NSPM zabranjuje privatne fakultete

Izvesni mislilac/analitičar Stefan Sušić na NSPM objašnjava šta treba preduzeti u cilju poboljšanja obrazovnog sistema u Srbiji:

Prvo – trebalo bi pristupiti donošenju nove zakonske regulative koja bi propisivala zabranu obavljanja svake djelatnosti privatnim fakultetima i višim školama.

...Preventivno je najbitnije da se što pre propiše da se sa završenim privatnim fakultetima i višim školama ne može zaposliti nigdje u državnoj službi. (Pogotovo je bilo gdje nezamislivo da studenti sa završenim privatnim pravnim fakultetima i akademijama mogu polagati pravosudni ispit i kadrirati se u najvažnijim segmentima državne vlasti. Naravno, ako ne želimo dalju degradaciju i profanaciju sudstva i upravne vlasti.)

Zamislite da su recimo Amerikanci toliko pametni kao ovaj NSPM tekstopisac, pa da zabrane delatnost Harvardu, Stanfordu ili Yaleu, a da onda iz "preventivnih razloga" zabrane zapošljavanje njihovim diplomcima prava u državnoj službi, e da bi sprečili "degradaciju i profanizaciju" recimo Vrhovnog suda, ili Ministarstva pravde. Kakva bi to sreća bila...

Ne-Sabrane-Policijske-Misli...

Če

Teofil Pančić:
Nije li to, naime, baš jako zanimljivo kako se "zatucani" ljubitelji Nikolaja Velimirovića i "napredni" fanovi Če Gevare (inače prilično krvoločnog masovnog ubice) tako divno slažu i padaju jedni drugima na grudi glede urođene odvratnoće i užasnoće NATO-a, a bogme im je i ona plutokratska ujdurma zvana EU krajnje sumnjiva?

Najbolje u celom tekstu je što konačno neko i na srpskom jeziku opisuje Čea Gevaru kako jedino treba: "prilično krvoločni masovni ubica". Tako je, dosta su ubicu nazivali revolucionarem i borcem za slobodu, po njemu nazivali ulice i štampali razglednice i majice.

Monopoli, karteli i država

Evo još malo zabave oko monopolskih položaja i njihovih zloupotreba.
Kaže čovek iz Unije pekara pre neki dan:
Predsednik Unije pekara Vojvodine Dušan Šimunović kaže da će nova cena belog hleba od 29,5 dinara biti važeća samo za "industrijske pekare".
"Oni su tu cenu dogovorili sa ministrom Predragom Bubalom i za njih je obavezujuća. Nas 'male' pekare niko nije ni zvao na razgovor, pa se zato ta cena odnosi isključivo na njih".

Čovek se opravdava (ili uvređeno objašnjava, nisam sasvim siguran) da eto ne može da učestvuje u karteskoj zaveri kontrole cena jer nije bio na sastanku sa ministrom gde je rečena kartelska zavera utanačena.

Šta god ja mislio o logičnosti ili efikasnosti antimonopolskih zakona, po postojećem je kartelsko dogovaranje cena krivično delo, za koje je predviđena i zatvorska kazna, ako ne grešim (u predlogu CLDS-a je bilo tako predviđeno, ne znam da li su ovi usvojili). Dakle, kad privatne firme praktikuju dogovaranje cena, to je krivično delo, ili bar teško prekršajno, a nekim čudom, kad se uključi ministar kao koordinator zaverenika, onda prestaje da bude opasno, i postaje obavezujuća forma "socijalnog dijaloga i koordinacije". I čak onaj ko izostane sa tajne večere ima da se opravda zašto nije dogovorio cenu s ministrom i ostalima.

Dalja zabava: oglašava se i Komisija za zaštitu konkurencije:
Predsednica Saveta tog tela Dijana Marković-Bajalović za B92 kaže da Komisija ima saznanja da je do povećanja maloprodajnih cena hleba, ulja, mesa, mleka došlo određenim zloupotrebama.
"Komisija može da utvrdi da postoji zloupotreba dominantnog položaja kada proizvođač, odnosno prodavac koji zauzima dominantan položaj, naplaćuje visoke cene", kaže ona.

Uparite to sa sledećom vešću:
Prema dogovoru sa ministrom trgovine Predragom Bubalom, proizvođači su podigli cenu belog hleba za 13,4 odsto i on sada košta 29,5 dinara. Litar ulja je skuplji za 15 odsto, pa je njegova nova cena 94 dinara.

i dobijate - nagradno pitanje: Da li gospođa iz Komisije ovde misli da goni ministra, ove što su povećali cene u dogovoru sa njim, ili pak ove nesrećnike što nisu bili na večeri sa istim i što hoće da povećavaju proizvoljno i po svom ćefu, a bez konsultacija "gore"? Ili sve zajedno?

Fraserov indeks ekonomskih sloboda 2007

Izašao je Indeks ekonomskih sloboda kanadskog Fraser instituta. Indeks sloboda poredi elemente kao što su poresko opterećenje, otvorenost za spoljnu trgovinu, udeo privatne svojine u privredi, regulacija privrede, banaka i tržišta rada. Ovako izgleda vrh:
1. Hong Kong
2. Singapur
3. Novi Zeland
4. Švajcarska
5-7. SAD, UK, Kanada
8. Estonija
9-10. Irska, Australija

Po prvi put je urađen indeks za Srbiju, ali bolje da nije. Nalazimo se na poražavajućem 119. mestu, zajedno sa Nepalom i Gabonom, odmah iza Nigerije i Sijere Leone. Toliko o neoliberalnoj reformi i preteranoj liberalizaciji. Svi podaci su iz 2005., mada ne vidim da se u međuvremenu mnogo toga popravilo.

Rangirana je ukupno 141 zemlja. Crna Gora je 60., Hrvatska 82., Slovenija 91. Kazahtan, koji smo skoro pominjali, odličan 32., Mađarska čak 22.

Od linkova koji su tamo, cela lista sa međunarodnim poređenjima je ovde. Na ostalima su detaljni podaci.

Stručnjaci protiv deficita

U Srbiji je veoma lako biti stručnjak - samo kažite da živite u Londonu ili Njujorku i da nešto tamo radite i odmah će vas pitati za mišljenje. Ali za neekonomiste, da bi ih prepoznali, evo sledećeg instant recepta: što je više stručnjak zabrinut za platnobilansni deficit, to se manje razume u ekonomiju. Slobodno primenite ovo pravilo.

Tako izvesni Nebojša Katić, već odavno stalni komentator Politike sada osvaja i B92. Za njega su najveći ekonomski problemi Srbije:
Prvi je hronična nezaposlenost i odlazak u inostranstvo kvalitetnih mladih ljudi. Drugi je platnobilansni deficit.

Već tu vam sve može biti jasno. Ali evo ostatka:
Na jednoj strani su precenjeni devizni kurs dinara i preterana liberalizacija uvoza... priliv spekulativnog kapitala.... Osim devalvacije, teoretski gledano, moguće je i podizanje carina... Mudrije nacije su otud veoma pažljive kad liberalizuju uvoz. Zbog čega je Srbija pribegla brzoj liberalizaciji, ne da se racionalno objasniti.
(Osim što Srbija uopšte nije pribegla brzoj liberalizaciji, jer prosečna carina je još uvek 9%. U Engleskoj gde on živi je blizu nule).

Sa aspekta države i njenog ekonomskog interesa, pod istim ostalim uslovima, bolje je da investitor bude domaće lice. Strani investitori iznose profit iz zemlje, ne samo kroz njegov transfer u inostranstvo, već i kroz sistematsko uvećavanje troškova uvozne robe i usluga... Zato sam kategorično protiv bilo kakvog dodatnog poreskog stimulisanja investitora... Poreski podsticaji često deformišu tržište i lako postaju izvor malverzacija i korupcije.

Sve zablude na jednom mestu. Zanimljivo je kako se u ekonomiji neznanje uvek manifestuje pozivima za veću, a ne manju državnu intervenciju. Još nisam video da neko ko nema pojma o ekonomiji poziva na liberalizaciju ili kaže da država ne treba da se meša u nešto. Uvek je problem nedovoljna uloga države, preterana liberalizacija, preterano smanjenje poreza.

Indeks demokratije

Economist, odnosno Economist Intelligence Unit (EIU), je proizveo novi indeks demokratije. Freedom House već skoro četrdeset godina radi indeks koji meri razvoj sloboda ali ovo je prvi indeks koji poredi zemlje na osnovu razvoja demokratije. Čini mi se da je ovaj indeks sveobuhvatniji od indeksa sloboda jer meri i neke kategorije koje prethodni indeks ne uzima u obzir.

Veliki problem predstavlja nepostojanje univerzalne definicije demokratije. Demokratija je u antičkoj grčkoj značila vladavinu većine dok je danas da bi se zaradio epitet demokratski potrebno proširiti definiciju na poštovanja prava manjina, ljudskih prava, vladavine prava i sl.

EIU se prilično uspešno uhvatio u koštac sa ovim problemom i razvio metodologiju koja meri performanse zemalja na osnovu pet kriterijuma: izborni procesi i pluralizam, građanske slobode, funkcionisanje administracije (vlada, parlament), učešće u političkom životu i razvoj političke kulture. Poslednja dva kriterijuma su manje razumljiva. Učešće u političkom životu se meri zainteresovanošću građana da učestvuju u javnoj debati, da glasaju i da pristupe političkim partijama. EIU kaže da se bez ovakvog učešća demokratija pretvara u elitističku disciplinu. Razvoj političke kulture se odnosi na spremnost opozicije da prihvati rezultate izbora.

