Zanimljiv slučaj

Freakonomics blog prenosi vrlo zanimljivu analizu jednog kopirajt slučaja.

Naime, u drugom delu odlične komedije Hangover, jedan od glumaca se budi sa tetovažom na licu koja veoma liči na tetovažu Majka Tajsona (a koji se pojavljuje u prvom delu filma). Tatu majstor Victor Whitmill je pokrenuo spor protiv Warner Brothersa, tvrdeći da su narušena njegova autorska prava. U članku se tvrdi (na moje iznenađenje) da tužilac ima dosta dobre šanse da pobedi na sudu.

Test inteligencije

Danas je predstavljen novi "Test inteligencije za 2011/2012".

Ja se u svemu načelno slažem sa autorom Testa inteligencije 2011/201, osim kada je reč o shvatanju decentralizacije kao prava da se nekima daje više, a nekima manje, a ne prava da se živi u skladu sa onim što se stvori uz davanje instrumenata stvaranja vrednosti svima.

Međutim, ono što je užasavajuće je da ovo govori neko ko je sve radio upravo suprotno od onoga što sada propoveda.

By the way, kao što reče Marko jednom, što vam je niži nivo poređenja regionalne razlike su veće, ako se spustimo na nivo mesnih zajednica biće one i 1:50. To što je Stari grad 15 puta bogatiji od Trgovišta nije primer kakav se ne može naći u EU.

Ko je kupovao grčki dug?

Ovako izgleda stanje grčkog duga u odnosu na ukupnu obećanu pomoć. I golubovi u ruci znaju da će Grčka bankrotirati, jedino EU zvaničnici još uvek negiraju očigledno. Rate otplate koje slede su veće od planirane pomoći EU i MMF i dok je prvobitno planirano da Grčka sama uspe da prikupi tu razliku, to se ne događa. Niti je Grčka uspela da ove godine smanji budžetski deficit i tako barem uspori rast zaduženosti.

Ali kako je do ovoga došlo i koga treba kriviti? Evo kratke rekonstrukcije.

Sa uvođenjem evra, Grčka je početkom decenije odjednom dobila mogućnost da se zadužuje po istorijski niskim kamatnim stopama. Uvek percipirana kao jako rizična zemlja, sa istorijom periodničnih bankrotstava, sa evrom je vlada Grčke dobila mogućnost da se zadužuje po kamatnim stopama beznačajno većim od onih koje je plaćala Nemačka, koja se tradicionalno smatra najmanje rizičnom zemljom u Evropi. Razlika između nemačkih i grčkih kamata skoro da je nestala, što je značilo da su banke i investitori procenili da Grčka nije mnogo rizičnija od Nemačke.

Zašto su banke rešile da pozajmljuju Grčkoj po niskim kamatama? Jedna mogućnost je da su očekivale bržu fiskalnu integraciju EU, usled koje bi finansijski stabilne zemlje kao Nemačka bile automatski odgovorne za dugove zemalja poput Grčke. Ali posle uvođenja evra EU je usporila sa produbljivanjem unije i počela da ide u širinu. I pored toga druge zemlje, ili bar njihovi lideri, su prošle godine bile spremne da pomognu u plaćanju grčkog duga, ali je ta izdašnost imala granica.

Drugi uzrok spremnosti ulaganja u grčki dug po niskim kamatama je bazelska regulacija, kreirana da smanji rizik u finansijskom sistemu. Po bazelskim pravilima banke moraju držati određeni iznos kapitala u odnosu na aktivu ponderisanu rizikom. Takva regulacija ne navodi banke da manipulišu nivoom kapitala, nego strukturom rizika aktive. Po istim pravilima, sa dodatnim interpretacijama nacionalnih regulatora, obveznice svih OECD zemalja su tretirane isto, sa rizikom od 20%. (Sličan mehanizam je postojao kod američke finansijske krize i detaljnije je opisan ovde i ovde.)

Zbog regulatorne arbitraže, manipulisanja rizičnom struktrurom aktive zbog regulatornih zahteva, banke su pohrlile u grčke obveznice. Sada znamo da je Grčka i dalje bila rizičnija -- ali rastuće regulatorno okruženje je poslednjih decenija dovelo do toga da su banke procenu rizika sve više i više prepuštale državi i državno sankcionisanim rejting agencijama. Banke se već odavno manje bave procenom sopstvenog rizika a više zadovoljenjem regulatornih kriterijuma rizika. Kad su se za isti regulatorni rizik mogle kupiti nemačke i grčke obveznice, banke su kupovale profitabilnije grčke dok nisu njihovu kamatnu stopu spustile na nivo sličan nemačkom.

Ovoj ravnodušnosti na rizik u prilog ide i državno garantovanje praktično svih depozita. Kada im država garantuje sve depozite, depozitori banaka nemaju razloga da obraćaju pažnju na to gde banka ulaže novac. Kako ste odabrali banku u kojoj štedite? Kako se banke reklamiraju? Ne po sigurnosti vašeg novca kod njih, nego uslovima kredita. Sve u svemu, u regulatornom sistemu koji se poslednjih decenija razvio i klijenti i banke su procenu rizika uglavnom prepustili državi. Kada je jednom došlo do krize sa otplatom dugova, grčke kamate su naglo skočile, a kreditne agencije su počele da im smanjuju rejting. Ali do tada je već sve bilo očigledno.

Uloga Grčke, i na strani problema i na strani odgovornosti za problem u celoj grčkoj krizi je manja nego što izgleda. Sada kad je dovde već došlo, u problemu je najmanje Grčka, više su to banke koje drže grčki dug i zemlje matice ovih banaka koje će morati da ih ili spasavaju ili isplaćuju depozite.

Isto je i što se tiče odgovornosti. Nesporno je da Grčka decenijama troši više nego što ima, ali njen dug je neko sve vreme kupovao, ne čitajući ekonomsku istoriju ili barem vesti iz Grčke, nego gledajući u regulatorne pondere rizika. Ceo regulatorni sistem zapadnog sveta je aktivno ohrabrivao ulaganje u takav dug.

Suština je da kompleksan sistem sve složenije regulacije uvek dovodi do nepredvidivih efekata. Konkretnih krivaca nema jer, kao i kod početka svetske finansijske krize i hipotekarnih obveznica, malo ko je namerno ulagao u rizične hartije -- pravi problemi su zamagljena situacija, pogrešne percepcije i nespoznaja pravih rizika, a sve zato što je bavljenje rizikom uglavnom prepušteno državi.

To je ugodna pozicija za banke -- one ne snose odgovornost sve dok ispunjavaju regulatorne kriterijume, dok sa druge strane, u slučaju crnih labudova od država očekuju spasavanje. Ugodna je i za političare, a tu su i akademici da dizajniraju nove regulacije. Uopšte, ima vrlo malo naznaka da se ovaj problem spoznaje.

O pozitivnoj diskriminaciji

Kako je šerijatski članak vezan sa temom pozitivne diskriminacije, evo i tu par redaka. Moje mišljenje je da ne postoji pozitivna diskriminacija (možete je zvati kako god hoćete, pa čak i 30% žena u parlamentu) koja je išta drugo nego obična diskriminacija prema onima kojima se uskraćuje nešto što su dobili na legitiman način. Istina je da u srpskom parlamentu inače postoji problem sa poslanicima koji su nekvalitetni, pa uvođenje kvote žena ne bi poremetilo trenutno stanje, odnosno verovatno ne bi bilo ništa gore nego što je sada. Umesto ikebana jednog pola dobili bi ikebane drugog i tu bi se sve završilo. Međutim, zamislimo da se nekim čudom desi da se kvalitet poslanika podigne i da neki kvalitetni poslanici gube svoje mesto samo što su muškog pola ili ko zna šta sve jednog dana, možda ih budemo ukvotavali i po rodu, polu, seksualnom opredeljenju, držanju kućnih mezimaca i sl.. Poenta je da kada se u najvišem telu jedne države uvodi diskriminacija kao pristup sutra bi neko mogao da traži da imamo 30% žena u VS, da bude barem 30% medicinske braće i tu nema kraja želji da se ponište rezultati individualnih preferencija i slobodne razmene u ime društvenog inženjeringa.
Suština je da se kvotama za žene u politici vređaju same žene i njihovi izbori. Ako je Srbiji išta dobro ostalo od komunizma to je odsustvo polne diskriminacije u legislativi i institucionalnom uređenju. Ono što ni komunizam nije mogao da promeni su preferencije - žene imaju drugačije preferencije u životu i one uglavnom ne uključuju tako jaku želju da se bave politikom, kao što je slučaj kod muškaraca. Ja bih lično voleo da ih ima više u politici i nekim sferama gde ih danas nema u velikoj meri, androginost mi nije strana, ali to se ne postiže kvotama i drugim dekretima. Kvote samo stvaraju ikebane i diskriminaciju strane koja se ograničava.

Od korektnosti do debilnosti

Eto opet je Jovanović promoter politčki nekorektnog govora u Srbiji. Kada bi i o nekim drugim temama govorio lišen političke korektnosti imao bi još par Bambija na kontu. I kada se ne bi izvinjavao za sopstveno iznošenje notornih istina koje loše zvuče svetu u kojem je politička korektnost postala alem kamen društva zasnovanog na licemerju i nedotupavnosti.

Zaista, da li ima ikakvog elementa da se neko proziva zato što se zalaže da u Srbiji ne bude ustoličen sistem koji u sebi uvodi tekovine šerijatskog prava? Zar je šerijat nešto što obavezno mora biti prikazivano pozitivno, iako su zemlje u kojima ono danas dominira gotovo listom zemlje u kojima se krše ljudska prava i da ne idem dalje? Da li sada trebamo da budemo afirmativni i prema crkvenom pravu i da uvek pohvalno govorimo o crkvenim pogledima na svet?

Stvar je još gora jer se blasfemija kao neotuđivi deo zapadne kulture sada spontano ukida jer bi se neki divljak u azijskim nedođijama (a bogami i neki rođak istog koji ne bi da se integriše u evropsko društvo), mogao osetiti uvređenim, a potom i lokalni tumač božje reči izdati fatvu kojom bi korišćenje slobode govora u zemlji udaljenoj hiljadama kilometara kažnjavao likvidacijom. Evropska autocenzura kada je reč o islamu i srednjevekovnim praksama u mnogim zemljama u kojima šerijat dominira je barem za mene vrhunac cinizma i negiranja svega onoga što jesu evropske vrednosti. Ako su se crkva i država u Evropi razvele, da li sada treba da se zasnivaju novi polubračni odnosi.

Što lepo ne otpišu kredite?

Skupština će izgleda da usvoji zakon kojim će retroaktivno da izmeni ugovore koje su potpisali klijenti sa svojim bankama.

Koliko godina će proći pre nego što se neki političar seti da bi dosta ljudi za njega glasalo ako ponudi da će se, kad on dođe na vlast, doneti zakon koji će se sve obaveze po osnovu kredita uzetih po "nepravednim" uslovima prosto poništiti?

