Francusko zdravstvo

Institut Molinari o stanju u francuskom sistemu zdravstvene zaštite. Slika izgleda malo drugačije nego što rekoše Health Consumer Powerhouse i Svetska zdravstvena organizacija

(Pre)vaspitačica

Francuska država je pokazala kako socijalno inženjerstvo ume da bude višeslojno i nadasve pravedno. Kao što znamo, uvedena je fašistoidna totalna zabrana pušenja na javnim mestima (prelazni period do 2008). Država se, kao dobra majka, odlučila da kompenzuje eventualne gubitke lokalima tako što će smanjiti poreze na flipere i slične sprave (umesto 92 biće 5 evra po aparatu). Planira se i podsticanje zapošljavanja u ovom sektoru. Draga mama, i dalje dozvoljava dečici da budu zavisnici! Nema veze što postoje mnogo jači naučni dokazi o aktivno/pasivnoj štetnosti poker-aparata, flipera, igrica i sl. nego od pušenja. Ali, kao što znamo, socijalni inženjering nema veze sa naukom, samo se tako češlja. Retorte su političko sredstvo, ništa više...

Marx

U raspravi o nacionalnim sportskim penzijama smo logično došli do neizbežnog pitanja treba li ulica Karla Marksa u Potsdamu da promeni ime.

Marks je najuticajniji pojedinačni autor svih vremena. Konkurent mu je jedino Muhamed, ali i to nije sigurno jer je Koran u potpunosti sastavljen tek posle njegove smrti. (To doduše važi i za Marksov Kapital). Posledice znamo, Marks je kriv za ubistvo nekoliko desetina miliona ljudi, ali samo iz nehata. Od Lenjina naovamo komunistički intelektualci su krivi i za saučesništvo. Ali pre 1917. komunizam je bio intelektualni pokret i Marx nije znao šta će se iz toga izroditi.

Da li je mogao znati? Mogao je, ali mogao je još mnogo toga znati pa je pogrešio. Često se čuje kako je Marx i pored svega bio veliki intelektualac. To je tačno u smislu da je mnogo znao i samo u Kapitalu citirao 3,000 knjiga na tri jezika. Ali je došao do nekih, čak i za to vreme očigledno pogrešnih zaključaka, i to uglavnom zbog zaslepljenosti emocijama. Njegova glavna teza je bila da kapitalistički intelektualci zbog klasnih interesa ne vide istinu -- ali ironično upravo je on bio taj koji je bio zaslepljen. Video je da radnici i njihova deca rade po 16 sati dnevno dok se kapitalisti bogate, ali mu nije palo na pamet da radnici u fabrikama ipak žive bolje od kmetova u feudalizmu i sami prelaze sa sela u gradove, a da kapitalisti za razliku feudalaca nešto i rizikuju. Sve osim svoje teorije je proglasio "nenaučnim" i zato nije mogao ni da diskutuje sa ostalima ili shvati argumente drugih ekonomista. Kada bi nailazio na njih kritikovao bi u efektnom novinarskom stilu, duhovito i emotivno, ali ne analitički.

Jedna stvar koju bi bilo interesantno znati je da li je Marks pročitao Mengera, Valrasa i Jevonsa -- trojicu koji su izneli marginalistočku revoluciju i time okrenuli klasičnu ekonomiju naglavačke. Marginalistička revolucija je Kopernikanski obrt u ekonomiji -- objasnila je da je vrednost subjektivna i to je ostao stub ekonomske nauke do današnjeg dana. Kada se to prihvati, cela Marksova ekonomska teorija, oslonjena na radnu teoriju vrednosti pada u vodu. Sva trojica su objavili knjige tokom 1870-ih. Kapital I je objavljen 1867, a Marks je umro 1883. Između marginalne revolucije i Marksove smrti ima nekoliko godina u kojima on ima rukopise za Kapital II i III, ali njih objavljuje tek Engels posle Marksove smrti. Marks se nikada nije izjasnio o marginalnoj revoluciji, a morao je znati za nju. Da li se predomislio? Nije mogao da reši problem i zato nije objavljivao Kapital II i III? Ne znam da li je ovo ikada utvrđeno.

Da li zaslužuje ulicu? Ne, zato što to ima simbolički značaj. Teško je priznati Marksa a ne priznati marksizam i na kraju Pola Pota i Staljina.

Nacionalne sportske penzije

To je logički samoporažavajuća politika. Ako sportista vredi, onda je zaradio dovoljno novca da mu ova penzija ne treba. Ako nije zaradio tokom karijere znači da njegov doprinos nije veliki, što znači da penziju ne zaslužuje. U sportu su zasluge jasne, jer se kvalitet proceni lakše nego u drugim zanimanjima, a tržište je slobodno i to na globalnom nivou.

Sada neko može reći "Ali šta je sa malim sportovima koji nisu plaćeni kao fudbal ili košarka?" Ti sportovi su plaćeni baš koliko treba da budu. Koliko ljudi prati boćanje toliko je boćanje plaćeno. To se onda prenosi i na težinu uspevanja u nekom sportu. Lakše je biti prvak sveta u streljaštvu ili osvojiti olimpijsku medalju u veslanju nego postati fudbaler nekog srpskog prvoligaša ili evropskog drugoligaša. Kako znam? Tako što ovi drugi zarađuju više. Ovi koji ne veruju u mudrost tržišta ili misle da se kvalitet ne pretoči uvek u materijalno mogu da se uvere u ovo pešice, ako uporede koliko dece pokuša da igra fudbal a koliko streljaštvo. A onda, koliko ovi izabrani, najtalentovaniji i najsrećniji budući fudbaleri ili košarkaši treba da rade da bi došli do nivoa za drugu ligu.