EIU klasifikuje demokratije u četiri grupe: Potpune demokratije, demokratije sa nedostatkom, hibridni režimi i autoritativni režimi. Samo 28 zemalja spada u zemlje potpune demokratije. Na primer Freedom House svrstava 89 zemalja u kategoriju slobodnih zemalja i izbornih demokratija.

Srbija spada u demokratije sa nedostatkom i na 55. je mestu. Dok istočna Evropa otprilike ima slične nivoe sloboda kao zapadna, skoro sve zemlje u istočnom bloku (sa izuzetkom Slovenije i Češke) ne ispunjavaju kriterijume učešća u političkom životu i političke kulture. Zbog toga su zemlje istočne evrope uglavnom u kategoriji demokratija sa nedostatkom. Bosna spada u hibridne režime.

Indeks otkriva i relativno slabu vezu između ekonomskog i demokratskog razvoja. Pomalo baca senku na nepotvrđenu teoriju oko uticaja ekonomskih na razvoj političkih sloboda. Ta veza jača ako se izuzmu zemlje proizvođači nafte, što dokazuje da prirodni resursi mogu biti (i često jesu) neprijatelji demokratije. Na prvi pogled (samo lista prvih 7 i poslednjih 7 sa izuzetkom S. Koreje) može da se laički zaključi da niska temperatura utiče na razvoj demokratije. Valjda globalno zagrevanje neće unazaditi civilizaciju.

U svakom slučaju jako interesantan materijal za proučavanje. Siguran sam da ćemo pratiti diskusiju oko toga koji je inedks bolji u narednom periodu. Koordinator projekta na izradi ovog indeksa je imenjak Laza Kekić. Ceo izveštaj možete naći ovde.

Loto

Pre par godina je oformljena Državna lutrija. Do tada je postojalo više državnih (mislim četiri) preduzeća koje su se bavile ovim poslom, ali su po donošenju Zakona o igrama na sreću sve reorganizovane u jedno preduzeće sa monopolom na lutriju. Isti zakon se bavi i otvaranjem kazina i kladionica. U njihovom slučaju je država odlučila da svako ko ispuni određene preduslove može da se bavi ovim delatnostima.

Vlada je odlučila da koristi drugačije aršine za kladionice i lutriju. Umesto da propiše preduslove za organizovanje lutrije, kao što je to uradila za kladionice i kazina, vlada je odlučila da formira novo državno preduzeće. Objašnjenja koja su korišćena su sprečavanje razvoja kriminala, povećavanje prihoda države a provlačili su se i moralni argumenti.

Zašto je ovo bitno danas? Danas kladionice posluju uspešno i verovatno su popularnije od lotoa jer država po definiciji nije dobar preduzetnik. Sa druge strane neki radnici državne lutrije su očigledno nezadovoljni reofrmama. Naime 280 radnika bivše Lutrije vojvodine namerava da tuži Državnu lutriju jer su ostali bez posla. Da država nema monopol nad lutrijom i da su ova preduzeća privatizovana kao i sva ostala, ne bi bilo ni ovog problema danas, a loto bi verovatno bio popularniji i time obezbedio više poreskih prihoda za budžet.

Marihuana, porezi i odricanje prava

Grupa uzgajivača i uživaoca marihuane iz Kalifornije (Let Us Pay Taxes) je ponudila Švarcenegeru milijardu dolara ako legalizuje marihuanu. Uzgajivači smatraju da je pravi momenat za legalizaciju jer Kalifornija trenutno ne može da usvoji izbalansirani budžet. Godspeed.

Prema studiji Jeffrey Mirona sa Harvarada američki poreski obveznici bi uštedeli bar 7 milijardi dolara godišnje na troškove prohibicije a budžet bi zaradio još 6 milijardi od oporezivanja. Marko je pre neki dan primetio da bi upravo ovi makroekonomski argumenti trebalo da se koriste i u Srbiji, još ako bi se dobrovoljno prijavio da izračuna koja je lova u pitanju, ministarstvo finansija bi mu bilo jako zahvalno.

Nevezano za ovu temu. Našao sam simpatičan dokumentarac o pravima građana prilikom neplaniranih susreta sa policijom. U suštini autori tvrde da u praksi ukoliko ne znate koja su vaša prava kao da ih i nemate. Daju par interesantnih primera kako se ljudi nesvesno i pod pritiskom odriču svojih prava garantovanih američkim ustavom. Konkretno 4. 5. i 6. amandmana. Još jedan sjajan projekat za Srbiju. Koga interesuje može da pogleda video ovde.

Inflacija i monopoli

I guverner i ministar finansija kažu da inflaciju delom izazivaju monopoli.

To nije tačno iz bar dva razloga.

Prvo, monopoli (kao i svako drugi ko nešto prodaje) su zainteresovani za povećanje relativnih cena -- cene svoje robe u odnosu na ostale cene. Jer samo tako ostvaruju dobit. Šta firma ima od toga ako poveća cenu za 10% ali i sve ostale cene u zemlji porastu za 10%? Jak monopol bi bio onaj koji je sposoban da poveća cenu svoje robe, dok ostale cene ostanu nepromenjene ili čak padnu ako moraju. Monopoli su zainteresovani za promenu relativnih, a inflacija je rast opšteg nivoa cena.

Drugo, inflacija je tok - što znači da se računa u određenom vremenskom periodu, najčešće mesečno ili godišnje. Cene su, sa druge strane, iznos - nemaju vremensku dimenziju. Inflacija je promena cena. Da bi se cene kao iznos odrazile na inflaciju kao tok, nije dovoljno imati monolope koji stalno naplaćuju više od ostalih, nego monopole koji menjaju svoje cene, odnosno naplaćuju sve više i više. U surprotnom, vi možete imati monopole koji stalno drže visoke cene, ali to ne izaziva inflaciju. To su samo visoke cene. Visoke cene nisu isto što i rast cena. Dakle, ne bi monopoli mogli da izazovu rast cena; jedino bi jednokratni nastanak monopola mogao.

To su logičke nedoslednosti izjava da monopoli izazivaju inflaciju. Praktične nedoslednosti su da privatnih monopola u Srbiji nema, a posebno to nije slučaj u trgovini gde je dosta lako otvoriti radnju ili početi velikoprodaju.

P.S. Ovde na TR nema koordinacije, vlada spontani poredak. Tek sada vidim da je Marko u isto vreme napisao post na istu temu, odmah ispod.

Rast cena i domaći monopoli

U poslednje vreme možemo čuti argument (ministar Cvetković ovde i guverner Jelašić ovde) da je nedavni rast cena određenih prehrambenih proizvoda rezultat zloupotrebe monopolskog položaja, odnosno kartelskih sporazuma.

Malo razmišljanja bi im pomoglo da shvate da to uopšte ne mora da bude tako. Ako je neko monopolista (recimo Mišković), on ne bi morao da čeka sušu da podigne cenu brašna i hleba, mogao bi to da uradi i ranije. Isto važi i za kartele - da su mogli da se dogovore oko podizanja cena dogovorili bi se i ranije, ne bi čekali sušu. Tako da činjenica da su cene skočile sasvim očekivano kao rezultat niže ponude uopšte nije dokaz da postoji monopolski položaj. Upravo obrnuto, kada se cene ne bi menjale sa promenom troškova, to bi bio dobar indikator monopolskog položaja.

Takav je recimo slučaj sa EPS-om. Šta god da se dešava sa proizvodnjom uglja, nivoom reka, cenama nafte i gasa, EPS naplaćuje istu cenu struje. Da se ne radi o monopolu, ta cena bi morala da varira, da raste kada je proizvodnja skupa i da pada kada je proizvodnja jeftina.

Najbolje rešenje za borbu sa navodnim domaćim monopolima bi bilo ukidanje carina i ostalih uvoznih dažbina (prelevmana i sezonskih carina). Ako bi se ukinuo prelevman na mleko od 8 dinara po litru, kao i carina od 20%, cena mleka bi odmah pala. Sve u svemu Vlada , ako hoće, može vrlo lako da se izbori sa monopolima - treba samo da smanji ili ukine carine i prelevmane. Ako im već nismo bitni mi potrošači, koji pijemo skupo mleko i jedemo skup šećer, možda će ih argument da će time "doprineti održavanju makroekonomske stabilnosti" ubediti da smanje carine. Mada, čisto sumnjam.

Čemu ovo služi? A još i ne radi.

Ministarka nauke se zalaže za državne penzije za istaknute naučnike. Tako bi trebalo da posle umetnika, kojima penzije plaća Grad, i novouvedenim penzijama za sportiste dođu na red i naučnici. Slaviša je već pisao o sportskim penzijama pa nema potrebe da se ponavljamo. Pogledajte post.

Ipak nije sve tako tragično. Ministarka se stidljivo zalaže za ukidanje finansiranja završavanja akceleratorske instalacije u Vinči. Uglavnom, to je neki projekat na koji je država već potrošila 20 miliona dolara, pa sada razmišljaju da potroše još jer posle dvadeset godina još uvek ne radi. U celoj priči mi najviše smeta što se novinar brine jer postoji mogućnost za ukidanje finansiranja ovog miksera, kao da je to u najvećem interesu građana. Pravo pitanje za ministarku bi bilo kada će država da proda tu i sličnu belu tehniku.

