Pages

16 December 2009

Uzroci finansijske krize, 2

Evo i drugog i poslednjeg dela - prvi, ko nije video, je u postu odmah ispod.


Polovina svih kredita odmah otpada na državna, odnosno kvazi-državna preduzeća Freddie Mac i Fannie Mae. Kad je kriza izbila Fannie i Freddie su prvi bankrotirali ali ih je država onda finansijski podržala. Oni su držali MBS po političkim instrukcijama i aktivno podsticali banke da pojačaju davanje tih kredita. Senatori kao što su Barney Frank i Chris Dodd su bili među glavnim proponentima ove aktivnosti, u sklopu politike „priuštivog stanovanja“. Ali situacija je tu jasna i ne previše interesantna – znamo da su Fannie i Freddie kvazidržavne firme koje su to radile iz političkih razloga. Mnogo interesantnije pitanje je zašto su privatne komercijalne i investicione banke držale drugu polovinu ovih, ispostaviće se jako rizičnih obveznica? Kako to da privatne banke nisu videle opasnost?

Za razliku od ostalih stvari u vezi ove krize, koje su komplikovane ali u suštini jasne, ovo je zagonetka koje zahteva nagađanje. Postoje dva respektabilna mišljenja o tome. Jedno, čiji je glavni zagovornik Jeffrey Friedman, kaže da je mnogostrana regulacija stvorila takvu konfuziju da na kraju ni privatni ulagači nisu znali šta tačno kupuju. Drugo je Charlesa Calomirisa, koji kaže da je sistem podsticaja bio takav da menadžeri fondova nisu imali mnogo razloga da brinu o tome šta tačno kupuju. Vidimo da u osnovi obe verzije objašnjenja stoji suvišna državna regulacija kao konačni uzrok. Ali pre nego što stignemo do suptilnijih razlika između njih potrebno je razjansiti još neke stvari.

Rejting agencije, opšte je poznato, su redovno davale MBS obveznicama najbolji AAA ili AA rejting. Ove rejting agencije se sa pravom zovu agencije a ne firme, jer su produžena ruka države. One, kao i Fannie i Freddie, jesu u privatnom vlasnitvu, ali je 1970-ih trima od njih, Standard & Poor’s, Moody and Fitch, dodeljen poseban status. Tada su one postale „Nacionalno priznate rejting agencije“, tako da je rejting koje one dodeljuju zvanično korišten za regulaciju i imao snagu zakona. (Kada je to urađeno, kao razlog je citirano to što bi se u suprotnom, ako država ne odredi ko je nadležan, pojavile druge firme koje bi davale rejting po potrebi. Poslednih godinu-dve još agencija je dobilo ovu licencu; one međutim nisu bile u igri kada su osnovi za krizu stvoreni.) Sa jedne strane rejting agancije su imale oligopol; sa druge, rejting je bio obavezan, jer ga je regulacija zahtevala. Prema tome, ove tri agencije imale su garantovan prihod koji uopšte nije zavisio od kvaliteta rejtinga. I rejting sam po sebi je postepeno izgubio prvobitni smisao i postao ništa više nego birokratska zavrzlama. Štaviše, Security and Exchange Commission, glavni regulator finansijskih tržišta, je u jednom trenutku zabranila takozvani „notching“ -- ili miniranje rejtinga jedne agencije od strane druge. Dakle ako je Moody dao A rejting nečemu, Fitch ga nije mogao smanjiti na recimo BBB!