Uvek se slatko nasmejem kada čujem da je recimo avio-modelar Ivan Kolić proglašen za najboljieg sportistu Srbije, dok je Dejan Stanković na nekom osmom mestu. Jer Kolić je prvak sveta, a Stanković samo jedan od fudbalera Intera. Isto je i sa doprinosima ugledu zemlje (čak iako prihvatimo da to treba nekako preko sporta promovisati). Ko je u svetu ikada čuo za Jasnu Šekarić, bez obzira na sve njene medalje? Nisam bio lenj pa sam na Google fightu za primer uporedio svetskog prvaka Jasnu Šekarić i Marka Pantelića, fudbalera berlinske Herte, koji nikada neće dobiti nacionalnu penziju. Rezultat govori.

Optimizam i posledice

Još jedan dokument koji pokazuje koliko pogrešno je vlada SAD predvidela razvoj događaja u Iraku. Ništa se nije promenilo još od Kube i Zaliva Svinja kada je Kenedi mislio da može sa dve jedinice da svrgne režim a da će im se oduševljeni Kubanci pridružiti. U stvari su pogrešili ne samo u proceni Kastrove popularnosti nego i u geografskoj veličini ostrva.

Public choice još nije stigao u međunarodne odnose. Još uvek vlada zabluda da države znaju šta rade i imaju neke smislene državne interese. Ali istina je da su odluke zasnovane na ličnim amaterskim procenama političara, pomešanim sa uticajem lobista. A kada SAD mogu redovno da upadaju u ovakve mega zablude šta onda reći o ostalima.

Nije reč o opravdanosti rata u Iraku, nego u pogrešnim procenama koje su dovele do odluka da se a) raspusti vojska, b) nastavi direktno upravljati zemljom još godinu dana pre predavanja vlasti Iračanima. Nikako da shvate da ljudi ne vole strane okupatore. Bili su zahvalni prvih mesec dana zbog svrgavanja Sadama, onda su počeli da napadaju vojnike, pa strance uopšte, i na kraju jedni druge. Do danas je 2.3 miliona ili 10% stanovništva napustilo zemlju i još 1.5 milion je interno raseljen.

Libertarijanci i njihovi saveznici

Ja sam ranije komentarisao previranja među libertarijancima u Americi. Posebno sam kritikovao ideju nekih ljudi sa Cato da se pravi strateški savez sa demokrattima, odnosno "liberalima". To mi se činilo kao kratkovida i samoubilačka strategija koja, ako se primeni, može samo pretvoriti libertarijance u prirepak levičara, jer među njima nema skoro nikakve dodirne tačke.

Ovde je analiza koja se slaže da su konzervativci mnogo bliži libertarijancima i da se treba potruditi da ta alijansa bude obnovljena.

Foss i Klein

Pominjali smo ranije neke zanimljive ekonomske blogove.

Ovde je još jedan, koji vode ekonomisti Nikolai Foss i Peter Klein. Oni su ekonomisti koji se bave industrijskom organizacijom i pokušavaju da povežu teoriju austrijske škole sa ortodoksnom teorijom firme.

NBS

B92: Odluka Narodne banke Srbije prvi put predviđa mogućnost da građani Srbije slobodno drže devize na računu kod banke u inostranstvu ukoliko idu na stručno usavršavanje ili na školovanje u inostranstvu.

Liberalizacija izlaza deviza iz zemlje, ali ne može kako ko hoće. Samo iz razloga koje NBS odredi. Mora da se zna zašto. Monetarna politika dakle opravdava kršenje ličnih sloboda. Za ovo treba tužiti NBS i Skupštinu Srbije Sudu za ljudska prava u Strazburu. A ovo je još bila i "liberalizacija", ranije nije moglo nikako.

Podsećam , devizne rezerve Srbije su oko 9 milijardi evra a pokrivenost novčane mase skoro 400%. Pokrivenost od 100% je dovoljna za sigurnost ako se domaća valuta pokriva stranom (kao Avramovićeva konvertibilnost). Ako se ne pokriva nego pliva, kao što je slučaj sada sa dinarom, nije potrebno ni toliko. Čega se onda NBS plaši? Fobija od otvorenog prostora? Kineski sindrom da je državna štednja isto što i privatna, pa je zato gomilanje rezervi uvek dobro? Nije mi jasno.

Ali svetla tačka u celoj vesti B92 su komentari. Svi odreda su odlični, ali kopiram najbolji:

"Jelašić i ostali srpski feudalci imaju drskosti da još i u ovoj novoj, "liberalnoj" odluci propisuju nekakve uslove da ljudi iznose svoj rođeni novac iz zemlje ili otvaraju račune tamo gde žele da ga drže. Zbog te vrste bezobrazluka korumpiranih vlastodržaca, Srbija ni evro mog novca nikada videti neće, o dinaru poreza na prihod i da ne govorim. Žao mi je samo što u njoj posedujem još par nekretnina, pa porez na imovinu moram da plaćam, ali i ta će se greška ubrzo ispraviti, pa kada na vlast dođe neka grupa ljudi koja će poštovati nepovredivost privatne svojine i prava na raspolaganje njom bez ikakvih arogantnih uslovljavanja i ucenjivanja od strane nikogovića koji su devedeset posto toga što imaju pokrali ili "neophodnih" bumaški partijskih reketaša sa nakrivo vezanim kravatama, onda ćemo možda moći da razgovaramo o tome da neku skromu sumu investiram u Srbiju. A dotle neka aktuelna kleptokratija mirno muze i maltretira one koji su glasali za njih, takvi ništa drugo nisu ni zaslužili."
(Businessman, 15. februar 2007 14:29)

Globalno zagrevanje

Negiranje globalnog zagrevanja bi bilo kao negirati Holokaust. Razlika je samo što jedni negiraju prošlost, drugi budućnost.
Ellen Goodman, kolumnist

Globalno zagrevanje je lažni mit i svaka ozbiljna osoba i naučnik to kaže.
Vaclav Klaus, predsednik

Ovo su dve izjave date gotovo isti dan. Nijedan od njih nije klimatolog niti blizu tome. Kako su onda ovako sigurni? Isto kao što je i Stiglitz siguran da je kineska spora reforma bolja od poljske šok terapije. Sve više verujem da su političke ideologije ugrađene u DNK, a to što mislimo o pojedinim pitanjima je samo posledica.

