Pages

16 December 2009

Žica

Poslednjih nekoliko nedelja, nakon što deca konačno zaspe, gledam sa ženom HBO-ovu seriju "The Wire". Radi se o verovatno jednoj od najboljih serija koje sam ikada gledao. Prosečna ocena na IMDB-u je 9.7, što je neverovatno, imajući u vidu da je glasalo preko 20.000 ljudi. Čak je Obama (jednom prilikom) pomenuo da mu je The Wire omiljena serija. Serija najviše podseća na Homicide, ne samo zato što se dešava u Baltimoru, a ima mnogo, mnogo zanimljivih detalja.

Na primer, jedan od glavnih narko dilera, Stringer Bell, na lokalnom koledžu pohađa Uvod u ekonomiju (ili tako nešto) i pokušava da ekonomske principe primeni i u realnom životu. Recimo, kada mu ponestaje dobre droge (jer Kolumbijci prestaju da ga snabdevaju), pita profesora "Šta je najbolje uraditi u situaciji u kojoj vam se kvalitet proizvoda pogoršava?" a profesor mu, otprilike, kaže "Radi na poboljšanju kvaliteta, a u međuvremenu prodaj svoj proizvod pod drugim brendom, kako ne bi ugrozio reputaciju.", što Stringer i počinje da radi. U jednom trenutku, kada mu policija pretresa stan, policajac na polici nalazi Smithov "The Wealth of Nations".

Sve u svemu, prva sezona serije me je veoma podsetila na Levittovu analizu finansija bande, koju možete naći u Freakonomicsu (ili, još bolje, pogledajte originalni akademski rad Levitta i Venkatesha ovde).

Druga zanimljiva stvar u seriji je prikazivanje besmisla borbe protiv droge. To nekako stalno provejava kroz seriju, jer kako nekoga konačno uhapse, pojavi se novi diler i nove, mlade snage i sve počne ispočetka. A, u dve situacije je taj besmisao prikazan vrlo eksplicitno. Recimo, u drugoj sezoni, službenik zatvora kaže "Kad ne možemo OVDE da se izborimo sa drogom, kakve šanse imamo u spoljnom svetu?". Druga situacija je još zanimljivija. Naime, šef policije u Zapadnom Baltimoru shvata da, ne samo da borbu ne može da dobije, već da borba nanosi mnogo štete ostalim građanima. Zato odlučuje da drogu de facto legalizuje u određenim delovima grada. Nakon što za to čuju političari, on dobija otkaz i pored toga što je oborio stopu kriminala za 16% za samo nekoliko nedelja.

Serija na odličan način pokazuje koliko su propali neki gradovi u Americi. Mešavina lošeg upravljanja, populističke lokalne politike i pogrešne državne politike prema gradovima je dovela dotle da je prosečni kvalitet života u najgorim gradovima u Americi verovatno niži nego u Srbiji. Na primer, sećam se podatka da polovina filadelfijske dece nikada nije napustila Filadelfiju. Mislim da o tome nismo mnogo ovde pisali, možda napišem neki post na tu temu.

52 comments:

sartr said...

E moracu da download-ujem seriju.

Željka Buturović said...

moja omiljena serija.

jedan od, po meni, najvaznijih zapleta je zasnovan na kontrastu izmedju stringerove i avonove politicke filozofije.

stringerova teorija je u osnovi bila da nije bitno ko kontrolise teritoriju, nego ko ima najbolji/najpovoljniji proizvod. znaci neka vrsta takoreci miroljubivog globalizma.

s druge strane, avon je imao ono sto se u seriji zvalo 'vojnicka' filozofija: za njega je kontrola teritorije - znaci sposobnost da se ljudi na odredjenom prostoru prinude da se ponasaju na odredjen nacin - bila primarna, a sama trgovina pa i bogatstvo koje je na njoj zaradjeno vise sredstvo placanja koje omogucava ovu kontrolu nego cilj po sebi.

kako su se stvari rasplele, avonova filozofija se u praksi pokazala kao zilavija - vlast je preuzeo jos brutalniji predstavnik 'vojnicke' filozofije.

Marko Paunović said...

Likovi su u seriji zaista sjajni. Ne znam ko je pisao scenario, ali stvarno su napravili nekoliko veoma upecatljivih likova, poput Bubbsa i, narocito, Omara.

A tek kasting... Ne znam da sam ikada video tako sjajno odabranu gomilu potpunih anonimusa. Bukvalno sam samo dva ili tri glumca video negde ranije i to bas u Homicideu.

Danica Popović said...

@marko
Odlican tekst, hvala!
@sartr
Odakle moze da se downloaduje serija?
pozdrav
Dana Popovic

ChiCha said...

Hmmm, nesto me ne cudi da je Obami omiljena serija koja trzisnu pivredu prikazuje kroz inkriminisanu delatnost( btw. i ja smatram da ne bi trebala da bude inkriminisana ).
To mu se verovatno uklapa u ideolosku agendu .

@Danica Popovic

Ne verujem da moze legalno , a ispod zita uvek moze preko torrenta .

Slaviša Tasić said...

@Danica,

Odličan odgovor Medoju u Politici :)

Saša said...

Da, može preko torrenta i to npr.: Iso Hunt i Torrentz. Možda nije legalno, ali sumnjam da hapse ovih dana zbog toga. Imaju preča posla. Borba protiv pešaka što prelaze ulicu sa mobilnim telefonima i tako to...

Marko Paunović said...

Dano,

Imam prvih deset epizoda na Flashu, snimio sam Borisu, ali nikako da mu dam.

Ostalo imam na hardu, pa cu da vam snimim kad odgledate prvih deset.

Danica Popović said...

Ovo mi dodje kao divna nagrada, hvala, Marko!
Pozdrav svima, ja baš počela onaj Torrent da provaljujem kako radi, ovako je mnogo bolje

perica said...

Šta je vaučer? Šta je vaučer za studenta a šta za fakultet?
Za studenta je vaučer komad papira koji kaže da u zamenu za isti od fakulteta dobija jednu godinu studija. Lepo! Student misli - proširio bi mu se izbor, mogao bi da bira hoće li studirati na nekom državnom ili nekom privatnom fakultetu, već prema svojoj proceni o kvalitetu usluge koja mu se nudi.
Za fakultet je vaučer komad papira koji kaže da u zamenu za isti od ministarstva obrazovanja dobija određenu količinu dinara. Što više studenata - više vaučera i posledično više para. So far so good.
E sad, fakulteti mogu da slede različite strategije privlačenja što više studenata. Neki bi da ponude traljav program, da daju diplome "na lepe oči", dovoljno je doneti vaučere. Država će to da spreči tako što će da propiše obavezan program tj. minimalan kvalitet i da to kontroliše inspekcijskim nadzorom. Neki fakulteti bi mogli da krenu drugačije: da naprave superioran program studija, da obezbede odlične uslove studiranja (zgrade, laboratorije, oprema, gostujući profesori, ...) ali to bato košta - više nego što je država spremna da isplati po vaučeru. Šta sad? Ima dve mogućnosti: da država dozvoli fakultetima da dodatno naplaćuju studije (vaučer + pare) ili da to ne dozvoli. Ako to ne dozvoli - država praktično zabranjuje rad vrlo kvalitetnim fakultetima, imamo obrazovnu uravnilovku u režiji države. A ako dozvoli - sistem je onda praktično isti kao i sada, samo dodatno zakomplikovan i zabiberen vaučerskom šaradom.
Etatisti (srpski: komunjare) će uvek imati spreman odgovor - inspekcija da kontroliše i kažnjava, milionskim kaznama, naročito privatne fakultete. Ali rešenje nikada nije - manje slobode, rešenje je uvek - više slobode. Država nema šta da traži u obrazovanju. Vaučeri su koješta.

Vukašin Stojkov said...

Dosta skidam/gledam US serije i The Wire definitivno ostaje medju najboljima koje sam gledao.

Preporucio bih svima i mini seriju Generation Kill koju je radila ista ekipa. http://bit.ly/mvjX0

Marko Paunović said...

Moram da priznam da "ima nesto" u ovome o cemu govori perica... Recimo, domaci zdravstveni sistem.

Proslog leta sam povredio rebra. Umesto da idem kod lekara opste prakse za uput za specijalistu koji bi mi dao uput za rendgen, otisao sam u privatni dijagnosticki centar, platio 1500 dinara i imao snimak u ruci za 5 minuta (bukvalno, 5 minuta od kako sam usao na vrata). Nije bilo nista polomljeno.