Dodeljivanje rejtinga od strane ovih agencije je posebno važno u kontekstu ukupne bankarske regulacije. Banke i fondovi mogu držati hartije od vrednosti određenog rizika u određenom procentu. Sve je to propisano detaljnim regulatornim pravilima, a za merilo rizika uzima se rejting dodeljen od strane ove tri agencije. I bankarska regulacija je ključni razlog zbog čega su komercijalne banke držale MBS. Da podsetim, banke su prodavale hipotekarne kredite kupcima kao što su Fannie, Freddie i neke privatne investicione banke. Zašto su onda te iste banke koje su prodavale kredite kupovale MBS, koje su bile ništa drugo nego isti ti krediti samo drugačije zapakovani? Moguće je zato što su MBS sadržale teritorijski diverzifikovane kredite, koji su onda bili percepirani kao sigurniji, imuniji na pad cena nekretninta. Ali to nije pravi razlog, jer najveće banke svejedno imaju filijale svuda i daju kredite širom zemlje. Razlog je regulatorne prirode.

Bazelski standardi su međunarodni bankarski standardi koji regulišu kapitalnu adekvatnost banaka. Osnovno pravilo je da banka mora držati kapital u iznosu od minimum 8% od aktive ponderisane rizikom. Razne vrste aktive se po ovom pravilu ponderišu različitim nivoima rizika. Tako se keš, zlato i državne obveznice zemalja OECD smatraju nultim rizikom, odnosno ponderišu se sa 100% ili jednostavnije 1; obveznice drugih zemalja nose rizik od 20%, odnosno ponderišu se sa 0.8; hipotekarni krediti nose rizik od 50% i ponderišu sa 0.5; obični komercijalni krediti imaju rizik od 100% i njihov ponder je 0. Da bi zadovoljili bazelski kriterijum, ako imate $8 miliona kapitala, vi možete imati $100m keša ili zlata (100 x 1 = 100, znači 8 miliona kapitala je 8% kapitalne adekvatnosti) ili $125m (125x0.8=100) državnih obveznica, ili $200m (200x0.5=100) hipotekarnih kredita.

Bazelski standardi su međunarodni, ali detalje njihove primene specifikuje nacionalni regulator. U Americi, pravilo je bilo ovakvo: dok hipotekarni krediti imaju rizik od 50% (ponder 0.5), MBS koje drže Fannie i Freddie su manje rizični od hipoteka i imaju rizik od 20% (ponder 0.8). Štaviše, od 2002. je uvedeno još jedno, ključno pravilo za ovu krizu: MBS koje nose rejting AAA ili AA od strane licenciranih rejting agencija, takođe imaju rizik od samo 20%.

Dakle regulatorna pravila su bila takva da se bankama isplati da prodaju svoje kredite, i onda ih ponovo kupuju u vidu MBS. MBS nosi sličan prihod, ali veći regulatorni ponder od kredita koju su sadržani u njima, čime banke ispunjavaju uslove kapitalne adekvatnosti. Zato je vršena sekjuritizacija. Zato su krediti konvertovani u MBS. Ako se pogledaju podaci, vidi se da je sekjuritizacija kod privatnih banaka krenula tada, posle uvođenja ovog pravila (zvanog „recourse rule“), 2002. godine.

Kriza ne bi dobila ovakve razmere da su MBS bile ograničene na investicione banke. Ali komercijalne banke su ih takođe držale, videli smo zbog čega. Sekjuritizacija je odgovor na regulaciju rizika i dodeljivanje odgovarajćih pondera. Još važnije, niko se 2002. godine nije bunio zbog ovog pravila, ono je prošlo nezapaženo. I realno, malo ko je mogao bilo šta predvideti. I bankari i regulatori su MBS smatrali sigurnim i dodeljivanje većeg pondera njima nije bilo posebno skandalozno. Ali cela poenta ove priče o krizi je da i naizgled smislena regulacija stvara posledice koje uopšte ne možemo predvideti.

Sada dolazimo do možda najkontroverzije hipoteze u priči, a to je da su banke iskreno verovale u AAA rejting MBS. Komercijalne banke su vršile sekjuritizaciju da bi ispunile uslove kapitalne adekvatnosti, ali nisu morale. Mogle su potpuno izbeći MBS i zadovoljiti kriterijume adekvatnosti i držanjem aktive koja donosi manji prihod ali je sigurnija. Kad su prodavale kredite, mogle su tim novcem kupiti super sigurne državne obveznice sa manjim prihodom, umesto MBS sa većim. To je sada lako reći ex post facto, ali tada prosto niko nije to video. Opšta poslovna klima je bila odlična, a rejting agencije i same imaju dugu tradiciju i niko nije sumnjao u njih.

