Izuzetak koji potvrđuje pravilo

Ne pada mi na pamet nijedan idiom koji je je manje shvaćen od ovoga. Pogledajte raspravu na internetu, konkretno recimo ovde i ovde. Većina ljudi koristi ovaj idiom upravo u najglupljem mogućem kontektstu:

A: Mi smo najbolji.
B: Čekaj, a Đoka? Pa on je vaš, a loš!
A: Izuzetak koji potvrđuje pravilo.
B: Da, u pravu si. (???)

Nema mnogo veze sa ovim blogom, ali sam pomislio da bi nekome možda bilo zanimljivo da shvati o čemu se zaista radi.

Dakle, "izuzetak koji potvrđuje pravilo" neki pravnici koriste da dodatno ukažu na činjenicu da za da stvari koje nisu izuzete, važi pravilo.

Na primer, ako u zakonu piše "kazna za ubistvo je smrt, osim u slučaju samoodbrane". To znači da, ako se ubistvo nije desilo u samoodbrani, sledi smrtna kazna, bez obzira na ostale okolnosti. Argument je - "Da da je zakonodavac želeo još izuzetaka, naveo bi ih u zakonu. A činjenica da je navedena samoodbrana kao izuzetak, potvrđuje pravilo - smrtna kazna sledi za sve ostale ubice."

Dakle, "izuzetak koji porvrđuje pravilo", NIJE neki misteriozni logičko-filozofski aksiom koji od argumenta PROTIV pravi argument ZA, već se radi o relativno jednostavnom pravnom principu. Evo ovde jednog kraćeg teksta o tome.

Prognoza

Mnogo je lakše predvideti postojanje finansijskog balona nego vreme kada će pući. Za Kinu većina čak i ne misli da je balon, ali ja bih da izađem sa prognozom da se Kini sprema ozbiljan pad. Evo razloga.

1. Racionalno je za ekonomiste da predviđaju slomove. Ako se ništa ne dogodi, prognoza se brzo zaboravi, a ako se slom dogodi, onda postanete prorok. Čak i serijski prognozeri slomova kao Roubini su profitirali od poslednje krize (čija geneza nije imala ništa sa Roubinijevim tajmingom ili scenariom). 

2. Centralna banka Kine je opet podigla stopu obavezne rezerve. To je već sedmi put u poslednjih godinu dana, uz povećanje kamata. Kina je kroz krizu prošla opuštenom monetarnom politikom, ali sada kada inflacija porasla sa tim se mora prestati.

3. Ekonomske krize nastaju usled pogrešne alokacije kapitala. Ako slušate austrijance, pogrešna alokacija sledi iz svake monetarne ekspanzije. Ali u Kini je stvar mnogo gora, banke su velikim delom u državnom vlasništvu i podložne političkim direktivama. Alokacija je ponekad groteskno pogrešna, gradovi duhova i aerodromi bez aviona su obišli internet, ali koliko je još takvih projekata nagomilano proteklih godina?

4. Političko kreditiranje je najverovatnije imalo udela u ublažavanju efekata krize u poslednje dve godine. Pošto je spoljna tražnja presahla, a rukovodstvo htelo da se po svaku cenu nastavi rast, realno je pretpostaviti da su banke intenzivirale kreditiranje ne u profitne nego u "razvojne svrhe" -- izgradnju kapaciteta koji su sve manje potrebni.

5. Kineske vlasti već duže vreme kreditiraju SAD i evropske zemlje i to je bio jedan od faktora visoke tražnje u tim zemljama i velikog kineskog izvoza u njih. Ove zemlje su počele ili će uskoro početi da štede, posebno Evropa. Ni Japan sa 200% GDP javnog duga ne može više da se zadužuje. Istovremeno, SAD i EU su veoma ljute zbog kineske prisilne štednje i niskog juana, a i same su odštampale dosta svojih valuta, što će i evro i dolar držati nisko u odnosu na juan. Zbog svega toga sve su manji izgledi da će se izvozno tržište za Kinu oporaviti, što pogoršava problem suvišnih kapaciteta.

6. Ekonomski slomovi obično nastaju posle dužih perioda rasta, kada istorijske stope rasta ubede ulagače da trendu nema kraja. Nema sumnje da je taj, prvi uslov krize, ovde ispunjen. O Kini se razmišlja kao o Japanu 1989. godine, kao da nikad neće prestati da raste. Kineska ekonomija je trebalo da zajedno sa ostalima oseti pad u poslednje dve godine -- što se to nije dogodilo je možda znak njene snage, ali možda i znak da je bila veštački podstaknuta po političko-bankarskoj liniji. U trenutku kada monetarna ekspanzija prestane, što se radi već neko vreme (vidi tačku 2.), počinje da se plaća cena odlaganja krize.

Kako će krah izgledati? To ne bi bila tipična valutna kriza tipa Argentine ili Indonezije, jer Kina ima visoke devizne rezerve, a kurs nije precenjen nego potcenjen. Verovatniji scenario je pad berze i veliki bankarski problemi zbog nagomilanih loših kredita. Ako se to pokrije štampanjem para može doći do dodatnog bega iz juana, mada zbog kontrole tokova kapitala u Kini to ne bi trebalo da bude veliki problem (većina stranog kapitala su fiksna ulaganja). Alternativno, može biti samo mekog prizemljenja poput onoga u Japanu -- ali ne znamo da li je to bolje, jer dok su se Argentina i Indonezija oporavile, Japan dvadeset godina stagnira.

Za razliku od drugih zemalja, u bilo kom scenariju još zanimljiva stvar od ekonomije biće političke posledice.

Friedman monetarni socijalista

Kaže ovaj poznati ekonomista:

What did I mean here when I said that Milton Friedman was on the same side of the divide as Keynes, and the other side from people like Ron Paul? I meant that Friedman-type monetarism was technocratic, not moralistic; he advocated a constant growth rate of the money supply on the basis that it works better than activist policy, not on the grounds that printing money is confiscation.

In fact, Friedman was in favor of printing money. He wanted to stabilize broad monetary aggregates like M2, not the monetary base (which is the stuff the Fed actually prints). His criticism of the Fed during the Depression was that it didn’t do enough to prevent a fall in M2 — that is, that it didn’t print enough money. He was all for devaluation as a way to get prices and wages in line. And he pretty clearly favored quantitative easing.

It says something about the times we’re in that Milton Friedman now looks left-of-center, at least on monetary issues.

Reforma reforme pravosuđa

Pogledajte apel vodećih domaćih pravnika.

To je suprotno svakoj ideji prava. I elementarnoj pravnoj sigurnosti. I ideji podele vlasti. To je potiranje pravnovaljane volje pojedinaca retroaktivnom neustavnom kolektivnom voljom zakonodavca. To je svemoć zakonodavca, tj. samovolja, suprotnost mogućnosti konstituisanja Srbije kao moderne pravne države vladavine prava. To je negiranje osnovnih individualnih prava - između ostalog, prava na efektivni pravni lek - i osnovnih principa - između ostalih, zabrane retroaktivnosti koja ugrožava pravnu sigurnost.

Ne razumem baš sve. Ali, evo jednog ad hominem argumenta - ako su se oko nečega složili Vodinelići i Kosta Čavoški,  verovatno je tačno to što piše. Što mi reče jedan moj kolega ovim povodom "Ne kune majka sina kad se kocka, već kad počne da se vadi."

Jadna kandidatura

Nadamo se da ćemo da postanemo kandidati, a kršimo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Član 36. sporazuma kaže (tzv. standstill klauzula):

Od dana stupanja na snagu ovog sporazuma, u trgovini između Zajednice i Srbije neće biti uvedene nove carine na uvoz ili izvoz ili dažbine koje imaju isto dejstvo, niti će one koje se već primenjuju biti povećavane.

Dakle, nadamo se da ćemo da postanemo kandidati, a ne samo da nismo uhapsili Mladića (zašta još možda nekoga i možemo da ubedimo da hoćemo, ali ne znamo kako) već i direktno kršimo sporazum do kog smo jedva došli. Stranke koje su tada bile spremne da sruše vladu zbog ovog sporazuma (setite se da je tadašnja vlada zbog toga pala), danas krše taj sporazum bez ikakvih problema.

Heritage indeks 2011

Novi indeks ekonomskih sloboda Heritage fondacije. Neoliberalna Srbija je na 101. mestu, a u Evropi 38. od 43 zemlje.

Iznenađuje me što posle prošlogodišnjih reakcija na krizu nema mnogo većih promena na listi. Recimo SAD je još uvek u prvih deset, kao da se fiskalni stimulusi i nova finansijska regulacija nikad nisu desili.

Deo problema izgleda da je u obuhvatanju fiskalnih prihoda i državne potrošnje, procentualno prema GDP-u. Ako je zemlja imala dublju krizu, potrošnja je kao udeo u GDP porasla čak i ako su praktikovane mere štednje. Na primer Latvija (ja sam da se na srpskom prekrsti ime te zemlje u Latvija, kako i sami sebe zovu), je brutalno štedela, ali je zbog oštrog pada GDP-a pala na listi fiskalnih sloboda i državne potrošnje. Sa druge strane, lista ne sankcioniše budžetski deficit pa je ispalo da su zemlje kao SAD popravile poreski rejting, iako sadašnji deficit znači buduće poreze.

Red Guy Blue Guy

Pre izvesnog vremena je Internet zaražen "Red Guy Blue Guy" memom. Evo jedne od zanimljivijih slika, a još mnogo sličnih možete naći ovde.

Neki PISA rezultati

Baza podataka o PISA istraživanju je odlična. Evo nekoliko nalaza na koje sam, manje-više slučajno, naleteo.

Recimo, jedno pitanje je "koliko često komunicirate email-om sa ostalim đacima?" Očekujete, jel da, da oni koji više komuniciraju mejlom imaju bolje rezultate na PISA testu? Evo prosečnih rezultata za OECD zemlje.

Zanimljivo je videti i kako su procentualno raspoređeni odgovori na ovo pitanje - 41,5%, 22,5%, 20,1% i 13,5%. Najniži procenat odgovora "nikada" ima Katar sa oko 21,5%, a najviši ima, verovali ili ne, Finska, sa oko 70%. Zanimljivo, jel da?

Nekoliko podataka za Srbiju. Po PISI, 76% učenika ima i koristi kompjuter, još 6% ima, ali  ne koristi i nekih 16% nema kompjuter (razlika do 100% su nedostajući odgovori). Što se Interneta tiče, oko 60% ima i koristi Internet, oko 6% ima, ali ne koristi, a 32% nema pristup Internetu.

Hajde da pogledamo korelaciju između igranja single player igrica (pošto postoji posebno pitanje za online igrice koje zahtevaju saradnju). Evo rezultata:

Dakle, ograničeno igranje je KORELISANO sa boljim uspehom u svim predmetima, a svakodnevno igranje sa lošijim uspehom.

