Hal Varian

Za studente EF: Hal Varian, pisac udžbenika, prekinuo je akademsku karijeru i postao glavni ekonomista Googlea.

Šampioni

Ovde je vest, ovde su slike. Irak je novi šampion Azije u fudbalu i Iračani slave širom zemlje. U timu ima Šiita, Sunita i Kurda. Đorđe Balašević je tvrdio da se Jugoslavija ne bi raspala (ili ne tako krvavo) da je osvojila Svetsko prvenstvo 1990-te.

Ovo je sa najpoznatijeg iračkog bloga:
Today is definitely the happiest day for Iraqis in years. Tears of joy mixed with prayers for hope on the faces of millions of Iraqis…Words truly fail me and I can't describe the feeling so please pardon me if the post doesn't sound coherent; I hear the cheering and music outside although the bullets of celebration keep falling on the ground and roofs here and there. But no one seems to worry about that, the moment is so great that fear has no place in the hearts of the millions of fans, neither from bullets nor from crazy suicide bombers who tried to kill our joy last week. (Bombaš samoubica je na slavlju posle pobede u polufinalu ubio 50.)

Our players, tonight our heroes, learned that only with team work they had a chance to win. May our politicians learn from the players and from the fans who are painting a glorious image of unity and national pride, and let the terrorists know that nothing can kill the spirit of the sons of the immortal Tigris and Euphrates.

The fear is gone, the curfew is ignored, tonight Iraq knows only joy...

Paternalizam II

Guverner Narodne banke Srbije će tokom ove sedmice održati sastanak sa bankarima kako bi se "rešio veliki problem porasta" gotovinskih kredita u Srbiji. "U Srbiji se od toga razvio biznis, a to su najskuplji krediti. Uradićemo neke nepopularne mere, jer je bolje da se malo štrecnemo, nego da bude kasno", rekao je on. Jelašić je objasnio da će se sastanak sa bankarima održati zbog negativnog uticaja trenda rasta gotovinskih kredita na tekući platni deficit i da će susret ići u pravcu da se ti krediti "malo smire".

Gotovinski krediti su privatne odluke odraslih građana. Nije jasno zašto se guverner brine o njihovoj zaduženosti.

Još manje je jasno zašto se guverner brine o spoljnotrgovinskom deficitu.

Dobri stari paternalizam

Jedan radnik iz Masačusetsa zaposlen u firmi The Scotts Co. koja se bavi hortikulturom, izgubio je posao zato što je pušač. Firma ima politiku da ne zapošljava pušače i svi radnici se testiraju. Ovaj gospodin je pao na testu i dobio otkaz. Sada se sindikat probudio i podržava njegovu tužbu protiv firme. Tužba se odnosi na povredu ličnih i građanskih prava.

Slučaj nije ništa posebno u nizu raznih sličnih na temu Big Gay Al. Sećate se da je Vrhovni sud doneo odluku da organizacija Boy Scouts of America (BSA) može da zabrani gejevima da budu instruktori. Ova stvar sa testiranjem radnika na nikotin u krvi jeste malo bizarnija ali ne vidim na osnovu čega bi otpušteni radnik dobio spor. Uostalom, sve to dođe na svoje, BSA je gubila ugled i članstvo, sponzore i podršku javnosti. Nema potrebe da se dira privatno pravo na odlučivanje o politici zapošljavanja i učlanjenja, ma kako ona glupa bila.

U stvari, ovaj slučaj sa zabranom pušenja višestruko je indikativan. Prvo, pušački fašistoidni paternalizam doživeo je svoj anti-klimaks. Pravi indikator makro-zdravlja nije stopa pušenja već stopa individualnog odlučivanja o svojoj dobrobiti. Super, čak i uz malu pomoć sindikata. Problem je u tome što se radnikova bitka bazira na jednom drugom paternalizmu: ideji o pozitivnim slobodama odnosno pravima i to na privatni račun.

Politika firme je bila poznata radniku prilikom sklapanja ugovora, on je svesno pristao na zahteve firme. Vi možete da imate „pravo na“ samo do nivoa nečijeg „prava od“. Ne više od toga. Tu se pregovara i kompanija može da vas kupi celog na određeno vreme (već vidim da se rotbardijanci mršte!). Ona kupuje i vaš životni stil i vašu frizuru i vašu privatnost (već vidim da se politički dženderizam mršti na pitanja o trudnoći prilikom intervjua za posao!) Ako tako ispregovarate. Ne vidim da se fudbaleri ljute zbog karantina i manekenke zbog ograničenja unosa kalorija.

U stvari, radno zakonodavstvo svuda se još uvek bazira na zastarelom marksističkom pojmu radne snage koja se otprilike meri u konjskim snagama. Danas ljudski kapital radnika i institucionalni kapital firme konvergiraju jednim tokom koji je mnogo suptilniji. On podrazumeva da i jedna i druga strana ulažu mnogo ali mnogo i dobiju u konačnom ishodu. Uostalom, treninzi zaposlenih koje plaće firma, uvećavaju zalihu ljudskog kapitala samog radnika i on to može da iskoristi kasnije na drugom poslu. Šta s tim?

Radio Mileva

Novinarstvo - ne postoji profesija u Srbiji koja je više istraživana, edukovana, reformisana, transformisana i monitorisana. Koliko ima socioloških istraživanja o drugim profesijama? Zanemarljivo malo. Da ne pominjem policy studije - ako grupa nije ugrožena, marginalna ili devijantna, nema šanse da dođe pod oko istraživača. Osim novinara!

Ne znam da li je iko od ovdašnjih istraživača uspeo da zaobiđe bavljenje novinarstvom i posebno NOVINARIMA. Ova kategorija je skenirana i proučavana iz svih mogućih rakursa: etika kod novinara, obrazovanje novinara, socijalna percepcija novinara, ekonomski status novinara, novinari u tranziciji, tranzicija u novinarstvu, novinari o novinarstvu, novinari o novinarima. Proverite sami, ovde, ovde , ovde, ovde

Dobro, šta je tu problem, kad sve obuke novinara, istraživanja, politike i ostalo, uglavnom finansiraju neki drugi poreski obveznici preko grantova, programa i projekata raznih IGO-a i NGO-a? Pa, to što nije jasno čemu to služi a uz to i ne radi...

- Godine 2005. bilo je više od 100 kurseva obuke za novinare. Sve je finansirano sa strane, medijske kuće uglavnom ne plaćaju za ovakve stvari, suprotno logici stvari da medijske kuće plaćaju obuku svojih novinara. A čim nemaju inicijativu i spremnost da plate, znači da im ne treba. Prepisivanje vesti, serviranje i podgrevanje bajatih i nedostatak osećaja za redosled i važnost događaja – ne treba vam za to niti škola a tek ne neka dodatna škola (usput, u lokalnim medijima trećina srpskih novinara ima osnovnu školu). A o onome što se zove složeni oblici novinarskog izražavanja nema potrebe govoriti, time se niko ne bavi osim analitičara-hobista.

- Sinoć, dok se kod Negotina odvijao spree killing, srpska medijska industrija se ponašala suprotno logici funkcionisanja medija. Pored pomenutog silnog bildovanja kapaciteta srpskog novinarstva, nije bilo doraslog novinarskog izveštavanja o događaju. Osim zrnca vesti na B92, ostali su se ponašali kao da ova stvar apsolutno nema „medijatičnost“ u sebi. Na stranu mantre o javnoj odgovornosti medija! Meni je neverovatno da su svi operisani od toga šta je dobar materijal i šta je vruća vest. Posebno je zanimljivo kako se Javni ponašao: tamo se zna, vesti idu po satnici, ređaju se lepo, nema tog cunamija koji bi pomerio Slagalicu. Tako je bilo sinoć: Jedan-tamo-ubija-još-ga-nisu-uhvatili-Vuk-Jeremić-Kondoliza-vreme-sutra. Neki novinar se javlja telefonski da nam kaže da Jedan-tamo-ubija-još-ga-nisu-uhvatili i ćao...Gde su kamere, gde su ekipe koje se roje okolo na licu mesta? Verujem da bih pre na CNN-u našla nešto o ovome. Valjda je za njih to televizično.

- Dakle, naši mediji NE UMEJU i NEMAJU POTREBE da se ponašaju kao mediji. Neki su ušuškani našim šuškama, neki su ušuškani mantrama o Višem-cilju-novinarstva. Mislim da čak ni lekari nemaju toliku količinu tripa u svom profesionalnom mitu. Srpski novinari imaju izgrađenu čitavu mitologiju i kosmologiju: srpsko novinarstvo sledi model evropskog novinarstva, komercijalno novinarstvo je suprotno odgovornom-visokom-novinarstvu, mediji doprinose demokratizaciji društva, novinarska etika je Sveti gral. Ništa to ne pije vodu. Mediji ne doprinose demokratizaciji društva, to je čista mi(s)tifikacija. Slobodno tržište informacija doprinosi. Deregulisano i bez javnog servisiranja. Hvala lepo, kupujem informaciju i mnjenje gde i od koga želim.

- Zbog svega ovoga, o nesrećnom amoku u Negotinu saznali smo mnogo više preko raznih foruma, blogova, blagorodnog Interneta. U stvari, preko dobre stare Radio Mileve. To je još uvek nedostižni standard za srpsko novinarstvo.

A i šire!

Sindikalac za Kurir, o mogućem zatvaranju "Zastava zapošljavanje i obrazovanje" i prestanku primanja nezarađenih plata:

- Gašenje ZZO destabilizovalo bi "Zastavu" i grad Kragujevac, pa i državu - kaže Milić.

Pravo svojine i diskriminacija

Jedno od često raspravljanih pitanja, posebno u Americi, je da li je koncept privatne svojine "jači" od zabrane diskriminacije. Po meni, jeste, ili barem treba da bude. Privatna svojina znači da vlasnik stana može da zabrani pristup kome god želi. Natpisi na vratima stana poput "zabranjen pristup muškarcima", "zabranjen pristup starijima od 65 godina", "zabranjen pristup Srbima", ili "zabranjen pristup vernicima" su potpuno legalni i predstavljaju suštinu privatne svojine.

E sad, šta je tačno drugačije u situaciji kada se umesto stana, radi o splavu? Da li je poslovna politika firme koja zabranjuje pristup Romima na određeni splav suprotna zakonu? Ne znam, vest je prilično štura i neprecizna, ali ja stičem utisak da uopšte nije kažnjeno pravno lice ni vlasnik, već radnik obezbeđenja i to sa šest meseci zatvora. To mi je malo čudno, jer je on verovatno postupao po instrukcijama gazde. Ako uopšte ikoga treba kazniti (a verujem da ne treba), onda su to firma i gazda.

Da li bi praksa nekažnjavanja diskriminacije vodila do sveopšte diskriminacije? Moguće, ali mislim da ne. Koga zanima zašto, neka pogleda neke od legendarnih radova Nobelovca Garyja Beckera, ili govor koji je održao prilikom dodele Nobelove nagrade (na stranama 2,3 i 4 pominje svoj rad na temu diskriminacije), a imao je i post o pozitivnoj diskriminaciji na svom blogu .

Kosovo i EU

Često se priča poslednjih meseci (evo i Đelić juče) da su rešavanje statusa Kosova i pridruživanje EU "odvojeni procesi". Naravno, to nema veze sa realnošću. Evropski zvaničnici jesu potvrdili da su Kosovo i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji (SAA) odvojeni procesi, ali potpisivanje SAA-a i pridruživanje EU nisu ista stvar. Mi ćemo moći da potpišemo SAA uz ovakvu politiku prema Kosovu. Možda bi mogli i da postanemo kadidat. Ali član nećemo postati.

Iz naše perspektive (pod "naše" mislim dominantno preovlađujuće u Srbiji), Rusi su stali na našu stranu, a EU nije. Iz perspektive EU, mi smo stali na stranu Rusije. Mislim da će dobro razmisliti pre nego što nas prime, naročito zato što su već imali problema sa novim članicama kojima je bio bliži Vašington nego Brisel. Ne treba im jedna kojoj je bliža Moskva nego Brisel.

Nažalost, u jednom trenutku ćemo morati da biramo. Čini mi se da neću biti zadovoljan izborom.