Najbolji komentar za koji znam je ovaj Dona Boudreauxa. Ekonomisti ne znaju kako da izmere globalno zagrevanje ili njegove uzroke. Klimatolozi umeju da izmere, ali po pravilu ne razumeju strukturu podsticaja u ekonomiji. Pre nego što preporuče da države treba nešto da preduzmu treba razumeti motive političara koji donose odluke i odgovore tržišta na razne mere, uključujući i moguće nepredvidive i neželjene posledice.

Vaclav Klaus o globalnom zagrevanju

Ovde.

Montenegro

Studija Mercatus Centra.

Politički liberal?

U suštini cenim Slobodana Antonića i verujem da je u sada već čuvenom tekstu Misionarska inteligencija bio u pravu. Njegova načelna pozicija poslednjih godina je bila da je on politički liberal koji kao takav brani vladavinu zakona, a protivi se tome da se samovolja elita na vlasti opravdava modernizacijom, reformom, priključenjem EU. Slažem se.

Ali pogledajte ovaj njegov tekst u današnjoj Politici. Prvo što od liberalizma, ako ga je bilo, nije ostalo ništa. Pojedinca je zamenio neki viši, takozvani nacionalni interes. Ako se mora izabrati između dva, onda je ovaj odeljak bliži fašizmu:
Док његова уста кажу „то ионако није наше”, његове очи одају да мисли „то није моје, баш ме брига”. Док његова уста кажу „ко је икада тамо био”, његове очи кажу „ја тамо никада нисам био, шта се мене то тиче”. Док његова уста кажу „за тим жале само попови и митомани” његове очи говоре „ја ионако мрзим попове, једна црква више или мање, свеједно ми је”. Док његова уста кажу „много су већи проблем редови пред страним амбасадама”, његове очи говоре „зар ја да чекам у реду због тог Косова, до врага с њим”!

Ali pročitajte tekst do kraja da vidite bizarno poređenje Srbije sa silovanom devojkom, a onda još i Miki-Palma-Vujovićevska priča o pamćenju i osveti.

Transferi

Kakav interes imaju stranke na vlasti da primaju bivše funkcionere SPO-a? Harizmatični Anđelko Trpković povlači glasače sa sobom? Sveže ideje Bojana Dimitrijevića? Nemaju koga za direktora Sajma?

O predomišljanju

J. M. Keynesa su kritikovali zato što je često menjao mišljenje, dok nije nekome odgovorio: "Ja kad dobijem drugačiju informaciju, promenim mišljenje. A vi?"

Novak Kilibarda je još slikovitiji: "Znam jednu životinju sa dugim ušima koja nikada ne menja mišljenje."

Ovaj članak kritikuje Hillary Clinton zato što je promenila mišljenje o ratu u Iraku. I u pravu su da ona to radi samo da bi zbog predsedničke kampanje udovoljila javnom mnjenju. Ali zanimljivo je kako se političarima svaka promena mišljenja o nečemu uvek računa kao minus. Od srpskih političara čini mi se da su Šešelj i SRS bili posebno glasni sa "mi nikada nismo menjali mišljenje" i "program SRS se nije menjao još od '92." Zašto je to nekakav kvalitet? I da li je to uopšte razumno, kada se uporede Srbija iz 1992. i 2007. Slično je i u slučaju Iraka, velika je razlika između situacije na terenu i činjenica poznatih 2003. i danas.

Za razliku od Hillary, donedavno vodeći republikanski kandidat John McCain i dalje ne menja mišljenje i zalaže se za slanje dodatnih trupa -- i to će ga verovatno koštati nominacije.

Nije više enigma

Mlađen Kovačević je otkrio zašto dinar raste.

Globalno zagrevanje

Izašao je novi izveštaj IPCC o klimatskim promenama, zapravo samo sažetak za političare. Ceo izveštaj će biti predstavljen tek za 4 meseca, što je dosta čudno, i upućuje na mogućnsot da se planira "štelovanje" naučnih nalaza da bi se podržali unapred donešeni politički zaključci. A zaključci su slični ranijim, osim što su manje projekcije rasta temperature, i nema više "hokejaškog štapa", grafikona koji su koristili u prethodnom izveštaju kao "dokaz" da je zagrevanje u XX veku nezabeleženo u poslednjih 1000 godina. U međuvremenu se ispostavilo da je rad iz koga su preuzeli taj grafikon zapravo falsifikat.

Ovde, ovde i ovde su određeni kritički prikazi i tekstovi ne samo o ovom poslednejm izveštaju. Raniji problemi sa teorijom ostaju. Promene klime su periodične i u prošlosti su bile čak veće i brže nego danas. Najveći deo zagrevanja u XX veku se desio pre nego što je emitovana glavnina CO2 u atmosferu. Posebno, treba naglasiti problem sa projekcijama rasta. One su zasnovane na računanju dohotka preko valutnih kurseva, a ne pariteta kupovne moći. To znači da bogatstvo Indusa temeljite na dolarskoj protivrednosti njihovog dohotka u rupijima, što samo pokazuje robe i usluge koje bi mogli da kupe u Čikagu ili Njujorku. Ali, oni žive u Kalkuti i Bombaju. Ako se dohoci zemalja trećeg sveta koriguju prema ppp dobija se četiri puta manji jaz u dohotku u odnosu na OECD, i time daleko manji porast Co2 u bdućnosti.

Još jedna stvar se pojavljuje kao škakljivi problem. Izgleda da se globalno zagrevanje dešava i u skoro celom sunčevom sistemu - na Marsu, Jupiteru , Veneri, Plutonu i Neptunovom satelitu Tritonu. Na Marsu se ubrzano tope ledene kape. Industrija ili sunce, pitanje je sad...

Privatizacija novca

Verovali ili ne u Nemačkoj osim evra cirkuliše još 16 manjih regionalnih privatnih valuta i ima još dvadesetak inicijativa da se pokrenu nove. Ovde je članak. Nešto slično odavno postoji i u Škotkoj i Irskoj iako koriste funtu, a u delovima Francuske franak još uvek nije sasvim izašao iz upotrebe. Ovde je ceo izveštaj sa mapama. Ima sporadičnih slučajeva i u Austriji i Italiji, ali najviše u Nemačkoj.