Ponovo naglašavam KORELISANO. Ovo ne znači da ograničeno igranje igrica nije štetno, ili da preterano igranje jeste štetno. Ako mene pitanje, ovo znači da TIP DETETA koji se igra svakodnevno, u proseku nije dobar tip deteta za školu - čak i ako mu se igranje igrica zabrani, to ne znači da će on onda da počne da uči. Možda će da počne više da gleda TV, ko zna. Isto tako, ne vredi decu terati da se igraju po malo, teško će im to pomoći da poprave uspeh u školi.

Zanimljivo je i ovo - odgovor na pitanje "Koliko vremena dnevno provedeš čitajući stvari iz zadovoljstva?"

Deluje da, što dete više čita iz zadovoljstva, učinak na ocenu čitanja postoji, dok je kod matematike i nauke vrlo ograničen. Ali, ponovo, ja ne mislim da ovo znači da dete koje više čita iz zadovoljstva ZBOG TOGA ima bolje rezultate. Jednostavno, deca koja uopšte čitaju iz zadovoljstva su deca koja su bolja u školi. Inače, raspored odgovora na ovo pitanje je takođe zanimljiv:

Znači, ako vas iole zanimaju podaci, obavezno pogledajte PISA sajt - ima gomila podataka o učenicima, roditeljima, školama, praktično šta god da vas zanima.

Ujed za jezik

Pre samo par sati sam kao komentar na Aleksandrov post napisao sledeće:

Ali, kada govorimo o reprezentativnom sportu, tu sportisti nasupaju za drzavu, pa je nekako normalno da drzava to plati. Dakle, drzava moze da odluci da u nekim sportovima ne zeli da ima tim, ali ako odluci da zeli da ima, recimo, fudbalski tim, onda je meni normalno da se to placa iz budzeta. 

Onda sam naleteo na sledeći tekst i došlo mi je da se ujedem za jezik:

Creative financing secured from a variety of individual, corporate and community sources underpins the U.S. Olympic effort, a feature that sets American amateur sports apart from amateur athletic programs in much of the world.

Unlike most national Olympic committees, USOC receives no continuous federal government subsidy, relying instead on corporate and individual contributions and on the proceeds of its direct marketing program.

Pročitajte obavezno i ostatak teksta da saznate za brojne inovativne načine za prikupljanje para.

Reforma državne uprave po modelu SNS

Samo da se izjasnim da podržavam predlog SNS-a o promeni Ustava sa ciljem smanjenja broja poslanika na 125. U stvari, verovatno je i 100 više nego dovoljno. I ostatak izjave deluje zanimljivo:

Imamo 130 agencija. Hajde 100 da ukinemo. Neke rade dobro svoj posao, a veliki deo postoji samo da bi uposlio partijske kadrove. Posle toga idemo u priču i o javnim nabavkama. Hajde da ih kontrolišemo na drugačiji način pa da uštedimo 300 do 500 miliona evra

Onda mi je ovo zapalo za oko:

Izvinite, a zašto su onda svi, samo jedan minut nakon što smo podneli predloge zakona kojima se ukidaju privilegije, to skinuli s dnevnog reda, sva tri predloga naših zakona 

Pronašao sam ta tri nacrta zakona na sajtu skupštine i evo kratke analize.

Prvo, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi. Koliko vidim, nema nekih mnogo bitnih stvari - određuje se da Vlada ima samo jednog potpredsednika. Drugo, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi - jedina stvar je da svaki ministar može da ima samo jednog zamenika, umesto sadašnje situacije gde mogu da imaju i po nekoliko državnih sekretara. Treće, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Ovo je u stvari jedini zaista zanimljiv Nacrt zakona, jer se predviđa da vlada ima 12 ministarstava i to: spoljnih poslova, odbrane, unutrašnjih poslova, finansija, pravde, poljoprivrede (gde je i životna sredina), privrede i rada (tu je i energetika), saobraćaja (gde je i prostorno planiranje), državne uprave, prosvete (gde su i sport, omladina, nauka), zdravlja (tu je i socijala) i kulture.

Predlog je vrlo sličan predlogu koji sam ja ovde dao pre jedno dve godine (s tim što ja mislim da Socijala treba da bude odvojena, ali da nam uopšte ne treba Državna uprava). 

Odlično, da probam da stavim sve to na papir i da vidim koliku uštedu možemo da očekujemo. Pretpostavke su sledeće: poslanik nas košta 2.000 EUR mesečno, svaki državni sekretar ima sekretaricu i vozača, svaki ministar ima sekretaricu, šefa kabineta, vozača i tri savetnika. Ušteda je, dakle:

1. Ušteda na poslanicima - 125 x 24.000 = 3.000.000 EUR

2. Ušteda na državnim sekretarima - izgleda da ih sada ima 70, a bilo bi ih 12, što znači 58 x (1.500 x 12 (godišnja plata) + 500 x 12 x 2 (godišnja plata vozača i sekretarice) + 4.000 (recimo da toliko godišnje košta prevoz, krkanluk i slično) = 58 x (18.000 + 12.000 + 4.000) = 58 x 34.000 = 1.972.000 EUR

3. Ušteda na ministrima - 15 x (1.500 x 12 + 500 x 12 x 2 (plate vozača i sekretarice) + 1.500 x 4 x 12 (plate šefa kabineta i savetnika) + 30.000 (recimo da toliko košta vožnja ministra, klopa, putovanja i slično) = 15 x (18.000 + 12.000 + 72.000 + 30.000) = 15 x 132.000 = 1.980.000 EUR

Sve ukupno, ušteda bi ila oko 7 miliona evra. Recimo da sam nešto potcenio, neka ušteda bude 10 miliona evra, neka bude i 15. Sve je to je relativno malo, ali to ne treba da bude argument da se to ne uradi. Po mom mišljenju, pravi trošak velikog broja funkcionera nije finansijski, već moralni.

Elem, ja naravno nemam mnogo poverenja u Vučića . Ali, kada bi izašao i rekao "Ukoliko mi budemo činili okosnicu buduće vlade, obećavam da će se ovaj Zakon o ministarstvima usvojiti", svakako bih mu više verovao. Ovako, nije čak ni obećao.

Bolje od Power Pointa

Pogledajte sajt RSA Animate. Teško mi je da objasnim o čemu se tačno radi, recimo da se radi o real-time karikaturizaciji nekog govora. Pošto naravno nikome nije jasno šta sam upravo rekao, pogledajte sami jedan od videa, koji se bavi govorom Kena Robinsona.

Berza umetnosti

Više ne morate biti bogati da biste kupili Pikasa. U Parizu je počela da radi berza umetnosti, na kojoj možete kupiti udeo u slici i to za samo 10 evra po akciji.

Berza služi samo za ulaganje, tako da sliku ne nosite kući osim ako je ne otkupite celu.

Pravo pitanje

Pita se, pita Vanja Udovičić. Zašto pare teniserima? I ja se pitam zašto ikakve državne pare za vrhunski sport, uključujući vaterpolo?

A zašto u veterpolu nema para, a ima u tenisu znaju i ptice na grani. A svaki izbor ima svoju cenu, pa makr bio najbolji u onome što izabereš.

Ne da se Sloba

Ministar koji je poznat po izjavama koje malo koga ostavljaju ravnodušnim i koje povećavaju broj vernika koji se čudom krste kada čuju iste, danas je predložio nešto što je sasvim konzistentno kreativnim predlozima ekonomije destrukcije. Ministar zna kako "rešiti" problem godine u kojoj bi paori mogli da zarade i koju paru više nego obično.

Pitam se pitam ima li granica štetočinstvu?

Kineske majke

Iz mog iskustva, ima malo oblasti života u koje drugi ljudi toliko vole da se mešaju kao što je vaspitavanje dece. Ajd' što svako misli da najbolje zna kako decu treba vaspitavati (ne samo ili prvenstveno svoju, nego u ne manjoj meri tudju), nego što, u osudi tudjeg načina vaspitanja, se bez pardona zauzima moralna poza koja implicira da je njima, strancima, stalo do dobrobiti tudje dece više nego njihovim rodjenim roditeljima.

Tako je i članak američke profesorke Amy Chua je izazvao pravu lavinu pretežno negativnih komentara, u kojem nepoznati ljudi sažaljevaju način života njene dece. Počev od naslova članka - Zasto su Kineske majke superiorne - njen tekst je veoma provokativan. Osnovna teza je da 'kineski' način vaspitavanja dece daje bolje rezultate od 'zapadnog' a da je osnovna razlika u premisama koje dve vrste roditelja imaju o vaspitanju. Konkretno, 'kineski' roditelji veruju da su deca otporna na kritike i traume, da deca "duguju" roditeljima što su rodjena a ne obrnuto, i da roditelji (a ne deca) najbolje znaju šta je u interesu dece.

Ja se, s jedne strane, u najvećoj meri slazem sa 'kineskim' premisama ali s druge strane mislim da Chua precenjuje ulogu koje vaspitanje ima po životne ishode. Ono što mi smeta je kad se ljudi, poput Bryana Caplana, okome na takve roditelje sa gnevom pravednika, takoreći spasioca tudje dece. Pri tome njegova reakcija nedvosmisleno pokazuje da on nema pojma kako izgleda odrastanje u ovakvoj vrsti porodice. On zamišlja da je ovo vaspitanje sama surovost i kažnjavanje, a ne primećuju toplinu i požrtvovanost koja se, uostalom i eksplicitno, pominje u samom tekstu.

Nedavno sam pročitala knjigu "Wounded innocents: the real victims of the war against child abuse", koju je napisao američki novinar Richard Wexler (inače progresivac - jako malo ljudi (par progresivaca i grupice religioznih) se bave ovim problemom). Tu se na stotinama stranica dokumentuje perverzna mreža podsticaja vezana za zaštitu dece od zlostavljanja, koja roditelje i decu lišava elementarnih ustavnih prava zagarantovanih najgorim teroristima i kriminalcima, preventivno odvaja decu od roditelja na bazi nebuloznih kriterijuma zanemarivanja (u koje spadaju stvari tipa da li prozori u kući imaju zavese), i onda ih šalje u problematične hraniteljske porodice i sirotišta gde spavaju na podovima i neretko bivaju žrtve ozbiljnog zlostavljanja. Jedan od osnovnih zamajaca celog tog sistema je enorman broj prijava (nekoliko miliona godišnje) koje gradjani (često anonimno) podnose jedni protiv drugih a vezano za, po njihovom misljenju, neadekvatno vaspitanje (taj ogroman broj prijava čini da je vreme posvećeno svakom slučaju vrlo malo, pa se deca preventivno odvajaju od roditelja na osnovu minimalne sumnje, što zauzvrat toliko uvećava njihov broj, da tako "spašeni" iz svojih soba u roditeljskim kućama posle spavaju na podu po podrumima kancelarija). Hoću da kažem, ta, izgleda urodjenja, ljudska sklonost ka zauzimanju moralno superiorne poze prilikom ocene drugih porodica, moze da ima posledice koje su daleko ozbiljnije od zvocanja rodjaka i ostrašćenih blogera.