Ko je prvi zabranio pušenje?

Kao pušača, veoma me zabrinjava pridruživanje Srbije Evropskoj uniji.

Jasno mi je zašto bi trebalo zabraniti pušenje u bolnici, školi, autobusu, ili avionu, ali zašto bi mi bilo ko branio da pušim u kancelariji u kojoj sedim sam? Britanci su to uveli od ovog leta, to jest zabranili su pušenje u "radnom prostoru". Tako kamiondžije ne smeju da puše u svom kamionu, kao ni članovi rok benda u garaži u kojoj vežbaju.

Zanimljiv tekst na ovu temu, ali i odgovor na pitanje iz naslova posta možete naći ovde, na samom dnu teksta.

Inače, posebno me je iznenadila sledeća konstatacija, prilično nekarakteristična za B92:

"Tokom avgusta je u unutrašnjosti Engleske bilo nekoliko uličnih demonstracija, ali ni o jednom protestu nije bilo vesti u novinama ili elektronskim medijima.

Naslovne strane štampe su rezervisane za one koji protestuju protiv takozvanih klimatskih promena, što je na liniji zvanične vladine politike.

Tako su, na primer, novine zabeležile da su održani klimatski protesti ispred vojnog aerodroma Bigin hil u južnom Londonu iako je bilo prisutno samo petoro demonstranata. "

Eh Miško...

Kriminal u saobraćaju. Putnike vozi ko i kako hoće. Umesto da Ministarstvo za infrastrukturu to planski organizuje. I hoće, ali 25 republičkih inspektora ne može da kontroliše 3 500 autobuskih lina pa prvo moraju da uvedu pravilo da svaki autobus ima GPS uređaj. Onda će valjda da pohapse i prevozničku mafiju.

Usluge prevoza trebaju da kontrolišu putnici a ne inspekcija. Kome se ne sviđaju kvalitet ili cena tražiće alternativu. Lošiji će sami ispasti iz trke; inspekcija je suvišna. Da potrošači ne žele inspekciju potvrđuje podatak da se na usluge prevoznika uglavnom žali konkurencija. Da inspekciju ne zanimaju potrošači dokazuje odgovor inspektora koji kaže da se po malbrojnim zahtevima putnika ne izlazi na teren jer se žale na čistoću, klimu i sl.

Inspekcija, kao i svako drugo regulativno telo, ustvari vrši distorziju tržišta i otvara mogućnost za postojanje korupcije. Ukidanje regulative u ovoj oblasti bi uticalo na povećanje satisfakcije putnika.

Kriza rizičnih kredita

Komentator je ostavio ovaj link za lošu vest: Bush je objavio plan za spašavanje hipotekarnih dužnika. To što se dešava ovih dana u SAD, a proširilo se i na Evropu, zovu sub-prime kriza. Sub-prime je drugo ime za loše kredite, kredite sa visokim rizikom. Banke su prethodnih godina davale mnogo rizičnih kredita, ne obraćajući dovoljno pažnje na dohodak dužnika i njegov potencijal za vraćanje. U isto vreme, Fed je još od 2001. držao nisku kamatnu stopu da bi se predupredila privredna recesija. U poslednjih godinu-dve, zbog straha od inflacije, Fed je počeo da povećava kamate.

Taj rast kamata se međutim odrazio na hipotekarno tržište, jer mnogi koji su uzeli zajmove sada više ne mogu da ih vraćaju. To je izazvalo finansijsku krizu, jer su zbog velikog broja rizičnih kredita investicione banke počele da propadaju. A pošto se finansijske krize obično šire, zavladao je opšti strah od nedostatka likvidnosti, kamate na međubankarske zajmove su još više porasle, to se odrazilo na berzu, i tako dalje.

Fed je već reagovao smanjenjem kamata, što treba da upumpa novu likvidnost. A sada je reagovao i predsednik, koji je smislio jedan populistički plan da pomogne dužnicima. Bush će plan predložiti Kongresu, a ne sumnjam da će ga demokratski Kongres prihvatiti.

I Fedovo smanjenje kamata i Bushov plan su pogrešni potezi. Fed samo upumpava dodatni novac, što će ili izazvati inflaciju ili će ubrzo biti potrebno ponovo povećati kamate da bi se inflacija sprečila, a to samo može izazvati još jednu sličnu krizu. Drugo, izlaženjem u susret fondovima koji su zarađivali na visokom riziku, Fed kažnjava one koji su sve to vreme bili konzervativni i odricali se veće zarade. Time se onda ohrabruje rizik i stvara moralni hazard -- hajde da od sada rizikujemo, jer ako dobijemo zaradićemo, a ako izgubimo Fed će pomoći.

Bushov plan takođe stvara moralni hazard, kod dužnika. Država će garantovati za sve koji kasne sa otplatom hipoteka. To je popularan potez jer će mnogi biti spašeni, ali umesto da sami snose rizik svojih odluka, kupce nekretnina spašavaju svi ostali koji nisu ulazili u rizik i koji zbog toga možda nisu kupili kuću. I naravno, kada se neodgovornost subvencioniše, to onda pre ili kasnije izaziva novu takvu krizu.

Nekoliko dobrih i par loših izjava

Za Politikin poslovni klub danas govori Dinkić. Prvo, dobre stvari:
"Наш највећи проблем није спољнотрговински дефицит већ незапосленост, па је њено смањење приоритет овог министарства. Са трговинским дефицитом земље које се брзо развијају могу да живе и по 20 година."
"Много већа претња макроекономској стабилности, по мени, јесу плате у јавном сектору..."
"Србија следеће године завршава процес приватизације друштвених предузећа."
"Мислим да су камате, иначе ниже него раније, много мањи проблем од бирократије."
"Надао сам се да бисмо сада могли да идемо на чистији концепт: да продајемо одмах већински пакет НИС-а, 60 одсто..."

Slede loše:
"...ако треба, платићемо како би у Србију дошли прави инвеститори"
"Као стратешке маркирали смо аутомобилску и електронску индустрију и индустрију софтвера."

Problemi sa koncesijom i još po nešto

Danas za Blic govori potpredsednik Vlade, Đelić:

"Dobro je da Srbija gradi autoputeve. Ali, ubuduće moramo obezbediti da naša državna NIS ima privilegije u postavljanju benzinskih pumpi, zatim da se podizvođači biraju na transparentan način i da naša građevinska operativa dobije što više posla."

Sada DS pominje ozloglašeni "šesti i nulti princip" (koji su, po meni, imali logike tada, a još više logike imaju sada):

"Jasno je da će Tadić pobediti na izborima i verujem da će imati podršku celog demokratskog bloka. Pamet i zdrava logika je da se koalicija udruži i za lokalne izbore. Politička poligamija nije nikada uspela na dugi rok."

I naravno, ako je iko sumnjao, Đelić dokazuje da je postao pravi političar. Na pitanje kako će DS reagovati ako neka zemlja prizna nezavisnost Kosova, potpredsednik odgovara na sledeći način:

"Ne želim da se bavim spekulacijama - šta bi bilo kada bi bilo."

Još jedna lepa vest

Potpredsenik Đelić je potvrdio da je postignut dogovor da Jelašić ostane guverner, ali i da se prošire nadležnosti Saveta Narodne banke. Obe stvari su dobre, po mom mišljenju.

Dobro je da Jelašić ostane iz dva razloga. Prvo, jer je relativno dobar guverner (mada ja lično mislim da su mere koje NBS trenutno primenjuje nepotrebno oštre), a drugo, da bi se prekinula praksa obračuna sa guvernerima (prvo skidanje Dinkića, a onda i Udovički).

Takođe, mislim da je veoma dobro da se proširi uloga Saveta Narodne banke. Savet sada praktično nema nikakvu ulogu u vođenju monetarne politike, niti u oblasti kontrole banaka (suštinski, samo određuje platu guverneru, donosi budžet i usvaja završni račun NBS). Jednostavno, dobro je da postoji što više kontrola u sistemu. Posebno ako zaista budu izabrane "izuzetno kvalifikovane nestranačke ličnosti".

Lepa vest

Sarkozy inicira ukidanje 35-časovne radne nedelje.

Da se podsetimo, socijalisti su u Francuskoj uveli 35-časovnu radnu nedelju iz najglupljeg mogućeg razloga: smanjenja nezaposlenosti. U pitanju je klasična zabluda o ekonomiji kao igri sa nultim zbirom, odnosno ubeđenju da u privredi nekako postoji fiksni broj radnih mesta. Pa ako se broj radnih sati smanji, radna mesta će biti pravilnije raspoređena i nezaposlenost će opasti.

Bilo je potrebno desetak godina (to je uvedeno negde 1997-98., i ustvari je bilo jedno od predizbornih obećanja Žospena kada je dobio izbore), da se shvati da to ne funkcioniše tako. Poslovi, kao i bogatsvto, se kreiraju. Oni nam nisu dati pa da ih mi međusobno raspodeljujemo. Što slobodnije tržište rada, to više radnih mesta.

Ko će biti novi predsednik?

Greg Mankiw je dao link na InTrade, sajt koji omogućava klađenje na brojne događaje, nešto što je Robin Hanson predložio još 1991. godine.

