Mali Satana i progresivci

Izrael je juče izvršio razmenu jednog poznatog libanskog zatvorenika za tela dvojice svojih vojnika koje su kidnapovali teroristi Hezbolaha pre dve godine. U Izraelu je sada dan žalosti.

Međutim, kada čitate vesti vodećih zapadnih medija nećete saznati mnogo ko je taj libanski zatvorenik. U tekstu koji potpisuje Asociated Press on se ne spominje, samo se sugeriše da je to verovatno neki politički zatvorenik, jer u "izraeslkim zatvorima ima oko 10 000 palestinksih zatvorenika, što je za njih vrlo emocionalno pitanje". Da, zaista emocionalno pitanje. U tekstu AFP u kome se opširno prenosi atmosfera slavlja u Libanu zbog oslobođenja ovog zatovrenika, izdašno citira njegopva majka i rođaci koji nisu mogli da sačekaju da ga vide, njegovi sugrađani koji ga nazivaju herojem, govori se o ratu pre 2 godine gde je "poginlo 160 Izraelaca uglavnom vojnika i 1200 Arapa uglavnom civila" (čitaj: Izrael teroriše narod, Hezbolah se herojski bori s moćnom armadom)i tek u jednoj kratkoj, šturoj rečenici pred sam kraj tog hvalospeva uzgred se napominje da je osuđeni imao 17 godina (zabludeli klinac!) kad je osuđen za trostruko ubistvo u Izraelu. Bez iakkvih detalja koji su inače toliko dragi zapadnim novinarima.

Međutim, čovek koji je pušten iz zatvora je niko drugi Samir Kuntar, poznat po tome što je u izraelskom zatvoru ležao na doživotnoj robiji zbog bestijalnog ubistva porodice Haran u gradu Naharija 1979, pri čemu je najpre upucao u leđa Danija Harana a onda ga zadavio na očigled četvoorgodišnje ćerke, kojoj je onda razbio glavu kundakom puške. Taj čovek je sada oslobođen, i dočekan je kao heroj u rodnom Libanu, a i na palestinskim teritorijama; "umereni" predsednik Abas je organizovao miting dobrodošlice Kuntaru u Ramali i poslao mu sa Malte, gde je u zvaničnoj poseti, pozdravni telegram! Zvaničnik Fataha i Abasov savetnik Abdel Rahman nazvao je Kuntara "velikim borcem". Zaista, veliki borac sa herojskim delima iza sebe!

Od mržnje arapskih ekstremista prema Izraelu samo je veća mržnja zapadne Inteligentsiae i medija prema Americi, i Izraelu kao njenom proxy-ju na Bliskom Istoku. Veliki Satana i Mali Satana...

P.S. Kao dodatak prethodnom pasusu, evo kako New York Times pod naslovom "U Libanu očekuju heroja u zamenu za izraelske vojnike" opisuje našeg heroja: "Perhaps Israel's most reviled prisoner, Samir Kuntar, will return to a hero's welcome when he crosses into Lebanon this week, 29 years after he left its shores in a rubber dinghy to kidnap Israelis from the coastal town of Nahariya.

That raid went horribly wrong, leaving five people dead, a community terrorized and a nation traumatized. Two Israeli children and their father were among those killed." Čik neka čitalac pogodi ko je koga ubio, zašto i kako, kada je operacija kidnapovanja jevrejskih civila "krenula naopako".

Siromaštvo, nejednakost i Hajekova teorema

Jedna od debata koje su dominirale u prvoj polovini ove decenije u teoriji ekonomskog razvoja bilo je pitanje uticaja ekonomske globalizacije na siromaštvo i nejednakost u svetu.

Spor koji je ovde ranije spominjan između Sala-I-Martina i Milanovića ostao je kao neka paradigma svih sličnih sporova: zagovornici globalizacije su navodili podatke ili procene o smanjenju siromaštva i nejednakosti u poslednjih 30 godina kao dokaz da je globalizacija koristila najsiromašnijima, dok su kritičari tražili podatke koji govore suprotno da bi dokazali da je ista bila štetna.

Ipak, kao i obično u ekonomskoj teoriji, suočeni smo sa onim što je zovem "Hajekova teorema" - "nije problem da prikupimo dovoljno podataka da bismo testirali teorije, nego da smislimo dovoljno teorija da bismo objasnili podatke koje već imamo". Nije problem da li je ili nije recimo "globalno siromaštvo" poraslo i čija kalkulacija PPP dohotka je preciznija, nego šta konkretno znači "globalno siromaštvo" ili još bolje "globalna nejednakost" i koliko su kao kategorije pogodne za bilo kakvu analizu efekata globalizacije. Zaista, da pretpostavimo da nema spora oko empirijskih činjenica, da recimo Milanović i svi drugi levičari priznaju da su globalno siromaštvo i nejednakost drastično opali sa globalizacijom - šta bi to tačno značilo/dokazivalo o uticaju globalizacije na ove fenomene? Ili kad bi se nesumnjivo dokazalo da jesu porasli? Kakve bi to implikacije imalo po "atribuciju" kapitalizmu tj. globalizaciji takvog stanja stvari?

Da bi bilo jasnije na šta mislim, pretpostavimo da podsaharska Afrika beleži ekonomsku stagnaciju i porast stope ekstremnog siromaštva poslednjih decenija (kao što beleži). Istovremeno, kontinent je skoro potpuno isključen iz tokova globalizacije svetske privrede i zakočen u jednom primitivnom socijalističkom sistemu i diktaturama. No, sve to se dešava u eri globalizacije u drugim krajevima sveta. U kakvom je odnosu afričko siromaštvo sa globalizacijom? Teško je reći. Zašto onda koristimo siromaštvo ui Africi kao argument, tj inkorporiramo ga u baze podataka "svetskog siromaštva" koje onda koristimo za "atribuciju" siromaštva (ili nejednakosti) kapitalizmu?

Druge zemlje, poput Kine, Indije, azijskih tigrova ili istočnoevropskih zemalja snažno napreduju a uključene su u globalizaciju. Očigledno, ona njima ne smeta. Takođe, od zemalja koje su snažno privržene ekonomskoj globalizaciji nejednakost u nekima raste, u nekima opada, a u nekima stagnira. Kakve zaključke iz ovoga možemo izvesti? Očigledno, siromaštvo opada sa globalizacijom, jer da nije tako očekivali bismo da Estonija, Poljska, Singapur ili Indija postaju sve siroamšniji, a Severna Koreja, Kuba ili Zimbabve sve bogatiji, što belodano nije slučaj. Moguće je i da neki drugi faktor osim globalizacije vodi ovako divergentnim rezultatima, tj da nije globalizacija uzrok bogatstva. Ali, ona svakako nije uzrok siromaštva. A za nejednakost je mnogo komplikvanije dati makar i ovako uopšteno objašnjenje - nije jasno zašto bi stepen nejednakosti rastao recimo u Kini a ne i u Mađarskoj.

Dakle, vraćamo se staroj austrijskoj poenti o besmislu statistike, i ekonomske analize koja barata agregatima i prosecima, pa i one koja agregira i uprosečuje "svetsko siromaštvo". Ono što nam treba je uzročno-posledično objašnjenje veze između tipa institucionalnog poretka i određenih ekonomskih rezultata koji iz toga slede, a ne nejasne prosečne magnitude i još nejasnija njihova atribucija globaliazciji, kapitalizmu, tržištu itd. Činjenica da je Afrika siromašna u eri globalizacije je analitički potpuno bezvredna, ako ne specifikujemo institucionalno okruženje u kome postoji i produkuje se to siromaštvo. Tek kad vidimo kakav je sistem, stepen vladavine prava, porezi, spoljnotrgovinski režim itd u zemljama koje su siromašne možemo da donosimo bilo kakve zaključke o uzrocima i posledicama. Još je besmislenije praviti statističke podatke o svetskom siromaštvu i iz njih izvoditi bilo kakve zaključke iste vrste.

Ergo, teorija, a ne podaci...

Srpska Maggie

Jedan od preduslova za pravljenje koalicije sa SPS i PUPS je bio i povećanje penzija. Ministarka finansija sada taj detalj dovodi u pitanje. Sa punim pravom. Tvrdi da neće finansirati penzije prihodima od privatizacije već da će taj novac ulagati u infrastrukturu i u reformu penzionog sistema. Neće prodavati stan da bi otišla na letovanje. Ne kaže ni da je moguće povećati penzije ako se povećaju redovni prihodi jer kaže da do 2010. nije moguće povećati akcize na duvan. U isto vreme tvrdi da želi da smanji akcize na naftu da bi pomogla u obuzdavanju inflacije. Ne pada joj na pamet ni da se zadužuje u inostranstvu za isplatu penzija a planirano domaće zaduživanje ne bi moglo da pokrije troškove povećanja penzija. Drugim rečima, ništa od značajnog povećanja penzija. Ipak, Rasim Ljajić je danas najavio povećanje od 10 odsto za septembar. Pošto je po sredi političko a ne tehničko pitanje, moguće je da će Ministarka Dragutinović biti u vladi kraće od njenih kolega. Ja joj iskreno želim pun mandat.

Precenjeni dinar

Nebojša Katić kaže:

Проблеми српске економије неће се решити снижавањем пореза или царина, а буџет ће се изложити додатним искушењима. Ако нешто треба смањити, онда би то морала бити вредност динара у односу на евро. Не постоји ниједна мера пореске политике која може неутралисати негативне последице либерализације капиталних токова и прецењеног динара.

Ako je dinar precenjen, kako onda objašnjava to što je mesečni izvoz porastao sa oko 300 miliona, na više od milijardu dolara za samo tri i po godine?

Na kraju krajeva, najbolji pokazatelj toga da li je dinar precenjen ili potcenjen je kretanje deviznih rezervi. Ako se devizne rezerve povećavaju, teško je tvrditi da su toliki ljudi budale jer prodaju evre kako bi kupili preskupe dinare. A, evo kretanja deviznih rezervi od 1.1.2000. do danas:

Jeste, jedan deo rasta obe serije se može pripisati padu dolara, ali devizne rezerve su skočile sa par stotina miliona na skoro 16 milijardi dolara. Sve u svemu, da je dinar precenjen, ljudi bi ga prodavali i kupovali evro, a ne bi se dešavalo obrnuto.

Kada rezerve budu padale jedno 6 meseci, onda ima smisla govoriti o prejakom dinaru.

Na početku beše marama

Više puta smo pričali o političkom sistemu u Turskoj. Koliko sam ja shvatio, Slaviša i Marko veruju da je u redu da se vojskom ograničava demokratija odnosno da se nameće sekularizam. Ja kažem nameće oni bi verovatno rekli brani, ali svi otprilike znamo šta to znači. Uglavnom politička situacija u Turskoj je sada jako interesantna. U toku je proces pred ustavnim sudom koji će verovatno rezultirati zabranom vladajuće islamske partije (sama osvojila 49% na prošlim izborima) zbog narušavanja sekularnog opredeljenja države. Realno je očekivati da će oni odmah formirati novu stranku (možda više frakcija) ali će predsedniku i premijeru Turske kao i mnogim istaknutim članovima biti zabranjeno bavljenje politikom na neko vreme. Verovatni rezultat će biti novi vanredni izbori na jesen.

Izgleda da je prirodan sled stvari da se prvo zabrani nošenje marama na univerzitetima da bi se zatim menjala vlada sudskim dekretom. Koji je rezultat vojničke kontrole vlade u Turskoj? Neizvesnost. Ustvari jedino je izvesno da imaju puč na deset godina. Trenutna vlada ima podršku građana i ostvaruje fantastične ekonomske rezultate ali to nažalost nije dovoljno ubedljivo grupi oficira koji glume čuvare svetog grala. Nemojte pogrešno da shvatite ulogu turske vojske. Ona ne brani individualne slobode već nameće kolektivnu obavezu pridržavanja sekularizma svim građanima.

Ukoliko zaista dođe do zabrane vladajuće političke partije u Turskoj to će dati opravdanje političarima u EU da prolongiraju njen prijem. Konačno, pitanje je koliko dugo će većina ljudi u Turskoj trpeti maltretiranje od strane vojske i kakav bi režim hipotetička islamska revolucija mogla da proizvode.

Poreske stope na zarade

Moj tekst o najavljenom menjanju poreskih stopa u Biznisu.

Oduzimanje starateljstva?

Već dugo vremena mi posebno idu na živce priče o tome kako je nužno što pre doneti novi Zakon o bezbednosti u saobraćaju. Ajde zatvor i veće novčane kazne, ajde čak i kazna za razgovor mobilnim, ali konfiskovanje vozila, oduzimanje dece? Ej, bre Zakonom o bezbednosti u saobraćaju propisati oduzimanje starateljstva nad detetom!