Linkovi

1. Odlična rasprava u Politici na temu oduzimanja imovine navodno stečene kriminalom. Vlada Todorić se hrabro stavio u nezavidnu ulogu advokata potencijalnih kriminalaca. Odavno je neko u javnosti trebalo da progovori o tome. Pogledajte studiju Policing for Profit, ili ako nemate vremena, pogledajte ovaj video. Ako se takve stvari dešavaju u Americi, mogu samo da zamislim šta se dešava (će se dešavati) u Srbiji.

2. Dobar članak Slobodana Antonića na temu koju smo nekako ovde preskočili - štrajk glađu Tome Nikolića.

3. Zanimljiv članak na blogu Dušana Pavlovića, o srpskoj fiskalnoj politici i članstvu u EU. Otprilike, Dušan smatra da ukoliko Srbija ne sredi svoje javne finansije pre ulaska u EU, članstvo u EU će situaciju samo dodatno pogoršati. Moguće, s tim što ja očekujem da se nivo javnog duga svakako poveća nakon članstva u EU, šta god mi uradili ranije.

4. Regulatorne pristrasnosti, post Robina Hansona

5. Ovaj tip je još uvek kongresmen!

6. Pesma za decu i roditelje. Mislite na vreme.

7. Relativno novi blog Bleeding Heart Libertarians. Nisam ih za sada čitao, stavljam ih u feeder na probnih mesec dana.

8. Spider Jerusalem o rakiji Zozovači i regulaciji. Sjajno...

9. Angus sa Kids Prefer Cheese bloga kaže I don't understand why the PIG countries just don't flat out default and be done with it. They are destroying their economies for the sake of German and French bankers. Uništili bi i mogućnost da se zadužuju u bližoj budućnosti, ali to uopšte ne mora da bude loša stvar.

10. Smešno.

11. The majority rarely asks for liberty, but when it does, it's beautiful. (link)

12. Kako motivisati zaposlene: One of the biggest insurance companies in the world held a party for salesmen where they were rewarded with the services of prostitutes.

13. Prodavao zečeve, sada treba da plati kaznu od 90 hiljada dolara. Kaže: "Da sam prodavao drogu, manja bi bila kazna".

14. OECD Society at a Glance - gomila novih zanimljivih podataka za OECD zemlje.

15. Odličan intervju Željka Obradovića za NIN: Мисли ли неко да је она тројка Саше Ђорђевића у Истанбулу пала с неба? Наравно да није, он је много радио на себи, а на тренинзима смо хиљаде пута поновили оно: трчи у контру, стани, тројка из скок-шута...

16. Za kraj, pročitajte fenomenalni govor predsednika Estonije Tomasa Ilvesa, na nedavno održanoj konferenciji. Stvarno ne mogu da zamislim nijednog domaćeg političara da održi ovakav govor. Ni približno. Evo ga samo jedan citat, od najmanje deset koje sam mogao da izvučem iz teksta:

The EU’s obsession with keeping immigrants out while stubbornly refusing to reform trade policy and the Common Agricultural Policy is intellectually untenable. And morally absurd. Why would we expect people to remain in Northern Africa if they have no work, which will remain the case if we do not provide them or the fruit of their labours with access to our markets?

Šta da radi vlada Južnog Sudana

Dakle, Južni Sudan je postao nezavisan, pa se postavlja pitanje - šta sada? Na Njujork tajmsovom Economix blogu je Dejvid Leonhart postavio ovo pitanje Dufloovoj i Banerdžiju, vodećim ekonomistima koji se bave pitanjima borbe protiv siromaštva. Suštinski, njihov odgovor je bio da je najvažnija stvar koju novonastajuća država treba da uradi vođenje dobre socijalne politike, kroz keš transfere, besplatnu primarnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje.

Na to je Kris Blatman odgovorio doslovno "ja mislim da ove stvari treba da budu poslednje na listi prioriteta nove vlade". On smatra da prioritet treba da bude na bezbednosti, odnosno da pare treba ulagati u vojsku i policiju (koja treba da bude makar minimalno kompetentna i makar malo manje kriminalizovana od kriminalaca) i da treba ulagati u izgradnju puteva. Međutim, meni se čini da je najvažniji Blatmanov predlog (ali i najteže izvodljiv) da se daju maksimalni podsticaji eliti (naročito onoj koja voli da ratuje) da ulaže novac u fiksnu imovinu, čime se na duži rok odvraća od rata.

Banerdži i Duflo odgovaraju. Koliko ja shvatam, sve ovo bi bilo finansirano parama od nafte.

Baš bi bilo lepo kada bih poznavao nekoga u Južnom Sudanu da prati ovaj blog i da mi kaže šta misli o ovim predlozima.

Pomoć prijatelja

Prolazeći kroz Hrvatsku pre 2-3 nedelje, na radiju u kolima sam slušao zanimljivu raspravu vezano za tada najavljeni Zakon o zabrani i sprečavanju neregistrovanih delatnosti. Otprilike, tema je bila da li se pomoć prijatelja treba smatrati "radom na crno" i kako sprečiti izbegavanje plaćanja poreza. "Vrlo zanimljivo, moraću da napišem post o ovome", pomislio sam, ali sam, naravno, zaboravio.

Elem, danas sam se setio pa sam malo istražio po netu, ali nisam uspeo mnogo toga da nađem, osim ovog kratkog članka u Dnevnom avazu. Izgleda da su odustali od najbesmislenijih odredaba.

Bolje od evra

B92 pominje mogućnost da se EU prilikom pregovora usprotivi upotrebi evra u Crnoj Gori.

Za to postoji vrlo jednostavno rešenje. Crna Gora ne mora više da evro ili bilo koju valutu zove zvaničnom. Može umesto toga reći da je plaćanje dozvoljeno u bilo čemu što ugovorne strane odaberu -- evru, dolaru, zlatu, duvanu, školjkama.

U praksi razlike neće biti, jer će se kupoprodaja i isticanje cena posle takve odluke i dalje uglavnom obavljati u evru. I država može vršiti obračune i izvršavati obaveze u evru, a da evro ne deklariše kao svoju zvaničnu valutu.

Naravno, pitanje je zašto bi EU uopšte tražila od Crne Gore tako nešto. Upotreba evra u drugim zemljama ne nanosi nikakvu štetu evrozoni. Naprotiv, od toga Evropska centralna banka ima neznatnu finansijsku korist.

Zona sumraka

Znate li za novu zaveru? Čak je jača i od inflacije u Srbiji - u pitanju je kišna zavera Evrope koja se ujedinila protiv Irana.Ovakvi likovi negde nastupaju u Trećem oku, kod nas su pretprošle decenije bili u udarnim terminima, a negde su na čelu države ili da budem precizan skoro da su na čelu države. Mada je više nego sigurano da bi prva faca Irana bila i grotesknija. Ali da im praštamo jer su nam principijelni saveznici u borbi za guranje prsta u oko celom svetu.

A gde je sada Superdusan?

Nekontrolisani izvoz trešanja, u najavi i izvoz kajsija. Ogroman skok cena na domaćem tržištu. Pride i domaći proizvođači zarađuju masno. Ja očekujem od superministra da primeni istu logiku ili da ukine zabranu za pšenicu, budući da je ovaj "poremećaj" mnogo veći. Doduše trešnje idu u "bratsku" Rusiju, pa da ne cepidlačimo.

Sevdah u kandžama marksista

Ako niste znali:

Ljubavni motivi tako kod Damira Imamovića i njegove publike postaju znaci društvene situacije, koja prvo poziva na reinterpretaciju, a zatim i na pobunu. Sevdalinke Damira Imamovića su eksplozivni paketi značenja: saslušajte jednu, i asocijacije vam neće biti alkoholizirano plakanje i bašte sa cvećem, kafom i baklavama, već krvava realnost sprečavanja, zataškavanja, cenzuriranja i ućutkivanja seksualne i drugih sloboda. Damirove sevdalinke vode u biblioteku, a onda na ulice.

kaže Svetlana Slapšak na Peščaniku.

Dakle, u nebuloznoj "kultur-kritičkoj" vizuri ove ljute marksistkinje, tradicionalnni sevdah je kombinacija estetskog kiča i patrijarhalne opresije. A jedino pomodna, world music prerada, upakovana u bluz aranžmane nam otkriva pravu stvar - emancipatorski potencijal sevdalinke. Da bismo to saznali morao je da dođe mladi pevač Damir Imamović, da svojim improvizacijama otkrije skrivenu revolucionarnu bit sevdalinke: da ona poziva na nekakvu političku pobunu, revoluciju a nije malograđanska zabava i otuđena, larpurlartistička razbibriga viših slojeva. Glupost je neunuištiva, ali ovo spada u rubriku onog što Amerikanci nazivaju "beyond idiocy". Ne samo da je (naj)mlađi Imamović totalno apolitična figura, barem u načinu kako razume svoju umetnost,nego je i njegov povratak sevdahu po sopstvenom samorazumevanju ne zazivanje interpretativnih i filozofskih inovacija, već upravo pokušaj da se sevdah od takvih inovacija očisti, da se vrati senzibilitetu i stilu "poravnog" pevanja iz otomanskih vremena: da se protok vremena u pesmi uspori i vrati što bliže izvornom zvuku i štimungu. Zato su, između ostalog, i njegove verzije standarda sevdaha bar za trećinu duže od onih koje smo najčešće navikli da slušamo. Gde je tu bilo kakva politička "poruka", bilo kakav poziv na "biblioteku" (pretpostavljam na čitanje Marksa i Engelsa), ili ne daj bože, na nekakvu političku revoluciju, to samo um razočarane maoistkinje može da vidi.

Ali, komesarka ima još za čitaoca:

Čitav novi svet subverzije i ironije se otvara na razmeđi kritičkoga čitanja i autentičnog uživanja. “Sneg je pao na behar na voće, neka ljubi ko god koga hoće”, kaže jedna od starih sevdalinki: vreme nije “prirodno”, ciklus plodnosti nije uvek poštovan u prirodi, zašto bi ljubav morala biti ograničena na “prirodno”, heteroseksualno područje? Damir traži verzije pesama, koje govore o drugim, skrivenim realnostima i njihovim žrtvama. Zabranjena područja značenja nas vraćaju pitanjima smisla otpora, kao i verovanju da se ona nikada ne mogu sasvim sakriti. Pobunjenička sevdalinka, oslobođena komercijalne nužde i društvenih okvira koji su je ogrančavali, izlazi iz zabrana i zaborava, i upisuje se u našu kulturu kao mogućni izraz naših potreba i aspiracija, ne samo kao sentimentalno podsećanje na to kako su se naši stari umeli zabavljati.

"LGBT sevdalinka"? Što da ne? Autorka očigledno misli da "neka ljubi ko god koga hoće" za narodnog pevača iz ranog 17 veka ima značenje "neka socijalnu promociju steknu sve seksualne orijentacije, bez govora mržnje i netolerancije", a ne "neka ljubi ko kod koga hoće, hetroseksualno". U vreme i na mestu nastanka sevdalinki, homoseksualizam je smatran bolešću i znakom opsednutosti šejtanom. Možete li da zamilite tradicionalnog, verujućeg muslimana u 16 ili 17 veku koji peva o "seksualnoj emancipaciji"? Kao i uvek kad komesari 21 veka uzmu da izlažu ideal estetskog to je predvidivo: izanđala kič viktimologija plus par natuknica o svetskoj revoluciji i pobuni. Sevdalinka ne peva o ljubavi, dertu, "sevdahu", o ličnoj ili ljubavnoj tragici, ne otkriva ništa o životu u orijentalnom svetu, ona je samo naracija o "žrtvama socijalne opresije" i obećanje moguće LGBT komunističke revolucije u budućnosti.