Da je privatni sistem integrisan u drzavno finansiranje (sto smo nekoliko puta ovde trazili), sve to bi me u parama kostalo manje, ali bih izgubio zivaca i vremena, jer ni u privatnom sistemu (koji je drzavno finansiran) ne bi neko mogao da mi snimi rebra samo zato sto ja to od njega trazim.

Slutim da je slicna stvar i sa obrazovanjem. Vaucerizacija bi svakako imala velike pozitivne efekte, ali ako ne bi bila pracena i deregulacijom uslova za osnivanje i postojanje fakulteta, samo bi posluzila za nacionalto izaciju sada privatnih fakulteta. To ne znaci da mislim da bi vaucerizacija nuzno bila losa stvar, vec da bi mogla da bude losa stvar, ako bi se lose sprovela.

Danica Popović said...

ovo nije nova stvar ni u teoriji
Nobel Prize winning economist Milton Friedman argued for the modern concept of vouchers in the 1950s, stating that competition would improve schools and cost efficiency. The view further gained popularity with the 1980 TV broadcast of Friedman's series "Free to Choose" for which volume 6 was devoted entirely to promoting "educational freedom" through programs like school vouchers.[4] Vouchers have since been introduced in countries all over the world but are controversial as they reflect political and ideological splits as well as limiting the role of unions in education.

ni u praksi
To voucher or not to voucher—that is the question. Education vouchers would permit parents to opt into any type of school for their child—public or private—and apply a set amount toward tuition. Proponents of voucher programs say that this provides an equal opportunity for all families to access quality education for their children. Opponents are concerned that vouchers would drain funds and talent from public schools and less quality control. Charter schools are public schools...


primenjeno u mnogo zemalja

empirical research showing that students who were randomly assigned to receive vouchers had higher academic outcomes than students who applied for vouchers but lost a random lottery and didn’t receive them; and that vouchers improve academic outcomes at public schools, reduce racial segregation, deliver better services to special education students, and do not drain money from public schools.[22]

itd.

Јована Папан said...

Pozdravljam post, i meni je omiljena serija.

perica said...

Marko, deregulacija "u spoju" sa vaučerizacijom znači da možeš da osnuješ univerzitet Tržišno rešenje, svakodnevno deliš diplome i unovčavaš vaučere u ministarstvu. :)))
Naravno da na to država neće pristati.
Znači, što se države tiče može biti sprovedena samo još čvršća regulacija, odnosno fašizacija privatnih fakulteta - kao privatni al' pod knutom države. Uz gromoglasne laži o prednostima vaučera. Vaučerizacija ne može biti dobro sprovedena. Forget about it.

Slaviša Tasić said...

Moraću da gledam seriju kad vam se svima toliko dopada.

U međuvremenu preporučujem Curb Your Enthusiasm, Larryja Davida.

Saša said...

Curb Your Enthusiasm je odlična serija. I vrlo netipična humoristička serija dodao bih. Glavni lik je urnebesan (ružan, glup, bezobrazan, beskrupulozan :-)).

Perice,

vaučeri upravo znače više slobode, jer povećavaju mogućnost izbora. Kako? Pa dobiješ vaučer i ako želiš da studiraš na nekom privatnom fakultetu, a on je skup, ti lepo uložiš svoj vaučer i doplatiš razliku. Sadašnja situacija je katastrofalna. Svi plaćaju porez da bi tamo neki ljudi studirali "besplatno" na državnim fakultetima. S druge strane, roditelji čija deca studiraju na privatnim fakultetima, plaćaju i za svoju i za tuđu decu. Kako to može biti dobro? Ja se naravno slažem da je najbolje rešenje privatizacija, ali second best thing je definitivno vaučerizacija. I to je dramatično bolje od sadašnje situacije. Npr. mislim da će rezultati integracije privatnog zdravstvenog sistema u državno finansiranje biti daleko bolji. Evo npr. kod nas je ovde uvedena institucija porodičnog lekara kako bi se smanjile gužve. Rezultat toga je da si pre čekao 4 sata da te primi lekar, a sada čekaš i do 7 dana. Državnim lekarima se to može jer nemaju konkurenciju. Rade za fiksnu platu. Integracijom privatnog zdravstvenog sistema u državno finansiranje (od nove godine), ima da se period čekanja sa 7 dana smanji na 2 sata. Spreman sam da opkladim u svoju mesečnu platu. Nema to veze sa zakonskim ograničenjima koje vrste zdravstvenih usluga možeš da koristiš. To ima veze sa motivacijom na rad koja je determinisana konkurencijom.

perica said...

Saša,
verovatno si čuo za Henrija Hezlita i "Ekonomiju u jednoj lekciji". Čitao? Sumnjam. A lekcija je kratka: loš ekonomista procenjuje ekonomske efekte neke mere samo na neke ljude i na kratak rok; dobar ekonomista procenjuje efekte na sve ljude i na dugi rok. Mislim da se nisi dovoljno potrudio i da posmatraš samo kratkoročne efekte vaučerizacije na studente.
"vaučeri upravo znače više slobode, jer povećavaju mogućnost izbora. Kako? Pa dobiješ vaučer i ako želiš da studiraš na nekom privatnom fakultetu, a on je skup, ti lepo uložiš svoj vaučer i doplatiš razliku."
Vaučer je bon. Znači novčanica na kojoj piše za šta jedino možeš da je potrošiš. Zamisli da umesto plate u dinarima (general purpose novac) dobiješ platu u bonovima - trideset bonova za hranu, bon za benzin, bon za cipele, itd. Kapiraš, komunizam. Svuda je propao ali baš će da uspe u obrazovanju. Sure.
Ako je cilj povećanje slobode izbora - što ne odustanu od državnog obrazovanja alltogether i ostave nam naše pare da se obrazujemo kako hoćemo. Ali to bi za tebe verovatno bilo malo previše slobode izbora. Nećemo valjda da preteramo sa slobodom izbora, ko zna gde bi nas to odvelo?
Šta je sa slobodom fakulteta da izaberu način finansiranja? Ne misliš da je sužena prisiljavanjem roditelja da koriste vaučere?
"Sadašnja situacija je katastrofalna. Svi plaćaju porez da bi tamo neki ljudi studirali "besplatno" na državnim fakultetima. S druge strane, roditelji čija deca studiraju na privatnim fakultetima, plaćaju i za svoju i za tuđu decu. Kako to može biti dobro?"
Kako bi se situacija promenila? I dalje bi svi plaćali porez da bi tamo neki ljudi "besplatno" studirali. Zaboravljaš i roditelje čija deca ne studiraju ili studiraju u inostranstvu - za šta oni plaćaju?
"Ja se naravno slažem da je najbolje rešenje privatizacija"
Privatizacija nije najbolje rešenje, privatizacija je (jedino) rešenje. Vaučerizacija je korak unazad, lošije od vaučerizacije je samo zabrana privatnih fakulteta. Vaučerizacija je državna okupacija privatnih fakulteta.
"Nema to veze sa zakonskim ograničenjima koje vrste zdravstvenih usluga možeš da koristiš. To ima veze sa motivacijom na rad koja je determinisana konkurencijom."
Grešiš kada smatraš da je konkurencija ono što određuje motivaciju za rad. Motivacija je uvek samo zarada. Vaučerizacija otežava ostvarivanje zarade u obrazovnoj delatnosti i dovešće do toga da se privatni fakulteti i univerziteti zatvaraju i da se kapital seli u profitabilnije delatnosti. Čime će se smanjiti sloboda izbora.
Praviš klasičnu grešku loših ekonomista: sagledavaš samo kratkoročne efekte mere (vaučerizacije) na neke ljude (roditelje i studente privatnih fakulteta), a gubiš iz vida dugoročne efekte na sve ljude.
On the plus side - u dobrom si društvu.

perica said...
This comment has been removed by the author.
perica said...

