Ukidanje SIEPA

Posebne čestitke Radulović i ekipa zaslužuju na hrabrosti da nezavisno misle.  Za srpsku ekspertsku elitu "izvoz" i "investicije" su svete krave i kada u njih dirate rizikujete sve vrste diskvalifikacija. Potrebno je nešto samopouzdanja i vere u ispravnost sopstvenih stavova da bi se usprotivili konsenzusu elite. Kao kada bi sada neko rekao da spoljnotrgovinski deficit nije problem ili da dinaru treba fiksni kurs.

U delu javnosti koji odobrava ukidanje SIEPA, ovo odobravanje je kvalifikovano. Kaže se, izvoz i investicije svakako treba podsticati, samo što SIEPA nije dovoljno efikasno ili odgovorno obavljala ovu funkciju. Nema razloga za ovu kvalifikaciju. Izvoz nema magična svojstva, nije ništa bolji ni gori od bilo koje domaće proizvodnje. Strane investicije nisu ništa bolje od domaćih ulaganja. Velike i vidljive investicije, investicije za naslovne strane, nisu ništa bolje od malih ulaganja. Nisu bolje od proširenja lokalne apoteke ili rasta obrta pekare. Dinar stvoren na bilo koji od ovih načina vredi apsolutno isto. A politika podsticanja izvoza i investicija upravo oduzima dinar od pekara i apotekara da bi posle birokratskih troškova i distorzija dala 90 para izvozniku ili stranom ulagaču. Korupciju na stranu - ovo je rasipnička poitika čak i kada nema rasipanja.

Povodom najave ukidanja SIEPA pretdhodnih dana moglo se čuti nešto ovako: ako su izvozni i investicioni podsticaji loša ideja, kako to da sve zemlje imaju ovakve agencije?  Evo kako.  Prvo, ako mi nekada u usmenoj raspravi iznesete argument da nešto treba uraditi zato što "sve zemlje to rade", zalepiću vam šamar. Drugo, nije tačno da sve zemlje imaju iste agencije ili rade iste stvari. Daleko od toga. Mnoge zemlje to uopšte nemaju, mnoge druge muljaju na slične načine ali u mnogo manjoj meri.  A razlog zašto mnoge zemlje to ipak rade je što i u njima postoji slična politička ekonomija kao i u Srbiji. I one imaju"eksperte" i stranke, i oni su korumpirani, i u njima su podložni neznanju, populizmu i merkantilističkim zabludama. Ali u proseku, razvijenije zemlje mnogo manje pate od takvih stvari. I posebno su njihove stručne elite imune od toga. Uzmite udžbenik jednog Krugmana, omiljenog srpskog ekonomiste, pa ćete videti da i on lepo objašnjva da su politike podsticanja izvoza neto šteta za ekonomiju zemlje. Krugman. Ne Hayek, ne Friedman. Krugman.

Prema tome, sva podrška ministru Raduloviću, na dosadašnjim potezima i na hrabrosti da misli svojom glavom. Negde sam video da mu prebacuju da nije ekonomista nego inženjer. Šta god bio, po ovome što je do sada pokazao kvalifikovaniji je od kompletne dosadašnje ekspertske elite. 

Vesti

Sve češće gubim živce čitajući novine/sajtove:

1. Svetu preti nestašica vina (sajt RTS preneo vest iz Tajma)

Ukratko, ponuda vina opada, a tražnja (prevashodno zbog Kine) raste što će, navodno, dovesti do nestašice.

Mislim, šta reći na ovako nešto, osim da, čudnom igrom slučaja, postoji jedna stvar koja se zove CENA i koja, takođe nekom čudnom igrom slučaja (neki bi rekli "kao nevidljivom rukom") raste baš u situaciji kada ponuđena količina opada, a tražena količina raste, tako da utiče na to da se ponuda poveća, tražnja smanji i tako uspostavi nova ravnoteža. Nestašice vina svakako neće biti, možete biti poptuno sigurni u to.

2. U Politici je objavljen članak na temu novog Zakona o zaštiti potrošača koji sadrži sledeće dve genijalne rečenice:

Jedna od važnih izmena jeste i to da će građani ubuduće imati i pravo na raskid ugovora sa trgovcem u roku od 15 dana od njegovog potpisivanja. Ova odredba je postojala i u prethodnom zakonu, ali nije funkcionisala, i to je jedno od prava potrošača koje se često nije poštovalo. 

Dakle, jedna od važnih izmena je to što će novi zakon sadržati odredbu koju sadrži i prethodni zakon? Uz to, do sada ta odredba nije funkcionisala, a sada će da funkcioniše zato što će se, za razliku od sada, takođe nalaziti u zakonu?

3. Novosti, naslov članka: Za hranu nam treba plata i po!

Prva rečenica istog tog članka: Za standardnu potrošačku korpu u Srbiji, prema poslednjem statističkom merenju, treba gotovo jedna i po prosečna zarada ili oko 66.000 dinara.

OK, urednici (koji valjda daju naslove) ne moraju da znaju šta je BDP ili inflacija ili budžetski deficit, ne moraju čak ni da budu trezni kada daju naslove, ali treba da znaju da "standardna potrošačka korpa" ne sadrži samo hranu, već i poneki toalet papir i pastu za zube. U stvari, ne moraju čak ni to da znaju, dovoljno je da pročitaju članak kojem daju naslov, jer u njemu jasno piše da u potrošačku korpu ulaze i komunalije i razne druge neprehrambene stvari. Uz tekst čak ide i okvir pod naslovom "Komunalije sve paprenije" i u kojem piše "Najviše novca u trgovinskim radnjama ostavljamo za hranu i bezalkoholna pića, oko 40% kućnog budžeta". Uzgred, slutim da je i tom okviru naslov dao isti urednik, pošto se u njemu uopšte ne pominje bilo kakav rast cena komunalnih usluga.

4.  Takođe Novosti: 

Većina auto-škola u Srbiji ne radi, jer je rok za usklađivanje njihovog poslovanja sa novim propisima istekao 26. oktobra.

NE! Većina auto-škola u Srbiji ne radi jer je neki pametnjaković propisao takve minimalne uslove za poslovanje auto-škola da niko ne može da ih ispuni:

Prema novom Pravilniku o osposobljavanju kandidata za vozače, sve škola moraju da obezbede: učionicu od najmanje 25 kvadrata, prostoriju za administrativne poslove od osam kvadrata, najmanje jedno vozilo za svaku kategoriju (ukupno 17) i poligon dugačak 51 i širok 7 metara, ali i licencirane predavače i ispitivače. Administrativna taksa koju moraju da uplate iznosi 80.230 dinara.

5. Ipak, glavna nagrada ide naslovu "Devojčica koju zovu novim Stiv Džobsom". Radi se o izuzetno siromašnoj devojčici iz Meksika kojoj dobro ide matematika. Kakve veze ima matematika sa Stivom Džobsom, nemam ni blagu predstavu. Mogli su da je prozovu i novim Majklom Džordanom ili novom Lejdi Gagom, imalo bi isto smisla koliko i ovo. 

Drugosrbijanstvo, reloaded

Ne znam šta da kažem na ovo, ali baš im (ni)je dobro. Ideologija antifašizma mi je potpuno nejasna kao pojam, jer izgleda da se tu može upakovati zajedno ultraneoliberalizam (hvala analitičarima sličnih kvaliteta ovoj grupi antifašista na ojačanoj novoj kovanici) i staljinizam. Baš široka ideologija. 

Privatni vagoni

Putnički vozovi u Vijetnamu su u državnom vlasništvu ali imaju i privatne vagone. Firme koje žele da se bave transportom putnika plaćaju fiksnu naknadu državnoj kompaniji za prevoz vagona. Privatne firme prodaju mesta u svojim vagonima a cenu određuju sami (od 40 - 150 dolara za put od 400km)  Mesta u tim vagonima su skuplja ali je i proizvod bolji . Kola za spavanje su lepo sredjena, posteljina i kupe su čisti, toalet je pristojan a klima i TV rade. 

Ovo bi bilo zgodno prelazno rešenje i za Srbiju dok čekamo privatne vozove. Naravno da privatni vagoni ne rešavaju problem loših pruga, odlaganja polaska i kašnjenja ali bi bar put od Beograda do Bara bio znatno prijatniji. 

Zanimljivi linkovi

1. Kako iznervirati navijače u 60 koraka - sjajan tekst o istoriji Golden State Warriorsa, o tome kako nikada nisu propustili priliku da propuste priliku:

That concluded a 20-year run  (1977-1997) with the following lowlights: five playoff appearances; 13 playoff victories total; three no. 1 overall picks and two other picks in the top three; eight players traded who ended up starting for a championship team or making a first- or second-team All-NBA (McHale, Parish, Webber, Hardaway, Richmond, Williams, Wilkes, King … and that doesn't include Payton), three future Hall of Fame coaches who passed through on their way to a better place (Popovich, Karl, Adelman), two valuable bench guys buried in Golden State who thrived elsewhere (Mario Elie and John Starks), an All-Rehab Starting Five (King, Richardson, Mullin, Washburn, Lucas) and a Hall of Fame Absolutely-Coulda-Drafted-Him Starting Five (Bird, Garnett, Kobe, T-Mac and Payton, with McHale coming off the bench).

2. Nekog lika nije mrzelo da u jednu sliku stavi sve svemirske brodove kojih se setio, iz filmova, serija i igara, kako bi se jednom za svagda rešile rasprave o tome koji je najveći. Zaključak - po svoj prilici, najveći je onaj iz Independence Day-a.

3. Preistorijsko guglovanje.

4. They are they, we are we - priča o Vujadinu Boškovu sa sajta In Bed with Maradona.

5. Kako imati sreće

Wiseman speculated that what we call luck is actually a pattern of behaviors that coincide with a style of understanding and interacting with the events and people you encounter throughout life. Unlucky people are narrowly focused, he observed. They crave security and tend to be more anxious, and instead of wading into the sea of random chance open to what may come, they remain fixated on controlling the situation, on seeking a specific goal. As a result, they miss out on the thousands of opportunities that may float by. Lucky people tend to constantly change routines and seek out new experiences. 

Uzgred, zanimljivo je to da u srpkom jeziku postoji jedna reč "sreća" sa dva potpuno različita značenja - luck i happiness. (Slično važi za vreme - time i weather, ali to nema nikakve veze sa postom.)
6. Hrdjanje jedne civilizacije, sjajan post sa bloga Nekompetentna reakcija. Iz zaključka:
Svijet vjerojatno neće propasti sutra. Nema izvanzemaljskih osvajača koji će ga spaliti zrakama smrti. Ali neće biti ni ljepši. Civilizacija je krhak mehanizam koji hrđa ako ga se ne održava. Zapad je odustao od podmazivanja.

