Pages

05 December 2008

Wendy i Lucy

Na nagovor svoje žene išao sam na ovogodišnji festival autorskog filma u Beogradu da gledam jedno nasumično izabrano ostvarenje tih njenih "kreativnih autora". I, evo samoproglašeni filmski kritičar Tržišnog rešenja, izveštava šta je tamo video.

Dakle, ostvarenje se zove Wendy i Lucy, rediteljke Kelly Reichard, i spada bez ikakvog preterivanja u najgluplje filmove koje sam ikad video - dovoljno da ga grupa idiota koji sebe nazivaju filmskim kritičarima počasti epitetima tipa "osećajno", "angažovano" "potragom za boljom i lepšom ne-korporativnom Amerikom" itd. Radnja je ukratko sledeća: gospođica Wendy sa svojim psom ženskog pola Lucy putuje svojom polovnom Hondom Akord iz države Indijana gde nema posla za nju (zašto, kako?), na Aljasku, sa jedva 500 dolara u džepu. Zaustavlja se u jednom mestašcetu u državi Oregon, gde joj se kvari auto, pas nestaje posle njenog incidenta sa krađom u prodavnici (ispred koje ga je ostavila), i posle nekoliko peripetija ona odustaje od svog plana i doživljava poraz, morajući da ostavi psa vlasniku koji ga je u međuvremenu pokupio, i da ode. Film predstavlja pokušaj takozvane "društvene kritike" prikazivanjem nesrećne sudbine otuđenih, siromašnih i neprilagođenih osoba u surovoj Americi.

Međutim, najiritantnije u ovom filmu nije ta njegova izanđala ideologija, nego njegova neviđena glupost. Wendy sa 500-600 dolara u džepu pokušava da uštedi tako što krade u samoposluzi jabuke i kruške, pa je uhvate i pošalju u policiju gde mora da plati globu. Zaista, da putujete na Aljasku kolima, teško da biste mnogo uštedeli kradući jabuke u prodavnici (možda pola dolara) i teško da bi vam takva "ušteda" uopšte mnogo trebala. Ali, kako bismo onda imali tužnu priču o propaloj siromašnoj devojci koju surovi sistem uništava? Prosto - žena ima kola, makar i polovna, ali nema para za jabuke i kruške (i hranu za kuče). Što da ne...Ako drukčije ne može da se saopšti "prava istina" o divljem kapitalizmu...No, dobro, kako god bilo, policija je odvodi na saslušanje, njen pas koji je vezan ispred prodavnice u međuvremenu nestaje, i kad je posle pola dana maltretiranja puste na slobodu uz globu, ona se daje potragu za Lucy. U međuvremenu dovozi pokvarena kola kod lokalnog majstora i ovaj joj traži 270 od njenih 500 i nešto dolara. Na kraju nalazi psa, ali i otkriva da su kola sasvim propala i da bi popravka koštala 2 000 dolara, više od cene samih kola. I ona onda počinje da plače, jadna devojka, nema para ni za hranu za sebe ni za svog psa, nema kola kojima može da nastavi put, majstor traži da skloni svoju šklopociju sa njegovog kanala jer mu zauzima prostor...Šta će, kud će, ostavlja nevoljno Lucy kod novog gazde koji ima lepo dvorište, obećava da će se vratiti po nju kad zaradi malo para i uskače u teretni voz koji ide nekuda (Aljasku, Indijanu...vrag bi ga znao?) i odjahava u sumrak...

Ali, čekajte, šta je sa kolima? Svaki pravi srpski korisnik polovnih auta bi odmah znao da i za najveći krš možeš da uzmeš nešto para, makar za rezervne delove. Ako njen auto vredi 2000$, garantujem da bi svaki majstor dao bar 400-500& za njega, zbog rezervnih delova i limarije koje može da proda na nekom otpadu. Što nije prodala auto onom svom majstoru (koji je predstavljen kao vrlo kompetntan i dobronameran, taj bi joj sigurno dao fer cenu), keširala 500$ i kupila ako treba avionsku, a ne autobusku kartu za Aljasku, i povela kuče sa sobom, ako joj je baš stalo? Što mora da uskače u teretni voz i jezdi u sumrak u nepoznatom pravcu? Pa, naravno, da se rediteljka držala logike, i setila ove kapitalne cake sa prodajom kola u staro gvožđe, možda bi naša Wendy i bolje prošla, ali onda ne bi bilo tužne priče o ljudskoj sudbini i kritike sistema i kapitalizma koji uništavaju nežne i osetljive dušice koje vole životinje. A bez toga nema ni "autorskog filma" ni "umetničke dubine", a bez njih ni hvalospeva kritičara.

