Najopasniji predlog za izlazak iz krize do sada

Ekonomista Roger Farmer ima predlog za izlazak iz krize. Kaže da država, odnosno centralna banka, treba da kupuje i prodaje akcije preduzeća koje su u nekom indeksnom fondu, kao na primer S&P 500. Na taj način bi mogao da se spreča velike oscilacije u ceni odnosno naduvani baloni i potpuni slom.

Tyler Cowen se ne slaže jer smatra da bi to otvorilo dodatne probleme. Ako nešto na tržištu vredi manje od onoga koliko vlada misli da vredi, ljudi bi masovno prodavali akcije i na taj način doveli centralne banke u poziciju da drže previše deonica. Ne bi se znalo koliko te deonice zaista vrede. Posledično sve akcije preduzeća koje nisu podržane (nisu u S&P 500) bi bile manje primamljivije za ulaganje jer ne bi bilo državnog osiguranja. Takođe navodi očigledan problem interesa službenika koji bi donosili odluke.

Za mene lično je dovoljan i argument da nije posao države da ulaže u preduzeća bez obzira da li bi to moglo da ima pozitivne posledice na ekonomiju uopšte. Ovakav potez bi nas postavio na vrh klizavog brega posle čega bi teško mogli da osporimo bilo koje drugo mešanje države u privredu.

Prokopijević ubedljivo za TR 2008.

Dobitnik nagrade Tržišno rešenje 2008. je Miroslav Prokopijević dok je nagradu Netržišno rešenje 2008. osvojio Božidar Đelić. Čestitamo pobednicima.

Ukupno je bilo tačno 100 glasova sa tim da dvoje ljudi nije glasalo za TR a dvoje nije za NTR.

Rezultati TR:

Miroslav Prokopijević 33,7%
Čedomir Jovanović 17,3%
Mlađan Dinkić 13,3%
Boško Mijatović 9,2%
Boris Begović 6,1%
Radovan Jelašić 6,1%
Aleksandar Stevanović 6,1%
Ljubomir Madžar 4,1%
Vesna Pešić 4,1%

Rezultati NTR:

Božidar Đelić 19,4%
Jovan Krkobabić 17,3%
Milorad Čavić 15,3%
Jasna Matić 15,3%
Aleksandar Tijanić 10,2%
Mlađan Dinkić 8,2%
Snežana Samardžić Marković 6,1%
Radovan Jelašić 3,1%
Gordana Dostanić 2,1%
Rasim Ljajić 2,1%
Oliver Dulić 1,0%
Dragan Marković Palma 0,0%

Miroslav Prokopijević je ubedljivo trijumfovao. Dobio je skoro duplo više glasova od Čedomira Jovanovića koji zauzima drugo mesto. Prokopijvić je kandidovan zbog liberalnog istupanja u medijima. Teško je odrediti za koji nastup tačno dobija nagradu jer je Prokopijević veoma prisutan u medijima i redovno komentariše aktuelna zbivanja. Neki od meni omiljenih njegovih tekstova ove godine je analiza svetske krize i posebno posledice koje ta kriza može imati na Srbiju kao i serija tekstova o inflaciji.

Božidar Đelić je osvojio ovu neslavnu pobedu tesnim rezultatom sa samo dva glasa više od drugoplasiranog Jovana Krkobabića i samo četiri glasa više od Miodraga Čavića i Jasne Matić. Božidar Đelić je kandidovan zbog zahtevanja povećanja budžetskih rashoda za nauku, zagovaranja takozvanog ekonomskog patriotizma i stava protiv privatizacije berze. Kako se Đelić nije pojavljivao previše u medijima u drugoj polovini godine verujem da su mu posetioci bloga dodelili ovu nagradu kao svojevrsno priznanje za životni rad i za tradicionalno zastupanje socijalističkih stavova.

Zahvaljujemo se svim posetiocima koji su glasali i još jednom čestitamo pobednicima i obaveštavamo ih da će im nagrade biti dostavljene u toku januara.

Samuel Huntington, RIP

Vest je nekoliko dana stara, saznao sam sa zakašnjenjem. Evo lepog članka Fouda Ajamija, evo i vrlo dobar sažetak u Economistu.

Kod Huntingtona ima dosta realističnog libertarijanizma. Najviše mi se sviđa što nije naseo na vigovsko tumačenje istorije i kupio priče o nezaustavljivom progresu i neminovnom širenju liberalne demokratije u svetu. Umesto toga je početkom 1990-ih, pošto je ideološki sukob bio završen, predvideo novi, civilizacijski sukob i ispostavilo se da je bio bliže istini od većine drugih teoretičara. Današnja politička teorija počinje, kao ekonomija, od racionalnog izbora, ali kako to primeniti na razumevanje civilizacije, kao što je arapska, gde su bombaši samoubice svakodnevna pojava? Neke civilizacije ne rasuđuju na racionalnim principima, ali to se na zapadu teško shvata. Kad se elementi neracionalnosti pomešaju sa pshihologijom mase, dobijemo populaciju koju je teško razumeti i režime sa kojima ne znamo kako treba postupati. I to će da potraje dok se nešto dublje u tim civilizacijiama ne promeni. Za početak dok većina ne prestane da misli da samoubistvo radi ubistva neprijateljskih civila zaslužuje divljenje. Demokratizacija tu nije od velike pomoći, ali bi možda, i ne mislim ovo uvredljivo, neki oblik prosvetiteljstva mogao da pomogne.

Druga stvar kod Huntongtona se tiče očuvanja američkih vrednosti. Danas se smatra politički nekorektnim i pričati o tome, ali Huntington je tvrdio da je američka civilizacija zasnovana na protestantskoj etici koju ostatak sveta malo teže prihvata. Melting pot funkcioniše dok se manjina uklapa u većinu, ali sa rastom imigracije to prestaje da bude slučaj. Mislim da će se i tu ispostaviti da je bio u pravu, da će Amerila u budućnosti biti sve manje različita od ostatka sveta i to zato što je sastav imigracije drastično promenjen. Do polovine 20. veka većina imigracije je bila iz severne Evrope, a danas je ubedljivo najveći deo novih imigranata iz Južne Amerike, Indije i Kine. Tu ulazi u igru ova kulturološka razlika, koju bih ja radije posmatrao jednostavnije, kao razliku u glasačkim preferencijama. To su novi glasači, već u prvoj ili drugoj generaciji, koji kreiraju tražnju za određenim politikama u ekonomskim i drugim pitanjima. Već ove godine su na izborima glavne uloge na obe strane igrali populisti, Obama, McCain, Hilary, Huckabee. Istraživanja pokazuju da recimo Latino glasači redovno podržavaju najpopulističkije kandidate i u drugoj ili trećoj generaciji, a njihov udeo je 15% i raste. Možda oni svi u četvrtoj generaciji postanu libertarijanci, razlika nije genetska nego kulturološka, ali za sada se to ne dešava. I izgledi su da će se dešavati sve manje, jer što je udeo ove imigracije veći, to je manji efekat prihvatanja nekada dominantnih vrednosti.

Postoji jedna iluzija u Americi da institucije slobode, svojine i preduzetništva postoje zato što su ih Očevi osnivači tako osmislili. Jesu, ali one ostaju u životu ne zato što su zapisane u kamenu nego zato što ih društveno tkivo još uvek uglavnom podržava. To je danas već mnogo manje nego pre sto godina i što više ta tradicija slabi, više će se menjati i formalne institucije. Bez obzira što je imigracija čisto ekonomski dobra stvar, ja sam, kao i Huntington, pesimističan u pogledu budućnosti liberalizma i slobodnog tržišta u Americi. Sa ovom konstantnom promenom glasačkog tela, nove Obame i McCaini će biti sve verovatniji od novih Reagana.

Dobar intervju

Pročitajte intervju sa Milanom Kneževićem, direktorom preduzeća Monus i predsednikom Unije tekstilaca Srbije.

Prvo mi se učinilo da će biti još jedan od onih intervjua u kojem naši privrednici traže od države da ih zaštiti od "nelojalne konkurencije" iz Kine, međutim ne. On čovek samo traži ravnopravni tretman, borbu protiv sive ekonomije i da mu se država skine sa grbače.

Preporuka.

Prelazni sporazum

"Premijer je ocenio da će Prelazni trgovinski sporazum biti od velike koristi za privredu i građane Srbije i pored toga što će zbog primene tog sporazuma prihodi od carina biti umanjeni. " (B92)

Ne. Prelazni trgovinski sporazum će biti od velike koristi za privredu i građane Srbije UPRAVO ZBOG TOGA što će prihodi od carina biti umanjeni.

Demokratski mir

Poslednje izraelsko bombardovanje Gaze ruši teoriju da dve demokratije nikad međusobno ne ratuju. Teorija se držala dugo godina, u raznim oblicima još od Kanta, ali je ustvari sve vreme imala slabu empirijsku podršku. Jer iako demokratskih ratova dugo vremena nije bilo, kad se uzme da je verovatnoća rata uopšte uvek dosta mala, kao i da je udeo demokratija u svetskim zemljama u većem delu istorije i sve do nedavno bio mali, onda i nije neko čudo da se nije desilo da demokratije ratuju. Teorija je prvo srušena 2006. kad je Izrael napao demokratski Liban, a ponovo sada jer je i Hamas izabran demokratski. Ranije ove godine ratovale su Rusija i Gruzija koje su takođe uglavnom demokratije.

Postoji još jedna verzija teorije demokratskog mira koju je smislio Thomas Friedman, da dve zemlje koje imaju McDonaldse nikada ne ratuju. To očigledno ne važi još od bombardovanja SR Jugoslavije 1999., a izraelsko-libanski i rusko-gruzijski ratovi pokazuju da ne važi čak ni za dve demokratije sa McDonaldsima.

Možda bi trebalo predložiti teoriju koja će se više koncentrisati na liberalizam a manje na demokratiju. Recimo da dve zemlje koje su iznad 30-og mesta na Heritage listi ekonomskih sloboda nikada ne ratuju? Kada roba ne prelazi granicu, prelaze je vojske.

Gazprom je slegnuo ramenima

Paul Krugmanu tvrdi da potrošnja, bilo državna ili privatna, povećava zaposlenost. Sjajni Alex Tabarrok odgovara da nije pitanje da li potrošnja podstiče zaposlenost već da li zaposlenost podstiče potrošnju. Ako promenite formulu jasno je zašto je privatna potrošnja bolja.

Sjajan članak o problemima ruskog državnog giganta Gazproma. Njihove deonice su ove godine pale za 76% (Exxon za 18%) i traže podršku vlade od 5,5 milijardi dolara. Pre samo par meseci se spekulisalo da će Gazprom uskoro biti najveća kompanija na svetu ali eto za samo tri meseca su pali na 35. mesto. Ove godine su najavljivali da će Gazprom 2014. vredeti trilion dolara ali danas vredi samo 85 milijardi. Uz to su zaduženi skoro 50 milijardi dolara a autor to poredi sa iznosom duga koji će dospeti za naplatu svih javnih i privatnih dugovanja Kine, Indije i Brazila zajedno u 2009. Nisu iste stvari u pitanju jedno je celokupan dug a drugo potraživanja u 2009. ali svejedno. Ono što je za nas interesantno je da Gazprom za sada ne odustaje od kapitalnih investicija ali je pitanje koliko dugo će to da bude slučaj. Da li je potreban još neki dokaz da se preduzeća trebaju prepustiti privatnicima?

Vlada Srbije je odustala od sprovođenja Opšteg kolektivnog ugovora kojim bi se nametnula obaveza poslodavcima da isplaćuju topli obrok i regres što bi povećalo izdatke za plate za oko 20 procenata. Iako komentatori na B92 mahom nisu zadovoljni, ovo je svakako racionalna odluka vlade. Više o ovom ugovoru ovde.

Ostalo je još 12 sati do isteka roka za glasanje za nagrade TR i NTR. Situacija je i dalje neizvesna iako imamo preko 90 glasova. Kandiadati i pravila su ovde. Ako još niste glasali - Glasajte ovde.

Propast zapada

Ima indicija da Rusi ovog shvataju ozbiljno -- ugledni ruski akademik Igor Panarin uporno predviđa skori raspad SAD i očigledno dobija veliku pažnju. Skrolujte dole do mape koja pokazuje kako će se SAD rasparčati između velikih sila, istok će otići u EU, zapad će dobiti Kina, sever Kanada, a jug Meksiko. Samo je pitanje dana kada će da ga pronađu srpski katići i kalajići i njegove ozbiljne analize objave u Politici.

Kako je sve ovo nastalo?