Cirkulacija je ipak zanemarljivo mala u odnosu na evro, a cilj nije ekonomski nego emotivni ili reginalno-patriotski. Neke valute čak gube po par procenata godišnje, a inflacioni prihod ide što vlasniku što u dobrotvorne svrhe u regionu.

Sada sam se setio nekog ekonomskog programa koji je sastavljao libertarijanac iz Venecuele za posle Chaveza. Jedno od poglavlja je nazvao "Demokratizacija novca". Kad sam ga pitao šta to znači rekao je privatizacija naravno, ali ako kažeš "privatizacija" to zvuči ekstremno. Kada to nazoveš "demokratizacija", svima zvuči lepo -- a nije netačno, jer znači da novac pripada narodu, to jest da svako može da štampa svoj.

Arijevci iz Velike Plane

Tražeći na Googleu da li se "na žalost" piše zajedno ili odvojeno naleteo sam na neki srpski nacistički forum: ovde i ovde. Mislio sam da su preterali sa davanjem godinu dana zatvora nesrećnom Fireru za par šamara, ali sada vidim da tih likova ima još, da se udružuju po forumima, smišljaju antijevrejske pesmice... Nisam siguran da bi ih libertarijanci dobili na izborima.

Austrijska škola i javna dobra

Javna dobra su u ekonomiji poznata najmanje od vremena Adama Smitha, ali ih je precizno formulisao i dao im naziv tek Samuelson 1950-ih. Klasični slučaj je nacionalna odbrana -- iako je svima potrebna, niko neće dobrovoljno da plaća, što onda opravdava oporezivanje.

Austrijanci se međutim uopšte ne bave javnim dobrima. Mises ih, koliko sam uspeo da pretražim, ne pominje. George Reisman ih u sveobuhvatnoj knjizi Kapitalizam na preko 1,000 strana ne pominje ni jednom. Kritikuje ih Rothbard, ali dosta neuverljivo, tražeći utočište u moralnom argumentu tipa "ali to nije opravdanje za nasilje države nad nama". Ima i nekoliko tekstova na sajtu Mises instituta koji pokazuju pojedinačne slučajeve da neka javna dobra mogu biti i privatno proizvedena -- ali to ne može da ospori mogućnost postojanja javnih dobara u načelu. Opšti stav Austrijancima prema argumentu za javna ili kolektivna dobra je ignorisanje.

To je jedan od načina kojima se Austrijska škola samomarginalizuje. Može se raspravljati šta spada u javna dobra a šta ne, ali ne može se negirati da ona načelno postoje. Kada odbijaju da to prihvate kao jedan od argumenata za ograničenu vladu, Austrijanci se predstavljaju ne kao ekonomisti nego kao ideolozi. Posledica je da se njihovo mišljenje onda ne sluša ni tamo gde itekako imaju šta da kažu. Nažalost.

Privatna železnica

"Kombinovani prevoz" je firma koja pokušava da prevaziđe državni monopol Železnica Srbije i ostale birokratske prepreke da bi počela da se bavi železničkim prevozom u Srbiji. Direktor Branko Petković, u Ekonomistu:
Zamislite kakv bi haos na tržištu nastao kada bi robu mogli da prevoze samo državni kamioni. Možda mi nismo u pravu, možda ovaj posao nije profitabilan, ali neka nas puste da pokušamo. Spremni smo da prihvatimo rizike i radimo. Ko ne zna da radi propašće.

Ali Ministarstvo kaže da to ne može tako. Pomoćnik ministra:
Iako je Zakon usvojen još pre dve godine ostalo je mnogo pratećih stvari... formiranje Direkcije... izdavanje licenci i sertifikata za operatere i upravljače, treba, recimo da inovira preko 160 pravilnika u skladu sa Zakonom i Evropskim direktivama... nepostojanje dva obimna akta, praktično studije, čija je izrada do sada bila onemogućena zbog manjka resursa, kako personalnih tako i materijalnih... da definiše metodologiju... mogućnost da država ili jedinica lokalne samouprave nekom prevozniku nametne vožnji na relacijama za koje nije zainteresovan... zahtev za dodelu trase prevoznik podnosi godinu dana pre početka novog reda vožnje... neke druge zemlje ostavile klauzulu o zaštiti nacionalnih operatera ne dozvoljavajući nikom...

Ukratko, ne može tu neko da vozi svoje vozove kako hoće. Proći će godine pre nego što mu dozvolimo.

Interesantno je kako se jedna ovakva firma uopšte pojavila, a po rečima vlasnika ima i drugih zainteresovanih. Zvanična mudrost je da u zemljama u tranziciji preduzetništvo treba posebno podsticati, učiti nove privrednike šta da rade, kako da pišu biznis planove, organizovati biznis inkubatore i sve to plaćati iz fondova za razvoj. A onda se potpuno van tih struktura pojavi neko ko hoće ništa manje nego da vozi svoje vozove, uz nadoknadu državnoj železnici.

Deepak Lal

Mislim da je ovaj čovek jedan od najvažnijih živih ekonomista. Počeo je kao socijalista sa Kembridža, bio u Svetskoj banci, da bi od 80-ih postao jedan od vodećih ekonomskih liberala. Kritičar je koncepta međunarodne ekonomske pomoći, novog dirižizma međunarodnih institucija koje nastoje da posle sloma komunizma pronađu novo tle za etatističku ideologiju u obliku svetske regulacije ekonomije, i veruje da su imperije igrale pozitivnu istorijsku ulogu, te da je najbolji svetski poredak u ovom trenutku američka svetska imperija.

Investicija od strateškog značaja

U papuče.

Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije [SIEPA] dodelila je kompaniji 'Obuća Pavle' iz Bela Palanke 110.000 evra iz Nacionalnog investicionog plana [NIP] za izgradnju nove proizvodne hale. Kako se navodi u saopštenju Agencije, u hali će se proizvoditi novi program papuča i patofni.