Red je da nekoga i pohvalimo

Kao što reče Slaviša pre neki dan, ovde su 9 od 10 postova kritike. Možda je red da nekoga i pohvalimo.

Naime, izgleda da je Dinkić odlučio da konačno zatvori "Zastava zapošljavanje i obrazovanje", fantomsku firmu sa 4.500 "zaposlenih", koji ne rade ništa, a očekuju platu svakog meseca. Izgleda da se situacija prilično zaoštrila, pa su oni pretili da će da zaobiđu Dinkića, našta im je on navodno rekao da ako Vlada postupi suprotno njegovom predlogu da je on spreman da je ruši. Videćemo šta će biti, ali je stvarno krajnje vreme da neko negde, bilo gde, povuče neki hrabar reformski potez.

Mada, radili sam nedavno analizu ponašanja birača i restukturiranja preduzeća od 2000. na ovamo. Rezultat mnogih regresija je da zaposleni u preduzećima u restrukturiranju glasaju za Radikale, ovako ili onako. Tako da zatvaranje ZZO-a verovatno i ne bi bio tako hrabar potez - time G17 , a možda ni ova cela Vlada, ne bi ništa izgubila. A uštedelo bi se 10-ak miliona evra godišnje.

O odgovornosti

Jedno od osnovnih načela liberalizma je individualna odgovornost. Iako se ponekad narušava, ovaj princip je manje-više opšteprihvaćen u savremenom svetu.

Zato me stvarno čudi princip da kada navijači na gostovanju divljaju, posledice snosi fudbalski klub. Zašta tačno je odgovoran Partizan, a vezano za divljanje u Mostaru? Da li je dokazana ikakva veza između navijača i kluba? Na koji način je Partizan uopšte mogao da utiče na ponašanje nekog navijača koji je, recimo, došao iz Banja Luke u Mostar i tamo se iživljavao?

Sve dok se ne dokaže da je uprava Partizana imala ikakve veze sa divljanjem navijača, krivi su navijači, pojedinačno, imenom i prezimenom. Ako policija nije uspela da ih pohapsi, onda je to propust policije, a ne Partizana.

Naravno, ovde se ne radi samo o Partizanu, niti mislim da je UEFA pristrasna u ovom slučaju. Ceo taj sistem u kojem gostujući klub može da bude odgovoran za ponašanje navijača je potpuno lud. Zna se ko je odgovoran - domaćin i policija.

Empirijski o libertarijancima (socio-demografija)

Nedavno je urađeno online istraživanje američke „libertarijanske zajednice“. Organizator istraživanja je LibertarianLists, ekipa koja radi razne stvari iz političkog marketinga za libertarijanske organizacije.

Inače, ovakvih istraživanja nema mnogo. Prošle godine su D.Boaz i D.Kirby sa CATO-a uradili sekundarnu analizu libertarijanske populacije na osnovu neokoliko istraživanja o ponašanju glasača i političkoj/ideološkoj orijentaciji. Oslanjaju se na tri istraživačke organizacije: Pew Research Center, Gallup i ISR (University of Michigan).

Istraživanje Libertarian Lists svakako nije model metodološkog savršenstva, ono je pionirsko i eksplorativno. Uzorak je iskrivljen (previše članova Libertarijanske stranke) ali rezultati su vredni komentara. Istraživači sada rade na boljoj reprezentativnosti budućeg uzorka... Na stranu (ali ipak na umu!) ponderisanje uzorka i statistička greška u novom istraživanju, treba svakako videti šta su dobili ovim sondiranjem. Libertarian Lists nisu mnogo pažnje posvetili socio-demografskim pitanjima, tako da ih tražimo u istraživanjima koja su radili Pew, Gallup i ISR iz Boazove analize.

1. Čini mi se da je Pew bolje "detektovao" populaciju ideoloških libertarijanaca od ostalih agencija. Prema njihovom istraživanju, ima oko 10% libertarijanaca u SAD. Boaz dodaje koji procenat, tako da je možda realno 15%.

2. Libertarijanci su mlađi od ostalih: oko 70% čine ljudi mlađi od 49 godina (33% su mlađi od 30 godina što je više i od proseka i od ostalih "ideoloških grupa").

3. Libertarijanci su obrazovaniji nego prosečna populacija (30% ima fakultet), ali nešto manje nego tzv. američki liberali od kojih je skoro polovina univerzitetski obrazovana (hm, možda su tamo zakačili virus). Ovo kaže istraživanje Pew-a.

4. Libertarijanci su manje religiozni. Vrlo su slični američkim „liberalima“ (12% su nereligozni, kod „liberala“ je 19%).

5. Libertarijanaca ima najmanje na Severoistoku (15%), najviše na Zapadu i Jugu (u proseku o 30%). Ovo je prema Pew Center-u, dok IRS kaže da je 2004. bilo 38% libertarijanskih glasača sa Juga. Svejedno, dovoljno država da „zaljuljaju“ 2008.

6. Libertarijanci su bogatiji nego prosek populacije. U odnosu na sve ostale kategorije ideološki definisane kod Pew-a (videti Boazovu analizu) imaju više prihode (30% spada u grupu 75.000$+). Najbliži su im opet levičari „liberali“ (29%).

7. Libertarijanizam je muški posao: tek 12 posto žena u istraživanju Libertarian Lists (TR je, znači, dobro izdženderisan :). Naravno, rekoh da uzorak nije reprezentativan, pa je istina nešto drugačija. Podsećam da je uzorak bio "iskrivljen" u korist članova Libertarijanske stranke. Reprezentativni uzorci glasača iz Pew-ovog i IRS-ovog istraživanja kažu da libertarijanki ima više (odnos muškaraca i žena je 60:40 i 57:43, respektivno).

Dakle, žena ima manje u političkom aktivizmu (ako se puko članstvo može tako tretirati). Znam, sada bi pripadnice političkog dženderizma (to je ono što se inače zove gender feminism, a ja ga ovako zovem zarad veće preciznosti) rekle: "Eto ga, opet male-stream! žene su istorijski-izazvano-nepravedno manje politički aktivne i participativne".

Princip?

Inicijativa mladih za ljudska prava traži ukidanje zatvorske kazne devojci koja je lepila plakate u kojima se traži izručenje Ratka Mladića. Slažem se sa inicijativom. Ipak, ne verujem da bi tražili ukidanje kazne da je kojim slučajem devojka lepila plakate u kome Mladić naziva herojem. Mislim da svojom neprincipijelnošću slične organizacije samo uništavaju sopstveni kredibilitet.

Tužilaštvo

Pre četiri godine mi je jedan kolega iz Rumunije rekao da od tranzicije u Srbiji neće biti ništa dok se ne izvrši temeljna reforma javnog tužilaštva. Po njegovoj teoriji, sudovi jesu često korumpirani, ali ne tako često kao što se misli, jer u mnogim slučajevima oni presuđuju isključivo na osnovu onoga što kaže tužilac.

Ako tužilac ublaži kvalifikaciju krivičnog dela i posebno se osvrne na olakšavajuće činjenice, nije kriv sudija što ubica prođe sa samo 5 godina robije. Još je strašnije kada tužilac neopravdano proceni da nema dokaza, pa potpuno obustavi postupak. Taj Rumun mi je tvrdio da je, kada su u Rumuniji radili reviziju svih slučajeva u kojima je tužilac odustao od gonjenja, u više od 40% slučajeva on imao dovoljno dokaza da ide na sud.

Često se setim tog Rumuna kada gledam šta se dešava ovih dana. Ja naravno nemam predstavu ko je u pravu, a ko nije, ali mi je sasvim jasno da nešto u tužilaštvu smrdi do neba.

Kanazirova generacija

Miki Savićević kritikuje vladu jer je odbila Geneksov predlog za privatizaciju na kome se radilo pet godina. Činjenica da im je trebalo pet godina da napišu predlog (kao da su izmislili lek za rak) dovoljno govori o namerama menadžmenta kompanije.

Dinkićeva odluka da proda Geneksovu imovinu do kraja godine pa tek onda isplati poverioce (nešto između prodaje iz stečaja i klasične privatizaije) mi sa druge strane takođe nije jasna. Pretpostavljam da to znači da će država zaraditi keš od prodaje hotela a onda preuzeti obaveze prema poveriocima, što takođe nije idealno jer može da se desi da poreski obveznici opet pokupe račun. Ako su već procenili da ne mogu da nađu kupca za Geneks onda to preduzeće zaslužuje da ide u stečaj.

Da li je Draško Petrović dao krv?

Nije, ali je zato poklonio 20,000 evra narodnih para i tako kupio savest.

O konačnom rešenju za nedostatak krvi ovde.

Država vaspitačica

Evo materijala za libertarijanske feministkinje -- Evropska komisija poziva muškarce da više pomažu u kućnim poslovima. Objašenjenje je da bi to onda doprinelo smanjenju razlike u platama između muškaraca i žena.

Zašto je 9 od 10 postova ovde nekakva kritika?

Nije zbog toga što se uglavnom bavimo srpskom politikom i ekonomijom a oni ništa ne valjaju, nego zato što su svi liberali, uvek i svuda, tako raspoloženi. Iz bar dva razloga:

1) Jer se uvek bore protiv nečega, protiv novih državnih predloga i inicijativa. Sve što je liberal za, sve što on može predložiti, su mir, niski porezi i podnošljivo deljenje pravde. Ali to ne možete ponavljati previše često. Recimo liberalni ekonomisti – cela ideja je da se ekonomija prepusti prirodnom toku, tako da kada naiđu nove inicijative maštovitih ministara, vi možete samo da kritikujete. Austrijska škola ekonomije, najdosledni prijatelj slobodnog tržišta, je notorno negativna. Nema mnogo toga novog da se kaže, Adam Smith i posle njega Mises su već sve rekli. Posle njih intervencionistički ekonomisti samo izmišljaju razna opravdanja za državno mešanje, a tržišnim ekonomistima ostaje jedino da se bave razbucavanjem tih opravdanja.

2) Liberali uzimaju svoju ideologiju individualnih sloboda kao prirodno stanje. Nama teško ulazi u glavu da neko ne prihvata individualizam i slobodu pojedinca kao najvišu vrednost. Uopšte nam nisu jasni nacionalisti ili koncept zemlje «kao celine», niti kako političari smeju da ograničavaju našu slobodu trgovine sa nekim iz inostranstva radi nekakvog kolektivnog interesa (na stranu što to ne doprinosi ni tom kolektivnom interesu), niti kako to da «država» može da ima vlasništvo nad preduzećima i šta to uopšte znači. Naša definicija države je definicija Frederika Bastiata: «država je fikcija pomoću koje svako pokušava da živi na račun nekog drugog.» Ako uopšte može nešto da radi, neka čuva red i mir. Za hleb, mleko, naftu, poljoprivredu, avione, telefone ćemo se pobrinuti sami. Liberali neretko ulaze i u lične svađe baš zbog neshvatanja kako ostali to ne razumeju. Bilo je tolerantnih kao Friedman i Hayek, ali recimo Mises i posebno Rothbard i Ayn Rand su znali da prekinu sve odnose sa neistomišljenicima (očekivano, ovo dvoje poslednjih je bilo i u međusobnoj svađi.) Ali uglavnom, liberalima ama uopšte nije jasno kako to neki ljudi razmišljaju u kolektivnom terminima.

Dinar nije precenjen

Goran Nikolić je izračunao ono što mi ovde odavno tvrdimo: da dinar nije precenjen.

Mi smo ranije, koristeći instant metodu kao što je Big Mac indeks, tvrdili da je dinar otprilike na svom realnom nivou. Goran je upotrebio isti pristup (poređenje nivoa cena u zemljama), ali potpuniji metod, sa proširenom korpom dobara. Umesto jednog jedinog proizvoda (Big Mac) uzeo je standardnu korpu dobara za računanje GDP. Zaključak je da je dinar precenjen zanemarljivo.

Treba ponoviti da se tzv. realni kurs neke valute a) ne može stvarno znati, b) nije od značaja za predviđanje daljeg kretanja valute. Ako se čak i pouzdano utvrdi da je dinar recimo precenjen, to znači da bi on trebalo da se kreće prema svom realnom nivou samo u vrlo vrlo dugom roku. U međuvremenu tokovi kapitala su ti koji definišu njegovu vrednost i on uvek može ići u bilo kojem smeru, nagore ili nadole.