Da li je profesor Vujanić normalan? Da li uopšte ima predstavu o tome sa čime se igra?

Demokratizacija pozorišta

Pošto se javno mnjenje zgražava, treba neko da stane i u odbranu Boška Ničića, gradonačelnika Zaječara koji je ukino lokalno pozorište. Ako ćemo pravo Ničić nije ukinuo pozorište, nego je prestao da ga plaća iz budžeta grada. To je, naravno za pohvalu. Ali možemo ići i dalje i reći da je Zaječar demokratizovao pozorište. Zašto bi nekoliko stranačkih funkcionera u gradskoj vlasti raspoređivalo novac po svojoj volji? Dajte narodu da odluči kako se njegov novac troši. A zaječarski narod je do sada očigledno odlučio da ne plaća glumce.

Ja mislim da je pozorište je jedna od najgorih svetih krava danas, pre svega zbog raširene prakse da se pozorište izjednačava sa kulturom ukupno. Razlog je možda to što pozorište jeste nekada bilo glavni vid zabave. Ali u međuvremenu je izmišljena štamparska presa, masovno i sve jeftinije štampanje knjiga, nastala je klasična a onda i drugi vidovi muzike, izmišljen je film, radio, nosači zvuka, televizija, internet, moda, sport. U takvoj konkurenciji normalno je da pozorištu opada uticaj. Ali ljudi pozorišta su nekako uspeli da nas ubede da su oni ovaploćenje kulture, da kultura počinje i završava se sa pozorištem. U stvarnosti je pozorište danas, i finansijski i sadržajno, jedan vrlo mali procenat aktivnosti koje se mogu svrstati u kulturu. Kada ne bi bilo državno sponzorisano, bilo bi ga tačno onoliko treba -- a to je vrlo malo.

U vreme Adama Smitha profesori su na univerzitetima držali predavanja tako što je student pri ulasku u učionicu najpre ubacio novčić u šešir. Profesor je određivo cenu i tako je svako pojedinačno predavanje bilo plaćeno tačno koliko treba. Ali to je istovremeno bio najbolji znak da to šta profesor ima da kaže, nekome vredi. Ako pozorišni glumci ne mogu to isto da urade, postavlja se pitanje opravdanosti njihovog postojanja. Adam Smith bi to shvatio kao znak da je vreme za promenu zanimanja.

Koridor 10

B92 javlja da danas počinju radovi na Koridoru 10, na deonici između Preševa i Vladičinog Hana.

Moj odnos prema srpskim autoputevima je prilično ambivalentan. Sa jedne strane, naravno da su putevi bitni. Takođe, naravno da bi bilo dobro da Srbija ima pristojne autoputeve.

Ali, sa druge strane, postavljam pitanje opravdanosti. Putem od Soluna do Beograda sam prošao u petak pre podne. Mogu samo da kažem - nigde žive duše. Autoput kroz Makedoniju je avetinjski prazan, stao sam na jedan parking na par minuta, NIKO nije prošao pored mene dok sam stajao, u sred letnje sezone. U Srbiji je situacija malo bolja, ali opet je put koji postoji sasvim dovoljan. Jeste problem kada se naiđe na kamion, ali nije problem preticanje, osim malo kroz Grdeličku klisuru.

Putem ka Sofiji nisam išao skoro, ali slutim da je slična situacija. Manje - više je isto i ka Mađarskoj. Pre par meseci sam tuda vozio i ni u jednom trenutku nisam posmislio da su tri trake malo.

Sa druge strane, po gradovima su gužve i to ne samo u Beogradu. Dakle, da se ja pitam, ja bih sredstva za infrastrukturu uložio primarno u završetak obilaznice oko Beograda, kao i u izgradnju još 2-3 mosta u Beogradu. Takođe, ne bih uopšte išao na izgradnju autoputeva punog profila (po tri trake sa obe strane, međusobno odvojene), već u izgradnju puteva sa 4 ili čak samo 3 trake. Mislim da su takvi putevi dosta jefitniji, a realno nema potrebe za punim autoputevima. Takav put bi bio sasvim dovoljan od Beograda do Požege, kao i za deonicu Kragujevac-Batočina.

Kako šarmirati ekonomiste?

Greg Manikw u editorijalu za NYT nudi osam poruka koje bi političari mogli da koriste da bi dobili glasove ekonomista. Na toj listi nema poreske ni zdravstvene politike jer oko toga ne postoji širi koncenzus. Ono oko čega se ekonomisti slažu je: Više slobodne trgovine, ukidanje poljoprivrednih subvencija, ostavljanje naftnih kompanija i špekulanata na miru, veće oporezivanje energije, kasnije penzionisanje, dovođenje više obrazovanih imigranata, dekriminalizovanje korišćenja narkotika i subvencije ekonomskom istraživanju. Ovo poslednje verovatno ni on ne uzima za ozbiljno. Osim toga ja se ne slažem jedino sa većim oporezivanjem energije. Ekonomisti se za to zalažu jer bi veća cena uticala na smanjenje potrošnje energije a to posledično na manje gužve u saobraćaju, čistiji vazduh i slično. Ja u ovom slučaju ipak biram niži porez.

Ovi predlozi se mogu koristiti i za šarmiranje ekonomista u Srbiji, naravno pod uslovom da predlažete sve suprotno.

Sindikalac

Toplica Spasojević, predsednik Crvene Zvezde, je u razgovoru za Vreme rekao kako sportske klubove ne treba privatizovati dok se o tome ne izjasni društvo. Dok ono ne odluči šta je najbolje. Toplica vidi sledeće probleme u privatizaciji: "Zato što je u svaki od velikih klubova utkan rad više generacija i teško je izmeriti koliko kome pripada. Koliki je doprinos bivših igrača i navijača. Mislim da bi pored svega društvo više trebalo da se pozabavi stanjem u sportu jer on pomaže ozdravljenju nacije, a mi smo sada svi pomalo bolesni zbog ove tranzicije koja toliko dugo traje."

Na stranu što nas sve naziva bolesnicima koje može da izleči jedino fudbalska terapija i što želi da produži tranziciju za koju kaže da predugo traje, tvrdi da privatizacija nije jednostavan proces. Toplica je kao osnovac koji je poslednjih 20 godina sedeo na ušima pa nije čuo da se privatizacija većine firmi privodi kraju i da su gotovo svi najuspešniji evropski klubovi u privatnom vlasništvu. Proces privatizacije nije previše komplikovan. Koji deo Zvezde pripada Šekularcu a koji Šaviji je manje bitno. Moguće je da će zaposleni i bivši zaposleni dobiti neki procenat od privatizacije kao što je to bio slučaj sa ostalim preduzećima. Ne vidim tu neki poseban problem jer ga i nema.

Toplicu ne brine nedostatak društvene podrške u privatizaciji ili problem u raspodeli vlasnštva kao što tvrdi. Pravi odgovor zašto se kategorički zalaže protiv privatizacije je što želi da poreski obveznici finansiraju preduzeće koje vodi. Evo kako on to slikovito objašnjava: "Kada je reč o Zvezdi i Partizanu...neophodan je svež kapital. U sadašnjim okolnostima to je teško, ali ako se žele veliki rezultati, potreban je veliki novac. Zato je potrebno da se "društvo" više uključi u čitav proces i pomogne da se problemi rešavaju." Kada Toplica kaže pomogne on ustvari misli da taj veliki novac treba da dođe iz republičkog budžeta. Jer na kraju krajeva: "za Zvezdu i Partizan, kao nacionalno vredne klubove, potrebno je naći neko specifično rešenje." Drugim rečima, nema problema da gazduje dokle god neko drugi plaća.

Nije gazda Toplica škrt ni kada su u pitanju manji klubovi. "Na primer, u Nišu koji je veliki grad trenutno nemate gotovo nijedan sportski značajan klub – savezi i grad ili Ministarstvo sporta trebalo bi da naprave analizu šta je najpotrebnije i da pomogne klubove... da pomognu Radnički, na primer, sa milion evra da bi se napravio tim." Ako bi Zvezdu i Partizan pomagao zbog ostvarenih rezultata druge klubove bi pomagao upravo zbog onih neostvarenih. Kada Toplica planira svi dobijaju. Konačno: "Ne treba gledati na privatizaciju kao na rešenje za sportske probleme." Treba gledati u poreske obveznike koji će biti dovoljno glupi da plaćaju fine plate i bonuse fudbalerima i funkcionerima Crvene Zvezde a sve u cilju očuvanja viših nacionalnih vrednosti i svetosavlja.

Teško mi je da poverujem da je ova gomila samoupravljačkih parola potekla od jednog od naših najuspešnijih privrednika. Ako je privatizacija loša za sportske klubove onda je verovatno loša i za ostala preduzeća. Ako je argumentacija Toplice Spasojevića tačna, a nije, trebalo bi da nacionalizujemo i privatne kompanije između ostalog pošto društvo još nije dalo jasan stav o tom obliku vlasničke strukture. Mogli bi upravo da počnemo sa ITM Grupom pošto njihov vlasnik očigledno uživa u samoupravnom okruženju pa mu nacionalizacija verovatno ne bi smetala.

Cena dizela

CEVES u svojoj novoj analizi kaže da su cene goriva bez poreza, u Srbiji više nego igde u Evropi. Nisam proveravao računicu, ali mi deluje kao sasvim tačna. Za mene to uopšte nije iznenađenje. U Evropi ne postoji nijedna naftna kompanija koja je na domaćem tržištu zaštićenija nego što je to NIS u Srbiji, pa je takav rezultat sasvim očekivan.

Međutim, tema ovog posta je nešto drugo - cena dizel goriva. Dizel je oduvek u Srbiji jeftiniji od benzina. Ja sam dugo mislio da je to zato što je jeftinije napraviti dizel nego benzin - nekako mi je delovalo sasvim logično. Međutim, nisam uopšte bio u pravu - benzin bi bio jeftiniji kada poreza ne bi bilo, budući da je akciza na benzin oko 36, a na naftu oko 19 dinara, a da je razlika u maloprodajnoj ceni samo 13-14 dinara. To znači da ovakvom poreskom politikom Vlada stimuliše narod da vozi dizel vozila. Imajući u vidu da dizel motori manje troše gorivo i inače, neke moje računice su govorile da se dizel motor isplati ako se vozi više od 20-ak hiljada km godišnje. Na osnovu toga sam se lično i odlučio za dizel auto, budući da prelazim oko 30 hiljada km godišnje.

Problem je u tome što dizel motori više zagađuju nego benzinci, čak i ako benzin nije bezolovni. Poreska politika naše Vlade je da se zagađivanje realno subvencioniše. Pitanje je - zašto? Odgovor je vrlo jednostavan - zbog privrede i, pre svega, poljoprivrede - kamioni, traktori, kombajni, građevinske mašine, pretežno koriste dizel, pa je to još jedan način "pomaganja domaćoj privredi". Inače, širom Evrope, dizel je nekih 10-ak posto skuplji od benzina.

Špekulanti

Dobio sam e-mail u kojem nekoliko avio kompanija poziva u kampanju protiv naftnih špekulanata. Kažu da cena nafte raste zbog špekulanata i pozivaju ljude na potpis peticije američkom Kongresu za čvršću regulaciju protiv špekulacije naftom i drugom robom. Linkuju i sajt koji to podržava.

Za početak teško mi je da poverujem da oni to stvarno misle: potpisani su CEO-ovi svih najvećih američkih avio kompanija, Delta, United, American Airlines, US Airways, itd. Lakše mi je da verujem u neku zaveru, kao da na primer ustvari traže neke druge beneficije od Kongresa, a ovo je uvod u celu priču.

Teško mi je da poverujem da oni to stvarno misle, zato što su špekulanti ne samo da nisu krivi za rast cene nafte, nego ustvati obavljaju jednu vrlo korisnu aktivnost. Špekulanti kupuju kad je jeftino, a prodaju kad je skupo. Ako je cena nafte sada visoka, špekulanti će prodavati naftu koju su kupili kad je bila jeftina, a to može samo da snižava a ne povećava današnju cenu. Ako špekulanti čak i sada kupuju naftu, to mora da bude zato što očekuju da će cena još više rasti (mada tržište fjučersa ne kaže tako). Ali onda ponovo dorpinose smanjenju oscilacija u ceni, jer će je prodavadi onda kada bude još skuplja. U svakom slučaju špekulanti doprinose ravnanju cene tokom vremena. Kada je jeftino onu kupovinom podižu cenu (što je dobro, jer stvaraju zalihe za crne dane za sve nas), a onda kad je skupo te zalihe prodaju i tako snižavaju cenu.

Špekulante krive mnogi, između ostalih i Barack Obama i John McCain. Ali ako se oni dodvoravaju biračima, zašto to rade CEO-ovi avio kompanija? Ne znam šta je posredi.