Problem sa PISA testom

OECD kaže da PISA test "procenjuje koliko su učenici pri kraju osnovnog obrazovanja stekli znanja i veština koje su neophodne za puno učešće u društvu". Međutim, kada pogledate testove, shvatite da to nije baš tako - PISA nije test "znanja i veština", već test razmišljanja, zaključivanja i primene znanja. U stvari, PISA testovi dosta liče na test inteligencije.

I onda, problem nastaje kada se na osnovu PISA rezultata procenjuju obrazovni SISTEMI, a bez skretanja pažnje na to da je PISA skor u stvari veoma korelisan sa IQ-om. Recimo, ako pogledate poslednje PISA podatke, možete da vidite da se u prvih 5 zemalja/regiona nalaze Šangaj, Hong Kong, Singapur, Južna Koreja i Finska i da zaključite da te zemlje/regioni imaju superiorne obrazovne sisteme. Međutim, onda pogledate listu zemalja po prosečnom IQ-u (koja je, naravno i očekivano, veoma sporna) i vidite sledeće zemlje na vrhu - Hong Kong, Južna Koreja, Japan, Tajvan i Singapur.

Dobro, šta sve to znači i kakve to veze ima? Ja razmišljam ovako.

Uspeh u obrazovanju zavisi primarno od dve stvari - detetove inteligencije i kvaliteta samog obrazovanja. Ukoliko u jedan obrazovni sistem ulaze deca koja su inteligentnija nego u drugi obrazovni sistem, očekivano je i da nakon obrazovanja ta deca budu uspešnija, čak i ako su dva obrazovna sistema potpuno ista. Ukratko, sami PISA rezultati nam ne govore mnogo, jer ne uzimaju u obzir razliku u inteligenciji dece, već svu razliku objašnjavaju kvalitetom obrazovnog sistema.

Onda me nije mrzelo, pa sam napravio tabelu u kojoj sam povezao PISA i IQ rangove, pa izračunao razliku između ta dva. U tabeli imam 56 zemalja. Poenta je da ako je zemlja odlična po PISA rangu, a relativno loša po IQ rangu, radi se o dobrom obrazovnom sistemu. Sa druge strane, ako je IQ dobar, a PISA skor loš, onda nešto ne valja u obrazovnom sistemu. Evo šta sam našao.

Po ovome, najgore obrazovne sisteme imaju Austrija, Luksemburg, Italija, Kazahstan i Tajvan, a najbolje imaju Irska, Finska, Australija, SAD i Novi Zeland. Recimo, Finska sa 18. najinteligentnijom nacijom ima druge najbolje PISA skorove, a SAD sa 29. nacijom po inteligenciji ima 16. PISA skorove (od ovih 56 koji se preklapaju u dva spiska). Sa druge strane Austrija sa devetim IQ skorom zauzima tek 33. mesto po PISI. Na donjem grafikonu su prikazane sve zemlje, pa kliknite da bi mogli da pročitate imena.

Nažalost, na pitanje "Gde je tu Srbija?", nemam konkretan odgovor, jer Srbije nema na listi zemalja za koje je računat IQ. Ali, nedostatak podataka me svakako neće sprečiti da iznesem svoj stav. :)

Elem, PISA skorove imamo, pa nam treba samo IQ. Evo procenjenih IQ-ova za zemlje u okruženju: Makedonija 91, Albanija 90, Bosna 90, Hrvatska 90. Mislim da neću mnogo da pogrešim ako i za Srbiju pretpostavim 90. Sa tim IQ skorom bi delili 43. mesto sa Hrvatskom, a po PISA skoru smo 37. u ovom mom spisku, što znači da naš obrazovni sistem relativno dobro "radi" i delio bi od 15. do 18. mesta sa Poljskom, Francuskom i Meksikom.

Ne moram ni da napomenem da se svemu ovome može staviti mnogo prigovora, ali sam pomislio da bi nekome moglo da bude zanimljivo. Ali, mislim da je osnovne poentu - da PISA skorovi ne zavise samo od kvaliteta obrazovnog sistema, nemoguće osporiti.

Deda Mraz državni neprijatelj broj 1

Mislio sam da napišem nešto više na ovu temu, ali eto jedan deklarisani levičar je napisao mnogo bolje nego što bih ja to uradio.

Nije reč o Deda Mrazu koji je već odavno državni neprijatelj broj 1 u delovima FBiH nego o Deda Mrazu mračnom perverznjaku.

Wikileaks i neokonovi

Jedan od dosta citiranih telegrama otkrivanih od strane Wikileaksa je onaj o saudijskim vlastima koje nagovaraju Amerikance da bombarduju iranska nuklearna postrojenja, i da time kako se saudijski kralj izrazio "odseku glavu zmiji".

Nije ništa neobično da levičari u Americi ne vole previše da se insistira na ovome jer to podriva njihov narativ o imperijalnoj američkoj spoljnoj politici koja izmišlja neprijatelje, laže o opasnostima da bi opravdala vojne intervencije i u saglasnnosti sa malim jevrejskim Satanom teroriše i podjarmljuje potlačene Muslimane. Ako više arapskih vlada, uključujući i samog saudijskog kralja, mole Amerikance da "odseku zmiji glavu", neće biti da je zmija baš tako bezopasna i da je George Bush tek tako "iz plavog" nazvao Iran, Irak i Koreju "osovinom zla" (uzgred budi rečeno, dodatni Wikileaks kablovi otkrivaju da je Severna Koreja direktno snabdevala Iran vojnom tehnologijom, i da je "osovina zla" zaista funkcionisala i funkcioniše u praksi).

Ali, za mene je mnogo zanimljivije, i iskreno rečeno šokantnije, bilo da saznam da i neki neokonovi uopšte ne vole ove Wikileaks izveštaje. Recimo Daniel Pipes. Na prvi pogeld ovo je čudno, jer se ovi nalazi mogu sjajno iskoristiti sa opravdanje Bušove politike i kao dokaz da pokušaji da se stvari pomere na Bliskom Istoku nisu beznadežni. Zašto bi jedan neokon osećao ugroženim zbog objave da saudijski kralj jako mrzi teheranske mule i voleo bi da im vidi leđa? Zar to nije sjana vest za neokon spoljnu politiku?

Pravi razlog zašto, bar u slučaju Pipesa nije, je što rečeni izveštaji relativizuju nešto do čega je takvim bigotima stalo mnogo više nego do američke spoljne politike - a to je narativ o dijaboličnoj, ubilačkoj religiji Islama, koja kao ujedinjen front kidiše na zapadnu civlizaciju. Sad, naime, odjednom ispada da se sunitski Arapi jednako plaše nuklearnog Irana kao i Izrael i Amerika. I štaviše, spremni su da podrže na sve načine američku ili izraelsku vojnu akciju (nezvanični izveštaji govore da su pre više meseci saudijske i izraelske vojne vlasti sve ugovorile da Saudijci zažmure na prelet jevrejskih aviona preko saudisjke teritorije u eventualnom napadu na Iran). Ako je ovome ovako, onda antimuslimanska propaganda bigota i rasista poput Pipesa "ne pije vodu" više: u arapskom i muslimanskom svetu, kada je reč o njihovim političarima, konvencionalna politička rezonovanja i odnosi moći odnose prevagu nad religijskim rezonima, a još više nad fiktivnom željom da svi kao ujedinjena vojska džihada unište zapadnu civilizaciju. Naravno da ovo nije ništa novo, i da je neprijateljstvo i nepoverenje između Irana na jednoj i Saudijaca, Jordana i Egipta na drugoj opšte mesto. Osim za zapadne antiislamske krstaše koji ne mogu da podnesu da muslimanski Neprijatelj ne predstavlja kohezivan ujedinjeni front kome će oni herojski da se suprotstave, nego kolekciju zavađenih frakcija koje se više mrze međusobno nego što iko od njih mrzi Zapad. Đavo nije tako crn, tj ujedinjen i kompetentan. Štaviše, neki đavoli više vole Ameriku nego svoju tobožnju "sabraću" u uništenju Amerike.

Naravno, malo je reći da se Daniel Pipesu ova prosta istina koju Wikileaks otkriva uopšte ne sviđa. Štaviše, on je vrlo zabrinut da ovi izveštaji "predstavljaju odvraćanje pažnje od onog što je zaista važno i daju iskrivljenu sliku o arapskoj politici". Naravno da odvraćaju pažnju od onog što je Pipesu važno, kad čine paralažu o dijaboličnom ujedinjenom islamskom frontu protiv civilizacije onim što ona i jeste: tupavom, rasističkom, ksenofobičarskom fantazijom zapadnih bigota i neznalica. Razlog zašto on misli da Wikileaks nalazi "iskrivljuju stvari" je uverenje da arpaski političari uvek lažu (to je njihov "kulturološki" kod naime, kao što Jevreji ispijaju krv a Šiptari se brzo kote), te je saudijski kralj u svojoj tajnoj depeši Amerikancima mislio sve suprtono od onog što je rekao. On zapravo voli iranske mule i nada se da će oni da naprave bombu i da zajedno složno ko jedan udare na sve što je srpsko, pardon, zapadnu civlizaciju (otelo mi se, nisam izdržao:)). I izveštaji o sastancima Saudijaca sa Jevrejima gde su dali zeleno svetlo za prelet su takođe deo neke čvorovićevske zavere u stilu "sve je suprtono od onoga što izgleda da jeste". Pipes čak ide toliko u paroksizam da tvrdi da izjave za novine u kojima se tajni izveštaji negiraju ili modifikuju istinine a tajni izveštaji i depeše lažni!

Zašto je Afrika siromašna?

Prilog raspravi je sa aerodroma u Najrobiju. Napravili ljudi sami sebi VIP ložu i niko u tome ne vidi problem.

Inače sam u kratkom boravku u Africi primetio to generalno obožavanje državnih struktura. Svaki skupštinski poslanik ima titulu velečasni (honorable). Na jednom skupu prisustvovao je između ostalih i ministar iz vlade -- stigao je poslednji i kad je ušao svi u sali su ustali. U prvom trenutku nisam shvatio šta se dešava, a onda su mi objasnili da kada uđe ministar red je da se ustane.

Ni međunarodna zajednica izgleda da ne vidi problem u svemu ovome, jer ne samo da rado ustaju, nego daju i materijalni doprinos VIP-izaciji Afrike -- evo Lazarove dokumentacije o tome.