Ovo nije ništa novo: čudo da smo i dosad čekali na "revolucionarnu", "naprednu" sevdalinku: Fado je već doživeo sličnu sudbinu početkom i sredinom 20 veka, kad su mladi komunistički "kulturni radnici" zaključili da ta muzika svojom apolitičnošću i fiksacijom za ljubavnu tematiku nije na visini istorijskog zadatka. Pa su pokušali da stvore novi, revolucionarno i klasno svesni fado koji bi pevao o bedi radničke klase. Jedini problem je što niko nije hteo da sluša to smeće. Fašistički malograđani, željni jeftinog sentimentalizma Amalije Rodrigueš i Fernanda Mauricija!

Ali to je bar imalo nekog šarma i naivnosti: revolucionari koji veruju da je sve partijsko i političko, uključujući i umetnost. Ali Slapšakova govori iz jedne druge perspektive: to je kombinacija starog komunističkog verovanja da je umetnost pobuna protiv kapitalističke stvarnosti i opresije, ali kombinovano sa dogmama postmoderne dekadence: gej "prava", genderi, "pluralizam", kao i umetnost kao oruđe širenja "tolerancije" i "razumevanja". Kao i mladi portugalski komunisti početkom 20 veka, tako i stara jugoslovenska komunistkinja početkom 21-og, zapravo nije zadovoljna umetnošću, u ovom slučaju umetnošću sevdaha, i načinom kako ona obavlja svoju "društveno-političku funkciju". I investira u imaginarnu postmodernu preobrazbu od strane Damira Imamovića koja bi trebalo da tradicionalni sevdah upodobi kulturnom horiznotu postmodernog politički korektnog zombija, onog za koga ona piše svoj uradak na Peščaniku.

Za vas, evo jedne male enciklopedijske odrednice o sevdahu, kao i jednog primera dekadentnog, seksističkog, opresivnog, larpurlartističkog sevdaha u izvođenju Zaima Imamovića, dede pomenutog Damira (i uz svo uvažavanje Damira, ipak boljeg pevača).

Zašto ne smenjuju ministre?

Boško Mijatović postavlja pitanje u Politici, a i ja se odavno pitam to isto. Recimo Dulić je očigledno i zasluženo nepopularan i Tadić i DS bi dobili nekoliko procenata na rejtingu samo tom jednom smenom, a možda i više nekom jačom merom -- Milošević je svojevremeno uhapiso dvojicu svojih ministara. Ali to se nikako ne dešava. Boško kaže da je unutarstranačkoj oligarhiji, pa u stvari ni Tadić ne može mnogo da uradi.

Protiv libertarijanskog centralizma

Želim sada da demonstriram šta mislim da je na doktrinarnom nivou pogrešno sa modernim libertarijanizmom. Kao što je malo toga novo pod suncem, tako su i greške libertarijanizma samo ponavljanje već više puta viđenih grešaka drugih pravaca u istoriji. Libertarijanizam u celini je izdanak pogrešne teorije države koju je dala etatistička struja klasičnog liberalizma, vizija države koju su nam dali Hobs i Lok, u kojoj je politička vlast viđena kao suverena i homogena struktura koja stoji nasuprot suverenom i homogenom pojedincu.

Najkraće, libertarijanizam se bavi pitanjem granica vlasti i suštine slobode, ali potpuno ignoriše pitanje tehnike dolaska do toga. Moderni libertarijanizam postavlja jedno ključno filozofsko pitanje: koje su legitimne granice vlasti? Naravno, implicirano je niz drugih pitanja povezanih sa slobodom pojedinca, pravdom itd, ali ona nisu nezavisna u odnosu na ovo osnovno pitanje. Osnovni nalaz, osnovni teorijski dezideratum libertarijanske filozofije (kao i jednog značajnog dela starog klasičnog liberalizma) je da je samo negativna sloboda od nasilja ili prevare drugih pojedinaca ili države legitimna sloboda, i da je funkcija države da tu slobodu štiti. Zapazite da libertarijanci uvek govore o državi kao o singularnom, homogenom entitetu, koji stoji nasuprot pojedincu. Pojedinac ima ta i ta prava i "država" treba da ih štiti. "Država" nikad nije labava, zamagljena konfederacija više nezavisnih jurisdikcija, nego homogena politička struktura, apsolutna kraljevina ili moderna demokratija koja raspolaže "monopolom sile na svojoj teritoriji" kako bi rekao Maks Veber. Ova suverenistička premisa je potpuno preuzeta od Hobsa i kasnije Loka, od teoretičara suverene vlasti. Vlast mora biti potpuna i suverena inače nije nikakva vlast, kaže Hobs; pojedinci će se istrebiti međusobno u stanju anarhije. Lok donosi jedan manji amandman ovoj doktrini: vlast jeste suverena i homogena, ali samo u određenim granicama. Suveren ne može imati neograničenu moć da radi šta mu je volja nego moraju postojati opšti zakoni, sudovi, kočnice i protivteže u vidu podele vlasti na tri grane koje će sprečiti tiraniju ilii diktaturu. Šta god bile garancije da će sloboda biti očuvana, za Loka i lokovce je to uvek neki institucionalni trik unutar datog sistema homogene i jedinstvene države.

Treba imati u vidu kontekst u kome pišu Hobs i Lok: to je era apsolutne monarhije, era sumraka sistema koji je u Evropi kreirao slobodu kroz više vekova, sistema decentralizacije i političke rasparčanosti. 17 i 18 vek donose snažnu centralizaciju. Tokvil u "Starom režimu i revoluciji" opisuje kako Francuska revolucija nije donela ništa novo, da je politička centralizacija već bila obavljena pod monarhijom, i da su revolucionari samo izveli teorijske konsekvence iz procesa koji je već bio daleko odmakao. Koliko je veberovska jedinstvena nacionalna država sa monopolom sile (kao apsolutna monarhija ili "demokratska republika" svejedno) ključna za kolektivističku kontrarevoluciju najbolje svedoči Robespijerova izjava da ako se dozvoli autonomija provincija, revolucija u Francuskoj će propasti. Jedan od prvih Hitlerovih "targeta" u Majn Kamfu bio je tradicionalni nemački federalizam. Nemački rajh ne može tolerisati samostalne federalne jedinice, tvrdio je on. Mora postojati homogena centralna vlast. Linkoln je ratovao protiv konfederacije da bi nametnuo jaku centralnu vlast i sprečio secesiju. Jedan od prvih Putinovih koraka u konsolidaciji KGB-ovske vlasti u Rusijji bilo je dokidanje autonomije regiona. MIlošević je startovao svoj pohod ka vlasti ukidanjem autonomija Kosova i Vojvodine i parolom "Srbija iz tri dela ponovo će biti cela". Svuda gde je totalitarna ili autokratska vlast napredovala, jedan od prvih koraka je uvek bivalo eliminisanje lokalne autonomije i svih federalističkih elemenata.

Problem sa libertarijanizmom je što on deli ovu opštu filozofsku paradigmu odnosa vlasti i pojedinca sa Robespijerom, Bizmarkom, Hitlerom, Linkolnom i ostalim šampionima tiranske vlasti. Moderni libertarijanizam je jedna forma doktrine "prosvećenog despotizma”. On sanja o genijalnom Princu, ili komitetu pravnika u Vrhovnom sudu, ili nekoj trenutnoj političkoj eliti koja će da usvoji libertarijansku filozofiju i da je štiti gvozdenom pesnicom. Put ka slobodi nije kroz razmontiravanje struktura centralizovane nacionalne države, nego kroz preuzimanje dizgina te vlasti i postavljanje “naših ljudi” na strateška mesta u njoj. Pitanje zaštite slobode se svodi na problem pronalaska pravog prosvećenog despota koji će da oktroiše ispravan odnos pojedinac-homogena država, pri čemu je jedina greška socijalista u tome što imaju pogrešnu filozofiju upotrebe instrumenta vlasti, što upošljavaju neprosevećene despote. Trebaju nam tehničari vlasti koji će da odbace pogrešnu, kolektivističku, socijalističku upotrebu države Levijatana i prihvate ispravnu, libertarijansku.

Ovaj kontrast između filozofije slobode i neograničenog poverenja u jaku centralnu vladu kod libertarijanaca najbolje se možda vidi u Americi gde je tradicionalno bila najžilavija suprotna klasično-liberalna doktrina – doktrina federalizma i decentralizacije, shvatanje da se moć može ograničiti i sloboda zaštititi samo okretanjem jedne vlasti protiv druge, a ne papirnim filozofskim proklamacijama i pobožnom nadom da će pravi ljudi sedeti u Vašingtonu da sprovedu našu doktrinu. Dominantna struja u američkom libertarijanizmu je “libertarijanizam 14 amandmana” ili “libertarijanski centralizam” kako ga je u jednom svom odličnom radu opisao Gene Healy (pre nego što će i sam preći u vašingtonski Cato institute i postati još samo jedan od tih istih centralista). Oni smatraju da se pobednosni marš države blagostanja i preterane regulacije može zaustaviti samo ako naši ljudi preuzmu Vrhovni sud i političke institucije i nametnu “libertarijanske vrednosti” odozgo. Federalizam i “prava država” predstavljaju pre smetnju i opstrukciju ovom procesu nego njegov sastavni deo. U ove centraliste spadaju Randy Barnett, Richard Epstein ali i James Buchanan kao i mnogi drugi. Ovo nazivam “libertarijanizmom 14 amandmana” zato što ovi teoretičari zasnivaju svoj centralizam na tzv doktrini inkorporacije po kojoj je 14 amandman, originalno zamišljen kao vrlo skroman i ograničen, zapravo federalizovao Bill of Rights, tj sva ograničenja federalnom Kongresu iz prvih 10 amandmana primenio na same države i dao Vrhovnom sudu (i čak Kongresu u “viziji” nekih od centralista) pravo da sprovodi ta ograničenja protiv samih država. 14 amandman se koristi kao kvazi-pravni izgovor za dalekosežnu centralizaciju vlasti, i ironično, koriste ga jednako i libertarijanci i levičari. Ova doktrina je čista istorijska fikcija ali je svejedno danas prihvataju i libertarijanci i kolektivisti, svako iz svojih razloga i da bi nametao svoje “vrednosti”.