U EU su ovakve selektivne subvencije zabranjene. Da neko ne bi došao u iskušenje.

Mali korak za Jutu...

Država Juta je usvojila sistem vaučera za plaćanje školarina -- prvi takav plan u SAD.

Kraduckajte

Kada je Velja Ilić pre neki dan rekao putarima da kraduckaju po malo umesto da kradu puno, ustvari je potvrdio tržišno-liberalno shvatanje korupcije: kada država plaća, ne postoji opcija da se ne krade. Nećemo da se zavaravamo, svi znaju da se kod javnih radova ugrađuju svi, od ministra do putara. Ministar samo iskreno apeluje da se ne krade puno.

To je dobro, ovakva nehotična priznanja možda mogu pomoći da sledeći put ekonomisti, novinari i ostali malo razmisle kada im ministar obrazlaže razne NIP-ove. Jer ništa beskorisnije nego čuti moralističko naklapanje o tome da Srbi kradu a Šveđani ne toliko. Moralisanje o korupciji samo skreće pažnju sa glavnog problema, a to je da korupcije ima onoliko koliko ima državne potrošnje i mešanja u privredu. Moral, kultura, pa čak i krivični zakon su samo manji korektivi.

Da uzmem taj profit

"Hoću da uzmem taj profit i stavim u fond za alternativnu energiju."

Ovde je i ostatak izjave Hillary Clinton u originalu, u vezi rekordnog profita Exxona i ostalih naftnih kompanija u protekloj godini.

To se dobija kada se ekologija ukrsti sa levičarenjem.

Koliki je Acquis Communautaire?

Poslednji zvanični podatak je bio 80,000 strana, ali Open Europe je izračunao da je u međuvremenu porastao na 170,000 strana.

Moja omiljena EU uredba je i dalje ova o dozvoljenoj zakrivljenosti banana.

Haralda Hiršhofera za premijera

U 2005. ne-privatna preduzeća koja su radila sa gubitkom (isključujući banke) zabeležila su gubitke u visini 8 i po odsto BDP-a. To je više nego što su centralna i lokalne vlasti godišnje potrošile na zdravstvo.

Iz članka direktora beogradske kancelarije MMF-a o potrebi privatizacije državnih preduzeća, u Danasu, rubrika Dijalog.

Politički korektno

Ovde.

O Stiglitzu i ekonomiji

Odličan tekst Dane Popović u Politici. Između ostalog kaže da ne treba brkati Stiglitzov uspeh u ekonomiji kao nauci sa njegovim stavovima o ekonomskoj politici.

Upravo tako. Ekonomija kao nauka je pre nekoliko decenija pošla u pogrešnom smeru i to je u poslednjih 20-ak godina kulminiralo. Matematička formalizacija je polako izbacivala smisao. Naučni doprinos se procenjuje prema komplikovanosti matematičkog modela, a ne prema argumentu. Argumenti su ustvari postali sasvim prosti, ideje ponekad potpuno očigledne, ali su matematički modeli kojima se sve to izražava veoma komplikovani. Bilo da se radi o kejnzijancima kao Stiglitz, bilo o tržišno orijentisanim neoklasičarima, radovi se svode na ideološka predubeđenja koja su spektakularno matematički formulisana tako da izgledaju veoma naučno. (Ne govorim o ekonometrijskim merenjima, nego o matematičkom izražavanju -- evo primera.) Ali da je to naučno, do sada bi došlo do nekog slaganja među ekonomistima. Ovako imamo polovinu ekonomista koji misle da su neka regulacija ili porez dobri i polovinu koji misle da su jako štetni -- i obe grupe imaju komplikovane matematičke dokaze. Sve naravno zavisi od pretpostavki, koje su jednostavne i koje su ideološke.

Ima naravno i ekonomista koji nisu zaraženi matematikom i aktivno se bore protiv ovog besmisla, ali u poslednjih 20 godina pravila igre su jednostavno takva da na vrh isplivavaju oni koji dobro matematički formalizuju hipoteze, a ne oni koji najviše znaju ili imaju najbolje argumente.

Kako je došlo do ovakve situacije je teško pitanje, ali posledica je da je to dovelo do udaljavanja univerzitetske ekonomije od realnog sveta, njene sve veće irelevantnosti i rasta uticaja policy instituta i think-tankova. Stiglitz je jedan od retkih akademskih ekonomista koji su uspeli da prate i realni svet i učestvuju aktivno u njemu (rad u Svetskoj banci, Clintonov savetnik). Nema sumnje da je potreban ogroman intelektualni kapacitet da bi se to postiglo, ali iz uspeha u jednom ne sledi uspeh u drugom, jer su discipline praktično nepovezane. Gotovo ništa novo iz mainstream akademske ekonomije nam ne govori ništa o efektima ekonomske politike. Iz Stiglitzovog uspeha u disciplini kreiranja matematičkih modela nikako ne proizlazi znanje ili mogućnost rasuđivanja o ekonomskoj politici. On je antiglobalista zato što je levičar, a ne zato što to nekako sledi iz njegove nauke. Nobelova nagrada ne čini njegovo mišljenje važnije od mišljenja nekog drugog informisanog komentatora.

Da ne bude zabune, isto važi i za tržišne ekonomiste koji su u mejnstrimu. Nobelovac Robert Lucas iz Chicaga, kao antiteza Stiglitzu je primer. Iako je Nobelovu nagradu dobio za "makroekonomiju" njegovo mišljenje o stvarnoj makroekonomiji apsolutno ništa ne znači, niti ga iko pita. Kada izađu iz kula od slonovače možda će imati šta da kažu. Stiglitz je ustvari izašao, ali je Nobelovu nagradu ipak dobio unutar kule. Napolju ona ne važi.

Hayekov Put u ropstvo

Ovde je u stripu.