Šta za sada kaže ova berza? Hilari Klinton ima oko 67% šansi da bude kandidat Demokrata. Obama ima 17% šansi. Što se Republikanaca tiče, vodi Giuliani sa 38%, drugi je Romney sa 23%, treći Thompson sa oko 21%. Što se finalnih rezultata izbora tiče, berza procenjuje da Hilari ima 41% šansi da postane predsednik, sledi Giuliani sa 18% i Obama sa 10%.

Što se ruskih izbora tiče, najviše šansi se daje Ivanovu (40%), zatim Medvedevu (17,5%) i Putinu (15%). Zanimljivo je da je cena (šansa) da Putin ostane predsednik opala sa oko 25% na početku godine. Zanimljivo je i to da je skočila sa 10% pre nekoliko dana, moguće kao rezultat ovoga.

Takođe, berza procenjuje da Blue Ray Discovi imaju preko 95% šanse da ostvare veću prodaju od konkurentskog, HD-DVD formata.

Ako mislite da će biti drugačije, izvolite, pa se kladite.

I još malo o koncesiji

Nisam video preostale anekse Ugovora, ali sam prilično siguran da je sve ok. Samo bi lud čovek stavio u ugovor bilo šta problematično, naročito u ugovor koji važi narednih 30 godina, koji će detaljno da "češlja" svaka naredna vlast i da traži i najmanju grešku kako bi koncesionaru otela put, kada ga bude izgradio. Siguran sam da je koncesionar insistirao na ugovoru koji bi sutra mogao da "brani" i pred Radikalima i pred Kostrešom.

Zato mi se čini da je pažnja javnosti bila usmerena u pogrešnom smeru, ka tome "šta piše u ugovoru" i "da li je koncesionar privilegovan", umesto u smeru "da li je to što piše u ugovoru bilo poznato i ostalim kandidatima", jer to je ključno pitanje.

Koncesija po definiciji podrazumeva ekskluzivnost i povlašćenost, tako da samo ako je tender bio fer i ako su svi učesnici znali šta tačno podrazumeva konkretna koncesija, onaj ko ponudi najvišu cenu treba to i da dobije. Zato mislim da bi ubuduće najbolje bilo da Vlada pre nego što raspiše koncesiju pripremi i nacrt ugovora koji bi prošao neku ograničenu javnu raspravu i koji bi se onda ponudio koncesionarima na tenderu. Jedino što bi se licitiralo bi bila koncesiona naknada. Tako bi bilo najčistije. Ugovor bi se potpisivao odmah, bez dodatnih pregovora.

Oko ove koncesije se postavljalo i pitanje - da li nam taj put treba? Moj odgovor je da ne znam. Činjenica je da Srbija ima relativno slabo razvijenu putnu infrastrukturu, ali i da su skoro svi ostali naseljeni krajevi zemlje veoma blizu autoputa, odnosno da su na njega povezani skoro svi veliki gradovi u ostatku Srbije. Tako da ja planirani put ne vidim kao vezu Beograda sa Crnom Gorom, već kao brzu vezu Užica, Čačka, Prijepolja, Novog Pazara sa Evropom - nešto što skoro cela Srbija već ima. Da li ima dovoljno saobraćaja da opravda izgradnju auto-puta? Verovatno ne. Da je odgovor da, ne bi bilo potrebno davati i koncesiju na Horgoš - Beograd.

Moj sasvim lični stav je da je dobro što se država odlučila na koncesiju, umesto na izgradnju puta kroz zaduživanje. Prvo, teret izgradnje će pasti na one koji ga koriste, što je fer. Drugo, verujem da će se pokazati da će ta deonica puta biti bolje održavana, da će redovi na naplatnim rampama biti manji, da će biti bolje označen i da će biti više pratećih objekata nego na državnom auto-putu. Možda to nekoga ubedi da putevi uopšte ne moraju da budu državni.

Problemi američkih farmera

I pored subvencija neki farmeri u Americi nisu zadovoljni. Jedan se žali da je sve što želi da uradi nelegalno. U interesantnom postu Joel Salatin objašnjava svoje probleme sa birokratijom države. Čak podvlači da ne traži nikakav novac od države već samo da ga birokrate ostave na miru.

Zloupotreba posta

I to postoji. Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da vladika Filaret zloupotrebljava post u političke svrhe. Zar nije i Džizus radio nešto slično? Ceo njegov život je bila politička borba (bar tako kažu u Žitiju Brajanovom).

Nije mi baš najjasnija situacija. Crna Gora mu ne dozvoljava ulaz jer se nalazi na listi haškog tribunala kao pomagač optuženima za ratne zločine. Nije jasno da li je svima sa te liste zabranjen ulaz ili samo vladici. Očigledno da vlada Crne Gore ima prava da donosi disckrecione odluke ove vrste, ali bi bilo lepo kada bi to radili principijelno i objavili listu ljudi koji su nepoželjni u zemlji. Ipak, pre će biti da haški tribunal nije problem već pravoslavne čarke u Crnoj Gori.

Ja sam pomalo na strani Hrista brata Filareta sada. Čovek ima prava da koristi bilo koji metod (dok ne narušava osnovna prava drugih) u svom protestu. Bez obzira da li je to post, pričešće ili vaskrs. Sa druge strane generalno sam protiv korišćenja diskrecionih ovlašćenja pa mi je glupo što mu je ograničena sloboda kretanja a da pri tom "preosvećenom" nije dokazana nikakva krivica.

Prohibicija - kako i zašto

Zanimljiv i poučan tekst Dona Boudreauxa o tome kako i zašto je uvedena, a kasnije i ukinuta prohibicija u Americi.

Naime, priča je da je sve do uvođenja poreza na dohodak 1913. godine, porez na alkohol bio veoma značajan federalni prihod (skoro 1/3 budžeta). Nakon uvođenja poreza na dohodak, Kongres je mogao da popusti pred zahtevima moralista i zabrani alkohol. Međutim, kada je 1933. godine naplata poreza na dohodak pala za 60% u odnosu na 1930. godinu (usled depresije), Kongres je odlučio da alkohol ipak i nije tako loš i po prvi put ukinuo jedan ustavni amandman.

Zašto je to bitno? Zato što izgleda da zahtevi za legalizacijom marihuane koji se baziraju na libertarijanskim argumentima (nepotrebna kriminalizacija velikog dela društva, mešanje u privatne stvari i slično) ne daju efekat. Izgleda da je bolje da forsiramo najgluplji argument koji se svodi na to da će legalizacijom marihuane država moći da sakupi više poreza. Možda nas onda i poslušaju.

Mentalitet?

Oduvek se pričalo da je najveći problem naših fudbalera mentalitet. Iako imaju kvalitet, gubitnički mentalitet ih sprečava da pobeđuju velike timove. Najčešće se uplaše pobede. Još se prepričava izgubljena utakmica iz '70 i neke protiv Nemačke u Beogradu kada je Jugoslavija vodila sa 2:0 a onda je nekako stala i pustila rezervu Ditera Milera da postigne tri gola. Nemci su se ponovili na SP 1998., kada je posle 2:0 za SRJ utakmica završena 2:2. I tako dalje, mnogi druge utakmice, sve na mentalitet.

Ali, evo šta kaže košarkaški trener Bogdan Tanjević:
Менталитет наших играча је испред свих у Европи. Ту је позитивна дрскост, спремност да се каже: „Ево ја ћу”. Ако само мало добију шансе они кажу – добро, то сам очекивао и заслужио. Са добрим радом српска селекција ће бити страшна у будућности. Свих ових година док сам радио посебно у Италији и Француској имао сам проблем да убедим младе играче да могу много. Ове наше је проблем да их убедиш да нису као Мајкл Џордан. Мораш полако с њима, да им кажеш „мало си слабији од Џордана, али добар си”...

Veoma zanimljivo. Otkud takva esktremna razlika u mentalitetu?

Možda je odgovor ovo što je Gorčin Stojanović napisao posle igre mlade fudbalske reprezentacije SCG na Evropskom prvenstvu 2004, kada su pobedili sve do finala:

Momci su igrali lepo, i momci su imali duha kako za igru uopšte, tako i za igru do samog konca. Uspeli su da belodano dokažu kako mentalitet uopšte ne postoji sam po sebi, nego je tek proizvod kolektivne autosugestivne halucinacije.

Ova dva citata možda i nisu u supronosti. Mentalitet naravno postoji na individualnom nivou, mada bih ja rekao da bi i na kolektivnom trebalo da bude deo kulture oblikovane vremenom i možda čak genetskog koda. Međutim, na ovoj maloj studiji slučaja se ispostavlja da ako i postoji, kolektivni mentalitet se fundamentalno razlikuje po grupama, granama ili generacijama. Nije srpski, nego srpskih fudbalera, srpskih košarkaša, mladih fudbalera, itd. Ne znam kako drugačije da objasnim navodnu razliku između njih. Čita li ovo neki psiholog?

Put u ropstvo

Samo što je Narodna banka Srbije ograničila rok otplate gotovinskih keš kredita na dve godine, većina poslovnih banaka je produžila rok otplate namenskih kredita, a da pri tome nisu povećane kamatne stope.

Pa to je najbolje u tržišnoj privredi, što se Vlasi uvek dosete. Vidi post o nepredvidivim posledicama.

Ali problem je što ni država po pravilu ne odustaje. Zbog toga jedna intervencija uvek priziva nove intervencije, dok na kraju ne počnete da kontrolišete sve. To je Hayek zvao "Put u ropstvo". Dokaz:
Guverner NBS je najavio će ograničiti rok otplate i za njih (namenske kredite), ukoliko se posle mesečnih izveštaja utvrdi da se građani sve više I na duži rok zadužuju kreditnim karticama ili potrošačkim kreditima.