Jedna od opsesija libertarijanskih centralista je povratak u tzv Lochner eru pre 1936. To je bio period velikog aktivizma Vrhovnog suda koji se karakterisao poništavanjem velikog broja socijalističkih zakona država koji su se smatrali protivnim “duhu” Ustava: najvažnija odluka po kojoj je i ceo period dobio ime je Lochner vs New York iz 1905 u kome se jedan pekar iz države Njujork žalio na zakon o ograničavanju radnih sati koji je donela ova država, tvrdeći da se time ograničava “sloboda ugovaranja” između njega i njegovih zaposlenih. Iako takva navodna “sloboda” nigde nije postojala u Ustavu, Vrhovni sud je dao za pravo Lochneru. Ceo taj period 1890-1936 se karakteriše naporima Vrhovnog suda da nametne libertarijanske vrednosti odozgo protivno Ustavu, centralizujući vlast, tj federalizujući prava koja nikad nisu bila data federalnoj vladi po Ustavu. Žalbe na “aktivizam” Vrhovnog suda potiču iz tog perioda, i njihovi autori su originalno bili levičari koji su pokušavali da nametnu levičarske politike na državnom nivou, a Vrhovni sud im je bio u tome smetnja svojim protivustavnim sputavanjima. Libertarijanci i konzervativci koji ponavljaju iste pritužbe na aktivizam Vrhovnog suda, sada kada su ga levičari preuzeli, nisu imali nikakvih primedbi u prvim decenijama 20-og veka kad su oni žarili i palili. “Živi Ustav” koji štiti maglovite “vrednosti” i “prava” (a ne striktne pozitivne odredbe) i znači ono što mi danas kažemo da znači je super, ali samo kad naši ljudi odlučuju, i kada štite naše “vrednosti”. Kad su ovi drugi u većini i guraju svoje “vrednosti”, onda je to grozni “aktivizam”.

Osnovna greška libertarijanskih centralista je u tome što veruju da je dovoljno dovesti naše ljude u sedlo da bi sloboda procvetala, i ne vide da time daju sjajan argument levičarima, pretvarajući politiku u permanentni građanski rat oko političkog plena. Ako se sve odluke donose u jednom centru to je uvek borba na sve ili ništa. Sloboda nikad neće biti zaštićena kroz prosvećeni despotizam, nego samo kroz političku fragmentaciju i decentralizaciju. Kroz stvaranje što više sukobljenih fokusa političke moći, od kojih niko nema monopol vlasti. Nije slučajno da je najveći klasični liberal 19 veka Lord Acton pisao generalu Lee-ju da je poraz Juga u Građanskom ratu poraz poslednje nade za slobodu u svetu, a najveći socijalista i zagovornik tiranije u ljudskoj istoriji Karl Marks zdušno navijao za Linkolna i Sever. Jedina šansa za povratak slobodi danas je politička decentralizacija i federalizacija, ne prozelitizam liberalnih ideja koji će prosvetiti despote (tj "demokratske" nacionalne vlade i elite).

Politička forma libertarijanizma koja ima šansu na učinkovitost je zalaganje za separatizam, secesionizam, nulifikaciju federalnih zakona i sve ostale političke instrumente rastakanja moći centralnih vlada. Ne njihovo prevaspitavanje da ostvaruju "libertarijanske vrednosti". I nije više toliko urgentno da mnogo nagvaždamo o pitanjima "šta vlast sme da čini" polazeći od filozofskih principa (to već i vrapci znaju), nego da vidimo kako da PRAKTIČNO obezbedimo da svaka vlast može što manje da čini, u šta god njeni nosioci verovali. Ne da idemo okolo i filozofiramo o libertarijanskim pravima i slobodama (namigujući prosvećenim despotima da ostvare naše snove), nego da se borimo za slabljenje centralnih vlada i političku fragmentaciju i decentralizaciju, uvek i svuda, pod bilo kojim uslovima i sa bilo kojim izgovorom.

Svetovno i sakralno

Neki, ali prilično bitni, Crnogorci imaju krajnje interesantno viđenje odnosa države i crkve. Ne mogu reći ništa drugo nego da je ovakva izjava u 21. veku druga strana medalje Amfilohijevog bavljenja politikom, ali je mnogo više groteskna i opasna jer dolazi od strane nekoga ko ima moć batine u rukama. Padaju mi na pamet neke stvri koje mnogo više ugrožavaju staru/mladu državnost i koje se nalaze u finansijskom sektoru, ali da ne cepidlačim.

Savremena umetnost

Nova skulptura ispred Milanske berze.

Ili ovde.

Prava i slobode

Rand Paul govori o pravu na zdravstveno osiguranje i kaže da svako kreirano pravo na nešto neminovno znači nametanje obaveze nekom drugom da to obezbedi -- što je, kad se argument dotera do krajnosti, jednako ropstvu. To je poznati političko-filozofski argument protiv pozitivnih, državno kreiranih "prava", ali zadovoljstvo je videti da ga ovako bez podilaženja pravi jedan izabrani političar, senator.

Klasični liberalizam se zasniva na slobodama, a ne na pravima. Libertarijanci čak ne vole da govore o bilo kakvim "ljudskim pravima", bliža im je retorika sloboda. Sloboda je definisana negativno i uvek znači slobodu od nečega, slobodu od prinude, dok su prava pozitivna i znače pravo na nešto. Jer ako kažemo da A ima pravo na nešto, to onda znači da B i C imaju posebnu obavezu da to nešto obezbede. Ako imamo "pravo" na zdravstveno osiguranje ili besplatno obrazovanje ili vodoinstalaterske ili frizerske usluge, to se može postići samo prinudom doktora ili frizera ili u krajnjoj liniji poreskih obveznika iste zemlje da nam to obezbede.

Problem je što kada to uradimo onda više ne živimo u slobodnom društvu. Drugo, proliferacija prava uništava kapacitet društva da proizvede dobra kojim se ta prava zadovoljavaju i na kraju zemlje koje garantuju najviše prava završe sa najmanje. Po pravilu, što više prava izmišljate, to manje ekonomskih mogućnosti ostavljate sistemu da ih ostvari. Socijalizam je garantovao najviše i ostvario najmanje.

Sto triliona dolara

Najveća suma na novčanici ikada, iz Zimbabvea prošle godine (nastala usled trilionskog povećanja svetskih cena hrane). Pre ovoga je, koliko znam, najveća bila jugoslovenska od 500 milijardi dinara.

Tehnički problemi

Ne samo kod nas, nego ceo Googleov Blogger koji daje ovu platformu nije funkcionisao danas. Sada opet radi ali su postovi od juče nestali. Kažu da će i oni biti nekako vraćeni ali videćemo, važno je da sistem sada radi za nove komentare i postove.

Inflacija se namerila na Srbiju

NBS se bori koliko može, ali kao što domaća javnost zna, inflacija je prirodni fenomen koji se javlja iz nepoznatih razloga i protiv kojeg goloruki čovek ne može ništa.

To pokazuje i grafikon Dane Popović linkovan u ovom tekstu.

ZNIUS 4

Zemlja u kojoj popovi i hodže kroje državnu politiku, imaju kvote u regulatornim telima i vrše vaspitanje u državnim školama nije izašla iz špilhozni. Danas je već legendarne popove-političare zasenio hodža koji po demagogiji ne zaostaje za najvećim graditeljima Skadra na Bojani i koridora u Srbiji. Bilo bi lepo da etnička autonomija dovodi do standarda kakav ima Monako, ali mi primeri kantonalnih autonomija FBiH govore da to nije slučaj.

Uvek smo bili avangarda

Sećate li se posta o mrkanju kao pojavi koja je uzela maha u Republici Srpskoj. Evo, sada sa ponosom možemo reći da je našu reč Marko Somborac doterao na korak od Vukajlije, a onda ko zna.

Ko uzima kamatu?

Ako uzmete stambeni kredit od 50,000 evra na 30 godina po sadašnjim kamatama, na kraju banci ukupno vratite 108,000. Iz toga Novosti zaključuju a B92 prenosi, kada kupujete stan na kredit: "jedan stan kupite sebi, drugi banci".

Nije tako. Prvo, inflacija postoji i u evrima. Ako je prosečna inflacija u evrozoni 2%, 50 hiljada evra danas je isto što i 90 hiljada za 30 godina. Pošto ne vraćate svu kamatu na kraju nego tokom perioda, inflacija ukupno pojede 20-ak hiljada od toga.

Drugo, kamata je normalna nagrada za odricanje od likvidnosti. Ako ste uzeli kredit, to znači da je neko prethodno uštedeo taj novac i preko banke ga dao vama umesto da ga potroši ili uloži u neki biznis. To je opravdanje kamate.

Ali post pišem zbog treće stvari, zbog zablude u naslovu. Ako se i složimo da je kamata visoka, ipak niste banci kupili još jedan stan, jer suštinski niste od banke ništa ni uzeli. Kredit ste uzeli od štediša banke i njima vratili. Banke imaju vrlo sopstvenog novca, one samo prikupljaju uloge štediša. I tu je njihova uloga veoma važna -- ako ne mislite tako, probajte da nađete nekog ko će vam pozajmiti 50 hiljada evra, sa kamatom, a da mu ih vratite za 30 godina. Funkcija banke je da a) pronalazi ljude koji štede i spaja ih sa onima koji pozajmljuju i b) kontinuirano pronalazi one koji štede kratkoročno, dok ona iz toga daje na zajam dugoročno. Iz obavljanja tih uloga banke ostvaruju profit, a ne zato što pozajmljuju svoj novac.

Šta je onda sa celim drugim stanom koji ste kroz kamate vratili? Jedan deo pojede inflacija, drugi država uzme kroz bankarske poreze, treći je kompenzacija za rizik, veća u zemljama nepouzdanog i neefikasnog sudstva, četvrti vratite štedišama koji su vam novac pozajmili. Udeo profita banke u svemu tome je srazmerno mali.

Dobro došli u našu kasabu

Kako je ustav Srbije i odluka ustavnog suda koja ne ostavlja previše prostora za tumačenje ipak niži pravni akt od rešenja o kasabizaciji metrople imaćemo prilike da uživamo u sistematskom maltretiranju trgovaca i građana svake noći. Ja shvatam da neko ne može da pojmi ili da svesno prenebregava efekte nekog nasilja na tržištu, ali sam ovde više nego siguran da je reč o odluci koja bi i da je u skladu sa ustavom postigla nikakve rezultate, osim ako neko činjenicu pretvaranja ljudi u majmune ne smatra uspehom. Dakle, dobro došli u našu malu kasabu, možda nema gde da se kupi pivo osim na odabranim mestima posle 22h, ali zato imamo pse lutalice, inspirativno smeće, rupe na putevima i osvešćene patriote.

Basara, ekonomista

O Telekomu:

Na prvom mestu ovo: da bilo šta „naše“ ne dobija zbog „našosti“ ni evrocent na ceni, pogotovo ako to uopšte nije „naše“. Evo, recimo, i Kolubara je naša, srpska, možda i više srpska nego Telekom, ali od te „našosti“ povelike vajde je videlo samo tristotinak „naših“ ljudi, što je - po meni - nepravda prema ostalih nekoliko miliona „naših“ građana. Od kojih će većina jednoga dana zagrajati: „Ne prodajite Kolubaru, naše je to.“

Pisao sam o tome da, kako u pravu tako i u realnom životu, ne postoji ništa što je „naše“. Evo, da rečemo, tri brata naslede neku crkavicu i nešto imanjca od počivšeg oca i oni baš s pravom mogu reći: očevina je naša. Ali, avaj, krv će ponekad da legne dok to „naše“ ne pretvore u tri „moje“. Čista ekonomija. Sve ostalo je sofistikacija.