Kad već ružim vaučere, red bi bio i da ponudim svoje rešenje.
Da bi koncipirali rešenje i pravilno odmerili prednosti i mane, treba stvar da posmatramo u širem kontekstu. Šta pokušavamo da postignemo?
Big picture je da ukidamo komunistički način organizacije obrazovnih usluga. Zašto kažem komunistički? Zato što u komunizmu u sferi obrazovanja nema slobodnog tržišta, nego svi moraju da daju koliko mogu a uzimaju koliko im treba dok ima. Znači pre dozvole otvaranja privatnih škola u obrazovanju je bio najčistiji komunizam. Dozvola otvaranja privatnih škola može da se posmatra na dva načina: na državni način i na individualni način. Individualac kaže - odlično, krenuli smo u pravom smeru, povećava mi se sloboda izbora, bilo da hoću da otvorim školu ili da šaljem dete u neku ne-državnu. Istina, država daje dozvole za rad privatnih škola, država još propisuje školske programe, otima isti porez da bi finansirala svoje šugave škole, ali ipak - krenuli smo! A država kaže - nešto smo utrubili sa parama, ajde da pustimo ludake da malo sami prave te škole, manje će dece biti u državnim a para ćemo im otimati isto kao i pre. Zadržavamo punu kontrolu (dozvole, programi, porez - kao i do sada) a sve izgleda mnogo bolje.
Objektivno govoreći, promena je kozmetička.
Kako vreme ide, državne škole su sve gore jer je država sve očiglednije nefunkcionalna institucija, državne škole su sve gore: nastavnici i profesori su sve gori i gori, uslovi za učenje sve lošiji. A sve je više privatnih škola.
Vaučeri se sada pojavljuju kao spasonosna formula. Još jedna kozmetika! I dalje bi država davala dozvole za rad škola i propisivala školske programe, prinudno naplaćivala troškove svjih škola, samo što bi sada kontrolisala i plaćanje privatnih škola. Očigledna promena na gore, ali izgleda da nema ko da gleda. Državi se otvara odlična mogućnost da za sopstveni interes iskoristi upravo ljude koji su najviše opljačkani - roditelje koji šalju decu u privatne škole, znači plaćaju školovanje dece dvaput. Koja ironija! Ali tu su slobodno-tržišni ekonomisti da aplaudiraju novoj šaradi. Splendid.
Dakle šta treba da se radi? Da se ukida jedan po jedan od gorepomenutih karakteristika komunizma u obrazovanju: dozvole za rad privatnih škola, obavezni državni školski programi i državno finansiranje škola. Ili još bolje - da se obrazovni komunizam ukine odjednom, najvećom mogućom brzinom. To bi bile realne promene i realni pomaci ka slobodnom tržištu u oblasti obrazovanja. A valjda ovde nikoga ne moram da ubeđujem da je tržišno rešenje obrazovanja jedino moguće rešenje. Ili ipak moram?
Na početku sam rekao - look at the big picture. Pitanje nije - kako da svi približno isto plaćamoobrazovanje? Pitanje je: da li ukidamo obrazovni komunizam ili ne? Kad bi postojalo dugme koje bi trenutno ukinulo obrazovni komunizam - ja bih ga pritisnuo odmah. Ako hoćete sporiji prelaz ka tržištu, tražite ukidanje državne kontrole i davanja dozvola (akreditacija) privatnim školama. Tražite postepeno ali unapred programirano ukidanje subvencija državnim školama - zamrzavanje godišnjih državnih plaćanja školama i smanjenje 10% svake godine sa jasnim ciljem, za deset godina nema državnih škola. Tražite promene, ne aplaudirajte kozmetici.

Saša said...

Perice,

nalazim da je vrlo uvredljiva tvoja opaska za Ekonomiju u jednoj lekciji, ali uvređen nisam, jer cenim da to nije bila namera. Takođe cenim da tvoji stavovi proizilaze iz tvog ideološkog backgraund-a. Oni naravno nisu ni besmisleni, ni nelogični, čak naprotiv, ali teško da su ostvarivi u dugom roku. Država nije nastala preko noći, zbog čega smatram da ne može nestati preko noći. Isto tako vaučerizaciju smatram za korak napred. Dovoljno je da vidim ko se protivi tome, pa da znam da sam u pravu. Mislim da ti ustvari ne razumeš najbolje kako vaučeri funkcionišu. Ne zato što nisi u mogućnosti da razumeš, nego zato što ti tvoja ideološka pozicija to ne dozvoljava.

"An education voucher, commonly called a school voucher, is a certificate by which parents are given the ability to pay for the education of their children at a school of their choice, rather than the public school to which they were assigned. These vouchers would be paid for using tax revenues. Those in favor of school choice argue that they should be permitted to spend their tax dollars at the educational facility of their choosing, allowing parents to be able to choose which school they want their children to attend."

Znači plaćam porez na ime obrazovanja i sam biram gdje će taj novac biti potrošen.

"Grešiš kada smatraš da je konkurencija ono što određuje motivaciju za rad. Motivacija je uvek samo zarada."

Sad ti gubiš iz vida "big picture". Motivacija je uvek zarada, ali zaradu imaš i kada preduzeće ima državni monopol, ali nemaš dovoljno kvalitetnih proizvoda/usluga. Prema tome, tačno je da je zarada motivacija za rad, ali je pretpostavka kontinuiranog unapređenja kvaliteta KONKURENCIJA! U tržišnoj utakmici ne učestvuju samo ponuđači, nego i potrošači, čije potrošačke preferencije šalju signale za preduzetničku ingenioznost, a preduzetnička ingenioznost je generator privrednog razvoja. U državnim preduzećima zarada je zadnja rupa na svirali, pošto zaposleni "rade" nezavisno od učinka, a može im se jer im monopolski položaj to dozvoljava, a svaki problem sa isplatom plata rešavaju poreske platiše.

Što se tiče tvoje opaske za decu koja studiraju u inostranstvu, rešenja je da se omogući prodaja vaučera, ukoliko ne želiš da ih koristiš, pa taj novac lepo iskoristiš za sufinansiranje studiranja u inostranstvu. Gdje kaže da vaučer treba da bude bon, a ne nešto čime se može trgovati. Nešto slično kao "cap and trade". Vrednost nečega je subjektivna kategorija, a ne nešto što je determinisano troškovima.

Saša said...

Što se tiče kontrole države, ona kontroliše samo minimalne obrazovne standarde, ali ne i kako i gdje će ti vaučeri biti potrošeni. A biće potrošeni na fakultetima i školama koje nude najbolji odnos između troškova i koristi. I što je najvažnije "nateraće" i državne i privatne obrazovne institucije da se takmiče u privlačenju studenata/učenika kontinuiranim unapređenjem kvaliteta usluga. Toga sada nema, a nema jer državni fakulteti imaju monopolski položaj. Njihove školarine su nerealno niske, a to je zbog toga što se razlika pokriva iz džepova poreskih platiša. Gdje je državni monopol, tu je i "zakidanje" potrošača. To je pat pozicija. Državni fakulteti će večito biti loši, a privlačiće veći broj studenata zbog nenormalno niskih školarina, a privatni fakulteti će večito da kaskaju i da pronalaze netržišne načine da ostanu u igri (npr. visoka prolaznost na ispitima). Od toga niko nema koristi. Ni studeni na državnim i privatnim fakultetima, ni poreske platiše. Međutim, takva vrsta tržišne diskriminacije će se kad tad odbiti o glavu državnim fakultetima, jer će privatni fakulteti samo dobiti na vitalnosti i na prvi znak slabljenja državnih regula će jednostavno progutati državne fakultete.

To se već sada dešava. Državni fakulteti nisu u stanju da ispune minimalne standarde Bolonjske deklaracije. To odgovorno tvrdim. Većina privatnih fakuteta je to u stanju. Međutim, pravila licenciranja i akreditacije se ne primenjuje podjednako. Naime, ona samo važe za privatne fakultete. Državni fakulteti, pošto su državni, o tome ne moraju da brinu.

Saša said...
This comment has been removed by the author.
Saša said...

"Praviš klasičnu grešku loših ekonomista: sagledavaš samo kratkoročne efekte mere (vaučerizacije) na neke ljude (roditelje i studente privatnih fakulteta), a gubiš iz vida dugoročne efekte na sve ljude."

Naprotiv, ti ovde praviš grešku. Kao što sam lepo objasni u prethodnim komentarima, od vaučerizacije će korist imati svi: i studenti i roditelji na privatnim fakultetima i studenti i roditelji na državnim fakultetima. Svrha vaučera nije da se pojača intezitet kontrole države u obrazovanju, nego da se slabljenjem kontrole probudi "preduzetnički dug" unutar obrazovnog sistema. Nema vaučera, nema preduzetničkog duha u dovoljnoj meri. Ne može ga ni biti, jer državni fakulteti imaju dominantan položaj, ne zbog toga što nude najbolji odnos između troškova i koristi, nego zato što plate profesora idu na teret poreskih platiša, umesto da idu na "teret" korisnika usluga. Kada bi se plate profesora obračunavale prema broju studenata koji plaćaju školarinu u iznosu u kome ta školarina treba da bude, onda bi profesori na državnim fakultetima ili promenili zanimanje ili prešli na privatne fakultete. Država ne može nikada biti dobar učitelj. Sadašnja situacija podrazumeva da fakultet u proseku ima npr. 32 profesora, koji za svoj rad primaju fiksnu platu, pa studiralo na tom fakultetu 200 ili 700 studenata. Baš ih briga, oni zarađuju, nezavisno od učinka, a opet nisu motivisani za rad. Prema tome, da li je samo zarada dovoljna motivacija za rad ili ponekad pretnja otkazom zbog smanjenja troškova može da pomogne?