Birokratske prepreke

Često se govori o "uklanjanju birokratskih prepreka", ali se retko kada ode dalje od bržeg izdavanja građevinskih dozvola i sličnih stvari. A sličnih stvari bukvalno ima na svakom koraku. Uklanjanje bilo koje od njih neće dati spektakularne rezultate, ali bi politička odluka da se sprovede temeljna i dosledna liberalizacija i deregulacija poslovnih aktivnosti možda mogla da znatno uveća ekonomski rast.

Pre neki dan mi je drug ispričao da je tokom devedesetih njegov ćale bio vlasnik relativno male livnice. Posao je išao super negde do 2001. - 2002. godine, kada je porastao uvoz i tržište bilo preplavljeno jeftinom robom. Shvatio je da neće može da se takmiči sa Kinezima koji proizvode standardizovane livene proizvode (mesing, aluminijum, bronza) vrlo jeftino, ali je pomislio da bi mogao da ponudi relativno jeftinu izradu bisti i raznih personalizovanih skulptura evropskom tržištu. Jednostavno, neko iz EU bi mogao mejlom da pošalje par fotografija, neki domaći student umetnosti bi od toga napravio model, skulptura ili bista bi bila izlivena i prodata za recimo 800 evra. Inicijalna analiza je pokazala da bi vrlo sličan proizvod u EU koštao oko 2.500 evra. Na kraju, od ideje nije bilo ništa. Zašto?

Zato što je izvoz umetničkih predmeta na režimu dozvole. Dakle, da bi mogao da izvezeš skulpturu, potrebno je da pribaviš dozvolu Ministarstva kulture. Navodno, te dozvole se relativno lako pribavljaju (kada se ne radi o nekim poznatim umetničkim delima i/ili antikvitetima), ali je zakonski rok za izdavanje dozvole 30 dana. Time je poslovna ideja "pošalješ mi slike mejlom i dobiješ bistu poštom za 10 dana" postala "pošalješ mi slike mejlom i verovatno dobiješ bistu poštom za 45 dana, osim ako osoba koja izdaje dozvole nije na godišnjem odmoru ili bolovanju". Kada je shvatio da će za SVAKU pošiljku morati da traži saglasnost Ministarstva kulture, odustao je od posla.

Prvi u svetu

Srbija lider u konzumaciji cigareta.

Socijalizam i toalet papir

Ima neka tajna veza između socijalizma i toalet papira - em ga nije bilo, em kada ga je bilo, bio je veoma lošeg kvaliteta. I sada imam traume od onih listića sa jednom "masnom" stranom.

Elem, socijalističke države nikako nisu mogle da proizvedu dovoljno toalet-papira, čak i ako zanemarimo kvalitet. SSSR je mogao da pošalje čoveka u svemir, da razvije vrhunsku vojnu industriju, ali ne i industriju toalet papira, pa su nestašice (i, loš kvalitet papira kada nisu nestašice) postale predmet viceva, kako u SSSR, tako i širom sveta. Recimo, u jednoj od scena iz filma Moskva na Hadsonu, kada Robin Vilijams kreće iz Moskve na put u Ameriku, otac mu traži da mu iz Amerike donese toalet papir, za koji je čuo da je "mek poput somota".


Naravno, SSSR nije u tome jedinstven, iste stvari su se dešavale u praktično svim socijalističkim zemljama. Evo nekoliko članaka na koje sam naletelo:

1. Priča o hroničnoj nestašici toalet papira u Poljskoj
2. Vest o nestašici toalet papira u Mađarskoj 1987. godine (uzgred, obratite pažnju da je vest neposredno ispod ove o nestašici toalet papira, da je Vrhovni sud Srbije doneo odluku da se uništi knjiga "poznatog disidenta Vojislava Šešelja")
3. U Rumuniji je, u prvoj polovini 80-ih, 20.000 Biblija pretvoreno u toalet papir, čime je režim ubio dve muve - em je naneo udarac klasnom neprijatelju, em je povećao ponudu toalet papira.
4. Naravno, ista stvar nije zaobišla ni Kubu, a ovih dana se slična stvar dešava i u Venecueli, pa je njihova Nacionalna garda nacionalizovala i preuzela upravljanje nad jednom od fabrika toalet papira.

Uspeo sam da nađem jedan primer nestašice u kapitalističkoj ekonomiji, ali je razlog vrlo zanimljiv. Naime, Johnny Carson, talk show voditelj je u jednoj emisiji 1973, godine usput rekao "Jel znate da se Amerika suočava sa nestašicom toalet papira? Ujutru su ljudi (a emisiju je gledalo 20 miliona ljudi) izašli i pokupovali sav papir koji su našli, što je zaista i dovelo do nestašice. Važno je što se ovo desilo baš 73. jer su tada u Americi važile kontrole nekih cena, pa ni nestašice i redovi nisu bili tako retki.

Mislim da će se svako složiti da sve ovo nije slučajnost, već da sigurno postoji neki dublji razlog iza ovoga, nešto što prosto tera socijalističke privrede u nedostatak toalet-papira. Evo mojih razmišljanja:

1. Naravno, u socijalističkim privredama je generalno bila zanemarena industrija portrošačkih proizvoda. Oni su nekako smatrani nebitnim, takoreći luksuzom. Šta će ti uvozne banane, kad imaš domaće jabuke, šta će ti kafa, kad postoji čaj? Realno, ne verujem daje toalet papir smatran luksuzom, ali ko zna.

2. Možda su mislili da to ipak nije tako bitan proizvod, a na prvi pogled se čini i da se može naći dosta supstituta. Međutim, na drugi pogled, to baš i nije tako - može se naći kakav-takav supstitut (makar na selu), ali je teško naći kvalitetan supstitut. A, što reče otac Robina Vilijamsa na pitanje "Zašto su svima u ovoj porodici hrana i toalet papir toliko bitni" - "U hrani i odlasku u toalet se krije tajna srećnog života". Dakle, možda je Planska komisija prosto smatrala da će se narod već nekako snaći i da je bolje produktivne resurse usmeriti ka nečemu korisnijem, recimo tenkovima?

3. Izgleda da ni to nije tačno. Pretražujući net naišao sam na jedan tekst koji tvrdi da je problem sa toalet papirom bio česta tema na sastancima Centralnog komiteta u Čehoslovačkoj. Izgleda da je njima bilo sasvim jasno da nedostatak toalet papira udara u same temelje revolucije i generiše raznorazne reakcionarne i subverzivne misli i to baš u trenucima kada čovek ima vremena za kontemplaciju. Ali, prosto nisu znali kako da izađu na kraj sa time. Kako u komunističkom režimu priznati da planiranje ne funkcioniše i da je, možda, samo možda, u nekim izuzetnim slučajevima, bolje pustiti da se cena odredi na tržištu, a da onda proizvođači proizvedu papir i zarade pare? Ali, ko je bio lud da tako nešto predloži i bukvalno ugrozi svoj život?

4. Problem je bio i u nedostatku kredibiliteta. Tu i tamo bi režim uspeo da interventno uveze toalet papir, ili da nadljudskim naporima proizvede dovoljno, ali bi ljudi odmah nagrnuli u radnje i kupili zalihe papira za 6 meseci. Jednostavno, ljudima je bilo jasno da je sve to neodrživo, da papira ima danas, ali ga verovatno neće biti sutra.

5. Jedna od nuspojava stalnih nestašica je bila i krađa toalet papira sa posla. Firme su još nekako i uspevale da dođu do papira (one nešto proizvode, pa samim tim imaju prioritet kada se prave input-autput matrice, u odnosu na građane koji samo troše), ali bi radnici odmah razgrabili sav papir iz WC-a. To je ostavilo bukvalno dramatične posledice na države. Razlika između civilizovanih i necivilizovanih država u Evropi je i dalje tamo gde sa jedne strane "sigurno ima", a sa druge strane "verovatno nema" toalet papira na benzinskim pumpama, restoranima, kafićima i školama. Veliki deo Srbije je još uvek (čini mi se) u ovoj drugoj grupi, ali mislim da će za par godina sigurno postati član ove prve grupe. Dakle, kada u osnovnoj školi u Vlasotincu (ili Blacu, ili Kučevu) WC za đake bude imao rolnu toalet-papira, znaću da smo završili ovu fazu razvoja. Koliko ja mogu da procenim, Mađarska, Češka i Poljska su u tu grupu ušle tek krajem 90-ih.

Samoupravljanje

Politika piše o problemima Grada Kragujevca sa firmom Autoprevoz. Između ostalog, piše:

Агонија „Аутосаобраћаја” почела је пре више од десет година, када су запослени постали власници 60 одсто капитала и те акције поклонили директору, који је касније ухапшен због разних финансијских малверзација.

Ekonomistima je odavno jasno da firme kojima upravljaju radnici nužno imaju problema u poslovanju, jer firma pati od gomile sukoba interesa. Kako u takvoj firmi otpustiti lošeg radnika, kako voditi objektivnu politiku plata, kako investirati u nova postrojenja kada postoji stalni pritisak da se povećaju plate i poboljšaju uslovi rada?

Međutim, samoupravljanje može da funkcioniše, na nivou firme. Kada su sve firme samoupravljačke, onda naravno da ceo sistem mora da se raspadne, ali u uslovima slobodnog tržišta robe, radne snage i kapitala, samoupravne firme predstavljaju samo jedan od modela organizovanja firme i, čini mi se, u određenim granama mogu lepo da funkcionišu. 

Na primer, čini mi se da je softverska industrija idealna za samoupravljanje, a najbolji primer toga je Valve, firma koja je napravila legendarnu igru Half Life, a zatim i DoTA i Portal. Međutim, najviše para su zaradili preko svog gaming portala Steam.

Šta je to toliko specifično za Valve? Više stvari, ali verovatno najzanimljivije je to što se radi o potpuno flat firmi - nema formalne hijerarhije, nema šefova, svako radi bukvalno šta god hoće i sa kime god hoće. Na kraju godine, radnici sami odlučuju o tome ko treba da ima koliku platu, da li nekoga treba da otpuste, a nekog novog možda da zaposle.  Deluje kao recept za propast, ali Valve je i dalje jedna od uspešnijih gaming firmi, sa godišnjim prometom od par milijardi dolara (Valve nije na berzi, tako da finansijski podaci nisu javni).