Ali korisno je znati okvirnu realnu vrednost i to naročito kada analizom i podacima potkrepite ono što govorite. Nikolić je ovo i uradio zbog nadri-ekonomista koji već godinama ne samo ponavljaju da je dinar precenjen, nego nam i tačno kažu koliko treba da vredi, sve gledajući u staklenu kuglu. Evo, jedan od njih je umislio da je naučnik i sada još i traži nacionalnu penziju za naučnike.

Čarape i jogurt

Raw story citira Tom DeLay, uticajnog republikanskog kongresmena, koji kaže da su problem imigracije i abortusa povezani. Da je 40 miliona dece (fetusa, kako hoćete) rođeno u proteklih 30 godina, danas Americi ne bi trebali imigranti.

Osim što je poređenje smešno takođe je i ekonomski netačno. Ne postoji fiksni broj radnih mesta u ekonomiji. Taj broj je elastičan i zavisi, između ostalog, od visine plata, produktivnosti i sl. Činjenica je da bi imigracija uticala na smanjenje plata ali u maloj meri, odnosno negativne posledice bi bile manje od pozitivnih. Pročitajte šta Becker i Posner kažu na temu.

O jednostranom izveštavanju

Novim Kodeskom ponašanja emitera (pre svega tačkama 2.2, 2.3 i 2.8) je predviđeno da mediji pri izveštavanju moraju da budu objektivni, nepristrasni, a moraju i da poštuju "pravilo druge strane", što otprilike znači da moraju da obezbede da se čuje i druga strana.

Slično pravilo je postojalo i u Americi u periodu od 1947. do 1987. godine, pod nazivom fairness doctrine. Suština fairness doktrine je bila da javnost preko istog medija mora da može da čuje obe strane priče. Na prvi pogled deluje jasno i opravdano. Međutim, 1987. godine je FCC (Federal Communications Commission) stavio van snage fairness doktrinu. Zašto?

Argumentacija je bila da na tržištu postoji dovoljno različitih medija da svako ko želi može da čuje i drugu stranu priče, tako da nije nužno da se balans postiže na nivou svakog pojedinačnog medija. Ja mislim da je slična situacija i danas u Srbiji i da uopšte nema potrebe za ovim tačkama u Kodeksu. Kao verovatno ni za Kodeksom uopšte.

Skrećem pažnju na izrazito bahato saopštenje RRA od pre mesec dana, kojim se novinari čak optužuju za anarhizam.

Da li Srbija ima niske korporativne poreze?

Tako barem kaže ova studija, strana 13.

Naime, C.D. Howe Institute iz Kanade je krajem prošle godine izračunao, u saradnji sa Deloitte & Touche-om, efektivne stope korporativnih poreza u 80 zemalja. Stopa je definisana kao odnos plaćenih poreza i profita pre oporezivanja. Srbija se ovde nalazi na sjajnom 41. mestu od 45 zemalja u razvoju (poređanih po visini poreza). Ako se uzme u obzir i 35 razvijenih zemalja, Srbija je otprilike na 73. mestu od 80 zemalja po visini poreza.

"Zloupotreba slobode štampe"

Tako kaže NUNS. Mislio sam da nije moguće da se novinari bore protiv slobode štampe, ali eto u Srbiji i to može.

Krškomanija II

Skoro sam pisao o bezbednosti nuklearnih elektrana. Iako je tehnologija mnogo uznapredovala od 1950-ih, izgleda da i dalje nisu najbezbednije. Posle zemljotresa u Japanu izlilo se 1,200 litara radioaktivne vode u more. Nisam nuklearni fizičar ali to ne može da bude dobro.

O irelevantnosti Rawlsa i Nozicka

Moral nije zaključak ljudskog razuma, nego njegov izvor. U hijerarhiji nastanka moral dolazi posle kulture i tradicije, a pre razuma. Ovo je po meni jedna od najvažnijih, ali nedovoljno ekspolatisanih Hayekovih ideja.

Prethodnih dana bilo u komentarima je bilo rasprave o preraspodeli dohotka i pravednom oporezivanju. Dve najvažnije teorije 20. veka o tome su Rawlsova i Nozickova. Rawls kaže da se racionalnom analizom mogu izvesti kriterijumi socijalne pravde: ako se zamisli prvobitno stanje u kome smo svi iza vela neznanja, itd, itd, mi bi izabrali kriterijume pravde koji idu na ruku najsiromašnijima. Nozick, polazeći od individualne slobode, izvodi racionalan zaključak da ako krenemo od jednake slobode svakog pojedinca, niko nema prava na dohodak drugog pojedinca ma kakve kriterijume Rawls izmišljao.

Meni se dopada Nozickov argument o preraspodeli. Ako pođete od individualne slobode, vi na kraju morate zaključiti da nemate nikakvog prava da otmete Baji Patku i jedan cent da bi pomogli siromašku da ne umre od gladi. Ako zaista prihvatate ličnu slobodu kao vodeću vrednost, sila logike je takva.

Problem međutim nastaje kada shvatite da to ustvari nećete: u redu je, Nozick je u pravu, ali baš me briga, radije bih Baji Patku nešto oteo silom nego pustio da neko umre od gladi samo zato što u knjigama koje volim piše da to tako treba. Neću se po svaku cenu držati apstraktnih načela liberalizma.

U čemu je problem? I Rawls i Nozick, a i svi ostali koji se time bave (ekonomisti imaju čitavu oblast koja to raspravlja, «ekonomija blagostanja»), pokušavaju racionalno da analiziraju nešto što je određeno na moralnom nivou. A moral je, da ponovimo Hayekovu ideju, stariji od razuma. I hijerarhijski, a i bukvalno, hronološki. Evoluciono, prvo su se razvili biološki instinkti, pa onda moral i tradicije, pa je tek onda iz njih izveden razum ovakav kakav je. Zato ne možete racionalno zaključivati šta treba da bude moralno. Moralno ili društveno-pravedno je ono što eto tako instinktivno osećate da treba da bude tako.

Rawlsova intelektualna gimnastika kojom on opravdava preraspodelu a pokušava nekako zadržati liberalizam i individualizam je smešna. Nozickov argument je sa druge strane kao što rekoh, logički dosledan. Ali bih u praksi često uradio nešto što je možda bliže Rawlsu -- uveo malo nasilne preraspodele iako znam da to ne mogu da opravdam teorijski. Nego eto, tako hoću.

Zato Hayekova poenta ima smisla: o jednakosti ili pravednosti se ne može raspravljati na racionalan način. U pitanju su moral, vrednosti i emocije. Svi oni su postojali pre i postoje nezavisno od razuma. Zato racionalni argumenti tu nemaju šta da kažu.

Obrazloženje Vlade Srbije zašto Kjoto mora da se ratifikuje po hitnom postupku

Saglasno članu 161. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, predlaže se donošenje zakona po hitnom postupku, s obzirom da bi nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice u pogledu ostvarivanja strateških interesa Republike Srbije, kao i po rad državnih organa i organizacija koji su u momentu pokretanja procesa ratifikacije Kjoto Protokola 2005. godine, pokrenuli tzv. Beogradsku incijativu za jačanje subregionalne saradnje u regionu Jugoistočne Evrope u oblasti klimatskih promena sa predlogom za uspostavljanje Subregionalnog klimatskog centra u Beogradu u sastavu Republičkog hidrometeorološkog zavoda. Ova inicijativa je uvršćena u prioritete Šeste Ministasrke konferencije „Životna sredina za Evropu” Ekonomske komisije UN za Evropu koja će se održati u Beogradu od 10. do 12. oktobra 2007. godine. S obzirom da su sve ostale države iz regiona jugoistočne Evrope već ratifikovale Kjoto Protokol, donošenjem Zakona o potvrđivanju Kjoto Protokola po hitnom postupku, obezbeđuju se politički uslovi da Republika Srbija, kao ugovornica Okvirne konvencije UN o promeni klime i Kjoto Protokola uz ovu Konvenciju, dobije punu podršku Ministarske konferencije za Beogradsku inicijativu u vezi sa jačanjem regionalne saradnje u oblasti klimatskih promena, koja je od izuzetnog, kako političkog tako i ekonomskog značaja za našu zemlju

Mene su ubedili, a vas?

A stiže i Kjoto

Vlada je na prošloj sednici, 12. jula prihvatila Kjoto protokol i predložila Skupštini Srbije da ga ratifikuje.

Mislim da smo ovde dosta pričali o celoj toj histeriji oko globalnog zagrevanja, ali hajde da budemo potpuno open-minded i da pretpostavimo sledeće stvari:
- globalno zagrevanje je posledica povišenog nivoa CO2 (a ne pojačanog dejstva Sunca),
- povišeni nivo CO2 je rezultat ljudskih aktivnosti (a ne rezultat izbacivanja CO2 iz vulkana ili mora),
- borba protiv globalnog zagrevanja prolazi kost-benefit test (da su troškovi borbe niži od troškova zagrevanja).

Čak da je sve to tako (a mislim da nije) opet se postavlja pitanje opravdanosti uključivanja Srbije u Kjoto. Kada bi cela Srbija sutra prešla kolektivno u srednji vek (da pogasimo sve termoelektrane, sve fabrike, prodamo sve automobile, motore i mašine), kakav bi efekat bio na globalno zagrevanje? Usuđujem se da procenim da nijedan jedini uređaj na svetu ne bi to ni registrovao. SAD, Kina, Rusija, Nemačka, Indija i ostali izbace CO2 za jedan sat koliko Srbija izbaci za godinu dana. Mi smo tu potpuno nebitni, a ima da nas košta.

Koliko će da nas košta? U obrazloženju Zakona o ratifikaciji kaže da će da nas košta 10.000 dolara - toliki je naš doprinos administrativnom budžetu Konvencije. O troškovima za privredu ni reči. To Vladu očigledno i ne zanima.

Vožd je stigao

Dugo godina smo bili svedoci “veza i vezica” i to je bio ključ za zapošljavanje u državnoj upravi. A sada imamo jednu zakonsku kategoriju prema kojoj moraju da se zapošljavaju i drugi. Ovako Srđan Šajn objašnjava uvođenje pozitivne diskriminacije u Srbiju.

Za sada je rentu dobio mali broj invalida i nacionalnih manjina (Šajn kaže oko 1,000 radnih mesta za Rome). Ne kažem da je državna uprava bila nešto posebno efikasna i ranije, nije, ali posledica pozitivne diskriminacije će biti još manja efikasnost, i naravno uvođenje diskriminacije u sistem pod izgovorom borbe protiv iste.

U suštini ovakvi potezi ostavljaju mnogo prostora za zloupotrebe. Mislim da je bilo puno slučajeva u kojima su ljudi tvrdili da su pripadnici neke manjine a nisu, da bi dobili beneficije. Native Americans i kazina, afrički amerikanci za upis na fakultete i zapošljavanje i slično. Biće interesantno gledati ko će se kod nas predstavljati kao invalid ili Rom. I kako će se to proveravati. Negde je i 1/16 neke rase dovoljno da bi se ispunili uslovi. U suštini nije baš tako lako sprovodljivo kao što izgleda. Koga zanima zašto je afirmativna akcija loša može da pogleda ovde, ovde , ovde i ovde. Neki linkovi se odnose samo na određene oblasti kao obrazovanje na primer.

Nisam uspeo da nađem tekst zakona da vidim o čemu se tačno radi. Ako neko ima, bilo bi lepo da ostavi link.

Ko je ovde komunista?

Izjava 1, o pokušaju kontrole cena u Kini:

The pricing move is not seen in a good light by top policy planners. The National Development and Reform Commission said Lanzhou's move is not in keeping with the "rules of the market economy." A scholar at the Chinese Academy of Social Sciences remarked that the intervention was a "return to a planned economy,"

Izjava 2, jedan od najozbiljnijih kandidata za budućeg predsednika Amerike:

We're going to take things away from you on behalf of the common good.

