TR i NTR u svetu

Kad bi svetski političari bili u konkurenciji za tržišno rešenje godine, ova godina bi mogla proteći i bez dobitnika. Utrkivali su se ko će spremnije da reaguje na finansijsku krizu, ako se pod reakcijom podrazumeva širenje ingerencija države i nekontrolisano trošenje budžetskih para. Netržišno rešenje u tako jakoj konkurenciji bih ipak dodelio Georgeu Bushu, zbog pojedinačne mere pomoći automobilskim fabrikama u načina na koji je to urađeno. Nakon što je Kongres odbacio plan, Buš je odlučio da zaobiđe zakon i pomoć upakuje u prethodni, već odobreni paket pomoći finansijskom sektoru od 700 milijardi. U objašnjenju promrljao nešto u smislu da "Kongres nije ispoštovao volju naroda" te zato mora to tako da uradi, što ne samo da je pogrešno jer njegov posao nije da tumači volju naroda nego poštuje propisane procedure, nego je čak i ta volja naroda bila izmišljena jer je po raznim istraživanjima većina od najmanje 60% bila protiv pomoći auto fabrikama. Tako je GWB stavio tačku na neslavnu karijeru koju je pre osam godina počeo u sasvim suprotnom korneru, smanjivanjem poreza i obećavanjem skromne spoljne politike. A nadamo se da su i Republikanci stavili tačku na u ovih osam godina dominantan neokonzervativni koncept "big government" konzervativizma i "national greatness" konzervativizma".

Za tržišno rešenje konkurencija je mnogo slabija, ali na kraju godine kao favorit se izdvojila Angela Merkel i njen ministar finansija Peer Steinbrueck. Merkel nije Margaret Thatcher, ali u sveopštem ludilu ona je bila ta koja je, uz pomoć ministra finansija, sačuvala malo zdravog razuma i stopirala mere koje su predložili ostali evropski lideri. Evo intervjua Steinbrucka i jučerašnjeg njegovog članka u Wall Street Journalu gde poziva na oslanjanje na automatske stabilizatore umesto na aktivnu kejnzijansku fiskalnu politiku koja je, kako kaže, u prošlosti jedino služila gomilanju deficita uz sumnjive efekte. Evropske zemlje vode nezavisnu fiskalnu politiku, ali kada se fiskalna politika koristi za makroekonomske ciljeve onda ona, pošto imaju zajednički valutu, ima smisla jedino ako se vodi sinhronizovano. Zato je ostalima neophodna Nemačka. Evropska komisija je već naglasila da zbog ozbiljnosti situacije uobičajeno ograničenje budžetskog deficita od 3% sada može biti rastegljivo, ali bez Nemačke će se ostale zemlje EU mnogo teže odlučiti na fiskalne stimulanse i deficitarnu potrošnju. Sa druge strane, cinik bi rekao da u politici efekti nisu ni važni, važne su mere. Za narod je važno da političari preduzimaju nekakvu akciju, za političare je važno da troše. Zato neće biti čudo ako ostatak EU nastavi sa akcijom i bez Nemaca, ali eto bar smo u poslednjem trenutku dobili neke neočekivane kandidate za tržišno rešenje godine.