U ovoj verziji objašnjenja, zasnovanoj na konfuziji i nerazumevanju, postoji crta ograničene racionalnosti tržišnih aktera (verzija Jeffreyja Friedmana). Sveznajući biznismen bi znao da je država dala oligopol rejting agencijama; da je monetarna politika ekspanzivna i da zbog toga cene nekretnina rastu, ali da kad se stvari preokrenu one mogu pasti u celoj zemlji; da će zbog toga i zakonske zaštite zajmoprimaca ljudi napuštati kuće pod hipotekom i prestati da vraćaju kredite; zbog čega će onda vrednost MBS pasti bez obzira na njihov rejting. Sveznajući biznismen je sve to mogao znati, ali jako teško. To sigurno nisu znali regulatori koji su do samog kraja ohrabrivali ulaganje u MBS, niti centralni bankari kao Ben Bernanke koji je mesecima pre krize izjavljivao da su ekonomski fundamenti stabilni. Bilo je nekoliko ljudi koji su videli da kriza dolazi – ogromna većina nije. Ali da tržišni akteri nisu sveznajući nije ništa novo zagovornicima slobodnog tržišta i protivnicima regulacije. Upravo suprotno, tržište je mehanizam borbe protiv neznanja, gde svako može da isprobava svoje ideje o svom trošku. Kada neka ideja radi, onda je i ostali prihvate. Kod regulacije to ne postoji. Pogrešna regulacija ne bude istisnuta sa tržišta kao pogrešna biznis ideja. Ona ostane sve dok ne dovede do katastrofalnih posledica, a čak i tada nije sigurno da će ona biti prepoznata kao pravi uzrok.

Druga verzija objašnjenja zašto su privatne banke kupovale MBS je u sistemu podsticaja u sferi korporativnog upravljanja (Chrales Calomiris). Još od 1930. godine, postoji zakon koji zabranjuje investicionim fondovima da imaju veći procenat kapitala u finansijskim institucijama. Kapital najvećih banaka je toliki da nijedna individua ne može imati ni približno značajno učešće u njima. Pošto ni fondovi ne mogu imati značajno učešće, vlasništvo nad bankama je veoma razvodnjeno. Tu nastaje klasičan problem korporativnog upravljanja, jer kad nema dominantonog vlasnika da ih kontroliše, menadžeri gledaju svoje interese umesto interesa akcionara. U ovom slučaju menadžeri su mogli zarađivati milione dok traje bum i opet ne izgubiti mnogo kad počne kriza.

