Asimetrične informacije

Dušan Pavlović je objavio post u kojem, kroz primer negativne selekcije u zdravstvu, pokazuje zašto je u načelu potrebna država, odnosno zašto je u konkretnom primeru potrebno državno zdravstveno osiguranje.

Mislim da Dušan u postu pravi nekoliko grešaka, probaću da ih sistematizujem ovako.

1. Dušan prvo kaže:

Može li svako tržište bez pomoći državne intervencije da obezbedi uslugu koja se na tržištu? Tvrdim da postoje tržišta gde to nije moguće. Radi se o tržištu zdravstvenih usluga (i još nekim na kojima se prodaje osiguranje). Zdravstveno osiguranje može da funkcioniše jedino ako ga kupi dovoljno veliki broj ljudi.

Dušan olako prelazi sa "tržišta zdravstvenih usluga" na "zdravstveno osiguranje". To svakako nisu iste stvari (kao što tržište kasko osiguranja i tržište automehaničara nisu iste stvari), finansiranje zdravstvenih usluga putem zdravstvenog osiguranja je relativno nova stvar, milenijumima je pružanje zdravstvenih usluga funkcionisalo u potpunosti bez osiguranja - pozoveš lekara, on dođe, pregleda te, prepiše terapiju, ti mu platiš i to je to. Dakle, možda tržište zdravstvenog osiguranja ne funkcioniše (to ćemo videti kasnije), ali čak i da je to tako, ne znači nužno i da tržište zdravstvenih usluga ne funkcioniše.

2. U sledećim rečenicama ima par problema:

Zdravstveno osiguranje može da funkcioniše jedino ako ga kupi dovoljno veliki broj ljudi. Ali osiguravajuće društvo (OD) ne može znati pouzdano zdravstveno stanje svakog pojedinca (informaciona asimetrija). Zamislite sada da se društvo sastoji od 100 pojedinaca. Od toga 50 spada u grupu zdravih, a 50 u grupu sklonih češćem razboljevanju. (Nazovimo ove druge uslovno “bolesniji”. To su ljudi koji možda imaju genetske predispozicije za bolesti, manje vode računa o zdravlju, ili su stariji pa se lakše razboljevaju.)

Prvi problem je kada Dušan kaže "osiguravajuće društvo (OD) ne može znati pouzdano zdravstveno stanje svakog pojedinca (informaciona asimetrija)". To je svakako tačno, ali to uopšte nije nužan uslov za iole efikasno tržište, naročito kada govorimo o osiguranju. Ni na tržištu osiguranja protiv požara osiguravajuće društvo ne zna "pouzdano" koja kuća ima koju šansu da izgori. U stvari, kada bi OD znalo pouzdano kakvo je zdravstveno stanje kog pacijenta, uopšte ne bi bilo potrebe za osiguranjem - rizik je preduslov postojanja tržišta bilo kog osiguranja.

Drugo, pojam "informacione asimetrije" uopšte ne znači da jedna strana (u ovom slučaju osiguravajuće društvo) ne može pouzdano nešto da zna, već da jedna strana u transakciji zna više od druge strane. Sada se zapitajte - koliko je česta situacija da neki čovek zna više o svom zdravlju nego lekar nakon temeljnog pregleda? Mislim, da je tako, lekari nam ne bi ni trebali - mi idemo kod lekara upravo zato što oni o našem zdravstvenom stanju mogu da znaju više nego mi, mi idemo kod njih da nam oni kažu šta nam fali. Naravno, nekada je neke stvari moguće sakriti od lekara, ali ukoliko lekar ima nalog od osiguravajućeg društva da vas temeljno pregleda, stvari nije tako lako sakriti.

3. Treće, primer koji Dušan navodi (sa zdravim pacijentima čije bi osiguranje koštalo 1 i bolesnim čije bi osiguranje koštalo 10) uopšte ne pokazuje da bi tržište lečenja bilo neefikasno, već, upravo pokazuje da bi tržište bilo efikasno - oni čije lečenje košta 10 bi platili 10, a oni čije lečenje košta 1 bi platili 1.