Skupa hrana, ne mora da bude šansa

Dejan Jeremić iz Delta agrara, u svom tekstu Skupa hrana šansa za Srbiju, tvrdi da će hrana zbog povećane potražnje u budućnosti sigurno biti još skuplja. Naime, pošto potražnja raste zbog rasta broja stanovnika, rasta životnog standarda i korišćenja hrane u proizvodnji bio goriva, on smatra da će nesumnjivo i cena nastaviti da raste. U suštini ako bi se zadržao ovaj nivo ponude a potražnja poraste, Dejan Jeremić bi nesumnjivo bio u pravu. Ipak, njegova analiza uopšte ne dotiče buduću ponudu hrane i zbog toga njegov zaključak ne mora da bude tačan.

U osnovama mikroekonomije se uči da ukoliko postoji mogućnost dobre zarade u određenoj privrednoj grani da će više ljudi pokušati da tu zaradu ostvari. To će dovesti do veće ponude što će opet uticati na snižavanje cena. Povrh toga, razvoj tehnologije će unaprediti efikasnost proizvođača hrane pa će za 10 godina prinosi po hektaru verovatno biti veći nego što su danas. Kod nas bi i stara tehnologija kao što je navodnjavanje pomogla u ostvarivanju većih prinosa. Kada je cena hrane visoka verovatno će više proizvođača odlučiti da uloži makar u navodnjavanje. Ne treba zaboraviti ni da se u Americi farmeri plaćaju da ne rade, jer proizvode previše hrane.

Imajući sve to u vidu, ja bih rekao da je trenutno poskupljenje hrane privremenog karaktera izazvano naglim skokom potražnje. U narednim godinama, pošto ljudi počnu da reaguju na podsticaje, slobodno tržište će verovatno dovesti do snižavanja cena. Posledično investiranje u poljoprivredu, kada svi to čine, ne mora da bude tako profitabilno kao što to izgleda danas.

Happy end iluzija

Budžet je navodno opet u suficitu. To bi trebalo da nam pomogne da se osećamo bolje. Ministarstvo finansija standardno planira veće rashode i onda ispadne na kraju godine da su odradili sjajan posao. Bolje bi bilo da planiraju niže rashode pa da za taj iznos smanje poreze. Ovako, na kraju godine kada ostvare "suficit" razmišljaju na koji način da potroše pare. To je pre par godina bio slučaj sa Nacionalnim investicionim planom. Ako se novac potroši, onda to i nije suficit. Suficit bi trebalo ili da se vrati građanima ili da se prebaci u budžet za narednu godinu što bi omogućilo smanjenje poreza.

Efraim Kišon je najbolje pokazao kako funkcioniše birokratski mozak. Otprilike javna je tajna da sva ministarstva planiraju 20 procenata više rashode dok finansije planiraju 20 procenata niže. Na obostrano zadovoljstvo uvek se nađu na sredini. Takođe, normalno je očekivati da Ministarstvo finansija neće izvršiti sve isplate koje su planirane. Pošto ni ostali ministri nisu glupi oni tu razliku ukalkulišu na početku godine. Ministarstvo finansija zatim može da se hvali svojom štedljivošću dok su ostali ministri zadovoljni jer su dobili tačno onoliko koliko su i planirali. Konačno, u jednoj priči (ne sećam se kojoj) daje primer ministarstva odbrane u Izraelu, koje organizuje velike manevre i vežbe u decembru. Kada shvate koliko im je novca ostalo trude se da potroše što više da im budžeti za naredne godine ne bi bili smanjeni. Danima ne gase tenkove ne bi li potrošili što više nafte i tako ispunili kvote. Kišon je bio satiričar koji je odlično razumeo podsticaje kojima se rukovode političari. Ova priča oko neplaniranog suficita nije priča sa srećnim krajem, ali eto političari i dalje pokušavaju da nam prodaju ovu happy end iluziju.

Pitanje nafte

Nema razumnih izgleda da u budućnosti možemo pokriti rastuće potrebe za ovim nezamenjivim izvorom energije.

Tako nekako je formulisao problem William Stanley Jevons, jedan od trojice ekonomista koji su 1870-ih reformisali političku ekonomiju u modernu nauku o ekonomiji, uvođenjem koncepata subjektivne korisnosti i graničnog troška. Nezamenjivi izvor energije o kojem je govorio je ugalj, a ovde se može naći "Pitanje uglja", čitava knjiga koju je objavio tim povodom. Predvideo je rast cene uglja, a zatim i potpuno iscrpljivanje resursa.

Zvuči poznato? Da, samo je "nezamenjivi izvor energije" danas nešto drugo. A i ima ih više, iako se u poslednje vreme najčešće govori o nafti, dok je tada ugalj bio ubedljivo najvažniji pokretač industrije. Kao što sada zabrinutost Jevonsa, a i mnogih drugih pametnih ljudi iz tog doba za rezerve uglja izgleda smešno, verujem da će za nekoliko desetina godina današnja zabrinutost za rezerve nafte izgledati smešno. Ne samo zato što nafte još uvek ima više nego dovoljno u odnosu na današnje potrebe, nego što imamo razloga da verujemo da će i dalje biti otkrivani novi izvori energije i da će buduća tehnološka otkrića poboljšavati upotrebu postojećih. Sa Jevonsove tačke gledišta, stvar je jasna -- kad se potroši ugalj, nemamo gde. Razmišljajući 1866. godine, on nema ni naftu ni električnu energiju kao opcije. Ko zna šta sve mi danas nemamo kao opcije.

Subvencije

Biznis: Pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja Srbije Igor Brkanović izjavio je da će država ove godine uložiti oko 20 milijardi dinara za dalji razvoj malih i srednjih preduzeća (MSP) u Srbiji.

Prosto računsko pitanje je: ako 20 milijardi treba da ide u razvoj malih i srednjih preduzeća, od koga onda tu sumu treba oduzeti? Jer od nekoga mora. Mogući odgovori su:

a) Od velikih preduzeća.

b) Od drugih malih i srednjih preduzeća, onih koji nisu na spisku za subvancije.

c) Od ličnih primanja građana.

Voleo bih da znam šta bi činovnici ministarstva zaokružili i kako bi objasnili svoj rezon.

Budžetski deficit

Moj tekst o budžetskom deficitu u Biznisu.

Agencija za mlade, singapurska verzija

Singapur često pominjemo kao jednu od ekonomski najslobodnijih zemalja, ali evo i čime se njihova vlada bavi: ovo je državni sajt za druženje, upoznavanje, e-muvanje. Kažu da je krajnji cilj borba protiv bele kuge.

Klimoglavci

Čedomir Jovanović kaže da se u Srbiju uvodi polupredsednički sistem, pošto Boris Tadić ima nesumnjivi uticaj na vladu. Nije Čeda prvi koji je to primetio, mada mislim da svi greše. Nemamo mi ni predsednički ni parlamentarni a ni polupredsednički sistem. Kod nas vlada partijski sistem odnosno politbiro. Sastanci u Krunskoj su važniji od sastanaka Skupštine. Mislim da bi bilo sjajno kada neka politička partija ne bi primoravala svoje poslanike da potpisuju blanko ostavke. Bilo bi idealno da to prvo učini LDP i tako jasno demonstrira da se ta stanka zalaže za vraćanje dostojanstva parlamentu i poslanicima, koje sada pridev klimoglavci najbolje opisuje.

Izgovor da ljudi glasaju za stranke a ne za pojedince pa zbog toga treba svi unapred da podnesu ostavke ne stoji jer građani nemaju izbora osim da glasaju za stranke. Takođe, strah da će poslanici odstupiti od programa stranke je neprimeren jer ne postoje blanko ostavke stranačkih lidera u slučaju da oni odustanu od originalne platforme. Na primer, Nikolićeva ostavka bi trebalo da bude aktivirana pošto je prvo bio za poništavane SSP a kasnije za potpisivanje. Naravno bilo bi idealno da se uvede dvodomni parlament pa da barem jedan broj poslanika bude biran po većinskom sistemu, ali to je već ustavna kategorija i neće se skoro menjati.

Ali Baba i 40 razbojnika

Koliko me sećanje služi ovo je najbolji ekspoze jednog premijera. Ciljevi su jasno navedeni a sredstva nisu etatistička. Tu su ne samo završetak privatiizacije društvenih preduzeća nego i banaka u državnom vlasništvu, što se inače retko pominje, zatim poljoprivrednog i građevinskog zemljišta, kao i uvođenje konkurencije u komunalne usluge i infrastrukturu. Onda ovo, stara priča ali dobro da je u prioritetima:

Predvidjeno je i ukidanje nepotrebnih propisa kojima se otežava privredni život i pojednostavljenje važećih propisa, zatim povećanje efikasnosti sudskih organa pri rešavanju privrednih sporova, kao i u sprovodjenju stečajnih procedura, ali i privatizacija državnog poljoprivrednog i gradjevinskog zemljišta.

Ja nemam sumnji u samog premijera, naročito ne posle ovog ekspozea, ali on će biti okružen grabljivicama. Cena 26 ili koliko ministara nisu njihove plate i troškovi prevoza, nego što će svako od njih doći sa novim idejama da nešto reguliše, troši ili čuva u strateškom državnom vlasništvu. Dorbo je što je osovina premijer - minisatrstvo finansija ekonomski pismena, ali videćemo kako će se izboriti sa ostalima.

Rat za smak sveta

Ovo je za mnoge (ne nažalost i za mene) sezona godišnjih odmora. Kao i na svakom zabavnom portalu, trebalo bi možda da i mi čitaocima predložimo neku letnju lektiru.

Jedan od mojih omiljenih pisaca je Mario Vargas Ljosa, o kome smo ovde već imali post sličnim povodom prošle godine. Ja sada želim da vas uputim na jednu njegovu knjigu koja jeste prevedena na srpski, ali je, iz meni nepoznatih razloga, ostala u senci njegovih najpopularnijih dela, kao što su Grad i psi, Razgovori u katedrali, Tetka Julija i piskaralo ili Pohvala pomajci. Reč je o po mom sudu njegovm remek-delu "Rat za smak sveta".

Knjiga pokriva period moderne brazilske istorije krajem XIX veka i temelji se na istinitom događaju - jednoj pobuni religioznih fanatika koja je u krvi ugušena. Od tog faktografskog kostura Ljosa pravi svojevrsni tolstojevski ep. Posle revolucije kojom je uklonjena carevina i uspostavljena republika, dolazi do pobune ekstremističkog hrišćanskog bratstva u pokrajini Baija, koji smatraju Republiku sataninim delom i smatraju da je došla era Antihrista, da je smak sveta na vidiku, čemu se mora svim silama suprotstaviti. Oni se naoružavaju i utvrđuju u gradiću Kanudosu, gde im pristižu fanatici iz svih krajeva Brazila da vode sveti rat protiv Satane. Predvodi ih fratar Antonio, sa nadimkom Savetnik, koga slepo obožavaju kao spasioca. Oni odbijaju instituciju građanskog braka, privatnu svojinu, novac, trgovinu, odbijaju da se popisuju, da plaćaju ikakav porez, decimalne mere, i sve ostale Satanine izume. Žive po svim uzusima primitivnog komunizma svojsvstvenog radikalnim hrišćanskim kultovima, zapravo kao velika feudalna hipi-komuna, sanjajući da će iz mora izaći legendarni Kralj Sebastijan iz XVI veka, sa svojom konjicom, da uništi vladavinu Antihrista.

Na drugoj strani, centralna Vlada u Riju smatra da je tu pobunu podstakla Engleska preko svojih špijuna, i šalje Vojsku predvođenu pukovnikom Moreiorom Sezarom, zvanim Kasapin (!) da uguši pobunu. Političari iz Rija su predstavljeni kao korumpirani praznoglavci koji samo ponavljaju mantre o "republici" koje koriste samo kao pokriće za uvećanje svoje moći i političku centralizaciu zemlje. Moreira Sezar je jakobinac koji misli da svi ti političari samo smetaju i da bi njega trebalo postaviti za premijera a Vojsku na mesto partija. On ima već solidan track record gušenja pobuna zbog koga je i stekao svoj nadimak. Još samo da spomenem dva vrlo zanimljiva lika: prvi je engleski radikalni socijalista, a zapravo lopov i ubica koji je pobegao iz zatvora u Barseloni, Galileo Gal (!) koji je oduševljen pobunjenicima iz Kanudosa, i veruje da su oni pravi revolucionari koji će doneti komunizam samo toga nisu svesni te treba poraditi na njihovoj marksističkoj edukaciji, smatra da se sudbina sveta i preokret ka svetskom socijalizmu rešavaju u Kanudosu, putuje tamo da bi se borio na njihovoj strani, ali strada mnogo pre nego što im se pridruži. Jedini "pozitivan" lik u celoj knjizi je Baron de Kanjabrava, predstavnik stare zemljoposedničke klase, koji skoro da otelotvorava političara iz vremena Edmunda Berka - čovek odan parlamentarnim pravilima igre, uravnotežen, obrazovan, sa dubokim gnušanjem prema političkom fanatizmu kako republikanske tako i hrišćanske verzije.