Druga stvar je regulacija plata menadžera investicionih fondova. Tu je dobro poređenje običnih investicionih fondova sa hedž fondovima. Hedž fondovi su partnerska društva velikih ulagača, koja su zbog toga, za sada, uspevala da izbegnu regulacije koje važe za ostatak finansijskog sektora. Pre dve godine kada je sve izgledalo u redu, glavna finansijska briga je bila kako regulisati hedž fondove, jer su oni navodno veoma rizični ne samo za svoje ulagače nego stvaraju rizik i za sve ostale. Šta se desilo tokom krize? Hedž fondovi su bili jedini koji su preživeli. Oni nisu bili podložni regulaciji kapitalne adekvatnosti i nisu imali potrebe da kupuju mnogo MBS. Takođe, oni su, za razliku od običnih investicionih fondova, bili slobodni da plaćaju svoje menadžere kako hoće. Način koji su po pravilu izabirali bio je prema profitu koji menadžeri ostvare. Menadžeru hedž fonda je garantovano učešće u profitu, ali nema obavezu da učestvuje u gubitku. Razlog za to je, prvo, što su to ulagači koji nisu hteli konzervativna nego rizična ulaganja; da su hteli konzervativna štedeli bi u banci. Drugo, ako menadžera uslovite da mora učestvovati i u gubitku, pitanje je kakvog ćete menadžera naći. Najbolji će otići tamo gde su im uslovi bolji. Hedž fond ulagači su prema tome sami, slobodom ugovaranja, izabrali ovaj metod plaćanja. Nasuprot tome, plaćanje menadžera običnih investicionih fondova bilo je regulisano. Regulacija je glasila da oni, ako hoće da učestvuju u profitu, moraju u jednakoj meri učestvovati i u gubitku fonda. Pošto niko nije hteo da radi po tim pravilima a regulacija nije mogla biti prekršena, fondovi su umesto toga nudili plaćanje kao fiksni procenat ukupnog portfolia. Ali kakve je podsticaje to stvorilo menadžerima? Za razliku od menadžera hedž fonda koji maksimizira profitnu stopu, menadžer investicionog fonda maksimizira ukupan obim svog portfolia, odnosno ulaganja. Menadžer hedž fonda, ako sumnja u mogućnost profitabilnog ulaganja, kaže ulagačima da sačekaju. Menadžer regulisanog investicionog fonda radije ulaže u šta god i ne razmišlja mnogo o tome. Još ako rejting agencije sa licencom i tradicijom kažu da je nešto AAA, zar nije razumnije staviti novac u upotrebu, kupiti MBS i profitirati?

Postoje, međutim, činjenice koje su u suprotnosti sa ovom verzijom. Najveći gubitnici krize nisu ni poreski obveznici ni mali akcionari, nego menadžeri najvećih banaka, koji su po pravilu bili među najvećim akcionarima svojih firmi. Evo bilansa nekih CEO-ova. Richard Fuld iz Lehman Brothersa izgubio je milijardu dolara; Sanford Weil iz Citibanka pola milijarde; Jimmy Cayne iz Bear Sternsa milijardu dolara, pri čemu mu je ostao 61 milion.

Niži menadžeri takođe nisu dobro prošli i izgubili su svoje milione, često uložene u sopstvene fondove. Nedavno je završen sudski proces gde su kriminalnih optužbi oslobođeni menadžeri fondova unutar Bear Sternsa, Ralph Cioffi i Matthew Tannin. Jedan od dokaza odbrane bili su e-mailovi (autentični) koje su ova dvojica slali neposredno pre krize, gde se jedan drugom žale na dežurne širioce panike koji se usuđuju da sumnjaju u nešto tako sigurno kao što su obveznice AAA rejtinga.

Takođe, setimo se da su bazelska pravila u američkoj regulacionoj interpretaciji davala AAA i AA obveznicama isti rizik i ponder. Banke su mogle jednako ispunuti kriterijume ali dodatno zaraditi držeći samo malo rizičnije (i profitabilnije) AA obveznice. Ali nisu – 93% svih problematičnih MBS-ova koje su privatne banke držale bilo je AAA rejtinga. Ovo upućuje na dve stvari: prvo, banke nisu gledale samo profit nego i rizik; drugo, pri oceni rizika oslanjale su se na rejting i verovale da razlika između AAA i AA nešto znači.

Konačno, još uvek nema velikog broja empirijskih istraživanja o ovim događajima, ali jedno koje postoji govori suprotno. Rene Stulz i Rudiger Fahlenbrach su pronašli da menadžeri banaka čiji su podsticaji bili u boljem skladu sa interesima akcionara –menadžeri koji su posedovali veći udeo akcija svojih banaka – nisu bolje dočekali krizu. Čak postoji izvesna korelacija u suprotnom smeru, takve banke su dospele u veći problem.