Osnovni problem sa Dušanovim primerom je što nema rizika na strani pacijenta. Bolesni ljudi znaju da su bolesni, zdravi znaju da su zdravi, tako da se pitanje "kako naterati zdrave da plate za troškove lečenja bolesnih" u stvari maskira pričom o negativnoj selekciji. Realnost u primeru naravno mora da bude pojednostavljena, ali isključiti rizik i pretpostaviti da ljudi znaju kojoj kategoriji pripadaju je, po mom mišljenju, duboko pogrešno. U realnosti ljudi ne znaju da li će biti bolesni ili zdravi, upravo zato i traže zdravstveno osiguranje.

4. U zaključku, Dušan kaže:

Postoji, razume se, jedan način da se ova usluga obezbedi -- obavezno zdravstveno osiguranje koja eliminiše problem asimetrije informacija i negativne selekcije. A obavezno zdravstveno osiguranje može da obezbedi samo država. Takvo državno rešenje stavra okvir za efikasno tržište zdravstvene zaštite.

Čak i da pretpostavimo da je do sada bilo sve tačno, da tržište ne može da pruži iole zadovoljavajuće zdravstveno osiguranje, iz toga uopšte ne sledi da je državno rešenje bolje, a kamoli da se "stvara okvir za efikasno tržište zdravstvene zaštite". Zdravstveno osiguranje je upravo odličan primer za problem sa državnim rešenjima, jer se sa druge strane problema asimetrije informacije krije problem moralnog hazarda. U suštini, kada "država reši" problem asimetrije informacija tako što uvede obavezno osiguranje, simultano stvara problem moralnog hazarda epskih razmera, koji se onda opet mora rešavati. I to je upravo karakteristično za državno rešenje - skače se iz problema u problem, problem nastao regulacijom se rešava sa još regulacije i onda još regulacije. Nema tu govora o bilo kakvoj efikasnosti, jedino možemo da razgovaramo u kategorijama manje ili više lošeg.

5. Mislim da ako bi Dušan pitao 100 ljudi sa ulice (ili recimo poslanike iz Parlamenta) zašto imamo državno zdravsteno osiguranje, bukvalno niko ne bi rekao "zato što problem asimetrije informacija onemogućava funkcionisanje privatnog tržišta". Svih 100 bi rekli nešto u smislu "Zato što država mora da garantuje da svi, bez obzira na materijalno stanje, mogu da se leče." Dakle, program državnog zdravstvenog osiguranja je program preraspodele dohotka od zdravih ka bolesnima. Ništa više i ništa manje od toga. Ekonomska teorija tu samo nudi neku ex post racionalizaciju. Pojam asimetrije informacija se pojavio 60-ih godina prošlog veka, 80 godina nakon što je Bizmark uveo državno zdravstveno osiguranje u Nemačkoj, a to naravno nije imalo nikakve veze sa nesavršenošću tržišta, već sa čisto političkim kalkulacijama.

6. Zagovornici državnih rešenja često i ne shvataju koliko su rešenja koja predlažu komplikovana. Verovatno ne postoji bolji primer upravo od zdravstva. Nije teško načelno reći da "treba uvesti obavezno zdravstveno osiguranje", ali razmislite o detaljima takve državne regulacije. Prvo je potrebno definisati šta je uopšte "zdravstvo", koji je to set usluga koji se smatra "zdravstvenim"? Jel obuhvata samo popravku zuba ili i stavljanje zlatnih plombi? Na osnovu kojih kriterijuma se takve odluke uopšte donose? Jel imaš pravo na uklanjanje celulita, na promenu pola, na naočare? Koje naočare i zašto? Ko donosi odluke o lečenju? U kom smislu je to superiorno u odnosu na privatno zdravstveno osiguranje, gde sam osiguranik ima slobodu izbora između različitih polisa?

Načelno posmatrano, nevezano za zdravsteno osiguranje, ja mislim da je asimetrija informacija ubedljivo najslabili argument za državnu intervenciju. Drugi argumenti (javna dobra, eksterni efekti, monopoli) naravno imaju svoje slabosti, ali imaju i, po mom mišljenju, daleko bolje teorijsko utemeljenje.