Ono što Ljosu čini toliko osobenim i retkim literarnim genijem nije okolnost da je kao "neoliberalni" kandidat učestovao na predsedničkim izborima, što podržava kapitalizam i globalizaciju i smatra da je uklanjanje Sadama bilo dobra ideja (nađite mi još jednog takvog pisca), već što se u njegovoj literaturi vidi politički mislilac danas vrlo retkog senzibiliteta. Zar nismo navikli da nam se kao veliki pisci "socijalno angažovene književnosti" podmeću ljudi koji po pravilu "razotkrivaju" zloupotrebe moćnika, naličje napretka i bogatstva, koji ustaju u odbranu "potlačenih i siromašnih", koji perpetuiraju mit o plemenitom divljaku, ili brane malog čoveka ili političkog aktivistu od vlasti? Nadasve ljudi, koji uzdižu kao plemeniti idealizam svaku vrstu fanatizma i ludila, samo ako je usmerena protiv moćnika. Koliko je samo Ljosa različit - on brani razum i političku razboritost, žigoše totalitarni impuls u ljudima, bez obzira da li potiče od vlasti ili pobunjenika i otvoreno ismeva radikalni politički "idealizam" i ideju "borbe za spas potlačenih na svetu". Čovek starog kova - ironični, konzervativni" erudita kakvi su recimo Borhes ili Ortega i Gaset. Naravno, ne treba ni sumnjati da je to, uz njegovu sklonost ka liberalizmu i globalizaciji, razlog zašto nikad nije i verovatno neće dobiti Nobelovu nagradu (nije ni Borhes, uzgred budi rečeno, za raziku od recimo Markesa koji ju je dobio pre svoje 50-e godine zahvaljujući prozelitskom širenju Kastrove ideologije po Latinskoj Americi).

Knjiga bi mogla posebno biti blagotvorana onima koji se oduševljavaju raznim latinoameričkim pobunama protiv vlasti i radikalnim revolucijama i slikom Latinske Amerike koju nude "Sto godina samoće" Markesa. Ona pokazuje da se u tom domenu nažalost ništa nije promenilo u poslednjih 100 godina.

Promene u oporezivanju zarada

Janko Guzijan, državni sekretar u Ministarstvu finansija, smatra da nije moguće dalje smanjivati porez na zarade (sa 12 na 10 procenata) bez smanjivanja potrošnje. U intervjuu Ekonomistu on predlaže da se poreska stopa poveća ali da se poveća i iznos neoporezive zarade. Šta to znači? Na taj način najniže zarade bi znatno smanjilo poresko opterećenje zaposlnih sa relativno niskim nivoom zarada (možda čak i dovelo do praktičnog oslobođavanja plaćanja poreza) i time motivisalo zapošljavanje. Ljudi sa većim zaradama bi efektivno bili oporezivani progresivno kroz primenu jedne poreske stope. Evo kako Guzijan to objašnjava:

To bi učinilo oporezivanje zarada progresivnijim i smanjilo opterećenje najnižih zarada, a prihodi budžeta ne bi bili značajnije ugroženi. Da ilustrujem sa dva primera nivoa zarada. Neka stopa poreza iznosi 20 odsto i neoporezivi deo 15.000 dinara. Zarada od 30.000 dinara bi imala efektivnu stopu od 10 odsto, dok bi zarada od 200.000 dinara imala efektivnu stopu od 18,5 odsto.

Ovo u suštini nije loš predlog. Zadržali bi samo jednu poresku stopu što bi sistem i dalje činilo prilično jednostavnim a usput bi motivisali zapošljavanje. Ja nemam ništa protiv oslobađanja građana sa najnižim primanjima od poreza, mislim da je to najbolja vrsta pomoći koju država treba da pruži. Međutim postoji jedan mogući problem sa primenom ovog predloga. Janko Guzijan je skoro najavio smanjenje poreza na kapitalnu dobit sa 20 na 10 odsto. Ukoliko zaista dođe do toga a i do uvođenja poreza na zarade od 20 odsto, ljudi sa najvećim zaradama će jednostavno prijavljivati veći deo svojih zarada kao kapitalnu dobit da bi izbegli dodatno oporezivanje. Ministarstvo finansija bi stoga trebalo da razmotri mogućnost da stopa do određenog iznosa zarade, primera radi milion dinara, iznosi 20 odsto, a da se preko toga naplaćuje niža stopa, koja bi bila jednaka stopi poreza na kapitalnu dobit ili 10 odsto. Ovo ne bi bila neka specijalna novina. Ta vrsta maksimalnog ograničenja postoji kada su u pitanju doprinosi. Iako se doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje naplaćuju kroz neki procenat zarade, preko određenog iznosa zarade (recimo 200,000 dinara) doprinosi se ne naplaćuju. Sličan sistem bi trebalo da se primeni i na poreze ukoliko smanje poresku stopu na kapitalnu dobit kao što su najavili.

Pogledajte primer Hong Konga koji važi za zemlju sa najboljim poreskim sistemom. Hong Kong nema flat tax sistem već progresivno oporezivanje. Iako se smatra da je progresivno oporezivanje destimulišuće u Hong Kongu se pokazalo kao odlično rešenje za proteklih 50 godina koliko se koristi. Hong Kong ima četiri poreskih stopa u zavisnosti od primanja: 2, 8, 14 i 20 procenata, gde najniže zarade plaćaju 2 odsto a najveće 20. Da bi rešili problem izbegavanja plaćanja poreza na visoka primanja uveli su alternativnu maksimalnu poresku stopu od 16 procenata. Dakle ko god želi može da plaća ili svoju poresku stopu uz mnogobrojne i velikodušne odbitke (krediti za stan, obrazovanje, penzije i slično), ili da izabere da plaća 16% bez odbitaka. Posledica je da ljudi sa najnižim zaradama uopšte ne plaćaju porez dok najbogatiji plaćaju 16%. U suštini nije bitno da li imamo flat tax ili nemamo, važno je da poreska stopa nije preterano visoka, kao u Hong Kongu gde je najveća stopa u suštini 16% (u Americi je na primer 35%).

Kada bi gledali samo ovaj primer pomislili bi da je Srbija bolja za investicije od Hong Konga jer je kod nas trenutno najveća stopa 12 procenata. Naravno nismo toliko naivni. Kod nas sveukupno opterećenje na bruto zarade iznosi preko 60%. Građani Hong Konga ne plaćaju obavezni penzioni porez i zdravstvene doprinose. Osim toga ne plaćaju ni carine, porez na dodatu vrednost, porez na kapitalnu dobit ili štednju. Sve što plaćaju je tih maksimalnih 16 procenata.

Predlog Ministarstva finansija kao što smo rekli nije loš ali se bavi manje bitnim stvarima. Da bi se stvarno rasteretile zarade neophodno je pozabaviti se doprinosima za penzijsko i zdravstveno osiguranje a to se može postići jedino reformom ta dva sistema.

Beavis & Butt-head

U Srbiji ima mnogo ličnosti u političkom životu za koje smatram da svojim radom čine veliku štetu građanima i sa kojima se apsolutno ni u čemu ne slažem. Ipak, u većini slučajeva u pitanju su zaista pristojni ljudi sa kojima verujem da bi mogao da se privatno družim, na primer sa Đelićem ili Milosavljevićem. Sa druge strane postoji par ljudi koji kao da su mašinom za putovanje kroz vreme došli iz doba 1948. i koji osim što su štetočine sa sobom nose i ozbiljan karakterni deficit. To su recimo Nenad Cekić i Aleksandar Vasić, krem Radiodifuzne agencije.

Već godinama nam objašnjavaju kako je njihova institucija nezavisna a pritom očigledno sve rade po nalogu vlasti. Kako drugačije objasniti da BK nije dobila frekvenciju a dobila je Avala? Kako objasniti da je Tijanić, koji nije ispunjavao uslove propisanog konkursa, bio sjajan kandidat za direktora RTS dok je Koštunica bio premijer a on njegov savetnik? I konačno kako drugačije objasniti da Tijanić više nije dobar kandidat, osim kao posledicu lošeg političkog rezultata Koštuničine stranke? RRA se često stavlja u poziciju moralnih patrijarha pa tako ne poštuju odluke suda, šire svoj uticaj i tamo gde ne bi trebalo da ga imaju (razvoj programa za kablovsku, satelit, internet) i konačno koriste svoj položaj da prete i ucenjuju one koji se sa njima ne slažu (Veran Matić i sada Tijanić). Teško da ćete danas u Srbiji naći još jedan ovako ljigav dvojac kao što je ovaj što vodi RRA.

Mi na Tržišnom rešenju nikada nismo verovali da RTS treba da bude javni servis i od početka smo ih zvali državna televizija. Ne samo zato što nam je bilo jasno da će političari na vlasti uticati na urednički program, već zbog toga što smatramo da nije neophodno da građani budu primorani da plaćaju za uslugu koju mogu da dobiju besplatno. Bajni argument za uvođenje "javnog servisa", da postoji program koji ljudi žele da vide a koji nije isplatljiv privatnim televizijama, će verovatno i sada odneti pobedu. Teško da će neko tražiti da se RTS privatizuje sada kada je očigledno da predstavlja ništa drugo nego samo još jednu stranačku funkciju. Diskusija će se voditi isključivo oko personalnih rešenja, da li Tijanić treba da ode sada ili malo kasnije i ko treba da ga nasledi.

RTS ne treba privatizovati samo zato da bi smanjili politički uticaj na medije jer bi taj uticaj suštinski postojao i preko privatnih televizija (CNN vs. FOX, Kurir vs. Blic). RTS treba prodati jer vođenje televizije nije državni posao, a naša država to posebno loše radi. Da se vratimo junacima ove priče, RRA takođe treba reorganizovati tako da ne kontrolišu sadržaj programa i da se eventualno bave samo tehničkim stvarima oko frekvencija ili idealno privatizacije istih. Konačno, Beavis i Butthead, nesmenjivi funkcioneri, bi trebalo da sa svojim metodama potraže sreću na smetlištu istorije (da parafraziram Brkića).

Verbalni delikt u Hrvatskoj

I Hrvatska vlada poštujući evropske standarde slobode govora hapsi ljude zbog nošenja ustaških obeležja. Sude im za verbalni delikt. U Americi, sa druge strane, sloboda govora je neprikosnovena. Čudno je kako postojanje nacionalističko socijalističkih partija ne predstavlja problem američkoj ali dovodi u pitanje samo postojanje evropskih demokratija. Kao da su Evropljani podvodljiva deca pa ih treba štititi od lošeg uticaja dok u Americi žive odrasli i odgovorni ljudi koji se ne plaše političke konkurencije pogotovu marginalnihi grupa. Konačno, evropske vlade kao da ne znaju da je zabranjeno voće uvek slađe.

Cilj opravdava sredstvo

U jednom komentaru Marko je pomenuo kako nema ništa protiv određenih ekonomskih mitova koji promovišu poželjna rešenja iz pogrešnih razloga. Ta ideja mi se svidela pa sam pokušao da nađem neke primere. Evo tri uključujući i Markov:

• Velika državna potrošnja utiče na inflaciju. Ne utiče, inflacija je monetarni fenomen, ali je u pitanju popularan argument za smanjenje državne potrošnje.
  
  
• Budžetski deficit utiče na povećanje dugoročnih kamatnih stopa. Ne utiče ali je dobar argument za smanjenje deficita. Generalno, ni deficiti nisu sami po sebi loši, ali u Srbiji gde već imamo veliku državnu potrošnju mogli bi da preživimo i bez njih.
  
  
• Evroizacija bi rešila problem lošeg trgovinskog balansa. Kurs se često krivi za nepovoljne uvozno-izvozne rezultate dok bi evroizacija eliminisala kursni rizik. Evroizaciju treba sprovesti ali ne zato da bi smanjili trgovinski deficit, jer verovatno i ne bi, već da bi uveli stabilnost u finansijski sistem Srbije.
  

Da li neko zna za još neki benevolentni mit?

Radiohead

Možda se upućeniji u muzičku scenu znali za ovo, ali ja sam tek sada čuo. Radiohead je prošle godine dozvolio besplatni downoload svog novog albuma, ili preciznije ostavio kupcima da sami odrede cenu koju će platiti makar ta cena bila i nula. Radiohead je poznat po levičarskom opredeljenju i ovaj gest se uklapa u taj pogled na svet. Očekivali su, naime, da kupci sami procene šta je fer i dobrovoljno plate pristojnu cenu. Od svakog prema mogućnostima, svakome prema potrebama.