Ako nekoga sve ovo više zanima, evo par dodatnih izvora:

- podcast sa Yanisom Varoufakisom, bivšim glavnim ekonomistom firme

- vrlo zanimljiv Handbook for New Employees, u kojem se objašnjava kako firma funkcioniše

- do kakvih problema ovakav sistem dovodi u praksi, priča jedan od bivšnih radnika. Između ostalog, kaže da, iako nema formalne strukture vlasti, vremenom se izgradila neformalna piramida koja, pak, generiše svoje probleme

Sve u svemu, vrlo zanimljiva tema.

Dve vesti

Prva kaže: "Fed downgrades its outlook for US economy".

Druga: "Stocks rock: Hit All time High". (pogledajte skok u 2 sata po istočnom vremenu. Imate neku ideju zašto baš tada?)

Sve ovo je dosta neobično. Berza je mesto gde se trguje hartijama od vrednosti korporacija. Ako su predviđanja budućeg rasta ekonomije pozitivna to bi trebalo da vodi opštem rastu cena akcija, ako su negativna, onda padu.

Ali, ovde imamo obrnutu situaciju - istog dana kada Fed objavljuje pesimističku prognozu ekonomskih kretanja, cene akcija skaču do rekordnog nivoa. 

Možda će od neke pomoći u razumevanju ovog paradoksa biti jedna dodatna informacija: negativna prognoza budućeg rasta zapravo znači da će Fed nastaviti još duže sa programom kupovine državnih obveznica i drugih hartija od vrednosti poput mortgage backed securities, što je sve trebalo da se znatno smanji kasnije ove godine: Sada Fed kaže da će odložiti, prosto rečeno, usporavanje štamparske prese. I berza reaguje rekordnim rastom. Skok akcija je došao pošto je Ben Bernanke objavio da neće biti skorog zavšetka "QE u beskonačnost".

Šta je najdirektnija pouka ovoga? Makar meni izgleda da berza nije (više) nikakvo tržište gde se trguje hartijama korporacija, čija vrednost zavisi od njihove ekonomske vrednosti i profitabilnosti. Iz nekog razloga, trgovci na berzi uopšte ne brinu zbog negativnih ekonomskih izgleda, već misle da je dovoljno to što će Fed da štampa još para. Ovo sve dalje znači da kretanja na berzi ne daju nikakvu informaciju o stanju ekonmije, o profitabilnosti korporacija, o realnoj vrednosti imovine, sve ono što nas udžbenici ekonomije uče da berza radi, nego prosto odražavaju optimizam ili pesimizam investitora u pogledu toga koliko će novih triliona Ben Bernanke ubrizgati: ako više, akcije skaču, ako manje, stagniraju ili padaju. Kakva god bila ekonomija, i kakva god bila ekonomska predviđenja. U poslednje 4 godine imamo verovatno najanemičniji ekonomski oporavak u 20-om veku, sa najvišom stopom nezaposlenosti. I opet, ponašanje berze je identično, ako ne i euforičnije od onog u periodu 2001-2007.

Iz ove perspektive, ljudi na berzi više liče na standardne rent-seekere ili državne i kvazi-državne službenike koji profitiraju od centralnog planiranja monetarnog sistema. Samo što umesto carina, poreskih olakšica, regulatornih barijera i drugih klasičnih rent-seekerskih instrumenata, oni profitiraju od povlašćenog pristupa novcu.

Dodatni element sve ovoga je klasni element: enormna i nezabeležena kampanja štampanja novca u poslednjih 5 godina dovela je do toga da banke drže rezerve na koje dobijaju kamate od Feda ili pare završavaju "u kanjonima Volstrita", kako je David Stockmann rekao. Postoji strašan kontrast između vrlo anemične "realne" ekonomije i neviđenog buma cena akcija na berzi, između Volstrita i Mejnstrita. Sadašnji monetarni sistem u Americi je verovatno najsavršeniji sistem superhikovske redistribucije ikad izmišljen.

Kiš

Danas je, kažu vesti, 30 godina od Kišove Enciklopedija mrtvih.

Prvo, podsetiću na moj pet godina stari post. Kišov san je postao stvarnost i Enciklopedija mrtvih postoji i raste. Tu je sve o čemu je Kiš govorio:
"...način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve." 

Ako niste videli, enciklopedija na koju mislim je Facebook -- za sada je to pretežno enciklopedija živih, ali će vremenom sve više postajati i knjiga mrtvih.

Drugo, vi koji se bavite pisanjem bilo čega, učite od ovakvih pisaca. Pogledajte kako Kiš počinje priču:

"Istorija ga je sačuvala pod imenom Novski, što je, nema sumnje, samo pseudonim (tačnije rečeno: jedan od njegovih pseudonima)." 

Istorija "ga" je sačuvala? Koga? Zar se tako počinje tekst, sa "ga" a da i ne znamo o kome se radi?  Za ovakav pismeni bi iz srpskog dobili ukor.

Da, tako se počinje tekst -- direktno u sredu, bez okolišanja i objašnjavanja kako ćete i šta u ovom tekstu pisati.  Nema uvoda, nema razrade, ima samo efektnog početka i posle njega se cela priča čita u jednom dahu.  Isto bi na času srpskog prošao i Kafka, koji knjigu počinje rečenicom za pamćenje: "Jednog jutra Gregor K. se probudio pretvoren u bubu". I mnogi drugi koji nisu bili pažljivi u školi.

Ovo danas važi više nego ikada, internet je veliki, jedan klik miša vas deli od gubitka čitaoca. Bar ja od otvorenih deset tekstova pročitam u proseku dva. Zato ne okolišite. 

Reforma viznog režima

Dobiti vizu za Srbiju devedesetih godina je bilo jako komplikovano, gotovo nemoguće. I dok je taj problem za građane razvijenih zemalja rešen posle petooktobarske revolucije, odlukom savezne vlade da skine tridesetak zemalja sa liste kojima je potrebna viza, sam sistem izdavanja viza je ostao nepromenjen.

Ukoliko nemate diplomatski pasoš ili niste član državno-privredne delegacije, dobiti vizu za Srbiju je gotovo nemoguće. Najveći problem je što obične vize ne odobrava ambasada, ili čak Ministarstvo spoljnih poslova, već MUP. Iz nekog razloga, kao u najslavnija vremena komunističke diktature, policija odlučuje ko je podoban da poseti Srbiju (Pravilnik o vizama SG 27/2010).

Kako to izgleda u praksi? Pre desetak godina sam pokušao da dovedem prijatelja iz Egipta u Beograd na nedelju dana i poslao sam pozivno pismo, overeno u opštini, ambasadi u Egiptu. Viza je odbijena posle tri nedelje jer nisu dobili odgovor od MUP-a.

Sitaucija se nije promenila na bolje do danas. Pričao sam sa prijateljem koji se bavi konzularnim poslovima i koji je takođe frustriran ulogom policije u procesu izdavanja viza. On tvrdi da mnogi privrednici koji bi rado svratili do Srbije kada putuju do zemalja EU odustaju kada čuju kako proces funkcioniše.

Problem nije što MUP odbija zahteve za izdavanje viza već što na njih uopšte ne odgovaraju. Meni pada na pamet par razloga zašto je to slučaj. Možda imaju premalo zaposlenih, možda su lenji a možda su i korumpirani kao što slučaj sa naplaćivanjem viza kineskim državljanima u upravi za strance pokazuje. Bez obzira šta je razlog, ima par jednostavnih rešenja:

• Dati diskreciono ovlašćenje ambasadorima pri izdavanju viza. Izostaviti policiju i Ministarstvo spoljnih poslova iz procesa. Ako su ambasadori kompetentni da se sastaju sa ministrima i predsednicima, mogu da procene i kome treba izdati vizu. 

• Izmeniti pravilnik o vizama tako da je MUP u obavezi da odgovori na svaki zahtev u roku od 24 sata. Ukoliko ne odgovore, smatra se da su dali saglasnost. Ukoliko odbiju, moraju da navedu razloge i objasne šta je još od dokumenta potrebno da bi izdali vizu. 

• Građanima zemalja kojima je potrebna viza a imaju ispravnu Šengen vizu dozvoliti kratkoročni boravak (u trajanju šengen vize ili 30 dana šta god da je kraće).

Za ove izmene nije neophodno menjati Zakon o strancima već samo Pravilnik o vizama, što ne bi trebalo da bude previše komplikovano. 

Rusija na zapadu

Nakon skoro dve godine provedene u Moskvi revidirao sam neka mišljenja koja sam onako neobavešten imao o Rusiji. Pre svega, sada znam da je popularna podela evropskih i okolnih zemalja na istok i zapad sa stanovišta Srbije pojednostavljena do greške. Mi obično govorimo o zapadnoevropskim zemljama kao civilizovanijim, dok na zemlje istočno od Srbije gledamo kao nekog ko je u tom pogledu iza nas. Za Srbiju mislimo da kulturološki leži bliže zapadnoj civilizaciji nego što je to slučaj sa istočnijim zemljama na čelu sa Rusijom.

Sad, ako pogledate stvari kao što su ukusi, kuhinja ili moda, to je možda tačno -- u Srbiji se pije espreso, muškarci stavljaju gel za kosu i vucaraju nekakve torbice.  Ali ako pogledate kulturu u fundamentalnijem smislu, nište ne može biti dalje od istine. Rusija ne samo da je bliža Zapadu od nas, već je istorijski bila i ispred većeg dela Zapadne Evrope u mnogim stvarima. Tu pre svega mislim na obilje raznih intelektualnih doprinosa. U ruskoj istoriji nećete naći mnogo klasičnog liberalizma, ali ćete naći bogatu scenu svakojakih političkih ideja. I naravno, kulturnu scenu kakvom se može pohvaliti malo koja zemlja i koja se, nasuprot mojim ranijim površnim opažanjima, ne svodi na nekoliko viđenijih pojedinaca već ima mnogo šire osnove.

