Samuel Huntington, RIP

Vest je nekoliko dana stara, saznao sam sa zakašnjenjem. Evo lepog članka Fouda Ajamija, evo i vrlo dobar sažetak u Economistu.

Kod Huntingtona ima dosta realističnog libertarijanizma. Najviše mi se sviđa što nije naseo na vigovsko tumačenje istorije i kupio priče o nezaustavljivom progresu i neminovnom širenju liberalne demokratije u svetu. Umesto toga je početkom 1990-ih, pošto je ideološki sukob bio završen, predvideo novi, civilizacijski sukob i ispostavilo se da je bio bliže istini od većine drugih teoretičara. Današnja politička teorija počinje, kao ekonomija, od racionalnog izbora, ali kako to primeniti na razumevanje civilizacije, kao što je arapska, gde su bombaši samoubice svakodnevna pojava? Neke civilizacije ne rasuđuju na racionalnim principima, ali to se na zapadu teško shvata. Kad se elementi neracionalnosti pomešaju sa pshihologijom mase, dobijemo populaciju koju je teško razumeti i režime sa kojima ne znamo kako treba postupati. I to će da potraje dok se nešto dublje u tim civilizacijiama ne promeni. Za početak dok većina ne prestane da misli da samoubistvo radi ubistva neprijateljskih civila zaslužuje divljenje. Demokratizacija tu nije od velike pomoći, ali bi možda, i ne mislim ovo uvredljivo, neki oblik prosvetiteljstva mogao da pomogne.

Druga stvar kod Huntongtona se tiče očuvanja američkih vrednosti. Danas se smatra politički nekorektnim i pričati o tome, ali Huntington je tvrdio da je američka civilizacija zasnovana na protestantskoj etici koju ostatak sveta malo teže prihvata. Melting pot funkcioniše dok se manjina uklapa u većinu, ali sa rastom imigracije to prestaje da bude slučaj. Mislim da će se i tu ispostaviti da je bio u pravu, da će Amerila u budućnosti biti sve manje različita od ostatka sveta i to zato što je sastav imigracije drastično promenjen. Do polovine 20. veka većina imigracije je bila iz severne Evrope, a danas je ubedljivo najveći deo novih imigranata iz Južne Amerike, Indije i Kine. Tu ulazi u igru ova kulturološka razlika, koju bih ja radije posmatrao jednostavnije, kao razliku u glasačkim preferencijama. To su novi glasači, već u prvoj ili drugoj generaciji, koji kreiraju tražnju za određenim politikama u ekonomskim i drugim pitanjima. Već ove godine su na izborima glavne uloge na obe strane igrali populisti, Obama, McCain, Hilary, Huckabee. Istraživanja pokazuju da recimo Latino glasači redovno podržavaju najpopulističkije kandidate i u drugoj ili trećoj generaciji, a njihov udeo je 15% i raste. Možda oni svi u četvrtoj generaciji postanu libertarijanci, razlika nije genetska nego kulturološka, ali za sada se to ne dešava. I izgledi su da će se dešavati sve manje, jer što je udeo ove imigracije veći, to je manji efekat prihvatanja nekada dominantnih vrednosti.

Postoji jedna iluzija u Americi da institucije slobode, svojine i preduzetništva postoje zato što su ih Očevi osnivači tako osmislili. Jesu, ali one ostaju u životu ne zato što su zapisane u kamenu nego zato što ih društveno tkivo još uvek uglavnom podržava. To je danas već mnogo manje nego pre sto godina i što više ta tradicija slabi, više će se menjati i formalne institucije. Bez obzira što je imigracija čisto ekonomski dobra stvar, ja sam, kao i Huntington, pesimističan u pogledu budućnosti liberalizma i slobodnog tržišta u Americi. Sa ovom konstantnom promenom glasačkog tela, nove Obame i McCaini će biti sve verovatniji od novih Reagana.