Budući da Telekom nije ničija očevina (mada se neki ponašaju kao da jeste), ja ne vidim nikakvog razloga da bilo ko tvrdi da je on „naš„. Pre će biti da smo mi „njegovi“ jer nas svakog meseca dere za telefonske usluge.

Malo humora

Ako niste znali postoji shema neoliberalne ekonomije. U principu me mrzi da komentarišem raznorazne besmislice, ali ova je pretenciozno analitična i tupava, ali je je ipak sveže apdejtovana.

Majstor

Ostajem zapanjen sposobnošću majstora da svako-malo izmisli način kako da neku razumnu i dobru ideju obuče u demgaško i štetno ruho i od nje napravi jednu ispraznu ljušturu ili kada ga krene potpunog monstruma. Ajde najbolje da svaki Beograđanin dobrovoljno odabere kome će slati pola svoje plate van 011.

Za promenu afirmativno

Jedna od kultnih pesama Zabranjenog pušenja, "Dan Republike" koja govori o hipokriziji tiranije i supstituisanju bazičnih životnih stvari ispraznim, ali velikim floskulama, ima jedan stih u kome žena kaže Draganu "skrati jezik, mogu te čuti", ali se na kraju dođe do istine da je osnovni problem u doba blagostanja koje nam se danas potura kao zlatno doba činjenica da za Dan Republike "ne radi grijanje". Ja sam danas ostao zapanjen malom stvari koja nije praksa u zemlji u kojoj vas od mesne zajednice do glave države (kakokad, nekad premijer, nekad predsednik) uglavnom tretiraju kao vola, da 5.5. radi grejanje jer se napolju dešava, ah, fenomen koji se ne uklapa u neke priče ekoloških fanatika, ali koji temeljno hladi stanove. Ne znam da li su moja očekivanja mala, ali sam za nijansu još veći pristalica regionalizacije, nekako mi se čini da kod Dragana koji jeste levičar i koji voli stvari koji meni nisu bliske, za promenu radi grejanje.

American Boy

Spomenici

Čarls Kroford je linkovao na fotografije 25 spomenika iz komunističkog perioda, sa teritorije bivše Jugoslavije, pogledajte.

Moj doprinos se nalazi u ukazivanju na to da je zanemaren jedan, po mom mišljenju, među čudnijim spomenicima - petokraka na brdu Čačalica kod Požarevca. Pogledajte i sami:

Dakle, radi se o stilizovanim petokrakama, a spomenik je visok nekih 20-25 metara. Ako se dobro sećam, napravljen je negde sredinom 80-ih, dakle Tito je bio uveliko mrtav.

I Francuzi imaju konja za trku

Znate li navesti klasično homogeno dobro? E ne znate, pravo homogeno dobro je knjiga.
Stoga bi bolji naslov bio "I Francuze tretiraju kao volove". Nije da me teši što je njima na pamet palo nešto što se ni naša vlast, ni naša opozicija ne bi lako dosetili. Možda i zbog toga što su kod nas e-knjige egzotika, a i ove klasične se baš previše ne čitaju. Doduše ima i mesta gde je sve odavno po jedinstvenoj ceni od nula evra koja je svima pristupačna, a čini mi se da će ta mesta ovakvim odlukama i dalje biti popularna.

Linkovi

Nisam pratio blogove prethodne dve nedelje, pa evo nekoliko zanimljivih linkova na koje sam naišao od jutros:

1. Toemageddon - "afera" sa novim JCrew katalogom i nožnim dečačkim prstima nalakiranim roze lakom, sve to iz ugla Jona Stewarta. Uzgred, do pre sedamdeset godina je roze boja bila "za dečake", a plava "za devojčice".

2. Šta se desilo sa "50 miliona izbeglica do 2010. usled globalnog zagrevanja"? Pomereno za 2020.

3. Zašto postoji pravilo da daska na WC šolji treba da stoji spuštena? Nikada mi nije bilo jasno, a ovaj ekonomista se slaže sa mnom (iz članka Up or Down? A Male Economist's Manifesto on the Toilet Seat Etiquette):

I find that the down rule is inefficient unless there is a large asymmetry in the inconvenience costs of shifting the position of the toilet seat across genders. I show that the selfish or the status quo rule that leaves the toilet seat in the position used dominates the down rule in a wide range of parameter spaces including the case where the inconvenience costs are the same.

Baš tako, uze mi reč iz usta.

4. Grčki premijer kaže da mu rejting agencije de facto vode državu.

5. Najlepša reklama ikada? Možda i nije, ali je svakako u samom vrhu.

ZNIUS 3

Danas nas podseti Gospodin Vučić zašto sigurno ne treba investirati u Srbiju. Kako treba da se desi čudo ravno prolasku Shalke 04 u finale Lige šampiona, da SNS ne bude ključni faktor nove vlasti, onda je težina još veća. Nažalost na primeru stavova o Telekomu koji su populistički i isprazni vidi se da će sadašnja većina izgubiti od stranke koja nema ikakav program i koja to posebno ne krije (što ne znači da sadašnja većina ima ikakav smislen program). Međutim, ako neko nema šta bolje da ponudi osim udaranja u zurle o našem najvećem blagu i smešnoj ceni, to nam vrlo direktno najavljuje kako SNS misli da vodi privredu Srbije. Voleo bih da nisam u pravu, ali čini mi se da će biti baš kao u stripovima o našim političarima, radiće sve isto kao BT, samo još bolje. Malo se uzdam u one koji su uspeli dobrim savetima i obuhvatnim treninzima da od nosača zarđalih kašika naprave prominentne Evropejce, ali mi zdrav razum govori da se dlaka da promeniti ali ćud jako teško.

Hayek v. Keynes 2

I prvi deo ako niste videli.

ZNIUS 2

Kakve veze imaju džukci lutalice i investiranje u Srbiju? Imaju i te kakve!

Danas me je prvo zvao novinar Blica da pita da li je uobičajna praksa da se investitori raspituju o broju sunčanih dana i izgledima zemljotresa. Elem meni na prvu loptu pade na pamet da broj sunačnih dana utiče na troškove rasvete i grejanja, a da izgledi zemljotresa utiču na troškove gradnje i osiguranja.

E sad, šta jedan pametan investitor može da zaključi o zemlji u kojoj su od hordi polupismenih fundamentalista koji za sebe bez nekog jasnog razloga tvrde da su pravoslavci u praksi jedino gore horde džukaca koje ordinaraju po svim urbanim i suburbanim celinama, ako u toj zemlji nema seruma protiv besnila ni za lek ili barem u pola zemlje. Može da zaključi ono što svi znamo da je Srbija postala prava pravcijata banana država. Govore nam džukele koje treba staviti na grb Beograda i drugih gradova Srbije, jer su one uz rupe na ulicama prepoznatljiv znak raspoznavanja kojim se ne mogu podičiti evropske metropole i varošice, da naša javna uprava ne zna da reši ni banalne probleme, a pretenduje da reši mnoge druge probleme u rekordnom roku. U suštini, ovakvo nerešavanje svekolikog problema džukela govori o omnipotentnom mlaćenju prazne slame na veliko i nesposbnosti i za male stvari.

E sada se na to se nadovezuje naša nesposbnost da upravljamo besnilom. Nismo mi U.K. da nas more čuva od te bolesti, ali nismo ni Ruanda u vreme rata pa da Ce-Ce muve ordiniraju u društvu sa malaričnim komarcima. Umesto da se vektori besnila sitemski vakcinišu pa da slučajevi ove bolesti kod životinja budu kuriozitet, to kod nas nije slučaj. Nije istina da besne životinje retko dođu do naseljenih mesta. Na to se sve nastavlja temeljan razlog zašto smo baninizovani - na očiglednu nebrigu za zdravlje stanovništva Srbije koja je posledica nemara, odgovara se u terminima lažne efikasnosti komunističkog zdravstvenog sistema. Istovremeno, samo je pretprošle zime taj isti sistem potrošio za vakcine protiv nepostojeće pretnje par desetina hiljada puta više novca. A sada se plaše da će da nagrnu građani željni da se pelcuju protiv besnila iz čistog seirenja nad problemima zdravstva.

Kada jedan investitor shvati kako se rešavaju neki problemi koji su u zemljama odakle čekamo investicije deo priče o tome kako se nekada teško živelo, onda se lako izvuku zaključci. Dužkele su nam tu pred nosom, a katastrofalni zemljotresi su gotovo nemogući u Srbiji.

Hayek i Barcelona

Večeras se igra prvi od dva meča između Reala i Barselone u Ligi šampiona i ovaj el klasiko prati veća fama i napetost nego bilo koji drugi u skorijoj istoriji. U ovom trenutku to je duel dva najbolja fudbalska tima na svetu, igrača od kojih je gotovo eksluzivno sastavljen tim aktuelnog svetskog prvaka Španije, plus dva najbolja igrača na svetu.

Ali el klasiko je i mnogo više od toga. Ideološki, on je uvek bio nastavak španskog građanskog rata drugim sredstvima. Dva najveća španska kluba vuku ideološke razlike iz sukoba republikanaca i komunista. Real Madrid je, iako kraljevski klub, u doba Franka bio projekat korporativne države. Svoje najsvetlije trenutke imao je u tom periodu, kada je država sponzorisala klub kao što fašistička država bira i pomaže svojim ekonomskim gigantima da dominiraju u zemlji i predstavljaju je inostrastvu.

Barselona je sa druge strane nastala iz komunističko-anarhističke struje u Španiji 1930-ih. Za vreme Franka je predstavljala simbol otpora režimu, a znaci leve orijentacije se vide i sada. To je jedini klub na svetu koji nema sponzorsku reklamu na dresu i tako se, valjda u ime otpora korporacijama, odriče velikog prihoda. Prvo nije imala ništa, pa kad je UEFA zahtevala da zbog uniformnosti svi klubovi imaju nešto, Barselona je besplatno stavila reklamu Unicefa.

Ali hteo sam da kažem nešto drugo, dosta eksperimentalno. Kod Barselone je poslednjih godina prepoznatljiv poseban stil igre, koji je kopirala i cela šampionska ekipa Španije na poslednjem svetskom prvestvu -- sistem poznat kao tiki-taka. Ono što je meni interesantno kod toga je što se gledajući taj ceo sistem igre u njemu ponekad ne vidi konkretna svrha. Evo jednog lepog primera Barseloninog stila; mada zato što navijači na Youtube postavljaju uglavnom samo najbolje poteze ne mogu da nađem klip gde bi se tačno videlo baš ono što hoću da pokažem -- kada dva ili tri Barselonina igrača razmene po nekoliko potpuno bespotrebnih pasova jedan drugome. Oni koji češće gledaju Barselonu znaju o čemu govorim. Kada recimo Puyol i Xavi vrate loptu jedan drugome po dva puta i na kraju ona opet završi kod koga je i bila i na istom mestu, gledalac ne može da se ne zapita - zašto!? Stvar ide dotle da jedni hvale Barselonu zbog lepote u igri kratkih pasova, dok je drugima ta igra beskonačnih bezopasnih dodavanja na sredini terena smrtno dosadna.