Svi znamo za ruske literarne klasike, ali zaboravljamo da se ti klasici nisu mogli slučajno pojaviti niotkud, već su morali biti proizvod velike književne tradicije. Nisu se Čehov, Tolstoj i Dostojevski tu zatekli, već je kvantitet izrodio vrhunski kvalitet.  Pri tome, svi ovi pisci i književni kritičari (ovih drugih je u Rusiji uvek nekako bilo više ili su bili uticajniji nego u drugim zemljama, ne znam zašto), su se u Rusiji retko bavili samo beletristikom već su neizbežno bili upleteni u nekakve ideološke rasprave i velike političke borbe. Dostojevskog osuđuju na smrt, Puškina i Ljermontova progone, Tolstoj se svađa sa crkvom i biva ekskomuniciran, Gorki je razočarani komunista. Rusija 19. veka je rasadnik velikih političkih ideja i u njoj operiše veliki broj raznih političkih pisaca, filozofa, ideologa, pamfletara. St. Petersburg 19. i početka 20. veka je fascinantno mesto gde teoretičari, revolucionari i zaverenici igraju igru mačke i miša sa Ohranom, carskom prethodnicom KGB-a; bivaju hapšeni, progonjeni, osuđivani i opet se vraćaju da osnivaju nove pokrete, smišljaju akcije. Rusija je jedina zemlja gde je anarhizam imao veći uticaj, bar u intelektualnim krugovima. I to nije bilo kakvo anarhističko piskaranje, već se radi o ozbiljnim i posvećenim teoretičarima zavidne lične hrabrosti. Kropotkin se odriče bogatstva i titule princa koju je imao rođenjem da bi postao anarhistički aktivista; dospeva u zatvor i uz pomoć saboraca uspeva da pobegne; i usput piše ozbiljne knjige ne samo o filozofiji anarhizma već i o biologiji, evoluciji i drugim oblastima.

Ako nekad budete u prilici da hodate St. Petersburgom, lepo je posmatrati arhitekturu, ali preporučujem da obratite pažnju na table sa imenima ulica. Najpre, dobro je videti da ulice nose imena Gogolja, Pasternaka, Čajkovskog i drugih. Ali još je bolje kroz njihova imena pratiti istoriju političkih borbi o kojima govorim: tu su Kropotkinova, Bakunjinova, Nećajeva, Černiševskog, Majakovskog, Gorkog, zatim Marata i Robespjera, da bi onda došli do Lenjina i Andropova -- čitava istorija revolucije i njenih korena.  Moskovske ulice su malo drugačije i intelektualna osnova revolucije je preskočena; daje se tu i tamo omaž kompozitorima, slikarima i piscima, ali glavni bulevari nose imena komunističkih političara i ponekog generala.

Rusko slikarstvo iz 19. i početka 20. veka, o kojem se čini mi se malo govori, takođe ništa ne zaostaje za zapadnim. I kao i kod književnosti, tu ne spadaju samo Šagal i Kandinski, već i veliki broj slikara za koje ranije nikad niste čuli -- barem ja do posete nekim galerijama sigurno nisam -- ali čiji je kvalitet očigledan. Tu su razni pokreti i škole, često originalni i bez zapadnih pandana -- evo jedne za primer. Nauka, od Mendeljejeva do Pavlova, takođe je vrhunska, zaostaje samo njena praktična primena.  Rusija do 1917. ima teoretičare kao malo ko drugi, samo nema dovoljno Wattova i Edisona da od toga nešto naprave. Ali to je sasvim druga priča. U muzici, možda jedino nemačko govorno područje nadmašuje ruski doprinos, ali i to ovisno od perioda koji posmatrate -- do početka 20. veka ruski kompozitori su možda nadmašili sve ostale.

Nije da je ovo o ruskim ranijim kulturnim dostignućima nepoznato, ali barem ja nisam bio svestan količine i dubine tih dostignuća. Uvek sam to posmatrao kroz nekoliko ličnosti koje kao da su se slučajno zadesili tamo, ali nisam video svu bogatu tradiciju koja je morala da stoji iza toga. Takođe, sovjetska i savremena Putinova Rusija nisu po ukusu liberala, što nas dovodi do toga da olako otpisujemo ili umanjujemo ova dostignuća. I ne radi se samo o istoriji -- i današnja Rusija je kulturološki u mnogim pogledima ispred Srbije. Rusija nema turbo-folk; umesto toga ima dosta dobru pop i rok muzičku scenu, nešto što je na jugoslovenskim prostorima postojalo samo 1980-ih. Naročito je neobično kad Rusija u celini biva odbačena od predstavnika takozvane građanske Srbije. Uozbiljimo se: Srbija je do komunizma bila seljačka zemlja bez aristokratije i tek sa nešto malo instant trgovačko-građanske klase. Naše istorijske kulturne ikone u ozbiljnijoj evropskoj kulturi teško da bi bile vredne pomena, a ni tih par izuzetaka kao Tesla i Pupin nisu proizvod domaćeg već austrijskog miljea.

To su, ukratko, moji glavni utisci što se ovog civilizacijskog aspekta tiče. U međuvremenu sam napustio Rusiju tako da nemam posebnog razloga da je sada prikazujem u boljem svetlu; jednostavno kažem da sa kritikom putinizma često upadamo u zamku kritikovanja celokupnih ruskih, istorijskih i sadašnjih, dostignuća i da time pravimo veliku grešku.

Ronald Coase, RIP

Tri kljucne reci koje mi padaju na pamet kad se pomene Ronald Coase su: drugaciji (nije mario za modu i privid naucnosti u ekonomiji, bavio se ovozemaljskim problemima); nepretenciozan (ko jos pocinje govor prilikom dodele Nobelove nagrade sa "Ja nisam bio neki visoki teoreticar"?); neshvacen (otud Coaseova teorema -- zabluda koja je sada postala standardna i u udzbenicima).

Vise o Coaseu je u postu ovde.

O Coaseovoj teoremi i masovnom nerazumevanju iste od strane ekonomista imate ovde.

Evo i nesto kratko o Coasovoj dugovecnosti. 

Ekonomska teorija

Ne treba biti ničim šokiran kad je reč o modernoj "ekonomskoj nauci", ali ovo je zaista šokantno, čak i po njihovim standardima. Ovaj ekonomski časopis objavljuje rad čiji abstrakt kaže:

During their meetings, the members of the Federal Open Market Committee (FOMC) make monetary policy, but they also make each other laugh. This article studies the amount of laughter elicited by members of the FOMC during their meetings. The study finds that a member elicits more laughter if he or she expects higher inflation, other things being equal. This finding suggests that members may use humor to cope with the threat of inflation

Jadni  finansijski centralni planeri tako budno bdiju nad inflacijom da se valjaju od smeha. Šta bi drugo!  Meni prosto izgleda nemoguće da je urednicima i reviewerima ovog rada promakla komična nota ovog abstrakta (a rad je još luđi,kad ga pročitate u celini, ljudi ozbiljno argumentišu da se birokrati na svojjim sastančenjima ne smeju zato što se super zabavljaju, nego zato što su jako zabrinuti za situaciju, pa se smeju da odagnaju užas). Rubrika - život je još bolji od Njuza/Oniona.

Razvojni put gospodina Rodića

Sećate li se Gorana Rodića, o njemu sam već postovao, a sada, može se reći, od nebrušenog je postao potpuno obrađeni biser srpske satire. Onomad je on procenio, koristeći meni, a i celom ozbiljnom svetu nepoznatu metodologiju, da vojna imovina u vidu napuštenih kasarni i još ponečega "made in 1960-ih ili 1970-ih" u najgorem slučaju vredi nekih 10-ak milijardi evra. Danas nam je predstavio svoju sveobuhvatnu procenu vrednosti imovine Republike Srbije i ona iznosi 185 milijardi evra.

Već sam objašnjavao da je nekim slučajem Srbija zemlja u kojoj hodamo po zlatu, danas bi imali Slobodana Miloševića za kralja, ako ne njega onda Đinđića, Koštunicu, Tadića... Tužna je kletva srpske politike da se ne vidi ono što je ispred očiju, a to je da novca ima koliko vam duša hoće, samo Rodića nije niko nikada pitao. A ja mu zameram što se tako kasno stavio u službu otadžbine.

I nije meni čudno što je on pređašnje procene izneo kao sekretar  odbora za građevinarstvoPKS (ne znam mu sadašnji status, mada iz PKS ljudi u većini i idu u penziju jer uglavnom i nemaju gde), tužno je što će ova vlada najverovatnije opet uvesti harač za tu instituciju svim privrednim subjektima, da bi mogli da slušaju ovakve izjave i da bi takvi trebali da predstavljaju ljude koji nešto znaju o svom poslu. Najtužnije je što naši mediji ovo objavljuju u rublici privreda, umesto u humoru ili zdravlju.

Sve u svemu gazda Jezda i sve će pojeftiniti preko 100% ima svog naslednika.

Komparativna naučna fantastika

Danas dobih ovo na uvid . Odlična komparacija dve fikcije, posebno za generaciju par godina mlađu od blogera Tr.

Novi liberalni blog

Od juče je počeo sa radom još jedan liberalni blog, ovaj put iz Bosne, odnosno Republike Srpske  - Liberty 4 Balkans.

Prvih par postova su odlični.

Stručnjaci

Srbiju svakih desetak godina zahvati čudna opsesija stručnjacima. Ovo je treća generacija stručnjaka koje se ja sećam. Posle Avramovića, Panića i raznih drugih kandidata (čak se i gazda Jezda kandidovao za predsednika sa argumentom da on, kad tako uspešno vodi banku, sigurno ume da vodi i zemlju) s početka 1990-ih, došli su eksperti iz ranih 2000-ih na čelu sa Dinkićem i Đelićem, a sada po svim prilikama stiže novi talas Vučićevvih eksperata.

I narod se svaki put nepogrešivo pomami, kao da je glavni nedostatak srpske ekonomije to što nije vođena na dovoljno stručan način. Poslednji put kad sam gledao vesti, glavna zamerka javnog mnjenja bila je to da političari mnogo kradu. Sada će, odjednom, stručnjak iz inostranstva ili stručnjak iz dijaspore, iz MMF-a ili sa Jejla, svojim finansijskim znanjem, preciznom matematičkom formulom, sprečiti političare da kradu.  Nešto mi se tu ne slaže.

Naravno, ključni problem Srbije nije ni politička krađa sama po sebi, ni nedostatak tehničke obučenosti upravljača državnim finansijama, već pogrešna ideologija. Ekonomsku politiku ne opredeljuje nivo stručnosti ministra; ekonomsku politiku opredeljuje ideologija. U Srbiji se kritikuje i ovo malo kapitalizma kojeg ima; najveći neprijatelj društva su privatne firme i poslodavci; država drži ključne sektore, ima svoje banke, ima svoje agencije, odbija da privatizuje javna preduzeća i u tome niko ne vidi problem; grebatori od sporta do "kulture" su na svakom koraku i još su ubeđeni da im je novac poreskih obveznika neotuđivo ljudsko pravo; država i lokalne vlasti regulacijama reketiraju privredu i prizivaju korupciju. To su problemi koje ne rešava nikakvo poznavanje finansija i budžetskog računovodstva.  Rešavaju ih prave vrednosti, poštovanje za privatnu svojinu i slobodu pojedinca, i rešava ih razumevanje ekonomije na jednom vrlo opštem nivou, shvatanje da je privatna inicijativa ono što stvara ekonomski rast; da država u najboljem slučaju može da presipa iz šupljeg u prazno, a u gorem i više realističnom da aktivno uništava vrednost stvorenu u privatnom sektoru.