Ispalo je da su se malo razočarali rezultatima, prekinuli ovaj metod i počeli da regularno prodaju CD po stalnoj ceni od 15 dolara. Nikada nisu objavili koliko su ljudi dobrovoljno plaćali za download, ali evo jedne procene na osnovu uzorka. 62% ljudi je downloadovalo album besplatno, 38% platilo makar nešto. Prosečna cena plaćena za skidanje celog albuma (uključujući i sve one koji su platili nula) je bila 2.26 dolara.

Radiohead je možda iznenađen da komunizam još jednom nije radio, ali ja sam iznenađen da je cena dostigla i ovih $2.26. Standarda ekonomija predviđa da bi prosečno plaćena cena bila ravna nuli, a sve ostalo je ustvari merilo odstupanja od normalne pretpostavke racionalnosti. Radiohead bi još i trebalo da je zadovoljan. Rekao bh da je veći deo ovih 2 i nešto dolara koji su u proseku plaćeni neka čestitka za ovakav eksperiment. Nastave li slučajno i drugi bendovi sa ovim metodom, siguran sam da će se prosečna cena približavati nuli. Ali po svemu sudeći, neće više pokušavati.

Dan nezavisnosti

Danas je jedan od najvažnijih datuma u modernoj istoriji - američki Dan nezavisnosti. Na taj dan 1776 godine u Filadelfiji je usvojena Deklaracija nezavisnosti u zgradi zvanoj Independence Hall u Filadelfiji, a 8 jula je sa obližnjeg Liberty Bell građanstvo Filadelfije pozvano na javno čitanje Deklaracije nezavisnosti. To se dogodilo u jeku američkog rata za nezavisnost i predstavlja zapravo simbol ne samo američke nezavisnosti, već i tipa političkog uređenja i filozofskih vrednosti na kojima je to uređenje zasnovano, a to je liberalni konstitucionalizam i filozofija slobode pojedinca.

Ne može se prenaglasiti značaj Deklaracije nezavisnosti za američku i svetsku istoriju. Među filozofima, najčešće se kao epohalno važna stvar, i kao najbolji izraz rečenog liberalnog karaktera američkog uređenja, uzima sledeći, početni deo Deklaracije:"We hold these truths to be self-evident, that all men are created equal, that they are endowed by their Creator with certain unalienable Rights, that among these are Life, Liberty and the pursuit of Happiness." To svakako jeste jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji - jedna nacija biva utemeljena na ideji neotuđivih prava POJEDINCA na život, slobodu i TRAGANJE za srećom (ne na sreću samu).

Ja spadam u one filozofe koji jako vole jedan drugi odeljak iz Deklaracije, koji pokazuje do koje mere su američki Očevi utemeljivači bili deca britanskog političkog iskustva i ideja klasičnog liberalizma, i koliko je površna i pogrešna analogija koja se često pravi između Američke i Francuske revolucije: "Prudence, indeed, will dictate that Governments long established should not be changed for light and transient causes; and accordingly all experience hath shewn that mankind are more disposed to suffer, while evils are sufferable than to right themselves by abolishing the forms to which they are accustomed. But when a long train of abuses and usurpations, pursuing invariably the same Object evinces a design to reduce them under absolute Despotism, it is their right, it is their duty, to throw off such Government, and to provide new Guards for their future security. — Such has been the patient sufferance of these Colonies; and such is now the necessity which constrains them to alter their former Systems of Government ". Dakle, pravo na revoluciju za američke Očeve utemeljivače nije pravo da se stvara novi svet u ime neke filozofske utopije, već samo nužni, neželjeni korak da se ukloni uzurpacija i tiranija i uspostavi nova vlada koja će bolje štititi ono što je bio zadatak stare - život, slobodu i pravo na traganje za srećom svojih podanika/građana. Oni znaju da ni jedna revolucija nije dobra i da se bilo koja sme preduzeti samo u krajnjoj nuždi. Koliko je to samo različito od deliričnog obećanja Novog Sveta I Novog Čoveka francuskih Jakobinaca. Osnivači Amerike su bili pod snažnim uticajem Lokove filozofije, škotskih prosvetitelja, Hačinsona, Takera, Fergusona, zatim rimskih republikanaca i liberala, Cicerona i Tit Livija, i iznad svega pod vrlo snažnim uticajem engleske Slavne Revolucije iz 1688 i Bill of Rights kao krune te revolucije iz 1689. Nije preterano reći da je za njih Revolucija bila neželjeni i iznuđeni način Restauracije starog poretka i vrednosti na kojima je utemeljen. Jedina novost je republikanizam (ali rimskog tipa, ne francuskog revolucionarnog), jer su zloupotrebe Kralja Džordža Amerikance ubedile da tragaju sa novom formom izvršne vlasti namesto monarhijske, i ideja da se ono što je u britanskoj tradiciji common law, nepisani zakon, ovde striktno zapiše u obliku Ustava, da bi se sprečile moguće zloupotrebe koje su se tako dramtaično pokazale u praksi Kralja Džordža. Ali, kad pogledate sadržaj američkog Ustava, videćete da je njegova jedina funkcija ne da "popravlja svet" već da samo obezbedi čvršće i pouzdanije garancije tradicionalnih engleskih sloboda.

Hegel je napisao jednom da je za stvar slobode dovoljno to što u sećanju ljudi može da ostane živi ideja slobode, čak i da je ceo svet pod tiranijom, jer će se nekad, neki ljudi pozvati na tu ideju i u njeno ime podići revoluciju ili reformu koja će doneti slobodu svima (zanemarite to što sam Hegel nije neki autoritet za pozivanje u ovom kontekstu). Isto tako, Amerika može biti uništena, ali ideja slobode pojedinca će ostati da živi u kolektivnom sećanju ljudi. Štaviše, to nije samo neka apstraktna ideja, već moćno siboličko, skoro religiozno, značenje nekoliko istorijskih dokumenata, ponajpre Deklaracije nezavisnosti, i više od dva veka na njima zasnovane prakse, koji pokazuju da je sloboda moguća i kao politička i životna činjenica, a ne kao samo apstraktna teorija.

To je razlog zašto ja dogmatski smatram da je anti-amerikanizam (dakle, ne samo ova ili ona primedba na trenutnu američku spoljnu ili unutrašnju politiku, već generalna antipatija prema Americi kao tipu društva i civilizacije) ravan mržnji prema slobodi.
Iz istog razloga smatram 4. juli kapitalnim istorijskim datumom i za svakog na ovom svetu ko veruje u slobodu pojedinca, a sam nije Amerikanac.

Privatni i državni monopol

Profesor Kovačević u Glasu:
Ekonomisti s pravom ističu ako mora da postoji monopol neka bude u državnom vlasništvu jer privatne kompanije nemaju obzira i forsiraju neopravdano visoke cene.

Ovo se često čuje, ali nije istina. Ekonomisti kao neefikasnost monopola ne vide to što su cene visoke, nego to što monopol stvara čist gubitak ukupno u društvu. Ako privatni monopol stvara taj gubitak na strani krive tražnje (ima manju proizvodnju a više cene, vidi linkovani grafik), državni monopol takav gubitak ima na strani ponude. U praksi to su razni nepotrebni troškovi, od sponzorstvta, preko korupcije, do neproduktivne zaposlenosti. Taj društveni trošak sigurno nije manji od troška koji bi privatni monopol po neoklasičnom modelu (kao na grafiku) stvorio.

Ali važniji od ovog, čisto statičkog neoklasičnog pogleda, je institucionalni pogled na monopol. Dok je državni monopol garantovan silom zakona, privatni monopol na slobodnom tržištu je monopol verovatno zato što je u prethodnom periodu bio najbolji u svojoj grani. A sigurno je tako u oblastima, kao u Srbiji telefonija ili nafta, koje se nikako ne mogu svrstati u "prirodne" monopole. Kao što je Šumpeter govorio, jedini način za privatni monopol da ostane monopol je da se ne ponaša kao monopol. To kod državnog monopola ne važi, on će ostati monopol bez obzira kako se ponašao, dok god to političari hoće. Privatni monopol je bolji zato što monopol kojem preti ulazak novih preduzeća mora da se ponaša tržišno -- da bude efikasan, da pazi na potrošače i na cene. A to je isto kao da i nije monopol. Možda bi stvar bila jasnija kada bi privatni monopol zvali dobrovoljni, a državni zvali zakonski monopol. Bilo bi onda zanimljivo čuti nekoga da kaže: jedina gora stvar od zakonskog monopola je dobrovoljni monopol.

Cena nafte

Kako će se kretati ne zna niko, ali najbolje predviđanje koje imamo je kretanje cena fjučersa na naftu. Po njima, u narednih 8 godina, za koliko fjučersi postoje, cena će ostati ista kao i danas, na oko $140 za barel. Uzevši u obzir ukupnu inflaciju u toku osam godina, to znači da se predviđa realno smanjenje cene nafte za oko 20%. Uzevši u obzir ukupni rast GDP-a, to znači da se predviđa i relativno pojeftinjenje nafte u odnosu na druge stvari. Nije sigurno, ali berze su najbolje predviđanje koje imamo. Analitičari koji misle suprotno mogu da kupe ove fjučerse i tako dobro naplate svoju ekspertizu.

A šta bi oni uradili?

Najgluplji argumenti su tipa: "A šta bi oni na našem mestu uradili?" Gledam ih ovih dana u slučaju sprskog košarkaša koji je u Americi gotovo ubio duplo manjeg (bukvalno, po težini) kolegu sa koledža. I neverovatno je koliko komentara brani nasilnika jednim jedinim argumentom, u različitim verzijama: "a šta bi oni uradili... i oni bi pomogli svome da pobegne... ni oni ne bi izručili svoje."

Nije mi jasno zašto ih interesuje da li bi oni (Amerikanci) izručili ili uhapsili svoje? Zašto im je to važno? Zar prva pitanja ne treba da bude šta je taj momak uradio, da li ga treba štititi i da li zaslužuje kaznu? Da stvar bude jasna, ti oni svoje itekako hapse i redovno osuđuju, ratne zločince baš kao i obične kriminalce. Ali sve i kad ne bi, zašto bi mi birali ponašanje nekog drugog ko je po pretpostavci gori od nas, za moralni putokaz?

Koji je uopšte moralni kriterijum iza ovog argumenta? Uradi im sve što i oni rade drugima? Izgleda da je tako, nije bitno šta ti radiš, ako neko drugi radi to isto ili gore. Ali da se recimo zloglasni NATO rukovodio tim kriterijumom koji se ovde promoviše, mogao je mirne duše sve da nas smesti u logor. Jer i mi smo to radili drugima. Ili i mi bismo to na njihovom mestu uradili. Na sreću to nije kriterijum u civilizovanom svetu, jer da jeste svet do sada ne bi ni opstao. Od Konfučija, preko Hrista, do Kanta, jedinstveni moralni imperativ civilizovanog sveta je upravo obratan.

Prokleto zrno

Za divno čudo do sada nismo mnogo pisali o kockanju. Slaviša je objavio jedan tekst pre par godina o tada novom Zakonu o igrama na sreću gde je kritikovao mere koje ograničavaju razvoj slobodnog tržišta kao što je ograničavanje broja kladionica i kazina. Ne direktno već kroz zahtevanje izuzetno visokih depozita koje su samo najveće kladionice i kazina mogli da priušte.

B92 danas ima vest o nekoj organizaciji koja se zalaže da država odvoji 1 procenat prihoda ostvarenih od primene Zakona o igrama na sreću za programe odvikavanja ljudi od kockanja. Smatraju da je tragično da država zarađuje od kocke a da ništa ne radi na rešavanju ovog "dramatičnog" problema. Ja sam protiv njihovog predloga. Prvo, ne bi bilo moralno. Država direktno promoviše kockanje čuvanjem monopola na lutrije. Nije u redu da nam jednom rukom nude loto listič a drugom nas grde što ga uzimamo, iako upravo to rade sa duvanom. Drugo, kockanje je pre svega lični problem. Niko kockare ne gura puškom u kladionicu. To je stvar njihovog izbora. Nije posao države da nam govori da li je nešto dobro za nas same ili nije. Odrasli ljudi trebaju da snose odgovornost za svoje postpuke.

Treće, pitanje je koliko su programi za odvikavanje od kocke zaista efikasni. Ne bi bilo loše da nam pokažu neke podatke kada već traže novac. Jedini sigurni efekat ovog programa bile pristojne plate zaposlenih u fondaciji koja sprovodi program. Konačno, ne znam zašto bi poreski obveznici plaćali ovu vrstu edukacije. Čak i da je uspešna, a verovatno nije. Najbolje bi bilo da se taj jedan procenat od prihoda od igara na sreću vrati poreskim obveznicima kroz smanjenje visine poreske stope.