Evo kako izgleda ekonomska istorija sveta. Prva pouka je da bogatstvo nije prirodno stanje, siromaštvo jeste. U 12 hiljada godina, koliko pokazuje ovaj grafik, ekonomski rast praktično ne postoji sve do 18. veka, a stvarno se ubrzava tek u 19-om. Zato pravo pitanje danas nije zašto su neki delovi sveta još uvek siromašni, nego kako su uopšte neki uspeli da za tako kratko vreme postanu toliko bogati. I to grafik pokazuje period posle 10 hiljada pre nove ere, kada je počela organizovana poljoprivreda, a ne zaboravimo da je izostavljeno je nekih sto hiljada godina plemenskog života, lova i sakupljanja plodova.

Ekonomski prosperitet je u istoriji čoveka, pa čak i u istoriji ljudske civilizacije, još uvek veliki izuzetak. Kad bi se vreme od nastanka homo sapisensa do danas sabilo u jedan dan, to bi značilo da je ovaj vrtoglavi ekonomski razvoj počeo u dva minuta do ponoći. Eto toliko je besmisleno govoriti o uzrocima siromaštva, ono prosto jeste tu dok čovek nešto ne napravi. Zato je i naslov prve sistematske ekonomske rasprave iz 1776. glasio "Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda". Tada je u kolektivnom sećanju još uvek bilo da je siromaštvo normalno stanje, dok je fenomen stvaranja bogatstva ni iz čega trebalo ispitati.

Opasnost za slobodnu trgovinu

Economist piše da postoji mogućnost da ekonomska kriza izazove talas protekcionizma. Kažu da su tokom velike depresije u Americi povećane carine za preko 900 proizvoda. Daju primere nekih prehrambenih proizvoda za koje su carine duplirane. Pošto protekcionizam jedne zemlje utiče na protekcionizam drugih zemalja kažu da postoji opšta opasnost za slobodnu trgovinu u svetu. 1929. svetska trgovina je iznosila 5,3 milijarde dolara dok je 1933. bila svega 1,8 milijardi.

Po njima, rešenje je u makroekonomskom stimulisanju. Povećanje potražnje bi trebalo da smanji pritisak na političare da povlače nepopularnije mere. Kao dobar primer navode Ameriku koja je drastično smanjila kamatne stope i povećala potrošnju a kritikuju Nemačku koja se još nećka oko potrošnje. Za ekonomije u razvoju kažu da nemaju mnogo izbora jer se strani kapital brzo povlači kada je teško povećavati javnu potrošnju. To je naša vlada takođe dobro zaključila. Sa druge strane kod nas ne postoji opasnost od povećanja protekcionizma jer već imamo visoke carine i u perspektivi je samo njihovo smanjenje. Drugo je pitanje da li treba smanjiti kamatne stope? Ukoliko je to moguće bez izazivanja inflacije onda bi to svakako bio dobar potez. Sa dvocifrenom inflacijom to sigurno nije alternativa.

Poslednja šansa

Ukoliko još niste glasali za nagradu TR i NTR imate vremena do sutra u ponoć. Za sada je situacija veoma neizvesna. Za NTR imamo tri kandidata sa istim brojem glasova, znači svaki naredni glas može da bude odlučujući. Glasajte ovde.

Lažni Marks

Lažni Marksov citat koji je kružio internetom je dospeo i do Politike, najuglednijih domaćih novina, toliko uglednih da država mora da ima vlasništvo u njima. Boško Jakšić počinje ovim navodno proročkim Marksovim rečima iz Kapitala (i onda jednako kompetentno priča o neminovnosti socijalizma):

Vlasnici kapitala i biznisa će kod radnika podsticati i stimulisati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuće i tehnologiju, obavezujući ih pri tom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrživosti. I na kraju ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka koje će morati da budu nacionalizovane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam.
(Karl Marks, "Kapital")

Ko je čitao Kapital ne može da pojmi ni jednu od ovih fraza -- niti da vlasnici kapitala mogu da stimulišu radnike da kupuju skupu robu, jer je u Marksovom modelu nadnica uvek na nivou preživljavanja tako da nema ni govora u skupoj robi; niti se banke u Marksovoj vizijii nacionalizuju "zbog bankrotstva" nego naprotiv, zbog uspeha; niti do komunizma vodi država, jer je nju Marks video kao projekat kapitalista, nego proleterijat; niti Marks u Kapitalu uopšte govori kako se politički dolazi do komunizma, to je ostavljeno za Manifest i druge spise; i naročito ne da se u tekstu iz 1860-ih pominju nekakvi "hipotekarni krediti".

A pomislili bi da se barem oni u Politici razumeju u Marksa.

TR i NTR u svetu

Kad bi svetski političari bili u konkurenciji za tržišno rešenje godine, ova godina bi mogla proteći i bez dobitnika. Utrkivali su se ko će spremnije da reaguje na finansijsku krizu, ako se pod reakcijom podrazumeva širenje ingerencija države i nekontrolisano trošenje budžetskih para. Netržišno rešenje u tako jakoj konkurenciji bih ipak dodelio Georgeu Bushu, zbog pojedinačne mere pomoći automobilskim fabrikama u načina na koji je to urađeno. Nakon što je Kongres odbacio plan, Buš je odlučio da zaobiđe zakon i pomoć upakuje u prethodni, već odobreni paket pomoći finansijskom sektoru od 700 milijardi. U objašnjenju promrljao nešto u smislu da "Kongres nije ispoštovao volju naroda" te zato mora to tako da uradi, što ne samo da je pogrešno jer njegov posao nije da tumači volju naroda nego poštuje propisane procedure, nego je čak i ta volja naroda bila izmišljena jer je po raznim istraživanjima većina od najmanje 60% bila protiv pomoći auto fabrikama. Tako je GWB stavio tačku na neslavnu karijeru koju je pre osam godina počeo u sasvim suprotnom korneru, smanjivanjem poreza i obećavanjem skromne spoljne politike. A nadamo se da su i Republikanci stavili tačku na u ovih osam godina dominantan neokonzervativni koncept "big government" konzervativizma i "national greatness" konzervativizma".

Za tržišno rešenje konkurencija je mnogo slabija, ali na kraju godine kao favorit se izdvojila Angela Merkel i njen ministar finansija Peer Steinbrueck. Merkel nije Margaret Thatcher, ali u sveopštem ludilu ona je bila ta koja je, uz pomoć ministra finansija, sačuvala malo zdravog razuma i stopirala mere koje su predložili ostali evropski lideri. Evo intervjua Steinbrucka i jučerašnjeg njegovog članka u Wall Street Journalu gde poziva na oslanjanje na automatske stabilizatore umesto na aktivnu kejnzijansku fiskalnu politiku koja je, kako kaže, u prošlosti jedino služila gomilanju deficita uz sumnjive efekte. Evropske zemlje vode nezavisnu fiskalnu politiku, ali kada se fiskalna politika koristi za makroekonomske ciljeve onda ona, pošto imaju zajednički valutu, ima smisla jedino ako se vodi sinhronizovano. Zato je ostalima neophodna Nemačka. Evropska komisija je već naglasila da zbog ozbiljnosti situacije uobičajeno ograničenje budžetskog deficita od 3% sada može biti rastegljivo, ali bez Nemačke će se ostale zemlje EU mnogo teže odlučiti na fiskalne stimulanse i deficitarnu potrošnju. Sa druge strane, cinik bi rekao da u politici efekti nisu ni važni, važne su mere. Za narod je važno da političari preduzimaju nekakvu akciju, za političare je važno da troše. Zato neće biti čudo ako ostatak EU nastavi sa akcijom i bez Nemaca, ali eto bar smo u poslednjem trenutku dobili neke neočekivane kandidate za tržišno rešenje godine.

Mapa puta

Jedan od besmislenijih naziva dokumenata je čuvena "Mapa puta" za dolazak na belu šengensku listu (sa njime se po besmislenosti naziva mogu meriti samo novopotpisani "Osnovni uslovi za osnovni sporazum o saradnji").

Danas Danas piše da srpski parlament treba da usvoji još tri zakona kako bi smo ispunili sve uslove za belu listu: Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, Zakon o zabrani diskriminacije, kao i Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći. I naravno, tekstom provejava razmišljanje "samo da parlament odradi svoj posao, usvoji zakone i sve je ok".

Prvo što mi je palo u oko je, pogađate, Zakon o zabrani diskriminacije. Razmišljam - "Kakve to veze ima sa vizama?" Pogledam mapu puta i vidim da ima neke, ali veoma male veze. Jedino što u mapi puta piše je da treba doneti i sprovesti zakone kojima će se garantovati da KRETANJE građana i PRISTUP DOKUMENTIMA neće biti diskriminatorno. To je ok, naravno, ali se to valjda ne precizira Zakonom o zabrani diskriminacije, već Ustavom (oko slobode kretanja) i zakonima vezanim za izdavanje dokumenata.

Ja nisam ranije čitao "Mapu puta", ali što je duže čitam, postajem sve veći pesimista po pitanju konačnog stavljanja na belu listu. Naime, neki kriterijumi su prilično nejasni i ostavljaju dosta prostora za tumačenje. Na primer "pružiti adekvatnu infrastrukturu i ojačati odgovorne institucije, posebno u oblasti procedura vezanih za azil i prijem osoba koje traže azil".

Šta tačno znači "adekvatna infrastruktura"? Takođe, kod mnogih kriterijuma neće biti dovoljno samo doneti zakone, već ih moramo i primeniti. A šta to tačno znači i čime se dokazuje, nemam pojma. Sve u svemu, ne verujem da ćemo moći da putujemo u EU bez viza pre 2010.

A zašto ja neću moći da putujem u EU bez viza pre nego što država ojača IT sistem na carini, ili pre nego što napravi prostor gde će da smešta azilante, ili pre nego što počne da oduzima imovinu kriminalcima, meni uopšte nije jasno.

Srećni praznici

Zahvaljujući jednom od čitalaca Tržišno rešenje trenutno ima i svoj domen www.trzisnoresenje.com Hvala!

Ukoliko još niste glasali za TR i NTR godine to možete da obavite do ponoći 30. decembra. Glasajte ovde.

Tržišno rešenje vam želi srećne praznike i uspešnu 2009. godinu.

Ratel te tuži, Ratel ti sudi

Ratel je odlučio da izda dozvole VOIP operaterima. Komentatori na B92 više manje jednoglasno kažu hvala. Ja nisam toliko oduševljen. Naime Ratel će izdati ukupno 10 dozvola odnosno po pet za povezivanje sa telekomunikacionim mrežama u inostranstvu i za korišćenje telekomunikacionih mreža. Nisam tehničar ali zanima me zašto samo po pet? Zašto ne 3, 7 ili 50? Na osnovu čega su zaključili da je pet magični broj?

Ograničavanjem broja dozvola ograničavaju konkurenciju a veća konkurencija znači bolju uslugu. Zar nije bilo logično da Ratel propiše uslove i sve kompanije koje ih ispune mogu da se bave pružanjem ovih usluga? Ne, rukovodstvo Ratela smatra da je Srbiji dovoljno po pet operatera isto kao što je propisano i da manje od 10 televizija može da emituje program. Kvote kod nacionalnih frekvencija su bar pravdali nekim nazovi tehničkim razlozima. Ovde ni to ne spominju. Samo kažu dosta vam je pet.

Ograničavajući pristup VOIP tržištu Ratel takođe otvara prostor za korupciju. Zainteresovanim kompanijama će biti u interesu da "pomognu" državnim organima da donesu moralnu odluku o tome ko zaslužuje dozvolu a ko ne.

U nastojanju da opravdaju svrhu sopstvenog postojanja Ratel, kao i sve državne agencije i to ne samo u Srbiji, propisuju pravila koja njihovu birokratsku ekspertizu čine nezamenjivom. Kakva je to podela zakonodavne i izvršne vlasti kada Ratel propisuje uslove a onda ih sam i sprovodi? Povrh svega imaju i elemente sudske vlasti pošto sami procenjuju kako se sprovode pravila i kažnjavaju prestupnike. Sve tri poluge vlasti u samo jednoj fotelji. Što bi Milosavljević rekao, Bog koji zemljom hodi. Bilo bi logičnije, iako ne idealno, da se zakonom propišu pravila a da ih Ratel onda samo sprovodi. U slučaju kršenja istih Ratel bi mogao da tuži prestupnike sudu a nikako da sami presuđuju i kažnjavaju. Ako se odluče i da procenjuju zbog tehničke ekspertize onda bar samo kažnjavanje treba ostaviti sudu.

Generalno, VOIP operateri bi trebalo da tuže Ratel jer izdavanjem kvota protivustavno ograničava pravo na rad. Mada, ako nam istorija nešto govori, to je da su agencije u Srbiji iznad zakona. Kada je Vrhovni sud ukinuo neko rešenje Radiodifuzne agencije oni su samo ponovo doneli iste odluke uz opasku da se sud ne razume u njihov posao.

