Danica Popović

Ne volim panegirike, ali ne mogu da odolim: Danica Popović ima savršenu veštinu da “izvuče tržišnog zeca” pred mejnstrimom a da ovaj može samo potvrdno da klima glavom i trepće…a pri tome beli zec privatizacije još viče ono Alisino “zakasniću, strašno ću zakasniti!” Sjajno!

Fraza decenije

Evo je:

...g. Marinko Vučinić, direktor izdavačke kuće Tersit, koja je dala značajan doprinos pokušaju da se obnovi građanski duh Beograda, pomogao je uobličavanju Škole svojom imaginacijom, iskustvom i razboritošću.

Na osnovu prethodnog posta, reklo bi se da direktor izdavačke kuće Tersit, M.Vučinić, po zanimanju publicista, ima dovoljno razloga za šamaranje po državi zbog slabe nege i brige oko srpskog izdavaštva.

Pogledajmo malo bolje ovu frazu decenije.

Čovek je učestvovao u pravljenju Kredibel škole (1993), a kasnije i njenog duhovnog nastavka - Beogradske otvorene škole. Član je Upravnog odbora škole.

Jasno mi je da se tadašnja cela priča lepo složila kroz diskurs o stvaranju elite, demokratizaciji, otvorenom društvu, građanskom duhu i ostalim lako uklopljivim elementima anti-miloševićevizma devedesetih.

Jasno mi je i da su neki uneli imaginaciju, razboritost i sve to što se pominje u istorijatu škole za Našu stvar.

Jasno mi je i da su neki od studenata i profesora poradili na zalihama svog ljudskog, socijalnog i drugog kapitala zahvaljujući fenomenu BOŠ. To su bile pozitivne eksternalije cele mašinerije rušenja demokratskog despota.

Problem je kada dođemo do famozne tržišne ledine i čistine i vetrometine iz prethodnog posta. Ne znam kakvo iskustvo ima u tome G.Vučinić kada njegova izdavačka kuća Tersit radi na infuziju sterilnu od tržišnog virusa, sve lepo od fondova raznih OpenSociety, OlofPalme, Stiftungova ovih i onih. Za te dobrovoljne davaoce baš ne berem brigu, nego me muči što pare iz gradskog budžeta i nekolikih ministarstava idu direktno za projekte Beogradske otvorene škole. Projekti - izdavačka kuća - projekti - izdavačka kuća. Vrlo zgodno.

E, tu se postavlja još jedno pitanje: ontološko, a bogami i logičko. Čemu rastući udeo državnih (a i ostalih?) donacija u naturi i parama za jednu formu Flying University koja više nema svoju svrhu? Nevladina organizacija koja undergraund "školuje" buduću "elitu" radi demokratizacije i građanizacije...P-L-E-A-S-E! Pravac na akreditaciju za univerzitetsku ustanovu, i gotovo! A Olaf Palme može da donira koliko hoće. Grad Beograd i ministarstva, pak, ne! Inače, eto nama materijala za TR.

Back to M.Vučinić... Kako objasniti njegovu tržišnu fobičnost? Možda je čovek samo solidaran sa svojom gildom. Odnosno, njenim delovima. To su oni siroti izdavači koji nisu imali sreće da dobiju poslove veće od kuvara srpske emigrantkinje Srpski kuvar po receptima moje mame Perse. U 200 primeraka. Za familiju i Srpski klub iz Hendersonvillea.

Fraza dana: na čistini divljeg tržišta

Marinko Vučinić, publicista:
Издавачи у Србији и сада функционишу без икакве помоћи државе и остављени су на чистини дивљег тржишта и огољене комерцијализације.

Šmrc. Pa i teniseri su. Razlika je samo što se njihove usluge traže. Vi izdavači, ako vam niko ne kupuje knjuge, kako bi bilo da počnete da trenirate?

O razlici između evropske i američke politike

Economist objašnjava sve u dve rečenice:

Gospođu Clinton mogu prikazivati kao komunistu na nekom radiju u Kanzasu, ali stavite je pored Nikolasa Sarkozyja, Angele Merkel, Davida Camerona ili bilo kog drugog navodnog evropskog konzervativca i u gotovo svakom pogledu ona je desno od njih. Ona i boga pominje češće nego prosečni evropski sveštenik.

Tržišni fundamentalisti?

MMF predlaže Japanu da podigne poreze:
Most Directors considered that given the size of the task at hand, additional revenue measures will be needed ... Among possible measures, increasing the consumption tax has the benefit...
I tako dalje.

Ovo nije iznenađenje jer MMF često predlaže povećavanje poreza. Oni u proseku nisu ni neoliberali ni tržišni fundamentalisti. Njihov prioritet je uravnoteženje budžeta, a ne nivo javne potrošnje (osim ako niste Vlada Srbije pa predložite jedan veliki NIP od 2 milijarde dolara).
Ali je dobro imati u evidenciji ovakve slučajeve, kada sledeći put neko pomene navodni tržišni fundamentalizam jedne (među)državne institucije kao što je MMF.

Ah, ti Austrijanci...

Bernhard: Ja sam uvek živeo samo od onog što sam radio, nikada nisam dobijao neku subvenciju, nikada se oko mene niko nije trudio, do dana današnjeg. Ja sam protiv svakog subvencionisanja, protiv svakog redovnog plaćanja, umetnicima ne treba dati ni groša. To bi bilo idealno i onda bi možda nešto od toga i ispalo. Umetnicima bi trebalo vrata, kroz koja žele da prođu, potpuno zatvoriti i zaključati. Ništa im ne treba dati, treba ih ostaviti pred vratima. To se nije uradilo i zato imamo lošu umetnost i lošu literaturu. Oni se provuku do nekih novina, do nekog ministarstva, nastupe kao da su geniji, i dobiju svoj stan, svoje papire i osigurani su do kraja života. I onda više ne mogu da napišu ni jednu dobru knjigu.

Flajšman: To znači da treba ukinuti svaku podršku?

Bernhard: Nikakva podrška umetničkom radu! On mora sam sebe izdržavati. Ne treba subvencionisati ni velike institucije. Tu bi trebalo da deluje trgovački princip "opstani ili umri". Zato je ovde i došao kraj svakoj umetnosti, zato što sve ima podršku. Ne bi bilo moguće da se prave takve budalaštine koje ljudi prave da se iza toga ne kriju subvencije koje su ih potpuno uništile.

Flajšman: A šta je sa pozorištem, sa recimo Burgteatrom?

Bernhard: I to sve treba ukinuti. To treba da bude trgovački posao, izdvojiće se male opere koje mogu same sebe da finansiraju, i sve će onda postati prirodno. Ukratko rečeno: ukinuti svaku subvenciju i podršku. Ja mladom umetniku ne bih dao ni 10 šilinga, apsolutno ništa! Neka uradi šta zna, pa će ili uspeti ili neće. Tako sam i ja. Samo što je Austrija jedna država subvencija, tu je sve subvencionisano, svaka tupava glava je prenatrpana i bandažirana subvencijama, a oči i usta su im nakljukani državnim parama, tako da ništa više ne vide, ništa više ne čuju, i onda ništa više i nisu.

Flajšman: A u drugim zemljama nije tako?

Bernhard: Verujem da nije. Ovde je to preko svake mere preterano. A ako toga ima u drugim zemljama, onda ima u mnogo manjoj meri. Samo pisac koji izdržava sam sebe, koji mora da radi, može nešto i da postigne. Ali, onaj koji zna da ne mora ništa da radi zato što će mu prvog doći plata od Ministarstva ili neke druge institucije – to je strašno. Svi sede samo kao usedelice i čekaju da im stigne od Minsitarstva, i pletu.

Flajšman: Ali, najveći deo davanja su troškovi osoblja? Bilo bi vrlo surovo kada bi se počelo sa masovnim otpuštanjem?

Bernhard: Pa, ti ljudi se moraju otpustiti. Moraju malo da živnu, i tako se samo leševi motaju po velikim pozorištima. To su hiljade ljudi koji u osnovi nisu nizašta, i samo su izdržavani. Pozorišta moraju sama sebe da izdržavaju, a naročito nacionalna pozorišta. Već je ta reč – nacionalno – čista glupost. Pozorište treba da bude u nekoj zgradi u kojoj će plaćati zakupninu i sve ostalo. Jedna od tih uobičajenih krilatica – a inače su krilatice sve redom odvratne – ovde bi odlično legla: "stesati (na pravu meru)". Svakog pojedinačno treba stesati na pravu meru, i to toliko ga stesati na pravu meru sve dok od njega ništa ne ostane. Kad neki glumac odigra dobar komad, onda će ljudi doći i sve će moći samo od sebe da opstane.