Saša said...

U kontekstu šire slike, ako vaučer vredi 1000 evra, a na fakultetu studira 100 studenata, onda će fakultet od države da dobije 100.000 evra i ni cent više. Državni fakulteti će morati da pronađu neke druge načine da u radnom odnosu zadrže 78 profesora iako je objektivno potreno 28. To će moći da urade tako što će podići ili cenu školarina ili će naučno-istraživačkim radom doći do nekog upotrebljivog patenta koji će moći da unovče na tržištu. Suština vaučera je da se novac poreskih platiša izdvaja fakultetima u skladu sa brojem studenata koji te fakultete pohađaju, a ne u skladu sa brojem profesora, režijskih troškova (struja, voda, grejanje), dnevnica za službena putovanja i sličnih marifetluka.

perica said...

Saša,
naravno da mi vređanje nije namera. Namera mi je da argumentima demaskiram vaučerizaciju.
Moji stavovi svakako proizilaze iz mog ideološkog bekgraunda. Kao i tvoji. Da li se naši ideološki bekgraundi razlikuju?
Kažeš da su moji stavovi smisleni i logični. Ali pošto su teško ostvarivi, radićemo besmislene i nelogične stvari, one su bar ostvarive, jel to tvoj stav?
Nijedna kriminalna organizacija ne nastaje niti može nestati preko noći. Trajaće sve dok ne sazri volja da se kriminal suzbije. Sve dok (sluđeni) ljudi u državi vide svog dobrotvora, zahtevi za promenu izgledaće im preterani i nerazumni. A u stvari je njihov sopstveni razum pomućen.
Koji deo funkcionisanja vaučera ja ne razumem? Jel ti stvarno veruješ da sam biraš gde će biti potrošen novac koji je od tebe uzet na ime poreza? Iz mog ideološkog bekgraunda meni izgleda da nije potrebno da mi uzmu novac da bih mogao da biram gde će biti potrošen. Opet: koji je tvoj ideološki bekgraund ako misliš da treba da ti uzmu novac da bi ga ti posle potrošio kako hoćeš?
Oko konkurencije kao motivacije: A što se država toliko upinje da nam obezbedi konkurenciju? Ne odriče se svojih monopola a ubi se da štiti konkurenciju. Ti tu ne vidiš kontradikciju? Ja nisam protiv konkurencije, konkurencija se prirodno pojavljuje na slobodnom tržištu i nema razloga da se oko toga bakćemo, ali slobodnog tržišta ne može biti kad se održava državni monopol. Ti si istovremeno kritičar monopola ali i njegov proponent. Hoćeš da sačuvaš monopol, ili bar smatraš da se ne može uskoro ukinuti, ali daj bar konkurenciju. Konkurencija ništa ne vredi ako ostane monopol. Kozmetika.
Trgovina vaučerima? Sasvim sigurno će biti nelegalna. Da im je sve jedno kako ćeš potrošiti "svoj" vaučer - vratili bi ti pare ili bi ti dozvolili da zadržiš svoje pare. Što bi ti dali "certificate by which parents are given the ability to pay for the education of their children at a school of their choice"? Kontrola bato!
Jel iz tvog ideološkog bekgraunda prihvatljivo da država "kontroliše samo minimalne obrazovne standarde"? Otkud državi to pravo? Po meni, država na to nema pravo već to radi na silu, jer kontrola obrazovnog sistema je kontrola umova, dresura. Naravno da će država kontrolisati gde se i kako vaučeri troše - samo u akreditovanim školama. Monopolski pološaj državnih škola počele su da erodiraju privatne, vaučerizacijom se privatne škole uvlače pod državnu monopolsku kontrolu, obara se profitabilnost obrazovne delatnosti, ne pojavljuju se nove privatne škole i vraćamo se bezbolno u obrazovni komunizam "tržišnim metodama".

Saša said...

"Ti si istovremeno kritičar monopola ali i njegov proponent. Hoćeš da sačuvaš monopol, ili bar smatraš da se ne može uskoro ukinuti, ali daj bar konkurenciju".

Ne znam kako si došao do tog zaključka. Naprotiv, moja teza je da će vaučerizacija doprineti demonopolizaciji državnih fakulteta. Što se mene tiče, vaučerizacija je samo trojanski konj za ukidanje državnih fakulteta. Ponekad je dovoljno da postoje transparentna pravila privređivanja koja podjednako tangiraju i državne i privatne fakultete, pa da tržište odluči ko će biti izbačen iz igre. Vaučeri omogućavaju taj podjednak tretman.

"Iz mog ideološkog bekgraunda meni izgleda da nije potrebno da mi uzmu novac da bih mogao da biram gde će biti potrošen".

Slažem se, ali monopol državnih fakulteta u Srbiji neće nestati preko noći, niti će država ikada pribeći privatizaciji. Jedini način jeste da se vaučerizacijom izvrši tržišno restrukturiranje u korist, ne privatnih ili državnih fakulteta, nego onih koji nude najbolji odnos između troškova i koristi. U takvim okolnostima, državni fakulteti, baš zbog toga što su državni, nemaju nikakvu šansu, i oni će ukinuti sami sebe, odnosno tržište će presuditi u korist privatnih fakulteta. Kako do privatizacije državnih fakulteta nikada neće doći, koje drugo rešenje preostaje? Revolucija?

Saša said...

"Kažeš da su moji stavovi smisleni i logični. Ali pošto su teško ostvarivi, radićemo besmislene i nelogične stvari, one su bar ostvarive, jel to tvoj stav?"

Privatizacija državnih fakulteta u Srbiji nije ostvariva u ovom veku. Vaučerizacija celokupnog obrazovnog sistema je ostvariva u ovom veku. To je moj stav. Vaučerizacija će dramatično doprineti unapređenju kvaliteta obrazovanja i državni fakulteti će vremenom sami sebe ukinuti. I to je moj stav. Vaučerizacija nije najbolje rešenje, ali je s obzirom na specifičnu konstelaciju faktora koji determinišu konkretnu situaciju, optimalno rešenje. I to je takođe moj stav. Ne vidim ništa u tome ni nelogično ni besmisleno.

perica said...

Sasa, ti kao Silvestar ili Patak Daca (ne secam se koji) kad mu Brzi Gonzales i ostali misovi sjebu koncepciju: "Ako ne mozes da ih pobedis - ti im se pridruzi!"
Full kontrola se sa drzavnih prosiruje i na privatne fakultete a ti to zoves demonopolizacija i trziste. Ako ne moze privatizacija drzavnih fakulteta - daj restrukturiranje. Koliko su privatni fakulteti uopste privatni ako drzava odredjuje sve sto je bitno - cene i programe? Tu vise argumenti ne pale - ti si zbunjen covek.
Kad smo kod revolucije. Upravo tako. Revolucija. Mada ja to ne bih nazvao tako zvucnim a neodredjenim imenom. Borba protiv organizovanog kriminala vise odgovara.
Onom koji te pljacka neces se umiliti i nece te manje pljackati zato sto se pridruzujes njegovim lingvistickim igrarijama novogovora. Samo ce te smatrati pripitomljenom zivotinjom i tako ce i da te tretira. Sloboda, kao i vlast, izlazi iz puscane cevi. Sloboda se ne dobija, sloboda se otima. Onaj ko se odrice slobode zarad sigurnosti, gubi i sigurnost i slobodu. Ali ti to sve vec znas.

Saša said...

Perice,

mislim da je u pitanju je Silvester.

"Koliko su privatni fakulteti uopste privatni ako drzava odredjuje sve sto je bitno - cene i programe?"

Opet ne razumeš suštinu. Tačnije ne želiš da razumeš. Ne određuje država kolika će biti školarina, niti određuje kakvi će biti studijski programi. Sasvim je normalno da se ne slažemo, kada između nas postoji "communication breakdown" koji je posledica tvoje emotivne umešanosti u problem o kome raspravljamo.

Ako će ti biti lakše, evo ja priznajem da sam pogrešio, a da si ti u pravu. Zadovoljan?

perica said...