Znam da sam u opasnosti da upadnem u "ako imaš samo čekić sve ti liči na ekser" zamku, ali predložio bih da u Barseloninoj igri ima elemenata Hayekove teorije evolucije složenih sistema. Složeni sistemi, kao što je društvo ili tržišna ekonomija, funkcionišu po pravilima koja su evoluirala eksperimentacijom. Naš um nije u stanju da shvati zašto na nivou društva radimo to što radimo; ako hoćete da stvorite efikasno društvo počevši od ničega, nećete dobiti tako dobar rezultat kao ovaj koji je dobijen spontanom evolucijom pravila u društvu. Zato marksizam nije uspeo -- nema tog uma koji je superiorniji od nagomilane istorijske mudrosti koja je sadržana u postojećim društvenim pravilima. Ako ne možemo da vidimo ili da racionalno objasnimo koristi od nekih stvari, od privatne svojine, religije, porodice ili države, to ne znači da su one pogrešne. To što su one evoluirale u društvenim interakcijama je znak da u njima postoji nešto racionalno, a što naša ograničena racionalnost ne može sagledati.

Kada Puyol i Xavi, po mišljenju gledalaca potpuno bespotrebno po dva puta dodaju jedan drugome i nazad, to možda ima svrhu. Ni sami igrači ne moraju razumeti svrhu -- oni i njihovi treneri su prosto uvideli da kada igraju igru beskrajnog dodavanja, češće pobeđuju. Oni samo slede jednostavno pravilo: dodaj najbližem slobodnom igraču. (Ili malo potpunije, ne pokušavaj završni pas ili prebacivanje igre na drugu stranu terena ili šut, osim ako šansa nije očigledna). Nije svaki pojedinačni pas racionalan (i gledaoci su u pravu kada pitaju zašto se dodaju u nedogled), ali ono što je racionalno je pravilo kratkih i jednostavnih pasova koje igrači Barselone slede.

Da ne govorimo samo o osnovnim institucijama društva, uporedite to recimo sa politikom spašavanja posrnulih banaka -- da li je racionalno spasiti veliku banku da bi se izbegao finansijski slom i negativne posledice na celu ekonomiju? Sasvim je moguće da je odgovor "da". Koristi spašavanja mogu biti veće od direktnih troškova. Ali da li je efikasno spasavanje banaka kao pravilo? Naravno da ne. Nije efikasno ni pravilo po kojem neke banke treba spasiti a neke ne, jer to stvara moralni hazard i korupciju i košta na drugi rok. U pitanju su dve različite vrste racionalnosti, kratkovida racionalnost i racionalnost pravila.

Gledajući razvoj tiki-taka filozofije možemo posvedočiti da do njihovog racionalnog pravila nije došao genijalan trener, nego je nastalo evolucijom u Barseloninoj igri ili u najboljem slučaju poperovskim inžinjeringom na parče. Počelo je negde pre dvadesetak godina sa Krojfom, ali tek u poslednjih par godina je došlo do punog izražaja.

Mi možemo sada naknadno pokušati da objasnimo zašto je pravilo racionalno, kao što smo naknadno racionalizovali zašto su svojina ili porodica efikasne institucije. Jedna mogućnost je da i besmisleno dodavanje navodi igrače protivničkog tima da menjaju raspored, dok se onda ne uvidi šansa za malo smislenije dodavanje. Druga je ona koju vidi trener Gvardiola, da je dodavanje u napadu ustvari odbrambena taktika -- ako je lopta kod tebe onda znači da nije kod protivnika. Ali to je samo delimično slučaj, jer ako ste gledali Barselonu znate da se oni dodaju malo više nego što treba čak i kada jure rezultat.

Tako smo došli smo do zaključka da levičarski klub ustvari igra hajekovski fudbal.

Zašto ne treba investirati u Srbiju? (ZNIUS)

U Srbiji je prisutno jedno razmišljanje, koje je kao i mnoga druga lišeno elementarne kritičnosti. Ono je otprilike u stilu da Srbija ne zaslužuje da bude tu gde jeste i da je splet nekih (naravno nepravednih) okolnosti učinio da živimo mnogo gore nego što zaista zaslužuje svekoliki srpski narod. Uz ovo razmišljanje ide podsećanje na neko imaginarno zlatno doba i isticanje nekih naših potencijala koje nikako da uvidi ostatak sveta, odnosno projiciranje individualnih uspeha na naciju, a potom povratno projektovanje uzvišene nacije na mediokritetskog pojedinca.

Moja teza je potpuno suprotna i glasi da se Srbija nalazi tačno gde treba, ako ne i na nešto boljoj poziciji jer zbog svog mesta na repu Evrope ne može baš u potpunosti biti prepuštena ingenioznosti političkih elita koje ispunjavaju želje svojih, hajde da ne lepimo ružne epitete, birača. Nije poenta ovog posta u tome da se istakne da je naša vlast, a bogme i opozicija u stvari autentičan izraz želja građana Srbije i da isti ne zaslužuju ni za promil bolje političare. Moja želja je da to dokažem tako što ću do kraja ove godine naći barem 150 primera zašto u Srbiju ne treba investirati, odnosno zašto ne treba očekivati porast produktivnosti i samim time porast standarda. Kako je stepen gubitka elementarnog ekonomskog razuma sve veći mislim da to neće biti neki naročit posao, ali je ovo jedan lep okvir.

Dakle ZNIUS1 - Sindikat Knjaza Miloša

Hrabri sindikalci koje ne možete otpustiti i da vam kidnapuju celo rukovodstvo fabrike ističu da oni ne pristaju na to da u KM postoji tehnološki višak. E sad, ko bi normalna investirao u zemlju gde vam sindikat objašnjava šta je tehnološki višak, zašto ste u gubicima (inače uglavnom zbog programa finansiranja kupovine, kola, kuća, bele tehnike i drugih trajnih i netrajnih dobara, uglavnom za one koji ne da su bili tehnički, nego potpuni višak). To je onaj sindikat koji štrajkuje jer su im primanja u proseku samo 2 puta veća od republičkog, a jedno 3-4 puta od opštinskog proseka, a svi znamo da za trakom i o logistici ne rade suvi genijalci. E sada zamislite ko bi investirao u neku srpsku firmu sa ovakvim sindikatom ako može da ode u zemlje gde vlasništvo znači vlasnička prava, a ne da kada kupiš fabriku ustvari dobiješ pola vlasništva jer i dalje moraš da se ponašaš kao u vreme samoupravljanja?

Nove svinjarije

Stižu nam izmene & dopune Zakona o drumskom saobraćaju. Kome se čita ima na sajtu skupštine.

Mene kopka jedna misterija, otkuda tolika prilježnost koja liči na fenomen panamomanije (kako ga krstiše vlasnik Virgin Airlines-a pre nekih 30 i kusur godina) koja bi se mogla nazvati beotaksimanija. Kako to da se na taksi prevozu svako malo gazi Ustav RS i potrošači, prvo kroz ograničenje broja taksista kroz neke studije koje nemaju blage veze sa zdravim razumom, da bi vrhunac stigao kroz određivanje najniže cene po kojoj se sme obavljati taksi prevoz? Pa šta su oni, socijalni slučajevi, pandani najnižoj ceni rada? I od kada isto košta taksirati u Mercedesu i u drndavcu od 2-3 hiljade EUR na plin.

Ako prenebregnemo ovo silovanje konkurentskog tržišta kroz institucionalizovanje kartelskih cena na nivou, opštine, grada i NJ.K.V. od Taksija - Grada Beograda, onda se granica nikako ne bi mogla postaviti gde je sada u Beogradu, nego lepo na nivou, recimo, koji postoji u Novom Sadu ili Užicu. Samo što onda to ne bi imalo efekta o kojem maštaju neki koji bi da lepo žive, a malo rade. Nadam se da će naša Komisija za nepopularne & nepodobne kapitaliste primeniti iste aršine, ako im je kartelski lebac odveć pitanje standarda vox populi, jer se kroz ovu odluku nastoji sistematski oteti potrošački višak koji danas postoji upravo zbog mehanizma cenovne konkurencije.


Naravno, mene i dalje kopka pitanje s početka teksta? Smehotresno je jer ispada da su neviđeno moćni oni koji tvrde da su oni koji voze jeftinije uglavnom secikese. A i da su potrošači lišeni svake pameti, pa ne znaju osnovne matematičke operacije i obavezno se preračunaju kod popusta, što je bila teza pre godinu ili dve.

Kinesko čudo, japanske "izgubljene dekade" i američka "duga depresija"

Ja ne samo da se slažem sa prethodnom Slavišinom procenom da Kinu čeka veliki ekonomski kolaps u neposrednoj budućnosti; ja štaviše, verujem da je i ovaj takozvani dosadašnji "bum bez presedana" bio značajnim delom naduvan i prividan. Jedini osnov da se veruje u priče o enormnom ekonomskom rastu su podaci o nominalnom GDPju i rastu novčane mase koji odlično koreliraju međusobno. Ali, nas zanima porast realnog bogatstva, ne nominalnnog – mangintuda koju bolje, mada ne savršeno, odražava kretanje realnog GDP-ja. Po većini procena i taj realni GDP je rastao vrtoglavo u Kini. Ja sam gotovo siguran da su te procene pogeršne, i to ne primarno zbog falisfikovanja podataka od strane kineske vlade. Neke skorašnje analize su, naime, pokazale da je preračunavanje pariteta kupovne moći u kineskom slučaju bilo pogrešno: po nalazima Svetske banke naprimer, standardne kalkulacije PPP su izostavljale sela i uvrštavale samo 11 vodećih gradova. Kad se korekcija prema paritetu ispravno izvrši uključivanjem siromašnijih krajeva, stvarni rast kineske privrede je gotovo upola manji od onog kojim se redovno barata (treba imati u vidu da su sve te korekcije uvek barem donekle proizvoljne i neprecizne). Ako je ovo tačno, a ja sam prilično sklon da verujem da jeste, kinesko privredno čudo, bar jednim delom se pokazuje samo kao makroekonomski privid. Veo statistike.

Obrnuta situacija je u Japanu. Tamo makroekonomski velovi prekrivaju stvarni napredak. Koliko god ekonomisti pevali hvalospeve Kini, toliko sažaljevaju jadni Japan i njegove dve "izgubljene dekade". Jedina osnova za to su podaci koji kažu da japanski nominalni GDP stagnirao prethodne dve dekade, zajedno sa novčanom masom (pošast "deflacije" koju treba izbeći po svaku cenu). Pokojni Milton Friedman je tvrdio da japanska vlada mora da štampa što više para ne bi li prekinula "deflatornu spiralu". "Eksperti" su saglasni da je Japan u čabru.