I konačno....

... je objavljen čuveni Ugovor o koncesiji, doduše i dalje bez nekih bitnih delova. Elem, pre neki dan sam rekao šta mene zanima, a sada sam uglavnom dobio i odgovore. (post delimično editovan na Lazarev zahtev).

Dakle, pitanja su bila:

1. Ko i kako utvrđuje drumarinu?
2. Da li će sadašnja ibarska magistrala ostati u funkciji?
3. Ko će i kako nadgledati održavanje puta, naročito u poslednjih pet godina koncesije?
4. Šta je uopšte koncesionaru garantovano, šta ako nema dovoljno saobraćaja, šta ako ima saobraćaja više nego što je inicijalno procenjeno?
5. Kako će izgradnja autoputa uticati na izgradnju i održavanje ostalih puteva (recimo, čija je obaveza da napravi i održava nadvožnjake i prilazne puteve)?
6. Ko i kako daje dozvolu za izgradnju objekata pored puta (pumpe, moteli, restorani, bilbordi)? Ko uzima pare od toga?
7. Ko plaća za eksproprisano zemljište?
8. Da li će kamioni biti primorani da koriste novi autoput?
9. Ko snosi odgovornost za nesreće na putu izazvane loše izvedenim radovima?
10. Šta na kraju koncesije postaje vlasništvo Republike Srbije - put ili firma koja je vlasnik puta?
11. Da li su se odgovori na sva ova pitanja nalazili u konkursnoj dokumentaciji, odnosno da li su svi ponuđači znali odgovore na njih kada su davali ponudu?

A odgovori su:

1. I dalje ne znamo kako će se tačno utvrđivati drumarina (to je u aneksu 12. koji nije objavljen), ali principi (koji jesu objavljeni) meni deluju razumno - cene na državnim putevima, cene u zemljama u okruženju, kao i "preporuke EU". Na promenu cena saglasnost daje Vlada. Ako želi, može da drži i niže cene, ali onda mora da iz budžeta nadoknadi razliku.
2. Koliko sam mogao da protumačim, gradiće se potpuno nov put, odnosno Ibarska magistrala ostaje ovakva kakva je, valjda. Problematično je što se Vlada obavezuje da neće "podržavati konkurentske projekte koji bi mogli negativno da utiču na projektovani saobraćaj", što možda može da obuhvata i železnicu. Takođe, može da znači da Vlada ne sme da ulaže u održavanje Ibarske magistrale, što bi bilo apsurdno, ali ko zna šta tačno znači "podržavanje"?
3. Tri godine pre isteka koncesije će se oformiti komisija koja može da naredi koncesionaru da izvrši neke dodatne radove. (član 22.1 iz Ugovora)
4. Izgleda (iz ovoga što je dostupno - član 1.4, Aneks 6) da je rizik saobraćaja u potpunosti prenet na koncesionara (ako nema dovoljno saobraćaja, nema nikakvih dodatnih isplata iz budžeta)
5. Nisam našao odgovor.
6. Možda grešim, ali čini mi se da koncesionar nema nikakvo posebno pravo kod izgradnje pratećih objekata.
7. Koncesionar plaća za eksproprijaciju (član 8.1 iz Ugovora)
8. Ne znam. Ne piše u Ugovoru, znači da se valjda primenjuju odredbe iz Zakona, koje ne znam kakve su.
9. Koliko vidim, koncesionar (aneks 6)
10. Republika Srbija na kraju koncesije preuzima put, a koncesiono preduzeće se gasi (član 20.3.1. iz Ugovora).
11. Moraćemo da sačekamo i da vidimo reakcije ostalih učesnika na tenderu, pošto i oni pročitaju ugovor.

Sve u svemu, meni ovo deluje korektno urađeno, ako uopšte mogu da sudim na osnovu polučasovnog gledanja u Ugovor.

Jedini problem (koji možda i nije problem) je što je predviđeno da putem upravlja novo preduzeće koje će biti d.o.o, sa kapitalom od samo 20 miliona evra. To mi deluje malo, mada je možda standardno, ne znam.

Siromaštvo je relativno

Veoma relativno. Kada sledeći put čujete da u Americi ima 37 miliona siromašnih, pozovite se na ovaj pregled podataka o tome šta uopšte znači biti siromašan po toj američkoj klasifikaciji. Između ostalog:

-- 3/4 siromašnih domaćinstava ima automobil, a 31% njih dva ili više automobila
-- prosečan siromašni građanin živi u više stambenog prostora nego prosečan građanin (ne siromašan) drugih visokorazvijenih zemalja kao Nemačka, Francuska ili Japan
-- 80% siromašnih ima klima uređaj

I tako dalje, pogledajte i druge tabele.

I stanovi za mlade

I to umetnike i naučnike. Neverovatno. Socijalizam zauvek.

Zanimljivo

Lepo je videti da je Srbija nekada bila deo Evrope. Još je lepše ako vas tako nešto potpuno iznenadi, kao mene ovaj članak u Wikipediji.

Moram priznati da nikada ranije nisam čuo za Latinsku monetarnu uniju, a posebno za to da je Srbija bila član. Posebno mi je zanimljivo to što se Unija raspala tek 1927. godine, što znači da je preživela I svetski rat.

Iako je Unija očigledno bila loša ideja (jer je na kraju propala), zanimljivo je da su tada dovoljno verovali Srbiji da su nas primili. Ne verujem da bi sada EU prihvatila sličan dil.

Stanovi za siromašne

Grad Beograd zida stanove za siromašne. Otvoren je konkurs za dodelu 93 stana najsiromašnijim Beograđanima. Praktično jedini uslov je da je osoba živela u Beogradu 5 godina pre prijavljivanja na konkurs. Stan neće dobiti besplatno, ostaće u vlasništvu grada, ali će plaćati samo simboličnu naknadu za korišćenje. U planu je izgradnja 1.200 ovih stanova.

Nemam ništa protiv pomoganja siromašnima ali deljenje stanova nije najbolje rešenje. Prvo, nije posao grada da zida stanove. Drugo, otvara se prostor za korupciju. Javna je tajna da svi projekti koji se finansiraju novcem poreskih obveznika imaju skromne budžete na početku ali ne i na posletku. Treće, američko iskustvo ukazuje da ovavka naselja često imaju problem sa kriminalom. Ustvari se vrši neka vrsta getoizacije siromašnih. Možda će i Srbija za par godina morati da uvede zakon kojim će moći da izbaci stanare ovih naselja u slučaju da su osuđeni za neko krivično delo (one strike and you re'out). Četvrto, u gradu kažu da će bar 100 ljudi aplicirati za svaki stan, što znači da se socijalna pomoć daje kroz svojevrsnu lutriju.

Ukratko, nema razloga da radimo na projektima koji su se pokazali neuspešnim u drugim zemljama. Ukoliko Grad želi da pomogne bilo bi pametnije da uvedu ili povećaju socijalnu pomoć. Ništa više.

Lunja vs. Maza

Jedna od udarnih vesti danas u Americi je Michael Vicks. Ovaj poznati sportista (američki fudbal) uhapšen je zbog organizovanja borbi pasa. Priznao je krivicu, izvinio se američkom narodu i po već ustaljenoj proceduri pomenuo kako je pronašao Isusa u ovim kriznim momentima. Njegov fudbalski tim mu je otkazao ugovor a sledi mu i zatvorska kazna između deset meseci i pet godina.

Ovaj slučaj je ponovo pokrenuo raspravu među libertarijancima u vezi sa pravima životinja. Kao što smo zaključili ranije (vidi: Snupijeva prava), generalni stav libertarijanaca je da životinje imaju prava samo kao imovina vlasnika. To u ovom konkretnom slučaju znači da bi Michael Vicks trebalo da imao prava da organizuje borbe pasa ukoliko to želi. Dosta libertarijanaca smatra da, iako je to okrutno i odvratno, ipak ne bi trebalo da bude zabranjeno. Tibor Machan objašnjava zašto životinje ne bi trebalo da imaju prava.

Mises institut je iskoristio priču da se bavi ni manje ni više nego zakonima o zaštiti konkurencije. Naime, ako NFL u Americi zabrani učestvovanje otpuštenom Michael Vicksu, da li kanadski fudbalski savez ima pravo da uvede istu zabranu. Mises institut zaključuje da ima.

Prava carinska mafija

Predrag Petronijević, novi direktor Carine tvrdi: Najveći problem Uprave carina je nedostatak ljudi i profesionalnih kadrova.

Ukoliko niste znali, Carina trenutno zapošljava 2,600 ljudi. Iako direktor tvrdi da je to premalo, pre će biti da je to veći broj zaposlenih nego što je potrebno. Problem je u sistemu. U Srbiji carinici proveravaju praktično svu robu što ulazi a špediteri samo popunjavaju dokumentaciju. U Americi, na primer, špediteri su motivisani da proveravaju šta se šalje. Špediterska firma je odgovorna za sve što je upisano na deklaraciji. Carinici samo vrše povremene kontrole i kontrole sumnjivih pošiljki, ukupno oko 6%. Pošto su svesni da mogu da izgube dozvolu u slučaju da im se deklaracija ne slaže sa pošiljkom, špediteri i te kako vode računa da posluju po zakonu.