Hayekova teza iz Puta u ropstvo, da planiranje uvek zahteva još planiranja što na kraju vodi u opštu represiju, nije se ispostavila tačnom. Francuska i druge evropske zemlje, Japan, Indija su imale ekonomsko planiranje počev od II svetskog rata, ali to nije ugrozilo ostale lične slobode i na kraju nije vodilo ka više nego ka sve manje planiranja. Zemlje kao SFR Jugoslavija i Mađarska su funkcionisale u prelaznom tipu socijalizma i nisu se kretale ka sovjetskom modelu nego naprotiv, postepeno uvodile političke slobode i elemente tržišta sve do sloma komunizma.

Tačno je da postoji neravnoteža između političkih i ekonomskih sloboda, ali po pravilu prevagne u korist demokratije i pretežno tržišne privrede. Nema obratnog slučaja, da je neko počeo da se meša u privredu i onda malo po malo završio u komunističkoj diktaturi.

Naravno da je knjiga bila izuzetno važna u trenutku kad je pisana (1944.) i prodata je sa velikim uspehom iako su i ekonomisti i javno mnjenje bili protivtržišno nastrojeni. Ali glavna teza nije prošla test vremena.

Kratka diskusija o Đeliću, Stiglicu i katalaksiji

Ovde.

Online pirati kupuju ostrvo

Ovde.

State of the Union

Evo sa malim zakašnjenjem da prokomentarišem novi govor o stanju nacije predsednika Buša.

Govor je doneo neke novosti u odnosu na nekoliko ranijih. Predsednik Buš se okrenuo domaćim pitanjima u velikoj meri. Tu je predložio nekoliko interesantnih stvari; promene u sistemu zdravstvene zaštite, ideju da će voditi dvopartijsku poresku politiku i posebno zanimljivo, nadovezao se na zalaganje njegovog brata, guvernera Floride, za veće korišćenje etanola umesto nafte.

Odličan sempl komentara Bušovog govora od strane Cato-vih eksperata. Vrlo interesesantna okolnost je da oni nisu baš impresionirani Bušovom etanolskom retorikom, i da je etanol mnogo skuplji i opasniji po okolinu nego što se misli. Kako god bilo, čini mi se da je dosta erodirana ustaljena propaganda o "naftaškom" karakteru Bušove politike koja je navodno morala da osvoji Irak da bi "došla do nafte". Kada je pre nekoliko meseci u jednoj raspravi na ovom blogu to neko ustvrdio, ja sam se pozvao na tadašnji predlog Džeba Buša za ukidanjem carina na etanol. Koji zaštitinik naftaških interesa bi predlagao mere koje idu direktno protiv interesa naftaša? Sada se njegov stariji brat pridružuje kampanji, javno propagirajući u predsedničkom govoru korišćenje etanola umesto nafte. Ne verujem da će naftaši biti oduševljeni time.

Linkovi

1) Slike svetskih lidera iz mladosti.

2) Leskovac konačno u International Herald Tribune.

3) Članak koji kaže da je jedina svrha Davosa slikanje. Ali to mi u Srbiji već znamo.

Koliko vredi Kosovo?

Efekat posedovanja znači da su ljudi skloni da nešto što imaju vrednuju više nego što bi bili spremni da za njega plate. Svoj bicikl bih prodao za 30 evra, ali da mi neko ponudi isti takav ne bih dao više od 20.

To je slučaj sa Kosovom. To je zemlja sa 95% Albanaca i 5% Srba i ostalih manjina. Da Kosovo nije ili da nikad nije bilo u Srbiji, Srbima ne bi palo na pamet da nekako pokušaju da ga pridobiju. Šta će im komad zemlje sa neprijateljski raspoloženim stanovništvom? Ako već imaju nacionalne ideje, mnogo više smisla bi imalo da se usmere na Republiku Srpsku.

Ali pošto je Kosovo bilo i nominalno još uvek pripada Srbiji, Srbi ili barem političari među njima su ubeđeni da im ono nešto vredi.

Iluzija je prepoznatljiva po tome što se ne čuje ni jedan praktičan argument za ostanak Kosova u Srbiji, nego se sve svodi na neke principe, uvek je bilo srpsko, nema prekrajanja granica, presedan itd.

Boža 3

Već će me proglasiti za Koštuničinog čoveka koliko agitujem protiv Bože, taman što sam pre neki dan na jedvite jade izbegao rizicima da u 33-oj preko noći budem unapređen u doktrinarnog "čedistu".

Dakle, ko nije čitao Božin blog na b 92 sa sve srceparajućim, nepodeljeno pozitivnim komentarima čitalaca neka vidi ovde njegove utiske sa prvog dana na samitu u Davosu:
Napokon, veoma sam srechan shto je jedan od najpoznatijih ekonomista sveta, nobelovac Dzozef Stiglic, pristao da postane savetnik buduche vlade Srbije za pitanja institucionalnih reformi i ravnomernog razvoja gde je on bez premca. Narochito smo razgovarali o uspostavljanju istinske nezavisnosti nashih regulatornih tela kao shto su Agencija za energetiku, za telekomunikacije, ili Radiodifuzna agencija. Dogovorili smo da se izrade programi ozhivljavanja privrede u siromashnijim delovima nashe zemlje. Dzozef Stiglic je jako pojachanje nasheg reformskog potencijala. , kaže naš budući premijer.

Sad se pitam, da neće možda Joe Stiglitz da bude taj Ministar za "ravnomerni regionalni razvoj". Takođe bi me sad zanimalo mišljenje LDP koji podržava 110% Božu kao premijera. Kako se ovo uklapa u njihov izborni program?

O tome kakva je Božina orijentacija i šta se od njega može očekivati dovoljno govori činjenica da njega toliko impresionira ekonomista koji se "proslavio" zalaganjima za insajdersku privatizaciju, kontrolu kapitala, otpor fiskalnoj i monetarnoj disciplini koje traži MMF i slobodnoj trgovini. Pogledajte ovde, ovde i ovde nekoliko tekstova o Stiglitzovim postignućima kao ekonomskog savetnika i kreatora ekonomske politike.