Glasanje za TR i NTR

Danas počinje glasanje za TR i NTR 2008. Pravila glasanja su u ovde. Glasanje će biti moguće do ponoći 30. decembra a rezultate ćemo objaviti narednog dana. Glasajte ovde.

Garancija

Pričao mi je rođak sledeću priču. Dolazi prijatelj kod njega i kaže "Molim te da tvoja firma garantuje za kredit mom nećaku Saletu, hoće da napravi pečurkaru. Nemaš šta da brineš, ja ti garantujem da je momak na mestu i da će da vrati kredit." Moj rođak ga pita "Čekaj, znači ako ne vrati pare, pa banka mene pojuri, ti ćeš da mi to platiš?" A ovaj mu kaže "A ne, nisam to mislio".

Na to mi po malo liči ova priča sa Rusima. Garantuju oni, nema nikakvih problema i to "dva takva državnika" (što reče premijer, mada i on kaže da je "mala verovatnoća" da oni ne ispune obećano, ne kaže da nema nikakve šanse da se to desi), ali ipak ne bi da stave to na papir. Da premijer (ili predsednik, ili bilo ko drugi) prodaje svoj stan, a da zna da postoji "mala verovatnoća" da bude prevaren, siguran sam da ne bi tako olako prešao preko te "male verovatnoće".

Doduše, ja zaista ne mislim da Putin i Medvedev svesno lažu. Verujem da postoji volja sa njihove strane da naprave taj Južni tok, ali projekat zavisi od mnogo stvari.

Recimo, treba postaviti pitanje čemu uopšte služe Južni i Severni tok. Koliko ja to sve shvatam, a sasvim je moguće da grešim, ni Rusima ni Evropi ne treba veći kapacitet gasovoda, već Rusima treba alternativa za Ukrajnu i Poljsku, jer sada svi gasovodi tuda idu. Poljaci već tradicionalno ne vole Ruse, a ni Ukrajinci (naročito oni na zapadu Ukrajine) nisu nešto ludi za njima.

Dakle, Rusi imaju problem da Ukrajinci i Poljaci mogu da ih ucenjuju. I zato Rusima trebaju Severni i Južni tok - da bi zaobišli Ukrajinu i Poljsku (da je problem kapacitet, napravili bi još dva kroz Ukrajnu, to je sigurno jeftinije nego praviti gasovod kroz more). Da li im baš trebaju oba? Ne znam, možda i ne.

Lako može da se ispostavi da im je Severni tok dovoljan. Ili, da postignu neki dil sa Ukrajincima, pa da dignu ruke od oba. Ili, da u Bugarskoj dođe na vlast neko ko će da traži previše. Jednostavno, realizacija projekta zavisi od previše stvari koje ne zavise samo od Putinove dobre volje. Što znači - trebalo je nekako da se zaštitimo.

Zanimljiva je i ova priča oko cene NIS-a, pa sad treba još Gazpromu da budemo zahvalni što će platiti i ovih 400 miliona. Ja stvarno ne znam koliko NIS košta - možda je to 400 miliona, a možda je to 4 milijarde. Ali, znam da direktni pregovori svakako nisu najbolji način da se utvrdi realna cena.

Da je Gazprom privatna kompanija, onda bih bio siguran da je 400 miliona premalo. Ali, budući da su i oni državna firma i da ne plaćaju svojim parama, ne bih se uopšte iznenadio da su preplatili. Sumnjam, ali ne bih se iznenadio.

Eksperti na vlasti

Par puta smo pominjali opkladu između Paula Ehrlicha i Juliana Simona -- Ehrlich je savremeni Malthus koji u poslednjih 40-ak godina stalno predviđa ekološke katastrrofe, neodrživ rast svetske populacije, energetske krize i nestanak ključnih resursa, dok je Simon bio na suprotnom kraju, verovao da će ljudska inventivnost samo poboljšavati upotrebu resursa, a tržišni mehanizmi odrediti njihovu pravu cenu i pronaći najbolju upotrebu. Godine 1980. ova dvojica su ušla u opkladu. Pošto je Ehrlich govorio da svet ostaje bez osnovnih resursa kao što su rude metala, Simon je ponudio Ehrlichu da sa svojim saradnicima izabere 5 resursa koji će po njihovom mišljenju u narednih deset godina poskupeti. Ehrlich i stručni saradnici su izabrali pet i ubedljivo izgubili opkladu, jer je do 1990. godine svaki od ovih pet metala pojeftinio.

Pomislili biste da su ovakve katastrofalne greške dovoljne da diskredituju eksperte, ali nisu. Tim eksperata je izmislio gomilu objašnjenja zašto su izgubili opkladu, mada bi bilo dobro čuti zašto opkladu gube i dalje, jer sve do danas cene istih metala i dalje padaju. Ali eksperti nisu diskreditovani, Ehrlich i dalje piše katastrofičarske bestselere, a njegov saradnik koji mu je pomogao u izboru metala, John P. Holdren je sa prestižnog Berkeleyja dobio posao na još prestižnijem Harvradu gde predaje ne samo prirodne nauke, nego na Kennedy School of Government. Kakva god mu bila ostala akademska dostignuća, priča sa opkladom ukazuje na njegovu osnovnu nesposobnost da razume dinamiku ekonomskog razvoja i funkcionisanje tržišta i u teoriji bi trebalo da izazove sumnju u njegovu podobnost da drži baš katedre na raskršću politike i upravljanja resursima. Ali ne samo da se to nije desilo, nego je sada, šlag na tortu, Holdren imenovan za glavnog savetnika za nauku Obamine administracije i šefa naučnog tima Bele kuće! Prvi naučnik vlade SAD je neko ko je ne tako davno bio svojski izblamiran, u sopstvenoj disciplini, u opkladi čije je uslove sam izabrao. Ali zato ima savršen ideološki profil borca protiv globalnog zagrevanja i stručnjaka za održivi razvoj i to je razlog zašto mu je autoritet ovako imun na činjenice. Voleo bih kad bi neki novinar sada pitao za objašnjenje zašto cene istih metala danas i dalje padaju i da li i sada predviđa njihov budući rast.

Cena ekonomskog patriotizma

Ne tako davno smo slušali priče kako NIS, EPS, Telekom, Berzu i slična preduzeća ne treba prodavati jer će u budućnosti vredeti mnogo više. Na primer sredinom 2007. je Đelić za NIS rekao da ga ne treba prodavati jer je tada za njega moglo da se dobije 2 milijarde dok bi za par godina ta kompanija vredela celih 10 ili 15 milijardi evra. Ovde na blogu smo više puta pominjali da je to malo verovatno jer bi investitori prepoznali buduću vrednost i ukalkulisali je u cenu. Kako stvari danas stoje, odnosno kako Predsednik vlade tvrdi, NIS sada vredi 65% manje nego pre samo 6 meseci. Tada je inače prodat za 800 miliona, a naša vlada nije želela da ga da ni za 2 milijarde. Pitam se koliko poreske obveznike košta ekonomski patriotizam ili prosto neznanje srpskih lidera?

Minority Report

Američki Senat je objavio tzv. Minority Report u kojem se daje pregled stavova 650 naučnika  koji su skeptični po pitanju postojanja globalnog zagrevanja, ili po pitanju toga da li su ljudske aktivnosti uzrok globalnog zagrevanja. Koga ova tema zanima, može svašta zanimljivo da pročita.

Nagrada Tržišno rešenje - Vox populi

Tesnom većinom smo usvojili predloge komentatora i dobitnici nagrade Tržišno rešenje i Netržišno rešenje godine će biti dodeljeno na osnovu glasova komentatora. Nagrade će biti simbolične. Laureat TR nagrade će dobiti Libertarijansku enciklopediju u izdanju Cato instituta a laureat NTR nagrade će dobiti knjigu iz osnova ekonomije.

Proces izbora je sledeći. Ovde možete naći imena kandidata za obe nagrade. U komentarima možete da ostavite dodatne predloge kandidata ili da predložite izmene postojećih kandidata. U sredu ćemo odlučiti šta od predloga ili izmena prihvatamo i onda postaviti sajt za glasanje. Pobednici će biti izabrani u jednom krugu glasanja. Glasanje će trajati do 30. decembra a pobednici će biti saopšteni 31. decembra. Kao i prošle godine biće dozvoljen samo jedan glas po računaru. Molimo komentatore da glasaju samo jednom iako imaju pristup na više računara.


Kandidati za TR 2008. i razlozi za kandidaturu:

Boris Begović - više kritika antimonopolske komisije i predloga antimonopolskog zakona.

Mlađan Dinkić - uticaj na smanjivanje carina na automobile, zalaganje za privatizaciju NIS-a putem tendera i kritike gasnog sporazuma.

Radovan Jelašić - kritika visoke javne potrošnje i pozivanje na štednju.

Čedomir Jovanović - usvajanje najliberalnijeg ekonomskog programa u Srbiji pred parlamentarne izbore.

Ljubomir Madžar - kritika visoke javne potrošnje ove godine i ukupni dugogodišnji doprinos razvoju liberalizma u Srbiji.

Boško Mijatović - zastupanje liberalnih ideja u medijima.

Vesna Pešić - interesantno izlaganje u Skupštini Srbije u kojem kritikuje veliku državu.

Danica Popović - zastupanje liberalnih ideja u medijima.

Miroslav Prokopijević - zastupanje liberalnih ideja u medijima.

Aleksandar Stevanović - razvijanje LDP ekonomskog programa i zastupanje liberalnih ideja u medijima.


Kandidati za NTR 2008. i razlozi za kandidaturu:

Milorad Čavić - zahtevanje stana od države.

Mlađan Dinkić - subvencija privredi od 50 milijardi, subvencija po novom radnom mestu, investiranje u Skijališta Srbije, izjava da država treba da investira u JAT ako privatizacija bude neuspešna.

Gordana Dostanić - pozivanje preduzeća da se listiraju na berzu dok je sama Beogradska berza odlučila da se povuče i vodi kao zatvoreno akcionarsko društvo u većinskom državnom vlasništvu.

Oliver Dulić - zalaganje za izgradnju državnih stanova.

Božidar Đelić - zahtevanje više novca za nauku od poreskih obveznika, promocija strategije izvoza kao ekonomskog patriotizma 21. veka, zalaganje protiv privatizacije berze.

Radovan Jelašić - odbrana kursa (i spinovanje medija o tome) i veće inflacije od najavljivanje.

Jovan Krkobabić - insistiranje na velikom povećavanju javne potrošnje kroz povećanje penzija.

Rasim Ljajić - pokušaj uvođenja obaveznog toplog obroka i regresa.

Dragan Marković Palma - kupovina žirafe novcem poreskih obveznika i državnih dotacija fudbalskog klubu iz Jagodine.

Jasna Matić - tvrdnja da je sve što je neregulisano ustvari nezakonito i pokušaj sprečavanja internet provajdera da pružaju voip usluge.

Snežana Samardžić Marković - otvaranje Kancelarija za mlade.

Aleksandar Tijanić - organizovanje Evrovizije novcem poreskih obveznika (samo iz republičkog budžeta 6,5 miliona).

Demokratija u Indiji

Od 522 člana parlamenta, 120 je pod kriminalnim optužnicama; od kojih 40 za ozbiljan kriminal uključujući ubistva i silovanja.

To je iz Economista, mada ne znam koji zaključak izvući. Da ljudi ne znaju za koga glasaju? Ili možda da tužilaštvo dobro radi? Ali onda bi bilo zanimljivo videti koji je deo u vlasti a koji u opoziciji.

Amerika i Gligorov

Vladimir Gligorov brani Ameriku na najgori zamislivi način. U tekstu u kome dokazuje da su teze da dolazi do sumraka Amerike "veliko preterivanje", on ne tvrdi da je to netačno jer je Amerika u stanju da odbrani od snažnog talasa kolektivizma ideal slobode koji je od nje stvorio ono što jeste. Naprotiv, Gligorov tvrdi da je glavna prednost Amerike pamet i obrazovanje tj "ljudski kapital":

"Amerika, njena politička javnost ili privredni krugovi, kada nešto ne znaju ili ne razumeju reaguju emotivno kao i svi drugi. Razlika je u tome što je količina znanja koja je u toj zemlji skoncentrisana ogromna, tako da se racionalno delanje na kraju pokaže nadmoćnim."