Flajšman: A kad neko pozorište kaže da Tomas Bernhard traži previše novca i mi nećemo da mu damo tolike tantijeme?

Bernhard: Ja sam trgovac i uvek tražim onoliko koliko nešto vredi. Kao što je moj pradeda rekao: kilo putera kod mene košta toliko, a ako vam je to mnogo, vi idite drugde... Kada neko nešto napravi, onda on tačno oseća koliko to vredi i ti tu stvar možeš dobiti ukoliko platiš cenu koju on traži. Ukoliko nećeš da platiš – onda zdravo! I kod mene nije ništa drugačije.

Verovali ili ne, ove stvari ne govori neki libertarijanski profesor ekonomije iz Amerike, nego veliki austrijski pisac Thomas Bernhard. Imate ceo intervju ovde.

Hm, Austrija...

"Dođi druže u Srbiju uže" 1

Zaista, u Srbiji se događaju stvari koje su verovatno moguće još samo u Gabonu i Svazilendu.

Vlada potpiše ugovor o koncesiji za autoput. Ne objavi ga. Zaduženi ministar kaže da je to državna tajna. Sa raznih strana se traži objavljivanje ugovora, ali ministar ne ferma nikog. Čak i nameštenik za javne informacije ili kako se već zove, naredi da se ugovor objavi, ali uzalud. Na kraju, posle raznih izgovora koje smo imali prilike da čujemo, najnoviji kaže da se ugovor može objaviti samo uz dozvolu koncesionara!

Ali, ministar je onda sklopio štetan ugovor, takoreći on je krivično odgovoran. Kako javni ugovor između Vlade jedne zemlje i privatnih koncesionara može biti tajna? Drugi ministar može sutra sklopiti ugovor sa privatnom firmom kojim se koncesija plaća na privatni račun ministra. A ugovor je tajna jer koncesionar tako traži. Šta ćemo u tom slučaju?

Daleko smo od tačke kada će ekonomska filozofija Bože Đelića postati legitimna tema. To će se desiti kad ogoljeni KRIMINAL u Vladi prestane da bude tema. A dok se ne objavi ugovor, posao sa autoputem se ima smatrati čistim kriminalom. Jer da nije, ugovor bi bio objavljen. Mislim da je to jedina razložna pozicija.

Lubenice

Na tezgi s voćem
zelene Bude.
Pojedemo im osmeh
pa ispljunemo zube.

To je Charles Simić, novi Pesnik laureat SAD. Ovde je u originalu, ali prevod čak zvuči bolje.
Iz teksta u Vremenu mi se čini da je čovek naš -- milsim liberal.

Koliko nas košta Zastava

B92:
Za sada, na domaćem tržištu godišnje se proda oko 15 hiljada Zastavinih automobila. Da su domaća vozila i dalje popularna, jasno je kada se zna da po srpskim putevima danas krstari i više od 25 hiljada „fića“, iako najmlađi od njih ima 22 godine.

Ne postoje popularna i nepopularna vozila, postoje samo dobri i loši automobil/cena dilovi. Fića je "popularan" samo zbog mazohističke zabrane uvoza starijih automobila.

Cena koju plaćamo za održavanje Zastave nisu subvencije, niti socijalni programi radnika. Oni su sitnica u odnosu na nemerljivu štetu koja se nanosi primoravanjem potrošača da kupuju automobile koje niko drugi na svetu neće.

Politička ekonomija globalnog zagrevanja

Preživeli smo krajem jula jednu od najtoplijih nedelja od kad se mere temperature u Srbiji. Slušali smo tim povodom dosta obnovljenih teorija i para-teorija o tome kakvo je pravo značenje i koje su posledice globalnog zagrevanja (koje, globalno zagrevanje, je odmah, bez nekog pravog razloga, povezano sa ovom trenutnom, anomalijskom vrućinom).

Ja ću da prokomentarišem jednu stvar koja nije baš sasvim u fokusu javnosti vezano za ovo pitanje - a to je ekonomska osnova priče o klimatskim promenama (o tome imam nameru da napravim jedan veći članak, a sad sa vama delim samo osnovnu ideju). Svakako da se ekonomisti među čitaocima i blogerima sećaju poznatog skandala sa izveštajem UNDP o "humanom razvoju" iz 1999 godine. Čuvenog izveštaja u kome se tvrdilo da "petina najbogatijih u svetu poseduje 83% dohotka a najsiromašnija petina samo 1,3%". Skandal se sastojao u tome što je ova kalkulacija napravljena korišćenjem metode konverzije putem valutnih kurseva. Uzmete GDP per capita neke zemlje, pretvorite ga u dolare po važećem kursu u toj zemlji i izračunate "realni" dohodak te zemlje po srednjim svetskim cenama. Antiglobalisti su neumorno citirali ovaj izveštaj kao "dokaz" sve većeg siromaštva i nejednakosti u svetu (ja mislim da je kod nas Zaga Golubović u svakom svom članku u poslednjih 5 godina navodila bar dvaput ovaj "dokaz UN o neviđenom ekonomskom pustošenju neoliberalizma"). Ali, naravno, metodologija izveštaja je bila pogrešna jer drastično potcenjuje bogatstvo siromašnih zemalja. Kada se dohoci konvertuju preko PPP (pariteta kupovne moći) dobije se bitno drugačija slika: od jaza najbogatije i najsiromašnije petine od 74:1, dobije se 16:1. Jasno je i zašto - siromašni u Bangladešu i Srbiji ne kupuju po srednjim svetskim nego po bangladeškim i srpskim cenama, po pravilu znatno nižim. Oni poseduju mnogo više realnih dobara i usluga, nego što im sistem računanja preko deviznih kurseva daje, i u teoriji se smatra da MER sistem u odnosu na korektni PPP potcenjuje dohodak zemalja van OECD najmanje 3 puta. Ovaj izveštaj UNDP je došao pod udar kritike, posebno zato što su sve vodeće međunarodne ustanove, od OECD, IMF i drugih, već preporučile PPP sistem kao neku vrstu zlatnog standarda za svrhe međunarodnih komparacija dohodaka i analize siromaštva. Komisija za statistiku UN UNSEC je u svom izveštaju nazvala UNDP-vo korišćenje monetarnih kurseva "materijalnom greškom" koja "fundamentalno iskrivljuje pogled na dati problem". UNDP je morao da koriguje svoj izveštaj i da objavi nove podatke. Tako je skandal okončan još jednom blamažom UN, ali to nije sprečilo antiglobaliste da nastave sa propagandom o "neviđenom porastu nejednakosti u svetu" zasnovanom na kompromitovanim UNDP-vim "podacima".

Pitate se kakve to veze ima za globalnim zagrevanjem. E, pa UN ima još jedno "ekspertsko telo", IPCC (panel za klimatske promene) čiji je zadatak da nas plaši klimatskim katastrofama (tj "podržava Okvirnu konvenciju o klimi UN", koja kaže da se "moramo boriti protiv suvišnih emisija CO2"). E pa taj IPCC je u svom Third Assessment Report (TAR; 2001) napravio niz onih čuvenih scenarija porasta temperature u XX veku koji se kreću od "1.5 stepeni do 6 stepeni" (čuli ste to na televiziiji). Različiti scenariji su zasnovani na različitom tempu potrošnje fosilnih goriva, rasta populacije i što je posebno važno, rastu dohotka per capita u XXI veku. Posebno je važna ideja da će u ovom stoleću doći do konvergencije to jest, siromašne zemlje će uhvatiti priključak sa OECD.

I pogodite, da bi precenio dubinu ekonomskog jaza koji sada deli bogate od siromašnih, a time budući ekonomski rast koji je potreban za hvatanje priključka, a time i porast potrošnje fosilnih goriva, a time i porast emisije CO2, a time i porast tempreature, IPCC koristi - šta? Pogodili ste, sistem MER, poređenje dohotka putem oficijelnih deviznih kurseva i srednjih svetskih cena, i čak se eksplicite poziva na diskreditovani UNDP izveštaj iz 1999 koji koristi tu metodologiju.

Rezultati nisu izostali. Po nalazima IPCC/UNDP, odnos dohotka OECD zemalja i Azije je 40:1. Kad preračunate preko PPP to postaje 9,3: 1. Nije loše, samo 4 puta. Po najalarmantijem od svih scenarija A1F1 po kome će doći do velikog rasta GDP i potrošnje energije u XXI veku, svetski dohodak bi trebalo da se do 2100 godine poveća 140 puta! Za poređenje, u XX veku je porastao oko 5 puta! Ovo je još bolje od prethodnog - precenjivanje verovatno između 20 i 30 puta.