Problem Srbije nije što niko u Ministarstvu finansija ne ume da sabere brojeve, izračuna kamate i napiše budžet. Kad bi to bio problem, rešenje bi bilo dovođenje stručnjaka koji to mogu da urade. Umesto toga, problem je vrednosni, ideološki i ekonomski na jednom vrlo uopštenom nivou.  Ali kad narod već voli, lakše je dovesti eksperta čudotvorca nego smanjivati potrošnju i sređivati javni sektor. 

Kandidati za guvernera Feda

Konačno da neko predloži prave ljude. Rand Paul:

Who would your ideal Fed chairman be?
Hayek would be good, but he’s deceased.

Nondead Fed chairman.
Friedman would probably be pretty good, too, and he’s not an Austrian, but he would be better than what we have.

Dead, too.
Yeah. Let’s just go with dead, because then you probably really wouldn’t have much of a functioning Federal Reserve.

Eksperti iz belog sveta

Nova koska sage o rekonstrukciji vlade, aka suštinskoj rekonstrukciji stranaka koje je čine je predlog da stranci ili Srbi iz belog sveta postanu ministri. Ja mislim da to neće da ide osim ako se ne desi neko veliko čudo koje nije isključeno u potpunosti, ali koje u realnosti verovatno neće da se desi. Zašto sam skeptičan da će biti boljitka?
1. Prvo i osnovno, da bi se ekonomija jedne zemlje pokrenula u pravcu rasta i razvoja, a ne sigurnog tapkanja, potrebno je da se promeni jalov sistem. Ja nisam video išta osim otvaranja nekoliko frontova koji se bave posledicama, ali ne ulaze u uzroke. Na to sve treba dodati činjenicu da je nemoguće naći zajednički imenitelj SPS & PUPS, pa i Rasimove stranke i SNS. Svaki kompormis ova dva, uslovno rečeno, viđenja ekonomske politike nas ne može izvući iz bunara, pod pretpostavkom da SNS uopšte ima neko koherentno viđenje. Bez ikakvog žaljenja za URS aka G17, a ponajmanje verovanja u istinoljubivost istih, oni su imali u proseku najnormalnije ekonomske ideje u vladi koja se kotrljala od prošlog leta.
2. Ako se pretpostavi da nema klinopločenja u vladi i da oni idu u pravcu neke light reformske politike, ostaje pitanje, koji su kvaliteti ministra? Ministar mora da ima izvanredne ljudske stručnosti da zna da okupi dobar tim, da brzo donosi odluke, da u prste poznaje i javni sektor Srbije i specifičnosti naše metastazirane socijalističko-burazerske privrede. Ministar mora da bude jaka ličnost, kako politički , tako i personalno. Nekako imam skepse da će svi oni koji dođu imati problem suštinskog neznanja i pored svekolikog znanja i manjak snage da se bore sa ekipom koja neće da Srbiju suštinski menja na ekonomskog planu, odnosno hoće samo tamo gde mnogo ne boli i gde su moguća instant rešenja, kolikogod bila suštinski skupa. Niko od ljudi koji se pominju nisu lovci na krokodile u mutnoj bari.
3. Treće pitanje je šta je to profil eksperta. Na primer, Štros Kan je levičar i to francuskog kova. To je značajan ograničavajuči faktor i nemoguće je da on iz svoje ideološke vizure može da ponudi dobra rešenja na mestu ministra. Ogroman je problem SNS što nema jasnu ideologiju i to će morati da reše. Za sada je to jedan EU orijentisani bućkuriš koji hoće da se medijski atraktivno i patetično bavi posledicama korupcije i višedecenijskih gluposti Srbije na Kosovu. Sve to neće pokrenuti privredu.
4. Dobra je stvar što je SNS shvatio da nema dovoljan broj kadrova da vodi državu ni sa rezultatima sa prošlih izbora, čak i na najvišem nivou. Loše je što je svoje autentične kadrove već instalirao na lokalu i preduzećima gde će pre ili kasnije sve da se pretvori u opštu nesposobnost.
5. Loše je što je cela rekonstrukcija vođena bez ikakvog plana, jer da nije tako do sada bi imali popunjena sva mesta i za svako od njih nekoliko dobrih kandidata. Dakle, očigledno je da je ideja sa ministrima iz belog sveta smišljena na brzinu i u iznudici i da će i rešenja i posledice koje će nastupiti biti u najboljem slučaju neizvesne, a verovatno loše. Ako se ovakav događaj suštinski ne planira na dobar način to vam govori o sposobnosti planiranja u nekim drugim oblastima.

Da ne bude da sam prvak u skepsi, ova vlada je za sada bolja od prethodne jer nije pokušavala da laže po svetu i malo je smanjila intenzitet privatnog doživljaja javnih funkcija, ali to zaista nije bilo teško. Zahvalan sam im što je jedan soj gde ja gotovo da i nemam prijatelja povela put EU umesto put jada i bede, ali je problem što mi kao društvo vremena imamo malo da budemo zadovoljni samo time. Pomalo sam tužan što sa sigurnošću mogu reći da su Vučić, pa čak i Dačić ispali (a i jesu, jer od pokajnika nema većih vernika) mnogo veći Evropejci od ekipe iz DS.

Zanimljivi linkovi

1. Kako se birala vlast u Veneciji i kako je nastala reč "karantin", sa odličnog bloga Umlaut.

On the morning after a Doge’s death the members of the “Maggior Consiglio,” the council representing the freemen of the city, convened to first select by lot 30 of its members older than 30 years, who were designated as “electors.” But if—perhaps by analogy to the U.S. Electoral College—you think that the 30 then simply elected the Doge, you’re mistaken.

Those 30 were reduced to 9 by lot. The 9 then designated a group of 40, each of whom needed 7 approval votes out of the 9 members of the committee. Back in the hall, with the entire Maggior Consiglio present, these 40 would be reduced by lot to 12. As before, the 12 would nominate 25 names, subject to approval by 9 members of the committee. In the hall, these 25 would be reduced to 9. In turn, the 9 nominated 5 names each, commanding the support of at least 7 members of the group. Those 45 would be reduced by lot to 11, and then nominate the 41 true electors of the Doge.

Komplikovano? Da, ali trajalo je duže od hiljadu godina.

2. The village where half the population are sex offenders. Naziv sve govori. Selo se inače zove Miracle Village i nalazi se na Floridi.

3. Vučić je u intervjuu sinoć pominjao Lee Kuan Yew-a, pa ako nekoga zanima, evo dobrog prikaza njegove knjige "From Third World to First". Znači, kad završite čitanje Vebera, evo naredne literature.

4. Rasprava Boetkea i Scotta Sumnera o ulozi public choice teorije. Boetkejev post ovde, Sumnerov odgovor ovde, takođe koristan komentar Larsa Christensena ovde.

5. Intervju sa generalom Majklom Hejdenom, bivšim direktorom CIA i NSA.

Gen. Hayden: Listen, I fully admit: we steal other country’s secrets. And frankly we’re quite good at it. But the reason we steal these secrets is to keep our citizens free, and to keep them safe. We don’t steal secrets to make our citizens rich. Yet this is exactly what the Chinese do.

I believe the Chinese today are engaging in unrestricted espionage against the West that is comparable to the unrestricted submarine warfare waged by Imperial Germany in 1916. The intensity of Chinese espionage is certainly greater than that what we saw between the US and the Soviets during the Cold War.

The problem is China’s view is that industrial espionage by the state against relatively vulnerable private enterprise is a commonly accepted state practice. This is just unacceptable.

Industrial espionage by the Chinese has probably now become the core issue in the Sino-American relationship. It is not an irritant. It is not a peripheral issue. Believe me, I work closely with America’s congress and government, and this is now the dominant issue between the two countries, and runs the risk of undermining the entire relationship.

6. 3D olovka. Neverovatno.

Google

Čitam Asanžovu izjavu, pa sam se setio kako i zašto sam počeo da koristim Google.

Bilo je leto 1998. godine. Imao sam username i password za logovanje na RCUB preko brata mog druga koji je tada radio kao asistent na ETF-u. Spor modem, stalno zauzeti brojevi, veza koja je stalno pucala... Sve jedno, bilo je super.

Elem, koristio sam Yahoo i Altavistu za pretraživanje i nekako mi je bilo sasvim normalno i razumljivo da, kada ukucaš nešto u pretraživač, moraš da sačekaš 20-30 sekundi da dobiješ odgovor. U stvari, bio sam potpuno oduševljen time što Yahoo pretraži ceo Internet za samo pola minuta.

Onda je jednog dana kod nas došao brat mog cimera, koji je studirao na PMF-u. Rekao mi je da postoji taj neki novi pretraživač Google koji radi mnogo brže, pa sam odlučio da probam. Ukucam nešto, dobijem rezultat za 0,5 sekundi. Pomislio sam da se radi prevari, NEMOGUĆE je da radi tako brzo. Probam neki drugi pojam, opet rezultat za manje od jedne sekunde. Probam da ukucam celu rečenicu, pomislio sam "Verovatno imaju generisane izveštaje za često korišćenje reči", opet dobijem brzo rezultat. Probam na srpkom - opet rezultat. I, ne samo da je našao sajtove na kojima se ta rečenica pojavljuje, već ih je sasvim logično sortirao!

Od tada do danas ne prestajem da se divim ljudima koji su to izmislili. U medjuvremenu je Internet porastao sa milion na preko 500 miliona sajtova. A rezultat i dalje dobiješ za manje od sekunde. I to za džabe.

Sa druge strane...

Kralj sunce i njegove sluge

U Španiji je upravo vlada donela "kraljevski dekret" kojim se uvodi porez svakome ko "ilegalno" pokušava da koristi sunčevu energiju za sopstvene potrebe, recimo stavljanjem sve jeftinijih solarnih ploča na krovove. Porez je dovoljno visok da svakom ko bi hteo da instalira sopstvenu solarnu poloču čini mnnogo isplativijim da kupuje struju od postojećih dobavljača. Što je verovatno sve što treba da znate o razlozima za ovaj porez.

