdravlje, poljoprivreda, finansije) kontrolisao G17, napravljen je novi Zakon o bezbednosti hrane i prateći zakoni o laboratorijama, ali je to jedan od retkih zakona koje SPS u parlamentu nije podržao, pa zakon nije ni prošao. Zato me ono sa Peconijem i akcizama nije iznenadilo.

Danas čitam u Politici da je sanitarna inspekcija konačno sklonjena sa granice i da lekari sada dižu buku do neba zbog toga. Koliko ja mogu da procenim, a za ovo sam ipak potpuni laik, Ministarstvo poljoprivrede je u pravu.

Suština je u sledećem. Inspekcije na granici treba da spreče samo uvoz robe koja može da dovede do širenja ZARAZNIH bolesti. Ne postoji praktično nijedna zarazna bolest koja se na ljude može preneti sa biljaka ili sa životinja, ali postoje zarazne bolesti biljaka i životinja koje se mogu preneti sa biljaka i životinja (logično). Fitosanitarna inspekcija treba da kontroliše uvoz biljaka (i proizvoda od biljaka) jer te biljke mogu da sadrže bolesti (parazite) koje mogu da zaraze domaće biljke. Isto važi i za životinje.

Sanitarna inspekcija može, ako baš želi, SVU robu da kontroliše u maloprodajnim objektima, bez obzira da li je roba iz uvoza, ili domaća.

Ovde se radi o klasičnom sukobu iza koga se nalaze pare. Sve to sa interesom potrošača i zdravljem građana nema ni najmanje veze.