Ali pogledajte najblažu grupu scenarija B1, koji bi po nalazima IPCC trebalo da budu scenariji koji se odlikuju relativno manjom potrošnjom fosilne energije i oslanjanjem na informatičke tehnologije i alternativne izvore eneregije? Tzv "scenariji niskih emisija". Kako stoji stvar sa tim "najblažim scenarijima"? Pa svetski dohodak bi trebalo da poraste do 2100 godine 70 puta u Aziji, a oko 30 puta u ostaku zemalja van OECD. Opet, za poređenje, Japan je zemlja koje je u XX veku najbrže rasla u svetu, i on je uvećao svoj dohodak 20 puta! Ceo svet će u XXI veku rasti 2-3 puta brže od Japana u XX-om, a 4 puta brže od proseka celog sveta u istom periodu? Čak i najblaži scenariji IPCC su ekstremno neplauzibilni.

U pogledu emisija CO2, to se najbolje vidi po B1 T MESSAGE scenariju kojeg IPCC smatra definitivno najblažim, porast emisija CO2 u deceniji između 1990 i 2000 trebalo je da bude oko 0.9 GtC. Bio je, po podacima američkog ministarstva energetike oko 0,36 GtC. Dakle, 2,5 puta manje. Šta tek reći za "strože" scenarije, one na koje se novinari i propagnadisti levičarskih NGO mnogo više pozivaju? Koliko su tek njihove projekcije porasta GDP i emisija CO2 realistične?

Nema vremena ni prostora za bavljenje dodatnim detaljima. Samo jedna napomena za kraj. Metan je staklenički gas koji ima polovinu radijacijske moći CO2. Po svim modelima, predviđen je njegov snažan porast u XXI veku. Ipak, koncentracija metana je prestala da raste poslednjih godina! Šta da radimo s modelima? U kantu za đubre, naravno (samo što bi to imalo negativne posledice po karijere i zarade ogromnog broja lobista, "stručnjaka" i "kriznih menadžera" u eko-industrijskom kompleksu na Zapadu, čija je misija da spasu planetu od kapitalizma).

Dakle, in summa, čak i da eliminišemo bilo kakve sumnje (vrlo uputne) da se aktuelno zagrevanje zbiva zbog čovekovog uticaja na klimu, kalkulacije IPCC na kojima se zasniva alarm su ekstremno neplauzibilne i iz ekonomskih razloga. That was the memo.

Mit o Ruzveltu

Par komentatora je primetilo da je Ruzveltov New Deal spasao američku privredu iz depresije koja je počela 1929. To je mit. Više odgovara istini da su Ruzveltove politike, kao i ništa manje njegovog prethodnika Herberta Huvera, od obične berzanske krize iz oktobra 1929. napravile nešto što je u istoriji ostalo poznato kao Velika depresija. Ruzveltovi sledbenici, progresivisti i socijalisti, su čak uspeli da nametnu sopstvenu ideju trajanja Velike depresije (1929 - 1933). Danas je uobičajeno da se depresija pamti pod tim datumima, tako da ispada da se ona završila baš nekako kad je Ruzvelt postao predsednik. Ali nikakvi stvarni podaci ne pokazuju da se Velika depresija ikada završila. Pravi oporavak je došao tek posle II svetskog rata.

U tabeli su stope nezaposlenosti pre i posle depresije. Sa 3%, praktično bez nezaposlenosti, nezaposlenost je tokom depresije skočila na 20-ak i nikada se nije značajnije smanjila. Danas je nezaposlenost u SAD oko 5%, koliko je bila i na samom početku Depresije. Za vreme Ruzvelta ona je stalno bila na 15-20%.

Druga kolona pokazuje Dow Jones indeks. Ni berza se za vreme Ruzvelta nikada nije oporavila: 1940. bila je na istom nivou kao i 13 godina ranije.

Date	Jobless Rate	Dow Jones
January 1927	3.3 pct	155
July 1927	3.3 pct	168
October 1929	5 pct	343
September 1931	17.4 pct	140
October 1933	22.9 pct	93
November 1933	23.2 pct	90
January 1934	21.2 pct	100
November 1934	23.2 pct	93
July 1935	21.3 pct	119
December 1936	15.3 pct	182
January 1937	15.1 pct	179
August 1937	13.5 pct	187
January 1938	17.4 pct	121
January 1940	14.6 pct	151

(Podaci su odavde.)

A ovde su istorijski indeksi cena SAD od 1921. do danas. Tu možete videti da se ni cene u tom periodu nisu oporavile nego uglavnom nastavile lagani pad. Nijedan od faktora depresije nije završen sa Ruzveltom. Sve se promenilo tek posle II svetskog rata.

To su podaci. Ceo New Deal sa povećanjem državne intervencije, državne potrošnje i javnih radova je bila pogubna ideja i podaci o tome govore dovoljno. To nije čudo, imajući u vidu Ruzveltovu agresivnu socijalističku retoriku kojom je plašio investitore. Ruzvelt se danas smatra velikim liderom zato što je vodio zemlju u vreme kad je bilo teško. Ustvari, on je bio samo vatreni govornik. I danas će vam stanovnici Rusije ili Venecuele reći da su Putin i Čavez veliki lideri. Ali veliki lider nije isto što i dobar predsednik.

Ekonomska politika nije najveći Ruzveltov greh. Ruzvelt je često kršio ustav. Vrhovni sud, najvažnija institucija u common law sistemu kakav su SAD je stalno opovrgavao njegove predloge jer su bili u suprotnosti sa slobodama garantovanim Ustavom. Na kraju je Ruzveltu to dosadilo, pa je rešio da se obračuna i sa sudom -- predložio je zakon koji omogućava njemu, predsedniku, da imenuje dodatne sudije Vrhovnog suda koje bi mu donele većinu. (U Ustavu ne piše koliko sudija Vrhovnog suda treba da ima, ali je to tradicionalno devet.) Taj zakon je sprečen u poslednjem trenutku. Danas, kada Mušaraf u Pakistanu pokušava da smeni predsednika Vrhovnog suda da bi imenovao svoje ljude, organizacije za ljudska prava protestuju. Ali malo ko pominje da je Ruzvelt zamalo uspeo to da uradi.

Ruzvelt je bio jako željan vlasti. SAD nisu od svog osnivanja imale ustavno ograničenje na dva predsednička mandata. Ali to je bilo nepisano pravilo koje je ustanovio prvi predsednik George Washington. Mogao je i on da se kandiduje još par puta, ali nije hteo. Kao i niko posle njega. Sve do Ruzvelta, koji je hteo da bude doživotni predsednik. Zato je odmah posle Ruzvelta ustav promenjen, da se to više ne bi događalo.

Genije

I kada mislim da ne može grđe, on pomeri granice:
Blizu sam toga da predložim javne radove, pa čak i radne akcije kako bi se očistili kanali.
Naš omiljeni ministar.

Atmosfera linča

A Danijel Cvjetićanin misli su za inflaciju krivi novinari:
Kada novinari počnu toliko da pišu o inflaciji, a vi ste četvrti novinar koji me tim povodom zove, to znači da se stvara medijska klima za rast inflacije, pa bi i država mirne savesti mogla da pusti malo novca. Novinar zove sve ekonomiste i pita ih da li očekuju rast inflacije, imajući u vidu najavljena poskupljenja, a ekonomisti odgovaraju "naravno da očekujemo". Onda direktori reaguju tako što podižu cene svojih proizvoda jer su im svi ekonomisti rekli da će infacija biti visoka.

Ovo je brkanje uloge inflacionih očekivanja. Inflaciona očekivanja su veoma važna, ali ne zato što stvaraju inflaciju, nego zato što se njima prilagođava privredna aktivnost. Ako očekujete inflaciju od 12% uzećete kredit sa kamatom od 11%. Ako očekujuete inflaciju od 2%, nećete. Ali očekivanja nisu sama po sebi generator inflacije. Inflacija ne može tek tako nastati u našim glavama i iz njih se preliti u stvarnost. Opšti nivo cena raste samo ako postoji stvarna osnova za to - ako je u ekonomiji porasla količina novca u odnosu na obim transakcija.

Ne, inflacija ne može biti dobra

Profesor EF Dejan Miljković:
Smatram da razlika u inflaciji do dva odsto u odnosu na projektovanu stopu, ko god da je taj nivo inflacije projektovao i misli da je optimalan za srpsku ekonomiju, ne predstavlja problem. Voleo bih da vidim neki ekonomski smisleni odgovor u čemu je razlika za našu ekonomiju ukoliko imamo inflaciju od šest ili devet odsto.