Ovo već opasno miriše na tezu da Amerika ima mnogo kvalifikovanih, obrazovanih i kompetentnih državnih planera, stratega i birokrata koji će već pronaći neki izlaz iz bilo koje krize. "Racionalno delanje će se na kraju pokazati nadmoćnim", što će reći, kompetentni ljudi će shvatiti šta treba da se uradi, za razliku od recimo Rusije i Kine gde je kvalitet stratega i planera društvenog razvoja mnogo niži, pa se sa krizama teže izlazi una kraj. Nasuprot uobičajenom skepticizmu klasičnih liberala prema ideji "naučnog" uređenja društva, Gligorov visok naučni kvalitet američih elita vidi upravo kao preduslov i kao garant njenog svekolikog uspeha. Oni koji nemaju tako sjajno obrazovane elite će možda nadrljati, ali ne i Amerika.

Ovo je samo malo zakukuljenija, učenija verzija grubo-priproste "teorije" Milana Nikolića o "futirizmu" i "izviđanju u budućnost" intelektualaca koje država treba da finansira što više. Suština je ista. Samo je Gligorov malo manji pesimista. On, naime, veruje da su američki "futuristi", "izviđači u budućnost" i ostali planeri, šefovi i stratezi sasvim dobri i kvalifikovani. I zahvaljujući njima, američka supremacija će se nastaviti...

Profit kao opsesija?

Potrebna je promena u samoj strukturi sistema koji je duboko dehumanizovan s obzirom na to da se u njegovom centru kao vrhunska vrednost ne nalazi čovek već profit. Iako je ceo sistem usmeren ka zadovoljavanju potreba čoveka kao jedinke, upravo je čovek postao proizvod sveden na kvantitativno odredive kategorije radnog učinka u kontekstu ostvarivanja nečijeg profita. Od subjekta kupovine on se suštinski sveo na objekat u jednom nemilosrdnom sistemu u kome je bogatstvo jedina svetinja.

To kaže đakon Oliver Subotić, ali je svejedno dosta ponavljano opšte mesto. Ali koliko god to često čuli, da li je stvarno tačno da je bogatstvo svetinja i profit vrhunska vrednost u kapitalizmu?

Meni ne uspeva da to vidim. Kada pogledate čime se ljudi bave u svakodnevnici, teško je videti sveopštu jurnjavu za profitom i to u bilo kojem društvu danas, novim ili starim tržišnim privredama. Ljudi u stvarnosti imaju mnogo aktivnosti, želja i motiva, od kojih je profit ili materijalno blagostanje samo jedan. On jeste jedan od važnih i ima posebno mesto zato što posredno omogućava ostvarenje mnogih drugih ciljeva. Ali većina ljudi samo tako gleda na materijalno bogatstvo, kao nešto što olakšava ostvarenje drugih ciljeva i vrednosti . Samo jedan vrlo mali broj ljudi bezglavo juri za bogatsvom jer nikakve druge ciljeve nema. Takvi se obično i obogate – Natan Rotšild je recimo govorio kako nema nikakv hobi i ništa ga drugo ne interesuje osim biznisa, a sigurno ih ima i na beogradskoj berzi.

Šta god mislili o vrednostima te male klasi ljudi, ja sam im zahvalan. Oni su pokretači napretka i bogatsvto koje stvaraju se preliva na sve nas. Ali sa druge strane i ne bih voleo da sam jedan od njih i više volim lagodnu poziciju u kojoj je većina nas, koji rizikujemo vrlo malo, stvaramo vrlo malo i više vremena provodimo radeći sve druge stvari, od porodice, pozorišta ili kafane do bogoslovije i nauke. Evo i đakonu koji je ovo napisao nije palo na pamet da može da se bavi spiritualnim stvarima i tehnologijom samo zato što postoji jedan broj onih koji u trci za profitom stalno izmišljaju, organizuju i stvaraju.

Za ekonomiste nije ništa novo da priče o bezglavoj jurnjavi za profitom imaju vrlo malo uporišta u stvarnosti. Demantovao ih je još Adam Smith 1759., ali društvene nauke sporo napraduju. Smith je znao da čovek ima obilje motiva od kojih je profit ili bogatstvo samo jedan. Donekle važan za sve, ali najvažniji ili kao cilj sam po sebi samo za vrlo malu grupu ljudi. Takođe je znao i da naše sopstveno blagostanje dugujemo upravo toj malog grupi koja juri za profitom. Kako je on govorio, svežu hranu na policama svaki dan ne dobijamo zbog dobrodšnosti pekara i mesara, nego zbog njihove želje za profitom. Niti smo softver dobili zbog dobrodušnosti Billa Gatesa.

Đakone, pogledajte kroz prozor i videćete da je vrlo malo onih kojima je bogatstvo svetinja i koji jure profit sam po sebi. Za većinu je materjialno bogatstvo poželjno, ali je vrlo malo onih kojima je to opsesija i koji tome posvete život. A onda pogledajte knjige Adama Smitha i videćete da je i ta jurnjava za profitom, toliko koliko je ima, dobra stvar, jer što je više onih koji ga jure to je bolje za veliku većinu nas ostalih koji imamo druga posla. I na kraju, pogledajte Volterov pasos o atmosferi mira i prijateljstva na Londonskoj berzi, gde objašnjava kako tamo, za razliku od nekih drugih delova Evrope, hrišćanin, jevrejin i muhamedanac svako gledajući svoj interes trguju jedan sa drugim u miru, a onda na kraju radnog dana idu svako u svoju crkvu, džamiju ili sinagogu.

Zašto Pitić greši

Sjajni Dan Mitchell iz Cato instuta objašnjava zašto državna potrošnja (investicije) ne može da reši krizu. Video.

Realnost regulacije

Prvo, finansijske regulacije je sve više. U poslednjih 8 godina, Securities and Exchange Commission (SEC), američko državno regulatorno telo je povećalo budžet sa 400 na 900 miliona dolara. A kakvi su rezultati, dobro pokazuje najnoviji slučaj piramide od 50 milijardi dolara investitora Bernarda Madoffa. Još 1999. godine SEC je dobila pismo jednog investitora koji je upozirio da je Madoffov fond ustvari piramida. Komisija je pogledala i zaključila da je sa fondom sve u redu, nije reagovala i piramidu nije otkrila ni do današnjeg dana. Priču je ovog puta raširila jedna mala privatna konsultanska kuća u pokušaju da zaštiti svoje klijente od ovakvih investicija. Komisija za hartije od vrednosti, kojoj je to posao, nije bila sposobna da prepozna običnu piramidu i to nakon što je eksplicitno upozorena da se radi o piramidi.

Afera Enron otkrivena je na sličan način. Ni kod Enrona regulatori nisu imali pojma šta se dešava, a aferu su otkrili individualni short-selleri, trgovci koji su se kladili na budući pad akcija Enrona jer su osnovano pretpostavljali da se nešto dešava.

Razlozi zašto regulacija ne radi su isti koji važe za bilo koju državnu intervenciju. Prvo je pitanje motivacije -- državne regulatore možete donekle motivisati platama ili napredovanjem, ali individualni investitori ili trgovci, koji rade za sebe ili rizikuju svoj novac imaju mnogo više da dobiju ili izgube i mnogo više motiva da otkriju malverzacije kojima mogu biti direktno oštećeni. Drugo je pitanje informacija -- insajderi direktno upleteni u mehanizme tržišta će uvek bolje znati šta se na tržištu stvarno dešava, jer za to je potrebno ne tehničko ili školsko znanje, nego znanje na hiljade raznih, nekad naizgled nebitnih detalja o raznim dešavanjima na tržištu. Jedan trač na berzi u proseku sadrži više relevantnih informacija nego teorijski finansijski model.

Šta god da se regulacijom postiže, istovremeno se i sprečavaju upravo ovi privatni, decentralizovani mehanizmi otkrivanja prevara. Insajdersko trgovanje je jedan od takvih mehanizama, a zabranjeno je i ljudi zbog njega idu u zatvor. Pre nekoliko meseci short-selling, mehanizam pomoću kojeg je oktriven Enron, je takođe bio privremeno zabranjen.

Loši dinari

Ne mislim na to što je dinar prvo izgubio, pa povratio deo vrednosti u odnosu na evro. Mislim na fizički kvalitet para.

Pretpostavljam da ste primetili da je u poslednje vreme novac u opticaju veoma, veoma, lošeg kvaliteta. Kvalitet je toliko nizak, a pojava toliko česta, da su mnoge prodavnice i kiosci istakli obaveštenja tipa "Ne primamo oštećeni novac". Meni se desilo da nisu hteli da mi prime jednu novčanicu od 200 dinara, a nekoliko novčanica od 20 dinara sam bacio jer je sigurnosna traka prosto otpala. Čovek koji je odbio da primi novčanicu od 200 dinara mi je rekao "Ja bih ti je primio, ali neće da mi je prime u banci."

Dakle, koliko vidim, nešto ozbiljno ne funkcioniše u sistemu zamene dotrajalih novčanica.

Zašto se svima čini da je svuda gužva?

Slaviša je u prethodnom postu preneo zanimljive podatke o gustini stanovništva na Zemlji, koji govore da je Zemlja veoma retko naseljena. Ko ne veruje, neka pogleda ovde. Radi se o zanimljivoj ideji da se fotografiše svaka tačka na kojoj se presecaju uporednici i meridijani (oslona tačka, ako me sećanje ne vara). Navodno, takvih tačaka na kopnu ima 10.766. Ako na sajtu pogledate malo fotografije tačaka koje su do sada slikane, videćete da skoro ni na jednoj nema žive duše.

Postavlja se onda pitanje - zašto se nama čini da je Zemlja tako gusto naseljena? Odgovor je - pa zato što se velika većina nas kreće samo tamo gde ima ljudi.

Mi se, prosto, krećemo samo po gradovima, dakle po mestima gde je gustina ljudi daleko najveća. Samim tim, stičemo pogrešnu predstavu o tome koliki deo Zemljine površine je potpuno nenaseljen, iako je naseljiv.

Kapitalne investicije

Jedna od stvari koja mi je zanimljiva u poslednje vreme je zašto je izgradnja postala tako komplikovana stvar.

Recimo, kada je krajem 19. veka građena pruga Beograd - Niš, napravljena je za samo 3 godine (radovi započeti 1881, a završeni 1884. godine). Danas za tri godine ne može ni samo dokumentacija da se pripremi.

Možda je izgradnja Empire State Buildinga još fascinantnija - počeli su da kopaju temelje 22. januara 1930. godine, a zgrada je otvorena 1. maja 1931. godine. Znači, kompletna zgrada od 102 sprata je sa ondašnjom tehnologijom napravljena u sred Menhetna za samo 15 meseci. Meni je to potpuno neverovatno. Sa druge strane, 7 godina nakon napada terorista na Svetski trgovinski centar, tamo i dalje zjapi rupa.

Dakle, danas imamo daleko bolju tehnologiju (počev od specijalizovanog softvera za projektovanje, jačih i jefitnijih mašina, stručnijih ljudi) ali iz nekog razloga ne ide. Zašto?

Ne znam, ali mi se čini da Kinezi, na primer, nemaju takvih problema. Meni deluje sasvim moguće da demokratija, sa stalnom potrebom da se svima izađe u susret i da se da prostor svakome ko se iole može oseteti ugroženim, ozbiljno ograničava mogućnost brze izgradnje. Ne kažem da je to nužno loše, jednostavno mislim da je zanimljivo.

Dve proporcije

O resursima, ishrani i navodnoj prenaseljenosti sveta.

1) Kada bi svi ljudi sveta bili raspoređeni u četvoročlane porodice i smešteni u kuće srednje veličine sa okućnicom, svi bi stali na površinu jednog Teksasa ili Francuske.

2) Kada bi na svoj povrišni koja se trenutno koristi za poljoprivredu na svetu produktivnost bila slična produktivnosti poljoprivrede u EU ili SAD, svet bi proizvodio dovoljno hrane za 40 milijardi ljudi.

JAT u stečaj

Imamo informaciju da su bile obećane pare JAT-u u oktobru, međutim, ni do danas nismo dobili nijedan dinar i iz toga se vidi da smo bukvalno prepušteni samo sebi kaže prvi JAT-ov sindikalac. Finansijska podrška poreskih obveznika, odnosno preduzeća koja su stvarno prepuštena samo sebi, se po njima podrazumeva. U slučaju da ne dobiju pomoć prete štrajkom i protestima.

Privatizacija JATa nije rešenje jer to očigledno više nije moguće. JAT mora u stečaj. Vlada treba da iskoristi svetsku ekonomsku krizu kao izgovor i zatvori ovu kompaniju. Ne samo što bi taj potez unapredio kvalitet avioprevoza i snizio cene preko noći već bi se poslao i jasan signal ostalim državnim gubitašima i njihovim sindikatima da ne zahtevaju nemoguće. Pa ako njih 1800 želi da danima protestvuje ispred vlade, neka izvole. Decembar je sjajan mesec za takve akcije.