Interesantna je evolucija načina na koji su socijalno odgovorne vlade kroz istoriju štitile svoje proizvođače ugrožene nelojalnom konkurencijom sunca. U 19 veku francuska vlada je po rečima Frederika Bastiata bila suočena sa peticijom proizvođača sveća da se zabrani korišćenje sunca, nametanjem obaveza vlasnicima "stambenih objekata" da postavljaju zavese, roletne i druge zamračivače. Danas španska kraljevska vlada zabranjuje postavljanje solarnih ploča da bi zaštitila hidro-elektrane i proizvođače i distributere prirodnog gasa. Jedina razlika je u napretku tehnologije, logika je ista. I da, umalo da zaboravim, Bastiatova "peticija proizvođača sveća" je crnohumorna satira na račun protekcionizma, dok je španski "porez na sunce" stvarnost.

Asimetrične informacije 2

Dušan i ja nastavljamo raspravu na temu asimetrije informacija i zdravstvenog osiguranja. Ovde je Dušanov inicijalni članak, ovde je moj odgovor, a ovde je Dušanov odgovor na odgovor.  Kako ne bi postalo preteško pratiti ko je šta kada rekao (što je uobičajen problem u ovakvim raspravama), pokušaću da idem tačku po tačku. Citat Dušanovih reči je dat italic fontom.

1. Mislim da Marku nedostaju teorijski i empirijski dokazi za tvrdnju da je tržište efikasnije od države u slučaju eliminisanja negativne selekcije.

Ja to nikada nisam ni tvrdio. Naravno da država, uvođenjem obaveznog zdravstvenog osiguranja, u potpunosti rešava problem negativne selekcije, dok tržište putem različitih cena u zavisnosti od rizika taj problem rešava na svakako ne idealan način. Ja mislim da to uopšte nije sporno. Naravno, kada je osiguranje obavezno, onda nikakve selekcije ni nema, ni pozitivne ni negativne, jer prosto svi moraju da budu osigurani, hteli to oni ili ne.

Moja tvrdnja je da a) problem negativne selekcije kod zdravstvenog osiguranja nije preterano ozbiljan jer osiguravajuća društva mogu da relativno dobro procene rizik i adekvatno ga naplate i b) iako država može da reši taj (manji) problem, to sve jedno nije dovoljno dobar argument za državnu intervenciju jer je korist verovatno manja od štete. Ja, inače, mislim da je neki oblik državne intervencije u zdravstvu danas praktično nemoguće zaobići, ali da bismo znali šta tačno "država treba duradi" treba prethodno tačno da identifikujemo problem. A, po meni, državna intervencija će pre dovesti do problema negativne selekcije nego što će ga rešiti, time što se insistira na jedinstvenoj ceni zdravstvenog osiguranja.

2. Marko me kritikuje zbog toga što pretpostavljam da ljudi znaju koliko su bolesni, a da osiguravajuća društva (OD) to ne znaju. U tome se sastoji informaciona asimetrija: vi znate nešto što drugi ne zna. Zaista, kako OD može da zna da li sam sklon da pijan sednem za volan, da li redovno posećujem ginekologa, da li redovno dajem krv na analizu, da li me suprug fizički maltretira, koliko cigareta i masnoće dnevno unesem u svoj organizam, kakvim se poslom bavim (da li ceo dan provedem na nogama, pa dobijem proširene vene; ili ceo dan sedim ispred računara i zaradim spondilozu) itd? 

Naravno da OD ne može neke stvari da zna ex ante, ali svakako može da zna ex post. Dakle, ugovor o zdravstvenom osiguranju može da navede (i, koliko ja znam, obično i navodi) sve različite slučajeve u kojima će OD odbiti da pokrije troškove lečenja. Na primer, ako voziš pijan, pa se povrediš, OD može da odbije pokrivanje troškova. Što se tiče poseta ginekologu, broja analiza krvi, naravno da OD te informacije ima - pa ono plaća te preglede! Broj popušenih cigareta i količina unesene masti se ne mogu direktno videti, ali se mogu videti efekti - rendgenski snimak pluća i analiza krvi pokazuju stanje pluća i visinu holesterola i ostalih masnoća u krvi, a to je ono što je zaista bitno - različiti ljudi različito reaguju na unete masti, tako da nije sam unos ni toliko bitan, već stanje krvnih sudova i srca. Ja tu zaista ne vidim problem.

U stvari, ovde mi nije jasno zašto Dušan toliko forsira priču o tome da pacijent/osiguranik zna više od OD/lekara. Ako igde postoji problem sa asimetrijom informacija kod zdravstvenih usluga, onda je problem u tome što lekar zna više od pacijenta. Ja ne mislim da je potencijalni problem u tome što rizični pacijent može da prevari OD, već u tome što pokvareni lekar može da prevari pacijenta da radi analize i različite zahvate koji uopšte nisu potrebni, a kako bi sebi obezbedio posao i naplatio novac od osiguranja. Sva sreća, pa i za to postoji kakvo-takvo tržišno rešenje - traženje mišljenja od drugog lekara.

3. U narednih nekoliko pasusa Dušan navodi primer koji je manje-više realan. U nekom trenutku, kada napune dovoljno godina, zdravstvena zaštita nekih ljudi postaje skuplja. Dušan ispravno navodi dva moguća rešenja tog problema - ili će taj trošak da se "razlije" na sve, ili će cena za ove "skuplje" morati da skoči. Ukoliko se primeni prvo rešenje (jedinstvena cena), ovi zdraviji će prosto napustiti sistem, jer plaćaju više nego što je njihov očekivani trošak budućeg lečenja. Ukoliko se primeni drugo rešenje (gde je cena prilagođena riziku), Dušan tvrdi da će osiguranje postati preskupo za bolesne i/ili siromašne i kaže da se suštinski to dogodilo u Americi pre Obamacarea.

Sve ovo je, zanemarujući neke ne previše bitne detalje, tačno. Ali, mora se primetiti da u slučaju tržišnog rešenja (naplaćivanje cene koja je proporcionalna tiziku) problem negativne selekcije ne postoji. Do problema negativne selekcije dolazi samo ako država zabrani cenovnu diskriminaciju u skladu sa rizikom. Država dakle generiše problem negativne selekcije, a ne rešava ga.

Ostaje pitanje šta onda raditi sa bolesnim, a siromašnim ljudima. Ko treba da plati za njihovo lečenje? Dobro pitanje, ali o tome ću nešto napisati narednih dana, jer mislim da nema veze sa asimetrijom informacija.

4. Gorenapisano je bio moj odgovor na centralnu tezu: da bi se sprečilo da najzdraviji počnu da napuštaju sistem osiguranja, neophodno je da neku primora ljude da ostanu u sistemu. 

Da, ali samo ako se insistira na politici - ista cena osiguranja za sve.

Takođe, ja ne vidim kakve to tačno veze ima sa asimetrijom informacija. Čak i da su svi savršeno informisani, da i pacijenti i OD znaju tačno budući trošak lečenja, do negativne selekcije će doći isključivo ukoliko se insistira na jedinstvenoj ceni. Ali, problem je u jedinstvenoj ceni, ne u asimetriji informacija.

5.  Da li je državna intervencija univerzalno rešenje za probleme koji se javljaju na tržištu zdravstvenog osiguranja? Ne, nije. Kako Marko ispravno primećuje, obavezno državno zdravstveno osiguranje stvara problem moralnog hazarda (Zašto bih pazio na zdravlje ako znam da sam osiguran?). Ali ja zapravo nigde nisam tvrdio da je državna intervencija univerzalno rešenje za tržište zdravstvenog osiguranja, već da državna intervencija rešava problem negativne selekcije koji proizilazi iz asimetrije informacija.

Ako je samo to bila tvrdnja, onda se ja u potpunosti slažem. Kao što sam na početku posta već i rekao, naravno da se uvođenjem obaveznog osiguranja rešava problem negativne selekcije. 

Ali, to ne znači da je to pametno rešenje, meni to liči na ubijanje muve bazukom. Jeste, muve su problem i stvarno znaju da nerviraju, ali da li rešavanje problema muva opravdava ispaljivanje bazuke u sopstvenom stanu? Verovatno ne. 

Država neke probleme može svakako da "reši" bolje nego tržište. Uzmimo na primer zagađenje vazduha koje država može lako da reši, tako što bi zabranila industriju i korišćenje motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Tržište može da proba da reši problem zagađenosti, ali tako efikasno rešenje, koje bi u potpunosti "rešilo" problem zagađenosti tržište svakako ne može da pronađe. Ali, u tom slučaju, ako mene pitate, lek je gori od bolesti.

6. Naposletku, Marko uočava da ovde onde brkam zdravstvenu uslugu i zdravstveno osiguranje, jer to nije isto. Slažem se. Mislio sam na tržište zdravstvenog osiguranja, ne na tržište zdravstvenih usluga. Izvinjavam se što sam bio neprecizan i tako možda zbunio neke čitaoce. Nepreciznost, međutim, nije uticala na suštinu argumenta. 

Ja mislim da razlika jeste suštinska, nisam to naveo samo zato što sam cepidlaka. Ljudi ne žele dobro zdravstveno osiguranje, ljudi žele dobru zdravstvenu zaštitu. Svi su u Srbiji nominalno osigurani, a opet daleko od toga da su zadovoljni. Zašto? Pa zato što im nije stalo do osiguranja, već do zdravstvene zaštite, do kvaliteta, dostupnosti i cene konkretnih zdravstvenih usluga. 

Dakle, to što je možda tržište privatnog zdravstvenog osiguranja neefikasno, ne znači da je nužno da se država umeša, ako je cilj dobro funkcionisanje zdravstvene zaštite. Evo jedne analogije.

Zamislite državu u kojoj se razmišlja o uvođenju prehrambenog osiguranja. Recimo da neko proceni da je sadašnji sistem, gde se hrana plaća "iz džepa" nepravedan jer ima ljudi koji su gladni, pa zbog toga žele da uvedu sistem osiguranja protiv gladi. Ideja je da, kada ogladnis, prosto odes u prodavnicu, kupiš hranu, a račun plati osiguravajuće društvo. Neki ekonomista razmotri probem i kaže da će privatni sistem biti neefikasan zbog negativne selekcije - OD ne može unapred da proceni ko koliko jede, moraće da utvrdi jedinstvenu cenu, što dovodi do toga da oni koji malo jedu ne žele osiguranje, tako da se sistem raspada jer ostaju samo žderonje, a cena je veoma visoka. Na osnovu toga, ekonomista zaključuje da je nužno uvesti obavezno osiguranje, kako bi sistem bio održiv. Gde je greška u analizi?