Ne.
Hajde da probamo da premostimo komunikacioni prekid. Nije stvar u mojoj emocionalnoj involviranosti. Ja mogu da budem ladan kao špricer ili hepo kockica. Stvar je u tome da i ti i ja moramo da koristimo reči konzistentno.
A tebi, i ne samo tebi na ovom blogu a i šire, zameram lingvističku nemarnost. U redu kad se govori, svakom je često brži jezik od pameti ali može da se ispravi, da refrazira, da pojasni. Kad se piše, ima vremena da se piše precizno. Kod komunjara ta lingvistička nemarnost ima svrhu - zamagljivanje i sakrivanje stvarnog stanja stvari. Mi to sebi ne možemo da priuštimo, time postižemo autogol.
Moje ideje su za mnoge totalno ludilo, ali ih bar izlažem konzistentno. Tebe ni za glavu ni za rep ne mogu da uvatim.
"Ne određuje država kolika će biti školarina". Kako ne određuje!? Pa ne može svaki student da odredi kolika je vrednost njegovog vaučera. Niti može fakultet da kaže kolika mu je vrednost pa da to naplati od države. To može samo država. Mislim stvarno!
"niti određuje kakvi će biti studijski programi"
A šta je onda akreditacija? Ima dve mogućnosti - da džrava definiše program ili da kaže smislite vi program sami a mi ćemo da platimo. Jedino!
Ajde molim te napiši precizno kako funkcioniše ta vaučerska šema da vidimo gde ja to grešim.
Živ ti ja.

Saša said...

Perice,

vidi ovako! Država vaučerima određuje koliko košta studiranje jednog studenta, a na osnovu prikupljenih poreskih prihoda. To može da bude recimo 1000 evra i za te potrebe dobijaš vaučer u vrednsoti od 1000 evra. Ne dobijaju svi srednjoškolci vaučere, nego samo oni koji ispune određene kriterijume, npr. prosek ocena, nacionalna i međunarodna takmičenja, bodovi ostvareni u okviru svrsishodne forme standardizovanog testiranja (matematika, opšta kultura i funkcionalna pismenost). Državni fakulteti upisuju određeni broj studenata, npr. 1000 i dobijaju novca u vrednosti od 1000 vaučera. Vaučeri nisu školarina, jer školarina može da prelazi njihovu vrednost, a fakulteti mogu i da imaju veće troškove nego što ih vaučeri pokrivaju. U tom slučaju razliku mogu da snose studenti ili da se razlika pokrije naučno-istraživačkim radom. Broj mogućih studenata je ograničen odgovarajućim infrastrukturnim pretpostavkama. U prinicipu se slažem sa tobom u vezi sa tim da nije potrebno da mi uzmu novac da bih mogao da biram gde će biti potrošen, ali kako privatizacija državnih fakulteta nije izvodljiva u skorije vreme, mislim da to nije relevantno za raspravu. Teorijski je moguće da se svi vlasnici vaučera odluče da upišu privatne fakultete iz razloga što oni nude najbolji odnos između troškova i koristi, tako da državni fakulteti ostanu bez značajnih finansijskih sredstava. Država ne može da spreči tako nešto, ako se vaučerizacija sprovede valjano. Uz takav intezitet konkurentske borbe između privatnih i državnih fakulteta jedino može doći do dramatičnog unapređenja kvaliteta obrazovanja, od čega će korist imati studenti i roditelji i privatnih i državnih fakulteta. Vremenom, ukoliko država ne bi pribegle rešenjima koja neutrališu pogrešne tržišne procene državnih fakulteta, uspostavio bi se tržišni okvir koji vodi ka kontinuiranom unapređenju kvaliteta obrazovanja. Sa sadašnjim intezitetom konkurentske borbe, gde posebna grupa pravila važi za državne fakultete, a posebna za privatne, u najboljem slučaju jedini mogući ishod je stangnacija. Upravo zbog toga što postoji ta teorijaska mogućnost da se svi vlasnici vaučera odluče za privatne fakultete, državni fakulteti su protiv vaučerizacije. Ponekad je dovoljno videti ko je protiv neke ideje, da znaš da je ta ideja dobra.

Saša said...

Akreditacija jeste forma kontrole, ali je zasnovana na pravilima struke na koje država barem u teoriji ne bi trebala da utiče. Npr. ekonomije je nauka koje je podeljana na uže naučne oblasti (npr. marketing, menadžment, poslovne finansije, javne finansije). Tu podelu nije izmislila država nego stručna javnost i ona je manje više prihvaćena svugde u svetu. Ukoliko želiš npr. da pokreneš studijski program marketing, onda se zna koje predmete taj studijski program mora da ima da bi bio relevantan i koji obrazovni profil nastavnog kadra je potreban za njegovu implementaciju. Ne može međunarodni marketing da predaje čovek koji je doktorirao na temu iz poslovnih finansija. Dalje, npr. akreditacija predviđa da jedan profesor može predavati najviše 4 predmeta iz svoje uže naučne oblasti. Na privatnim fakultetima u zemlji i okruženju taj problem se rešava tako što profesor koji je doktorira npr. poslovne finansije predaje i mikroekonomiju i menadžement i ekonomiku preduzeća i javne finansije. Zar tako nešto ne bi trebalo da bude sprečeno licenciranjem i akreditacijom? Zar ne bi zakonom trebalo biti predviđeno da ukoliko želiš da osnuješ univerzitet barem imaš zgradu odgovarajuće kvadrature u svom vlasništvu. Brojni privatni univerziteti nemaju zgrade u svom vlasništvu, a pojedini državni fakulteti takođe koriste iznajmljene ili pozajmljene prostorije čija kvadratura je neodgovarajuća, pa ne mogu svi studenti koji su upisali fakultet da stanu u amfiteatar. Kako bi tržište rešilo taj problem? Meni trenutno ne pada ništa korisno na pamet, što ne znači da možda rešenje ne postoji.

Saša said...

Da bi se kvalitet obrazovanja dramatično unapredio potrebno je definisati transparentna pravila privređivanja koja podjednako tangiraju i državne i privatne fakultete i moraju se državnim fakultetima ONEMOGUĆITI garantovana finansijska sredstava. Trenutno državni fakulteti dobijaju finansijska sredstva po osnovu broja zaposlenih, troškova struje, vode, grejanja, kancelarijskog i nastavnog materijala itd. Broj upisanih studenata je zadnja rupa na svirali. Oni moraju dobiti svoj deo kolača, pa upisali oni 200 ili 2000 studenata. Ne postoji odgovornost za rezultate, a gdje ne postoji ogdovornost za rezultate ne postoji ni motivacija za rad. Zašto ne postoji odgovornost za rezultate? Zato što državni fakulteti nisu izloženi konkurentskim pritiscima. Vrlo jednostavno. Vaučerizacija će ih izložiti konkurentskim pritiscima koji će ih motivisati da rade. Ti si naravno potpuno u pravu kada kažeš da je privatizacija najbolje rešenje, ali to nije ostvarivo u skorije vreme. Postoje dve mogućnosti: 1) status kvo ili 2) vaučerizacija. Meni se čini da će se establišment odlučiti za status kvo. E baš zbog toga sam ja za vaučerizaciju, jer postoji kakva takva šansa da se javno mnjenje privoli na takvo rešenje. Dalje, u vaučerizaciji vidim samo trojanskog konja za ukidanje državnih fakulteta. Kao što su ljudi dugo dresirani da zavise od države, tako je potrebno i dugo vremena da se "dresiraju" da u državi vide neprijatelja. Ljudi se boje nezivesnosti koju privatizacija državnih fakulteta donosi. Šok terapija tu ne pomaže. Vaučerizacija treba samo da ih psihološki pripremi za tako nešto. Drugim rečima, ona je kritični faktor uspeha potpune privatizacije obrazovanja. Bez tog koraka, sledeći korak se ne može napraviti. Predmet mog interesovanja nisu samo idealna stanja, nego i načini kako do toga doći.

Danica Popović said...

@perice
@sasa

Možda će vam u raspravi pomoći ovaj intervju sa ocem vaučera, Miltonom Fridmanom...

Fifty years ago, Milton Friedman introduced the idea of school vouchers. Now he looks back on his legacy.

Ponekada čitanjem možete saznati više nego brainstormingom...

pozdrav,
DP

Saša said...

Danice,

zahvaljujem Vam se na sugestijama. Kako nisam čitao pomenuti intervju, nalazim da je veoma koristan. Sticajem okolnosti pišem rad na temu vaučerizacije obrazovanja, tako da sam solidno upućen u materiju. Bez obzira na to, slažem se da je intervju više nego koristan. Posebno bih istakao sledećih nekoliko Miltonovih rečenica:

"We know that in government schools not much more than half of the money spent goes to the classroom. Almost half goes to administrators, bureaucrats, and the like. In private schools, a much larger fraction goes to the classroom.