Spontana akcija

Putnici su opet spasili avion (iako ovaj napadač nije ni imao pravu bombu). To se sada već nekoliko puta dogodilo posle napada al-Kaide.

Jedini razlog zašto je napad 11. septembra uspeo je što putnici u avionu nisu mogli pretpostaviti da se radi o samoubicama, već su mislili da će ovi da se spuste na aerodrom i traže otkup. Sada to više nije slučaj i zato bilo koji terorista u punom avionu nema skoro nikakve šanse da uspe. To sve čini još manje smislenim stroge aerodromske kontrole (posebno su u Americi one prešle granicu apsurda, ljude skeniraju rentgenom pri ukrcavanju.)

Kad je vlada liberalizovala

Ko je mislio da će država ispustiti priliku da kažnjava svoje građane ljuto se varao. Ko je pomislio da ćemo prestati plaćati cenu što nam je pružena prilika da guramo svetu prst u oku zeznuo se još više. Liberalizacija uvoza nafte i naftnih derivata je prilično obesmišljena odlukom da se na benzin koja se kupi od NIS plaća akciza od 45 dinara po litru, a na benzin koji se uveze mimo NIS-a plaća se 49,5 dinara. Kada se doda PDV to je više od 5 dinara u jedra Gaspromu.

Javno mnjenje

Pogledajte ovaj izliv gneva u komentarima na vest B92 da će država možda prodati Komercijalnu banku. Uostalom i samu vest, pristrasnost sa kojom je pisana, ekonomiste koje je novinar pitao za komentar.

Zamolio bih ekonomiste čije su izjave citirane da mi objasne iz koje teorije su izvukli to da država treba da se bavi bankarstvom? Možda nisam pratio literaturu. Šta je u pitanju, tržišna greška, javno dobro? Možda politekonomski razlozi, superiornost stranačkih menadžera?

I u vreme najveće finansijske krize, kad je američka vlada privremeno ušla u vlasništvo banaka, to je bilo samo u svrhe kolaterala za pomoć koju im je dala i do sada taj udeo uveliko prodaje. Ni intervencionističke ekonomiste poput Krugmana i Stigliza nećete čuti da traže da država upravlja ili bude vlasnik banaka, ili da bulazne o nekakvoj "razvojnoj banci" za bilo koju zemlju.

Da li Komercijalna banka nudi bolje uslove od stranih banaka? Da je tako, do sada bi imala monopol na tržištu a druge banke bi pobegle. Naprotiv, Komercijalna banka preživljava kao državna firma jer je konkurencija tera na pristojnost, a imala je dobru startnu poziciju i aranžman sa EBRD.

S vremena na vreme mi dođe da se izvinim političarima što ih ovde napadamo. Ne znam drugu zemlju gde vlast mora da se izvinjava ekonomistima što hoće da privatizuje državnu banku na čijem je čelu stranački kadar.

Kraj dinara?

Ekonomista Labus je mnogo bolji od političara Labusa. Ovo je odličan članak o dinaru, inflaciji i NBS, sa jednom ključnom propozicijom za razmišljanje:

Slaba vlada popustila je pod pritiskom i uvela je indeksaciju plata i penzija. Poslednje sidro za obuzdavanje cena time je napušteno. Dugoročno gledano, to predstavlja definitivnu presudu za dinar. Kada postoji dvocifreni rast cena koji Narodna banka ne može da zadrži, kada je budžetski deficit visok a zaduživanje države podiže kamatne stope, kada postoji dvovalutni sistem u kome evro dominira, kada sve to postoji, uvođenje indeksacije ubrzava neminovni pad dinara. ... Spirala plata, cena i kursa vrteće dinar nadole sve dok ga potpuno ne izbaci iz opticaja.

Evo i kakav režim kursa kome odgovara:

Narodna banka takođe nema interes ništa da menja. Svako fiksiranje kursa dinara umanjuje njenu ulogu u privredi. Mnogo je jednostavnije da optuži vladu za inflaciju nego da se liši svog uticaja.

Ni vladi ne odgovara promena režima deviznog kursa. Tada bi zaduživanje bilo mnogo skuplje, a mogućnosti finansiranja deficita daleko teže. ...

Interesi banaka su protivrečni. Lepo se zarađuje na razlici između kupovnog i prodajnog kursa, ali se istovremeno gubi na negativnim kursnim razlikama. ...

Privredi, na kraju, uopšte ne odgovara nestabilan kurs. Ona je na čistom gubitku.

Coaseova (Koazova) teorema

Posle posta o samom Coaseu, da vidimo u čemu je problem sa njegovom teoremom.

Naziv Coaseova teorema nije izmislio Coase nego George Stigler. Odnosi se na diskusiju eksternih efekata i obično je formulisana ovako: kada su vlasnička prava jasno definisana i transakcioni troškovi niski, resursi će biti efikasno alocirani bez obzira na njihovu prvobitnu alokaciju. Ovo "resursi" se odnosi na eksternalije (negativne eksterne efekte neke aktivnosti, recimo zagađivanje sredine), pa je možda bolje reći ovako -- kad su vlasnička prava nad eksternalijama (ko ima pravo da ih stvara) jasno definisana, i nema transakcionih troškova (mogući su pregovori između suprostavljenih strana), problem eksternalija će suprostavljene strane same rešiti pregovaranjem, tako da to rešenje bude efikasno (u Pareto smislu, tako da su obe strane zadovoljne, kao i u kolektivističkom smislu maksimizacije ukupnog proizvoda). Dalje, krajnje rešenje će biti isto, bez obzira ko je pre pregovaranja imao pravo da pravi eksternalije.

Ako sam ovako još više zamutio stvari, uzmimo primer. Zubar i psihijatar imaju ordinaciju jedan do drugog. Zubar pravi buku, psihijatru treba tišina. Zubar svojom bukom pravi negativne eksternalije psihijatru.

Kako rešiti problem? Prvo rešenje je pravno -- recimo da se zubar tu prvi uselio, kao i da njegov nivo buke ne prelazi neki dozvoljeni nivo u tom delu grada. Dakle, zubar ima vlasničko pravo nad eksternalijom buke. Ali ovde postoji i ekonomski problem odvojen od pravnog aspekta i to je ono što nas sada interesuje.

Standardna ekonomska teorija pre Coasea je eksternalije definisala kao tržišnu grešku koja mora da ispravi država. To standardno neoklasnično, Piguovsko (po A. C. Pigouu) rešenje problema eksternalija je bilo da se oporezuje onaj ko stvara eksternaliju, a da se subvencioniše onaj kome ona šteti. I imajte na umu da se ovde radi o strogo ekonomskom, ne pravnom problemu. Ekonomski problem eksternalija postoji ne zato što je psihijatar oštećen, nego zato što je psihijatar na neki način "oporezovan" zubarevom bukom, pa će usled toga on ponuditi manje usluga psihijatra nego što je optimalno (za njega i za društvo). Zubar, pošto može besplatno proizvoditi buku je tako praktično subvencionisan, pa će onda ponuditi više zubarskih usluga nego što je optimalno. Da bi se to ispravilo i došlo do optimuma, potrebno je da zubar plaća porez, a psihijatar dobija subvenciju. To je standardno ekonomsko rešenje. Primetićete, standardno neoklasično rešenje, kao i uvek, podrazumeva da nema korupcije, lobiranja, kao i da država zna kolike su tačno štete i koristi na osnovu kojih će izmeriti specijalne poreze i subvencije.

Šta je Coase rekao na ovo? Rekao je da, ako su vlasnička prava definisana (ako znamo da je zubar taj koji ima pravo na buku), i ako nema visokih transakcionih troškova (zubar i psihijatar mogu lako da sednu da se dogovore kome šta smeta i ko šta treba da nadoknadi), oni će sami doći do rešenja problema tako da ono bude optimalno za sve. Zamislimo da psihijatru mir vredi više nego što zubaru vredi buka -- on misli da bi bez buke zarađivao 1000 dinara više; zubar misli da bi bez svoje bučne sprave gubio 800 dnevno. Lako će se dogovoriti da urade nešto u obostranom interesu -- psihijatar će platiti zubaru nešto između 800 i 1000 dinara, recimo 900 i obojica će biti na neto dobitku od 100. Tako su sami stigli do optimalnog rešenja, a to je da buke u prostorijama više nema.

Zamislimo sada da su ove vrednosti njihovog dobitka i gubitka od buke iste, ali da sada psihijatar ima legitimno pravo na mir, umesto zubar na buku. Kakav će onda biti ishod? Ishod će biti isti, buke opet neće biti, s tim što niko nikome neće plaćati kompenzaciju, jer zubar nema interesa da ponudi iznad 800 a psihijatru se ne isplati da prihvati ispod 1000. To je ona dodatna propozicija, poslednji deo teoreme, da će optimalno rešenje do kojeg će doći biti isto (ukida se buka), bez obzira kakva je bila prvobitna raspodela resursa (ko je imao vlasničko pravo na eksternaliju, mir ili buku.)

Ali kao što sam rekao u postu o njemu, Coase nije posebno voleo sopstvenu teoremu. U čemu je problem?

Njegov ključni članak iz 1960., iz kojeg je teorema nastala, je podeljen na dva dela. U prvom delu, Coase objašnjava ovo što sam ja objasnio u dosadašnjem delu posta, samo na drugačijim primerima. Ali onda zaključuje da je to bio teoretski tretman problema u svetu bez transakcionih troškova pregovaranja, primene i kontrole poštovanja sporazuma. Ali u stvarnosti, transakcioni troškovi su visoki -- nema samo dva aktera kao u našem primeru, nego njih mnogo. Ako jedna fabrika zagađuje okolinu za nekoliko hiljada ljudi koji žive u blizini, teško da se problem može rešiti pregovaranjem sa svima pojedinačno. Problem eksternalija postoji baš zato što su transakcioni troškovi u realnosti visoki i to je ono što je Coase hteo da kaže. Stigler je, da bi se to lepo uklopilo u imaginarni svet neoklasične ekonomije, izvrnuo Coasea naglavačke i formulisao teoremu sa "kad nema transakcionih troškova, eksternalije nisu problem". Coase je hteo da kaže "pošto transakcinih troškova uvek ima, eksternalije jesu problem".

U drugom delu tog podužeg članka Coase onda posmatra realni svet i govori o jednoj drugoj stvari -- taj deo nije više vezan za teoremu samu po sebi, ali je osnova za nastanak cele akademske grane ekonomske analize prava. Tu Coase gleda stvarne sudske slučajeve o eksternalijama i zaključuje da u anglosaksonskom običajnom pravu sudije istorijski pokazuju sklonost da presuđuju tako da se postiže društvena optimalnost. Sudski slučajevi postoje kada nema jasno definisanih vlasničkih prava nad eksternalijama -- vratimo se na naš slučaj, to bi bilo kada ne znamo da li zubar ima pravo na buku ili psihijatar ima pravo na mir. Uselili su se u isto vreme u novu zgradu, gradska regulacija o buci ne postoji. Kome onda dati pravo? Coase, posmatrajući slučajeve iz prakse, zaključuje da su sudije često odlučivale prema ekonomskoj optimalnosti, odnosno davale prednost onome kome eksternalija znači više -- u našem slučaju, psihijatru.