Pa greška je u tome što je uopšte pretpostavljeno da je osiguranje dobar mehanizam za rešavanje ovog konkretnog problema. Dakle, samim tim što privatno prehrambeno osiguranje ne može da funkcioniše, to nikako ne znači da tržište hrane ne može da funkcioniše, a to je ono što je bitno. Nije ljudima bitno da budu osigurani, bitno im je da ne budu gladni (bolesni). Meni se čini da sadašnji sistem državnog zdravstvenog osiguranja ima upravo karakteristike navedenog prehrambenog osiguranja, jer pokriva i neke troškove koji su mali, redovni i potpuno predvidivi.

Mi ne znamo kako bi tačno funkcionisalo tržište zdravstvenih usluga da nema državnog osiguranja i drugih državnih regulacija (poreski podsticaji, sertifikacija zdravstvenih radnika i ustanova, regulacija lekova i slično). Ja mislim da bi uloga privatnih osiguravajućih kuća u potpuno privatnom sistemu bila relativno mala (recimo, možda bi pokrivali 30-40% ukupnih troškova), da bi ljudi uzimali zdravstveno osiguranje samo za ekstremno retke i velike troškove (recimo, komplikovane i skupe operacije, duge boravke u bolnici, hemoterapiju), a da bi veliki deo troškova (pregledi kod lekara opšte prakse, rutinske operacije, zubari, naočare) plaćali iz džepa. Moguće je čak i da bi neko preuzeo deo tih troškova na sebe. Recimo, meni nije nezamislivo da velike firme, koje zapošljavaju hiljade ljudi, otvore ambulante za svoje zaposlene (kao što sada mnoge firme imaju menze), gde bi rutinski pregledi i neki manji medicinski tretmani bili besplatni, ili veoma jeftini, za zaposlene i njihove porodice. Takođe, ne sumnjam da bi neke nevladine organizacije (poput, recimo, verskih zajednica) osnivale bolnice, kao i da bi neki lekari, bilo iz altruističkih, bilo iz marketinških razloga, ponekad radili za džabe. 

Poenta je da mislim da se sada zdravstveno osiguranje izrodilo u nešto što sa pravim osiguranjem nema previše veze. Pravo osiguranje podrazumeva relativno nisku verovatnoću nekog događaja koji može da ima katastrofalne finansijske posledice po osiguranika. Državno plaćanje aspirina ili vađenje zuba prosto, po mom mišljenju, ne zadovoljava taj kriterijum. 

Asimetrične informacije

Dušan Pavlović je objavio post u kojem, kroz primer negativne selekcije u zdravstvu, pokazuje zašto je u načelu potrebna država, odnosno zašto je u konkretnom primeru potrebno državno zdravstveno osiguranje.

Mislim da Dušan u postu pravi nekoliko grešaka, probaću da ih sistematizujem ovako.

1. Dušan prvo kaže:

Može li svako tržište bez pomoći državne intervencije da obezbedi uslugu koja se na tržištu? Tvrdim da postoje tržišta gde to nije moguće. Radi se o tržištu zdravstvenih usluga (i još nekim na kojima se prodaje osiguranje). Zdravstveno osiguranje može da funkcioniše jedino ako ga kupi dovoljno veliki broj ljudi.

Dušan olako prelazi sa "tržišta zdravstvenih usluga" na "zdravstveno osiguranje". To svakako nisu iste stvari (kao što tržište kasko osiguranja i tržište automehaničara nisu iste stvari), finansiranje zdravstvenih usluga putem zdravstvenog osiguranja je relativno nova stvar, milenijumima je pružanje zdravstvenih usluga funkcionisalo u potpunosti bez osiguranja - pozoveš lekara, on dođe, pregleda te, prepiše terapiju, ti mu platiš i to je to. Dakle, možda tržište zdravstvenog osiguranja ne funkcioniše (to ćemo videti kasnije), ali čak i da je to tako, ne znači nužno i da tržište zdravstvenih usluga ne funkcioniše.

2. U sledećim rečenicama ima par problema:

Zdravstveno osiguranje može da funkcioniše jedino ako ga kupi dovoljno veliki broj ljudi. Ali osiguravajuće društvo (OD) ne može znati pouzdano zdravstveno stanje svakog pojedinca (informaciona asimetrija). Zamislite sada da se društvo sastoji od 100 pojedinaca. Od toga 50 spada u grupu zdravih, a 50 u grupu sklonih češćem razboljevanju. (Nazovimo ove druge uslovno “bolesniji”. To su ljudi koji možda imaju genetske predispozicije za bolesti, manje vode računa o zdravlju, ili su stariji pa se lakše razboljevaju.)

Prvi problem je kada Dušan kaže "osiguravajuće društvo (OD) ne može znati pouzdano zdravstveno stanje svakog pojedinca (informaciona asimetrija)". To je svakako tačno, ali to uopšte nije nužan uslov za iole efikasno tržište, naročito kada govorimo o osiguranju. Ni na tržištu osiguranja protiv požara osiguravajuće društvo ne zna "pouzdano" koja kuća ima koju šansu da izgori. U stvari, kada bi OD znalo pouzdano kakvo je zdravstveno stanje kog pacijenta, uopšte ne bi bilo potrebe za osiguranjem - rizik je preduslov postojanja tržišta bilo kog osiguranja.

Drugo, pojam "informacione asimetrije" uopšte ne znači da jedna strana (u ovom slučaju osiguravajuće društvo) ne može pouzdano nešto da zna, već da jedna strana u transakciji zna više od druge strane. Sada se zapitajte - koliko je česta situacija da neki čovek zna više o svom zdravlju nego lekar nakon temeljnog pregleda? Mislim, da je tako, lekari nam ne bi ni trebali - mi idemo kod lekara upravo zato što oni o našem zdravstvenom stanju mogu da znaju više nego mi, mi idemo kod njih da nam oni kažu šta nam fali. Naravno, nekada je neke stvari moguće sakriti od lekara, ali ukoliko lekar ima nalog od osiguravajućeg društva da vas temeljno pregleda, stvari nije tako lako sakriti.

3. Treće, primer koji Dušan navodi (sa zdravim pacijentima čije bi osiguranje koštalo 1 i bolesnim čije bi osiguranje koštalo 10) uopšte ne pokazuje da bi tržište lečenja bilo neefikasno, već, upravo pokazuje da bi tržište bilo efikasno - oni čije lečenje košta 10 bi platili 10, a oni čije lečenje košta 1 bi platili 1.

Osnovni problem sa Dušanovim primerom je što nema rizika na strani pacijenta. Bolesni ljudi znaju da su bolesni, zdravi znaju da su zdravi, tako da se pitanje "kako naterati zdrave da plate za troškove lečenja bolesnih" u stvari maskira pričom o negativnoj selekciji. Realnost u primeru naravno mora da bude pojednostavljena, ali isključiti rizik i pretpostaviti da ljudi znaju kojoj kategoriji pripadaju je, po mom mišljenju, duboko pogrešno. U realnosti ljudi ne znaju da li će biti bolesni ili zdravi, upravo zato i traže zdravstveno osiguranje.

4. U zaključku, Dušan kaže:

Postoji, razume se, jedan način da se ova usluga obezbedi -- obavezno zdravstveno osiguranje koja eliminiše problem asimetrije informacija i negativne selekcije. A obavezno zdravstveno osiguranje može da obezbedi samo država. Takvo državno rešenje stavra okvir za efikasno tržište zdravstvene zaštite.

Čak i da pretpostavimo da je do sada bilo sve tačno, da tržište ne može da pruži iole zadovoljavajuće zdravstveno osiguranje, iz toga uopšte ne sledi da je državno rešenje bolje, a kamoli da se "stvara okvir za efikasno tržište zdravstvene zaštite". Zdravstveno osiguranje je upravo odličan primer za problem sa državnim rešenjima, jer se sa druge strane problema asimetrije informacije krije problem moralnog hazarda. U suštini, kada "država reši" problem asimetrije informacija tako što uvede obavezno osiguranje, simultano stvara problem moralnog hazarda epskih razmera, koji se onda opet mora rešavati. I to je upravo karakteristično za državno rešenje - skače se iz problema u problem, problem nastao regulacijom se rešava sa još regulacije i onda još regulacije. Nema tu govora o bilo kakvoj efikasnosti, jedino možemo da razgovaramo u kategorijama manje ili više lošeg.

5. Mislim da ako bi Dušan pitao 100 ljudi sa ulice (ili recimo poslanike iz Parlamenta) zašto imamo državno zdravsteno osiguranje, bukvalno niko ne bi rekao "zato što problem asimetrije informacija onemogućava funkcionisanje privatnog tržišta". Svih 100 bi rekli nešto u smislu "Zato što država mora da garantuje da svi, bez obzira na materijalno stanje, mogu da se leče." Dakle, program državnog zdravstvenog osiguranja je program preraspodele dohotka od zdravih ka bolesnima. Ništa više i ništa manje od toga. Ekonomska teorija tu samo nudi neku ex post racionalizaciju. Pojam asimetrije informacija se pojavio 60-ih godina prošlog veka, 80 godina nakon što je Bizmark uveo državno zdravstveno osiguranje u Nemačkoj, a to naravno nije imalo nikakve veze sa nesavršenošću tržišta, već sa čisto političkim kalkulacijama.

6. Zagovornici državnih rešenja često i ne shvataju koliko su rešenja koja predlažu komplikovana. Verovatno ne postoji bolji primer upravo od zdravstva. Nije teško načelno reći da "treba uvesti obavezno zdravstveno osiguranje", ali razmislite o detaljima takve državne regulacije. Prvo je potrebno definisati šta je uopšte "zdravstvo", koji je to set usluga koji se smatra "zdravstvenim"? Jel obuhvata samo popravku zuba ili i stavljanje zlatnih plombi? Na osnovu kojih kriterijuma se takve odluke uopšte donose? Jel imaš pravo na uklanjanje celulita, na promenu pola, na naočare? Koje naočare i zašto? Ko donosi odluke o lečenju? U kom smislu je to superiorno u odnosu na privatno zdravstveno osiguranje, gde sam osiguranik ima slobodu izbora između različitih polisa?

Načelno posmatrano, nevezano za zdravsteno osiguranje, ja mislim da je asimetrija informacija ubedljivo najslabili argument za državnu intervenciju. Drugi argumenti (javna dobra, eksterni efekti, monopoli) naravno imaju svoje slabosti, ali imaju i, po mom mišljenju, daleko bolje teorijsko utemeljenje.