Čuo sam da je, po nekoj studiji (valjda Svetske banke, nisam video studiju samo sam čuo za nju, ako neko ima link neka prosledi), da je Srbiji dovoljno 300 carinika. Amerika ima 40,000 zaposlenih u carini i graničnoj zaštiti, što uključuje i policajce koje štite granice, pilote, K-9 jedinice i slično. To znači da ako se uporedi po broju stanovnika, Srbija ima otprilike duplo više carinika nego što Amerika ima carinika i ostalog navedenog osoblja.

Naravno, 2,600 ljudi nije dovoljno direktoru Petronijeviću koji najavljuje obnovu kadrova. Kako su carine sve značajniji izvor prihoda u budžetu siguran sam da će obnova naići na razumevanje u vladi sledeći se logikom više zaposlenih više prihoda. Nažalost, Vlada verovatno ne razmišlja o povećavanju efikasnosti reformom sistema, koji je suština problema.

Turistička petoletka

Državni sekretar i profesor EF Goran Petković:
Gradimo i žičaru na Zlatiboru, sa ciljem da sutra tamo uloži neki hotelijer.

Država gradi žičaru zato što pretpostavlja da će biti vezanih investicija - kada jednom imate žičaru, onda će možda neko sagraditi hotel. Jednim početnim ulaganjem, vi podstičete druga. To je efekat mreže.

Ali kad bi to bilo dobro opravdanje, država bi onda mogla da gradi bilo šta. Jer SVE investicije su vezane. Kako drugačije nastaju gradovi nego tako što se ulaganja u razne stvari uzajamno podstiču? Zašto je najbolje imati radnju u Knez Mihailovoj? Zato što su druge radnje tamo.

Ali zašto bi neko mislio da je država ta koja treba nekako da započne ceo proces? Naprotiv, budite sigurni da su firma koja pravi žičare i firma koja gradi hotele do sada već razgovarale o Zlatiboru. Ako su odlučile da ništa ne započinju, da li više verujete u poslovnu procenu firmi koje ulažu svoj novac ili u poslovnu procenu političara koji ulažu tuđi novac?

Ovako, verovatno je da će nova žičara doživeti sudbinu kakvu je doživela većina ostalih državnih investicija od 1945. naovamo. Odluka da se gradi žičara nije suštinski drugačija od odluke da se sagradi Zastava. Kao što državni sekretar i kaže:
Zbog toga je naš redosled poslova sledeći: pravi se master plan, a onda se radi po planu.

Genijalni ministar, ponovo

Ministar poljoprivrede kaže: "svako ko se malo bavi poljoprivredom zna da mlinari još nisu počeli da melju pšenicu ovogodišnjeg roda, da pšenica po višoj ceni nije ušla u mlinove i nije se pretvorila u hleb pa razloga za ovako brzi rast cena hleba nije bilo".

Ministar poljoprivrede (koji je po obrazovanju ekonomista, a ne agronom) bi morao da zna da se ljudi racionalno ponašaju i da svoje odluke donose na osnovu očekivanja, a ne samo na osnovu gledanja u istoriju. Ako sam nešto kupio za 5 dinara, a očekujem da će cena skočiti na 10 dinara, bio bih lud da prodam za 6 i kažem "zaradio sam dinar". Zar nije bolje da prodam za 10, ako već mogu? Tako su očekivanja o budućem skoku cena žita (kojima je, by the way, sam ministar prilično doprineo izjavama da će se cena žita utrostručiti do kraja godine) ugrađena već u današnju cenu, jer u očekivanju skoka cene ljudi više kupuju žito danas i time dižu cenu već danas.

Naročito je smešno to što se ministar nada da će "konkurencija i zdrava ekonomska logika pobediti". Kada bi slušali njegovu ekonomsku logiku, mnogi bi propali.

Mir na bliskom istoku?

Khaled Meshal, lider Hamasa, je dao prvi intervju CNN-u, u kome nagoveštava prihvatanje rešenja dve države. Prilično bitan događaj koji bi mogao da bude početak rešenja palestinskog problema.

Mine you own business

Mislim da ćemo se lako složiti da je jedna od najvećih prednosti levičara u tome što u svojim redovima imaju zaista sjajne novinare, reportere, režisere i ostale umetnike. Jednostavno, kada vam pokažu film kako se led topi a deca umiru od gladi jer je suša uništila žetvu, morate u sebi da kažete da se "nešto mora uraditi kako bi se spasla Zemlja".

Prošle godine se pojavio dokumentarni film (Youtube trailer) čiji je osnovni cilj da opovrgne neke od osnovnih tvrdnji zelenih (i ostalih levičara), tako što će pitati siromašne šta oni u stvari žele. Odgovor će možda nekoga i iznenaditi. Mene nije.

Sekretar s ružom

Stručni problem je što takav kapacitet na takvom mestu ne predstavlja samo privatno, već zajedničko dobro, jer se nalazi na jedinstvenom mestu. Na različite načine ću uputiti poruku vlasnicima da im objasnimo da to što rade nije u interesu grada, građana i države. Goran Petković državni sekretar za turizam ovako analizira stanje hotela Jugoslavija.

Državni sekretar tvrdi da je zgrada hotela Jugoslavije "zajedničko" vlasništvo iako je regularno prodata, pozivajući se na više državne interese. Mali problem je što ne postoji viši inters od garantovanja prava na posedovanje (i raspolaganje) imovine. Siguran sam da gospodin Petković ne bi imao ništa protiv da njegovu kuću ili stan proglasimo zajedničkim dobrom zbog lokacije na kojoj se nalazi i zajednički, zbog državnog interesa i pravoslavlja, odlučimo da tu na primer ne smeju da žive ljudi mlađi od 60 godina jer ruže fasadu.

Ograničenje na raspolaganje privatnom svojinom su prava drugih ljudi koji imaju imovinu u neposrednoj blizini. Ne verujem da ćemo se svi složiti ali evo nekih primera: preglasna muzika, neprijatni mirisi (ukoliko komšija otvori svinjac u stanu pored mog verujem da bih tražio pravnu zaštitu), i sl. Sve u svemu nema previše primera. Na žalost sekretara Petkovića estetski razlozi ne spadaju u ovu kategoriju, što je slučaj sa hotelom Jugoslavija. Klasičan primer estetskih zamerki bi bila izgradnja objekta koji blokira pogled nekom komšiji. Kupovinom imovine ne kupujete i pravo na pogled.

Svet u slikama

Neke od fotografija koje su promenile svet?

Hugov časovnik

Hugo Čavez nastavlja sa reformama. Venecuela u septembru menja vremensku zonu za dodatnih pola sata. Cilj je pravednija raspodela sunčevog svetla. Kao jedan od razloga se navodi pomoć siromašnoj deci koja kreću rano u školu. Kao da nije mogao da pomeri početak škole za pola sata.

Ušteda sunčevog svetla je počela da se primenjuje početkom 20. veka, a inicijator ideje William Willet je objasnio da bi produženi dan omogućio dužu rekreaciju (čovek je bio zaljubljenik u golf) i u isto vreme obezbedio uštede električne energije. Inicijativa je prošla ali ostaje pitanje da li dolazi do uštede električne energije.

Menjanje vremenske zone danas je više političko pitanje. U Šri Lanci se vremenske zone menjaju sa manje više svakom vladom. Valjda je pitanje koliko su različiti ili u skladu sa Indijom. Očigledno su isti razlozi u pitanju i u Venecueli.

Nisam siguran koje bi bilo libertarijansko rešenje i da li ga uopšte ima. Pretpostavljam da je uvođenje tržišta u ovaj sektor mogući odgovor. Svako može da prati vreme koje god hoće. Kako ne verujem da je to igde zabranjeno, odnosno kako ne postoji policija koja proverava časovnike, mislim da nema mesta libertarijanskoj kritici.

Trojke

Opet se širi glasina po netu da je Kastro umro, ovde, ovde i ovde. I ranije je bilo sličnih glasina, kao i ostale i ova vest dolazi iz nepouzdanih izvora. Navodno, vlasti Floride uvode specijalne mere za dolazak izbeglica, iako ne vidim razlog zašto bi više ljudi pokušalo da emigrira nego ranije.

Negde sam čuo da diktatori umiru u trojkama. Na primer prošle godine: Pinoče, Nijazov i Sadam. Ako je Kastro zaista mrtav zanima me ko ga prati. Evo nekih kandidata.

Zakon o nepredvidivim posledicama

Osim regulisanja reinkarnacije, Kina sprema i zakone za regulisanje brojčane neravnoteže među polovima. U mlađoj populaciji Kine ima mnogo više muškaraca nego žena, što sada postaje ozbiljan problem. Ili će energiju usmeriti na rušenje režima ili će ih režim preduhitri izmišljanjem spoljnog neprijatelja, na primer Tajvana.

Razlog neravnoteže? Politika kontrole populacije u poslednjih tridesetak godina. Kada im je bilo zabranjeno da imaju više od jednog deteta, mnogi su preferilali da to bude dečak (možda i samo iz ekonomskih razloga), što je dovelo da velikog broja abortiranih devojčica. Zabranjeni su bili i abortus i ultrazvuk, ali očigledno da ih to nije sprečilo.