Još malo od Bože

Pre nekoliko dana u emisiji Poligraf, Boža Đelić, mogući sledeći premijer Vlade Srbija izjavljuje, na pitanje o odnosima sa Dinkićem:
"Bilo je nekoliko interesantnih ideja, na primer, kad govorite o gospodinu Dinkiću, on je napomenuo da je veoma važno da Vlada ima podpredsednika za ravnomerni regionalni razvoj Srbije. Slažemo se, i to je dobra ideja. Mi smo rekli da moramo da imamo podpredsednika Vlade za investicije, strane i domaće, ne kapitalne, tj. javne, nego za privatne, i koliko sam čuo i drugi misle da je to dobro. Za građane to nije formiranje neke nove birokratije, ali to je davanje veoma visokog, da kažem, prioriteta nekim ključnim stvarima i složićemo se da sa jedne strane, ravnomerni razvoj naše zemlje, a sa druge strane, privlačenje investicija, su dva ključna cilja".

Dakle, potpredsednici za ravnomerni regionalni razvoj i privatne investicije. Nisu dovoljni ministri za lokalnu samoupravu, privredu i privatizaciju, ekonomske odnose sa inostranstvom, nije dovoljna agencija za promociju stranih ulaganja ili kako se već zove, nego nam trebaju još dva potpredsenika koji bi "pojačali" već postojeću birokratiju. Bolje bi bilo da je ova ideja samo iznuđeno rešenje da se nađe mesto za neke političare, a ne da je koncepcijska stvar, kako meni izgleda.

A posle Harvarda, Metro

Sa predsednikom „Metro grupe“, najvećeg trgovinskog lanca u istočnoj Evropi, gospodinom Hubnerom dogovorio sam se da u naredne tri godine investiraju 110 miliona evra u Srbiju i otvore 3.000 novih radnih mesta.

Boža Đelić misli da smo glupi. Ne znam kako ovo inače da objasnim. Dogovorio se za 110 miliona evra. Juče. Na brzinu. Obradio ih za 110 miliona. A onda, u liftu, još i ovo:

O dodatnim investicijama od 50 miliona evra razgovarao sam sa Dimitrijem Papleksopulosom, generalnim direktorom „Titan cementa“.

Kosovo

Izgleda da se stvari sa određivanjem statusa Kosova odvijaju onako kako je većina posmatrača i očekivala. Ahtisari je izneo svoj plan u kome se ne pominje reč nezavisnost, ali je jasno da se ona uvodi.

Prema planu su Rusi bili skeptični, a zapadne sile ga jednoglasno podržale. Mislim da je sada lopta u dvorištu srpskih političara.

No ključno pitanje na koje oni treba da odgovore NAMA U SRBIJI jeste: da li je spoljnopolitički prioritet Srbije članstvo U EU i NATO, ili pak u savezu sa Rusijom i Belosrusijom kao Miloševiću i Šešelju? Ako je ono prvo (kao što skoro svi uglas pričaju) onda su sve nade u ruski veto u SB, bez obzira na to koliko su zaista realne, u stvari bespredmentne i pogrešne, jer Srbija treba da se okrene Zapadu i da od njega traži podršku za ostvarenje svojih nacionalnih interesa, a ne od Rusije. Ako uprkos proklamovanoj proevropskoj orijentaciji, Srbija nema podršku Zapada za svoju politiku prema Kosovu, onda mora da uradi jednu od dve stvari: ili da promeni svoje ponašanje, svoju politiku generalno a možda i prema Kosovu, da bi svoje interese uskladila sa zapadnim, ili da se odrekne evropskih i evroatlanskih integracija i okrene Rusiji. Ne možeš da pojedeš kolač i da ga imaš istovremeno. Da ti Evropa bude glavna nada i perspektiva, a da se uzdaš u Rusiju kao saveznika protiv Evrope. To je šizofrena i samoubilačka politika. Koštunica i drugi srpski prvaci (a i deo javnosti) još žive u Miloševićevoj iluziji da Berlinski zid nije pao i da se spoljna politika ove zemlje može temeljiti na traženju podrške za svoje interese u Rusiji (jer tu podrška nije uslovljena Mladićem i reformama) a u dobijanju para i tržišta na Zapadu. To vreme je okončano. Sada je vreme odluke - Sribja na Zapadu ili na Istoku. Nema trećeg puta.

Ovde je izvod iz članka u Gardijanu gde se iznosi procena da će srpski nacionalisti biti ućutkani tek kad dožive poslednji i konačan poraz, na Kosovu, i da je sadašnje strahovanje zapada da će ih ojačati proglašenjem nezavisnosti pogrešno. Mislim da je to vrlo tačno zapažanje koje se u prošlosti pokazalo opravdanim.

10.7%

To je ekonomski rast Kine u 2006., najveći u poslednjih 11 godina. I četvrta godina za redom sa rastom od preko 10%.

Tačno je da se Kina oslobađa, ali verujem da nije neophodna premudra ekonomska politika da se ovakva ekspanzija postigne. Pomislite samo na to da su Kinezi preuzeli bivše Robne kuće u mestima kao što su Vranje ili Knjaževac i napravili od njih lokale. Kako uopšte dođu dotle i još uspeju da se bave biznisom bez ikakvog poznavanja ljudi, jezika, tržišta? U zemlji gde je nezaposlenost 30%? Da ne pominjem Chinatowne u svetskim metropolama, kao i da je dugo važilo za Kineze i Indijce da su uspešni svuda, osim u Kini i Indiji.

Sada to više ne važi, a razlika je jedino što ih sada u sopstvenim zemljama manje sprečavaju. Bila je veća umetnost komunista sprečiti ovakav potencijal za rast. Ovo sada je lako.

Plate menadžera

Plate vrhunskih medažera u SAD su poslednjih godina vrtoglavo porasle, ne samo u apsolutnom iznosu nego i u poređenju sa kretanjem ostalih plata. Grafik govori.

Nema jednostavnog objašnjenja -- najlakše je reći da tržište tako diriguje, ali tržište je uvek radilo a nagli porast se dešava tek nedavno. Osim toga, tržište menadžera nije tipično. Menadžere biraju i plaćaju upravni odbori u kojima često sede menadžeri drugih firmi, što znači da ima nekih reciprociteta i skoro kartelske zainteresovanosti za održavanje visokih plata.