Gospoda iz ove fondacije, ako su već toliko zabrinuti, bi mogli da otvore žiro račun i da lobiraju kladionice i kazina da uplaćuju deo njihovih prihoda. Ako se true da budu društveno odgovorni imalo bi smisla da ulažu u tu vrstu obrazovanja. Mogu da traže i donacije od podjednako zabrinutih građana. Ja recimo ne bih bio donator. Smatram da je kockanje glupo ali takođe verujem i da odrasli ljudi imaju prava da budu glupi. Ni ja nisam izuzetak.

Radiodifuzna mafija

Ako može neko da piše na papiru šta hoće, a u programu iznosi šta hoće, onda mi ne moramo da postojimo. Ovako razmišlja funkcioner Radiodifuzne agencije. Drugim rečima mora da se bavi kontrolom programa da se ne bi osećao beskorisno. Još će početi da hapsi. Regulisati nešto, bilo šta, bez posebnog razloga je izgleda u prirodi svake vlasti. Thomas Jefferson kao da je imao Velimira Miloševića iz RRA na umu kada je rekao The natural progress of things is for liberty to yield and government to gain ground.

Stari post gde nudimo alternativu postojanju RRA.

Best before...

Inflacija u Zimbabveu se meri milionioma procenata. Sada sam našao da je kod nas 1993. iznosila 363 kvadriliona (15 nula) procenata. Neki drugi izvori kažu 257 kvadriliona. Ako neko zna tačnu cifru neka javi. Ono što me zanima je zašto hiperinflacija u Zimbabveu ne divlja, još uvek, u onoj meri kao što je bio slučaj kod nas? Jedna od novina koje primenjuje centralna banka u Zimbabveu je da oročava vrednost novca, odnosno na svakoj novčanici je ispisano do kog roka važi (vidi sliku). Moguće je da periodično povlačenje novca iz opticaja malo pomaže u obuzdavanju hiperinflacije. Ipak ne bih smeo da se kladim da sam u pravu. Pre će biti da štampaju manje nego što je to radila NBJ. Manje i jeftinije, zimbabveanski dolar se štampa gotovo na običnom papiru.

Hvala Danilu Bakoviću na pointeru.

Kukuruz kao uranijum

Činjenica da je hrana svuda u svetu poskupela ne sprečava političare u Srbiji da najavlju subvencije i pomoć poljoprivrednicima. Naprotiv, neki to koriste kao izgovor tvrdeći da su visoke cene hrane problem i da im se zbog toga mora pomoći. Davati subvencije poljoprivrednicima u ovoj situaciji je isto kao davati socijalnu pomoć čoveku koji je dobio sedmicu na lotou. Jednostavno nema smisla. Zbog visokih cena poljoprivrednici će zaraditi više dok će građani imati generalno manje novca jer će više trošiti na hranu. Političari predlažu da građani ne plaćaju samo više cene hrane već i da kroz porez dodatno doprinesu festivalu poljoprivrednika. Subvencije poljoprivrednicima generalno idu na štetu većine stanovništva; kada cene hrane rastu to je naročito slučaj.

Ne kažem da političari u Srbiji generalno rade u interesu poljoprivrednika a na štetu ostalih građana, kako to ovaj primer ilustruje. Naprotiv, čini mi se da se trude da svima podjednako odmognu. Do pre dve nedelje su radili na štetu poljoprivrednika zabranivši izvoz žitarica pa opet nije najjasnije da li su značajnije usporili rast cena hrane. Ipak, dobra vest je da je uredba o zabrani istekla i da nije produžena. Možda ima nade da će uraditi još nešto korisno.

Na primer, mogli bi da ukinu ili bar reformišu republičke robne rezerve koje svake godine koštaju poreske obveznike oko 15 miliona evra (gubici od trgovine) a pritom imaju dugovanja u iznosu od par stotina miliona evra prema bankama, fondu za razvoj i slično. Uloga ove institucije je da čuva određenu količinu strateških proizvoda za krizne situacije ali i da utiče na stabilizaciju tržišta. Prvi deo nije sporan. Ima smisla čuvati određenu količinu hrane u rezervama za slučaj rata. Međutim tu je obaveza samo držanja propisane količine određenih proizvoda ne i redovna trgovina u cilju stabilizacije cena. Čuvanje strateških rezervi bi mogla da radi i vojska kao što je i slučaj u zemljama članicama NATO pakta.

Ono što je sporno je uloga koju republičke robne rezerve imaju po pitanju stabilizacije tržišta. Na stranu što poreski obveznici plaćaju proizvode koje po svoj prilici neće koristiti kupovinom velikih količina hrane država ustvari destabilizuje tržište stvarajući veštačku potražnju koja utiče na rast cena. Poljoprivrednici, koji imaju najveći interes da što skuplje prodaju svoje proizvode, takođe imaju i veliki uticaj na cenu. Političari koji u krajnoj instanci određuju cenu otkupa moraju da vode računa da poljoprivrednici koji su i glasači i part-time štrajkači budu zadovoljni, pa po pravilu troškove prebacuju većoj i nezainteresovanijoj grupi, odnosno svim poreskim obveznicima.

Osim toga, kao što je bivši ministar poljoprivrede Goran Živkov primetio od naših robnih rezervi se očekuje da kada je cena niska kupuje po netržišnim cenama da bi ublažili gubitke proizvođača, čime se pare gube a na kraju se ne utiče na tržište jer su količine koje se otkupe smo nekoliko procenata od ukupne količine na tržitu, tako da u osnovi samo odabrani imaju privilegiju bolje cene. Takođe, poznati su po pozajmljivanju pšenice pred žetvu, kada je cena visoka i vraćanju posle žetve kada je cena daleko niža. To naravno otvara mnogo prostora za zloupotrebe. Rukovodioci robnih rezervi imaju prilike da pomognu “najsposobnijim“ trgovcima među nama da ostvare pristojnu zaradu igrajući se zalihama koje plaćaju poreski obveznici. Ovo je moguće jer je većina poslova koju obavljaju robne rezerve smatraju državnom tajnom kao da čuvaju uranijum a ne kukuruz. Najlogičnije rešenje bi bilo ukinuti robne rezerve a čuvanje strateških proizvoda za slučaj rata poveriti nekoj drugoj instituciji. Ako se to čini malo radikalnim za početak bi bilo dobro da se rad robnih rezervi učini transparentnijim i da se ukinu diskreciona ovlašćenja kojim raspolažu rukovodioci ove institucije.

Kraća verzija ovog teksta je objavljena u novinama Biznis prošle nedelje. Hvala Goranu Živkovu na korisnim savetima.

Asparagusni outsourcing

Američko Ministarstvo poljoprivrede je potuklo i samog MIlosavljevića: "U.S. asparagus production has been declining over the past decade, while world asparagus production has been increasing. . . . Over the last decade, the U.S. asparagus trade balance has widened ". Izveštaj dalje napominje da američke proizvođače najviše ugrožavaju konkurenti iz Perua i Meksika, koji imaju jeftinu radnu snagu, a pristup tehnologiji. No, ne propušta se naglasiti da je Kina (usual suspect) najveći proizvođač asparagusa na svetu da i da sa tom zemljom postoji izrazito nepovoljan trgovinski bilans u pogledu asparagusa. Možda je pored svećara koje je podržala Hilari Klinton vreme i da proizvođači asparagusa zatraže neku carinsku zaštitu od asparagusnog outsourcinga u Kinu.

Phone fakeout

Paradoks glasanja je termin koji se koristi u teoriji javnog izbora. Otprilike, pošto je logično da ljudi budu nezainteresovani za glasanje jer je pojedinačan glas irelevantan (jer glasaju milioni) i što su troškovi informisanja o programima političkih partija relativno visoki (utrošeno vreme), onda je relativno nelogično zašto ljudi uopšte izlaze na izbore.

Veliki broj ljudi izlazi na glasanje ali je mnogo i onih koji su nezainteresovani za politiku. Kako je politika često tema, pogotovu oko izbora, nezainteresovani ponekad dolaze u neprijatnu situaciju da ne mogu da ravnopravno učestvuju u političkim diskusijama sa prijateljima što može da ima razne posledice po njihov društveni život. Kao deca koja u školi budu zapostavljena jer ih roditelji kažnjavaju ukidajući im TV privilegije pa ne mogu da prepričavaju avanture snorkijevaca. Ako ste nezainteresovani za politiku ne očajavajte. The Onion nudi kratak kurs koji će vam pomoći da se pretvarate da vas politika zanima.

Poštena inteligencija slobodna od neoliberalne dogme

Žao mi je što sam ovo pronašao tek jutros. Dakle, Slobodan Antonić o Branku Milanoviću:

"Milanović pokazuje kako se intelektualac može pošteno odnositi prema svom poslu i prema svojoj zemlji. On ne skreće pogled od nevolja koje proizvodi jedan hipertrofirani sistem moći. Milanović ne želi smrt tog sistema (pošto neki drugi nije na vidiku). On želi da ga uljudi, popravi, učini podnošljivijim. Milanović nije tehnokrata koga zanima samo sistem, niti ideolog koga zanima samo doktrina. Njega brinu ljudi, njihova sudbina, njihov život. Njega brine Srbija, sa svim njenim zabludama, iskušenjima, manama i vrlinama. Zato on hoće da pomogne. On misli o drugačijim putevima, o alternativnim izlazima. Nekada njegove ideje izgledaju nezgrapno. Ali, on ne obmanjuje, ne širi iluzije, on vidi probleme i iskreno pokušava da ih reši. I što u tome ima neke nespretnosti, to je zato što je on poprilično sam, što njegove kolege samo gledaju tržište i uzdaju se u nevidljivu ruku koja će sve da uredi.

Da je više takvih kao što je Milanović bolje bismo razumeli svet u kome živimo, bolje bismo shvatali svoj sopstveni položaj i lakše bismo iznalazili puteve poboljšanja. Zato je važno podržati Milanovića. Kao netipični ekonomski analitičar, on uspostavlja nove standarde u našoj sredini. On pokazuje kako se može biti slobodan od neoliberalne dogme. On pokazuje kako i ekonomista, verovali mi to ili ne, jeste i može biti ljudsko biće."

Mislim, stvarno...Iz čitave ove Antonićeve ljubavne ode Milanoviću jedino je jasno da svaki onaj "intelektualac" koji dođe recimo do različitih zaključaka od Milanovića ima "nepošten odnos prema svom poslu i svojoj državi" a uz to još i "nije ljudsko biće". A takvi su, mni Antonić, većina "konvencionalnih" ekonomskih analitičara u Srbiji (najgori Gligorov i ja, čije "neoliberalne" napade na svog favorita Antonić s neodobravanjem navodi). A ako pošteni intelektualac i ljudsko biće kaže i poneku glupost, tj "nezgrapnost" (možda poput onog saveza sa azijskim zemljama umesto EU) ljudi smo, treba mu oprostiti jer je dobronameran, odnosno "želi dobro Srbiji".

Stvarno, Antonićevi kriterijumi za istinskog itnelektualca i nisu tako visoki : treba samo voleti Srbiju (njega, Đorđa, Voju i Sašu Tijanića iznad svega), mrzeti globalizaciju, neoliberalizam i Ameriku/EU. Milanovićevo ime u ekonomskoj teoriji i pozicija u Svetskoj Banci su pre kontraindikacija, on vredi tačno onoliko koliko nije ekonomista i važna osoba u WB, onoliko koliko je izbegao zamci "obezljuđenja" koju te stvari nužno postavljaju pred svakog pravog srbskog antiglobalističkog patrijotu, a kojoj mnogi drugi ekonomsita /neoliberal, kako vidimo, nije izbego. No, u tom smislu su Dragan Šormaz i Miloš Aligrudić mnogo poštenija inteligencija od Milanovića: Kosovo jednako vole, EU jednako ne vole, prema Srbiji/Koštunici su još dobronamerniji od njega, ni blizu nisu nekom opakom neoliberalnom osinjaku poput Svetske Banke koji bi potencijalno mogao načetu njihovu srBsku duhovno-moralnu supstancu, izriču mnogo simpatičnije i pituresknije "nezgrapnosti" od Milanovića, a i od neoliberalne (kao i svake druge) dogme su svakako slobodni.

Ludaci su među nama

Na sajtu uglednog nacionalnog časopisa za filozofiju i društvena istraživanja, Nova Srpska Politička Misao, trenutno ima zanimljiva anketa: Kako bi trebalo reagovati na nezavisnost Kosova. I ponuđeno je 5 opcija: 1) vojna intervencija, 2) ekonomska blokada, 3) diplomatski pritisak, 4) ništa i 5) ne znam.