Tako je to sa državnim nasiljem. Kada nešto silom branite to nije samo kršenje ljudskih sloboda, nego se najčešće odrazi na potpuno nepredvidiv način. To je jedan od od najjačih argumenata protiv državne intervencije u ekonomiji. Prirodni tok stvari se ne može ometati besplatno. Zabranite alkohol, dobili ste Al Kaponea. Šta god da zabranite, negativnih posledica će biti negde gde se uopšte ne nadate i makar ih uopšte ne bili svesni.

Gary Becker i centralno bankarstvo

U zanimljivom tekstu na Posner-Beckerovom blogu, Gary Becker objašnjava svoj odnos prema intervencijama Centralne banke u finansijski sistem.

Načelno, on podržava što manji stepen intervencije. Centralna banka (pa ni FED) ne treba svojim bailout operacijama da pokriva finansijske promašaje i rđava ulaganja privatnih fondova, banaka i kompanija. Aktivna Centralna banka stvara problem moralnog hazarda, i zato takve akcije treba izbegavati.U principu, Becker misli da je striktni laissez-faire dobra politika i u ovom domenu. So far so good.

Ali Becker ne bi bio jedan od prvaka čikaške škole da u pogledu laissez-faire-a kod njega nema uvek jedno "ali" koje sve menja. Jedno je, naime, kaže nobelovac, kad Centralna banka spašava nesolventne finansijske ustanove koje su loše investirale, a sasvim drugo kad finansijski poremećaj koji pogodi berzu počne da se širi i na realnu ekonomiju: "I would have absolutely no doubts that this is the right policy if the major risk of the present situation were that some hedge funds and other financial institutions would experience sharp rundowns in their assets and even bankruptcy. However, the Fed's recent intervention was driven by the fear that the weakness in financial markets will spread to the real economy, and will adversely affect employment, investments, and general welfare in the United States. The same justification would apply to Europe and Asia as well. The avowed goal of such interventions would not be to help individual companies or borrowers, but rather to stabilize the complicated and interconnected economic system."

Prvo, ovde vidimo klasično populističko, kejnzijansko razlikovanje berze, špekulacije i prevara na jednoj strani, i realnih stvari poput investicija i zaposlenosti na drugoj. Kao da postoje dva sveta, Wall Street i realna ekonomija i FED treba da brine za narod a da ne daje ni pet para za prevarante i avanturiste na berzi. Ali, koliko ljudi zapravo ima deonice na berzi? Biće da je to bar polovina američkog stanovništva. Kad neki investicioni fond, hedge fond ili banka bankrotira ko time gubi? Neka zaverenička manjina zlih špekulanata ili običan narod koji štedi u hartijama tih finansijskih ustanova?

No kako god, po Beckeru FED i druge centralne banke ne treba da intervenišu... osim kad privatni investitori prestanu da ugrožavaju samo sopstvene profite, već svojim nekontrolisanim špekulacijama izvrše udar i na opšte blagostanje, a posebno kad se ustreme na "makroekonomske agregate", poput nivoa investicija i stope nezaposlenosti. Onda Centralna banka mora da preuzme odlučnu ulogu centralnog planera, tj, onog ko "stabilizuje komplikovani i međuzavisni ekonomski sistem". Taj trenutak u Americi još nije nastupio po Beckeru, ali nije isključeno da će nastupiti.

Mene je u tim "minimalističkim" teorijama državnih intervencija uvek intrigiralo zašto recimo država može da spreči neko tržišno zlo, a ne može da donese neko veliko sopstveno državno dobro: recimo, zašto FED treba samo da stabilizuje tržište kad su markoekonomski agregati ugroženi, a ne recimo i da te agregate "fino šteluje" kad se oni nalaze u nekom prosečnom, zadovoljavajućem stanju? Koju to vrstu znanja i moći FED ima koja mu omogućava da sprečava poremećaje, a ne dozvoljava mu da poboljšava ishode i kad nema poremećaja? Ili, da uzmem drugi primer: zašto antimonopolske agencije i sudovi u sklopu kontrole horizontalnih integracija treba samo da blokiraju štetne, a ne i da nameću korisne integracije? Ako birokrati mogu da ex ante procene neto efekte nagodbe između alokativnih i produkcionih efekata integracije koju će recimo zabraniti, zašto ne bi mogli, takođe ex ante da znaju isti odnos efekata potencijalne itegracije i kod dve firme koje recimo, zbog poslovične gluposti i kratkovidosti svojih vlasnika, ne nameravaju da se integrišu? Epistemološka shizofrenija? Ako bi integracija dve firme vodila smanjenju alokativne efikasnosti vis-a-vis produktivne, onda antimonopolska intervencija koja to sprečava poboljšava društveno blagostanje. To je jasno, ali ako dve firme, koje bi integrisane ostvarile na osnovu ekonomije obima prevagu produkcione efikasnosti nad alokativnim gubitkom zbog ukrupnajvanja tržišne strukture, ne žele da se integrišu, onda je nespremnost države da im naredi da se integrišu nešto što smanjuje društveno blagostanje. Zašto se onda sprovodi samo prva vrsta intervencije, a ne i druga? Ili čak, zašto ne samo druga?

Potpuno identičan problem ja imam i sa Beckerovim stavom. Lepo je to što on misli da ubojito oruđe FED-ovih intervencija treba čuvati samo za slučaj sprečavanja najgoreg. Ali ako može da spreči najgore, onda može i da nametne najbolje, zar ne? I onda je laissez-faire politika u fazi napretka čist zločin prema društvenom blagostanju, jednako kao i neaktivnost u fazi poremećaja i recesije!

Kao i uvek u čikaškoj analizi, uloga FED-a u kreiranju "slabosti finansijkog sistema" nije tema za razmišljanje. Poslovni ciklus je poput kakve prirodne nepogode, posledica alavosti i gluposti privatnih investitora koji ulažu nekotrolisano, a ne intervenicija Centralne banke u finansijski sistem koja stvara informacione distorzije, remeti vertikalnu strukturu proizvodnje virtualnim snižavanjem kamatnih stopa i pravi time privid obilja kapitala. Špekulativni bum koji se sada bliži kraju nema nikakve veze sa rekordno niskim kamatnim stopama FED-a poslednjih godina, već sa iracionalnim i hirovitim ćudima finansijskog tržišta.

Dalje, centralno bankarstvo je, uz antimonopolsku politiku, možda jedino preostalo ostrvce vere u teoriju javnog interesa kod pripadnika čikaške škole. Oni su razvili "ciničnu" teoriju državne regulacije koja kaže da je to trgovina parama i političkim uticajem u korist pojedinaca, pod izgovorom brige za opšte dobro, ciničnu teoriju otkaza države koja kaže da su mnoga zla koja se pripisuju tržištu skopačana sa još većim zlom kad država uzme da ih otklanja, i štaviše, da je najveći deo tih tržišnih grešaka proizvod prethodnih vladinih intervencija.

Ipak, Centralna banka uz antitrust spada u retke izuzetke. Tu je tržište inherentno nestabilno, a mudri centralni bankari su tu da bdiju nad njim, i paze da se berzanske turbulencije ne preliju na "realnu" ekonomiju. Becker je možda umereniji od drugih ekonomista u pogledu viđenja opsega i intenziteta FED-ovih intervencija, ali princip je isti. Wall Street - problem; FED - rešenje.

Najbolji lek za tu zabludu, po mom sudu je: ovde i ovde.

Tajlandska kanasta

Na referendumu je odoboren novi tajlandski ustav, otprilike godinu dana pošto je organizovan vojni puč. Izlaznost prilično mršavih 58%, od kojih je 57% glasalo za. Usvajanje ustava zaista i nije neka vest. Da se kojim slučajem desilo da je referendum propao vojna vlada bi imala pravo da usvoji ustav po svojoj želji. Znači i nije bilo pravog izbora.

Najvažnije "poboljšanje" u odnosu na stari ustav je kontrolisanje demokratije. Otprilike polovina Senata neće biti birana na izborima već postavljana od strane sedam činovnika, koje zauzvrat postavlja Senat.

Učinak vojne vlade za proteklih godinu dana:

• obaranje rasta GDP na 4% (najniža stopa u regionu),
• kriza na berzi (pad od oko 20% u jednom danu),
• razvijanje konflikta sa muslimanskom populacijom u tri najjužnije provincije (slična priča kao Kosovo devedesetih godina),
• zabranjivanje najpopularnije političke partije,
• cenzuirsanja nekih sajtova (Youtube - zbog klipova koji vređaju kralja, a čini mi se da je i Blogspot takođe cenzurisan za pisanje ne i čitanje)
• uvođenje kulta žutih majica ponedeljkom u znak podrške monarhiji (nije obavezno ali vlada podržava inicijativu tako da deluje pomalo orvelovski)
• i konačno, Ministarstvo kulture je odlučilo da štampa i deli knjigu predloga nadimaka za Tajlanđane, koji vole da koriste nadimke na engleskom, da bi očuvalo tajlandsku kulturu. Knjiga predloga sadrži nadimke kao što su: svinja, debeli, i slično.

Sve u svemu loša godina za Tajland a moguće da nije i poslednja. Izbori su u decembru a Vođa je najavio da bi bio zainteresovan da predvodi i demokratski izabranu vladu.

Birokratija

Ne može čovek više ni da se reinkarniše kako hoće. Kina je donela zakon po kojem je za reinkarnaciju potrebna dozvola države.

Pozadina je da takav zakon omogućuje vlastima Kine da utiču na izbor sledećeg Dalaj Lame.

Lubos Motl i ja

Evo, malo samoreklame. Tema je globalno zagrevanje, preciznije čuveni Hockey stick.