Klasičan rad na ovu temu, za koji je Akerlof dobio Nobelovu nagradu pre desetak godina pokazuje da, pošto prodavac automobila bolje poznaje karakteristike automobila nego kupac, lako može da se desi da tržište ne funkcioniše. Jedini problem sa ovime je što je tržište još pre nekoliko milenijuma našlo makar dva rešenja za ovaj problem. Najočiglednije rešenje je reputacija prodavca. Prodavac koji ima reputaciju prevaranta neće dugo preživeti na tržištu. Upravo tome služe marke i brendovi - polovni Mercedes je skuplji od polovnog Juga između ostalog i zato jer je kvalitetniji auto, manje se kvari i dugotrajniji je.

Ali, šta raditi u uslovima u kojima reputacija ne može da funkcioniše? Pa, čak ni tu nije problem rešiti asimetriju informacija - garancijom. Dakle, ako ja kao kupac ne mogu da procenim kvalitet proizvoda, tražiću garanciju prodavca da se proizvod neće pokvariti neko vreme.

Kako bi to moglo da funkcioniše u zdravstvu? Recimo, tako što, kada zaključiš polisu, osiguravajuća kuća ti ne pokriva nikakve troškove prvih 6 meseci. Time si ti, de facto, dao šestomesečnu garanciju na svoje zdravlje.

Sve to naravno ne garantuje da će tržište funkcionisati savršeno, da niko nikada neće biti prevaren i da će svi živeti srećno i dugovečno. Pitanje je relativno - da li bolje funkcioniše tržište sa svim svojim problemima ili država sa svim svojim problemima?

PS. Dušan je u međuvremenu odgovorio na svom blogu. Napisaću komentar u narednih dan-dva.

Nove ideje za novi identitet DS

DS je izašao sa još jednom idejom koja je je nastavak politike koja ovu stranku gura u pravcu teške levičarske demagogije i meni se čine u politčku istoriju Srbije. Mene su pozvali iz nekog razloga da im budem dekor na tom skupu, nisam stigao iz nekih poslovnih razloga da kažem šta mislimo tome, ali sam u pismenoj formi poslao odgovor koji je i u ovom postu. Preskačem jedino deo gde sam tvrdio da niko neće da kupuje od DS ono što već godinama nude drugi etablirani demagozi, pa makar ih pojačao najopasniji prodavac ekonomske magle gospodin Katić.

***

Kada je reč o efektima, set mera 1 bi doveo do toga da bude još manje plasmana u privredi. Banke mogu i da povuku svoje plasmane iz Srbije. Ono što banke ne mogu, to je da žmure na rizike. Kamate neće pasti u momentu kada se ruše najveći dužnici bankarskog sektora. Banke već sada u suštini imaju velike potencijalne gubitke koji će se ogoliti na ovaj ili onaj način i neće imati hepiend na kraju. Očekivati da će neko da sipa pare austrijskih, nemačkih ili drugih penzionera u firme koje su rizične je nerealno, kamate će pasti kada mi od Srbije stvorimo uređen sistem. Do tada jako teško. Mere tipa inflacija + marža su prejednostavne, svaki plasman ima svoj rizik, obavezna rezervisanja i još ponešto. Jedna greška i vi morate da 5-6 plasmana odradite da biste bili na nuli.  Kako bilo, ovakve mere bi dovele samo do još  manjeg obima kreditiranja, a eventualno bi banke kroz još jedan krug pokušale da spasu svoje plasmane u firmama gde su se već zaglibile, što one ustvari i rade. Ako baš hoćete da se ovaj proces gde niko nije srećan završi, banke treba da tamo gde nema nade da se u dogledno vreme stvari poprave uđu u vlasništvu i same kusaju svoje odluke.

Za stambene kredite ne znam kako mogu biti niži nego sada.

Kada je reč o drugom paketu mera, većina banaka i koristi srednji kurs NBS. One koje ne koriste bi trebalo da budu kažnjene na tržištu, valjda. Na klijentima je da se informišu, kredit nije kupovina paradajza. Kada je reč o bankomatima ne vidim ijedan razlog zašto bi neko ko je klijent druge banke mogao za sitne pare da koristi usluge druge banke. To je kao da kupim godišnju kartu za skijanje na Zlatiboru, a da hoću da se za iste pare skijam na Kopaoniku. Ne ide. Bankarske provizije uopšte nisu tako visoke, a pogotovo ne 1000 dinara na nivou domaćinstva, ali bi klijenti mogli da krenu da koriste e-banking. Kada uđu u banke oni uzimaju vreme nekoga ko od toga treba da zaradi platu. Kod kursa je ista stvar, banke koje imaju bolje kurseve bolje prolaze u masi. One koje imaju visok spred za građanstvo ustvari ne žele da se smaraju sa sitnim transakcijama. Za to postoje menjačnice. Trošak za obradu kredita možete odmah ukinuti i on će vam se pojaviti u za neki promil višoj kamati. Troškovi se ne ukidaju sekirom. Privremena otplata kredita je za banku isto što i kada biste vi nekome rentirali kuću na pet godina, a on posle tri godine kaže, ja nešto ne bih da i dalje rentiram, odoh ja svojim putem, a vi onda morate da smislite kome da izdate kuću u te dve godine. To košta.

Kada je reč o sistemskim merama tu imate punu podršku za prve dve. Pare koje su otete kroz nezakonito povećanje fiksnog dela moraju da se retroaktivno vrate. Subvencionisanje kamatnih stopa treba u potpunosti ukinuti jer se najčešće država zaduži kod banaka da bi subvencionisala kamatne stope na kredite koje privreda vuče od banaka. Meru tri će banke lako zaobići tako da je bez veze, a i sama mera je bez veze jer smisao svakog posla je da zarađujete, ako banke ne mogu da plasiraju sredstva nije tu problem do njih. To je kao da kažnjavate prodavca zato što nije uspeo nešto da proda. Mera 4 će najbolje uspeti ako to budu radili portali koji su privatni i koji se već sada lepo razvijaju. I ti saveti treba da koštaju nešto jer valjda znanje ima neku cenu na tržištu.

Rad u Kyklosu

Mnogi od vas su upoznati sa mojim viđenjem uzroka svetske finansijske krize: kriza je najvećim delom posledica obimne i prekomplikovane finansijske regulacije, koja je donela: a) konfuziju u pogledu rizičnosti različitih vrsta kredita i papira, b) unifikaciju ponašanja u finansijskom sektoru, tendenciju da se svi usmere na slične vrste navodno sigurne aktive. Kad se ispostavi da izvesna aktiva baš i nije tako sigurna (vidi pod a), implodira gotovo ceo finansijski sektor.

Sada mislim da to nije dovoljno i da se u objašnjenju uzroka može napraviti još jedan korak. Direktan problem na koji prethodno objašnjenje nailazi je to što uloga privatnog sektora nije bila baš tako pasivna. Dosadašnje objašnjenje je krivicu finansijskog sektora videlo u tome što su banke dobrovoljno prepustile najveći deo analize rizika državi, a svoju ulogu svele na administrativno ispunjenje kriterijuma. To stoji i dalje, ali sada mislim da je iza svega toga zajedno jedan dublji, kognitivni problem. 

Na primer, neki ključni igrači u finansijskom sektoru, neke od najvećih banaka, nisu morale da slede regulatorne pondere rizika, već im je bilo dozvoljeno da bazelske kriterijume ispunjavaju uz pomoć sopstvenih modela rizika. Agencije za rejting su svoje procene takođe zasnivale na sličnim modelima, a to su radila i sva ključna regulatorna tela od bazelskog komiteta do centralnih banaka i nacionalnih regulatora. Ovo bi trebalo da bude znak da nešto nije bilo u redu sa samim modelima procene rizika -- da iza svih regulatornih i grešaka privatnog sektora, stoji jedan zajednički kognitivni problem, problem u proceni, jedna zajednička zabluda regulatora i privatnog sektora (ili bar vodećih krupnih igrača u privatnom sektoru).

Ovo je, između ostalog, tema mog rada upravo objavljenog u Kyklosu. Direktnije, tema je taj kognitivni problem i njegove posledice na ekonomsku misao uopšte, od naučnog metoda do finansijske prakse. Pitanje koje postavljam je da li zablude od centralnog planiranja, preko formalizacije u ekonomskom metodu, do modernog finansijskog tretiranja rizika imaju zajedničku kognitivnu i čak neurološku pozadinu? 

Sažetak rada možete naći ovde; celom tekstu možete pristupiti samo ako ste na nekoj akademskoj mreži, ili mi samo pošaljite email i ja ću vam poslati rad.

Socijalna politika vlade

Govoreći o Dušanu Bajatoviću, Branko Ružić kaže:

On je uradio mnogo na poslovanju “Srbijagasa” i socijalnoj politici koju Srbija vodi preko tog preduzeća.

Kada to kaže, Ružić suštinski kaže da je Srbijagas, prodajući gas potrošačima ispod uvozne cene i ne jureći baš dužnike da plate za taj gas, vodio vladinu socijalnu politku. Tu je potpuno u pravu jer vlada nije dozvolila da cena gasa poraste makar na nivo koji pokriva troškove uvoznog gasa.

Ali, važnije pitanje je - kakva je uopšte ta socijalna politika vlade, koliko siromašni imaju koristi od nje? (Kada govorim o "vladi", ne mislim samo na sadašnju vladu, već i na prethodnu, pošto se tu politika, koliko ja vidim, uopšte nije promenila.)

Pogledajte u sledećoj tabeli podatke o siromaštvu i načinu zagrevanja stana, za 2011. godinu. U redovima možete videti različite načine zagrevanja stana, a u kolonama možete videti decil po potrošnji. Tabela je preuzeta iz Ankete o potrošnji domaćinstava, strana 84.

(Ukratko, za one kojima nije jasno, prvi decil čini 10% domaćinstava koja imaju najnižu potrošnju po članu domaćinstva (ukupnu potrošnju, ne samo na grejanje), dok deseti decil čini 10% najbogatijih domaćinstava, koja najviše troše.)

Na šta se greju najsiromašniji? Čak 87% se greje na "čvrsta goriva", čitaj - drva i ugalj. Ko procenat se greje na gas? Celih 0,2%. Pa ko se onda greje na gas? Kao što možete i sami da vidite, gornji decili se mnogo više greju na gas, a maksimum je upravo u najbogatijem, desetom decilu, sa 8,2%.

Dakle, ako je vladina socijalna politika "Neka se bogatiji greju što jeftinije!", onda - da, Srbijagas tu zaista jeste dosta pomogao.

(Nevezano za ovu temu, šteta je što ugalj i drvo nisu razdvojeni u anketi, pa ne znamo koji procenat domaćinstava se greje na drva, to jest, po novogovoru, na biomasu. Evo nedavnog posta Meta Ridlija na tu temu.)