Neka pogleda recimo "Teorija novca i kredita" Ludwiga von Misesa ili naš prethodni post.

Ali pitanje za Miljkovića: ako nema razlike između 6 i 9%, kakva je onda razlika između 9 i 12%? A ako nema između 9 i 12, onda nema ni 12 i 15%, ni između x i x+3 za bilo koje x u skupu od nula do beskonačno. Drugim rečima, svejedno je da li je inflacija nula ili 313 miliona % koliko smo imali u decembru 1993.

Može li inflacija da bude dobra?

Goran Nikolić misli da može:
"Bolje je da se prekorači planirana stopa inflacije Vlade Srbije za ovu godinu, za najverovatnije oko dva odsto, nego da dođe do negativnog uticaja na platni bilans zemlje ili na bruto-društveni proizvod."

Troškovi inflacije su:
-- otežavanje kalkulacija u ekonomiji
-- povećanje neizvesnosti
-- distorzija relativnih cena koja uvek dolazi sa inflacijom, remeti signalnu ulogu koju cene imaju u alokaciji resursa

Troškovi su, prema tome, manje više nevidljivi. Inflaciju je najbolje porediti sa dopingom kojim sportista postigne bolji rezultat na papiru, ali uništava organizam iznutra. Da, društveni proizvod se može na kratak rok povećati štampanjem para, ali račun neizbežno dođe. Dobili smo 1% rasta više za statistiku, ali ne znamo koliko smo izgubili jer su troškovi nevidljivi, dugoročni i raspršeni u ekonomiji.

Ekonomija je, kao i matematika, logička disciplina, a ne igra brojeva. Mnogi troškovi se ne ogledaju direktno u agregatnim veličinama kao što je društveni proizvod u jednoj godini.

Ko je ovo rekao?

- Moji prethodnici su zaslužni za to što je ove godine budžet našeg ministarstva manji za milijardu dinara.
Šta su uradili?
- Nisu potrošili sve pare iz prošlogodišnjeg budžeta, a kada se to desi, onda sledeće godine dobijate manje para.

Pogodite koji je ovo ministar koji krivi prethodnike što nisu potrošili dovoljno narodnih para. Ispada da se najviše bavimo njime, ali čovek je nepresušan izvor apsurda. Od svih stvari on okrivljuje nekoga što je potrošio manje para iz budžeta! Dan pošto nam je zabranio da izvozimo pšenicu.

Sankcije

Srbija je ponovo pod sankcijama. Na telefonskoj sednici grupe amatera i neznalica koja sebe naziva vladom, Srbija je sama sebi zabranila izvoz. Srbija stalno sebi zabranjuje ili otežava uvoz (automobili, nafta, poljoprivreda), a sada kada je i izvoz zabranjen možemo reći da se radi o samo-embargu.

Odavno se na ovom blogu pribojavamo štete koju ministar Milosavljević može da nanese i sada se vidi da je strah bio opravdan. Ovo je do sada najgori potez nove vlade.

Obrazloženje je da je zbog suše došlo do nestašice hrane, pa se zabranom izvoza postiže da više hrane ostane u zemlji i po nižim cenama. Ali ako je socijalna politika cilj, onda treba voditi socijalnu politiku. Iz suficita budžeta, iz sredstava izdvojenih za NIP, može se podeliti pomoć u kešu siromašnijim građanima. Još bolje, to se može uraditi podelom markica za hranu kao što se to radi u SAD. Tako se cilj postiže uz minimum negativnih efekata. Zabranom izvoza ne postiže se cilj jer će proizvođači
-- ove godine: čuvati rezerve dokle god mogu nadajući se da će zabrana biti ukinuta;
-- sledeće godine: razmisliti o bilo kakvom većem ulaganju u poljoprivedu jer im je dosta neizvesnosti.

Još važnije, predviđam da će za 20 godina ovakve zabrane u civilizovanom svetu smatrati kršenjem ljudskih prava. Ekonomista austrijske orijentacije Walter Block je jednom predložio da se za ovakve poteze krivično odgovara.

Čiko, je l' sav ovaj lebac tvoj?

Posle toliko potrošenog papira na razne strategije povećanja izvoza vlada je donela uredbu o zabrani izvoza pšenice. Vlada samo preliva iz šupljeg u prazno. Troši poreski novac na subvencije poljoprivrednicima a njima ne dozvoljava da zarade na većoj ceni pšenice. I građani i poljoprivrednici imaju razloga da budu nezadovoljni.

Povrh toga, ministar Milosavljević nas vređa tvrdeći da to ne predstavlja ugrožavanje slobodne trgovine. Mora da je u pitanju stimulacija.

Beda ekonomije

Evo primera. Dva vodeća ekonomista raspravljaju da li ekonomski rast dovodi do rasta ili pada berze. Paul Krugman, poznatiji između njih dvojice misli da sa ekonomskim rastom cene akcija padaju.

Nisam uopšte razmišljao o ovome, jer mi se činilo normalnim ono što Boudreaux kaže, da sa rastom ekonomije raste i berza. Krugman, na pragu Nobelove nagrade i vlasnik stalne kolumne u New York Timesu se međutim ne slaže. Ali više od Krugmanove tvrdnje iznenađuje o kako osnovnim stvarima se i posle 250 ekonomije kao nauke raspravlja. Ekonomisti se danas bave svime i svačime -- crtaju matematičke modele koji liče na kvantnu fiziku, kompjuterski programiraju da bi predvideli buduće kretanje ekonomije, bave se biologijom, neurologijom i eksperimentalnom pshihologijom -- a nisu razjasnili neke osnovne ekonomske zakonitosti kao što su odnos berze i privrednog rasta. Pa im posle verujte nešto.

Evroizacija

Vladimir Gligorov u Blicu kaže kako država ne treba da se bavi protekcionizmom već politikom kursa i da se na taj način stara o konkurentnosti domaće privrede na svetskom tržištu.

Zvuči logično. Ako prihvatimo premisu (a ne moramo) da država mora nečim da se bavi onda je bolje izabrati manje od dva zla. Ipak, na Tržišnom rešenju smo nekoliko puta predložili evroizaciju kao najbolje rešenje za Srbiju. Iako bi politikom kursa NBS mogla da pomogne konkurentnosti domaćih preduzeća mogućnost zloupotrebe funkcije centralne banke u političke svrhe (npr. štampanje para) svakako odvraća od te ideje. NBS jednostavno nije dovoljno nezavisna.

Sa druge strane, Gligorov verovatno veruje da će u budućnosti, recimo narednih 5 ili 10 godina, NBS postati kredibilnija institucija u kom slučaju je možda zaista bolje zadržati sopstvenu valutu i možda se baviti politikom kursa. Privreda evropskih zemalja je dovoljno raznovrsna da jedinstvena monetarna politika verovatno neće uvek biti u stanju da odgovori na potrebe svih zemalja članica unije. Za sada, ja sam ipak za evroizaciju.

Podela vlasti

Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić izjavio je da je Vlada Srbije na današnjoj sednici usvojila Akcioni plan za usklađivanje zakona sa propisima Evropske unije kojim je predviđeno da se do kraja ove godine usvoji 44 zakona. ... Preduslov za ispunjenje Akcionog plana, kako je naglasio Đelić, će biti izmena Poslovnika o radu Skupštine Srbije kako bi se omogućilo da parlament radi efikasnije. (Blic)

Da neko ne pomisli da u Srbiji stvarno postoji podela vlasti. Pod efikasnošću parlamenta se podrazumeva brzina, ništa drugo.

Recikliranje

Recikliranje pada na osnovnom testu tržišta -- ako se isplati, zašto nema privatnih firmi koje bi sakupljale otpad i prodavale fabrikama? Da je reciklaža ekonomski opravdana, organizovane akcije vlade i neprofitnih organizacija ne bi bile potrebne. Privatne firme bi pokupile profit.

Ako je recikliranje potrebno zato što ima sve manje zemljišta za deponije, zašto onda cena tog zemljišta ne skoči? Drugim rečima cena otpada bi skočila, pa bi recikliranje otpada na taj način opet postalo isplativije od njegovog bacanja.

Sasvim je moguće da se to jednog dana dogodi. Ali na ovom nivou razvoja tehnologije, stanovništva, cene zemljišta itd., recikliranje jednostavno nema smisla. Inače bi neko već zarađivao na njemu, a ne bi čekali političare da ga uvedu.