Kud svi Turci...

Pitić:
Nama je potrebno da (budžet) bude razvojni jer se svuda u svetu ide na fiskalnu ekspanziju i moramo da idemo na smanjenje neproduktivne javne potrošnje i na povećanje investicija.

Politikina riznica

Našao sam par jako interesantnih kolumni u Politici.

Prvo, Boško Mijatović daje predloge za prevazilaženje ekonomske krize, iako bi većina predloga imala smisla i da nema krize. Mijatović koristi trenutak da predloži nekoliko bitnih promena. Prvi predlog je političke prirode i svodi se na prelazak na većinski sistem. Pre pet godina sam pričao sa njim o političkom sistemu i tada se zalagao za proporcionalni izbor. Ne mogu da se setim iz kojih razloga, nažalost, ali mi je svakako drago da je promenio mišljenje. Ostaje još pitanje parlamntarnog ili predsedničkog sistema, i ja bi u tom slučaju dao prednost američkom u odnosu na britanski sistem. Jedan krug predsedničkih izbora bi bio dovoljan.

Pored standardnog smanjivanja potrošnje, predlaže i par mera iz oblasti monetarne politike. Mijatović već duže vremena tvrdi da je kurs dinara precenjen pa predlaže njegovo revidiranje, ne bi li se stimulisala domaća proizvodnja. Nije jasno da li se zalaže za devalvaciju ali kaže da je propuštena prilika da se dinar poslednjih meseci pusti niz vodu. Kaže i da NBS (treba da) prestane da manipuliše deviznim tržištem (tzv. fiksing) i da pusti kurs da se formira slobodno, a ona da ga brani, ako i kada treba, deviznim rezervama. Pitanje za Mijatovića je da li bi kurs trebalo pustiti da se formira slobodno i kada bi zbog većih deviznih priliva to značilo jačanje dinara? Takođe, koja je suštinska razlika između manipulisanja deviznim tržištem i odbrane kursa?

Još jedan interesantan Mijatovićev članak gde kritikuje ponašanje vlade u vezi sa Fiatovom investicijom, koncesijama i NIS-om odnosno gasnim aranžmanom.

Gotovo da sam zaboravio da Mlađan Dinkić lepo piše. Ekonomija destrukcije mi je sa 15 godina bila omiljena knjiga između ostalog i zato što je bila kratka i čitka a Dinkićeve kolumne sam redovno, svakog četvrtka, sa uživanjem pratio u Dnevnom telegrafu. Njegov najnoviji tekst u Politici je takođe sjajno napisan, a koristi i primer Jatove kancelarije u Njujorku koju je Slaviša raskrinkao. Tekst se bavi platama u javnim preduzećima i zaključuje da je privatizacija javnih preduzeća konačno rešenje. Slažem se. Nažalost, posle vrlo konkretnog uvoda i razrade Dinkić iznosi prilično konfuzan zaključak. Kaže da je privatizacija rešenje ali dodaje u svim onim slučajevima u kojima je moguće postići cilj da nas rad preduzeća manje košta i da više koristi društvu. A u svim drugim slučajevima - bolja kontrola rada, uz adekvatan sistem nagrađivanja, odnosno kažnjavanja. Pošto je kao ministar u četiri vlade bio jedan od najodgovornijih za pitanja ekonomije, pa i privatizacije, bilo bi logično da bar kaže na koja se to preduzeća odnosi.

Danica Popović u priči o piramidalnoj štednji podseća i na Preletovo interesantno razumevanje fenomena. Moj utisak je gazda Jezda. Ali nije on samo moj utisak, nego i moj idol. Vidite, Olja, ja sam čovek pijanac, niko i ništa. A opet, ja tom Jezdi, predsedničkom kandidatu, ne bih dozvolio ni zadnju čašu pića da mi plati, koliko god da mi se pije, a da nemam para. A njemu, takvoj nuli, cela Srbija je dala pare na čuvanje. Zato je gazda Jezda moj idol! Za razliku od Preleta moj idol je Dafina. Uložio sam 100 dolara a posle 12 meseci podigao 444. Pravo malo bogatstvo 1993/4.

Ministarstvo

Jedan autor Reason magazina je uradio interesantan eksperiment, ukucao je u Google pretraživač "Ministry of Sports". Evo prvih deset ministarstava koja se dobiju:

1. Indija
2. Tatarstan
3. Gvajana
4. Kamerun
5. Belorusija
6. Pakistan
7. Oman
8. Malezija
9. Oman još jednom
10. Ruanda

Kao što vidimo, sve same ekonomske, a bogami i sportske velesile.

To je povodom predloga nekog pametnjakovića da se nekakva centralna agencija za sport osnuje i u SAD. Čak se i ponudio da bude prvi direktor.

Problemi sa Blagojevićem

New York Times piše da slučaj protiv Milorada Blagojevića nije tako jak kao što se u prvom trenutku učinilo. Naime, izgleda da nema ničeg nezakonitog u tome da čovek priča sa svojim saradnicima o tome kako će skupo prodati svoju odluku o budućem senatoru iz Illinoisa. Ja sam, kada je ta "afera" pokrenuta, mislio da su oni njega snimili kako direktno od nekoga traži pare. Međutim, izgleda da je on o traženju para samo razgovarao sa svojim saradnicima.

U svakom slučaju, legalno ili ne, njegova politička karijera je verovatno završena.

Ovaj tekst me je podsetio na post Davida Hendersona na Econlogu od pre neki dan, u kojem kaže da je ljudima u celoj priči zasmetao Blagojevićev rečnik, a ne suština priče. Slične stvari (ja tebi - ti meni) se u politici rade svakodnevno, pa se ipak ljudi retko skandalizuju. Kao primer, Henderson navodi Obamu.

Navodno, neposredno pošto je Obama postao senator 2005. godine, njegova supruga Michelle je unapređena u potpredsednika bolnice pri Čikaškom univerzitetu, nakon čega joj je plata porasla sa oko 120, na oko 315 hiljada dolara godišnje. Tri godine kasnije, Obama je, kao predsednički kandidat, tražio da se iz saveznog budžeta isplati milion dolara istoj toj bolnici.

Koja je tačno razlika između "zaposli mi ženu, pa ću da te imenujem za senatora" i "unapredi mi ženu, pa ću da ti dam pare"? Izgleda da se svodi na to što je Blagojević bio eksplicitniji, a i mnogo je psovao.

Napredak u Iraku

Na primeru gađanja Buša cipelom vidi se da je Irak po nekim pitanjima napredovao. Zamislite da je isti novinar umesto Buša gađao Sadama. Da li bi i onda televizijske stanice danima zahtevale njegovo puštanje, ljudi protestvovali i svi ispitanici na ulici slobodno davali svoje mišljenje o temi za televizijske kamere. Da li bi i onda iračka vlada razmišljala samo o mogućnosti da pokrene krivični postupak protiv izgrednika?

Blistavi um

Mislio sam da se John Nash nikada nije oporavio od šizofrenije, ali ne samo da jeste nego je u međuvremenu postao veliki zagovornik zlatnog standarda i kritičar standardne kejnzijanske makroekonomije. Nash je ekonomistima poznat iz Nashove ravnoteže, osnovnog koncepta u teoriji igara, a široj javnosti iz filma Blistavi um sa Russelom Croweom. Kao matematičar je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju zbog doprinosa teoriji igara, ali je istovremeno dugi niz godina patio od teškog oblika šizofrenije. Sada me iznenadilo kad sam video da se u poslednjih nekoliko godina oporavio i evo pre neki dan održao govor u kojem kritikuje kejnzijanizam i govori o prednostima zlatnog standarda.

"Roba mora da ima kupce"

Ima samo dva načina alokacije resursa u ekonomiji -- jedan je dobrovoljnim ili tržšnim putem, drugi je političkim putem. Kada država "pomaže" privredi, ona ustvari samo oduzima od tržišne alokacije i preusmerava ih u političku alokaciju. Videli smo pre nekoliko dana da je ministar Dinkić smislio da država treba iz šupljeg da presipe 50 milijardi dinara u prazno, što će se onda zvati "državna pomoć privredi". Kao da država ima neka svoja sopstvena sredstva, van onog što uzima od privrede. Pošto će se novac raposređivati u vidu garancija za bankarske kredite, mora postojati neki kriterijum za alokaciju. Kome će država udeliti kredit? Kome neće?

"Roba mora da ima kupce" je kriterijum za alkoaciju kredita koji je smislio guverner Jelašić. Krediti će se davati onima čija roba, po proceni državnih činovnika, ima kupce. Sposobnost banaka i preduzeća zamenjena je sposobnošću državnih činovnika, oni su ti koji će sada, na čelu sa guvernerom i ministrima, procenjivati koja roba ima ili nema kupce.

To je centralni plan u malom, praksa koja već postoji u raznim fondovima i agencijama za razvoj, izvoz ili mala i srednja preduzeća. Ali sada je u planu i ovaj mnogo veći projekat političke alokacije sredstava.

Državni stanovi

Press:
Od 754, samo osam stanova je slobodno?! Pa ko živi u njima? Od ukupnog broja, 603 stana su u fazi dodele. To su stanovi koji su kupljeni 2003. i 2004. i koji su dati ministarstvima, a oni ih dodeljuju službenicima.

Ne znam za vas ali mene je prilično iznenadilo da je Vlada trošila novac poreskih obveznika na kupovinu stanova pre samo pet godina. Izgleda da dok plate u ministarstvima nisu sjajne i pod lupom su javnosti, neki državni službenici dobijaju stanove na korišćenje kao svojevrsni bonus. Na prvi pogled i nije tako strašno jer prema ministarki za NIP (mada ne znam koliko im je verovati) ovi stanovi ne mogu biti otkupljeni, pa taj bonus verovatno ne iznosi više od par stotina evra mesečno po službeniku. Ali ako već moraju da daju stanove na korišćenje "najboljim" kadrovima logičnije bi bilo da ih iznajmljuju ili da isplaćuju dodatak za iznajmljivanje. Ne samo što bi uštedeli novac već ne bi imali problema sa tužnim pričama koje idu u paketu sa stanovima. ...Imamo i stanove koji su neopravdano zauzeti, imamo stanove koje su nasledila deca ili bračni drugovi. Veliki je broj životnih priča koje su vezane za stanove.

Sigurno je da državni službenici dobijaju još sličnih benefita. Na novinarima istraživačima je da ih pronađu, a Agencija za osiguranje stambenih kredita (povoljni krediti za otkup) je verovatno prvo mesto gde bi mogli da pogledaju.

Kreditni krah?

Cilj finansijskog bailouta koji su odobrile prvo SAD pa onda evropske zemlje je bilo spasavanje kreditnog tržišta. Ne nekoliko institucija, nego kreditnog tržišta, čije je funkcionisanje navodno bilo dovedeno u pitanje. Tako se od Paulsona, Bernankea i drugih političkih lidera moglo čuti da je tržište kredita "zamrznuto" ili da je nastupio "kreditni krah" (credit crunch) koji će, ako se hitno ne reaguje, onesposobiti čitavu ekonomiju. Te dve fraze su postale obavezni deo finansijskog žargona.

Ali od samog početka krize s vremena na vreme se mogao čuti po neki izolovani glas sa pitanjem -- šta to ukazuje na kreditni krah? Gde su podaci? Broj ekonomista koji su se usudili da postave ovo pitanje je vrlo mali, dosta manji od broja tržišno orijentisanih ekonomista koji su se protivili bailoutu -- koliko ja znam od poznatijih javnih ekonomista to su bili samo Alex Tabbarok sa Marginal Revolution i u poslednjih nedelju dana već nekoliko puta ovde pominjani Robert Higgs. (Pošto su obojica blogeri, treba reći da su ekonomski blogeri tokom ove krize dosta dobili na značaju, jer se ispostavilo da je to najbolji način brzog reagovanja na konkretna i tekuća pitanja, brži od novinskih članaka i neuporedivo brži i relevantniji od naučnih radova. Arnold Kling je samo na osnovu blogovanja dobio poziv da o uzrocima krize svedoči pred Kongresom.)

Tabbarok, Higgs i možda samo po još neko su sve vreme ukazivali da podaci samog Feda ne pokazuju nikakvo smanjenje kreditne aktivnoti. Propast nekoliko velikih banaka je naravno potresla tržište, ali stotine manjih banaka je sve vreme nastavilo nesmetano da radi. Jedinstveno merilo kreditne aktivnosti ne postoji, ali po raznim pokazateljima kredita razne ročnosti, izgledi su da kraha nikada nije ni bilo. Na to upućuje i kretanje realne ekonomije. U Americi recesiju je proglasio NBER silovanjem podataka, a u EU realna ekonomija svejedno nastavlja sa svojih pola procenta godišnjeg rasta.