Ali kad se osvrnemo na stvarnu ekonomsku situaciju u Japanu sve katastrofičke priče postaju prilično sumnjive. Japan se zapravo odlično razvija, siromaštvo tamo ne raste, u odnosu na Tokijo ili Osaku Njujork i Čikago su selendre. Robe su zbog jakog jena u Japanu generalno jeftinije nego na Zapadu, običan čovek danas poseduje luksuze o kojima je mogao samo da sanja pre 20 godina. Posetilac koji bi došao u Japan posle 20 godina ne bi mogao da prepozna to mesto. Tamošnje stanovništvo je u proseku vrlo zadovoljno ekonomskom situacijom. Kako je to moguće ako Japan stagnira sve vreme?

Kad pogledate podatke o rastu stvarnog GDPja u Japanu vidite kako je moguće – realni GDP je rastao po stopi koja je u proseku bila nešto viša od stopa rasta evropskih zemalja a jedva nešto malo niža od one u SAD (koje su u tom periodu za standarde razvijenih zemalja imale vrlo dobar ekonomski rast). Kad poredimo sa Nemačkom i Francuskom recimo, japanski realni GDP je danas nepromenjen u odnosu na to gde je bio 1990-e godine. U odnosu na američki jedva je nešto niži. Jedina bitna razlika između Japana i ostalih visokorazvijenih zemalja je u tome što je porast novčane mase u Japanu bio znatno niži nego drugde, što je dalo znatno niže stope rasta nominalnog GDP-ja. Jednostavno, japanska centralna banka je usporila sa štampanjem para negde od početka 1990-ih. Ali je to malo šta promenilo u realnim terminima. Realni dohodak per capita se skoro duplirao između 1990e i 2010. Čudne neke "izgubljene dekade".

Ovo me podseća na jednu drugu jednako poznatu i jednako neslavnu epizodu iz ekonomske istorije. Naime, ekonomisti su dugo verovali da je period od 1873-1898 bio period takozvane "duge depresije" u Americi, period permanente stagnacije izazvane "nefleksibilnim" monetarnim režimom zlatnog standarda. Pogađate, jedini razlog za takvo uverenje je opet bilo to što su cene tokom ovog perioda padale i rast nominalnog GDP-ja bio vrlo nizak. Ipak, to je bio period neviđenog tehnološkog progresa i ekonomskog buma: telegraf i interkontinentalna železnica su dramatično snizili transportne troškove, čitav niz novih tehnološki naprednih industrija se pojavio koje su destkovale troškove i cene roba široke potrošnje, podižući neslućeno standard stanovništva. To je period od 25 godina najvećeg porasta proizvodnje u američkoj istoriji, udruženog sa najvećim padom cena u američkoj istoriji. To je era Standard Oila, Carnegie Steelea, period u kome stanovništvo stalno i dramatično raste, ljudi se sele u gradove, životni vek, broj kalorija i svi drugi pokazatelji blagostanja dramatično rastu. Ipak, ekonomisti su sve do skoro verovali da je to bila prva Velika Depresija, izazvana baukom deflacije.

Danas naravno znamo (str.154-169) da je to budalaština, i čak i Friedman i Shwartz u svojoj Monetarnoj istoriji tvrde da su 1880e i 1890e bile najproduktvnije decenije u američkoj istoriji. Jedini razlog što je iko ikada bio zabrinut zbog "duge depresije" je što je ekonomska profesija odabrala da veruje Friedmanu teorertičaru, a ne Friedmanu istoričaru: Friedmanu koji uči da je monetarna stabilnost uslov ekonomskog rasta, a ne Freidmanu koji izveštava da je period velike monetarne "nestabilnosti" u 19 veku bio period najvećeg rasta. Danas više nema nikakve sumnje da je tradicionalna vera u "dugu depresiju" bila čist mit. Mislim da slična revizija bajke o japanskim "izgubljenim dekadama" sledi uskoro. Naravno, teško da će ta revizija pokazati da je period 1990-2010 bio najproduktvniji u japanskoj istoriji, ali će svakako pokazati da je bio jedan sasvim pristojan i uspešan period, ako izuzmemo neke nerazumne politike poput permanentnog Nju Dila i velikog zaduživanja. Ali, Japan nije po njima izuzetan u odnosu na druge razvijene zemlje, nego je deo opšteg trenda.

Da bismo razumeli zašto Kina nije takvo čudo kako ekonomisti kažu, i zašto Japan nije takva katastrofa kao što oni kažu, treba da gledamo kroz veo makroekonomskog privida, kroz veo Friedmanove teorije o "monetarnoj stabilizaciji". Treba da sledimo Hajeka a ne Friedmana u razumevanju šta je to ekonomski rast i finansijska stabilnost i kako se oni postižu, a kako ugrožavaju. Hajek je svojevremeno rekao "glavna razlika između mene i Friedmana je u tome što on misli da je monetarna politika osnova svega, a ja ne verujem da se njome išta korisno može postići". Možemo dodati tome, razlika je i u tome da li verujete u magiju makroekonomskih agregata koje treba napumpati po svaku cenu (ukljućujući i štampanje para) ili u logiku stvarnih mikro-procesa koji sami kreiraju bogatstvo, i koje bilo kakva "makroekonomska politika" može samo da omete.

Konzervativizam u Srbiji

Šta je to? Miša Đurković piše o "Orbanovoj konzervativnoj revoluciji" u Mađarskoj:

Vođeni načelom državnog razloga, kao prioritetni cilj su postavili izvlačenje iz dužničkog ropstva pa se čak ozbiljno priprema nacionalizacija privatnih penzionih fondova kojom bi se oko deset milijardi evra upotrebilo za vraćanje dugova i pokretanje domaće privrede.

Donet je takođe paket mera kojima su uvedeni dodatni porezi na banke i osiguravajuća društva, a zabranjeni su krediti sa deviznom klauzulom i upotreba finansijskih derivata!

Takva ekonomska politika se dopada srpskim konzervativcima, što je skupa sa nacionalnom politikom užasno blizu nacional-socijalizmu.

Da li se Đurković pogrešno samoidentifikuje? Kao ideologija konzervativizam nema fiksirano značenje i ako se sledi popularna tradicija, u Srbiji su njegovi legitimni predstavnici Miša Đurković, Slobodan Antonić i ekipa. Ali moguće je naći i tragove druge, građanske konzervativne tradicije, mada pitanje je da li je tih nekoliko beogradskih fin de siecle ekonomista u koje današnji liberali vole da se zakunu dovoljno da bi se nešto nazvalo tradicijom.

Ulaganje u obrazovanje

I rezultati. Linija koja raste je ulaganje SAD po đaku, kontrolisano za inflaciju. Ravna linija su rezultati standardizovanih testova.

Planet Money

Pored Econtalka kojeg smo više puta pominjali, još jedan dobar ekonomski podcast je Planet Money. Posebno je zanimljiva poslednja epizoda o tržištu narkotika, čiji je gost bio Freeway Rick Ross, nekada vodeći narko diler u Los Angelesu. Rossova priča je veoma nalik onome što se vidi u fenomenalnoj seriji Žica o kojoj je Marko pisao. Jedna od stvari koju čujemo je da su sitni narko dileri zaista začuđujuće malo plaćeni i pored ogromne sume koju njihovi šefovi okreću (o čemu je, osim Žice govorio i Freakonomics).

Mene je posebno iznenadilo što Ross kaže da je na vrhuncu svoje moći praktično plaćao reket lokalnim gangovima. Sada, ako ste gledali Žicu nije vam promakao lik Omara, čije je glavno zanimanje pljačkaš narko dilera. Likovi u seriji su navodno bazirani na stvarnim, ali mi je kad sam gledao bilo veoma sumnjivo da baš tako nešto postoji. Rick Ross međutim kaže da ne samo da ih pljačkaju nego i kidnapuju i traže otkup, pa da bi to predupredio on ih je preventivno plaćao. To je potpuno drugačija slika od recimo Zemunskog klana, koji je i trgovao drogom i sam kidnapovao ljude.

U svakom slučaju poslušajte ovu i druge epizode sa Planet Money.

Sledeća ekonomska kriza

Kada kineska ekonomija sledeće godine eksplodira nema sumnje da će se prst upreti u rastući neoliberalizam. Ali u stvarnosti, Kina je klasičan primer austrijske teorije recesija, na kvadrat. Država drži niske kamatne stope i veštački podstiče investicije kao nikada niko do sada. Da se to veštački održava sada je već vidljivo i običnim prolaznicima -- pored novosagrađenih gradova u kojima niko ne živi, kažu da se niko ne vozi ni novim hipermodernim vozovima i brzim prugama koje se i dalje grade.

Ovo je poslednja faza. Inflacija je već došla, a kad centralna banka počne da zaustavlja inflaciju -- a počela je, samo još uvek ne oštro -- uslediće slom.

O metodologiji društvenih nauka

Košarkaši i njihovi treneri obično veruju da kada nekom šut ide, onda ide -- treba mu dodavati loptu jer tog dana ne može da promaši. Psiholozi Gilovich i Tversky su hteli da provere tu hipotezu, pa su analizirali nizove pogođenih i promašenih šuteva u košarci, na nekoliko uzoraka, uključujući timove i pojedinačne igrače. Zaključili su da je "vruća ruka" mit. Kada se pogledaju brojke, nema pokazatelja da posle ubačenog šuta slede drugi pogoci. Umesto toga, slučajni niz od nekoliko pogodaka se interpretira kao neka pravilnost, pa se na osnovu toga misli da će uslediti još pogodaka. Ali brojke kažu da se to u stvarnosti ne dešava.

Većina košarkaša i stručnjaka misli potpuno drugačije. Saša Đorđević, koji i sam zna ponešto o šuterskim serijama, kaže: "dođe utakmica na kojoj prosto eksplodiraš... to je zaista neka vrsta transa jer ti koš izgleda kao kada, ma kao bazen, i ne možeš da promašiš".

Pitanje je ko greši? Ili lažu brojke, jer postoji nešto što statistika ne obuhvata -- ili su košarkaši pod iluzijom, pa im se samo čini da postoje šuterske serije.

Dalje pitanje je i šta je bolji metod društvenih nauka. Kako bolje doći do istine -- analizirati neutralne podatke ili pitati ljude sa intimnim poznavanjem neke stvari šta misle?

Nejednakost u Americi

Joe Stiglitz, preveden na Peščaniku, ponavlja staru srceparajuću priču o nejednakosti u Americi. U toj zemlji na najbogatijih 1% stanovništva odlazi četvrtina nacionalnog dohotka i 40% ukupnog bogatstva.

Za početak, u osnovi svake ovakve tvrdnje je logička iluzija. Kada čujemo takav podatak, mi normalno pomislimo na nekih konkretnih 1% ljudi. Ali podaci se mere kontinualno i tih 1% su ustvari svake godine neki drugi ljudi. Pavle Mihajlović prenosi Russa Robertsa koji objašnjava: "Neki koji su danas u najbogatijih 1% pre 25 godina nisu ni postojali kao deo radne snage. LeBron James. Sergej Brin. Mark Zuckerberg." Štaviše, oni koji se nađu u tih 1 ili 5% na vrhu se zbog dinamične ekonomije i preduzetničke kulture u Americi menjaju brže nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Jedni bankrotiraju, drugi se obogate.