Klasičan rad na ovu temu, za koji je Akerlof dobio Nobelovu nagradu pre desetak godina pokazuje da, pošto prodavac automobila bolje poznaje karakteristike automobila nego kupac, lako može da se desi da tržište ne funkcioniše. Jedini problem sa ovime je što je tržište još pre nekoliko milenijuma našlo makar dva rešenja za ovaj problem. Najočiglednije rešenje je reputacija prodavca. Prodavac koji ima reputaciju prevaranta neće dugo preživeti na tržištu. Upravo tome služe marke i brendovi - polovni Mercedes je skuplji od polovnog Juga između ostalog i zato jer je kvalitetniji auto, manje se kvari i dugotrajniji je.

Ali, šta raditi u uslovima u kojima reputacija ne može da funkcioniše? Pa, čak ni tu nije problem rešiti asimetriju informacija - garancijom. Dakle, ako ja kao kupac ne mogu da procenim kvalitet proizvoda, tražiću garanciju prodavca da se proizvod neće pokvariti neko vreme.

Kako bi to moglo da funkcioniše u zdravstvu? Recimo, tako što, kada zaključiš polisu, osiguravajuća kuća ti ne pokriva nikakve troškove prvih 6 meseci. Time si ti, de facto, dao šestomesečnu garanciju na svoje zdravlje.

Sve to naravno ne garantuje da će tržište funkcionisati savršeno, da niko nikada neće biti prevaren i da će svi živeti srećno i dugovečno. Pitanje je relativno - da li bolje funkcioniše tržište sa svim svojim problemima ili država sa svim svojim problemima?

PS. Dušan je u međuvremenu odgovorio na svom blogu. Napisaću komentar u narednih dan-dva.

Hegel i Stiglitz

Evo moje obećane kratke vežbice koja treba da pokaže kako je teorija informacione asimetrije zapravo jedan hegelovski paranoidni svet, bez nekog bližeg dodira sa realnošću.

Uzeću tri najpoznatije paradigme koje su najviše doprinele reputaciji ove škole i ishodovale dodeljivanje Nobelove nagrade trojici poznatih autora (Akerloff, Stiglitz, Spence).

Najpre, kreditno racionisanje. Teorija kaže da ako su kamatne stope visoke loši klijenti će preovlađivati, jer je njima svejedno kolike su, pošto ionako ne nameravaju da vrate kredit. Savesni i dobri se povlače jer znaju da će teško vratiti pare. Banke to znaju, i da bi privukle više dobrih klijenata one moraju da snize kamatnu stopu. Nemaju drugog izbora jer zbog asimetričnih informacija klijent zna bolje od bankara da li je verovatno da će vratiti pozajmicu. Pošto je sada kamatna stopa niža, tražnja za kreditima raste, i onda banke u nekoj tački moraju da uvedu racionisanje, zasnovano na proizvoljnim kriterijumima ili favoritizmu. To vodi nestašici kredita. Informaciona asimetrija vodi tržišnoj grešci.

Problem: U početnoj situaciji loši klijenti neće preovlađivati jer znaju da ako ne vrate kredit, biće aktivirane garancije, tj kolateral koji banke traže. Stoga se ni čitav scenario nikada neće ni odigrati. Stiglitz pretpostavlja da ne postoji tržište, ugovori, institut njihovog izvršenja i zdrav razum bankara koji će tražiti kreditnu istoriju klijenta i kolateral/hipoteku kao uslov za davanje kredita. Hohštaplerima neće ni pasti na pamet da traže zajam ako ne mogu da ga vrate jer ne žive u fiktivnom svetu teorije informacionih asimetrija nego u realnoj tržišnoj privredi sa funkcionišućim pravnim sistemom. Stoga nema ni početnog sniženja kamatne stope ni potonjeg racionisanja, naprosto jer se banke ne plaše loših zajmoprimaca. Zaštićene su pravno od njih. Cela priča je čista fikcija, odnosno krajnje netipični, specijalni slučaj odsustva valjanih institucija (recimo Miloševićeve Srbije), a ne opis stvarne tržišne privrede.