Tako je priča utihnula, dok sada Rojters nije objavio nalaze nove obimne studije jedne konsultanse kuće koja zaključuje isto: kreditna aktivnost je nesmanjena kako u Americi tako i u Evropi. Bailouti od 700 milijardi u SAD i skoro duplo od toga u Evropi, čemu god da služe, ne služe odmrzavanju kreditnog tržišta jer zamrzavanja na prvom mestu nije ni bilo. Pošto se sada više ne radi o izolovanim mišljenjima dvojice ekonomskih blogera, nego o obimnijoj studiji koju je objavila vodeća agencija, čekamo reakcije. Fed i vlade će i to sigurno ignorisati, ali možda će sada i neki drugi ekonomisti staviti prst na čelo.

Frederik Bastiat je definisao razliku između dobrog i lošeg ekonomiste kao to što loš vidi ono što je očigledno, a dobar vidi i ono što je površinski nevidljivo. Svi vide da Lehman Brothers ili Citibanka propadaju i brzo poveruju da je kreditni krah nastao. Ono što ne vide je da kreditno tržište ne čine samo pet najvećih banaka, već da ono funkcioniše na mnogo raznih načina, sa mnogo različitih manjih institucija. Nepostojanje "kreditnog kraha" ne znači da ne postoji kriza -- ali podsetimo se da je to bio primarni razlog za bailoute. Oružje za masovno uništenje nije pronađeno. Kako ćemo sada opravdati bailout?

Detroit u košu

Zahvaljujući hrabrom istupanju republikanskih senatora predlog za bail-out detroitske velike trojke (Ford, GM i Chryisler) je propao. Rekao bih da je nekolicina senatora osvetlala obraz Americi. Konačno jedna ohrabrujuća vest odande. Ipak, odlazeći predsednik se pobrinuo da tu vest odmah pomrači, pošto njegova administracija najavljuje da će razmotriti izdvajanje dela onih 700 milijardi predviđenih za finansijske ustanove za spašavanje automobilista.

Međutim, osim ovih vesti, moju pažnju je privukao komentar Joe Stiglitza u Financial Timesu. Za divno čudo, i on je protiv bail-outa. Ali, ne bi on džaba bio "nobelovac Stiglitz" kad ne bi imao neko pop-trash objašnjenje za idiote, koje elementarno logički ne drži vodu, ali koje pomenuti, naime idioti, svejedno gutaju ko alvu, jer im se uklapa u "svetonazor" okrivljavanja tržišta za greške države. Ne treba vam mnogo da pogodite - finansijsko tržište je "omanulo" jer je navelo menadžere da preuzimaju suviše veliki rizik i ono je krivac za probleme Detroita. Umesto baioluta treba uvesti detroitske firme u bankrot, zapravo tržišno restrukturiranje u skladu sa glavom 11 zakona o bankrotu. Međutim, setićemo se da Japanci i Korejanci i mnogi drugi posluju odlično u Americi. Strana autoindustrija radi u Americi i ne traži nikakav bailout od federalne vlade. Sam Stiglitz se poziva na nju kada objašnjava da detroitske firme mogu da se restrukturiraju i da ponovo rade, tj da američki radnici i menadžeri koji rade u Hondi, Tojoti i drugde dokazuju da Amerika ima odličan potencijal za automobilsku industriju.

Ali, zašto onda Tojota i Honda ne traže bailout? Kako to da isti ti sposobni američki radnici i menadžeri uspevaju da naprave dobra i jeftina kola u Tojoti ali ne mogu u GM? Tojota i GM rade u istoj zemlji, na istom finansijskom tržištu, zar ne, i jednako ih "kači" užas neregulisanog finansijskog tržišta što nagoni na suvišan rizik? Kako to tržišna greška zahvata na neki neverovatan način samo Detroit, a ne i ostale, koju uspevaju da joj izbegnu? Ali, "nobelovac Stiglitz" ionako i nije poznat kao neko kome će se logika isprečiti na putu.

Vama ostalima, koji umesto Stiglitzovih socijalističkih pop-trash slikovnica za idiote više volite logiku i činjenice, preporučujem sledeće jednostavno objašnjenje zagonetke zašto Japanci i Korejanci uspevaju, unlike ljudi iz Detroita, uprkos greškama tržišta, da naprave i prodaju dobra kola: možda činjenica jakih sindikata u Detroitu, enormnih nadokanada za zdravstveno i penziono osiguranje i ukupno skoro duplo većih troškova po zaposlenom u Detroitu imaju neke veze sa njegovom propašću, a ne greška finansijskog tržišta? Možda, ali, ne očekujete valjda da "nobelovac Stiglitz" bude toliki tržišni fundamentalista da uvaži elementarne činjenice i čak elementarnu aristotelovsku logiku.

A tek smo ga se rešili

Vlasnici kapitala i biznisa će kod radnika podsticati i stimulirati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuće i tehnologiju, obvezujući ih pritom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrživosti. I na kraju ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka, koje će morati biti nacionalizirane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam...
(Karl Marx, Das Kapital).

Hvala Sandri i Saši na citatu.

Kviz

Rod Blagojevich ili Tony Soprano, pogodite koja je čija rečenica. Igrajte ovde.

Izviđač u budućnost MIlan Nikolić

U Vremenu:

"OZBILJNA OGRANIČENJA KAPITALIZMA I PARLAMENTARNE DEMOKRATIJE, KAO I POSTOJEĆEG SVETSKOG PORETKA danas se obznanjuju preko ekonomske krize i globalnih klimatskih promena a već sutra mogu dovesti do velikih pomeranja ljudskih masa u potrazi za hranom i pijaćom vodom, a onda i do velikih i strašnih konflikata sa upotrebom sveg pa i nuklearnog oružja. Srbija, kao mala i nejaka država, mora potražiti svoju bezbednost pod kišobranom EU i (za sada) NATO-a, ali se i sama može pripremati za ono što dolazi tako što će politička i ekonomska elita više poštovati (i bolje finansirati) intelektualnu elitu kao svojevrsnog izviđača u budućnost i razviti pravu brigu za opšte dobro preko dugoročnog planiranja kao pripreme na ono što donosi budućnost. Takođe, moraju se smanjiti i staviti pod kontrolu korupcija i organizovani kriminal, kao što se mora zahtevati određena doza ekonomskog patriotizma od preduzetničke elite. Kao korektiv i kontrateža, treba pomoći razvoj trećeg sektora a posebno ekološkog, sindikalističkog, feminističkog, antiglobalističkog i sličnih pokreta, i raznih formi neposredne demokratije i, iznad svega, održati nezavisnost i kritičnost medija. Kako sada izgleda dominantna ideologija do polovine ovog veka, zbog datih globalnih okolnosti, biće neka mešavina socijaldemokratije i ekologizma koja će ići na korigovanje i dopunjavanje kapitalizma i parlamentarne demokratije a ne na njihovu zamenu. Naš doprinos bi mogao biti jedan set ideja baziranih na našem iskustvu sa decentralizacijom i samoupravljanjem očišćenim od ideologije i svedenim na realne prednosti i nedostatke."

Ima li neka glupost koja se da zamisliti a da u ovom odeljku nije predložena? Ja lično mislim da je Nikolićevo kardeljevsko samoupravljanje kao srpski doprinos civilizovanju kapitalizma ipak nedostižni šampion u kategoriji "idiotizam godine". Takođe, zapazite "finansiranje intelektualnih elita" da bi bile vladin "izviđač u budućnost"!? Treba im, drugim rečima, dati para da budu ovako pametni kao Milan Nikolić. A tek "ekonomski patriotizam"? A državno finansiranje antiglobalizma? A "pomeranje ljudskih masa u potrazi za hranom i vodom"? Bože, čovek stvarno treba da bude posebno talentovan da bi toliko idiotizama sabio u petnaestak redaka.

Ubistvo iz nacionalnog interesa

U svojoj kolumni Slobodan Antonić se opet koristi relativnim moralom prilkom iskazivanja podrške rukovodstvu Srbije koje je u Skupštini UN glasalo protiv osude kršenja ljudskih prava u Iranu. U principu kaže pošto su Evropljani glasali protiv nas oko Kosova mi možemo da glasamo protiv njih. Slaviša je već objasnio zašto su takvi argumenti neprimereni.

Antonić još kaže: Nameće se nekoliko razmišljanja u vezi sa ovim briselskim, ali i „drugosrbijanskim” kritikama ovakvog poteza naše diplomatije. Prvo, nisu li nas neprestano učili da u međunarodnoj politici nema prijatelja već da svako ide za svojim interesima?

Ja stvarno ne razumem kako ubijanje maloletnika u Iranu može biti u interesu Srbije, odnosno u interesu bilo kog pojedinca iz Srbije.

Transparentnost

Već par godina se ovde žalimo na netransparentnost srpskog budžeta (ovde, ovde i ovde).

Međutim, pojedina ministarstva su ove godine zaista napravila pomak i mislim da je red da ih pohvalimo. Ovde se nalazi arhiva sa fajlovima koji čine budžet. Kada je otvorite, pored celog budžeta, tu se nalaze i finansijski planovi nekih ministarstava, koja polako prelaze na programski budžet, a to su ministarstva zdravlja, vera, trgovine i usluga, državne uprave i prosvete.

Naravno, lako je naći mane ovim finansijskim planovima, ali, sve jedno, mislim da bi bilo veoma dobro kada bi i sva ostala ministarstva morala da navedu sve programe koje sprovode, da za njih daju obrazloženje (ma koliko nesuvislo), kao i detaljnu strukturu troškova.

Pre par godina sam razgovarao sa čovekom u Ministarstvu trgovine koji je tada radio na nečemu što se zvalo "godišnje operativno planiranje" (a na osnovu čega treba da se napravi programski budžet). Rekao mi je "tek kad sam morao da izlistam sve šta radimo, koliko to košta i kakvi su efekti, shvatio sam da svake godine bacamo gomilu para".

Liberalizacija stiže u EU

Zašto su evropske banane uvek lepo zakrivljene? Zato što su proizvod najsjajnijih pravnih umova Evrope. To je bio slučaj do sada, ali EU je prošlog meseca promenila većinu tih pravila. Regulacija kojom se zabranjuje prodaja voća i povrća koje ne zadovoljava estetske standarde evropskih činovnika je konačno ukinuta i tržište voća i povrća je, što se tiče estetike, liberalizovano.

Ali EU ne bi bila EU kad bi sve prepustila nekontrolisanoj stihiji tržišta. Standardi lepote su ukinuti za 26 vrsta, uključujući šargarepe, lubenice i krastavce, ali ipak ostaju na snazi za desetak drugih vrsta, među kojima su jabuke, paradajz i jagode. Siguran sam da iza toga stoji dobar rezon nadležnih regulatora. O bananama ova vest ništa ne kaže, tako da oko njihove zakrivljenosti za sada vlada pravna neizvesnost.

Gde ima volje ima i načina

B92:
Prosvetni radnici zahtevaju da im se u narednih nedelju dana isplati pomoć od pet do osam hiljada dinara, jer tvrde da za to ima novca u ovogodišnjem budžetu Ministarstva prosvete.

Čak se ni ne trude da objasne razloge na osnovu kojih bi trebalo da su stekli pravo na dodatne beneficije. Činjenica da je nekoliko zaposlenih ostalo bez posla u Lehman Brothersu ne znači da je kriza došla na vrata i učitelja iz OŠ "Skadarlija." Mada i to bi bio bolje da su koristili kao razlog nego nijedan. Prosvetni sindikalci kao da ne znaju da ima novca i u Topčideru, samo nedostaje volje.

Nabudživanje budžeta

Predlog srpskog budžeta za 2009 godinu. Izdaci 748 milijardi dinara, tekući izdaci oko 687 milijardi. Projektovani prihodi nešto manji od 700 milijardi. Deficit oko 49 milijardi.

Samo pregledom Dinkićevog Minstarstva ekonomije i regionalnog razvoja ja sam našao prostora za sledeće uštede.

3 100 000 000 RSD za start-up kredite.
3 240 000 000RSD za subvencije u turizmu, od čega 320 000 000 za poboljšanje turističke ponude a 80 000 000 bogami za osnivanje privatnih preduzeća!
1 700 000 000 za "greenfield investicije" (što je orvelovski izraz za subvencije osnivanju privatnih firmi koje vlada smisli da bi mogle da budu efikasne) !!!
2 950 000 000 RSD za "podršku jačanju privrede preko Fonda za razvoj". Možeš misliti...
2 500 000 000 RSD za "razvoj preduzeća i preduzetništva u nerazvijenim krajevima". Uh...
3 000 000 000 RSD za dotacije socijalnoj službi za "aktivne mere zapošljavanja".