Rezultati kažu da oko 40% čitalaca NSPM misli da bi trebalo vojno intervenisati.

Recepti i rezultati

Oduvek sam teorije da "nema jedinstvenog recepta" za ekonomski uspeh, i da to zavisi od zemlje do zemlje, smatrao posebno bizarnom vrstom anti-intelektualizma, bez obzira da li je zagovaraju likovi poput čuvenog Katića iz Politike, ili pak ekonomski nobelovci.

William Easterly, profesor sa NY univerziteta ima odličnu kritiku novog izveštaja Svetske Banke o perpektivama prevazilaženja siromaštva, koji smo ovde već komentarisali, a koji se u osnovi svodi na "nema recepta" anti-intelektualizam. Kaže Easterly: "The report of the World Bank Growth Commission, led by Nobel laureate Michael Spence, was published last week. After two years of work by the commission of 21 world leaders and experts, an 11- member working group, 300 academic experts, 12 workshops, 13 consultations, and a budget of $4m, the experts’ answer to the question of how to attain high growth was roughly: we do not know, but trust experts to figure it out.

This conclusion is fleshed out with statements such as: “It is hard to know how the
economy will respond to a policy, and the right answer in the present moment may not
apply in the future.” Growth should be directed by markets, except when it should be
directed by governments.

My students at New York University would have been happy to supply statements like
these to the World Bank for a lot less than $4."

Pročitati pažljivo

Intervju Dušana Stojanovića Politici. Tako razmišlja dobar ekonomista.

Branko Milanović Revisited

Zanimljivo je posmatrati ideološku evoluciju raznih poznatih ljudi tokom vremena. A kad je ta evolucija još i bizarna i pomalo odurna, eto prave zabave.

Ako čitate kolumne Branka Milanovića U Politici, za vas neće biti dileme - Voja Koštunica je divan čovek, a ni radikali nisu tako loši, naprotiv, pregovore sa EU treba obustaviti zbog Kosova i zato da se "Srbi više ne bi delili". Nacionalno jedinstvo srpskog naroda, odbrana Kosova i teritorijalni integritet su toliko važni da sve ostalo bledi pred tim. Evo samo jednog karakterističnog pasaža: "Osnovni razlog zašto sam protiv jeste zato što pitanje članstva u EU značajno, čak i ključno, utiče na političku destabilizaciju Srbije. Od pitanja oko koga su se skoro svi slagali, Evropa je postala pitanje oko koga se Srbi najviše dele. Ne zbog toga što ne veruju u ekonomske prednosti udruživanja, već što nisu spremni da se zarad Unije odreknu Kosova". U raznim drugim njegovim tekstovima naći ćete slične i gore stvari.

A sad, brzo nazad - godina je 1993, isti autor, časopis Naša Borba:

"Slobodan Milošević sedi i čeka. Objektivno, njegova situacija je očajna. On jeste predsednik nečega što se naziva država, ali ga niko ne priznaje. Sankcije ga sve više stežu. Komanduje i nečim što se naziva Vojska Jugoslavije, a što se posle izgubljena dva rata, istaklo uglavnom bombardovanjem gradova i masakrima civila, i što bi se pod udarom iz inostranstva raspalo za nedelju dana. Ima nešto što se naziva Skupština gde sede samo on i fašisti. Ima grupu građana koju je on izabrao i koja sebe naziva saveznom vladom. A sankcije i dalje traju..." Ili, tek ovo:

"Način govora koji upražnjavaju srpski političari jeste nešto što bih nazvao "balkanskim mačizmom". On ima dve komponente. Prvo, treba govoriti gromoglasno i busati se u prsa da bi se domaćoj publici kao i inostranstvu odao utisak sigurnosti i snage. Ovakvo ponašanje vuče svoje korene iz samoupravnog socijalizma, u kome je, kao što znamo, Armija "bila garant mirnog života svih trudbenika" (dok nije počela trudbenike da bombarduje po gradovima), u kome nas "ništa neće skrenuti sa Titovog puta" (dok on diljem zemlje nije proglašen za najvećeg zlikovca) i u kome je "samoupravljanje bilo izraz vekovnih stremljenja radničke klase" (dok radničku klasu nije dovelo do prosjačkog štapa). Na domaćem terenu, primer busanja u prsa je gromoglasan "patriotizam" gde stvarno angažovanje osobe u odbrani nečega za šta se zalaže, i način govora o tome obično nisu ni u kakvoj vezi. Biljana Plavšić poziva, iz komfornog beogradskog stana, na pogibiju šest miliona Srba. Bilo bi zanimljivo reći joj: "Slažem se. To je odlična ideja. Evo, neka ova pogibija srpstva krene sa vašim žrtvovanjem za srpsku stvar". Momo Kapor i Milić od Mačve, sa bezbednih daljina, bodre druge da idu u smrt. Isto rade i beogradski akademici. U svakom razvijenijem društvu, takav očiti nesklad između ratobornih poziva i udobnog života, potpuno bi oduzeo legitimnost takvim "profesionalnim patriotama". Kod nas to nije slučaj: veće su patriote oni koji su se na narodnoj muci obogatili i narod poslali u pogibelj, nego oni koji su savetovali umerenost, razum i spasavanje života, a posledice opšte nesreće i sami trpe."

Hm, baš me zanima čime se patriotsko busanje u prsa i prazne pretnje Zapadu V. Koštunice i ostalih savremenih naslednika Biljane Plavšić, Karadžića i Miloševića, kao i njihovih akademika, danas delo iz Milanovićevih kolumni u Politici? I da li su radikali za našeg kolumnistu i dalje "fašisti" kao i 1993 godine? Izgleda da nisu; naime kao da su svi ti nacisti, fašisti, profesionalni patrioti- hohštapleri iz 1990-ih odjedared obnoć premetnuli u divne ljude, borce za ispravnu srpsku stvar, nacionalno jedinstvo i žrtve nepromišljene politike svetskih sila.

Još zanimljivije od ovog preumljenja Branka Milanovića po pitanju Naciona je njegovo preumljenje po pitanju ideologije. Kada je otišao u Ameriku krajem 1980-ih on je bio liberalan ekonomista. Koliko sam shvatio, Steve Pejović je bio toliko oduševljen njegovom briljantnošću da ga je predložio za neki high profile posao u Svetskoj Banci. Ali, posle nekog vremena, čovek je prolupao i postao žestoki levičar, i rečeni Pejović se jako pokajao zbog promocije takvog jednog lika. Danas je Milanović ogorčeni socijalista, čija je primarna oblast profesionalnog zanimanja svetsko siromaštvo, tj dokazivanje da kapitalizam nije tako efikasan u iskorenjivanju siromaštva kako se priča i da značajnu ulogu u tom poslu treba da igraju međunarodne ustanove sa svojom "razvojnom pomoći". Njegova ideja za svetsku preraspodelu dohotka je ta da bogate zemlje moraju da daju siromašnima, ali istovremeno mora da se vodi računa da nijedan pojedinac koji dobija ne bude pre transfera bogatiji od onog ko daje, što praktično po Milanoviću znači da bi samo siromašne i vrlo egalitarne zemlje mogle da se kvalifikuju za pomoć (Mugabeov Zimbabve i Severna Koreja najbolji kandidati). I na kraju, transferom nejednakost kao posledica transfera mora da opadne i u zemlji donoru i primaocu. Mora da se spreči "globalno regresivna preraspodela". Amin, druže.

Ali, što je najzabavnije, izgleda da su oba Milanovićeva preumljenja tekla nekako simultano: u početku je bio liberal i kosmpolitski kritičar Miloševićevog nacizma, da bi protokom vremena prerastao u ekonomskog socijalistu, ali istovremeno i u zagovornika kosovskog Zaveta, Srpske Sloge, i apstiniranja od integracija sa zlim i neuviđavnim zapadnim svetom. Nevidljiva ruka, zar ne?

Uloga političke korektnosti u američkoj krizi tržišta nekretnina

Svakodnevno slušamo o padu cena nekretnina u Americi i opasnostima koje ta stvar nosi po američku i svetsku ekonomiju. Naravno, to je, po konvencionalnoj mudrosti, "kriza" koju je izazvalo tržište, tj pohlepni špekulanti koji su davali kredite šakom i kapom. Ali, ipak da bismo spasili malog čoveka, trebalo bi otplatiti njihove nenaplative kredite.

Činjenica da tokom poslovnih ciklusa u savremenom kapitalizmu tržište nekretnina često biva jedno od najviše pogođenih je davno uočena. Zapravo, kada centralne banke u nameri da efektuiraju politiku jeftinog novca da bi "podstakle rast" snižavaju kamatne stope, to se na biznis reflektuje tako što se znatno uvećava obim investiranja u takozvane zaobilazne (roundabout) proizvodne procese, tj one koji sadrže više faza ma kojima se trguje faktorima proizvodnje. Da bi se neki proizvodni proces koji sadrži više faza pokrenuo i kompletirao potrebna je veća količina kapitala. Niže kamatne stope šalju lažni signal da kapitala ima više, i dolazi do preinvestiranja u zaobilazne projekte. Kada dođe do sloma ili recesije ti projekti za koje se ispostavlja da su zapravo neprofitabilni moraju da budu likvidirani. Stoga kapitalno intenzivne industrije poput proizvodnje kapitalnih dobara, mašina, prerade sirovina ili trajnih potrošnih dobara, poput kuća, doživljavaju najpre najveći bum, a naravno kasnije najveći pad, za vreme recesije.

Međutim, u tekućoj američkoj situaciji, recesije zapravo još uvek nema, pre se može govoriti o usporavanju. A ipak, tržište nekretnina doživljava snažan pad. Ne pretendujem da imam potpuno objašnjenje, ali evo jedne zanimljive okolnosti o kojoj vredi razmisliti. Poslovanje nekretninama je od početka 1990-ih do danas doživelo snažnu državnu regulaciju koja je opravdavana navodnom diskriminacijom manjina od strane kreditora. Otprilike, predrasude koje bankari i kreditori imaju prema manjinskim klijentima (recimo crncima) vode tome da oni teže mogu da dobiju kredite za kuću. Kao lek za ovu "bolest" uvedeno je više sve strožijih regulacija čija je suština bila da se banke i kreditori prisile da pozajmljuju bez uobičajenih kontrolnih mehanizama, poput kreditne istorije klijenta, garancija platežne moći, odnosa dohotka i rate kredita itd. Firmama je dozvoljeno (naređeno) da dele kredite za nekretnine manjinama bez poštovanja ovih uobičajenih bankarskih standarda.

Sada je đavo došao po svoje. Firma Countrywide, najveća iz ove branše u Americi, koju su progresivci uzimali kao svetao primer "socijalno odgovornog bankarstva", a koja se ove godine našla pred bankrotstvom, povećavala je zajmove bez učešća po vrlo niskim kamatnim stopama, i bez primene ikakvih restrikcija i osiguranja, sa oko 1 milijarde $ 1992 na oko 80 milijardi 1999 i oko 600 milijardi 2003. Na kraju je morala da se merdžuje sa Bank of America da ne bi potpuno bankrotirala. Situacija je slična i sa drugim velikim kreditorima.

Nije stoga teško zaključiti da je pritisak na tržište nekretnina koji i inače postoji kod poslovnih ciklusa, u Americi ovaj put bio znatno pojačan "altruističkom" i "progresivnim" reformama vlade kojima su se privatni dobici pripadnika "manjina" povezali sa troškovima koje nema ko da plati, te je došlo do sloma tržišta. Joe Stiglitz bi rekao "informaciona asimetrija", i to klasični primer. Meni se čini da su pre u pitanju - nenameravane ali predvidive destruktivne posledice državnog altruizma prema siromašnima i manjinama. Od strane kreditora imali smo potpunu informacionu simetriju, tj jasnu svest i znanje o tome koji klijent valja a koji ne valja (contra Stiglitz), ali uz dodatak zakonske naredbe da moraju da pozajmljuju lošima, i očekivanja da će iz predvidivog čabra biti izbavljeni bail-out operacijama vlade - tj moralni hazard. Ko ne bi pokleknuo pred takvom kombinacijom?

Dakle, greška države, a ne tržišta!

Samo lepe vesti

Sajt B92 prenosi vest da je rumunski Senat usvojio zakon kojim se medijima nalaže da najmanje 50% svih vesti moraju da budu "pozitivne", šta god to značilo. Argument je da loše vesti vode ljude u depresiju. Kakva nebuloza, kao da neko tera narod da prati medije.

