Kukuruz kao uranijum

Činjenica da je hrana svuda u svetu poskupela ne sprečava političare u Srbiji da najavlju subvencije i pomoć poljoprivrednicima. Naprotiv, neki to koriste kao izgovor tvrdeći da su visoke cene hrane problem i da im se zbog toga mora pomoći. Davati subvencije poljoprivrednicima u ovoj situaciji je isto kao davati socijalnu pomoć čoveku koji je dobio sedmicu na lotou. Jednostavno nema smisla. Zbog visokih cena poljoprivrednici će zaraditi više dok će građani imati generalno manje novca jer će više trošiti na hranu. Političari predlažu da građani ne plaćaju samo više cene hrane već i da kroz porez dodatno doprinesu festivalu poljoprivrednika. Subvencije poljoprivrednicima generalno idu na štetu većine stanovništva; kada cene hrane rastu to je naročito slučaj.

Ne kažem da političari u Srbiji generalno rade u interesu poljoprivrednika a na štetu ostalih građana, kako to ovaj primer ilustruje. Naprotiv, čini mi se da se trude da svima podjednako odmognu. Do pre dve nedelje su radili na štetu poljoprivrednika zabranivši izvoz žitarica pa opet nije najjasnije da li su značajnije usporili rast cena hrane. Ipak, dobra vest je da je uredba o zabrani istekla i da nije produžena. Možda ima nade da će uraditi još nešto korisno.

Na primer, mogli bi da ukinu ili bar reformišu republičke robne rezerve koje svake godine koštaju poreske obveznike oko 15 miliona evra (gubici od trgovine) a pritom imaju dugovanja u iznosu od par stotina miliona evra prema bankama, fondu za razvoj i slično. Uloga ove institucije je da čuva određenu količinu strateških proizvoda za krizne situacije ali i da utiče na stabilizaciju tržišta. Prvi deo nije sporan. Ima smisla čuvati određenu količinu hrane u rezervama za slučaj rata. Međutim tu je obaveza samo držanja propisane količine određenih proizvoda ne i redovna trgovina u cilju stabilizacije cena. Čuvanje strateških rezervi bi mogla da radi i vojska kao što je i slučaj u zemljama članicama NATO pakta.

Ono što je sporno je uloga koju republičke robne rezerve imaju po pitanju stabilizacije tržišta. Na stranu što poreski obveznici plaćaju proizvode koje po svoj prilici neće koristiti kupovinom velikih količina hrane država ustvari destabilizuje tržište stvarajući veštačku potražnju koja utiče na rast cena. Poljoprivrednici, koji imaju najveći interes da što skuplje prodaju svoje proizvode, takođe imaju i veliki uticaj na cenu. Političari koji u krajnoj instanci određuju cenu otkupa moraju da vode računa da poljoprivrednici koji su i glasači i part-time štrajkači budu zadovoljni, pa po pravilu troškove prebacuju većoj i nezainteresovanijoj grupi, odnosno svim poreskim obveznicima.

Osim toga, kao što je bivši ministar poljoprivrede Goran Živkov primetio od naših robnih rezervi se očekuje da kada je cena niska kupuje po netržišnim cenama da bi ublažili gubitke proizvođača, čime se pare gube a na kraju se ne utiče na tržište jer su količine koje se otkupe smo nekoliko procenata od ukupne količine na tržitu, tako da u osnovi samo odabrani imaju privilegiju bolje cene. Takođe, poznati su po pozajmljivanju pšenice pred žetvu, kada je cena visoka i vraćanju posle žetve kada je cena daleko niža. To naravno otvara mnogo prostora za zloupotrebe. Rukovodioci robnih rezervi imaju prilike da pomognu “najsposobnijim“ trgovcima među nama da ostvare pristojnu zaradu igrajući se zalihama koje plaćaju poreski obveznici. Ovo je moguće jer je većina poslova koju obavljaju robne rezerve smatraju državnom tajnom kao da čuvaju uranijum a ne kukuruz. Najlogičnije rešenje bi bilo ukinuti robne rezerve a čuvanje strateških proizvoda za slučaj rata poveriti nekoj drugoj instituciji. Ako se to čini malo radikalnim za početak bi bilo dobro da se rad robnih rezervi učini transparentnijim i da se ukinu diskreciona ovlašćenja kojim raspolažu rukovodioci ove institucije.

Kraća verzija ovog teksta je objavljena u novinama Biznis prošle nedelje. Hvala Goranu Živkovu na korisnim savetima.