Šta je poenta Coaseovog članka u celini? Prvo, da je neoklasično, Pigouovo rešenje glupo, jer neoklasični okvir pretpostavlja odsustvo transakcionih troškova, tu se sve odvija glatko, svi sve znaju, pregovaranje i trgovina su laki bez obzira na broj aktera. Ali u takvom svetu, neoklasičnom svetu, svetu bez transakcionih troškova, kaže Coase, problem eksternalija na prvom mestu ne bi ni postojao, bio bi rešen pregovaranjem. Drugo, da skrene pažnju na sudsku praksu koja uvažava ekonomsku optimalnost kod slučaja eksternailja. Opet, da se i kad ima transakcionih troškova, ekonomski deo problema eksternalija u praksi relativno uspešno rešava sudskim putem.

Da problem bude veći, i taj drugi deo Coasevog čuvenog članka, inače jednog od najcitiranijih i u ekonomiji i u pravu, je izvor nesporazuma pokrenutog od Coaseovih kolega iz Čikaga. Richard Posner je začetnik ekonomske analize prava, koji je Coaseovu pozitivnu analizu ("to je ono što sudije rade"), prekrstio u normativnu ("to je ono što sudije i treba da rade"). Iz toga se onda, razvojem celog pravca, došlo do dalekosežnih zaključaka o upotrebi prava u svrhe društvene optimalnosti. Sudski slučajevi postoje onda kada nije jasno ko ima pravo na šta i zato sudije koje je Coase posmatrao često nisu imale drugi kriterijum osim neke ekonomske optimalnosti kako su je oni videli. Posnerova škola je otišla korak dalje i podigla optimalnost na nivo ravan vlasničkim pravima -- u krajnjem slučaju, da se zubaru može oduzeti pravo na buku čak i kad je on prvi kupio lokal, samo zato što psihijatru mir više vredi i onda je to društveno optimalno. Ovo otvara niz problema, kako političko-filozofskih (sme li efikasnost biti važnija od vlasničkih prava? gde je granica u relativizaciji prava, šta se sve može oduzeti -- pravo na eksternalije, na fizičku svojinu, na život?), tako i ekonomskih (kako uopšte sudije znaju šta je optimalno?). Sam Coase nije imao na umu ovaj dodatni Posnerov korak i kao što nije voleo Stiglerovu priču o teoremi, ne voli ni Posnerovu struju ekonomske analize prava.

I na kraju, još nešto o samoj "teoremi". Ekonomisiti odavno znaju da resursi na tržištu idu onome ko najviše ponudi, čime novi vlasnik pokazuje najviše vrednovanje tih resursa. Dakle bez obzira na početnu alokaciju, resursi će razmenom doći do onih koji ih najviše vrednuju, što znači do svoje optimalne upotrebe. Coaseova teorema ne kaže ništa drugačije od toga -- jedino što govori o eksternalijama i što posebno naglašava odsustvo transakcionih troškova (koje se u standardnoj neoklasičnoj mikroekonomiji inače podrazumeva). Važno je što je Coase to rekao na takav način, jer je naglasio da se eksternalijama trguje kao i svakim drugim resursom, da će se i one same optimalno alocirati, kao i da je kod eksternalija problem transakcionih troškova naglašeniji. I njegov cilj je bio da to naglasi. Ali gde je tu teorema? To nije nikakva nova propozicija, nego poseban slučaj jednog opšteg mesta u mikroekonomiji, optimalne alokacije resursa na slobodnom tržištu -- što Deirdre McCloskey zove teorema Adama Smitha. Coase se slaže.

Landsburg vs Motl, sociološki

Da se vratimo na aspekt cele stvari koji je Marko pokrenuo a koji je možda i interesantniji od pitanja ko je konkretno u pravu a ko ne, a to je - ima li neko ko nije dovoljno kompetentan da sudi o "meritumu" stvari neki posredni indikator, "proksi" za to ko je u pravu, u situacijama poput ove.

Marko je spomenuo jedan takav proksi - spremnost da se kladi. Da, pod određenim pretpostavkama (Marko je spomenuo neke od njih) to može biti korisno. Ali, opet, šta ako se obojica klade? Ili ako zaista postoji asimetrija u odnosu prema riziku? Ili ako neko smatra samo klađenje glupošću i zabavom puka u kojoj ne želi da učestvuje?

Ja nisam ponudio naravno ni toliko, već samo ad hominem argument i intuiciju da je Lubos u pravu: mogao sam da dodam ako dodatni prilog njegovoj reputacijji da ga je Lisa Rendall nazvala "briljantnim" i u predgovoru svoje knjige napisala d abez njega njena toliko slavlejna knjiga "Warped Passages" ne bi bila to što jeste. Svako ko zna nešto o Lisi Rendall znaće da je to kao da vas je Šredinger ili Hajzenberg nazvao briljantnim i zahvalio na vašoj velikoj pomoći pri pisanju knjige. Ali, kao što znamo i najgenijalniji ljudi mogu praviti velike greške: Ajnštajn je dugo odbijao da prihvati kvantnu mehaniku, da ne govorimo o njegovim političkim i ekonomskim idejama koje pre priliče nekom neobrazovanom levičarskom aktivisti.

No, nezavisno od svega ovoga, mnogo zanimljivije pitanje po meni je procedura provere hipoteze koju neko predlaže. To bi mogao biti bolji proksi za to ko je u pravu. Čitajući njihovu prepisku, ja sam shvatio da Landsburg predlaže "kompetentne programere i statističare" da arbitriraju u sporu (misleći pod tim na akademske ljude), dok Motl insistira da je mnogo bolja indikacija činjenica da je Google postavio isto pitanje i rešio ga onako kako on, Motl, predlaže, a kao deo svojih intervjua za zapošljavanje. Motl direktno, i sa dozom omalovažavanja, govori da su ljudi koji rade za vrlo uspešnu multibiolionsku kompaniju kompetentniji od profesora. Čini se da Landsburg ne prihvata taj argument, iako barem do sada nije komentarisao tu Motlovu primedbu.

Ovde smo već na terenu sociologije nauke. Da li bismo verovali "majkompetentnijim ekonomistima" da nam daju objašnjenje recimo ko je u pravu, Slaviša ili ja u sporu oko zlatnog standarda i frakcionog bankarstva? Bernanke? Stiglitz? Fama? Mankiw? Koga bismo odabrali i šta bi vredela njihova ekspertiza? Ili neke privatne investitore, vlasnike firmi sa najvećom tržišnom kapitalizacijom? Da li je statistika različita od ekonomije u ovom pogledu? Sve otvorena pitanja.

U ovom konkretnom pitanju, ja sam bliži Motlovoj poziciji, jer mi se čini da najkompetentniji matematičari i statističari rade u privatnom sektoru. Koliko shvatam banke i investicione firme ne zapošljavaju ekonomiste nego matematičare da im rade analize rizika i formulišu modele. No to je opet hipoteza koju je teško proveriti. Ako neko ima predlog za precizniji način njene provere mogli bismo biti bliži proceni koliko je ovaj proksi adekvatan.

100 godina Coasea

Sa zakašnjenjem, ali da pomenemo dok je još 2010., pre dva dana je Ronald Coase napunio 100 godina. Liberalni ekonomisti obično dugo žive (još jedan razlog da razmislite o orijentaciji). Mises, Hayek i Friedman su živeli između 90 i 95 godina, Buchanan i Tullock su još živi i aktivni sa preko ili blizu 90, a Coase ima punih 100 i radi na knjizi sa koautorom koja izlazi sledeće godine.

Neću da dužim sa biografijom ili bibliografijom, nego bih da napomenem par stvari zbog kojih je Coase poseban. To je verovatno najnepretenciozniji ekonomista ikada. Njegov govor sa dodele Nobelove nagrade koju je dobio 1991. počinje sa "ja nisam dao neki doprinos visokoj teoriji". On se bavio ovozemaljskim stvarima i gledao kako svet stvarno funckioniše. Richard Posner je to nazvao Coaseova "methodological Englishness". Englezi navodno ne vide vrednost u teoretisanju bez uporišta u realnosti i Coase je u tom smislu metodološki, kao i po rođenju, Englez.

Recimo, Paul Samuelson je prvi formulisao koncept "javnog dobra" koja mora obezbediti država jer privatni sektor nije zainteresovan i u udžbeniku navodio primer svetionika za brodove u luci kao tipičnog javnog dobra. Coasea nije mrzelo da pogleda kako su svetonici istorijski nastajali i našao da su uglavnom bili privatna dobra, koja su se finansirala na razne alternativne načine, prikupljanjem članarina ili vezivanjem za druge lučke usluge. Na liniji Coasea je to što danas radi prošlogodišnji Nobelovac, inače politikolog, Elinor Ostrom -- ona gleda kako ljudi u praksi nalaze rešenja za kolektivne probleme (javna dobra) na dobrovoljnoj osnovi, bez potrebe da država prinudom nameće rešenje.

Drugi primer, Coase je još kao student postavio jedno veoma osnovno pitanje, koje drugima nije palo na pamet -- zašto postoje firme? Ako je tržište tako dobro, zašto nije usitnjeno na pojedince, jer firma je kolektiv? Zašto svakog jutra šef ne sklapa novi ugovor sa radnikom za usluge toga dana? Odgovor je jednostavan -- zato što i to dogovaranje i praćenja ispunjenja dogovora košta. Firma je mali centralno-planski mehanizam koji funkcioniše, zato što su neefikasnosti unutar firme kao centralnog plana ipak manje od transakcionih troškova svakodnevnog tržišnog dogovaranja. To je Coase objavio 1937. godine, a ako ideju upotrebimo danas, vidimo da u internet okruženju transakcioni troškovi brzo opadaju. To dovodi i do opadanja važnosti firme -- što komunikacije više napreduju, to će firme biti manje, a kratkoročni ugovorni poslovi ili outsourcing u druge zemlje važniji.

Ovo su, po meni, najzanimljive stvari o Coaseu -- njegov nepretenciozni metod ali veliki saznajni doprinos. Vrlo malo je pisao i objavljivao, ali to što je napisao, u jednostavnoj prozi, je na kraju imalo veliki uticaj.