Ko ima vremena neka čita ovaj klasik iz 1996: "Recycling is Garbage."

Evro po postu

Pokrećemo inicijativu kod Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo da se odobri 1 evro po blogerskom postu. Nesumnjivo je da blogovi doprinose razvoju debate, boljem protoku informacija, obrazovanju, itd. Poljoprivrednicima je naime odobreno 100 evra po hektaru. Hoćemo li da budemo zemljoradničko ili informatičko društvo?

Subvencije po hektaru čini još besmislenijim činjenica da se i izvoz poljoprivrednih proizvoda subvencioniše. To onda u zbiru daje da u krajnjoj liniji mi pomažemo one kojima izvozimo poljoprovredne proizvode. Dobit od hektarskih plus izvoznih subvencija je tako podeljena na vlasnike zemlje i na kupce naših proizvoda iz inostranstva. I na Slobu Milosavljevića, koji je sada rado viđen gost u Vojvodini. Trošak pada na sve ostale u zemlji.

Da li ludilo treba da bude olakšavajuća okolnost?

Deluje da treba, međutim, pogledajte ovde. U linkovanom tekstu Bryan Caplan daje ekonomsku analizu ludila, odnosno ekonomsku interpretaciju rada psihijatra Thomasa Szasza. Osnovna Szaszova teza je da ludilo kao bolest uglavnom ne postoji, već da se radi o moralnoj osudi nekog ponašanja ili verovanja, a ne o medicinskom fenomenu. Recimo, Američko udruženje psihijatara je tek 1974. godine, pod pritiskom homoseksualaca, skinulo homoseksualizam sa liste psihijatrijskih oboljenja. Kada su ih pitali zašto nisu skinuli sa liste i fetišizam i voajerizam, bukvalni odgovor je bio "zato što se oni nisu organizovali i pritisli nas da to uradimo".

Ekonomskim žargonom, oboleli ljudi imaju veoma čudne preferencije. Ali, šta se tačno smatra čudnim je društveno, a ne medicinski uslovljeno. Drugi argument za ludilo (pored čudnog ponašanja) su "sumanuta verovanja", od čega je navodno patio i Radosavljević. Ali, zašto je sumanuto verovati u magiju, a nije sumanuto verovati u religiju ili horoskop? Zašto je normalno verovati da Saturn u trećoj kući znači uspeh na poslu, a nije normalno verovati da je tašta ne tebe bacila magiju tako što je jednu vlas tvoje kose stavila ispod svog jastuka?

Naravno, ja o psihijatriji ne znam ništa, ali mi je bilo zanimljivo da ovo čitam.

Da li je krivo društvo?

Očekivao sam da ćemo, nakon što se desila tragedija kod Negotina, prisustvovati opštoj histeriji i raspravi na temu društvene odgovornosti za to što se dogodilo i šta možemo svi mi da uradimo da izmenimo to i takvo društvo.

Problem je bio u tome što nije bilo ničega posebno zanimljivog vezanog za ubicu - niti je bio na ratištu, niti je bio izbeglica, niti je bio posebno siromašan, što znači da nije prošao kroz neku traumu na koju bi se mogla svaliti krivica. Ali, danas sam na radiju čuo nekoliko argumenata zašto je ipak krivo društvo, to jest svi mi. Pod jedan, zato što su komšije znale da je lud i znali su da ima oružje a ipak nisu reagovali (izgovor lekara koji su ga pregledali i nisu javili policiji), a pod dva, zato što postoji atmosfera u kojoj ljudi nerado priznaju da su njihovi bližnji mentalno poremećeni, pa se zato to sve krije i zataškava i može da rezultuje ovakvim ektremnim događajem (opravdavanje njegove žene, koja je i sama žrtva). Takođe, kritikuje se i već poznati krivac - naš poremećeni sistem vrednosti. Priča otprilike glasi da su svi u tom selu znali da je on ludak koji bije svoju ženu, ali budući da svi to rade, niko nije smatrao da je to nešto posebno strašno, to jest, ti ljudi imaju veoma poremećen sistem vrednosti.

Da se razumemo odmah, sve je to verovatno tačno. Ali, to ni u kom slučaju ne smanjuje odgovornost ubice i njegove supruge na čije insistiranje i odgovornost je on i pušten iz bolnice. Možda je delimično odgovorno društvo i naš poremećeni sistem vrednosti, ali se na sudu neće suditi društvu, nego ubici. Svi mi ostali živimo u istom tom poremećenom sistemu vrednosti, pa ne uzimamo puške i ne ubijamo prolaznike. To ne može biti olakšavajuća okolnost za ubicu.

Podsticaji rađanja

Nije samo Srbija izašla sa strategijom podsticaja rađanja, nego se čak i Economist brine o tome u svetskim okvirima. Čiji tačno je problem smanjenje populacije? Vlada Srbije u brojnijem stanovništvu vidi "nacionalni interes". Economist ima drugu ideju -- manje mladog stanovništva znači problem finansiranja pay-as-you-go penzionih sistema, koji su ustvari ništa drugo nego Ponzi šeme ili piramide poput banaka Jezde i Dafine. Da bi se piramide održale treba podsticati rast stanovništva.

Čudno je kako Economistu ne padne na pamet da prizna da su ti penzioni sistemi bili greška od početka. Oni naravno mogu da funkcionišu samo dok stanovništvo raste, ali ne i kada počne da opada. Umesto da se bavi korenom problema Economist upada još dublje u statizam. To je primer kako intervencija uvek izaziva još intervencije i kako se ekonomska intervencija na kraju širi i na mešanje u privatni život i lične slobode.

Vlada Srbija sa druge strane nije ni razmišljala o penzijama, nego je prosto nekako umislila da što nas je više, to bolje -- piši strategiju!

Na sajtu Vlade

- Savetnici za održivi razvoj su glumac Zoran Cvijanović i Srđa Popović koji je napisao da je gostujući predavač na četiri fakulteta u inostranstvu. Veoma sumnjivo.
- Ima i na italijanskom.

Hal Varian

Za studente EF: Hal Varian, pisac udžbenika, prekinuo je akademsku karijeru i postao glavni ekonomista Googlea.

Šampioni

Ovde je vest, ovde su slike. Irak je novi šampion Azije u fudbalu i Iračani slave širom zemlje. U timu ima Šiita, Sunita i Kurda. Đorđe Balašević je tvrdio da se Jugoslavija ne bi raspala (ili ne tako krvavo) da je osvojila Svetsko prvenstvo 1990-te.

Ovo je sa najpoznatijeg iračkog bloga:
Today is definitely the happiest day for Iraqis in years. Tears of joy mixed with prayers for hope on the faces of millions of Iraqis…Words truly fail me and I can't describe the feeling so please pardon me if the post doesn't sound coherent; I hear the cheering and music outside although the bullets of celebration keep falling on the ground and roofs here and there. But no one seems to worry about that, the moment is so great that fear has no place in the hearts of the millions of fans, neither from bullets nor from crazy suicide bombers who tried to kill our joy last week. (Bombaš samoubica je na slavlju posle pobede u polufinalu ubio 50.)

Our players, tonight our heroes, learned that only with team work they had a chance to win. May our politicians learn from the players and from the fans who are painting a glorious image of unity and national pride, and let the terrorists know that nothing can kill the spirit of the sons of the immortal Tigris and Euphrates.

The fear is gone, the curfew is ignored, tonight Iraq knows only joy...

Paternalizam II

Guverner Narodne banke Srbije će tokom ove sedmice održati sastanak sa bankarima kako bi se "rešio veliki problem porasta" gotovinskih kredita u Srbiji. "U Srbiji se od toga razvio biznis, a to su najskuplji krediti. Uradićemo neke nepopularne mere, jer je bolje da se malo štrecnemo, nego da bude kasno", rekao je on. Jelašić je objasnio da će se sastanak sa bankarima održati zbog negativnog uticaja trenda rasta gotovinskih kredita na tekući platni deficit i da će susret ići u pravcu da se ti krediti "malo smire".

Gotovinski krediti su privatne odluke odraslih građana. Nije jasno zašto se guverner brine o njihovoj zaduženosti.

Još manje je jasno zašto se guverner brine o spoljnotrgovinskom deficitu.

Dobri stari paternalizam

Jedan radnik iz Masačusetsa zaposlen u firmi The Scotts Co. koja se bavi hortikulturom, izgubio je posao zato što je pušač. Firma ima politiku da ne zapošljava pušače i svi radnici se testiraju. Ovaj gospodin je pao na testu i dobio otkaz. Sada se sindikat probudio i podržava njegovu tužbu protiv firme. Tužba se odnosi na povredu ličnih i građanskih prava.