"As to the benefits of universal vouchers, empowering parents would generate a competitive education market, which would lead to a burst of innovation and improvement, as competition has done in so many other areas."

PS. Istina je da se ponekad čitanjem može saznati više nego brainstormingom, ali je i istina da se ponekad brainstormingom može doći do rešenja koje se ne nalaze u knjigama...

perica said...

Saša,
ti veruješ državi, ja ne verujem. Ne znam odakle ti taj optimizam. Očekuješ da se vaučerizacija sprovede valjano. Ja očekujem da se, ukoliko se zahtev za vaučerizaciju omasovi, sprovede neka traljava "reforma" zvana vaučerizacija koja će u suštini, kao i toliko puta do sada, održati status kvo ili će stanje biti još gore. Treba li sada da ti opisujem na koliko načina tvoja (Fridmanova) ideja može da se deformiše i zloupotrebi? Mislim da sam to već uradio a i ti sam vidiš da sve zavisi od spremnosti države da samu sebe zezne - od spremnosti zakonodavca da pogorša situaciju za državne službenike. Ne biva. Ako nisi spreman da osporiš državi pravo da ti uzme novac da bi onda bio na najbolji način potrošen - prema pravilima struke, kako kažeš - onda je što se mene tiče sve bespredmetno. To je komunizam Saša i ti si proponent komunizma, plain and simple. Misliš da su tvoje ideje dobre i sprovodive zato što su nedosledno komunističke. Na žalost, nedosledni komunizam je samo socijalizam, velferizam ili vaučerizam. Gušenje slobode. Između ostalog, slobode da svoj novac potrošim onako kako to jedini relevantan stručnjak odluči - ja.
Šta je "odgovarajuća kvadratura" fakulteta? Zar ti ne vidiš koliko je besmisleno o tome raspravljati i koliko je monstruozno postavljati to kao uslov akreditacije odnosno dozvole da učestvuješ u državnoj raspodeli otetih para?
Pitao sam te kako to država ne određuje školarinu. A ti kažeš ne određuje školarinu nego određuje koliku vrednost obrazovnog bona koji će da deli srednjoškolcima koji ispune zadate uslove. Sve određuje država! Mislim, mi sad možemo do 101 i nazad da se ubeđujemo je li to korak ovamo ili tamo, ali to s tržištem i slobodom nema nikakve veze. Hazlit, koga si čitao, kaže - vidi efekte i na roditelje bez dece, i na roditelje dece koja neće na faks. Ja kažem - njima je samo otet novac. I za njih se otimačina nastavlja.
Profesorka kaže da vidimo šta kaže Fridman himslelf. Fridman kaže da vaučerski papir vredi kao godina državne srednje škole ili x dolara za privatnu. Ne pominje da će državne škole dobijati para u vrednosti prikupljenih vaučera. Ne pominje eliminaciju državnih škola koje skupe malo vaučera. To je tvoja lepa želja ali na to država neće da pristane. To je jednako dosledan zahtev kao i zahtev za privatizaciju državnih škola. Nije država tupava da se upeca na tvoju verziju vaučerizacije.

Saša said...

"Nije država tupava da se upeca na tvoju verziju vaučerizacije."

E konačno da se složimo oko nečega. Prvo, ovo nije moja verzija vaučerizacije, nego logička sublimacija tekstova koje čitam u poslednje vreme. Drugo, Fridman nije Bog otac pa da se pridržavamo svega što je napisao kao da je samo Sveto pismo. Koncept vaučera treba da evoluira. Zato se zalažem za update-ovanu verziju vaučerizacije, koju držva može i ne mora usvojiti, ali koja će svakako doprineti unapređenju celokupnog sistema obrazovanja. U većoj meri nego njegova verzija, usuđujem se reći. U protivnom, nisam za vaučerizaciju. Besmislena je.

Šta je "odgovarajuća kvadratura" fakulteta? Izvini, ali ovo pitanje ne razumem. Ako je tebi normalno da državni fakulteti prime na prvu godinu npr. 400 studenata, a amfiteatar gdje se slušaju predavanja prima npr. 250 studenata, onda OK! To isto rade i privatni fakulteti. Tržište jeste svemoguće, ali samo tamo gde postoji u odgovarajućoj meri izgrađena katalaktička infrastruktura. U Srbiji, ona skoro da i ne postoji. Ako hoćeš u strogo anarho-kapitalističkom smislu, osiguranje kvaliteta može da bude povereno i nezavisnim privatnim agencijama, kao što je slučaj sa rejting agencijama na tržištu hartija od vrednosti u SAD. Problem rešen.

I uopšte ne znam za što kod tebe sto mu gromova sve mora da bude pitanje života ili smrti. Ako nisi sa nama, onda si protiv nas!? Ili ako nisi anarho-kapitalista, onda si feminizirani komunista ili tako nešto :-)

perica said...

Nije baš pitanje života i smrti ali jeste pitanje da li individua donosi svoje odluke o svom životu i svojini. Tu posotie samo dve mogućnosti: ili je neko silom sprečio čoveka da donosi svoje odluke ili nije. Ako nije, nema ništa dalje, svako brine svoje brige. Ako je došlo do prinude, onda ima milion načina da se pljačka uvije u oblande prevare. Onda možemo do sudnjeg dana da raspravljamo koja je nametnuta šema bolja ili gora. Ali je rasprava bespredmetna za svakog ko želi svoje odluke da donosi za sebe.
Na primer rasprava o odgovarajućoj kvadraturi. Šta se to tebe smatra? Ako se radi o privatnom fakultetu, to je stvar između studenata i dekana tog fakulteta. Njihove privatne odluke hoće li sarađivati pod datim uslovima ili neće. Na državnom fakultetu to je naravno stvar oko koje se protuve iz političkih partija cenjkaju a struka (ti?) iznosi svoja učena mišljenja, koja nikoga ne zanimaju jer su irelevantna, ključno je političarsko cenjkanje.
Tržište naravno jeste svemoguće - jer tržište je nesputana ljudska kreativnost i želja za udobnim životom. Tržište je jedini način da se stvori i katalaktička infrastruktura, neće je stvoriti država. Naprotiv, država može samo da sprečava stvaranje katalaktičke infrastrukture.
Nezavisne privatne agencije nisu više nezavisne privatne agencije ako ih država angažuje da stručno sprovedu ograničenja slobodnog tržišta koja potom država nameće. Onda su samo maska za komunizam i to jeste "problem rešen" ali ne za nas nego za državu. Oćete privatno? Evo vam privatno! Jedino što je to privatno kao što su i tajkuni privatni preduzetnici. Državni organi bre!
To je pitanje za koje kažeš da te zanima - način kako se dolazi do idealnog stanja. Dozvoli da ti predložim literaturu - How and how not to desocialize, Marej Rotbard. In a nutshell - ukidaj ograničenja i prinudu, nemoj da njihovo nametanje poveravaš stručnim privatnicima za račun države. To nije korak ka slobodi, to je porobljavanje drugim sredstvima. Desocijalizacija ne može na prevaru, iz potaje. Mora da bude jasno i glasno rečeno - nećemo komunizam u obrazovanju.
Znači: hoćemo deregulaciju obrazovne delatnosti, da pustimo ljude da se obrazuju kako hoće, to je njihova stvar. Hoćemo oročenu privatizaciju državnih škola. Znači, državne škole da mogu da počnu da naplaćuju školovanje, a svake godine da primaju po 20% manje para. Za 5 godina se samofinansiraju ili se u međuvremenu rastaju jer ionako nisu u stanju da rade. Kad se to završi, prodaj državne objekte (zgrade škola) onom ko ponudi najviše.
To je put ka desocijalizaciji obrazovanja, ukidanju obrazovnog komunizma, a ne ovo uvlačenje privatnih škola u državu koje ti zagovaraš. Ako te stvarno zanima da iz katastrofalnog dođeš u idealno stanje.

Saša said...

"Tržište je jedini način da se stvori i katalaktička infrastruktura, neće je stvoriti država. Naprotiv, država može samo da sprečava stvaranje katalaktičke infrastrukture".