Tu je, naravno i Coaseova teorema, ali oko nje ima mnogo nerazumevanja i ni sam Coase nije voleo Stiglerovu priču o nekakvoj formalnoj teoremi. Ako ima tražnje, napisaću o tome poseban post.

Srećan 100-ti rođendan Ronaldu Coaseu i srećna Nova godina svima!

Motl vs Landsburg 2

Pošto većina misli da je Landsburg u pravu, a ja nisam u stanju da nešto doprinesem raspravi Motl vs Landsburg dok mi intuicija kaže da je Motl u pravu (pošto obično biva), kontaktirao sam Motla sa molbom da za nas napiše kratak sažetak svojih gledišta, i evo šta smo dobili (disclosure - prema Lubosu ja imam odnos kakav Mankiw ima prema Bernankeu, da bih ako moram da odlučim iz datog domena (ekonomija vs fizika-matematika), pitao njega pa šta on kaže uradio to ili zauzeo takav stav. S tim što mislim da ja imam više osnova za moj izbor jer je čovek genijalan fizičar a Bernanke je bip bip.. recimo verovao da su "temelji solidnni" 2007, i da će tržište nekretnina nije u krizi 2005, ili pak da će 2008 da bude godina velikog rasta):

I didn't enter the bet because I agree with what he says about the problem added to his bet as a clarification: one gets 43% for that problem. It is trivial to calculate it.

But the whole point of his bet is that he invented a completely different problem than the original problem. The original problem has answer 50%.

Of course that if he would offer a bet about the original problem, I would be happy to earn some money. After all, I agree with 50% which is also the official answer by Google Corporation where the problem was used. ;-)

The problem is really trivial for anyone who knows some statistics and it's clear that he was imagining that it's some super complicated maths that needs to employ the world's best mathematicians and statisticians and programmers for a decade. ;-)

I wrote all the programs needed to numerically verify any of the claims within a minute and it's my understanding that he already knows everything just like I do and there's no longer any real disagreement between us (about any of the variations of the problem that may be formulated) - he's just unwilling to admit that he has simply solved the original problem incorrectly.

The real essence of the problem is really very simple: the question is whether parents may influence the composition of girls and boys in the population by selectively stopping when they get their first son. The answer is, of course, that they cannot: in the hospital, if they assist in 10 million births, 5 million of them will be sons and 5 million girls (in the idealized biological model where the sexes have the same odds) regardless of the wishes of the parents to stop or not to stop. If some parents no longer produce children because of other reasons, others will, but every new birth has 50% odds again. So whenever a population keeps on producing children, the proportion remains 50-50.

However, in a single family, the "average" proportion of girls may differ from 50% if the families have a plan to stop after the first son. That's a less trivial calculation than the 50-50 and both of us did it correctly - the answer is 1-ln(2) = 30.6% of girls. But he made a mistake in translating this result to the case of a whole nation. A nation, where new couples may start families at every stage of the history, the proportion remains 50%.

P.S. Ovo je "kratak, ne najsofistikovaniji i najkompletniji prikaz mojih gledišta" (Motl). Dužan sam to obrazloženje pošto je poruka pisana u prvom trenutku bez znanja da će biti objavljena. Više tehnička prezentacija ovde.

Dinarizacija

Nakon upornih (i često neuspešnih) pokušaja da prodaje dinarske državne zapise, Trezor je juče prodao zapise indeksirane u evrima.

Poruka studentima

Charles Crawford ima sledeću poruku za studente:

Students! Grow up! Start campaigning against the state's meddling in your lives and education, not whining for even more of it.

Poruka se, doduše, odnosi na engleske studente, ali važi i za naše.

Snaga opklade

Steven Landsburg i Lubos Motl se već danima raspravljaju na temu tačnog odgovora na pitanje:

Postoji zemlja u kojoj svi žele da imaju sina. Zato svaki par prestaje sa pokušajima da ima još dece nakon što dobije prvog sina. Koliki je procenat ženske dece?


Iako možda deluje jednostavno, ispostavlja se da odgovor uopšte nije lak. Da skratim priču, Landsburg tvrdi da je odgovor oko 45%, a Motl tvrdi da je odgovor 50%. Meni nije dovoljno jasna matematika da bih znao ko je u pravu, ali dovoljno znam o ljudskom ponašanju da bih bio vrlo siguran da je Landsburg u pravu.

Zašto sam vrlo siguran? Pa zato što je Landsburg ponudio da se klade u 15.000 dolara, a Motl nije prihvatio.

Ali, da li ja baš ZNAM da je Landsburg u pravu? Šta ako je on veoma bogat, pa mu 15.0000 dolara ne znači ništa, a Motl je siromašan i ne sme da rizikuje tolike pare? Da li su bogati uvek u pravu, jer su spremniji od siromašnih da rizikuju pare? Ili, šta ako su obojica "slično bogati", ali je Landsburg prosto rođeni hazarder, a Motl veoma konzervativan? (ko se malo razume u ekonomsku teoriju, može da vidi da su ovo praktično ekvivalentne tvrdnje i da obe znače "Landsburg ima manju averziju prema riziku")

Elem, da se radi o privatnoj opkladi, to bi možda moglo da se tvrdi. Ali, budući da ceo svet može sve ovo da pročita, opklada je javna, i bilo ko na svetu može da kontaktira Motla i da kaže "evo ti 15.000 dolara, verujem da si u pravu, ali ja prisvajam zaradu". Pošto ni to niko (za sada) nije uradio, ja i dalje verujem da je Landsburg u pravu.

Srce, ruke i lopata

Haos je istorija. Konačno red. Đilas je obezbedio da prehrambene prodavnice i kiosci moraju da rade bar do 20 sati. Subotom do 16. .. . a nedeljom dežurne prodavnice i samousluge treba da rade od osam do 12 časova. Kada bi kojim slučajem vlasnici radnji procenili da im se ne isplati da rade nedeljom, Udarnik prve klase bi im bez sumnje uveo radnu obavezu.

Kada bih se baš potrudio mogao bih da razumem njegovu logiku za prodavnice. Garantuje ljudima da će imati gde da kupe hleb posle posla. Mogao bih da razumem i logiku za banke koje će biti otvorene do sedam. Ljudi rade do pet, logično je da svrate do banke posle posla. Ali koliko god se naprežem nije mi jasno zašto je bitno da se krempite i boza prodaju do deset?

Srećan rad vredni ljudi!

Zingales i Alessina

Ja sam ismevao pre neki dan teorije kejnzijanaca po kojima Kinezi mnogo štede i treba ih naterati da troše više tako što će država da počne da troši više. Meni je ta sekvenca zaključivanja: štednja je visoka, visoka je jer država ne finanisra zdravstvo i penzije, dakle treba povećati državnu potrošnju da bi se povećala lična potrošnja, izgledala prosto urnebesno. Ali to i nije toliko urnebesno ako uzmemo u obzir u šta sve kejnzijanci inače veruju (korisnost uragana, građenja piramida, kopanja i zatrpavanja rupa itd).

Međutim, kad free market ekonomisti izađu sa istim argumentom onda to postaje stvarno čudna stvar. Luigi Zingales sa Čikago Univerziteta (sic) i Alberto Alessina sa Harvarda, obojica sa reputacijom pro-tržišnih tipova imaju zajednički članak o Kini "Kini je potrebna lekcija Amerike" u kome ponavljaju sve moguće i nemoguće kejnzijanske i marksističke besmislice koje vam uopšte mogu pasti na pamet.

Prvo, oni veruju da je kineski trgovinski suficit ozbiljan problem koji unosi globalni imblans u svetske trgovinske odnnose. Živeo Tomica Milosavljević.

Ali, ključna poenta teksta je da preveliki "izvoz" i "premali" uvoz nisu, kako se obično veruje, proizvodi manipulacija valutom, nego, držite se za ivicu stola - prevelike štednje. Kako genijji znaju da je štednja "prevelika", a ne recimo "premala" ili tačno koliko treba?

Pošto oni nisu kejnzijanci, jel tako (Zingales je čak na stranicama Economista bio pozvan da debatuje sa Krugmanom i De Longom o kejnzijanizmu, da se pokaže raspon dozvoljene debate), oni moraju malo da nadrobe koju o pojedincu, ličnim preferencijama i slično (pre nego što krenu da sipaju kejznijanske teoreme:)). Prvo, veliki deo štednje u Kini nije lična štednja nego korporativna, a mnoge korporacije su u državnom vlasništvu, pa onda libertarijanski prigovor njihovoj mudrosti ne važi, pošto komunisti odvajaju narodu od usta da bi zaduživali Ameriku. No, ovo je neobično - očekivali bismo da državne firme pre rasipaju na plate i beneficije (kao na svugde drugde), a one u Kini pre-invesatiraju, tj štede i više nego što je "optimalno" po mišljenju naših mudraca. Iz koje teorije ovo sledi? Ako ovaj mehanizam zaista radi, onda bi trebalo nacionalizovati pola američke privrede pošto je tamo stopa štednje skoro nula.

Dalji problem je u tome što prokleti komunisti ne daju sindikatima da se organizuju što dodatno smanjuje plate, tj ličnu potrošnju, i time povećava trgovinski suficit. Iz koje sad teorije pak ovo sledi? Sindikati povećavaju realne nadnice? U to čak ni Stiglitz ne veruje.

I šlag na tortu - nema države blagostanja i treba je uvesti. Kineski komunisti treba, osim sindikalnih "prava" da uvedu i državno penziono i zdravstveno osiguranje da ljudi ne bi štedeli nego trošili više, i time povećali uvoz, i time ispravili kobni trgovinski debalans u svetskim ekonomskim odnosima. Četvrta muva koja bi istim udarcem bila ubijena je opaka ekonomska nejednakost u Kini, koja je "među najvišima u svetu" zabrinuti su naši liberalni ekonomisti, i treba je smanjiti redistribucijom:

At the same time, Chinese wages are kept low by preventing labor from organizing and limiting the flow of information. Not only does this provide an unfair advantage to Chinese producers, but it prevents Chinese workers from having the resources to buy American steaks and iPods.

A redistribution of income would benefit the Chinese people and the world alike. Income inequality in this workers’ paradise is among the highest in the developing world. In addition, some more generous social-security system -- now almost non-existent -- for Chinese families would lower their precautionary savings.

Ali varate se ako mislite da će profesori da javno kažu da Kinezi treba ozbiljnije da shvate Kejnza i zauzdaju malo taj divlji kapitalizam. Jer, kakvi bi oni free marketeers i kritičari Kejnza u Economistu onda bili; ne oni napadaju divlji kapitalizam u ime slobode pojedinca. Držite se za sto opet, glavna vratolomija sledi:

The U.S. government should stop bashing China for its currency policy, while the Federal Reserve engages in massive quantitative easing. It’s hypocritical and leaves the Chinese with an easy way to respond. Instead the U.S. should regain the high ground and lecture them on what’s best in America: freedom.