Efikasne nadnice: Ovde se kaže da tržišne nadnice ne čiste tržište rada jer će radnici tražiti premiju preko "ravnotežnog" tržišnog nivoa zarada, da ne bi zabušavali. Pošto su troškovi monitoringa zabušavanja visoki (postoji infromaciona asimetrija između radnika i poslodavca) to će poslodavac biti voljan da plati veću nadnicu od tržišne da bi se zaštitio od zabušavanja. Ako može da nađe najmanje jednako dobro plaćen drugi posao, radnik može da ucenjuje poslodavca. Ali, time će se izazvati nezaposlenost, jer su kapitalni fondovi ograničeni i višak para preko tržišne nadnice za postojeće zaposlene znači manjak para za nove zaposlene. Zaključak, neregulisano tržište rada, nasuprot neoklasičnoj analizi, vodi nezaposlenosti.

Problem: Najpre je čudno da se radnik ne plaši otpuštanja sa negativnom referencom u CV-ju i sigurnim odbijanjem poslodavca da mu da preporuku za novi posao. To dramatično pogoršava njegove izglede da nađe jednako dobro plaćen posao (ključni uslov za kredibilnost njegove pretnje zabušavanjem). Postoji nešto što se zove reputacija. Ako je tako, onda ne samo da radnik može ucenjivati gazdu zabušavanjem, već i poslodavac radnika otpuštanjem sa lošim preporukama. Nejasno je na osnovu čega je radnikova pretnja kredibilnija od poslodavčeve. Dalje, ako su zaposleni radnici voljni da traže premiju preko tržišne cene za savestan rad, onda će i nezaposleni radnici biti spremni da plate premiju da bi dobili mogućnost da rade. Dakle, poslodavac ima još jednu mogućnost da preti - primanjem nezaposlenih radnika koji su spremni da rade za manje. Rečju, efficiecny wage problem postoji u fiktivnoom svetu matematičke ekonomije, ne u realnosti.

Tržište krševa (market for lemons): teorija kaže da će loša polovna kola potisnuti dobra sa tržišta. Prodavac bolje zna od kupca kakvo je stanje kola. I kupac zna da prodavac bolje zna. Pošto bolja kola više koštaju, u nedostaku garancija kvaliteta, kupci će biti voljni da plate manje, tražeći time od prodavaca premiju na rizik dobijanja krša. Postepeno, dobra kola koja više koštaju gube kupce i nestaju sa tržišta, a na njemu ostaju samo krševi.

Problem: Opet ispada da prodavcima nije važna reputacija. Ako postoji organizovano tržište, onda će svako želeti da stekne reputaciju prodavca dobrih kola. Pojaviće se firme (kao što postoje na Zapadu) koje se specijalizuju za prodaju dobrih polovnih kola. One koje steknu dobru reputaciju privlačiće još klijenata i potiskivati krševe a uvoditi dobra kola na tržište. Pozitivna, a ne negativna spirala. Dalje, kupac može povesti automehaničara sa sobom, i smanjiti ili ukloniti informacionu asimetriju. Gde u svetu postoji tržište krševa kao u ovoj priči? Obratno, postoji mnoštvo tržišta sa pouzdanim markama i kredibilnim pojedincima koji smanjuju troškove dolaska do potrebnih informacija. Opet, ekonomska lirika.

Zajedničko za sve ove paradigme je postuliranje jedne ekstravagantne mogućnosti kao relevantnog opisa načina na koji stvari zaista funkcionišu, i izgradnja komplikovanog matematičkog modela na toj osnovi. Ali, kako se to već kaže - garbage in, garbage out. Stvari neće postati ništa bolje argumentovane ni intuitivno prihvatljivije ako se iskažu komplikovanim matematičkim jezikom u odnosu na ovo što sam ja uradio u prethodnim redovima.

Najzanimljivije u celoj stvari je to što teoretičari informacione asimetrije pretpostavljaju da će problem iščeznuti ako se vlada umešta. Stiglitz kritikuje teoriju savršene konkurencije koja podrazumeva besplatne i savršene informacije. Shvata da u realnom svetu informacije nisu besplatne nego su dobra koja koštaju, tj imaju tržišnu vrednost. Ali, umesto da zaključi da teorija ne valja jer ne opisuje stvarnost kako treba, on i drugi teoretičari informacione asimetrije pokušavaju da spasu staru teoriju tako što izmišljaju stvarnost u kojoj će ona važiti: kada vlada interveniše informacione asimetrije će nestati. "Bar neke intervencije su Pareto optimalne" Stiglitz. Ali, ako vlada bolje zna, što onda ne uvedemo centralno planiranje sovjetskog tipa?