Ovo je oko 16,5 milijardi RSD. Dodajte Ministarstvo za NIP sa 12 milijardi i Ministarstvo zas KiM za 4 milijarde, i eto za tri minnuta budžetske uštede od preko 32,5 milijarde. Oduzmite od NIP 2, 5 milijardi za infrastrukturne radove i prebacite ih Ministarstvu za infrastrukturu (gde ti izdaci zapravo spadaju) i eto otprilike 30 milijardi uštede bez mnogo muke. Deficit 19 umesto 49 milijardi. Nije loše.

A tek treba poukidati agencije, komisije, zavode (rodna ravnopravnost, razvoj, duvan, slobodne zone, RRA itd). Pa onda druga Ministarstva (Omladine i sporta, Telekomunikacija, Rudarstva i energetike, Dijaspore...).

Ali, jutros smo dobili odgovor zašto ništa od ovog nije moguće. Mi smo, naime, pre nekog vremena pohvalili domaće političare i eksperte što se nisu setili genijalnog argumenta fiskalnog stimulisanja privrede u recesiji, već da zdravorazumski zagovaraju štednju. Ali prerano smo se poradovali. Ministarka finansija ne naseda na zdrav razum, već je potpuno svesna "naloga ekonomske struke", doduše u ublaženom i defanzivnom obliku: ona ne govori da moramo da povećamo državne izdatke da bi privreda izašla iz recesije (kako kažu "nobelovci Krugman i Stigltz" i njihov učitelj Kejnz), već da "ne smemo previše da ih smanjujemo". No, i to je neki napredak...

Kraj feudalizma!

Očigledno da je postojao sve do ove godine u sred Evrope, na malom ostrvu Sark od 600 ljudi, u Lamanš kanalu. Ostrvo je pod britanskim suverenitetom, a lokalni vladar, "senjor" je vazal britanske kraljice kojoj plaća zakup za ostrvo a od svojih stanovnika ubire porez. BBC piše da to sada prestaje i Sark postaje demokratija.

Evo sajta Sarka, evo i Wikipedije koja daje posebno zanimljiv detalj -- 1990 je nezaposleni francuski nuklearni fizičar pokušao da sam osvoji ostrvo, automatskim oružjem, ali su velmoža i kmetovi nekako uspeli da ga uhapse.

Raspad OPEC-a kraj sveta?

Već je bilo reči o nesposobnosti novinara da vide da i državni kartel može biti opasan, još i više od privatnog.

Ali, ovaj tekst, pod naslovom "Da li prisustvujemo kraju OPEC-a?" je zaista prevazišao sve mere nekompetencije i gluposti, čak i za novinare. Članak, naime, posle kraćeg faktografskog uvoda, utvrđuje da će "na dugi rok raspad OPEC-a voditi globalnom energetskom haosu". Dakle, raspad kartela država koje kontrolišu veliki deo proizvodnje nafte, neće, kako nas elementarna ekonomska teorija uči, voditi nižim cenama i boljoj snabdevenosti potrošača, nego "energetskom haosu".

Zamislite da neko izjavi da bi raspad nekog privatnog kartela vodio haosu na tržištu...

Doprinos genetike američkoj politici

Guverner Ilinoisa srpskog porekla, Rod Blagojevich, je uhapšen danas zbog korupcije. Pokušao je da naplati imenovanje senatora pošto je Obamino mesto ostalo upražnjeno. Postoji i snimak gde kaže "Želim da zaradim novac." Inače, interesantna situacija sa imenovanjem senatora se dešava i u Delaveru gde se Bidenovo mesto izgleda daje na privremeno čuvanje dok mu se sin ne vrati iz Iraka.

Bio sam u Ilionisu pre predsedničkih izbora i iznenadio se što se republikanski kandidati za kongresmene više bave guvernerom nego svojim protivkandidatima. Čovek je bio toliko nepopularan da negativnom kampanjom kojom su povezivali guvernera sa ostalim demokratama nisu mogli da pogreše.

Nagrada Tržišno rešenje 2008.

Bliži se kraj godine i vreme je da ponovo dodelimo nagrade za tržišno i netržišno rešenje godine. Da podsetimo prošlogodišnji pobednici su Danica Popović i Slobodan Milosavljević. Za razliku od prošle godine promenićemo pravila izbora. Naime dok su prošle godine komentatori birali pobednika glasanjem, ove godine će nagrada biti dodeljena komisijski. Kao i prošle godine i sada komentatori mogu da ostave predloge za kandidate u komentarima na ovaj post. Nagrade se još razmatraju a pobednici će biti proglašeni do kraja godine.

Istraživačko novinarstvo

Glas:
Da li je ikada javno saopšten izveštaj Dinkićevih eksperata o tome koliko je država zaradila prodajom imovine Beobanke u stečaju? Da li je ikada saopšten bilans banke u stečaju? Mislimo da nije. Ko kaže da nije tako - neka demantuje novinare i javnost!

Pomoć privredi

Dinkić u Novostima:
Budžetom za 2009. godinu prvi put se predviđa konkretna pomoć privredi, što je posebno važno u uslovima globalne krize. Prema Dinkićevim rečima, država je za narednu godinu planirala izdvajanje od 50 milijardi dinara, odnosno više od 1,5 odsto BDP-a kao garanciju poslovnim bankama za povoljne kredite privredi.

Metafizički, kako to država može novčano da pomogne privredi? To nisu pare Svetske banke, Dinkić govori o novcu iz budžeta. Kako to funkcioniše -- država uzme od privrede, stavi u budžet, onda vadi iz budžeta i pomaže privredi? Ako ne mislimo da je država mađioničar, što inače nije retka pretpostavka, kako onda razumeti ovo obećanje frontalne državne pomoći privredi?

Evo više detalja:
Po dobijanju konkretnih zahteva firmi, poslovne banke ocenjuju bonitet klijenata i obraćaju se Vladi Srbije za garanciju. Ideja je da država ove kredite garantuje u iznosu od 70 do 80 odsto - objašnjava potpredsednik Dinkić.

U praksi to znači da država sistematski podstiče loše investicije. Uloga bankarskog sektora je da na jednoj strani prikuplja, a na drugoj alocira novčana sredstva shodno sopstvenoj proceni kredibiliteta klijenata i profitabilnosti i rizičnosti njihovih projekata. Srbija ima vrlo dobar, konkurentni bankarski sektor i možemo pretpostaviti da on to dosta dobro radi. Država, međutim, ovim pokazuje da misli da banke to ne rade dobro, pa će sledeće godine oduzeti tih 50 milijardi dinara od privrede i uložiti ih u razvodnjavanje rizika. Uradiće isto ono što je američka država godinama radila sa hipotekarnim kreditima: sistematski podsticala rizičnije, manje naplative, loše kredite.

Da bi država imala osnov da to radi moralo bi da pretpostavlja da bankarski sektor zbog nečega precenjuje rizik i zato ne daje dovoljno kredita, pa da to treba intervencijom srediti. Ona ispravlja navodnu grešku ovih tridesetak konkurentnih privatnih stranih banaka i podstiče ih da povećaju kreditni rizik, ili tačnije parama iz budžeta sama preuzima taj dodatni rizik. Drugim rečima, država se sada posredno i sama bavi bankarstvom, i to njegovim najrizičnijim delom. Država iz budžeta ulaže u projekte za koje banke misle da su previše rizični!

To je suština ove mere. Banke ne alociraju dovoljno sredstava jer su suviše konzervativne, zato ćemo mi političari dodatan rizik preuzeti parama iz budžeta. Što se mene tiče, mogli su i pare u kofer pa u Monte Karlo.

Belorusija uvodi flat tax

Belorusija uvodi flat tax od prvog januara. Umesto progresivnog oporezivanja dohodka od maksimalnih 30 procenata uvodi se jedna stopa od 15 procenata. Alvin Rabushka je svojevremeno takođe rekao da je Srbija uvela flat tax 2003. godine. I Wikipedia danas zbog toga navodi Srbiju kao jednu od zemalja gde se primenjuje flat tax. To nije tačno jer u Srbiji trenutno postoje dve poreske stope za porez na dohodak. Ne mogu da se setim da li je to bio slučaj i 2003. ali mislim da nije.

Flat tax sam po sebi ne mora da bude sjajna vest. Daleko je važnija visina poreskih stopa. Ukoliko imate flat tax od skoro 36% kao Island onda srpski progresivni sistem sa stopama od 10 i 15 procenata izgleda primamljivije. Sa druge strane Hong Kong ima izuzetno progresivan sistem oporezivanja od 2 do 16 procenata sa mogućnošću korišćenja alternativnog minimalne poreske stope od 15%. Neki autori Hong Kong posledično svrstavaju u red zemalja sa flat tax sistemom a neki ne. To građanima Hong Konga nije ni bitno jer plaćaju najniže poreze na svetu. Osim ovog poreza i poreza na profit i imovinu tamo ne postoje drugi nameti. Nema PDVa, oporezivanja kapitala i poreza na plate, specifičnih za Srbiju.

Porez na plate bi među prvima trebalo ukinuti iz dva razloga. Prvo, direktan porez je poželjniji od indirektnog. Pošto se porez odbija od plate poreski obveznici nisu svesni koliko ih košta državni aparat. Drugo, svi prihodi pa i plate su oporezovani porezom na dohodak pa nema potrebe da se oporezuju dva puta. Naravno, ukoliko bi država želela da zadrži iste prihode morala bi da smanji neoporezivi iznos poreza na dohodak.

Konačno, pošto budžet najviše prihoduje od PDVa iako je u pitanju indirektan porez, i dalje ostajem pri predlogu da bi ukoliko se krene u radikalno smanjivanje poreza i potrošnje bilo najpraktičnije ukinuti sve ostale poreze.

Ekonomska geografija

PowerPoint koji će Paul Krugman predstaviti prilikom prijema Nobelove nagrade. Evo i dva naša posta o njemu posle nagrade.

Željka Buturović

NSPM ima nekoliko zanimljivih ženskih osoba među saradnicima (i to su sve normalne osobe tamo:)). Jedna od njih je Željka Buturović, koja nam je ovde postala poznata po tome što je prevela tekst "Otvoreno pismo levičarskim prijateljima" Stiva Horvica, i još jedan odličan tekst Bila Isterlija.

Sada ima svoj autorski prilog koji svima preporučujem, a bavi se "rodnom ravnopravnošću" u Srbiji. Navešću jedan kratak pasus: "Свака нормална особа је за то да мушкарци и жене имају једнака права. Али једнака права значе једнака правила игре за све грађане без обзира на пол, а не право сваке жене или мушкарца на успех и добро мишљење. С муком стечена права, попут права гласа, сад се изврћу у своју супротност тиме што се и мушкарцима и женама та права крње зарад наметања бирократских фантазија о пожељном демографском профилу странака и скупштине."

Svi smo mi kejnzijanci

Rečenicu iz naslova izgovorio je pre mnogo godina Milton Friedman. Skorašnja iskustva sa američkim ekonomistima potpuno potvrđuju tu staru izreku. Bizarno, ali rasprava između većine mainstream zagovornika slobodnog tržišta i etatista vodi se samo o tome da li je rešenje za krizu inflacija ili deficitarno finansiranje javne potrošnje. Kejnzijanci u svom poznatom maniru tvrde da je rešenje fiskalni stimulus jer sada postoji "zamka likvidnosti" koja čini monetarnu politiku neefikasnom. "Tržišnjaci" odgovaraju da iskustvo New Deala pokazuje da se tada oporavak desio isključivo zbog monetarne politike. FED je za vreme Ruzvelta uspeo da se izbori sa deflacijom, tj da infladira dovoljno brzo i time podstakne oporavak. Priča o "zamci likvidnosti" je mit. Štamparska presa, tj dalje kreditno popuštanje je ključ oporavka, tvrde oni. Kejnzijanci hoće deficit, "tržišnjaci" inflaciju. Ali, i jedni i drugi misle da država mora da nas izvuće iz recesije.

Može izgledati tužno način na koji predstavaljam tekuću debatu, ali ako pročitate bilo koji post o tome na Marginal revolution ili kod Mankiwa (ili štaviše pogledate ovaj njegov intervju) videćete da je zagovaranje inflacije jedino što su oni u stanju da smisle kao odgovor na krizu.

Opet, možda vam to izgledati čudno, ali glavni krivac za ovo žalosno stanje je Milton Friedman glavom i bradom. Njegova interpretacija Velike Depresije je postala organon za desne kejnzijance, interpretacija koja kaže da je uzrok depresije bila deflacija za vreme Hoovera 1929-1932, a ne velika kreditna inflacija 1921-1929. Onda je došao Ruzvelt i FED je krenuo sa razumnim inflacionim merama i stvar je legla. Po istom modelu, friedmanovci se danas plaše deflacije i misle da FED treba dodatno da spusti kamatne stope da bi podstakao privredni oporavak.