Slučaj nije ništa posebno u nizu raznih sličnih na temu Big Gay Al. Sećate se da je Vrhovni sud doneo odluku da organizacija Boy Scouts of America (BSA) može da zabrani gejevima da budu instruktori. Ova stvar sa testiranjem radnika na nikotin u krvi jeste malo bizarnija ali ne vidim na osnovu čega bi otpušteni radnik dobio spor. Uostalom, sve to dođe na svoje, BSA je gubila ugled i članstvo, sponzore i podršku javnosti. Nema potrebe da se dira privatno pravo na odlučivanje o politici zapošljavanja i učlanjenja, ma kako ona glupa bila.

U stvari, ovaj slučaj sa zabranom pušenja višestruko je indikativan. Prvo, pušački fašistoidni paternalizam doživeo je svoj anti-klimaks. Pravi indikator makro-zdravlja nije stopa pušenja već stopa individualnog odlučivanja o svojoj dobrobiti. Super, čak i uz malu pomoć sindikata. Problem je u tome što se radnikova bitka bazira na jednom drugom paternalizmu: ideji o pozitivnim slobodama odnosno pravima i to na privatni račun.

Politika firme je bila poznata radniku prilikom sklapanja ugovora, on je svesno pristao na zahteve firme. Vi možete da imate „pravo na“ samo do nivoa nečijeg „prava od“. Ne više od toga. Tu se pregovara i kompanija može da vas kupi celog na određeno vreme (već vidim da se rotbardijanci mršte!). Ona kupuje i vaš životni stil i vašu frizuru i vašu privatnost (već vidim da se politički dženderizam mršti na pitanja o trudnoći prilikom intervjua za posao!) Ako tako ispregovarate. Ne vidim da se fudbaleri ljute zbog karantina i manekenke zbog ograničenja unosa kalorija.

U stvari, radno zakonodavstvo svuda se još uvek bazira na zastarelom marksističkom pojmu radne snage koja se otprilike meri u konjskim snagama. Danas ljudski kapital radnika i institucionalni kapital firme konvergiraju jednim tokom koji je mnogo suptilniji. On podrazumeva da i jedna i druga strana ulažu mnogo ali mnogo i dobiju u konačnom ishodu. Uostalom, treninzi zaposlenih koje plaće firma, uvećavaju zalihu ljudskog kapitala samog radnika i on to može da iskoristi kasnije na drugom poslu. Šta s tim?

Radio Mileva

Novinarstvo - ne postoji profesija u Srbiji koja je više istraživana, edukovana, reformisana, transformisana i monitorisana. Koliko ima socioloških istraživanja o drugim profesijama? Zanemarljivo malo. Da ne pominjem policy studije - ako grupa nije ugrožena, marginalna ili devijantna, nema šanse da dođe pod oko istraživača. Osim novinara!

Ne znam da li je iko od ovdašnjih istraživača uspeo da zaobiđe bavljenje novinarstvom i posebno NOVINARIMA. Ova kategorija je skenirana i proučavana iz svih mogućih rakursa: etika kod novinara, obrazovanje novinara, socijalna percepcija novinara, ekonomski status novinara, novinari u tranziciji, tranzicija u novinarstvu, novinari o novinarstvu, novinari o novinarima. Proverite sami, ovde, ovde , ovde, ovde

Dobro, šta je tu problem, kad sve obuke novinara, istraživanja, politike i ostalo, uglavnom finansiraju neki drugi poreski obveznici preko grantova, programa i projekata raznih IGO-a i NGO-a? Pa, to što nije jasno čemu to služi a uz to i ne radi...

- Godine 2005. bilo je više od 100 kurseva obuke za novinare. Sve je finansirano sa strane, medijske kuće uglavnom ne plaćaju za ovakve stvari, suprotno logici stvari da medijske kuće plaćaju obuku svojih novinara. A čim nemaju inicijativu i spremnost da plate, znači da im ne treba. Prepisivanje vesti, serviranje i podgrevanje bajatih i nedostatak osećaja za redosled i važnost događaja – ne treba vam za to niti škola a tek ne neka dodatna škola (usput, u lokalnim medijima trećina srpskih novinara ima osnovnu školu). A o onome što se zove složeni oblici novinarskog izražavanja nema potrebe govoriti, time se niko ne bavi osim analitičara-hobista.

- Sinoć, dok se kod Negotina odvijao spree killing, srpska medijska industrija se ponašala suprotno logici funkcionisanja medija. Pored pomenutog silnog bildovanja kapaciteta srpskog novinarstva, nije bilo doraslog novinarskog izveštavanja o događaju. Osim zrnca vesti na B92, ostali su se ponašali kao da ova stvar apsolutno nema „medijatičnost“ u sebi. Na stranu mantre o javnoj odgovornosti medija! Meni je neverovatno da su svi operisani od toga šta je dobar materijal i šta je vruća vest. Posebno je zanimljivo kako se Javni ponašao: tamo se zna, vesti idu po satnici, ređaju se lepo, nema tog cunamija koji bi pomerio Slagalicu. Tako je bilo sinoć: Jedan-tamo-ubija-još-ga-nisu-uhvatili-Vuk-Jeremić-Kondoliza-vreme-sutra. Neki novinar se javlja telefonski da nam kaže da Jedan-tamo-ubija-još-ga-nisu-uhvatili i ćao...Gde su kamere, gde su ekipe koje se roje okolo na licu mesta? Verujem da bih pre na CNN-u našla nešto o ovome. Valjda je za njih to televizično.

- Dakle, naši mediji NE UMEJU i NEMAJU POTREBE da se ponašaju kao mediji. Neki su ušuškani našim šuškama, neki su ušuškani mantrama o Višem-cilju-novinarstva. Mislim da čak ni lekari nemaju toliku količinu tripa u svom profesionalnom mitu. Srpski novinari imaju izgrađenu čitavu mitologiju i kosmologiju: srpsko novinarstvo sledi model evropskog novinarstva, komercijalno novinarstvo je suprotno odgovornom-visokom-novinarstvu, mediji doprinose demokratizaciji društva, novinarska etika je Sveti gral. Ništa to ne pije vodu. Mediji ne doprinose demokratizaciji društva, to je čista mi(s)tifikacija. Slobodno tržište informacija doprinosi. Deregulisano i bez javnog servisiranja. Hvala lepo, kupujem informaciju i mnjenje gde i od koga želim.

- Zbog svega ovoga, o nesrećnom amoku u Negotinu saznali smo mnogo više preko raznih foruma, blogova, blagorodnog Interneta. U stvari, preko dobre stare Radio Mileve. To je još uvek nedostižni standard za srpsko novinarstvo.

A i šire!

Sindikalac za Kurir, o mogućem zatvaranju "Zastava zapošljavanje i obrazovanje" i prestanku primanja nezarađenih plata:

- Gašenje ZZO destabilizovalo bi "Zastavu" i grad Kragujevac, pa i državu - kaže Milić.

Pravo svojine i diskriminacija

Jedno od često raspravljanih pitanja, posebno u Americi, je da li je koncept privatne svojine "jači" od zabrane diskriminacije. Po meni, jeste, ili barem treba da bude. Privatna svojina znači da vlasnik stana može da zabrani pristup kome god želi. Natpisi na vratima stana poput "zabranjen pristup muškarcima", "zabranjen pristup starijima od 65 godina", "zabranjen pristup Srbima", ili "zabranjen pristup vernicima" su potpuno legalni i predstavljaju suštinu privatne svojine.

E sad, šta je tačno drugačije u situaciji kada se umesto stana, radi o splavu? Da li je poslovna politika firme koja zabranjuje pristup Romima na određeni splav suprotna zakonu? Ne znam, vest je prilično štura i neprecizna, ali ja stičem utisak da uopšte nije kažnjeno pravno lice ni vlasnik, već radnik obezbeđenja i to sa šest meseci zatvora. To mi je malo čudno, jer je on verovatno postupao po instrukcijama gazde. Ako uopšte ikoga treba kazniti (a verujem da ne treba), onda su to firma i gazda.

Da li bi praksa nekažnjavanja diskriminacije vodila do sveopšte diskriminacije? Moguće, ali mislim da ne. Koga zanima zašto, neka pogleda neke od legendarnih radova Nobelovca Garyja Beckera, ili govor koji je održao prilikom dodele Nobelove nagrade (na stranama 2,3 i 4 pominje svoj rad na temu diskriminacije), a imao je i post o pozitivnoj diskriminaciji na svom blogu .