Kultura posao za državu

Pod ovim naslovom Politika objavljuje prilično neinteresantan tekst o neophodnosti većeg ulaganja u kulturu. Argumenti, knjižare se pretvaraju u fast food restorane i butike, a pisci izdaju knjige preko novinskih preduzeća umesto izdavača pošto dobijaju bolje tiraže. Meni navedeni primeri deluju pozitivno. Zatvaraju se firme koje gube novac a otvaraju nove koje su profitabilne. Kreativna destrukcija.

Inače ako niste znali (ja nisam) država troši oko 2 miliona evra godišnje na redovnu i vanrednu kupovinu knjiga. Praktično direktno subvencionišu izdavače, a oni i dalje mogu da ponude tiraž otprilike od samo 2,000 knjiga (kako naslućujem iz članka). Valjda država neće da kupi više. Nije ni čudo što svi pisci prave dilove sa novinama koje štampaju tiraže u desetinama hiljada, i pri tom uspeju da ih prodaju.

Autor za kraj preti da, ako se ovako nastavi, Beograd neće postati prestonica knjige. Greši. Ne postaje se prestonica knjiga minstarskim ukazom ili državnim povlađivanjem, već razvijenim tržištem na kome je knjiga uspešan i tražen proizvod. Očigledno je da država nije uspela da stimuliše ovo tržište (kao i svako drugo doduše), pa je sada red i da odustane od kupovine knjiga i drugih intervencija. Slobodno tržište će već način da stavi građanima knjige u šake.

Zašto Cekić nije problem?

Radiodifuzna agencija je na odluku Vrhovnog suda da stavi neke odluke agencije van snage, jednostavno ponovo donela iste odluke. Usput su pomenuli da se Vrhovni sud ne razume u njihove nadležnosti. Ovakvo ponašanje RRA zaista zaslužuje poseban komentar, ali je važnije objasniti u čemu je zaista problem.

Osnovni problem je vlasnička struktura i regulacija. Kod nas je država vlasnik svih frekvencija i praktično ih iznajmljuje uz fiksnu nadoknadu ograničenom broju emitera, koji frekvencije mogu da koriste isključivo za emitovanje programa uz razna ograničenja. Bolji sistem je privatizacija spektruma. Država bi mogla da proda spektrum u nekoliko segmenata (npr. od 87 do 95 Mhz i slično). Vlasnici frekvencija bi onda mogli da ih iznajmljuju kome hoće i za koju god hoće namenu. Koliko emitera bi uspeli da tehnološki spakuju u svoj deo spektruma bi bio njihov problem a ne državni. Sve nesporazume bi morali da rešavaju među sobom ili putem sudova.

Danas u Srbiji imamo samo 5 nacionalnih emitera što nije posledica tehničkih nemogućnosti (imali smo i više ranije) već činjenice da državno mešanje uglavnom proizvodi veštačke nestašice. Kao što je državna politika pre 15 godina dovodila do nestašice hleba tako je RRA uspeo da proizvede nestašicu frekvencija.

Postojanje RRA ograničava i slobodu govora. Elektronski mediji imaju manje slobode nego štampani. Ako se ne varam kod nas RRA uređuje i proizvodnju programa, ne samo emitovanje (zabranili su BK na kablovskoj). Sve u svemu postoji mnogo dobrih razloga za ukidanje RRA, a nijedan za njegovo postojanje.

Inače privatizacija spektruma je urađena na Novom Zelandu 1987 (ne znam koliko uspešno) a interesant tekst na ovu temu možete da nađete i na CATO sajtu.

Ron Paul

Ron Paul je republikanski kandidat koji je verovatno najbliži libertarijanskim glasačima ove godine. Kongresmen iz Teksasa, 1988. kandidat libertarijanske partije za predsednika, osvojio je oko 0.5% glasova. Ni danas ne stoji mnogo bolje. Otprilike je između 5. i 9. mesta. Ipak, Ron Paul je kandidat koji ima najveću podršku na internetu. Youtube i Digg su poplavljeni njegovim izjavama.

Ron Paul je blizak libertarijancima jer se zalaže za:

• ukidanje poreske uprave (IRS)
• ukidanje poreza na dohodak (16. amandman)
• smanjenje potrošnje
• minimalnu državu (nikada nije glasao ni za jedan zakon koji bi povećao porez)
• jedini je republikanski kandidat za predsednika koji je glasao protiv rata u Iraku
• striktno poštovanje individualnih sloboda (imovina, privatnost, i sl)
• protiv federalnog rata protiv droge, glasao za legalizaciju medicinske i industrijske marihuane (nije savršeno ali za kongresmena nije loše)

Gde se ne slažem sa njim:

• protiv je abortusa. Doduše, zalaže se da svaka država donosi odluku po tom pitanju. To ga ne čini manjim libertarijancem, jer su mnogi pro-life.
• protiv ilegalne imigracije što mogu da razumem. Međutim zalaže se za ukidanje davanja državljanstva po rođenju.
• kao i svaki drugi libertarijanac protiv je većine međunarodnih ugovora i organizacija. Jasno mi je zašto je UN problem, ali Ron Paul ne podržava ni NAFTA-u. Njegovo objašnjenje je da je to uvod u stvaranje severnoameričke države koja bi ukinula malu vladu.

Sve u svemu sjajan kandidat koji nažalost nema šanse na izborima ali svakako utiče na širenje libertarijanskih ideja kao najveća internet senzacija.

Populizam u Americi

NYT danas piše o rastućem populizmu skoro svih demokratskih kandidata i njihovom odstupanju od Klintonove politike koja je propagirala slobodnu trgovinu. To je posledica činjenice da su na prošlogodišnjim izborima za kongres najbolje prošli upravo levičarski kandidati demokratske stranke. Evo nekih citata:

Nancy Pelosi: Američki građani žele da znaju šta radimo po pitanju njihove bezbednosti. Mislim da nećemo moći da potpisujemo sporazume o slobodnoj trgovini i da reformišemo imigraciju dok američki građani... ne znaju gde stoje i kakva im je budućnost.

Barney Frank (predsednik kongresnog odbora za finansijske usluge) je organizovao saslušanje na temu: Globalizacija, autsorsing i američki radnik - šta bi trebalo da uradi vlada?

Hillary Clinton: Globalizacija je dobra samo za mali broj ljudi. (Takođe se izjasnila protiv potpisivanja sporazuma o slobodnoj trgovini sa Južnom Korejom).

John Edwards: Za poslednjih 20 godina pola ekonomskog rasta je otišlo samo jednom procentu stanovništva.

Barrack Obama: Prvo su rekli ljudima da se prekvalifikuju za bolje plaćene poslove... a sada se i ti poslovi šalju u inostranstvo.

Iako NYT nudi zaključak da će partija koja se bude bavila globalizacijom i ekonomskom sigurnošću (čitaj većom državnom intervencijom) pobediti na izborima, ja ipak mislim da je ovo normalno flertovanje sa demokratskom bazom pred stranačke izbore i da će se situacija promeniti pred predsedničke. Sa druge strane najviše me plaše posledice ove rasprave na druge zemlje sada kada je došlo do zastoja u pregovorima u okviru Svetske trgovinske organizacije.

Kome je bolje

Imali smo već u dva navrata raspravu na temu da li je danas u Srbiji bolje nego što je ranije bilo. Ja verujem da je objektivno poređenje jako teško, ali da je ipak moguće. Neki komentatori su insistirali na tome da je od objektivnih pokazatelja mnogo bitnije to kako se ljudi osećaju, odnosno da navodna činjenica (kažem navodna jer nemamo nikakve podatke) da su bili srećniji 1989. godine nego danas, govori o tome da je tada bilo bolje.

Problem sa subjektivnošću je sledeći - nova anketa koju je radio Gallup pokazuje da su Kenijci zadovoljniji svojim zdravljem nego Amerikanci. Da li to znači da je kenijski sistem zdravstvene zaštite bolji od američkog? Ne, nego znači da prosečan Kenijac ima mnogo niža očekivanja nego prosečni Amerikanac. Isto kao i prosečan Srbin 1989. u odnosu na 2007. godinu.

EDIT: Cato Institut je nedavno objavio tekst na sličnu temu, pa pogledajte.

Atmosfera bojkota

Posla imamo i preko glave, a da nije uvozničkog lobija bilo bi ga još više. Tvrdi vlasnik firme iz Male Varoši koja sklapa cisterne. Neću se iznenaditi ako uskoro pročitam kako je pohapšena uvoznička mafija ili bar najavu vaskrsa kampanje kupujmo domaće.

Teorija zavere

Nebojša Katić u Politici piše o problemima računjanja BDP, odnosno kako BDP metod obračuna favorizuje razvijene zapadne zemlje (Amerika) u odnosu na tradicionalna društva puna ljubavi za bližnje (Srbija). Nudi sledeće primere, kockanje ulazi u BDP ali čitanje knjiga ne. Netačno jer se knjiga kupuje, ali nije bitno. Briga baka i deka o unucima ne ulazi u BDP ali kada to rade vrtići onda se računa, i slično.

Katić zaključuje da iako su ekonomistima poznate ove nesavršenosti BDP niko ne želi da ih menja jer bi to značilo, ni manje ni više, nego kraj kapitalizmu i potrošačkom društvu. Ljudi bi shvatili da nije zlato sve što sija i valjda bi svi kolektivno otišli na pecanje. Smešno.

BDP nije savršena mera za računjanje i poređenje standarda ali nema bolje. Katić je iskritikovao proces ali već tipično za ozbiljnu debatu kod nas, ne nudi rešenje. Pominje neke druge metode računjanja koje su navodno namerno marginalizovane, verovatno da bi se zaštitio trenutni svetski poredak. Pretpostavljam da je jedna od tih metoda i Happy Planet Index. Po toj listi bolje je živeti u Palestini, Bosni, Butanu, Burmi i još 149 drugih zemalja nego u Americi. Mislim da marginalizacija nekih metoda računjanja standarda ipak nije žrtva teorija zavere.

Izvesno je da Nobelova nagrada čeka svakog, pa i Katića, ko unapredi računanje BDP. Srećno.

Jednakost i bratstvo

Prema proceni Udruženja francuskih poreskih obveznika, ove godine Francuzi su radili tačno 196 dana za državu. Danas slave svoj Dan poreske slobode. Francuzi su radili do 16. jula za svoju Marijanu, kada su svoj kuluk već odavno završili Amerikanci, Hrvati, Srbi, svi Evrounijci osim Šveđana...

Izgleda da je taj 14. juli magijski datum za Francuze: već nekoliko godina Dan poreskog oslobođenja vrti se oko sredine jula. Nikako da se pomeri...

Neki Francuzi tržišno-klasično-liberalno orijentisani, rešili su da porade na tome. Oni će slaviti 16. septembar kao Dan slobode. Kontra-praznik i kontra-filozofija.

Naravno, u subotu, 14. jula, u Parizu je održan Koncert bratstva. Bilo je 600 hiljada ljudi. Jasno, došli su zbog Boba Sinklera i Neli Furtado.

Kod Francuza prvo počne rat ceremonijama, datumima i kalendarima...Tek posle dođe na red fiskalna politika.

Tekst u New York Times-u

Novi NYT objavljuje zanimljiv tekst Grega Mankiwa o oporezivanju dohotka i pravednosti.

U tekstu navodi nove proračune američkog Congressional Budget Office-a po kojima najbogatijih 1% Amerikanaca za savezne poreze (koji uključuju i porez na dohodak) izdvaja oko 31,1% svog dohotka, a najsiromašnijih 20% samo oko 4,5% dohotka.

Takođe, daje i dobar kratki pregled Rawlsove i Nozickove teorije pravde.

Regulacija sporta

Sport je verovatno jedna od retkih industrija, ako ne i jedina, koja je više regulisana u Americi nego u Evropi. U američkom sportu postoje razne mere za unapređenje jednakosti i redistribuciju zarada kao što su draft, kvote, ograničenja zarada i sl. Razlog: učiniti sport više jednakim i time privući publiku. Ovako ponašanje u skoro svakoj drugoj industriji bi bilo kažnjavano po osnovu antimonopolskih zakona. Bejzbol je čak i zvanični izuzetak.

Evropska komisija je 11. jula usvojila Belu knjigu o sportu oko koje se vodila velika debata. Naime, bilo je velikih pritisaka da se sport više reguliše na način na koji se to radi u Americi, odnosno da se izuzme iz antimonoplskog zakona. Na razočaranje FIFA-e to se nije dogodilo. Bar ne još uvek.