Jedan od faktora je sigurno veliki internet bum iz 90-ih. Vrednosti akcija su rasle i plate menadžera kao posledica. Ali u vreme dok su svi bili optimistični mnogi su sklopili dugoročne ugovore, koji važe i sada kada je bum prestao. Tako se događaju slučajevi poput Boba Nardellija koji je bio CEO Home Depota od 2000 do 2006. Za to vreme je plaćen $125 miliona i nakon otpuštanja dobio otpremninu od još $200 miliona, a za vreme njegovog mandata akcije firme su pale za 12%.

Biće zanimljivo videti dalje kretanje plata posle buke koja se digla povodom nekoliko ovakvih slučajeva u poslednje vreme. Da li se radi o anomaliji ili ipak o dugoročnom trendu.

Ahmedinedžad i mudri ljudi u Americi

Dosta slušamo poslednjih nedelja da je Bušova bliskoistočna politika poptpuno iracionalna i pogrešna, i da razum i umerenost treba da prevladaju u Vašingtonu.

Ipak, moglo bi ispasti da su strahovi preterani. Po iranskom predsedniku Ahmedinedžadu, američki napad na Iran se neće desiti jer "tamo ima mnogo mudrih ljudi koji neće dozvoliti da se to dogodi". Dakle, nisu baš sve sami ludaci u Americi. Ima i pametnih.

Pretpostavljam da Ahedinedžad misli na iste one mudre ljude koji zagovaraju momentalno povlačenje iz Iraka. To bi mu takođe jako godilo. Ako "mudri ljudi" prevladaju u Vašingtonu, njegovi snovi bi se mogli i ostvariti.

Fridman i Velika depresija

U mnogim prikazima debata vezanih za uzroke i posledice Velike depresije u Americi koje sam imao prilike da čitam do sada, navode se dva različita tipa odgovora na to pitanje: jedan, tradicionalni kejnzijanski i njudilovski, koji kaže da je tržište sa svojim inherentnim nestabilnostima bilo uzrok krize koju je država morala da reši, i drugi tuip odgovora, po kome nije bila reč o grešci tržišta već o pogrešnoj državnoj politici, i to se drugo gledište pripisuje uglavnom nedavno preminulom Miltonu Fridmanu. Smatra se da je on dao free market teoriju uzroka poslovnog ciklusa i posebno Velike depresije.

Ovde je odličan članak koji pokazuje koliko je to pojednostavljeno, a možda i sasvim pogrešno gledište. Sam Fridman zaista jeste okrivio FED za Veliku depresiju, ali ne za to što je nekontrolisanom ekspanzijom kredita 20 ih godina stvorio vrlo visoku relativnu inflaciju, virtuelno niske kamatne stope i poremetio međuvremensku alokaciju kapitala, što je sve vodilo preinvestiranju u kapitalno intenzivne projekte, već stoga što nije uspeo da odži stabilan nivo cena koji on smatra monetarnim idealom, što je dozvoilo deflatorni kolaps u jednom trenutku. Drugim rečima, što nije bio dovoljno uporan u pumpanju bankarske inflacije i odžavanju niskih kamata! Tako gledano, Fridmanovo objašnjenje bi zapravo bilo jednako inflacionističko kao i kejnzijansko - ono što on zapravo kaže jeste da je sve bilo u redu do pojave deflatornog pritiska i na kraju juriša na banke, a da se katastrofa mogla izbeći proglašenjem neradnog dana i odbijanjem isplata kredita dok se ne naštampaju dodatne pare za komercijalne banke. Dakle, zaključak bi bio da je FED vodio nedovoljno doslednu inflacionističku politiku.

Naravno, ostaje otvoreno pitanje da li su za dužinu i oštrinu depresije bili odgovorni stepen inflatornog preinvestiranja ili nedovoljno brza reakcija na deflatorno dezinvestiranje. To je i dalje predmet debate: čak i neki Austrijanci, poput Robinsa i Haberlera, su kasnije prihvatili fridmanovsko gledište da se Velika depresija mogla ublažiti monetarnim ad hoc merama. Ali, važno je zapaziti da to gledište može da bude označeno ovako ili onako, ali najmanje kao nekakva "free market" teorija poslovnog ciklusa.

Kina usvojila novu petoletku

Da, Kina još uvek ima petogodišnje planove. Samo što nisu ono što su bili, ovaj poslednji predviđa liberalizaciju banaka i finansijskih tržišta. Možda je vreme da ih preimenuju u strategije.

Za ekonomiste

Nova Googleova igračka: GDP per capita u vremenu.

Janković na RTS-u

Na Trećem programu Radio Beograda, večeras u 20.50, tekst Ivana Jankovića »Američki antitrust – istorijski koreni i teorijski smisao«.

Urbane legende

Ne znam da li još uvek uče decu u školama da se Kineski zid vidi sa Meseca -- valjda zato što je dugačak, jer je širok samo desetak metara.

Ovde je lista 20 popularnih mitova.

Slovenački Tribunal

Od nedavno u Sloveniji izlazi libertarijanski orijentisani dvonedeljnik Tribunal. U ovom broju naći ćete tekstove S.Pejovića, M.Prokopijevića i razne zanimljive stvari.

Jutro posle

Vlada DS-DSS-G17 je gotovo izvesna.

Možda je najveći dobitnik izbora G17. Nije bilo sigurno ni da će ući u parlament, a sada nema vlade bez njih. To ima uticaja i na izbor premijera jer Đelić sada sigurno to neće biti. Što znači da najveće šanse ima Koštunica.

Ali biće zanimljivo videti borbu za Ministarstvo finansija između Dinkića i Đelića. Možda će morati da formiraju za svakog po jedno.

Da li će se Al Gore istopiti?

Zeleni Al Gore je očigledno izbegao paralelni intervju sa vodećim skeptikom Bjornom Lomborgom. Detalji ovde.