Kosovo i EU

Često se priča poslednjih meseci (evo i Đelić juče) da su rešavanje statusa Kosova i pridruživanje EU "odvojeni procesi". Naravno, to nema veze sa realnošću. Evropski zvaničnici jesu potvrdili da su Kosovo i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji (SAA) odvojeni procesi, ali potpisivanje SAA-a i pridruživanje EU nisu ista stvar. Mi ćemo moći da potpišemo SAA uz ovakvu politiku prema Kosovu. Možda bi mogli i da postanemo kadidat. Ali član nećemo postati.

Iz naše perspektive (pod "naše" mislim dominantno preovlađujuće u Srbiji), Rusi su stali na našu stranu, a EU nije. Iz perspektive EU, mi smo stali na stranu Rusije. Mislim da će dobro razmisliti pre nego što nas prime, naročito zato što su već imali problema sa novim članicama kojima je bio bliži Vašington nego Brisel. Ne treba im jedna kojoj je bliža Moskva nego Brisel.

Nažalost, u jednom trenutku ćemo morati da biramo. Čini mi se da neću biti zadovoljan izborom.

Red je da nekoga i pohvalimo

Kao što reče Slaviša pre neki dan, ovde su 9 od 10 postova kritike. Možda je red da nekoga i pohvalimo.

Naime, izgleda da je Dinkić odlučio da konačno zatvori "Zastava zapošljavanje i obrazovanje", fantomsku firmu sa 4.500 "zaposlenih", koji ne rade ništa, a očekuju platu svakog meseca. Izgleda da se situacija prilično zaoštrila, pa su oni pretili da će da zaobiđu Dinkića, našta im je on navodno rekao da ako Vlada postupi suprotno njegovom predlogu da je on spreman da je ruši. Videćemo šta će biti, ali je stvarno krajnje vreme da neko negde, bilo gde, povuče neki hrabar reformski potez.

Mada, radili sam nedavno analizu ponašanja birača i restukturiranja preduzeća od 2000. na ovamo. Rezultat mnogih regresija je da zaposleni u preduzećima u restrukturiranju glasaju za Radikale, ovako ili onako. Tako da zatvaranje ZZO-a verovatno i ne bi bio tako hrabar potez - time G17 , a možda ni ova cela Vlada, ne bi ništa izgubila. A uštedelo bi se 10-ak miliona evra godišnje.

O odgovornosti

Jedno od osnovnih načela liberalizma je individualna odgovornost. Iako se ponekad narušava, ovaj princip je manje-više opšteprihvaćen u savremenom svetu.

Zato me stvarno čudi princip da kada navijači na gostovanju divljaju, posledice snosi fudbalski klub. Zašta tačno je odgovoran Partizan, a vezano za divljanje u Mostaru? Da li je dokazana ikakva veza između navijača i kluba? Na koji način je Partizan uopšte mogao da utiče na ponašanje nekog navijača koji je, recimo, došao iz Banja Luke u Mostar i tamo se iživljavao?

Sve dok se ne dokaže da je uprava Partizana imala ikakve veze sa divljanjem navijača, krivi su navijači, pojedinačno, imenom i prezimenom. Ako policija nije uspela da ih pohapsi, onda je to propust policije, a ne Partizana.

Naravno, ovde se ne radi samo o Partizanu, niti mislim da je UEFA pristrasna u ovom slučaju. Ceo taj sistem u kojem gostujući klub može da bude odgovoran za ponašanje navijača je potpuno lud. Zna se ko je odgovoran - domaćin i policija.

Empirijski o libertarijancima (socio-demografija)

Nedavno je urađeno online istraživanje američke „libertarijanske zajednice“. Organizator istraživanja je LibertarianLists, ekipa koja radi razne stvari iz političkog marketinga za libertarijanske organizacije.

Inače, ovakvih istraživanja nema mnogo. Prošle godine su D.Boaz i D.Kirby sa CATO-a uradili sekundarnu analizu libertarijanske populacije na osnovu neokoliko istraživanja o ponašanju glasača i političkoj/ideološkoj orijentaciji. Oslanjaju se na tri istraživačke organizacije: Pew Research Center, Gallup i ISR (University of Michigan).

Istraživanje Libertarian Lists svakako nije model metodološkog savršenstva, ono je pionirsko i eksplorativno. Uzorak je iskrivljen (previše članova Libertarijanske stranke) ali rezultati su vredni komentara. Istraživači sada rade na boljoj reprezentativnosti budućeg uzorka... Na stranu (ali ipak na umu!) ponderisanje uzorka i statistička greška u novom istraživanju, treba svakako videti šta su dobili ovim sondiranjem. Libertarian Lists nisu mnogo pažnje posvetili socio-demografskim pitanjima, tako da ih tražimo u istraživanjima koja su radili Pew, Gallup i ISR iz Boazove analize.

1. Čini mi se da je Pew bolje "detektovao" populaciju ideoloških libertarijanaca od ostalih agencija. Prema njihovom istraživanju, ima oko 10% libertarijanaca u SAD. Boaz dodaje koji procenat, tako da je možda realno 15%.

2. Libertarijanci su mlađi od ostalih: oko 70% čine ljudi mlađi od 49 godina (33% su mlađi od 30 godina što je više i od proseka i od ostalih "ideoloških grupa").

3. Libertarijanci su obrazovaniji nego prosečna populacija (30% ima fakultet), ali nešto manje nego tzv. američki liberali od kojih je skoro polovina univerzitetski obrazovana (hm, možda su tamo zakačili virus). Ovo kaže istraživanje Pew-a.

4. Libertarijanci su manje religiozni. Vrlo su slični američkim „liberalima“ (12% su nereligozni, kod „liberala“ je 19%).

5. Libertarijanaca ima najmanje na Severoistoku (15%), najviše na Zapadu i Jugu (u proseku o 30%). Ovo je prema Pew Center-u, dok IRS kaže da je 2004. bilo 38% libertarijanskih glasača sa Juga. Svejedno, dovoljno država da „zaljuljaju“ 2008.

6. Libertarijanci su bogatiji nego prosek populacije. U odnosu na sve ostale kategorije ideološki definisane kod Pew-a (videti Boazovu analizu) imaju više prihode (30% spada u grupu 75.000$+). Najbliži su im opet levičari „liberali“ (29%).

7. Libertarijanizam je muški posao: tek 12 posto žena u istraživanju Libertarian Lists (TR je, znači, dobro izdženderisan :). Naravno, rekoh da uzorak nije reprezentativan, pa je istina nešto drugačija. Podsećam da je uzorak bio "iskrivljen" u korist članova Libertarijanske stranke. Reprezentativni uzorci glasača iz Pew-ovog i IRS-ovog istraživanja kažu da libertarijanki ima više (odnos muškaraca i žena je 60:40 i 57:43, respektivno).

Dakle, žena ima manje u političkom aktivizmu (ako se puko članstvo može tako tretirati). Znam, sada bi pripadnice političkog dženderizma (to je ono što se inače zove gender feminism, a ja ga ovako zovem zarad veće preciznosti) rekle: "Eto ga, opet male-stream! žene su istorijski-izazvano-nepravedno manje politički aktivne i participativne".

Princip?

Inicijativa mladih za ljudska prava traži ukidanje zatvorske kazne devojci koja je lepila plakate u kojima se traži izručenje Ratka Mladića. Slažem se sa inicijativom. Ipak, ne verujem da bi tražili ukidanje kazne da je kojim slučajem devojka lepila plakate u kome Mladić naziva herojem. Mislim da svojom neprincipijelnošću slične organizacije samo uništavaju sopstveni kredibilitet.

Tužilaštvo

Pre četiri godine mi je jedan kolega iz Rumunije rekao da od tranzicije u Srbiji neće biti ništa dok se ne izvrši temeljna reforma javnog tužilaštva. Po njegovoj teoriji, sudovi jesu često korumpirani, ali ne tako često kao što se misli, jer u mnogim slučajevima oni presuđuju isključivo na osnovu onoga što kaže tužilac.

Ako tužilac ublaži kvalifikaciju krivičnog dela i posebno se osvrne na olakšavajuće činjenice, nije kriv sudija što ubica prođe sa samo 5 godina robije. Još je strašnije kada tužilac neopravdano proceni da nema dokaza, pa potpuno obustavi postupak. Taj Rumun mi je tvrdio da je, kada su u Rumuniji radili reviziju svih slučajeva u kojima je tužilac odustao od gonjenja, u više od 40% slučajeva on imao dovoljno dokaza da ide na sud.