Na kraju krajeva, nije presudno koja od ove dve verzije bolje opisuje situaciju – u oba slučaja radi se o nizu regulatornih mera koje su u interakciji ili stvorile takvu iskrivljenu sliku stvarnosti koja je navela sve banke na istu grešku, ili iskrivile podsticaje na način koji je naveo sve banke da u isto vreme naprave istu grešku. Pojedinačne greške na tržištu su moguće – ali kad svi prave istu grešku, to je neminovno posledica nekih uniformnih pravila koja važe za sve. Još važnije, malo koja od ovih regulacija je bila percipirana kao posebno opasna, najvećem broju ljudi sve su delovale smisleno. Ali zajedno, one su bile pogubne. I sve to samo kada se govori o onoj polovini krize koja se povezuje sa privatnim sektorom; jer krivica za drugu polovina pripada ekskluzivno državnim firmama Fannie Mae i Freddie Mac koje su sprovodile političke ciljeve.

Prvo što bi iz ove krize trebalo da naučimo je kolimo malo znamo o mogućim posledicama regulatornih mera. Ne zato što su regulatori nekompetentni ili zato što su političari sebični, nego zato što su ekonomske interakcije složene do te mere da niko ne može znati šta će se iz čega izroditi. Lek za to je dehomogenizacija tržišnog ponašanja – pustiti firme, banke i pojedince da sami sebe regulišu da bi opstali na tržištu. Tako se dobra poslovna praksa izdvaja, a loša nestaje. Nasuprot tome, regulacija homogenizuje ponašanje – kada se neka praksa uspostavi centralizovanom regulacijom, moguća greška se nameće svima. Regulacija sprečava takmičenje poslovnih praksi.

Politički odgovori na krizu o kojima se u Evropi i Americi danas raspravlja, nažalost, ne uzimaju u obzir ništa od ovih činjenica. Kao rešenje se sprema dodatna regulacija, iako je regulacija – a videli smo do kog nivoa je ovaj sektor bio sa raznih strana regulisan – na prvom mestu izazvala krizu. Govori se o daljem regulisanju plata menadžera, iako jedina studija koja postoji pokazuje da to nije igralo ulogu, i iako je slučaj sa hedž fondovima pokazao čak suprotno. Ako do nove, dodatne regulacije dođe, ona će verovatno sprečiti nastanak nove ovakve krize u dogledno vreme. Ali ako sudimo po iskustvu koje sada imamo, ono što neće sprečiti nego, naprotiv, proizvesti, je nastanak novih, potpuno nepredvidivih posledica, koje će stvoriti uslove za novu vrstu krize kojoj se sada uopšte ne nadamo. I tako u krug. Nameravane direktne koristi od regulacije je lako videti, a stvarne posledice je teško razlučiti čak i ex post, a nemoguće znati ex ante. Zato se na novu, razumnu regulaciju uvek polakomimo, uopšte ne znajući kakvo smo seme ustvari posejali.

7 comments:

BluesRocker said...

Odličan članak.

Paranoid Android said...

Fantastično. Znam sta ću da linkujem ako negde naletim da tipično sejanje gluposti i logičnih pogrešaka :)

Milorad said...

Super. Svi komplimenti.
P.S. (nova) regulacija mozda nece izazvati novu krizu jer mozda usljed nje nece biti ni novog prosperiteta. Najzamagljenije se vide propustene prilike, sanse i dohotci.

Slaviša Tasić said...

I to je tačno.

Ivan Jankovic said...

Dzaba ti sve to, Antonic je covek to mnogo dopadljivije i lepse objasnio.

http://www.nspm.rs/prikazi/izazovi-globalnog-parazitizma.html

Saša said...

Sve pohvale.

Saša said...

Antonićev tekst je iritantan do bola. Svaka druga rečenica, u najboljem slobističkom maniru, sadrži "у томе су сагласни и Елзесер и Душанић, финансијска олигархија, светски рекеташ, светска мафија", a ovaj potonji u uvodu svog teksta citira čak i Šumpetera. Mislim da sam pretrpio blago oštećenje mozga. Ne preporučujem čitanje. Nikome.