Uloga političke korektnosti u američkoj krizi tržišta nekretnina

Svakodnevno slušamo o padu cena nekretnina u Americi i opasnostima koje ta stvar nosi po američku i svetsku ekonomiju. Naravno, to je, po konvencionalnoj mudrosti, "kriza" koju je izazvalo tržište, tj pohlepni špekulanti koji su davali kredite šakom i kapom. Ali, ipak da bismo spasili malog čoveka, trebalo bi otplatiti njihove nenaplative kredite.

Činjenica da tokom poslovnih ciklusa u savremenom kapitalizmu tržište nekretnina često biva jedno od najviše pogođenih je davno uočena. Zapravo, kada centralne banke u nameri da efektuiraju politiku jeftinog novca da bi "podstakle rast" snižavaju kamatne stope, to se na biznis reflektuje tako što se znatno uvećava obim investiranja u takozvane zaobilazne (roundabout) proizvodne procese, tj one koji sadrže više faza ma kojima se trguje faktorima proizvodnje. Da bi se neki proizvodni proces koji sadrži više faza pokrenuo i kompletirao potrebna je veća količina kapitala. Niže kamatne stope šalju lažni signal da kapitala ima više, i dolazi do preinvestiranja u zaobilazne projekte. Kada dođe do sloma ili recesije ti projekti za koje se ispostavlja da su zapravo neprofitabilni moraju da budu likvidirani. Stoga kapitalno intenzivne industrije poput proizvodnje kapitalnih dobara, mašina, prerade sirovina ili trajnih potrošnih dobara, poput kuća, doživljavaju najpre najveći bum, a naravno kasnije najveći pad, za vreme recesije.

Međutim, u tekućoj američkoj situaciji, recesije zapravo još uvek nema, pre se može govoriti o usporavanju. A ipak, tržište nekretnina doživljava snažan pad. Ne pretendujem da imam potpuno objašnjenje, ali evo jedne zanimljive okolnosti o kojoj vredi razmisliti. Poslovanje nekretninama je od početka 1990-ih do danas doživelo snažnu državnu regulaciju koja je opravdavana navodnom diskriminacijom manjina od strane kreditora. Otprilike, predrasude koje bankari i kreditori imaju prema manjinskim klijentima (recimo crncima) vode tome da oni teže mogu da dobiju kredite za kuću. Kao lek za ovu "bolest" uvedeno je više sve strožijih regulacija čija je suština bila da se banke i kreditori prisile da pozajmljuju bez uobičajenih kontrolnih mehanizama, poput kreditne istorije klijenta, garancija platežne moći, odnosa dohotka i rate kredita itd. Firmama je dozvoljeno (naređeno) da dele kredite za nekretnine manjinama bez poštovanja ovih uobičajenih bankarskih standarda.

Sada je đavo došao po svoje. Firma Countrywide, najveća iz ove branše u Americi, koju su progresivci uzimali kao svetao primer "socijalno odgovornog bankarstva", a koja se ove godine našla pred bankrotstvom, povećavala je zajmove bez učešća po vrlo niskim kamatnim stopama, i bez primene ikakvih restrikcija i osiguranja, sa oko 1 milijarde $ 1992 na oko 80 milijardi 1999 i oko 600 milijardi 2003. Na kraju je morala da se merdžuje sa Bank of America da ne bi potpuno bankrotirala. Situacija je slična i sa drugim velikim kreditorima.

Nije stoga teško zaključiti da je pritisak na tržište nekretnina koji i inače postoji kod poslovnih ciklusa, u Americi ovaj put bio znatno pojačan "altruističkom" i "progresivnim" reformama vlade kojima su se privatni dobici pripadnika "manjina" povezali sa troškovima koje nema ko da plati, te je došlo do sloma tržišta. Joe Stiglitz bi rekao "informaciona asimetrija", i to klasični primer. Meni se čini da su pre u pitanju - nenameravane ali predvidive destruktivne posledice državnog altruizma prema siromašnima i manjinama. Od strane kreditora imali smo potpunu informacionu simetriju, tj jasnu svest i znanje o tome koji klijent valja a koji ne valja (contra Stiglitz), ali uz dodatak zakonske naredbe da moraju da pozajmljuju lošima, i očekivanja da će iz predvidivog čabra biti izbavljeni bail-out operacijama vlade - tj moralni hazard. Ko ne bi pokleknuo pred takvom kombinacijom?