Hm, ubedio si me. Međutim, kako država nema samoubilački nagon, ona neće sama sebe ukinuti. Takođe, pošto su ljudi, zahvaljujući blagodetima demokratije, etatizma i egalitarizma, postali infantilni, revolucija tu neće pomoći. Jednostvano nema dovoljno zainteresovanih. Šta preostaje? Korak po korak demontirati državni aparat, uspostavljanjem nove i jačanjem postojeće katalaktičke infrastrukture. Koncept vaučerizacije o kome govorim bi trebalo da igra tu ulogu, odnosno da bude samo jedan korak u nizu postepene demontaže državnog aparata. Treba ljudima pokazati, delima, a ne rečima, da katalaksija može da funkcioniše. I zato ponekad treba pribegavati taktici trojanskog konja. Znam ja šta je najbolje rešenje, ali problem je što ljudi jednostavno nisu zainteresovani za tako nešto. Kad im kažeš potpuna privatizacija obrazovanja, dobićeš verovatno ulične nerede. Kad im kažeš vaučeri - koje možeš da potrošiš u obrazovnoj instituciji po svom izboru (državnoj ili privatnoj) - to bi već možda moglo da prođe.

Saša said...

Dalje, vaučeri ne mogu biti nikako korak nazad u kontekstu unapređenja kvaliteta obrazovanja. Mogu biti samo korak napred. Veće koristi bi se naravno ostvarile privatizacijom, to nikad nisam ni porekao, ali dok do toga ne dođe ostaje izbor između: 1) statusa kvo i 2) vaučerizacije. Biram vaučerizaciju, zbog onih koji se vaučerizaciji protive iz sasvim pogrešnih razloga. Tu pre svega mislim na Medojevića i njemu slične stručnjake.

perica said...
This comment has been removed by the author.
perica said...

Ajde da predložim nešto drugo a ti da mi kažeš šta misliš.
Poznat ti je pojam secesije, u međunarodno-pravnom smislu. Walter Block govori o secesiji individua od komunističkih šema savremenih država - obrazovne, penzione, medicinske. Mislim da već ima dosta studenata koji si se faktički izjasnili ZA obrazovnu secesiju - to su oni koji ne studiraju na državnim fakultetima. Ogroman broj ljudi su takođe pristalice medicinske secesije od državne medicine. Znači definitivno ima zaintersovanih za parcijalnu secesiju. Oni faktički uspostavljaju katakaktičke strukture za zadovoljavanje određenih potreba. Oni delima, a ne rečima, pokazuju da katalaksija može da funkcioniše. Znači, u pravu si kad kažeš da je vrlo malo ljudi ubeđeno da katalaksija može da funkcioniše u svemu (to su anarhokapitalisti), ali stoji da je vrlo veliki broj ljudi ubeđen da katalaksija može da funkcioniše bar u nečemu, neko misli u medicini, neko misli u obrazovanju, neko u penzionom osiguranju, itd.
Kako bi bilo da za pristalice medicinske katalaksije tražimo obeštećenje od države za nepotrebno naplaćeno zdravstveno osiguranje? Matematika je prosta, ukupnu državnu potrošnju na zdravstveno osiguranje podeli sa brojem stanovnika i onima koji se odreknu državne medicine isplati taj iznos. Ili zadrži neki mali deo za hitnu pomoć. Čovek lepo dobije svoje medicinske pare nazad i vrati knjižicu državi, pa se leči privatno. Akt medicinske secesije iliti otcepljenja. Mislim da tebi ne moram da dokazujem pravednost ovog postupka. Misliš li da bi takav zahtev mogao da prođe? Jasno mi je da je ovo zahtev manjine, a da se na radaru države vide samo nacionalne i verske manjine. Možda bi mogli da se organizujemo kao individualistička verska zajednica i da tražimo zaštitu prava na poštovanje naših verskih ubeđenja?

Saša said...
This comment has been removed by the author.
Saša said...

Prvi bih pristupio aktu medicinske secesije ili otcepljenja. Samo problem je što država, zahvaljujući monopolu agresivne sile, to ne dozvoljava. Ne dozvoljava u smislu da si ti i dalje obavezan da plaćaš porez za te potrebe, a uopšte ne koristiš njihove usluge. To mi je još u osnovnoj školi bila misterija. Zašto ne dozvoliti ljudima da ne plaćaju određene poreze, ako se oni zauzvrat odreknu korištenja usluga koje se tim porezima finansiraju? Vrlo jednostavno. Kontrola kontrole radi. Mada čini mi se da stege polako labave...ili sam to pomešao sa tranzicijom iz centralno-planske u tržišnu privredu. Bilo kako bilo, cenim da će to u skorije vreme biti izvodljivo.

"Možda bi mogli da se organizujemo kao individualistička verska zajednica i da tražimo zaštitu prava na poštovanje naših verskih ubeđenja?"

Neće moći. Čini mi se da je država standardizovala i tu oblast. Moraju se određeni kriterijumi ispuniti, a i tada bi morali da platimo porez ili da idemo u zatvor! Sloboda izbora prema demokratskim kriterijumima.

perica said...

To za versku zajednicu je verovatno neizvodljivo.
Ali vidi: ne radi se o neplaćanju poreza - mi bi plaćali porez isto kao sada, PDV, doprinose, akcize, carine, sve. Ali bi nam se refundirao novac od neiskorišćenih usluga. To je vrlo mali novac, jer najveći deo šugavih državnih usluga i dalje koristimo, kako-tako. Zahtevi za transparentnost države idu nam na ruku - državi je teže da potroši gomilu para na državnu medicinu a da tvrdi da je potrošeno malo, odstupanje nije preveliko. Znači neka realistična refundacija je izvodljiva. Na prvi pogled šema ne miriše na anarhizam kao privatizacija. Ali praktično svako bi se od nečega državnog rado otcepio. Čak u početku ne mora da bude potpuno otcepljenje: od medicine ostaje hitna pomoć, od obrazovanja ostaje recimo prva četiri razreda osnovne škole, od penzija ostaje davanje za penziona primanja npr. 100evra mesečno za sve.
Jasno mi je da komunjare neće da podrže ovo, ali bi čini mi se proponenti tržišta i slobode pre trebalo ovako nešto da traže nego vaučere. Ovo nisu fundamentalistički zahtevi za generalnu privatizaciju i brzu deetatizaciju, već sasvim razložni zahtevi za refundaciju novca datog za uslugu koju nisam koristio. Nisam ja protiv državnih škola, nedaobog, nego mi baš nešto odgovara da mi dete ide u privatnu, pa kad već nije u državnoj da mi se vrati što sam greškom platio. Vrlo umereno.
Hm?

perica said...

Refundacija kao mehanizam već funkcioniše, kao deo sistema PDVa. Što si platio više, vraća ti se, samo da dokažeš da je višak, da nisi koristio uslugu. Dokazuješ tako što vratiš zdravstvenu knjižicu, pokažeš detinju školsku knjižicu privatne škole, ili polisu privatnog penzionog osiguranja i tražiš refundaciju skoro celog iznosa koji ti je naplaćen na ime dotične usluge države.
Kako se to standardno zove na državogovoru? Povraćaj poreza?

Saša said...

Mislim da je koncept povraćaja poreza/secesije itekako vredan razmišljanja i razrade. Ako se ispostavi u radu koji pišem da su Fridmanovi vaučeri neodrživi, a to ne mogu 100% znati dok ne završim istraživanje, možda koncept secije predstavim kao održivo rešenje? U tom slučaju, imaću golem problem sa objavljivanjem rada :-)

perica said...

Onaj kome nije do brainstorminga, može posle Friedmana da prelista Rothbarda, How and how not to desocialize http://www.lewrockwell.com/rothbard/rothbard143.html, i more to the point http://www.lewrockwell.com/rothbard/rothbard201.html, kao i Blocka, Secession http://www.lewrockwell.com/block/block18.html.

Vaučeri (tu je Saša u pravu) na kratak rok mogu da podignu kvalitet obrazovnih usluga, jer daju mogućnost izbora. Ali na dugi rok, pošto se povećava regulisanost obrazovnih usluga i sve vraća pod državnu kontrolu, vaučeri smanjuju profitabilnost obrazovanja i zato najbolji ponuđači obrazovnih usluga odlaze. Potrošači mogu da izaberu najbolje ali sa vremenom, najbolji su sve gori. Opšti kvalitet obrazovnih usluga pada na dugi rok, neizbežno. A povrh toga sve je došlo pod čvrstu kontrolu države jer sve škole glavne pare dobijaju od države. Vrlo je nesrećna okolnost što se prvo pojavljuju pozitivni efekti, a kad se pojave negativni već je kasno, novi sistem je već uhvatio koren. To je česta pojava sa nasilnim uvođenjem državnih usluga, na primer državnog penzionog osiguranja, zdravstva, školstva. Na početku se pozitivni efekti i udobnosti pojavljuju kao dar sa neba, da bi se loše posledice u punoj snazi pokazale kad je sistem već izgrađen i specijalni interesi dobro organizovani. Grešku je lako napraviti a teško ispraviti.