Ko je u pravu? Jedna strana objašnjava da trenutno u evropskom sportu samo par klubova u svakoj ligi dobija većinu novca, što utiče na smanjenje popularnosti sporta uopšte. Drugi misle da i očigledna superiornost jednog tima ili pojedinca može da bude interesantna (Real, Manchester United, Chicago Bulls za vreme Majkla Džordana ili Tajger Vuds).

The Economist (i ovde) predlaže neku vrstu hibrida u kome bi samo TV prava, što je najveći izvor prihoda, trebalo izuzeti iz antimonoplskog zakona. Objašnjenje, sport je specifičan. Dok u drugim industrijama firme mogu da posluju i bez konkurencije za utakmicu su ipak potrebna dva tima. Sve ostalo, bi po njima trebalo ostati kako jeste. Otprilike to je i zaključak Evropske komisije. Jedino racionalno rešenje je ostaviti sport ligama i federacijama da ga regulišu kako žele. Na kraju će ipak oni snositi posledice svojih odluka. Doduše, pošto sport donosi 400 milijardi evra godišnje u Evropi (odnosno 3.7 % GDP), ne čudi me što birokrate iz EU osećaju potrebu da se mešaju.

Antimonopolski zakon je priča za sebe. Već par puta je pisano o tome na TR, i očigledno je njegovo postojanje najveći problem u ovom slučaju. Gde smo mi u ovoj raspravi? Na nas se ovi problemi još uvek ne odnose jer i dalje raspravljamo o Bjekovićima, Džajama i sličnim. Interesantne teme nas čekaju tek kad (i ako) privatizujemo klubove.

Korupcija, ponovo

Boris Begović, u Politikinom poslovnom klubu:

Što manje monopola i države, to manje korupcije. Šta je to što čisti korupciju? Konkurencija. Konkurencija ukida rentu i više nema šta da se preraspodeljuje, pa nema ni korupcije kao sredstva takve preraspodele.

Glas razuma

Konačno neko (osim TR) razumno govori o spoljnotrgovinskom deficitu: Goran Nikolić za B92. Interesatno je kako su ga komentatori napljuvali, ali nije ni čudo kada im ostalih 98% ekonomista uporno servira svoju fikciju o deficitu-ubici. Orvelovski: izvoz dobar, uvoz loš, izvoz dobar, uvoz loš...

Plate

Ne znam zašto su novinari opsednuti platama političara. Blic piše da predsednik UO Telekoma Srbije prima 200,000 dinara mesečno. Pa šta? Predsednik UO Telekoma Srbije, zajedno sa ostalim rukovodstvom košta Srbiju na milijarde dolara zbog sprečavanja razvoja interneta. Posledice toga su nemerljive. Telekom Srbija je za Telekom Srpske velikodušno platio skoro 200 miliona dolara ili za čitavu trećinu više od drugoplasirane ponude. Pravi trošak je samo postojanje ovakvih državnih preduzeća i njhovih monopolskih pozicija. Novinari bi mogli da počnu da rade svoj posao i postavljaju prava pitanja, a ne kolike su plate.

Plate političara su demagogija. Zbog nekih birokratskih zavrzlama, zakona i uredbi, sada pomoćnici ministra ustvari imaju veće plate od premijera. Vlada se međutim nalazi u neugodnoj poziciji jer je obećala zamrzavanje plata u javnom sektoru, pa sada ministri i premijer ne mogu sebi da povećaju plate da bi prestigli svoje pomoćnike. Izgleda da se čeka dan pre odmora da se to uradi. Ali nije bitno -- neka ukinu samo jedan državni monopol i svi su zaradili duple plate za ceo mandat.

Rodrik i Boudreaux

Odlična blog debata o slobodnoj trgovini između Danija Rodrika i Dona Boudreauxa (čita se Bodro, francusko prezime). Umesto cele debate možete pogledati presudu Brada DeLonga, sa najzanimljivijim isečcima. Iako je ideološki naklonjeniji Rodriku, DeLong je proglasio pobedu Boudreauxa nokautom.

Boudreauxov argument je: ako je protekcionizam tako koristan, zašto onda Rodrik ne predloži da i države unutar SAD uvedu carine jedne drugima? Ako je zaštita mlade industrije od konkurencije dobra (a Rodrik podržava tu ideju), zar ne bi bilo dobro za Teksas da zaštiti svoje rastuće industrije od Kalifornije dok se ne razviju dovoljno?

Nisam znao

Da u Srbiji stranci ne mogu da kupuju zemlju. To verovatno delimično objašnjava zašto su cene zemlje po hektaru u Srbiji, prilikom privatizacije kombinata, oko 500 a u EU oko 30,000 evra, ako je procena politike tačna. Biće da onda ne treba kriviti lokalne biznismene nego regulaciju koja sprečava konkurenciju.

Preletači

Po prvi put sam naišao na članak, u engleskim/američkim magazinima koje pratim, koji predlaže rešenje kosovskog problema koji više odgovara srpskim pregovaračima. Njuzvik ove nedelje zaključuje da bi možda trebalo kopirati rešenje Portorika koji ima status polu-nezavisnog protektorata SAD.

Ekonomist ove nedelje po ko zna koji put nudi odličnu analizu ali ne nudi konkretna rešenja poput Njuzvika. Jedino zaključuju da je Kosovo prva žrtva ruskog imperijalizma. Ekonomist je doduše generalno na strani nezavisnosti ali i oni izgleda postepeno prilagođavaju svoj rečnik novoj situaciji.

Ne kažem da je ovo dobro ili loše, samo primećujem da su srpski pregovarači prilično uspešni u promeni percepcije kosovskog problema i u zapadnim medijima.

Koliko je nezaposlenih?

Nacionalna služba za zapošljavanje (NSZ) kaže da je nezaposlenost u Srbiji smanjena za 7 procenata. Po njihovoj proceni 849,220 ljudi je u Srbiji nezaposleno ili grubo oko 12% populacije. To su ljudi koji su prijavljeni kod ove službe i koji se trude da nađu posao. Međutim NSZ procenjuje da je bar 30% ljudi prijavljeno kod njih zbog zdravstvene knjižice, a da još gomila njih radi ali je i dalje prijavljena kod njih (siva ekonomija). Prema proceni službenice NSZ original nezaposlenih je samo 149,220.

Koliko stvarno ima nezaposlenih onda? Zar ova mera nije dovoljno bitna da ne moramo da nagađamo? U Americi se svakog meseca objavljuje visina nezaposlenosti. Ovi podaci dosta utiču na ekonomiju (berzu) ali i na planiranje ekonomske politike.

Ono što je mene iznenadilo je da se u Americi ove cifre dobijaju svakog meseca na osnovu istraživanja javnog mnjenja. Biro za statistiku rada svakog meseca intervjuiše 60,000 domaćinstava u Americi i na osnovu toga procenjuje nezaposlenost. Ispitanici ne mogu da se deklarišu kao zaposleni ili nezaposleni, već ih biro na osnovu svoje analize svrstava u te kategorije.

Na prvi pogled možda srpski metod deluje pouzdanije jer koristi činjenice a ne razgovore da bi izveli konačne cifre. Ipak, imajući u vidu preciznost američkih i naših procena, gde se naše kreću negde između 149 i 849 hiljada, mislim da je vreme da se ovaj posao prepusti Stratedžik marketingu.

Libertarian disclaimer: Naravno, bolje bi bilo da privatne fondacije-preduzeća-grupe građana-itd. organizuju ovo istraživanje nego država.

Budžet i posledice

Viceguverner Dijana Dragutinović:
Podaci koje dnevno dobija NBS govore da je pitanje trenutka kad će centralna banka biti prinuđena da na ekspanzivnu fiskalnu politiku odgovori restriktivnom monetarnom politikom.

Kombinacija ekspanzivne fiskalne i restriktivne monetarne politike ima dve nesumnjive posledice: rast kamatnih stopa i rast kursa dinara. Rast kamata je loša vest za sve koji uzimaju nekakav kredit, bilo privredu ili građane. Dalji rast kursa dinara je loš za izvoznike.

Da bi država mogla komotno da troši, privatnici se malo teže odlučuju da investiraju, krediti za stanove i automobile su malo skuplji, izvozom se malo manje zarađuje, plate u privatnom sektoru su malo manje. Da neko ne pomisli da je budžetski deficit besplatan.

Dobar post

Juče sam na B92 blogu pročitao jedan od boljih postova na tom sajtu u poslednjih nekoliko meseci. Radi se postu novog blogera, Gorana Nikolića, pod zanimljivim nazivom "Nikada nam nije bilo bolje".

Iako su nekada ekonomiju nazivali "dismal science" (sumorna nauka), pre svega zbog apokaliptičnih predviđanja Tomasa Maltusa, meni se čini da su u savremenom svetu ekonomisti najoptimističniji od svih profesija. I sličan duh provejava i u Goranovom tekstu. Međutim, veliki broj navedenih podataka i povoljnih međunarodnih ocena nije bio dovoljan da ubedi komentatore da je danas bolje nego ranije. Neki su čak tvrdili da nam "nikad nije bilo gore"!

Nisam istoričar, ali sa sigurnošću mogu da kažem da prosečnom Srbinu nikada nije bilo lako. Mislim da nije postojao ni jedan jedini desetogodišnji period da je bilo sve ok, da nije bilo bede, ratova, revolucija ili diktature. U političkom smislu, iako je postpetooktobarski period bio težak, uz mnogo sukoba i uz ubistvo premijera, ipak ne verujem da je nivo političkih sloboda ikada u Srbiji bio viši. Slično važi i za ekonomske slobode. Ja ću prvi kritikovati poslednje tri vlade zato što i dalje nije dobro. Ali, to ne znači da nije bolje nego ikada. Zato što dobro nikada nije ni bilo.

Jednostavno, čini mi se da ljudi ne shvataju šta je Goran rekao, a to je često problem nas ekonomista. On je prilično jasno formulisao hipotezu - vremenski posmatrano, prosečan Srbin nikada nije živeo bolje nego danas. Tačka. Kritički orijentisani komentatori su iznosili jedan od sledećih argumenata:

- meni je bilo bolje
- u zemljama u regionu je bolje
- nekada je moglo da se putuje, a sada ne

Nijedan od ovih argumenata ne pogađa Goranovu tvrdnju, čak i da su tačni. On nije ni tvrdio da je danas svima bolje, već da je u proseku bolje. Nije ni tvrdio da je Srbija najbolja zemlja na svetu, ili u regionu, niti je tvrdio da je ostvareni napredak dovoljno veliki. Poslednja kritika jeste tačna, ali prilično irelevantna. Prosečan Srbin ne bi ni sada putovao, čak i ako mu viza ne bi trebala. Ja znam da meni i čitaocima B92 bloga smetaju vize, ali koliko one realno smetaju prosečnom Srbinu? Što se "starih, dobrih vremena" tiče, mislim da je objašnjenje za očiglednu pristrasnost jednostavno. Tada smo svi bili mlađi, lepši i opušteniji.

Meni je dovoljan dokaz da je danas bolje to što deca u školi ne moraju da pevaju "Druže Borise (ili Vojo, whatever), ljubičice bela" i da glume budale na stadionu JNA sa mašnicama od tila i čašama od jogurta punjenih pasuljem, samo da bi proslavili rođendan i malo zabavili matorog diktatora (ili, u još apsurdnijem slučaju tokom 80-ih, da bi proslavili rođendan preminulog diktatora).

Bez obzira

Bebi PDV je ukinut na poziv Patrijarha Pavla. Nema veze, kao što je Milton Friedman govorio, smanjenje poreza je uvek dobro: bilo kakvog poreza, bilo kada, iz bilo kog razloga, sa bilo kakvim obrazloženjem.

(Možda je Pavle član ove organizacije?)

Dodatak:
Mnogo stvari pada na pamet kod ovog PDV slučaja. Jedna je da je Patrijarh Pavle blizak čikaškoj školi ekonomije, i to Beckerovac. Najozbiljnije.