Dakle, greška države, a ne tržišta!

Asimetrične informacije 2

Dušan i ja nastavljamo raspravu na temu asimetrije informacija i zdravstvenog osiguranja. Ovde je Dušanov inicijalni članak, ovde je moj odgovor, a ovde je Dušanov odgovor na odgovor.  Kako ne bi postalo preteško pratiti ko je šta kada rekao (što je uobičajen problem u ovakvim raspravama), pokušaću da idem tačku po tačku. Citat Dušanovih reči je dat italic fontom.

1. Mislim da Marku nedostaju teorijski i empirijski dokazi za tvrdnju da je tržište efikasnije od države u slučaju eliminisanja negativne selekcije.

Ja to nikada nisam ni tvrdio. Naravno da država, uvođenjem obaveznog zdravstvenog osiguranja, u potpunosti rešava problem negativne selekcije, dok tržište putem različitih cena u zavisnosti od rizika taj problem rešava na svakako ne idealan način. Ja mislim da to uopšte nije sporno. Naravno, kada je osiguranje obavezno, onda nikakve selekcije ni nema, ni pozitivne ni negativne, jer prosto svi moraju da budu osigurani, hteli to oni ili ne.

Moja tvrdnja je da a) problem negativne selekcije kod zdravstvenog osiguranja nije preterano ozbiljan jer osiguravajuća društva mogu da relativno dobro procene rizik i adekvatno ga naplate i b) iako država može da reši taj (manji) problem, to sve jedno nije dovoljno dobar argument za državnu intervenciju jer je korist verovatno manja od štete. Ja, inače, mislim da je neki oblik državne intervencije u zdravstvu danas praktično nemoguće zaobići, ali da bismo znali šta tačno "država treba duradi" treba prethodno tačno da identifikujemo problem. A, po meni, državna intervencija će pre dovesti do problema negativne selekcije nego što će ga rešiti, time što se insistira na jedinstvenoj ceni zdravstvenog osiguranja.

2. Marko me kritikuje zbog toga što pretpostavljam da ljudi znaju koliko su bolesni, a da osiguravajuća društva (OD) to ne znaju. U tome se sastoji informaciona asimetrija: vi znate nešto što drugi ne zna. Zaista, kako OD može da zna da li sam sklon da pijan sednem za volan, da li redovno posećujem ginekologa, da li redovno dajem krv na analizu, da li me suprug fizički maltretira, koliko cigareta i masnoće dnevno unesem u svoj organizam, kakvim se poslom bavim (da li ceo dan provedem na nogama, pa dobijem proširene vene; ili ceo dan sedim ispred računara i zaradim spondilozu) itd? 

Naravno da OD ne može neke stvari da zna ex ante, ali svakako može da zna ex post. Dakle, ugovor o zdravstvenom osiguranju može da navede (i, koliko ja znam, obično i navodi) sve različite slučajeve u kojima će OD odbiti da pokrije troškove lečenja. Na primer, ako voziš pijan, pa se povrediš, OD može da odbije pokrivanje troškova. Što se tiče poseta ginekologu, broja analiza krvi, naravno da OD te informacije ima - pa ono plaća te preglede! Broj popušenih cigareta i količina unesene masti se ne mogu direktno videti, ali se mogu videti efekti - rendgenski snimak pluća i analiza krvi pokazuju stanje pluća i visinu holesterola i ostalih masnoća u krvi, a to je ono što je zaista bitno - različiti ljudi različito reaguju na unete masti, tako da nije sam unos ni toliko bitan, već stanje krvnih sudova i srca. Ja tu zaista ne vidim problem.

U stvari, ovde mi nije jasno zašto Dušan toliko forsira priču o tome da pacijent/osiguranik zna više od OD/lekara. Ako igde postoji problem sa asimetrijom informacija kod zdravstvenih usluga, onda je problem u tome što lekar zna više od pacijenta. Ja ne mislim da je potencijalni problem u tome što rizični pacijent može da prevari OD, već u tome što pokvareni lekar može da prevari pacijenta da radi analize i različite zahvate koji uopšte nisu potrebni, a kako bi sebi obezbedio posao i naplatio novac od osiguranja. Sva sreća, pa i za to postoji kakvo-takvo tržišno rešenje - traženje mišljenja od drugog lekara.