Međutim, mislim da je dobro skrenuti pažnju na jednu, za nas, interesantniju pojavu - od kako su bivše komunističke zemlje ušle u EU, primera ovakvih gluposti ima više. Recimo, vlasti u Slovačkoj su donele novi Zakon o medijima, koji značajno ograničava slobodu štampe, Bugarska odbija da se suoči sa organizovanim kriminalom i korupcijom, a sećamo se i šta se pre dve godine desilo u Mađarskoj.

Poenta je - ulazak u EU nije i ne može biti rešenje za sve.

Novi blog

Novi blog, Creative Capitalism za koji pišu Becker, Posner, Easterly, Glaeser, Landsburg i još neki, na temu filantropije.

PS. U stvari, sad kad sam malo bolje pogledao o čemu se radi, vidim da nije blog, već "razgovor" iz koga treba da nastane nova knjiga na temu kapitalizma, filantropije i ekonomskog razvoja.

Energija

Citat Alexa Tabarroka:

"Na kraju, vezano za naftu - koga briga koja je cena? Pravi problem je energija, a ne nafta. A ja sam ubeđen da će cena energije padati na dugi rok".

Mene zaista iznenađuje od koliko sam pametnih ljudi čuo da su zabrinuti zbog "energetske krize". Brinuti na početku 21. veka oko energije je meni prilično apsurdno.

Da se ja pitam, pre se treba brinuti oko toga što Severna Koreja, Pakistan, a uskoro možda i Iran, imaju nuklearke. Mislim, ako baš želite oko nečega da brinete.

Stručnjaci i tržište

Press:
Politički analitičar Milan Nikolić smatra da bi veliki broj ministarstava „bio dobra vest" kada bi ih vodili stručnjaci.

Logička ekstenzija Nikolićeve tvrdnje je da bi i socijalizam bio dobra stvar kada bi na vlasti bili stručnjaci. Ali nije jedini, dok ovaj izbor ministara traje, najčešće se govori o njihovoj stručnosti. Na to smo već navikli, jer se već odavno kod svake nove vlade govori o izboru "stručnjaka". Još 1990-ih je opozicija sanjala o postavljanju "ekspertske vlade" koju bi činili vanstranački stručnjaci. Posle 2000. Vladan Batić je tvrdio da je tadašnja Đinđićeva vlada najbolja u Evropi, jer ima "najveći broj doktora nauka", njih petnaestak. A šampion je na kraju ispao G17, koji je ekspertizam doveo na nivo ideologije.

Ali da li je zaista bitno da ministar bude stručnjak? Ludvig fon Mizes, što se mene tiče najveći ekonomista svih vremena, je negde pisao da je "od svih vlada najopasnija ona koju čine eksperti". I on je imao u vidu eksperte koji misle da država može da upravlja privredom na način na koji se upravlja preduzećem. To je potpuno pogrešan pristup. Ekonomija nikada ne uspeva kao ustrojen sistem sa ciljem i namerom. Ekonomija uspeva samo kada pojedinci u okvirima slobodnog društva traže ostvarenje svojih ličnih ciljeva. Zapadne ekonomije se nisu razvile zato što su njima upravljali ekpserti. Naprotiv, razvile su se u 19. veku zato što je tamo bilo uspostavljeno slobodno društvo. Eksperti su došli posle, uglavnom u drugoj polovini 20. veka, kada je već bilo kasno da se sve upropasti, a i nikada nisu preuzeli ulogu koja im se namenjuje u zemljama bivšeg komunizma.

Poenta je da vlada nije tu da upravlja društvom nego da postavi okvire. Umesto stručnjaka po ministarstvima i agencijama koji će nam reći šta da izvozimo a šta da uvozimo, treba smanjiti poresko i regulaciono opterećenje privrede i onda ćutati i gledati sa strane. Verovali ili ne, pokazano je da se tako dolazi do najboljeg ishoda. Naravno da ljudi u ministarstvu finansija treba da znaju kako se piše budžet, ali nije potrebno da ministar bude ekspert za pisanje budžeta. Za ministra je potrebno da razume da niski porezi podstiču privredu, a da je visoki destimulišu. Imali smo u dosadašnjoj vladi zaista vrhunskog stručnjaka za ministra telekomunikacija (Aleksandra Smiljanić, doktorirala čini mi se na Princetonu), ali ona je onda zbog sopstvenog nerazumevanja mehanizma tržišne konkurencije aktivno usporavala razvoj interneta i sprečavala privatizaciju Telekoma.

U vladi su pre svega potrebni ljudi koji razumeju kako slobodno društvo funkcioniše na principima decentralizovanog izbora i dobrovoljne razmene. Šta radi stručnjak na mestu ministra prosvete? Ne postoji takav stručnjak za obrazovanje koji može postići efekte kakve postiže decentralizacija i deregulacija obrazovanja -- sloboda osnivanja privatnih škola raznih vrsta, ostavljanje roditeljima da izaberu u kakvu vrstu škole dete treba da ide i šta tamo da uči, ostavljanje fakultetima da se na tržištu bore za studente time što će poboljšavati program i nastavu, umesto da se subvencionišu. Neka cveta hiljadu kurikuluma, a roditelji neka odluče gde da pošalju dete. Tako će se iskristalisati oblici nastave, radno vreme i plate nastavnika i sve će biti po meri kupca obrazovanja. (Država može da plaća obrazovanje izdavanjem vaučera, da sada ne idemo u tu temu).

Najveća stručnost u vođenju države je spoznaja da se do najboljih ishoda dolazi kada se ljudima ostavi da slobodno na tržištu roba i ideja "glasaju" za robe i ideje koje im se sviđaju. I nema oblasti, od ekonomije preko zdravstva do obrazovanja, u kojima jedan čovek ili grupa to može uraditi bolje nego što milioni ljudi zajedno urade svojim pojedinačnim dobrovoljnim izborom -- stvar koja je u srpskom jeziku poznata još i kao tržište.

Šta je problem sa penzijama?

Koliko vidim, a pričao sam sa nekoliko ljudi o tome, "problem penzija" je veoma neshvaćen. Nisam ni ja siguran da ga baš shvatam, ali da probam.

Dakle, prva stvar - neko se tu ne razume u elementarnu matematiku. Izmenama i dopunama Zakona o penzijskom osiguranju, koji je donet 2005. godine su predviđene dve suprotstavljene stvari - da se penzije pretežno usklađuju sa rastom troškova života, kao i da prosečna penzija ne može da padne ispod 60% prosečne plate. Ako penzija padne ispod 60%, onda se vanredno usklađuje, tako da poraste na 60% prosečne plate. Na prvi pogled deluje razumno, ali samo na prvi pogled. Već na drugi pogled se jasno vidi da zakonsko rešenje u stvari glasi "Penzija se usklađuje pretežno sa troškovima života dok ne padne na 60%. Kada padne na 60%, onda se usklađuje isključivo sa rastom plate (kako bi zadržala učešće od 60%)."

Drugo, dosadašnja moja priča, a i priče skoro svih koji to komentarišu u javnosti, zanemaruje sledeći stav istog člana Zakona koji jasno kaže "Ovo vanredno usklađivanje može se vršiti samo tri godine od dana donošenja ovog zakona". Bubući da je zakon donet septembra 2005., ostaje da se prosečna plata uskladi sa prosečnom penzijom samo još jednom, a nakon toga sme da padne ispod 60%.

Dakle, šta u stvari traži Krkobabić? Moram priznati da baš ne znam. Izgleda da traži da se prosečna penzija popne na 70%, i da na tom nivou i ostane, tako što bi se usklađivala samo sa prosečnom platom.

Moram takođe da priznam da mislim da to nije nužno loše rešenje, AKO se dogovorimo oko toga šta je "prosečna penzija". Taj broj sada, očigledno, znači "ukupno isplaćene penzije, podeljene brojem penzionera". Šta meni tu smeta? Pa, to što u "ukupan broj penzionera" ulazi i veliki broj ljudi koji nisu odradili pun penzijski staž, nego su postali penzioneri po nekom drugom osnovu - invaliditet ili starost. Sada je već, ako je verovati mom relativno ograničenom iskustvu sa penzionerima, prosečna penzija, za onog ko je "odradio svoje", preko 90% prosečne plate. Prosečnu penziju "vuku" naniže svi oni koji su radili manje od punog staža.

Daću numerički primer, kako bih demonstrirao problem. Recimo da u državi postoje samo dva penzionera koji su obavljali potpuno isti posao, ali jedan je odradio pun staž (40 godina) a drugi je odradio samo pola staža (20 godina), ali je, zbog starosti, otišao u penziju. Ako je prosečna plata 1000 evra, onda ovaj prvi penzioner mora da ima penziju od 934 evra, a drugi 467, da bi njihova prosečna penzija bila 700 evra (70% od prosečne plate), ali i da bi se uzelo u obzir to što je prvi radio duplo duže nego drugi. Zamislite zatim da se onda penzioniše još jedan radnik sa samo 20 godina staža. Sada bi penzija prvog morala da poraste na čak 1060 evra, a pazite sad ovo - i penzije drugog i trećeg penzionera bi morale da porastu na čak 530 evra, da bi prosečna penzija za njih troje ostala na 70% prosečne plate! Znači, penzionisanje jednog sa malim stažom, dovodi do rasta penzija za sve, uključujući i za njega!

Ako mene pitate, potpuno je sulud sistem u kojem neko ima višu penziju nego što je imao platu. Mislim da je mnogo bolji sistem koji kaže "Onaj ko odradi pun staž ima pravo na penziju koja iznosi 70% njegove prosečne plate koju je zaradio za vreme radnog staža. Svako ko ode u penziju sa manje od punog staža, linearno mu se umanjuje penzija." Naravno, u praksi, imajući u vidu inflacije i sve ostalo, veoma je teško odrediti koliku je platu neko zarađivao pre 30 godina. Ali, nije teško izračunati koliko je ta plata iznosila u odnosu na tadašnji prosek plate. Onda se izračuna prosek tih odnosa za ceo period rada (kao što se i sada radi).

Znači, ako je neko u proseku zarađivao 86% od prosečne plate, sada bi mu se penzija izračunala tako što bi se uzela prosečna plata u Srbiji danas, pomnožila sa 0,86, a onda i sa 0,7.

Takav sistem bi ispunio osnovni zahtev Krkobabića (da se penzije usklađuju isključivo sa platama), ali bi uveo i rezon u ceo sistem. Takođe, a to je ovde novost, moglo bi da se "tumači" da prosečna penzija iznosi 70% od prosečne plate.

Ni meni nije jasno....

Juče je Đorđe Vukadinović u Politici pitao "Nije li sve malo čudno". Moram priznati da meni jeste. Dakle, nije mi čudan stav DS-a, G17, SPS-a, čak ni LDP-a. Čudno mi je držanje Koštunice.

Mislim, ako sam ja dan posle izbora čuo da su se socijalisti i DS još ranije dogovorili da prave Vladu, sigurno je to čuo i Koštunica. I zato mi nije jasno zašto je glumeo pregovore sa socijalistima. Umesto da prvog dana kaže - znamo da postoji dil socijalista i ZES-a, smatramo da je to kršenje izborne volje, bla, bla, bla, Koštunica je savršeno odigrao ulogu tvrdog pregovarača (posebno kada je izašao sa onom pravnom analizom) i time dao izgovor socijalistima (odnosno Palmi, ali to je bilo dovoljno) da naprave vladu sa ZES-om.

Zašto, nije mi jasno... Mogao je da kaže - stavićemo SAA na glasanje, a DSS će glasati protiv. Tako bi i ispunio predizborno obećanje, ali bi i napravio Vladu. Ako bi imao vladu, SAA ne bi morao da sprovodi, ako baš neće, i time bi mogao da uspori EU integracije. Zašto RTS nije svako veče vrteo Dačićeve izjave iz kampanje, takođe mi nije jasno. Što se penzija tiče, to mi je još nejasnije. Iskreno, ja sam očekivao da će i DSS i DS 'ladno prihvatiti povećanje penzija.

Nijedno od mogućih objašnjenja - pritisak tajkuna ili stranih ambasada, mi nije uverljivo. Mogućnost da se Koštunica sve vreme nadao da će Dačića "privesti pameti" takođe nije u skladu sa dosadašnjim Koštuničinim ponašanjem. Možda je mislio da će moći nečime da mu pripreti, ali je to Tadić kontrirao ponudom Dačiću da bude ministar policije.

Na kraju krajeva, pretpostavljam da je mogao, kada je video da će DS da pravi vladu sa SPS-om, da ponudi da DSS uđe u vladu umesto SPS-a. Mislim da bi i DS i G17 i tajkuni i strane ambasade i većina članova DSS-a to rado prihvatila.

Dakle, zašto Koštunica odlazi u opoziciju? Nemam pojma. Ako neko zna, neka kaže.