Evo još malo brainstorminga na temu povraćaja poreza.
Za motivisanost ljudi koji imaju sklonost da probaju katalaktičke (privatne) usluge primarna je cena i kvalitet. Kvalitet privatnih usluga po definiciji je bolji od državnih jer loši privatnici propadaju a loše državne usluge dobijaju još para, "da se restrukturiraju". To je glavni razlog privlačnosti privatnih usluga. Cena je problem, jer po sadašnjem očigledno neprihvatljivom sistemu očajne državne usluge prvo plaćamo a posle ih takve šugave koristimo ili kupimo privatne tako da dvaput plaćamo za jednu uslugu. Kako da se ova zapanjujuća nelogičnost otkloni? Nije izvodljivo da se ne naplati deo poreza za državno školstvo, kao što nije izvodljivo da se PDV naplati samo na dodatu vrednost. PDV se naplaćuje na ceo iznos, a kad se ispostave troškovi, vidi se kolika je zaista dodata vrednost i višak naplaćenog poreza se vraća. Isti mehanizam se sasvim lako može primeniti na neiskorišćene državne usluge. Svakom bi trebalo da je očigledno da, ako država nema pravo na ceo uplaćeni iznos PDVa, onda nema pravo ni na ceo uplaćeni iznos ako ne koristim sve njene usluge. Zašto da plaćam ono što ne koristim? Znači, centralni problem je odrediti koliko mi država duguje po osnovu naplaćenih a ne iskorišćenih usluga. Recimo da imam dete za osnovnu školu. Dete ide u privatnu osnovnu školu koju ja plaćam. Ali moje dete ne ide u državnu osnovnu školu koju sam već platio. Koliko sam platio? Ne se znae. Ali se može izračunati koliko dece ima u osnovnim školama u Srbiji i koliko je država potrošila para na osnovne škole, znači podeli se potrošeni iznos sa brojem dece i dobije se koliko država prosečno troši po detetu u osnovnoj školi. Na taj iznos imam pravo, ne u bonovima ili nekakvim buđonima, nego u dinarima. Pogrešno uplaćeno, dokazujem to nekakvim uverenjem iz škole, uzmem pare i platim privatnoj školi. Ili, ako neću da se lečim u državnim domovima zdravlja i bolnicama, nego plaćam lečenje u privatnim, ili kupujem privatno zdravstveno osiguranje - nemam državnu zdravstvenu knjižicu. Nemoguće je tačno utvrditi iznos koji od mene država uzme na ime zdravstvenog osiguranja, ali je moguće odrediti koliko prosečno na to troši - koliki deo budžeta ide u zdravstvo? Podeli sa brojem stanovnika i moj deo mi vrati jer nisam koristio državno osiguranje. Možda nije u dinar tačno ali nisam cepidlaka, tačno je plus minus 10%, ako ne lažu oko budžeta.
A tu je pritisak za transparentnost sve veći, revizija će biti sve kvalitetnija i potpunija i znaće se koliko koštaju državni dinosaurusi koji nude šugave usluge.

perica said...

Za uvodljivost ovog sistema povraćaja poreza značajne su dve stvari: koliko se ljudi može pridobiti za ovo i kako se može neutralisati otpor države.
Praktično svi ljudi izbegli bi korišćenje bar nekih državnih usluga. Znači čak i ne moramo da idemo sa pozicija manjinskih ljudskih prava. Ogromna većina želi da se bar u nečemu odvoji od države. Ključno je da se ne odlučuje po pojedinim uslugama već da se sve uveže i da demokratsko odlučivanje bude an gro - da li država ima pravo da nam naplati neiskorišćene usluge? Naravno da nema, to je jasno i mamlazu. Takoreći - nacionalni konsenzus. Pošto je prekomplikovano ne naplatiti državne usluge, jer je praktično nemoguće utvrditi koliko ko daje za koju državnu uslugu, radićemo povraćaj poreza. Presedan već postoji kod PDVa i radi savršeno pa nema razloga da se i ovde ne primeni. Znači onom ko dokaže da ne koristi određenu državnu uslugu država isplaćuje prosečan svoj trošak za tu uslugu per capita. Ovo ćemo smatrati dovoljno dobrom aproksimacijom pogrešno naplaćenog. Da ovo profunkcioniše zainteresovani su svi privatni ponuđači usluga - privatne klinike, bolnice, stomatolozi, privatni vrtići, škole, fakulteti, privatni penzioni fondovi, itd, jer će njihovi korisnici imati više para da kod njih ostave. Zainteresovani su i svi njihovi sadašnji korisnici, koji već plaćaju privatne usluge nakon što su platili i državne koje ne koriste. Njima će se cena tih usluga sasvim sigurno smanjiti. Tu su i potencijalni korisnici privatnih usluga, kojima su se smučile šugave državne usluge ali nisu u stanju da plate privatne iako bi to hteli. Slutim da je to popriličan broj. Možda svi? Verovatno svi, bar za neke državne usluge. Kad se priča o povraćaju poreza za medicinske usluge, državni lekari su sasvim sigurno protiv, svi ostali za povraćaj. Kad se odlučuje o obrazovanju, državni nastavnici i profesori su protiv, svi ostali su za povraćaj. Sad se nešto mislim, ako se glasa generalno za povraćaj, dosta ljudi radi u državi, možda svako prepozna sebe i glasa protiv da bi sačuvao posao. Možda baš i treba da idemo na glasanje usluga po usluga, jer su za privatnu medicinu svi osim državnih lekara. Razvalićemo državu sistemom zavadi pa vladaj. To!

A održivost?
Kratkoročni efekti - Porašće količina para koja je na raspolaganju građanima a smanjiće se količina para kojim raspolaže država. Povećaće se broj korisnika privatnih usluga, smanjiće se broj državnih učenika, pacijenata, penzionera. Ljudi idu tamo gde je kvalitet. Konkurencija funkcioniše, pojavljuje se više privatnih ponuđača usluga. Odmah se smanjuje porez - jer se deo oduzetog bogatstva vraća vlasnicima.
Dugoročni efekti - Pošto sa vremenom opada broj korisnika državnih usluga, sve je manja potrošnja i sve manji budžet za školstvo, zdravstvo, penzije. Državni lekari i profesori prelaze da rade kod u privatnim klinikama i školama. Ako država drži visok budžet za ove usluge, dosta para mora da vrati onima koji traže povraćaj i koriste privatne. Ako ga snižava, najbolji lekari i profesori odlaze kod privatnika i kvalitet državne usluge dalje pada i još više korisnika prelazi na privatne usluge. Iznos državne potrošnje na ove usluge je sa vremenom sve manji, sve je manji iznos povraćaja ali su sve manji i doprinosi za zdravstveno i penziono osiguranje. So far so good. Međutim, kad se jednom ukine državno školstvo, nema više šta da se refundira a ukupan nivo poreza (za doprinose je lakše) nije nužno manji nego što je bio. Kako da sprečimo da država iskoristi ovaj proces da postepeno ukine svoje šugave obrazovne usluge a da nivo poreza ostane isti? Ovde brainstorm ne pomaže, mora neko stručniji da pomogne. Znači treba razdvojito ono što ide iz poreza i ono što ide iz doprinosa.

Saša said...

Perice,

misil da je koncept povraćaja poreza itekako održiv. Međutim, postoji latentna opasnost da država poveća administrativni aparat pravdajući se kompleksnošću procedura za povraćaj poreza. Kako se sticajem oklonsti, zbog prirode posla, bavim i primenom IT u upravljanju organizacijama, mislim da bi taj problem možda mogao biti rešen transparentnošću koju donose informacioni sistemi zasnovani na IT, a posebno na internetu, ekstranetu i intranetu. "Digitilazicija" državne uprave bi mogla da bude ključ za utvrđivanje preciznog iznosa po osnovu povraćaja poreza. U početku, glavni udar bi trebao da bude na državnom zdravstvu i obrazovanju, a penziono osiguranje bi jednostavno trebalo da bude privatizovano u potpunosti. Država nema tu šta da traži i mislim da tu ne bi trebalo da bude problema, barem kod mlađe populacije. Ovako na prvi pogled, čini mi se da je koncept povraćaja bolja ideja od vaučerizacije. Bilo bi dobro da čujemo još nečije mišljenje.

perica said...

Bilo bi odlično da neko nešto kaže povodom refundacije. Baš me zanima.
BTW, o sadašnjem stanju u vezi problema utvrđivanja obima državne potrošnje na medicinske usluge piše Borislav Ristić u članku Mediji i zdravstvo, na Katalaksiji. Read and weep!(http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=339&Itemid=33).