3. U narednih nekoliko pasusa Dušan navodi primer koji je manje-više realan. U nekom trenutku, kada napune dovoljno godina, zdravstvena zaštita nekih ljudi postaje skuplja. Dušan ispravno navodi dva moguća rešenja tog problema - ili će taj trošak da se "razlije" na sve, ili će cena za ove "skuplje" morati da skoči. Ukoliko se primeni prvo rešenje (jedinstvena cena), ovi zdraviji će prosto napustiti sistem, jer plaćaju više nego što je njihov očekivani trošak budućeg lečenja. Ukoliko se primeni drugo rešenje (gde je cena prilagođena riziku), Dušan tvrdi da će osiguranje postati preskupo za bolesne i/ili siromašne i kaže da se suštinski to dogodilo u Americi pre Obamacarea.

Sve ovo je, zanemarujući neke ne previše bitne detalje, tačno. Ali, mora se primetiti da u slučaju tržišnog rešenja (naplaćivanje cene koja je proporcionalna tiziku) problem negativne selekcije ne postoji. Do problema negativne selekcije dolazi samo ako država zabrani cenovnu diskriminaciju u skladu sa rizikom. Država dakle generiše problem negativne selekcije, a ne rešava ga.

Ostaje pitanje šta onda raditi sa bolesnim, a siromašnim ljudima. Ko treba da plati za njihovo lečenje? Dobro pitanje, ali o tome ću nešto napisati narednih dana, jer mislim da nema veze sa asimetrijom informacija.

4. Gorenapisano je bio moj odgovor na centralnu tezu: da bi se sprečilo da najzdraviji počnu da napuštaju sistem osiguranja, neophodno je da neku primora ljude da ostanu u sistemu. 

Da, ali samo ako se insistira na politici - ista cena osiguranja za sve.

Takođe, ja ne vidim kakve to tačno veze ima sa asimetrijom informacija. Čak i da su svi savršeno informisani, da i pacijenti i OD znaju tačno budući trošak lečenja, do negativne selekcije će doći isključivo ukoliko se insistira na jedinstvenoj ceni. Ali, problem je u jedinstvenoj ceni, ne u asimetriji informacija.

5.  Da li je državna intervencija univerzalno rešenje za probleme koji se javljaju na tržištu zdravstvenog osiguranja? Ne, nije. Kako Marko ispravno primećuje, obavezno državno zdravstveno osiguranje stvara problem moralnog hazarda (Zašto bih pazio na zdravlje ako znam da sam osiguran?). Ali ja zapravo nigde nisam tvrdio da je državna intervencija univerzalno rešenje za tržište zdravstvenog osiguranja, već da državna intervencija rešava problem negativne selekcije koji proizilazi iz asimetrije informacija.

Ako je samo to bila tvrdnja, onda se ja u potpunosti slažem. Kao što sam na početku posta već i rekao, naravno da se uvođenjem obaveznog osiguranja rešava problem negativne selekcije. 

Ali, to ne znači da je to pametno rešenje, meni to liči na ubijanje muve bazukom. Jeste, muve su problem i stvarno znaju da nerviraju, ali da li rešavanje problema muva opravdava ispaljivanje bazuke u sopstvenom stanu? Verovatno ne. 

Država neke probleme može svakako da "reši" bolje nego tržište. Uzmimo na primer zagađenje vazduha koje država može lako da reši, tako što bi zabranila industriju i korišćenje motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Tržište može da proba da reši problem zagađenosti, ali tako efikasno rešenje, koje bi u potpunosti "rešilo" problem zagađenosti tržište svakako ne može da pronađe. Ali, u tom slučaju, ako mene pitate, lek je gori od bolesti.

6. Naposletku, Marko uočava da ovde onde brkam zdravstvenu uslugu i zdravstveno osiguranje, jer to nije isto. Slažem se. Mislio sam na tržište zdravstvenog osiguranja, ne na tržište zdravstvenih usluga. Izvinjavam se što sam bio neprecizan i tako možda zbunio neke čitaoce. Nepreciznost, međutim, nije uticala na suštinu argumenta. 