Inače, Luboš je profesor fizike na Harvardu, konzervativni liberal i neka vrsta genija, što se tiče fizike. Preporučujem njegov blog nezavisno od mojeg gostovanja na istom. Imao je do sada milion i po posetilaca. Postiranje mog teksta je i obrazložio faktom (zapravo zabunom) da sam ja bio taj milion petstohiljaditi, ali mi je naravno rekao u mejlu da je morao to da napiše, jer kad bi rekao da je objavio moj prilog jer mu se učinio zanimljivim, onda bi horde čitalaca uzele da šalju svoje priloge. Tako da mogu da mu miniram blog, tako što ču otkriti zaveru. Naravno, neću.

Neprijatelji razuma

Ko ima vremena, dobro zna engleski i ima brz internet, treba da pogleda sjajnu emisiju "The Enemies of Reason" koju je snimio Richard Dawkins, jedan od najpoznatijih evolucionih biologa i pisaca popularne naučne literature.

Epizode traju oko 45 minuta (150 megabajta). Prva se može naći ovde, a druga ovde. Budući da ih ima na Google videu, pretpostavljam da nisu zaštićene Copyright-om.

Prva se bavi pseudonaučnim besmislicama (astrologija, paranormalni događaji i slično), a druga se bavi nadrilekarstvom i tzv. alternativnom medicinom.

Šta mene zanima?

Pošto će izgleda ugovor o koncesiji postati dostupan javnosti, evo šta mene zanima:

1. Ko i kako utvrđuje drumarinu?
2. Da li će sadašnja ibarska magistrala ostati u funkciji?
3. Ko će i kako nadgledati održavanje puta, naročito u poslednjih pet godina koncesije?
4. Šta je uopšte koncesionaru garantovano, šta ako nema dovoljno saobraćaja, šta ako ima saobraćaja više nego što je inicijalno procenjeno?
5. Kako će izgradnja autoputa uticati na izgradnju i održavanje ostalih puteva (recimo, čija je obaveza da napravi i održava nadvožnjake i prilazne puteve)?
6. Ko i kako daje dozvolu za izgradnju objekata pored puta (pumpe, moteli, restorani, bilbordi)? Ko uzima pare od toga?
7. Ko plaća za eksproprisano zemljište?
8. Da li će kamioni biti primorani da koriste novi autoput?
9. Ko snosi odgovornost za nesreće na putu izazvane loše izvedenim radovima?
10. Šta na kraju koncesije postaje vlasništvo Republike Srbije - put ili firma koja je vlasnik puta?
11. Da li su se odgovori na sva ova pitanja nalazili u konkursnoj dokumentaciji, odnosno da li su svi ponuđači znali odgovore na njih kada su davali ponudu?

Borata za predsednika

Politika piše o Kazahstanu i pita se kako to da OEBS tretira Kazahstan bolje nego recimo Belorusiju, kada i jedna i druga zemlja imaju slične diktatore.

Postoji razlika. Demokratija je najbolji oblik vladavine, ali mi se čini očiglednim da neke zemlje u nekim periodima bolje prolaze bez demokratije. Ranije smo pominjali primer Turske, gde je demokratija ograničena povremenom vojnom intervencijom. Volja većine nije dovoljan razlog da se dozvoli narušavanje nekih individualnih sloboda.

Predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev, čini mi se jedini preostali član Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR koji je još uvek predsednik neke zemlje, blizu je onoga što zovemo benevolentnim diktatorom. Barem kada se radi o o ekonomiji, drug Nazarbajev se u međuvremenu transformisao. Kazahstan je otvoren za strane investicije, privatne kompanije eksploatišu naftu i druge resurse, a najzanimljivije je da je još negde 90-ih izvršena privatizacija penzionog sistema -- reforma na koju još čeka veći deo Evrope i SAD. Na Heritage listi ekonomskih sloboda, kao i po Doing Business rangiranju Svetske banke, Kazahstan se kotira bolje nego neke zemlje Evropske unije. Ekonomski rast poslednjih godina ide i preko 10%.

Naravno da je u pitanju pobratimski kapitalizam, ali pravo pitanje je kako bi demokratija učinila Kazahstan boljim. Ne verujem da bi na izborima pobedio onaj koji bi obećao privatizaciju penzionih sistema i ugovore sa British Petrolom. Pre bi to bila neka lokalna kopija Huga Čaveza.

Ekonomskih 100 dana

B92 o ekonomskih 100 dana Vlade.

Po meni najveći problem nisu poskupljenja. Ona nisu iznenađenje jer država inače na ovaj ili onaj način kontroliše polovinu svih cena. Monetarna politika je bila restriktivna, ali ne dovoljno da bi uspela da neutrliše rast tražnje nastao prilivom deviza iz inostranstva. Ograničenja uvoza kojim se otežava da devize napuste zemlju, kao i porast javne potrošnje samo su išli u prilog rastu domaćih cena. Ali to nije specifičnost nove Vlade, to o odnosu uvoza-kursa-inflacije su zablude u koje veruju ne samo svi glavni kreatori ekonomske politike otkad smo u tranziciji, nego i većina domaćih ekonomista.

Da bi se inflacija zaustavila pri ovolikim prilivu deviza, potrebno je imati slobodan uvoz i dozvoliti apresijaciju dinara koliko je to potrebno. Takođe, treba se rešiti državne kontrole cena. Tek tada će monetarna politika imati smisla.

Ali to je bilo predvidivo. Najveće ekonomsko razočarenje nove Vlade za mene je najava da se neće žuriti sa privatizacijom javnih preduzeća i trabunjanja o strateškim interesima. Najgori pojedinačni potez je zabrana izvoza žitarica. Najbolji je možda gašenje fantomske Zastavine firme.

Centar za doživotno učenje “Gdanjsk-Brisel-Kragujevac”

Nakon što su se drešioci srpske i evrounijskih budžetskih kesa ozbiljno namerili da ugase gordost (i predrasude, btw) koje decenijama prate firme Zastavu i brodogradilište u Gdanjsku, respektivno...Sličnost ovih slučajeva nije savršena, ali je nekako zgodna za traženje jedinstvenog rešenja.

Nacrt projekta Gdańsk Shipyard – Kragujevac ZZO Lifelong Learning Center, sa centralom u Kragujevcu i školama satelitima u Briselu i Gdanjsku.

Predlog kurikuluma

Nastavna jedinica 1. Bankrot i privatizacija. Pojmovi eshatološkog karaktera, mogu biti odlagani do sudnjeg dana, ako ovaj dođe, kad dođe

Nastavna jedinica 2. Ponos, zasluge i konvertibilnost. Objasnititi kroz primere “gigant Zastava, ponos i dika”, “Gdanjsko brodogradilište, kolevka Solidarnosti”. Vežba: izračunati koliko dinara / evra vredi X jedinica ponosa (druga grupa učenika: X jedinica zasluga) konvertovanih nakon Y jedinica vremena u uslovima tržišnog modela...

Nastavna jedinica 3. Solidarnost i inflacija – razumevanje fenomena opadanja vrednosti solidarnosti nakon štancanja diskursa solidarnosti preko medijskih, sindikalnih i ostalih transmitera. Nivo solidarnosti srpske javnosti sa Zastavom sada je negde na nivou solidarnosti sa službenicama Beobanke onomad.

Nastavna jedinica 4. Subvencionisanje – pojam koji je namenjen naprednijim učenicima. Početi sa jednom sjajnom eufemističkom definicijom: “a genuine, far-reaching restructuring of a company that would ensure its long-term viability”. Preporučena nastavna metoda: kolaborativno učenje, napredni učenici (poljski đaci) kombinovano rade sa slabijim učenicima (srpski učenici) na zajedničkom projektu “Kako maznuti subvencije a da to nisu subvencije Briselu...onog lepog Pridruženog dana”.

Nastavna jedinica 5. Učenje po modelu – upoznavanje osnova socijalnopsihološkog oblika učenja kojim se od ranog detinjstva savladaju razne socijalne veštine čisto posmatrajući nekoga kako nešto radi. Nastavna metoda: kolaborativno učenje. Napredni učenik Dinkić je konačno sada shvatio će radnici Kragujevca glasati za Radikale i da povlađivanje rent-sikerima donosi bednu političku sumu. Braća Kaczynski još uvek nisu.

Nastavna jedinica 6. Debata na temu Multikefalnost birokratije nije direktno povezana sa kapacitetima za prepoznavanje političkih odluka sa beskonačno malom efikasnošću i beskonačno velikom fiskalnom proždrljivošću. Brisel je faktički subvencionisao Gdanjsk od 2005. (radi restrukturacije i privatizacije...). Toliko briselskih mozgova, a opet su naseli...Za potpuno razumevanje fenomena, ovu jedinicu obavezno obraditi zajedno sa nastavnom jedinicom 5, u vidu blok-nastave. Preporučena nastavna metoda: kolaborativno učenje. Ovoga puta učenici, naravno, menjaju uloge, srpski političari su lideri u timu...

Nastavna jedinica 7. Čas u prirodi. Radnici ZZO pridružuju se radnicima Stocznia Gdańska u planiranom protestu u Briselu 31. avgusta. Zajedno marširaju ka Briselu uz obaveznu pratnju nastavnika. Pošto je Leh Valensa sada podržao brodare, a licenca iz ispita solidarnosti mu još nije istekla, ko bi bio bolji drug Raja?