Patrijarhov razlog za smanjenje poreza na bebi opremu je podsticanje rađanja dece. Primetićete da ovo znači da Patrijarh, a i Vlada Srbije sa njim, prihvataju pretpostavku da roditelji kod donošenja odluka o rađanju dece reaguju na ekonomske podsticaje. Kad je Gary Becker počeo 1970-ih da objašnjava stvari kao što su kriminal, religija ili porodica ekonomskim argumentima, sociolozi su osuli drvlje i kamenje: pa ima valjda nešto važnije od novca, ako Becker razmišlja materijalno ne znači da su svi takvi, ekonomista ne može da razume osećanja nego uvek sve prevodi u novac, itd. Jedna Beckerova knjiga se zvala "Ekonomsko objašnjenje porodice", jedan poznati članak je "Tražnja za decom". Ponuda i tražnja, bukvalno.

U međuvremenu je Becker dobio neke bitke tako da takav način razmišljanja sada nije šokantan. Mnogi se ekonomisti bave tim temama. Ali da će jedan patrijarh da implicitno, ne znajući, prihvati Beckerove ideje, nisam mogao ni da sanjam.

Kao što je Kejnz napisao, državnici i lideri donose misle da upravljaju svetom, a nisu ni svesni da su često samo robovi ideja nekog pokojnog ekonomiste. Becker je doduše živ, a piše i blog.

Srbija jednostrano ukida carine

San liberala, a i skoro svih ekonomista, jeste jednostrano spuštanje carina. Radi se o tome da nam ekonomska teorija kaže da je korist od spoljne trgovine na strani uvoza, a ne izvoza, i da uvoz treba osloboditi svih tereta, čak i ako druga strana neće da spusti svoje carine.

Upravo o tome će se danas u Palati federacije (od skoro Palata Srbije) pričati - kako i kojom dinamikom će Srbija jednostrano ukinuti carine prema EU? EU nam za uzvrat neće "dati" ništa. Zašto? Zato što mi imamo slobodan izvoz u EU još od 2000. godine, osim za tekstil i par poljoprivrednih proizvoda, a od 2004. i za tekstil.

Srbija ne bi bila Srbija da nije specifična. Mi smo prva država koja pregovara sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, a da nije članica STO (dobro, i Crna Gora). Standardni način (prvo STO, pa tek onda SAA) više odgovara EU jer mogu da prvo vide našta smo se obavezali prema STO, pa onda da traže preferencijale za svoj izvoz. Ovako su u nezgodnoj situaciji, jer znaju da će postojati pritisak ostalih članica STO da sve što sada "damo" EU, damo i njima. Tako se EU plaši da neće u stvari dobiti ništa, odnosno da će za nekoliko godina biti tretirana u Srbiji slično kao i svaka druga STO zemlja, što im se, naravno, ne sviđa. Takođe, to znači da će EU u STO više da se bori da zadržimo visoke carine nego mi sami.

Do pre nešto više od godinu dana sam učestvovao u SAA pregovorima i mislim da je naša strana bila jako dobro pripremljena, mnogo bolje nego njihova (što je valjda i logično jer je sve ovo mnogo bitnije nama nego njima). Pregovori su bili manje-više završeni što se tiče trgovine. Dogovorena je linearna dinamika smanjivanja carina kod industrijskih proizvoda i malo usporena kod poljoprivrednih, upravo zbog STO-a.

Moram priznati da me je sada strah novog ministra poljoprivrede. Čini mi se da on, pre svega iz neznanja, neće pristati na ono što je već dogovoreno. Poenta je u tome da on, čini mi se, ne shvata da je poljoprivreda EU fantastično neefikasna i skupa i da oni uopšte nisu pretnja našoj poljoprivredi, a naročito stare članice. Potencijalna opasnost (ako su vam važniji proizvođači od potrošača) dolazi iz novih članica, naročito Bugarske i Rumunije. Budući da one nisu učestvovale u prethodnim pregovorima jer su se naknadno priključile EU, a da su ranije već imale sporazum o slobodnoj trgovini sa Srbijom (pa su ulaskom u EU izgubile preferencijale koje su imale u Srbiji), očekujem da će imati dosta zahteva u novim pregovorima.

Evropa na dobrom putu?

Možda sada možemo reći da se Evropa konačno kreće u dobrom smeru. Nemačka je upravo smanjila poreze na profit sa u proseku 39 na 30%, kao i porez na kapitalni prihod sa 42% na 25%. Prodi je u Italiji prošle godine počeo sa restriktivnim budžetom i sproveo niz manjih reformi kao što su deregulacija taksija, benzinskih pumpi, kioska, frizera i slično. U Švedskoj je pobedila liberalno-konzervativna vlada, mada mi nije poznato da su do sada nešto konkretno uradili. Čeka se još na Sarkozija u Francuskoj, ali i sama njegova pobeda je bila dobra vest. Kada se sve sabere izgleda da su u EU barem počeli da shvataju u čemu je problem.

Ne lep nego uporan

B92:
Direktorka Vladine kancelarije za pridruživanje Tanja Miščević kaže da predstoji najteži deo posla u pregovorima sa Briselom – razgovori o liberalizaciji trgovine industrijskim i poljoprivrednim proizvodima. U toj rundi pregovora razgovara se kako da tržište Srbije bude otvoreno za uvoz žitarica, mesa, šećera, vina i ribe, pri čemu pregovarački tim Srbije, koji predvodi Božidar Đelić, mora da vodi računa o zaštiti interesa domaćih proizvođača.

Ne daj bože da vode računa o potrošačima. Dozvoliti našim građanimna da kupuju jeftinije proizvode je stvarno preveliki ustupak EU.

Borba protiv korupcije

Retko imamo priliku da komentarišemo izjavu nekoga ko čita naš blog i čak se predstavlja u komentarima.

Borba protiv korupcije represivnim merama (hapšenjima, oduzimanjem imovine i slično) je nesumnjivo politički isplativa. Naš narod voli kada vidi državne službenike sa lisicama. Takođe, osnivanje specijalizovane agencije je najlakši način da se kaže da si nešto uradio. Međutim, veliko je pitanje koliko bi ovi predlozi zaista pomogli u borbi protiv korupcije.

Korupcija nije problem, korupcija je samo simptom problema. Hapšenje korumpiranih službenika je analogno obaranju temperature kod gripa - čini bolest podnošljivijom. Ali, kao što temperatura samo ukazuje na problem - virusnu infekciju, tako i korupcija samo ukazuje na problem - nizak nivo ekonomskih sloboda. Bez smanjenja uticaja države nema održivog smanjenja korupcije.

Plate u državnoj službi

Politika piše o platama u državnom sektoru. Moram priznati da sam prijatno iznenađen izborom teme. Jedan od osnovnih nalaza je da je prosečna budžetska plata oko trideset, a prosečna plata u Srbiji oko 25 hiljada dinara. To znači da je prosečna plata u nebudžetskom sektoru (koji ovde uključuje i javna preduzeća) negde između 23 i 24 hiljada dinara. Nažalost, iz ovoga novinar Politike zaključuje da su plate u državnom sektoru previsoke.

Ja se ne slažem zato što jednostavno poređenje proseka ne znači ništa. Ako zaposleni u državnoj službi imaju znatno bolju obrazovnu strukturu (a verujem da imaju), onda prosečna plata i treba da bude viša. Drugo, zaposleni u državnoj službi imaju znatno sigurnije radno mesto, pa zato prosečna plata treba da bude niža. Treće, zaposleni u državnoj službi manje rade, pa plate treba da budu niže. Agregatni efekat je veoma teško proceniti.

Svejedno, ja ne mislim da su plate u državnoj službi previsoke. Problem je u prevelikom broju zaposlenih. Shodno tome, rešenje nije u smanjenju plata, nego u otpuštanju. Takođe, problem je u znatno manjem (u odnosu na privatni sektor) rasponu između najniže i najviše plate. Ja ne verujem da predsednik Vlade prima više od 5 plata čistačice koja radi u Vladi. Taj odnos je nesumnjivo mnogo veći u bilo kojoj privatnoj kompaniji.

Progresivno oporezivanje

U komentarima na temu oporezivanja dohotka se otvorila i tema progresivnosti, za koju mislim da zaslužuje poseban post. Po meni, postoje najmanje četiri razloga protiv progresivnosti.

Prvi je to što zaista mislim da je ona duboko nepravedna. Međutim, imajući u vidu da svako ima neku svoju definiciju pravednosti, mislim da mi je taj argument prilično klimav. Drugi razlog je političko-ekonomski, jer kada se uvede progresivnost, ona lako može da dovede, naročito u populističkim političkim sistemima, u visoko oporezivanje. Jednostavno, uvek je politički isplativo da se povećaju porezi samo "bogatima". Treći razlog je relativna lakoća izbegavanja. Na primer, možeš da podeliš dohodak na više ljudi, čime svako od njih ulazi u grupu koja plaća nižu poresku stopu. Četvrti razlog je dinamička neefikasnost. Oni koji više zarađuju imaju nižu graničnu sklonost potrošnji, odnosno višu graničnu sklonost štednji. Progresivno oporezivanje na taj način smanjuje stopu štednje i investicija (a time i privredni razvoj) u odnosu na sistem gde svi plaćaju istu stopu.

Mnogi koriste još neke argumente, poput destimulativnih efekata na rad i zalaganje, lakoću seljenja kapitala i bogatih ljudi u druge države i slično. Ali, mislim da su ovi argumenti pre svega argumenti protiv visokog oporezivanja, a ne protiv progresivnosti.

I za kraj, ne volim progresivnost, ali još manje volim visoke poreze. To znači da bih više voleo da živim u sistemu sa progresivnim, ali niskim (recimo, 5%, 10%, 15%), nego u sistemu sa proporcionalnim, a visokim porezima (40% za sve). Problem je ako su te dve stvari povezane, odnosno ako uvođenje progresivnosti olakšava povećanje proeza.

SiCKOgate

Hilari Klinton je napustila projekciju novog filma Majkla Mura SICKO, pošto je optužena da je odustala od besplatnog zdrastva zbog donacija farmaceutskih kompanija njenoj kampanji. Njen portparol je zatim izjavio da se gospođi Klinton jako dopao film, ali da je šteta što je reditelj sve preneo na lični nivo pogotovu kada se ima u vidu da je taj film dobio donacije od Al Kaide.

Ukoliko je ovaj izvor tačan (nisam uspeo da nadjem neku potvrdu), ovo su prilično teške optužbe i mogu ozbiljno da nanesu štetu ne samo Majklu Muru nego i kampanji Hilari Klinton. U tom slučaju bi profitirao Obama koji, sa druge strane, prema članku u Njuzviku, možda ima problema da obezbedi, sluštajte ovo, glasove afričkih Amerikanaca.

U svakom slučaju, izgleda da su trenutno izbori u Demokratskoj stranci malo interesantniji od republikanskih.

Muškarci, žene i liberalizam

Jedan od komentatora je izneo tezu da su muškarci naklonjeniji idejama liberalizma nego žene i naveo nekoliko objašnjenja u vezi sa time (pogledajte ovde, najduži komentar). Iako mi se čini da je u pravu što se tiče samog nalaza, objašnjenja mi uglavnom ne deluju uverljivo.

Međutim, navodi i jedno objašnjenje koje je bitno, čini mi se, a to je želja za sigurnošću (nesklonost ka riziku). Jedan od nalaza evolucione psihologije (a verujem i obične psihologije) je da su muškarci znatno skloniji riziku nego žene.

Slobodno tržište je sistem u kome svako plaća za svoje greške. Neko ko je nesklon riziku je spreman da se osigura u takvim slučajevima. Ako državu posmatramo kao ekstremno veliko osiguravajuće društvo (štiti imovinu, život, ako ostanemo bez posla daće nam pare, dete nam neće umreti od gladi), onda onaj ko oseća veću averziju prema riziku će želeti više osiguranja. Ako su žene u proseku manje sklone riziku, zaključak je jasan - žene u proseku žele veću državnu intervenciju, posebno usmerenu na socijalna davanja.

Pročitajte i veoma zanimljiv post Brajana Kaplana o tome zašto on misli da su žene religioznije od muškaraca.

Šta je to socijalna pravda?