Isto je i za siromašne. Najsiromašnijih 20% nisu isti ljudi koji godinama tavore u mestu -- po pravilu u tih najsiromašnijih 20% spadaju mladi, novozaposleni i novi imigranti. Kada pogledate iste podatke pet godina kasnije, većina njih se pomerila nagore na lestvici, ali podaci opet pokazuju "najsiromašnijih 20%" koji i dalje nemaju ništa -- samo što su to sada neki drugi ljudi, po pravilu tek ušli na tržište radne snage.

Drugo, u Americi se kod merenja dohotka obično uzimaju podaci za domaćinstva (households), osim ako nije izričito rečeno drugačije. Kod ovakvih merenja trik je u tome da je veličina siromašne porodice vremenom opala. Kada se kaže da je udeo dohotka koji ide najsiromašnijim porodicama opao tokom poslednjih par decenija, to je dobrim delom i zbog toga što je veličina prosečne porodice kod najsiromašnijih slojeva opala. Kod bogatijih nema neke razlike.

Treće, nejednakosti uvek porastu prilikom velikih tehnoloških promena. Tehnološke promene koriste svima, ali ne svima jednako i ne svima odmah. Posle industrijske revolucije dobijemo Rotšilde i Rokafelere, a vremenom profitiramo svi. Posle internet revolucije dobili smo Gejtsove, Zukerberge, ali i mnogo manjih internet milionera koji ulaze u ove statistike. Nema nikakave društvene nepravde u tome što neki pametni i preduzimljivi ljudi poslednjih par decenija izmišljaju gadžete i softver. Naprotiv, od toga dobijamo svi, ali najpreduzimljiviji i oni koji najviše rizikuju dobili su više. Slično, nejednakost raste i u Indiji i Kini gde strane kompanije investiraju i zapošljavaju ljude, ali ne mogu zaposliti odmah sve.

Četvrto, sama preraspodela dohotka je veća u Americi nego u skoro bilo kojoj zemlji na svetu. Dobro ste pročitali -- preraspodela dohotka je veća u Americi nego u Evropi i drugim razvijenim zemljama, iako je tačno da je veća i nejednakost. Stvar je u tome što je početna nejednakost u Americi još veća, zbog inovativne ekonomije i drugih karakteristika zemlje, pa ni ogromna preraspodela to ne može da poravna. To je zemlja u kojoj sa jedne strane imate nove internet magnate, Holivud, velike finansijske i tržne centre kao Njujork i Čikago i multinacionalne kompanije kao Amazon, Coca Cola ili Nike, a sa druge imate priliv imigranata iz Meksika, Kine i ostatka sveta, koji stalno dolaze zemlju i počinju od nule. Velika nejednakost u takvoj ekonomiji je prirodna i postoji u samom početku. Poreski sistem pegla te nejednakosti više nego u bilo kojoj drugoj zemlji, ali one i dalje postoje.

Podaci u tabeli sa gornjeg linka o preraspodeli su za poreske stope na dohodak i pokazuju koliko su stope za bogatije u Americi veće nego u drugim zemljama. Ali još jedna važna stvar koju tabela ne pominje je da porez na dohodak čini većinu ubranog poreza u Americi, dok je porez na promet mali (razlikuje se po državama, negde je nula, a ide najviše do 8-9%). Sa druge strane, u Evropi je prikupljeni porez na dohodak manji, a stopa PDV-a je i po 20-25%. Kakve veze ima ovo sa preraspodelom? Porez na promet i PDV su regresivni -- oni najviše pogađaju siromašnije, koji najveći udeo svog dohotka troše na hranu i drugu potrošnu robu. Visoki PDV u Evropi čine njene ukupne poreske sisteme manje progresivnim nego što izgleda. A oslanjanje na porez na dohodak i mali ili nepostojeći porez na promet čine američki poreski sistem još progresivnijim.

Peto, ako u nekoj zemlji na svetu nema smisla govoriti o nejednakosti i obespravljenosti to su SAD. Pogledajte šta se dobija kada u Google images otkucate "poverty": slike pokazju šta je pravo siromaštvo. Ljudi širom sveta i dalje masovno umiru od gladi i lako izlečivih bolesti. Ako ste politički liberal, kao što je Stiglitz, ili barem ako niste ekstremni nacionalista, da li je preraspodela koju hoćete preraspodela prema već dovoljno privilegovanim Amerikancima? Na slikama ćete primetiti među izgladnelom afričkom decom i skupinu dobro obučenih i uhranjenih Amerikanaca, koja protestuje pred Kongresom -- ta slika usred svih ovih slika umiruće afričke dece sumira sav apsurd preraspodele dohotka unutar jedne već bogate zemlje. Jeffrey Sachs je miljama ispred Stiglitza, Krugmana, Roberta Franka i ostalih preraspodeljivača unutar Amerike -- on zagovara pomoć afričkoj deci sa slika; oni zagovaraju pomoć Amerikancima sa slike, koji ili žive u Vašingtonu ili su imali para da doputuju na protest.

Apsurd postoji zato što su oni koji zagovaraju preraspodelu navodni politički liberali. Kad takvu preraspodelu zagovara nacista, njegov stav je ako ništa drugo konzistentan -- treba pomoći samo svojoj etničkoj grupi ili naciji a zaboraviti ostale. Ali da bi stav levičara iz bogatih zemalja imao logičkog smisla, oni moraju da se odluče -- ili će proglasiti sopstvenu naciju višom rasom i zagovarati preraspodelu unutar zemlje, ili će se zvati političkim liberalima i zaboraviti na blagu nejednakost unutar zemlje i svu ekonomsku preraspodelu usmeriti ka stvarno siromašnima u svetu, lečiti pravu ekonomsku nejednakost bez obzira na nacionalnu pripadnost. Sve ostalo je logički neodrživo. Ovo je često ponavljana primedba liberalima levičarima, na koju još nisam čuo nikakav odgovor.

Mora da mnogo jedemo

Strah me hvata od mera koje najavljuju premijer i resorni ministar da se spreči da "hrana bude generator inflacije". Ali, nije to poenta teksta. Poenta je sledeća - ako je globalno poskupljenje hrane glavni problem, zbog kojeg u Srbiji navodno imamo visoku inflaciju, kako to da ostale zemlje nemaju te probleme? Nije valjda da je samo Srbija izložena tom "svetskom tržištu"?

U Crnoj Gori inflacija 2%, u Bosni 3,1%, u Bugarskoj 5,6%, Hrvatskoj 2,2%, a u Srbiji 14,1%. Mora da je zato što mnogo jedemo, pa je kod nas ponder za hranu veći nego kod neuhranjenih Crnogoraca, Bosanaca, Bugara i Hrvata.

Kad sledeći put budete pisali Ustav...

DSS je podneo krivičnu prijavu protiv premijera i bivše ministarke finansija jer su "donošenjem budžeta 2009. i 2010. kao i 2011. godine prekršili Zakon o finansiranju lokalne samouprave". Lepo su me nasmejali...

Prvo, samim zakonom nisu propisane nikakve kazne za kršenje, a drugo, i mnogo važnije, nisu premijer i ministarka finansija "doneli budžet", već je budžet donela Narodna skupština. A Narodna skupština polaže račune samo narodu na izborima i, eventualno, Ustavnom sudu. Pošto Ustav nema nikakve relevantne odredbe, lokalne samouprave mogu da se slikaju.

Elem, lepo bi bilo da se, ako se o sledećem Ustavu bude razmišljalo malo duže od 10 dana (a možda, ko zna, bude i neke javne rasprave), pokrene i pitanje ubacivanja nekih od odredaba Zakona o finansiranju lokalne samouprave i u sam Ustav. Mislim da finansiranje lokalnih samouprava definitivno treba da bude Ustavom zaštićeno.

Razvojna "banka"?

Premijer Srbije Mirko Cvetković najavio je da će razvojna banka biti osnovana u septembru ili oktobru. Ona, prema njegovim rečima, neće biti deo bankarskog sistema jer neće biti profitabilna institucija i neće prikupljati depozite.

Ali ako finansijska institucija ne prikuplja depozite onda ona i nije banka. Banke postoje da bi prikupljale depozite i iz njih davale kredite. Sav smisao njihovog postojanja je povezivanje depozitora i štediša na jednoj strani i ulagača na drugoj. Ako ova razvojna banka to ne radi već samo troši budžetski novac, bilo da je on prikupljen porezima, stranim kreditima ili donacijama, onda ona nije banka nego agencija za odlučivanje o ulaganju budžetskog novca.

Razlika nije samo semantička, jer u tom slučaju ne samo da se ne treba zvati bankom, nego ne bi trebalo da postoji kao nezavisna agencija odvojena od vlade i parlamenta. Takvu instituciju uopšte ne bi smeli da vode neizabrani stručnjaci, što se u javnosti priželjkuje i predstavlja kao idealan primer razvojne banke. Naprotiv, kao najobičnija stavka budžeta, ona bi morala da bude stavljena pod političku kontrolu. O budžetskoj potrošnji ne mogu odlučivati neizabrani stručnjaci, nego je predlaže vlada i usvaja parlament.

45%

Pisao sam već nekoliko puta o limitu od 45% na učešće javnog duga u BDP-u. Ukoliko se Telekom ne proda, ja praktično ne vidim kako će ovaj limit moći da opstane duže od nekih 12 meseci. Naime, krajem marta je taj udeo bio 39,8%, a predviđeni deficit za ovu godinu je 4,1%. Dakle, samo po osnovu deficita dug mora da se poveća na makar 43%, ako ne i celih 44%.

Ali, u javni dug ne ulaze samo direktne obaveze države, već i indirektne obaveze, odnosno krediti odobreni javnim preduzećima (eventualno i nekim lokalnim samoupravama), uz garanciju države. Treba biti svestan da usvojeni budžet predviđa oko 3 milijarde evra (312 mlrd dinara) garancija za ovu godinu (član 3 Zakona o budžetu). Ako bi se sve to realizovalo, javni dug bi otišao daleko preko 50% BDP-a.

Međutim, treba takođe znati i da se ti planovi o zaduživanju uvek nerealno prave, tako da nema nikakve šanse da se sve to realizuje. Ali, sve jedno, dovoljno je da se planirane garancije realizuju sa 10% ili 20%, pa smo probili zakonom predviđenih 45%. Kako to može da se izbegne?

Najočiglednije - da se proda Telekom, pa da se te pare (3,4,5% BDP) iskoriste za prevremnu otplatu dugova, za finansiranje deficita, ili za finansiranje projekata za koje je bilo planirano zaduživanje. Alternativa je da dinar ojača (što se i dešava poslednjih meseci), pa da tako učešće duga u BDP opadne. Treća mogućnost je da ekonomski rast bude visok, ali tek od toga nema ništa.

Sve u svemu, moram da priznam da mi nije jasno zašto je uopšte limit postavljen na 45%. Taj zakon nije usvojen pre 10 godina, već pre jedno 6 meseci, kada je bilo otprilike jasno koliki će biti deficit ove godine. Verovatno se smatralo da je prodaja Telekoma izvesna, nemam drugo objašnjenje.