Ja sam pre nekoliko meeseci i sebi i drugima postavio pitanje zašto nivo cena mora da bude stabilan, tj zašto je "deflacija" generalno loša? Isto pitanje postavlja i Robert Higgs (koji je ovde već spominjan), i daje na njega odgovor da nije loša, a da je tvrdnja da jeste loša "besmislica". Isto kaže i George Selgin. A prvi su rekli Mises i Hayek. Deflacija u smislu u kome se sada pojavljuje je samo simptom likvidacije loših investicija koje je izazvala kreditna ekspanzija. Besmisleno je boriti se protiv deflacije jer bi to značilo boriti se protiv nužnog prilagođavanja privredne strukture profitablinim mogućnostima poslovanja u okruženju kada se kreditna inflacija zaustavi. "Antirecesiona politika" (bila ona levo-kejnzijanska, "fiskalistička" ili desno-kejnzijanska, "monetaristička" tj fridmanovska) ima smisla samo ako verujete da je recesija problem, a ne simptom problema. A da biste verovali u to morate da verujete da poslovni ciklus ne izaziva centralna banka kreditnom ekspanzijom, nego da je to neka misteriozna pojava, neki usud koji nam se sruči na glavu i za koji nema pravog objašnjenja, pa se onda borimo protiv simptoma - ima "malo" novca, mi štampamo više.

Da je Bernanke čitao Rothbarda ili Lionela Robbinsa umesto Freidmana...svakako ne bi verovao u te besmislice o stabilnom nivou cena i borbi protiv "deflacije" kao antirecesionom leku. Ali, ne bi bio ni šef FED-a nego verovatno profesor na nekom drugorazrednom koledžu. To je ta teškoća...

Etničke penzije

Dokaz da nacionalne sportske (i ostale) penzije nemaju smisla je i odbijanje ministarstva sporta da ih isplati bokserima sa Kosova. Na stranu što je Kosovo još uvek u sastavu Srbije (ili grešim?) ovim bokserima se penzije možda neće isplaćivati ako ne potpišu izjavu o lojalnosti Srbiji. Koliko sam ja razumeo sportska penzija bi trebalo da se daje za doprinos u sportu a ne za pismeni zadatak sa temom "Koliko volim Srbiju." Rešenje je ukidanje ovih penzija ili bar prestanak dodeljivanja novih.

Plivač ili sponzoruša

Najnovijom izjavom je premašio sebe:

"Od države bi trebalo da dobijem 200.000 evra, za tri zlatne medalje sa EP i olimpijskog srebra. Pa, (Novak) Djoković toliko zaradi za jedan vikend, ali ja zavisim od ove države i to je sve po zakonu", rekao je Čavić.

Ne samo što nastavlja da traži pare od države, nego misli da ih zaslužuje na isti način kao što ih zaslužije i Novak Đoković. Razlika je naravno što Đoković svaki dinar zaradi na otvorenom tržištu, a Čavić je čist minus, trošak, budžetski rashod, na subvencijama kao Zastava. Poreski obveznici danas treba da su zahvalni Majklu Felpsu za onu stotinku, ko zna koliko bi nas koštao Čavić da je osvojio zlato.

Komentatori na B92 su već očekivano masovno uz Čavića, mada ne znam zašto mu ne daju dobrovoljne priloge nego traže da mu svi ostali daju prisilne. Ali jedan odudara i evo kopiram ga jer ne verujem da bi i Nozick to rekao bolje:

smaras...pogresan si sport izabrao...posto mnogo volis pare trebalo je da budes fudbaler,teniser...koga u srbiji zanima plivanje?! posteno...ispao si najivan slikao si se tamo sa nekim politicarima koji su uzeli koji glas na tome i cao... sve izjave posle olimpijade su ti bile nemam gde da zivim nemam pare...dajte mi stan i pare...vise licis na sponzorusu nego na plivaca...

Kad smo već kod češljanja

U Letoniji je pre neki dan policija uhapsila i dva dana u istražnom zatvoru držala jednog ekonomistu -- zato što je javno svojim komentarima širio pesimizam i tako izazivao paniku u bankarskom sistemu. Eto ima više osnova za hapšenje blogera.

A Slaviša se češlja

Prema Komitetu za zaštitu novinara trenutno u zatvorima u svetu sedi 125 novinara. Interesantno je da 45 procenata čine blogeri.

Particular

Na većini kamionia i pick-up vozila u Angoli je na strani vidljivo napisano "privatno" (particular). Danas sam saznao da sva vozila koja nisu u vlasništvu države ili preduzeća (mahom državnih) a mogu se koristiti za transport robe moraju biti vidno označena. Verovatno je ideja bila lakše prepoznavanje kapitalista. Danas jedinu korist od toga imaju saobraćajci koji, iz pristojnosti, ne naplaćuju reket državnim službenicima.

Wendy i Lucy

Na nagovor svoje žene išao sam na ovogodišnji festival autorskog filma u Beogradu da gledam jedno nasumično izabrano ostvarenje tih njenih "kreativnih autora". I, evo samoproglašeni filmski kritičar Tržišnog rešenja, izveštava šta je tamo video.

Dakle, ostvarenje se zove Wendy i Lucy, rediteljke Kelly Reichard, i spada bez ikakvog preterivanja u najgluplje filmove koje sam ikad video - dovoljno da ga grupa idiota koji sebe nazivaju filmskim kritičarima počasti epitetima tipa "osećajno", "angažovano" "potragom za boljom i lepšom ne-korporativnom Amerikom" itd. Radnja je ukratko sledeća: gospođica Wendy sa svojim psom ženskog pola Lucy putuje svojom polovnom Hondom Akord iz države Indijana gde nema posla za nju (zašto, kako?), na Aljasku, sa jedva 500 dolara u džepu. Zaustavlja se u jednom mestašcetu u državi Oregon, gde joj se kvari auto, pas nestaje posle njenog incidenta sa krađom u prodavnici (ispred koje ga je ostavila), i posle nekoliko peripetija ona odustaje od svog plana i doživljava poraz, morajući da ostavi psa vlasniku koji ga je u međuvremenu pokupio, i da ode. Film predstavlja pokušaj takozvane "društvene kritike" prikazivanjem nesrećne sudbine otuđenih, siromašnih i neprilagođenih osoba u surovoj Americi.

Međutim, najiritantnije u ovom filmu nije ta njegova izanđala ideologija, nego njegova neviđena glupost. Wendy sa 500-600 dolara u džepu pokušava da uštedi tako što krade u samoposluzi jabuke i kruške, pa je uhvate i pošalju u policiju gde mora da plati globu. Zaista, da putujete na Aljasku kolima, teško da biste mnogo uštedeli kradući jabuke u prodavnici (možda pola dolara) i teško da bi vam takva "ušteda" uopšte mnogo trebala. Ali, kako bismo onda imali tužnu priču o propaloj siromašnoj devojci koju surovi sistem uništava? Prosto - žena ima kola, makar i polovna, ali nema para za jabuke i kruške (i hranu za kuče). Što da ne...Ako drukčije ne može da se saopšti "prava istina" o divljem kapitalizmu...No, dobro, kako god bilo, policija je odvodi na saslušanje, njen pas koji je vezan ispred prodavnice u međuvremenu nestaje, i kad je posle pola dana maltretiranja puste na slobodu uz globu, ona se daje potragu za Lucy. U međuvremenu dovozi pokvarena kola kod lokalnog majstora i ovaj joj traži 270 od njenih 500 i nešto dolara. Na kraju nalazi psa, ali i otkriva da su kola sasvim propala i da bi popravka koštala 2 000 dolara, više od cene samih kola. I ona onda počinje da plače, jadna devojka, nema para ni za hranu za sebe ni za svog psa, nema kola kojima može da nastavi put, majstor traži da skloni svoju šklopociju sa njegovog kanala jer mu zauzima prostor...Šta će, kud će, ostavlja nevoljno Lucy kod novog gazde koji ima lepo dvorište, obećava da će se vratiti po nju kad zaradi malo para i uskače u teretni voz koji ide nekuda (Aljasku, Indijanu...vrag bi ga znao?) i odjahava u sumrak...

Ali, čekajte, šta je sa kolima? Svaki pravi srpski korisnik polovnih auta bi odmah znao da i za najveći krš možeš da uzmeš nešto para, makar za rezervne delove. Ako njen auto vredi 2000$, garantujem da bi svaki majstor dao bar 400-500& za njega, zbog rezervnih delova i limarije koje može da proda na nekom otpadu. Što nije prodala auto onom svom majstoru (koji je predstavljen kao vrlo kompetntan i dobronameran, taj bi joj sigurno dao fer cenu), keširala 500$ i kupila ako treba avionsku, a ne autobusku kartu za Aljasku, i povela kuče sa sobom, ako joj je baš stalo? Što mora da uskače u teretni voz i jezdi u sumrak u nepoznatom pravcu? Pa, naravno, da se rediteljka držala logike, i setila ove kapitalne cake sa prodajom kola u staro gvožđe, možda bi naša Wendy i bolje prošla, ali onda ne bi bilo tužne priče o ljudskoj sudbini i kritike sistema i kapitalizma koji uništavaju nežne i osetljive dušice koje vole životinje. A bez toga nema ni "autorskog filma" ni "umetničke dubine", a bez njih ni hvalospeva kritičara.

Film je sinteza filmskih citata popularnih marksističkih predstava o Americi i kapitalizmu koji su toliko glupi da vam se često čini da je reč o parodiji tih stavova i podsmevanju istima, i nelogičnosti koje treba da tu celu marksističku rasklimatanu šklopociju održe sa glavom iznad vode (kao Wendina krađa ili propust da proda svoj krš). Recimo, jedan od dva pozitivna lika u flimu je klošar koji beži sa Aljaske i koji našoj Wendy daje savete gde tamo može najbolje da se zaposli (naravno, kao što kaže lucidna autorka, to je bilo pre Sare Pejlin. Sad verovatno ne može. Verovatno bi sada post-izborna Wendi morala da vesla čamcem do Obećane zemlje Havaja). Taj pozitivac je inače bio vozač nekog skupog bagera. Napio se sa društvom, uključio mašinu i krenuo njome kroz gradilište rušeći sve pred sobom, i tako su se sjajno zabavljali, onako pijani i drogirani, on ih je sve vozio, a onda metar-dva pred neki jendek iskočili iz bagera i pustili ga da se surva u rupu. I tako je uništio stotine hiljada dolara korporativne imovine, ali rediteljka istovremeno nije smela da dozvoli da neko nastrada kao posledica neodgvornosti te drogirane budale, pošto ona mora da bude pozitivac. Svi su zgodno "iskočili" u poslednjem trenutku, a uništenje korporativne imovine do koje je došlo - pa to ne da nije zločin nego je skoro dužnost (istu stvar vidimo kod Wendy, ona je tako slatka, a da bi je učinila još slađom i dopadljivijom, rediteljka je prikazuje kao sitnog lopova. To je naime "progresivna etika"). Drugi pozitivac je Stari Indijanac koji radi na privatnom parkingu u mestu gde našu Wendy zateknu nevolje. On je presrećan što može da radi od 8 ujutro do 8 uveče svaki dan (!) kao čuvar parkinga, pošto je njegov prethodni posao podrazumevao da radi svaku noć (!!!). Indijanac objašnjava Wendy kako je tu postojala neka pilana, ali poslednjih godina je ona zatvorena i sve je otišlo dođavola i niko nema posla. Prosečnom ljubitelju "umetničkog" saopštavanja "istine o Americi", kakvih sam poznavao podosta u sali, verovatno nije preostalo ništa drugo nego da zaključi da je Amerika gora od svakog Gulaga. Jadna Wendy, jadna Lucy, jadni matori Indijanac, jadni klošar-bagerista. Sve žrtve sistema. A budžovani jedu kavijar i izležavaju se. Da budem iskren, nekoliko njih (ženinih drugara, filmskih kritičara/čarki) mi je to u poverenju i priznalo. Film je nekima od njih "otvorio oči", a nekima, "obaveštenijima", bogami samo potvrdio ono što su već znali.

Ipak, jedan od njih, najmanje prosvetljen ovim petparačkim filmskim marksizmom, a više inteligencijom i zdravim razumom, po nevolji i predsednik jednog od žirija festivala, rekao mi je ono što sam i sam sebi priznao pet minuta kasnije, dok sam izlazio napolje: "čoveče, baš si baksuz, došao si da vidiš jedan film na celom festivalu, i naišao na ovo".