Često se setim tog Rumuna kada gledam šta se dešava ovih dana. Ja naravno nemam predstavu ko je u pravu, a ko nije, ali mi je sasvim jasno da nešto u tužilaštvu smrdi do neba.

Kanazirova generacija

Miki Savićević kritikuje vladu jer je odbila Geneksov predlog za privatizaciju na kome se radilo pet godina. Činjenica da im je trebalo pet godina da napišu predlog (kao da su izmislili lek za rak) dovoljno govori o namerama menadžmenta kompanije.

Dinkićeva odluka da proda Geneksovu imovinu do kraja godine pa tek onda isplati poverioce (nešto između prodaje iz stečaja i klasične privatizaije) mi sa druge strane takođe nije jasna. Pretpostavljam da to znači da će država zaraditi keš od prodaje hotela a onda preuzeti obaveze prema poveriocima, što takođe nije idealno jer može da se desi da poreski obveznici opet pokupe račun. Ako su već procenili da ne mogu da nađu kupca za Geneks onda to preduzeće zaslužuje da ide u stečaj.

Da li je Draško Petrović dao krv?

Nije, ali je zato poklonio 20,000 evra narodnih para i tako kupio savest.

O konačnom rešenju za nedostatak krvi ovde.

Država vaspitačica

Evo materijala za libertarijanske feministkinje -- Evropska komisija poziva muškarce da više pomažu u kućnim poslovima. Objašenjenje je da bi to onda doprinelo smanjenju razlike u platama između muškaraca i žena.

Zašto je 9 od 10 postova ovde nekakva kritika?

Nije zbog toga što se uglavnom bavimo srpskom politikom i ekonomijom a oni ništa ne valjaju, nego zato što su svi liberali, uvek i svuda, tako raspoloženi. Iz bar dva razloga:

1) Jer se uvek bore protiv nečega, protiv novih državnih predloga i inicijativa. Sve što je liberal za, sve što on može predložiti, su mir, niski porezi i podnošljivo deljenje pravde. Ali to ne možete ponavljati previše često. Recimo liberalni ekonomisti – cela ideja je da se ekonomija prepusti prirodnom toku, tako da kada naiđu nove inicijative maštovitih ministara, vi možete samo da kritikujete. Austrijska škola ekonomije, najdosledni prijatelj slobodnog tržišta, je notorno negativna. Nema mnogo toga novog da se kaže, Adam Smith i posle njega Mises su već sve rekli. Posle njih intervencionistički ekonomisti samo izmišljaju razna opravdanja za državno mešanje, a tržišnim ekonomistima ostaje jedino da se bave razbucavanjem tih opravdanja.

2) Liberali uzimaju svoju ideologiju individualnih sloboda kao prirodno stanje. Nama teško ulazi u glavu da neko ne prihvata individualizam i slobodu pojedinca kao najvišu vrednost. Uopšte nam nisu jasni nacionalisti ili koncept zemlje «kao celine», niti kako političari smeju da ograničavaju našu slobodu trgovine sa nekim iz inostranstva radi nekakvog kolektivnog interesa (na stranu što to ne doprinosi ni tom kolektivnom interesu), niti kako to da «država» može da ima vlasništvo nad preduzećima i šta to uopšte znači. Naša definicija države je definicija Frederika Bastiata: «država je fikcija pomoću koje svako pokušava da živi na račun nekog drugog.» Ako uopšte može nešto da radi, neka čuva red i mir. Za hleb, mleko, naftu, poljoprivredu, avione, telefone ćemo se pobrinuti sami. Liberali neretko ulaze i u lične svađe baš zbog neshvatanja kako ostali to ne razumeju. Bilo je tolerantnih kao Friedman i Hayek, ali recimo Mises i posebno Rothbard i Ayn Rand su znali da prekinu sve odnose sa neistomišljenicima (očekivano, ovo dvoje poslednjih je bilo i u međusobnoj svađi.) Ali uglavnom, liberalima ama uopšte nije jasno kako to neki ljudi razmišljaju u kolektivnom terminima.

Dinar nije precenjen

Goran Nikolić je izračunao ono što mi ovde odavno tvrdimo: da dinar nije precenjen.

Mi smo ranije, koristeći instant metodu kao što je Big Mac indeks, tvrdili da je dinar otprilike na svom realnom nivou. Goran je upotrebio isti pristup (poređenje nivoa cena u zemljama), ali potpuniji metod, sa proširenom korpom dobara. Umesto jednog jedinog proizvoda (Big Mac) uzeo je standardnu korpu dobara za računanje GDP. Zaključak je da je dinar precenjen zanemarljivo.

Treba ponoviti da se tzv. realni kurs neke valute a) ne može stvarno znati, b) nije od značaja za predviđanje daljeg kretanja valute. Ako se čak i pouzdano utvrdi da je dinar recimo precenjen, to znači da bi on trebalo da se kreće prema svom realnom nivou samo u vrlo vrlo dugom roku. U međuvremenu tokovi kapitala su ti koji definišu njegovu vrednost i on uvek može ići u bilo kojem smeru, nagore ili nadole.

Ali korisno je znati okvirnu realnu vrednost i to naročito kada analizom i podacima potkrepite ono što govorite. Nikolić je ovo i uradio zbog nadri-ekonomista koji već godinama ne samo ponavljaju da je dinar precenjen, nego nam i tačno kažu koliko treba da vredi, sve gledajući u staklenu kuglu. Evo, jedan od njih je umislio da je naučnik i sada još i traži nacionalnu penziju za naučnike.

Čarape i jogurt

Raw story citira Tom DeLay, uticajnog republikanskog kongresmena, koji kaže da su problem imigracije i abortusa povezani. Da je 40 miliona dece (fetusa, kako hoćete) rođeno u proteklih 30 godina, danas Americi ne bi trebali imigranti.

Osim što je poređenje smešno takođe je i ekonomski netačno. Ne postoji fiksni broj radnih mesta u ekonomiji. Taj broj je elastičan i zavisi, između ostalog, od visine plata, produktivnosti i sl. Činjenica je da bi imigracija uticala na smanjenje plata ali u maloj meri, odnosno negativne posledice bi bile manje od pozitivnih. Pročitajte šta Becker i Posner kažu na temu.

O jednostranom izveštavanju

Novim Kodeskom ponašanja emitera (pre svega tačkama 2.2, 2.3 i 2.8) je predviđeno da mediji pri izveštavanju moraju da budu objektivni, nepristrasni, a moraju i da poštuju "pravilo druge strane", što otprilike znači da moraju da obezbede da se čuje i druga strana.

Slično pravilo je postojalo i u Americi u periodu od 1947. do 1987. godine, pod nazivom fairness doctrine. Suština fairness doktrine je bila da javnost preko istog medija mora da može da čuje obe strane priče. Na prvi pogled deluje jasno i opravdano. Međutim, 1987. godine je FCC (Federal Communications Commission) stavio van snage fairness doktrinu. Zašto?

Argumentacija je bila da na tržištu postoji dovoljno različitih medija da svako ko želi može da čuje i drugu stranu priče, tako da nije nužno da se balans postiže na nivou svakog pojedinačnog medija. Ja mislim da je slična situacija i danas u Srbiji i da uopšte nema potrebe za ovim tačkama u Kodeksu. Kao verovatno ni za Kodeksom uopšte.

Skrećem pažnju na izrazito bahato saopštenje RRA od pre mesec dana, kojim se novinari čak optužuju za anarhizam.

Da li Srbija ima niske korporativne poreze?

Tako barem kaže ova studija, strana 13.

Naime, C.D. Howe Institute iz Kanade je krajem prošle godine izračunao, u saradnji sa Deloitte & Touche-om, efektivne stope korporativnih poreza u 80 zemalja. Stopa je definisana kao odnos plaćenih poreza i profita pre oporezivanja. Srbija se ovde nalazi na sjajnom 41. mestu od 45 zemalja u razvoju (poređanih po visini poreza). Ako se uzme u obzir i 35 razvijenih zemalja, Srbija je otprilike na 73. mestu od 80 zemalja po visini poreza.

"Zloupotreba slobode štampe"

Tako kaže NUNS. Mislio sam da nije moguće da se novinari bore protiv slobode štampe, ali eto u Srbiji i to može.

Krškomanija II

Skoro sam pisao o bezbednosti nuklearnih elektrana. Iako je tehnologija mnogo uznapredovala od 1950-ih, izgleda da i dalje nisu najbezbednije. Posle zemljotresa u Japanu izlilo se 1,200 litara radioaktivne vode u more. Nisam nuklearni fizičar ali to ne može da bude dobro.