Film je sinteza filmskih citata popularnih marksističkih predstava o Americi i kapitalizmu koji su toliko glupi da vam se često čini da je reč o parodiji tih stavova i podsmevanju istima, i nelogičnosti koje treba da tu celu marksističku rasklimatanu šklopociju održe sa glavom iznad vode (kao Wendina krađa ili propust da proda svoj krš). Recimo, jedan od dva pozitivna lika u flimu je klošar koji beži sa Aljaske i koji našoj Wendy daje savete gde tamo može najbolje da se zaposli (naravno, kao što kaže lucidna autorka, to je bilo pre Sare Pejlin. Sad verovatno ne može. Verovatno bi sada post-izborna Wendi morala da vesla čamcem do Obećane zemlje Havaja). Taj pozitivac je inače bio vozač nekog skupog bagera. Napio se sa društvom, uključio mašinu i krenuo njome kroz gradilište rušeći sve pred sobom, i tako su se sjajno zabavljali, onako pijani i drogirani, on ih je sve vozio, a onda metar-dva pred neki jendek iskočili iz bagera i pustili ga da se surva u rupu. I tako je uništio stotine hiljada dolara korporativne imovine, ali rediteljka istovremeno nije smela da dozvoli da neko nastrada kao posledica neodgvornosti te drogirane budale, pošto ona mora da bude pozitivac. Svi su zgodno "iskočili" u poslednjem trenutku, a uništenje korporativne imovine do koje je došlo - pa to ne da nije zločin nego je skoro dužnost (istu stvar vidimo kod Wendy, ona je tako slatka, a da bi je učinila još slađom i dopadljivijom, rediteljka je prikazuje kao sitnog lopova. To je naime "progresivna etika"). Drugi pozitivac je Stari Indijanac koji radi na privatnom parkingu u mestu gde našu Wendy zateknu nevolje. On je presrećan što može da radi od 8 ujutro do 8 uveče svaki dan (!) kao čuvar parkinga, pošto je njegov prethodni posao podrazumevao da radi svaku noć (!!!). Indijanac objašnjava Wendy kako je tu postojala neka pilana, ali poslednjih godina je ona zatvorena i sve je otišlo dođavola i niko nema posla. Prosečnom ljubitelju "umetničkog" saopštavanja "istine o Americi", kakvih sam poznavao podosta u sali, verovatno nije preostalo ništa drugo nego da zaključi da je Amerika gora od svakog Gulaga. Jadna Wendy, jadna Lucy, jadni matori Indijanac, jadni klošar-bagerista. Sve žrtve sistema. A budžovani jedu kavijar i izležavaju se. Da budem iskren, nekoliko njih (ženinih drugara, filmskih kritičara/čarki) mi je to u poverenju i priznalo. Film je nekima od njih "otvorio oči", a nekima, "obaveštenijima", bogami samo potvrdio ono što su već znali.

Ipak, jedan od njih, najmanje prosvetljen ovim petparačkim filmskim marksizmom, a više inteligencijom i zdravim razumom, po nevolji i predsednik jednog od žirija festivala, rekao mi je ono što sam i sam sebi priznao pet minuta kasnije, dok sam izlazio napolje: "čoveče, baš si baksuz, došao si da vidiš jedan film na celom festivalu, i naišao na ovo".

4 comments:

duca said...

Nisam gledao film a ne znam ni da li je ovako nešto moguće. Ali možda treba reći i nešto drugo. Da je u Americi minimalna satnica $7, pa se računicom lako dolazi do cifre od nekih 1000 dolara mesečno uz radnu nedelju od 40 sati. Naravno radi se o poslovima za koje ne treba ni dan škole, pa je i tada često ta cifra nešto veća. Nešto nisam baš siguran da neko od tih ljudi što prigovaraju ima plat od 70 000 dinara ili da zna nekog ko ima toliku platu u Srbiju. A ne treba se zavaravati ni da je u Americi život skuplji nego tu, obično je sve jeftinije. O tome kakvu veštinu(popularno nazvanu plavi koverat) predstavlja nalaženje bilo kakvog posla u Srbij neću ni da govorim...Znači bolje nam je a gledamo svoju muku, da se ne zanosimo umetnošću ;)

mileusna said...

Film je nerealan od samog početka, Honde se ne kvare. ;)

Ivan Jankovic said...

Da, najnerealnije od svega je sto je film pravljen u trenutku kad je nezaposlenost u US bila ispod 5% i kad nije imao posla samo onaj ko nije hteo da radi. A mi gledano nezaposlenu osobu koja mora da ide na Aljasku da bi nasla posao, sa sve Hondom (odakle joj kao nezaposlenoj?)

mileusna, slazem se sa opaskom o ne-kvarenju:), tim je sve nerealnije, trebalo je da bude Ford:))

Gavrilo said...

"A budžovani jedu kavijar i izležavaju se" - do SUZA ste me nasmejali, Ivane - hvala!