Accusing communist China of keeping workers’ salaries artificially low and not being pro-workers would embarrass the nation’s government. Learning from Reagan, we can stand on our beliefs. If we do, the Chinese wall will come down sooner than we expect.

Jasno ko dan: šta bi drugo kineski komunisti mogli da pomisle kad im pro-tržišni ekonomista iz Čikaga kaže da moraju da povećaju sindikalna prava, državnu potrošnju na penzije i zravstvo, i smanje ekonomsku nejednakost većom redistribucijom dohotka, nego da im on, u stilu Regana, preti slobodom i idealima američkog kapitalizma! Koja budala bi pomislila recimo da im profesor zapravo savetuje da uvedu više socijalizma a manje slobode? Osim što vodi siromaštvu, nejednakosti, prevelikoj štednji, eksploataciji radničke klase, kobnim trgovinskim disablansima, divlji kapitalizam takođe uništava i slobodu pojedinca i liberalne vrednosti!

Ovaj tekst Alessine i Zingalesa je verovatno najmorbidniji prilog rubrici "sačuvaj me Bože ovakvih saveznika" do sada.

Besplatan ručak

Zamislite da Diana Dragutonović izađe sa ovakvom idejom. Vlada će povećati porez na dohodak za 10 procentnih poena, ali vi nećete biti na gubitku, zbog sledećeg mehanizma. Pare od poreza se slivaju u budžet, iz kojeg onda država troši na kupovinu robe i usluga. Ta državna potrošnja kupovina stimuliše ekonomiju i povećava prihode manje više svima, taman toliko da se onih 10% poreza koje je država uzela nadoknadi. Tako ustvari vi i niste oporezovani -- ranije ste na 100 dinara plate plaćali 10 dinara poreza, sada ćete plaćati 20, ali će vam plata porasti na 110 ili 112 dinara, tako da vam neto iznos opet ostane 90. Niste ništa izgubili, a država je dobila novac iz kojeg će da gradi škole i puteve. I za razliku od stimulusa finansiranog budžetskim deficitom, ni javni dug nije porastao. Svi dobijaju.

Mislim da se Diana u Srbiji ne bi dobro provela, sa dobrim razlogom. Ali upravo to tvrdi Robert Shiller, profesor sa Yalea, jedan od najcenjenih ekonomista danas i najoizbiljnjih kandidata za Nobelovu nagradu. Teorija ima i fensi ime, "balanced-budget multiplier". Da ponovo citiram Orvela, morate biti intelektualac da biste verovali u neke gluposti.

Intuitivno, odmah je jasno da u teoriji nešto škripi, čim nudi nekakav besplatan ručak, samo ako se pare prvo provuku kroz budžetsku kasu. Ali da vidimo šta je tačno problematično i zašto i pametni ljudi mogu da poveruju u ovakve stvari.

Teorija se drži na nekoliko prećutanih pretpostavki. Prvo, to je pretpostavka da će ekonomija isto raditi bez obzira da li se iz nje oduzima 10 ili 20%. U stvarnosti će neki ljudi biti otpušteni i neke radnje biti zatvorene, privatno stvoreni deo nacionalnog dohotka će opasti, ali to Shiller propušta da uzme u obzir. Drugo, tu je pretpostavka da se državni stimulus potpuno preliva u nacionalni dohodak, da je sve što država potroši jednako produktivno kao i potrošnja privatnog sektora. To nikada u stvarnosti nikada nije bilo tačno. I treće je klasična kejnzijanska pretpostavka da ekonomski rast kreira potrošnja. Štednja je po ovom viđenju štetna, ne igra nikakvu ulogu u kreiranju kapitala koji se pozajmljuje i dugoročno upošljava, bitno je samo da postoji bilo kako izazvana tražnja. Kad se sve ovo previdi i pogleda površinska računica, upada se u kejnzijansku zabludu.

Reklama

Izvinjavam se na samopromociji i do sada nisam hteo da linkujem baš sve što se pojavilo po internetu, ali posle WSJ moram i ova dva: Freakonomics blog NY Timesa preporučuje moj "very interesting" paper, blog Cato instituta ide korak dalje i kaže da je "terrific".

Toplo-hladno

Ovaj put toplo, na tragu vrućem... Ne valja što se prečesto ide korak unazad ka hladnome. Da su sve izjave ovakve bilo bi bolje.

Ko zvečka

Ministar postranjski se oglasio. Imam utisak da prisustvujemo potpunom gubitku veze politike vlade i realnosti u Srbiji koji je uzrokovan ružnom realnošću. Čak me i podseća na 1999/2000, naravno u boljem kontekstu, ali sa nikakvim očekivanjem od trenutno postojeće alternative.

Mike Lee

The New Republic, levičarski analogon National Review na "desnici" jako je zabrinut zbog Mike Lee'ja, novog senatora iz Jute. Evo šta kaže pisac članka u New Republic, koji je pratio sledeći Leejev govor:

He was personable and funny, poking fun at the president without erupting into the seething fury that comes to mind when most liberals think of the Tea Party movement. Only when he reached his conclusion did I step back and realize that he had just posited the unconstitutionality of the Democrats’ new health care bill, and a good number of federal agencies to boot, through a crafty and convincing discussion of the Commerce Clause. It sounded—at least in the moment—reasonable enough to me.

Jasno, koliko god to što on priča o Ustavu ima smisla, ako ti se njegovi zaključci politički ne sviđaju, mora da je i njegovo shvatanje Ustava budalaština.

No, da levičari neće biti oduševljeni tipom koji kaže da su social security, Medicare i EPA protivustavni (i citira Madisona da to dokaže) nije veliko iznenađenje. Iznenađenje je možda da nema pozitivnijih komentara sa "desnog krila", posebno od onih koji tvrde da je problem sa Sarom Pejlin u tome što je ona nedovoljno obrazovana, neelokventna, bez jasnih pozicija po mnogim pitanjima itd. Ako je to zaista glavni problem sa njom, neko poput Mike Leeja je idealan izbor: vrlo obrazovani pravnik, pravi erudita, sa vrlo jasnim i vrlo radikalnim pozicijama po svim pitanjima. Umesto toga, "konzervativci" nastavljaju da podržavaju ljude koji su jednako (ne)pismeni kao i Sara Pejlin, samo što su uz to još i provereni ideološki lažnjaci (videti pod Mit Romni ili Njut Gingric).

Murinjo u frci

Jer ako bi došao u Zvezdu ili Partizan morao bi prvo da završi renomiranu školicu Bata Đore. U čemu je problem da klubovi dovode i kompletne kretene za trenre ako misle da će im to činiti dobro, posebno ako su privatni?

Kolaž ljudskih prava

Gradonačelnik dobio vetar u leđa na skupštni stranke pa prionuo. Elem, problem alkoholizma mladih će se rešiti tako što niko neće moći da u trgovinama pazari alkohol od 22h do 6. Ne znam zašto misle da je ovo potrebno kada je maloletnicima svakako zabranjeno da kupuju alkohol. Valjda da bi se zlostavljao ostatak stanovništva. S druge strane, zašto bi se ovo poštovalo ako prethodna odluka nije?

Đilas je očigledno dobio inspiraciju od Kleri Per, koja je kao jedan od problema britanskog društva našla činjenicu da neko dete može slučajno nabasati na Internet pornografiju. Rešenje, da se ti sadržaju automatski blokiraju. Ovo se zove cenzura i njoj kraja biti neće. Država pruzima ulogu porodice i uz to je beskrajno cinična.

Konačno, jedna od tekovina modernog doba je da smo svi potencijalni pedofili, a posebno Deda Mrazovi. Nadam se da nećemo uvesti i ovu glupost u naše živote, a da će pedofliji koji ispolje svoje preferencije biti osuđivani na kazne koje nisu simbolične kao što je do sada bio slučaj.

Da li je bilo bolje za vreme druga Tita?

Na prvoj slici je šta se prema Searsovom božićnom katalogu moglo kupiti 1964. godine u Americi za tadašnjih $750. Neki od ovih kolor televizora sa pratećim ormarom, to je sve.

Korigovano za inflaciju, $750 iz 1964. je jednako 5,300 današnjih dolara.

Na donje dve slike je šta se sve može kupiti za te pare danas -- može se kupiti sve sa obe slike zajedno.

Tri slike govore više od tri hiljade reči -- o inovativnosti kapitalizma i blagodetima koje obični ljudi imaju od toga, o životnom standardu nekada i sada, o navodnom rastu nejednakosti ili pogoršanju položaja siromašnijih, kao i o ozbiljnoj ograničenosti standardnih ekonomskih mera životnog standarda poput plata ili GDP.

Slike su sa izvanrednog Carpe Diem bloga.

Dobra vest

Igor Lukšić će po svoj prilici biti novi crnogorski premijer. Odlično.

Ovde je post od pre mesec dana, u kojem sam skrenuo pažnju na Igorov blog.

KONEPS

Pre neki dan sam bio na prezentaciji KONEPS-a, južnokorejskog online sistema za javne nabavke i još uvek ne mogu da se načudim šta su sve ljudi pričali i pokazali. (Možete da pogledate sajt, ali ne verujem da ćete išta ukapitati, pošto je na korejskom. Ovde je pomotivni video, ali na španskom!)

Ukratko, radi se o sistemu preko kojeg se prošle godine obavilo transakcija u vrednosti od preko 45 milijardi dolara, pošto ga koriste praktično svi državni organi u Koreji. Sistem ima dve osnovne komponente - platformu za aukcije/tendere i "shopping mall".

Otprilike, funkcioniše na sledeći način. Nakon što državni organ odluči da nešto kupi, mora da popuni potrebne elektronske formulare u kojima preciziraju šta tačno traže i definišu kriterijume za izbor (najniža cena ili nešto drugo). Istog trenutka, sve firme koje su nekada izrazile zainteresovanost da prodaju državi taj proizvod dobijaju email (i/ili SMS) da je raspisan tender i da mogu da daju ponudu. Uloguju se na sistem (potrebno je samo jednom da se registruju, ne mora za svaki tender posebno), pogledaju uslove i daju ponudu. Svako može u svakom trenutku (dakle, i javnost, mediji, ko god želi) da vidi kako napreduje koji tender - šta država traži, ko je dao kakvu ponudu i slično. Nama su pokazali neki aktuelni tender za izgradnju biblioteke na koju je ponudu dostavilo preko dve hiljade firmi. Nakon što istekne rok, tender se zatvara, a sistem automatski dodeljuje posao firmi koja je dala najbolju ponudu. Firma imejlom dobija link na stranu na kojoj se nalazi elektronski ugovor, klikom na jedno dugme se elektronski "potpisuje" ugovor koji postaje pravno valjan i to je to. Sistem čak omogućava i da državni organ preko njega izvrši plaćanje dobavljaču.