Pretpostavimo da profesor donese čokoladnu tortu na čas i kaže učenicima - "Hajde da je pravedno podelimo. Kako mislite da bi bilo najpravednije?" Evo koje predloge može da dobije:

1. Nas ovde ima 10-oro, znači po 1/10 svakome.
2. Medju nama ima njih četvoro koji su za odmor išli na ručak. Mislim da nas šestoro, koji nismo ručali, treba da dobijemo više od njih, jer smo gladniji.
3. Ne, baš obrnuto, mi smo ručali i baš zato bi nam mnogo više prijao dezert nego vama.
4. Ja mislim da nas petorica muškaraca treba da dobijemo više, jer mi ne znamo da pravimo tortu, a žene znaju. Jedini način da pojedemo tortu je ako nam neko da.
5. Nije uopšte fer da nas desetoro delimo. Pera nije danas došao u školu, ali treba da i za njega ostavimo parče.
6. Ja sam alergičan na čokoladu. Ali, nije fer da vi nešto dobijete, a ja ništa.
7. Ne treba unapred da se deli bilo šta - dajte svakome po kašicicu, pa koliko ko uspe da zagrabi.
8. Najbolje bi bilo da izvučemo iz šešira jedno ime. Koga izvučemo, dobija tortu.
9. Najbolje bi bilo da se glasa - ko dobije najviše glasova, dobije i tortu.

Svaki od ovih predloga je "pravedan". Prvi daje podjednako parče svima koji su prisutni. Drugi i treći pokušavaju da ujednače trenutnu raspodelu sa prethodnim raspodelama, kao i da ujednače graničnu korisnost od parčeta torte (prvi tvrde da su hrana i torta supstituti, a drugi tvrde da su komplementi). Četvrti kaže da treba pomoći onima koji su nesposobni. Peti kaže da nije fer da samo prisutni dele tortu. Šesti traži kompenzaciju jer nije u mogućnosti da učestvuje u raspodeli. Sedmi se zalaže za princip podjednakih startnih pozicija. Osmi se zalaže za statistički, a deveti za demokratski način raspodele.

I, po meni, svi su u pravu, svaki od ovih predloga je na svoj način pravedan. A, kada su ljudi suprotstavljeni, a svi su u pravu, onda nešto sa samim konceptom ne valja.

Inače, primer je parafraza nečega što sam čuo pre 5 godina na predavanjima. Čini mi se da je bilo još 2-3 mogućnosti, ali ne mogu da se setim.

Loša ideja

Ovo me je podsetilo na nešto što se često može čuti -- da je socijalizam dobra ideja koja je, eto, nekako upropašćena. Ili u blažoj varijanti da je socijalizam dobra ideja u teoriji, ali ne može da funkcioniše u praksi.

Ja bih rekao da je socijalizam užasan i u teoriji. Pre svega je jako nemoralan. Idealno zamišljeni socijalizam je sistem u kojem ja i Novak Đoković imamo istu platu. Gde je tu pravda? Ideja da i talentovani i netalentovani, i vredni i lenji, i oni koji rizikuju i oni koji vole udobnost i sigurnost imaju isto je vrhunac nepravde. Socijalizam je loša ideja koja, na svu sreću, ne funkcioniše ni u praksi.

O slobodi govora

Danica Popović odustaje od svoje mesečne kolumne u Politici. Razlog, urednik novine toleriše nepotpisane a uvredljive komentare. Autor svakako ima pravo da odluči da li će i za koga će da piše. U slučaju Danice Popović, koja sigurno ima dovoljno izbora za objavljivanje tekstova, insistiranje na određenim standardima je razumljivo.

Sa druge strane i Politika ima pravo da odluči da li će da dozvoli objavljivanje uvredljivih komentara ili neće. Vlasnik Politike (državni kapital malo komplikuje priču ali da to zanemarimo u ovom slučaju jer to i nije bila poenta u tekstu) će zbog svojih odluka snositi posledice. Da li su u pravu ili ne tržište će da odluči.

Danica Popović kaže: Da se poslužim analogijom, ima li bilo ko pravo da vas na ulici... obaspe uvredema i opali vam šamar... a da vam policajac... objasni da je to sloboda izražavanja... Sa ovim se ne slažem. Uvreda i šamar nisu isto. Kao ni očigledno sloboda izražavanja i sloboda govora. Sloboda izražavanja (šamar) je ograničena narušavanjem osnovnih sloboda (negativnih prava) drugih ljudi. Koje je negativno pravo ugroženo uvredom? Nijedno. Možda neka pozitivna prava kao pravo na pristojno ophođenje, ali to je cena koju sam spreman da platim za slobodu govora.

Nagradno pitanje

...ako se navučete na ovaj blog, kao ja i mnogi drugi, trebaće vam duži dan ne samo da pratite događanja na blogu nego i da razmišljate o njegovim porukama.

Pogodite o kojem se blogu radi. Autor je Goran Živkov, ostatak teksta je ovde.

Tuk tuk

Čitajući tekst o povećanju cena taksi usluga u Beogradu, koje neki gradski sekretarijat još nije odobrio, setio sam se zaječarskih taksista. Negde sam davno čitao kako u Zaječaru taksisti sami određuju cene, i da su zbog slobodnog tržišta one najniže u Srbiji. Da li je to tačno ili nije, nisam siguran.

U svakom slučaju, sada sam naišao na novu informaciju. SO Zaječar pokušava da uvede red u ovu oblast. Opština je odlučila da Zaječar treba da ima samo 10 taksista u centru. Taksi mesta (dozvole) će prodavati licitacijom. Kako Zaječar ima 50 taksista ova ideja im se nije svidela pa niko nije učestvovao na licitaciji. Rezultati ove katastrofalne odluke, ukoliko se sprovede, biće:

• više cene taksi usluga - gube građani
• manje taksi vozila - gube građani i taksisti
• prihod od licitacije - dobijaju političari

Doduše ni taksisti u Zaječaru nisu cvećke, barem na osnovu ovog članka. Žale se na divljake(valjda po ugledu na beogradsku taksi mafiju) iako, čini mi se, su tek odskora i oni dobili neke dozvole. Rešenje je potpuna deregulacija ovog tržišta. Može da vozi ko hoće i da naplaćuje koliko hoće. Rezultat bi bio više vozila i niže cene. Kao u Pnom Penu. Ovde čovek jednostavno ne može da ide pešice.

Snupijeva prava

Miloljub iz Latkovića je dobio tri meseca uslovno jer je sa predumišljajem ubio komšinicinog psa i vukao ga kolima 10 kilometara. Ja volim životinje i ovakve vesti mi smetaju.

Međutim, većina libertarijanaca ne veruje da životinje imaju prava. Na primer Tibor Machan kaže, životinje nisu racionalna bića, ne mogu da odgovaraju za svoje postupke, ne mogu da se izvine ili da osećaju krivicu i zato nemaju prava. Otprilike.

Dejvid Graham, takođe libertarijanac, odgovara da i bebe spadaju u istu kategoriju pa imaju prava. Kod beba se očekuje da će postati racionalna jednog dana, pa taj argument pada u vodu. Ali Devjvid dodaje da bebe koje su u komi iz koje se neće probuditi, ili mentalno retardirani ljudi takođe imaju prava a nikada neće biti racionalna bića. Konačni odgovor na ovaj argument je da ljudi i životinje nisu isto.

Dejvid ne traži mnogo. Smatra da bi bilo ok dati životinjama negativna prava, odnosno pravo na život. Ne i pozitivna kao što su pravo na obrazovanje ili medicinsku negu. Možda to zvuči ok za kućne ljubimce ali nikako za domaće životinje koje se uzgajaju zbog prehrane.

Ja mislim da životinje jedino mogu da imaju prava kao imovina svog vlasnika. Po tom osnovu bi Miloljub onda mogao biti kažnjen. Ovaj koncept nažalost ne pokriva recimo pse lutalice i nije savršen, ali mislim da ne postoji bolje teorijsko rešenje od ponuđenog. Drugim rečima Snupi je bezbedan ali Lunja mora da se čuva sam.

Konkretno, SPS

Seljačetu stipendija, rehabilitacija Narodno-oslobodilačke borbe i ukidanje 48 sati svadbe je program Rajka Baralića, poslanika SPS predstavljenog u današnjem Danasu.

Niko ne brine o seljačkoj siročadi i zato su neophodne stipendije. Slažem se, ako je seljače vredno i bistro treba da dobije stipendiju, ali ne od poreskih obveznika kako predlaže Baralić, već iz privatnih fondova. Te stipendije ne bi trebalo ograničavati vrednoćom ili intiligencijom, svi treba da ih dobiju. Protiv rehabilitacije NOB nemam ništa protiv. Neka gospodin Baralić osnuje privatni fond ili udruženje i neka rehabilitije i Lenjina ako hoće. Može da ukine i 48 sati svadbu a i RTS u čijem programskom odboru sedi.

Ja sam mislio da ljudi koji se bave nacionalnom politikom imaju veće planove. Stvarno ne razumem zašto su ljudi glasali za SPS.

Nekim ljudima ne možeš nikad da udovoljiš

Meni stvarno nije jasno kako neki ljudi ne dobiju otkaz. Najnoviji primer je panična vest da se pšenica "prekomerno izvozi". Do juče je problem bio preveliki uvoz, sada je problem preveliki izvoz. Genijalci iz Privredne komore se žale da sada izvozimo, a pred sledeću žetvu ćemo da uvozimo pšenicu po "tri puta višoj ceni". Da sam ja predsednik Privredne komore, onaj ko je izašao sa ovakvom glupošću bi dobio otkaz. Takođe, onaj ko je preneo ovakvu vest treba da razmisli da li ima makar gram mozga u glavi.

Reći da će cena pšenice da skoči tri puta za godinu dana, a da će profesionalni trgovci pšenicom (ljudi koji od toga žive) da sada svejedno izvezu pšenicu govori o nekompententnosti i nepoznavanju tržišta epskih razmera.

Cena pšenice zaista varira u toku godine. Najniža je neposredno posle žetve (kad je ima najviše), a najviša je neposredno pre žetve (kad je ima najmanje). Međutim, to je tako svake godine. Zato su mnogi ljudi (ja ih poznajem barem nekoliko) napravili silose za skladištenje. Pšenica je zgodna jer se ne kvari i može lako da se skladišti. Činjenica da je profesionalci svejedno izvoze, govori o tome da ne procenjuju da će cena mnogo da skoči do sledeće žetve. Znači, sada se ne isplati uzeti kredit od banke sa kamatom od 10%, kupiti pšenicu, držati je i prodati za godinu dana. Ako je tako, onda cena neće biti viša od 10% plus troškovi skladištenja, što je svakako mnogo niže od 200%.

dr Pera Ždera

Svima je poznat slučaj dr Miodrag Stojković. Stručnjak koji već godinama pokušava da otvori bolnicu za vantelesnu oplodnju u Leskovcu novcem poreskih obveznika.

Uglavnom, nemam ništa protiv dr Stojkovića. Njegovo je da traži, na vlastima je da ga odbiju. Lokalna vlast u Leskovcu se, nažalost, baš potrudila da mu udovolji. Stavili su celu zgradu pod hipoteku da bi njemu podigli kredit. Stanovnici opštine su uložili 640,000 evra da bi čovek mogao da radi privatni biznis. I još su srećni što se dr nije naljutio i otišao u Španiju, pa mu se izvinjavaju za odlaganje. Šta je sledeće? Sagradiće mu hacijendu i uvoziti sangriju, da se oseća k'o u Barseloni? Bizarno čak i za zemlju ćevapa.

Zašto ne volim makroekonomiju

Ekonomista Goran Nikolić:
Spoljni dug iznosi 20,2 mlrd. dolara (od toga spoljni dug privatnog sektora iznosi čak 11,8 mlrd dolara), što je blag rast u odnosu na kraj 2006...
Privatni dug, iako ne opterećuje budžet, posredno utiče na platni bilans i stanje deviznih rezervi kao i monetarnu i kursnu stabilnost.