Ja mislim da razlika jeste suštinska, nisam to naveo samo zato što sam cepidlaka. Ljudi ne žele dobro zdravstveno osiguranje, ljudi žele dobru zdravstvenu zaštitu. Svi su u Srbiji nominalno osigurani, a opet daleko od toga da su zadovoljni. Zašto? Pa zato što im nije stalo do osiguranja, već do zdravstvene zaštite, do kvaliteta, dostupnosti i cene konkretnih zdravstvenih usluga. 

Dakle, to što je možda tržište privatnog zdravstvenog osiguranja neefikasno, ne znači da je nužno da se država umeša, ako je cilj dobro funkcionisanje zdravstvene zaštite. Evo jedne analogije.

Zamislite državu u kojoj se razmišlja o uvođenju prehrambenog osiguranja. Recimo da neko proceni da je sadašnji sistem, gde se hrana plaća "iz džepa" nepravedan jer ima ljudi koji su gladni, pa zbog toga žele da uvedu sistem osiguranja protiv gladi. Ideja je da, kada ogladnis, prosto odes u prodavnicu, kupiš hranu, a račun plati osiguravajuće društvo. Neki ekonomista razmotri probem i kaže da će privatni sistem biti neefikasan zbog negativne selekcije - OD ne može unapred da proceni ko koliko jede, moraće da utvrdi jedinstvenu cenu, što dovodi do toga da oni koji malo jedu ne žele osiguranje, tako da se sistem raspada jer ostaju samo žderonje, a cena je veoma visoka. Na osnovu toga, ekonomista zaključuje da je nužno uvesti obavezno osiguranje, kako bi sistem bio održiv. Gde je greška u analizi?

Pa greška je u tome što je uopšte pretpostavljeno da je osiguranje dobar mehanizam za rešavanje ovog konkretnog problema. Dakle, samim tim što privatno prehrambeno osiguranje ne može da funkcioniše, to nikako ne znači da tržište hrane ne može da funkcioniše, a to je ono što je bitno. Nije ljudima bitno da budu osigurani, bitno im je da ne budu gladni (bolesni). Meni se čini da sadašnji sistem državnog zdravstvenog osiguranja ima upravo karakteristike navedenog prehrambenog osiguranja, jer pokriva i neke troškove koji su mali, redovni i potpuno predvidivi.

Mi ne znamo kako bi tačno funkcionisalo tržište zdravstvenih usluga da nema državnog osiguranja i drugih državnih regulacija (poreski podsticaji, sertifikacija zdravstvenih radnika i ustanova, regulacija lekova i slično). Ja mislim da bi uloga privatnih osiguravajućih kuća u potpuno privatnom sistemu bila relativno mala (recimo, možda bi pokrivali 30-40% ukupnih troškova), da bi ljudi uzimali zdravstveno osiguranje samo za ekstremno retke i velike troškove (recimo, komplikovane i skupe operacije, duge boravke u bolnici, hemoterapiju), a da bi veliki deo troškova (pregledi kod lekara opšte prakse, rutinske operacije, zubari, naočare) plaćali iz džepa. Moguće je čak i da bi neko preuzeo deo tih troškova na sebe. Recimo, meni nije nezamislivo da velike firme, koje zapošljavaju hiljade ljudi, otvore ambulante za svoje zaposlene (kao što sada mnoge firme imaju menze), gde bi rutinski pregledi i neki manji medicinski tretmani bili besplatni, ili veoma jeftini, za zaposlene i njihove porodice. Takođe, ne sumnjam da bi neke nevladine organizacije (poput, recimo, verskih zajednica) osnivale bolnice, kao i da bi neki lekari, bilo iz altruističkih, bilo iz marketinških razloga, ponekad radili za džabe. 

Poenta je da mislim da se sada zdravstveno osiguranje izrodilo u nešto što sa pravim osiguranjem nema previše veze. Pravo osiguranje podrazumeva relativno nisku verovatnoću nekog događaja koji može da ima katastrofalne finansijske posledice po osiguranika. Državno plaćanje aspirina ili vađenje zuba prosto, po mom mišljenju, ne zadovoljava taj kriterijum.