Druga stvar je "shopping mall", koji liči na bilo koju shopping stranu, poput Amazona, a služi da državni organi mogu da kupe manje količine nekih tipičnih proizvoda. Svake godine se raspisuje nacionalni tender za dobavljače te robe, tako da recimo A4 papir prodaje određena firma koja je dala najnižu cenu na godišnjem tenderu. Svaki državni organ može bez posebne javne nabavke da kupi direktno papir preko ovog portala.

Pored toga, KONEPS je povezan sa 77 državnih organa, tako da može, recimo, da proveri sa Poreskom upravom da li firma koja dostavlja ponudu redovno plaća porez.

Procena je da bi uvođenje ovog sistema u Srbiji koštalo nešto manje od 10 miliona dolara. Mislim da bi se isplatilo za manje od mesec dana korišćenja.

Kojih 70 milijardi?

Čuo sam već par puta Tomu Nikolića da kaže nešto poput "Ova vlast je od 2000. na ovamo prokockala oko 70 milijardi dolara od donacija i privatizacije, a da ništa nije pokrenuto sa mrtve tačke." Mislim da su sporne makar tri stvari (sam iznos, da je "ova vlast" na vlasti već 10 godina, kao i to da "ništa nije pokrenuto"), ali bih se sada pozabavio sa ovih 70 mlrd dolara "od donacija i privatizacije".

Ne znam ko mu je dao taj podatak, ali je to najobičnija glupost. Teško je znati precizan iznos, ali ukupni priliv po osnovu donacija i privatizacije je bio, otprilike, 6-7 puta niži. 

Ažurnih javnih podataka o donacijama prosto nema. Evidenciju vodi Ministarstvo finansija, ali ih nigde, koliko ja znam, ne objavljuje. Iz teksta u Blicu od pre par godina, može se videti da je priliv donacija do tada bio oko 4 mlrd evra. Od tada je bio zanemarljiv, ali recimo da se radi o još 500 miliona evra za prethodne dve godine.

Što se privatizacije tiče, zvaničan podatak Agencije za privatizaciju za kraj 2008. (nemam sada bolji podatak) je da je ukupan prihod od privatizacije do tada bio oko 2,7 mlrd evra (od tada je bio, manje-više, zanemarljiv). Ta cifra uključuje samo ono što je Agencija prodavala, dakle društvena preduzeća, ali ne i banke i državna preduzeća. Na ovo treba dodati prihod po osnovu privatizacije banaka, kao i prodaju Mobtela, eventualno i neke veće stečajeve, mada je to posebno problematično. Ako pretpostavimo da je ukupan prihod po svim tim osnovama oko 2,5 mlrd evra, ukupan prihod "od privatizacije i donacija" je oko 9 mlrd. evra. Mrzi me sad da računam prosečan kurs USD/EUR u tom periodu, ali recimo da se radi o 11-12 mlrd USD.

O kojih 70 mlrd dolara "od donacija i privatizacije" onda Nikolić priča? Nemam pojma.

Trendovi

Slučajno sam naleteo na jedan od servisa Gugla - Ngram. Kao što možda znate, Google je skenirao milione knjiga. Onda su uneli sve knjige u neku bazu podataka, a Ngram vam omogućava da pogledate kako se kretala upotreba reči u knjigama koje su objavljene te godine.

Recimo, ukucate "Serbia" i dobijete sledeći grafikon (za period 1800-2008):

Vidi se da je Srbija globalno bila daleko najpopularnija za vreme I svetskog rata. Ako na grafikon dodate i pojam "Yugoslavia", dobijate sledeći grafikon:

Naravno, ovaj alat je u stvari najzanimljiviji za praćenje nekih društvenih fenomena. Recimo, "Communism" i "Socialism":

Primetićete da je socijalizam svoj "peak" doživeo oko 1910., a komunizam tek oko 1960. A zašto se o demokratiji najviše pisalo za vreme ratova, nemam pojma.

Takođe zanimljivo - upotreba reči "King" i "God" od 1500. do danas.

Sport, talenti, obrazovanje

Pročitajte novi članak Jovane Papan na sajtu NSPM. Kaže Jovana:

Тако је прошле недеље, под утицајем победе српских тенисера на Дејвис купу, а док је штампа нашироко писала о неПИСАмености просечне српске омладине, министарка омладине и спорта Снежана Самарџић-Марковић најавила нови скупи пројекат за оне натпросечне – изградњу Националног тениског центра у Београду, са 15 тениских терена намењених „производњи” будућих српских тенисера. Има ли бољег начина да се побољша живот народу са све нижим стандардом и све мањом територијом, него хиперпродукцијом тениских шампиона? 

To me je podsetilo na komentar Branka Todorovića sa bloga Slobodno tržište, a vezano za najavu ministarke sporta da nakon izgradnje novog teniskog centra "za srpski tenis dolaze bolji dani":

Kako će izgledati ti "bolji dani" u tenisu koji tek treba da dođu, u odnosu na ove (loše) koje sada proživljavamo? 

Kvar elektronskog sistema

Sećam se da sam odavno u Svetu kompjutera čitao članak otprilike sledeće sadržine.

Negde ranih osamdesetih godina pozovu mene i mog kolegu da ugradimo sistem elektronskog merenja vremena na juniorskom prvenstvu Jugoslavije u skijanju. Odemo nas dvojica tamo, opremljeni najsavremenijim senzorima i sa razvijenim softverom za automatsko rangiranje skijaša. Postavimo opremu, testiramo, sve odlično radi. I odlično je radilo sve do pred sam kraj, kada se, iz potpuno nepoznatog razloga, baza za podacima obrisala sama od sebe. Nas je bilo sramota da to kažemo organizatorima, da teramo sve skijaše da ponovo skijaju, nismo znali šta drugo da radimo, pa uradimo sledeće - procenimo mi odokativno kvalitet skijaša, pa napravimo rang-listu na osnovu toga. Za prvaka proglasimo momka koji je tada važio za najboljeg, drugo mesto dobije momak za koga je važilo da je dobar, i tako dalje. I dalje mislim da je neverovatna stvar što se niko nije bunio.

Ne kažem da ima neke direktne veze, verovatno nema, ali sam se toga setio čitajući tekstove vezano za dešavanja na skupštini DS.

PS. Komentator Nikola daje link na originalni članak Voje Antonića. Ja sam priču po sećanju malo promenio (na primer, radilo se o nekom lokalnom takmičenju, ne o juniorskom prvenstvu Jugoslavije), ali je suština manje-više ista.

Kineski gradovi duhova

Komentator Vladimir cesto navodi kineske brze pruge i nebodere kao dokaz njihovog prosperiteta. Ali, ta tehnička dostignuća su često pre dokazi promašaja centralnog planiranja, nego ekonomskog progresa. Šta se dešava kad autokratska vlada naređuje državnim bankama da "finansiraju razvoj" najbolje se vidi na ovim slikama, ili ovde. Gradovi duhova.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga

Problem koji zakon hoće da reši je menjanje kamatnih stopa u toku otplate kredita. Pretpostavljam, prema vestima, da problem nije što banke krše ugovore o kreditu -- da je to bio problem valjda bi se tako reklo. Regulacija inače jeste jedna zamena za neefikasno sudstvo i kad bi se radilo o masovnim kršenjima ugovora regulatorna zaštita potrošača bi imala više smisla.

Ovde se ne radi o tome, već banke samo koriste klauzule koje su već postojale u ugovorima. To znači da su korisnici uzumali kredite sa promenljivim kamatnim stopama. Ako im to nije bilo jasno rečeno u ugovoru, ako je dato u sitnoj štampi ili nerazumljivim rečnikom, sudovi opet imaju načina da zaštite korisnike kredita.

Ali ako je to u ugovorima jasno rečeno, onda ovde imamo paternalističku regulaciju koja štiti ljude od njih samih. A takva regulacija obično ima i ekonomske efekte koji su suprotni od željenih.

Korisnike kredita, posebno sada kada je taj problem poznat, ništa ne sprečava da insistiraju na fiksnoj kamatnoj stopi u ugovoru. Ali izgleda da oni to ne rade, jer bi u slučaju insistiranja na uklanjanju klauzule o promeni kamatne stope fiksirana kamatna koju bi dobili bila viša od ove koja je promenljiva u posebnim okolnostima.

Ono što zakon radi je prisiljavanje i korisnika i banaka na ugovor bez klauzule o mogućnosti promeni kamate. Efekat takvog zakona će biti isti kao i kad bi svi korisnici kredita zahtevali fiksirane kamatne stope bez klauzule o promeni. Banke će u tom slučaju morati da ukalkulišu dodatan rizik i moći da rade samo sa povišenom kamatom.

Tako će zakon namenjen zaštiti potrošača neminovno povisiti prosečnu kamatnu stopu za potrošače. Mediji kažu da banke "prete" većim kamatama, ali bankarsko tržište u Srbiji je konkurentno, nijedna banka nije u situaciji da preti. Samo znaju da će dodatna zaštita morati da se uračuna u cenu.

Zdravstvo na Kubi

Wikileaks ima detalje o stvarnom stanju zdravstvenog sistema na Kubi.

Iz anegdota običnih ljudi vidi se dosta o lošim uslovima i grubom tretmanu pacijenata ali i lekara. Jedan lekar se žalio da radi 14 sati dnevno i posle autostopira da bi otišao kući jer ne može da priušti automobil -- a i kako bi, kad su prosečne plate lekara 15-20 dolara mesečno. Anegdote pacijenata su tužnije.

Očekivano, elitnih bolnica koje je režim pokazao Majklu Muru za film "Sicko" je ustvari vrlo malo i rezervisane su za političku klasu. Čak ni sama bolnica koju je snimao Mur nije takva u celosti nego samo u delovima koji su njemu dati na uvid.

Kaže se i da je "Sicko" posle prvog prikazivanja zabranjen na Kubi, jer se režim uplašio revolta koji bi izazvalo prikazivanje elitnih bolnica za koje obični ljudi i ne znaju da postoje.

Ostatak pogledajte sami.

Za one sa boljim stomakom, pogled na Google images govori isto.

Ne može više da se trpi ta anarhija

Komentator mileusna skreće pažnju na sledeću vest:

Šarenilo, proizvoljnost u izboru materijala i veličina poštanskih sandučića koje se mogu videti u gotovo svakom ulazu u stambenu zgradu od Nove godine polako će se seliti u istoriju.

Zakonom o poštanskim uslugama tačno je određeno kako poštansko sanduče može da izgleda. Da bi bio izbegnut novi udar na budžet, vlasnici starih, a funkcionalnih sandučića, imaće pet godina da ih zamene, ali su investitori novogradnje već obavezni da postavljaju i nove sandučiće.