Što bi rekao Stiv Pejović, razlika između mikro i makro ekonomije je što makro ne postoji. Važno je samo šta pojedinci odlučuju i kako pojedinci ostvaruju svoje ciljeve. Kakve se cifre dobiju kada se sve to sabere u nekakvu agregatnu makroekonomsku veličinu ustvari nije bitno ni za kog pojedinca. Za koga je važno što je privatni spoljni dug porastao? Samo za one koji su dužni. Nema nikakvog smisla sabirati privatne dugove za celu zemlju. Slično je i sa uvozom i izvozom. Koga tačno pogađa što je zbir uvoza manji ili veći od zbira izvoza? To nema smisla sabirati.

Makroekonomija nije ni postojala dok ekonomisti nisu počeli da se mešaju u privredu. Makroekonomiju je izmislio Kejnz. Sada, sa državnim mešanjem takvo kakvo je svuda, moramo pratiti veličine kao što su državna potrošnja, inflacija ili nezaposlenost na agregatnom nivou. Ali sabiranje posledica privatnih odluka kao što su zaduživanje ili trgovina često dovodi do veće štete nego koristi. Kad ekonomisti jednom saberu, političarima lako padne na pamet da tu nešto treba ispravljati.

Cena struje

Aleksandar Popović:
MMF neće određivati cene, barem ne dok sam ja ministar.

Pa da, cene će određivati sam ministar. Sve dok su cene planske, nije ni važno ko ih određuje, promašiće obavezno. Ali kada bih morao da biram, svakako bi to bio MMF, a ne političari.

Ali zanima me zašto Popović uopšte ima ovakav stav o MMF-u. Šta je to MMF Srbiju pogrešno savetovao? Deluje kao neko ko je pročitao par Stiglitzovih kolumni i sada misli da je shvatio sve o ekonomiji.

Sector of Silly Talks

Čim je osnovan, sektor za ravnopravnost polova ministarstva koje se bavi radom i socijalom, počeo da radi punom parom. Ako ništa drugo, mi prokleti tržištari i poreski egocentrici ne možemo da se požalimo da je uludo osnovana radna jedinica u ministarstvu.

Evo šta je bio zadatak...

Nakon gomile sličnih slučajeva iz američkih kampusa, konačno sam čula jednu pravu priču o političkoj korektnosti iz srpske srednje škole. Naime, nastavnica građanskog vaspitanja je odlučila da ocene učenica upisuje u obliku USPEŠNA a ne USPEŠAN. Uprava škole je ovo uporno odbijanje nastavnice da se povinuje Pravilniku o ocenjivanju učenika u srednjoj školi, smatrala povredom radne discipline i nastavnica se našla pred otkazom. Nevladin sektor se pokrenuo, mreža CHRIS se obratila svim nacionalnim rodnim organima (videti moj prethodni post) pozivajući se na srpski Ustav, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i konačno, UN-ovu Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena.

I dobro, šta je sad tu problem za jednu libertarijansku feministkinju?

1. Nastavnica građanskog vaspitanja je ugrozila individualne slobode učenica.

Prvo, nisam nigde videla šta učenice ili roditelji misle o tome. Oni su platili nastavnicu za nastavu a ne za advocacy. Verujem da, čak i da žele da vode PC borbu, imaju dovoljno građanskog vaspitanja & obrazovanja da znaju kroz koje institucije i mehanizme se ganja platforma uspešan, uspešna, uspešno...

Drugo, učenice mogu imati problem sa ocenama koje su upisane u nepostojećoj formi. Pravilnik o ocenjivanju u srednjoj školi jasno kaže da su ocene za predmet Građansko vaspitanje: USPEŠAN i VEOMA USPEŠAN. Nema treće opcije. Kraj. Da li će svedočanstva učenica koje imaju nelegalne ocene biti validna? Ne znam. Ok, neko će reći da ocena iz Građanskog ionako ne ulazi u prosek, da je opisna itd. Svejedno, da sam ja učenica, osećala bih da neko ugrožava moje slobode na ovaj način, u ovom slučaju vrednost mog ljudskog kapitala u sertifikovanom vidu.

2. Kolektivna prava su besmislena, budući da ne postoje bez posrednika i egzegeta.

Argumenti CHRIS-a skroz su stakleni, lako oborivi. Oni kažu da se pozivaju na "jednakost svih građana" i "politiku jednakih mogućnosti" iz Ustava. Zatim se pozivaju na zakon o obrazovanju koji zabranjuje "diskriminaciju u oblasti obrazovanja". UN-ova konvencija je citirana kao dokument koji govori o "zabrani diskriminacije žena u oblasti obrazovanja". Odmah da kažem da u tom famoznom članu 10. UN-ove Konvencije nema reči o politički korektnom izražavanju, rodno senzitivnom jeziku i sl. OVOGA prosto nema.

Uostalom, ne vidim kakve direktne veze ima imenovanje nekoga ili nečega sa jednakostima i diskriminacijom. Osim što politički koretkno isterana žvrljotina na diplomi dovodi neke individue u nejednak i diskriminisan položaj u odnosu na ostale. A ne mislim da je to bila namera nastavnice i ekipe. Verujem da su zaista mislili dobro, ali ovo nije način..Jednostavno, ako se tako profanišu ljudska prava, šta će od njih ostati?

3. Nus-naravoučenije ove priče jeste da je svako državno regulisanje uvek pre-regulisanje. Državno pravljenje kurikuluma donosi nevolju. Državno pravljenje kriterijuma za ocenjivanje donosi nevolju. Zanimljivo je da se predmeti istog ranga, Građansko vaspitanje i Verska nastava, ne ocenjuju na isti način. Za ovaj drugi korste se kategorije: ističe se, dobar i zadovoljava.

Koliko se meni čini, u celoj ovoj stvari, na delu je nesporazum. Pravilnik kaže da se USPEH (a ne učenik) ocenjuje kao odličan, vrlo dobar itd. Zatim, VLADANJE se ocenjuje kao dobro, vrlo dobro i sl. Dakle, nema razloga da se "urodnjuje" kategorija uspeha. Kako staviti u ženski rod cum laude?

To je priča. I, kakvu ulogu je imao rodni sektor u njoj? Interventnu. Šefica sektora išla kod direktora i on je rekao da "neće biti problema".

Epilog zamislite sami.

Sector of Silly Walks

Ako je vest tačna, od nedavno postoji sektor za ravnopravnost polova/rodova (ne znam tačan naziv) u Ministarstvu rada i socijalne politike.

Do sada smo imali vladin Savet za ravnopravnost polova i skupštinski Odbor za ravnopravnost polova, a sada sektor. O vojvođanskim telima da ne govorim. Oni su već rodno-ravnopravni član EU, pošto imaju i sekretarijat (model: rad + zapošljavanje + ravnopravnost polova) i zavod za te svrhe. Sve što već postoji u EU...No centrala sada nadoknađuje izgubljeno. Nakon novog sektora, očekujemo sledeći korak - agenciju ili ministarstvo. U najgorem slučaju kancelariju. Bez ironije. To je sasvim realno.

Lex specialis

Bivši radnik NBS, i njegovih 700 kolega su dobili spor kojim se njihovo otpuštanje proglašava nezakonitim. Kaže, ukupna odšteta NBS će biti oko 3 milijarde dinara ili oko 40 miliona evra. Đorđe Kovačević dodaje: Šteta je učinjena i nama, zaposlenima, ali i Narodnoj banci...

Đorđe delimično greši, najveća šteta je učinjena poreskim obveznicima koji će da plate račun. NBS nije pretrpela štetu jer se pokazalo da je mogla da radi i bez tih 700 ljudi. Koliko je drugih zapošljeno u međuvremenu je posebna priča, a kolika šteta će tek biti učinjena u narednom periodu kada se još 700 ljudi vrati na posao ostaje da nagađamo.

Sudska odluka je takva kakva je i nema svrhe komentarisati je. Ja sam verovao da je izmenjeni zakon o radnom odnosu za vreme Đinđićeve vlade dozvoljavao poslodavcima veću fleksibilnost, ali izgleda da sam pogrešio (ili su otpušteni pre usvajanja novog zakona). Da li to možda znači da će sada da se pojavljuju fantomi iz prošlosti i da traže poslove u svim javnim, društvenim preduzećima i administraciji iz kojih su otpuštani? Gde je lex specialis kada je stvarno potreban.

Rečenica dana

Пошто ММФ-а као надзорног органа нема, протагонисти наше економске политике почели су да се понашају попут ђака када им учитељица на тренутак изађе из учионице.
Odavde.

Zašto samo sedam?

Čitam novi Ekonomist (pdf, pretplatnici dobijaju petkom).... Održana je konferencija Ekonomist magazina, na kojoj su govorili Dinkić, Đelić i Bubalo. Ima svačega, ali je ovo ubedljivo najbolje: "Bubalo, inače, smatra, da je potrebno postići nacionalni koncenzus o tome da rast BDP u narednim godinama bude sedam odsto."

Nije mi jasno zašto bi se dogovorili oko tako male cifre. Bolje je da postignemo konsenzus da rast bude 20%! Ili 50%, još bolje.

Domaćin

Zašto se u ekonomskim člancima sve češće pojavljuje termin domaćinski? Domaćinski, koliko ja razumem znači transparentno i pošteno. Možda i pametno. IZIT navodi da je zamrzavanje plata nedomaćinski potez. Kažu može da dovede do destabilizacije. U ovom slučaju mi se jako sviđa prospekt nedomaćinskog poslovanja.

Istina IZIT pominje da ne treba zamrzavati plate ali da ih ne treba ni povećavati populističkom politikom. Ipak, pošto su već povećane, zamrzavanje zvuči kao dobro rešenje. Naravno, pravi domaćin bi smanjio broj zaposlenih u državnim firmama.

Na čijoj strani je IZIT? Da li i oni primaju državne plate?

Sintetički porez na dohodak

Pre ili kasnije će se i u Srbiji preći na sistem sintetičkog poreza na dohodak. Koliko sam ja shvatio, to se do sada odlagalo jer se smatralo da je Poreska uprava nedovoljno sposobna da sve to kontroliše, a imala je i prečih stvari, poput uvođenja PDV-a. Osnovna razlika u odnosu na sadašnji sistem će biti to što će poreski obveznik (a ne poslodavac, odnosno isplatilac) periodično sam obračunavati i plaćati porez na sve svoje prihode (platu, kamatu, dividende, prihod od zakupa...).

Relevantno pitanje je da li je to nešto što mi treba da podržavamo, ili ne? Sa jedne strane, porez koji će biti uveden će najverovatnije biti progresivan, što je loše. Sa druge strane, poreski obveznici će konačno biti svesni koliko poreza plaćaju, što je dobro. Da li je korist od transparentnosti veća nego šteta od progresivnosti? Ja mislim da jeste, sve dok je progresivnost relativno niska, odnosno sve dok najviša stopa nije nenormalno visoka (recimo, do 20%).

Jako je teško utvrditi progresivnost postojećeg sistema poreza na prihode. Sam porez na prihod jeste progresivan jer se, pored poreza na platu od valjda 12%, plaća i godišnji porez od 10% na godišnji prihod iznad trostruke plate i 20% na prihod iznad šestostruke plate. Takođe, plata do 5.000 dinara mesečno je oslobođena poreza. Medjutim, na prihod iznad petostruke plate se ne plaćaju doprinosi, tako da je situacija prilično komplikovana i nejasna.

Ako novi sistem ne bi povećao sadašnju navodnu progresivnost, a uveo samo transparetnost, mislim da bi to bilo jako dobro. Konačno bi se javio pravi pritisak na političare da smanje poreze. Očekujem da oni na to reaguju smanjenjem poreza na plate i povećanjem PDV-a i akciza na cigarete i gorivo. Sa druge strane, potpisivanje SAA će na srednji rok skoro potpuno ukinuti naplatu carina (koje su sada skoro 10% budžeta), tako da će finansije biti pod pritiskom.

Što je, naravno, dobro.

Šta će vam novac

Exit festival uvodi sopstvenu valutu. Na festivalu će se piće plaćati isključivo tokenima koje nećete moći da zamenite za novac kasnije. Tim Exit objašnjava da će se time smanjiti gužve na barovima i da će se piće dobijati znatno brže. Tokeni će se kupovati na četrdesetak prodajnih mesta na tvrđavi.

Lično mislim da su dali jako loše objašnjenje za "nekonvertibilnost" tokena. Po njima je zbog naših zakona povraćaj novca jako komplikovan proces. Oni ljudi su u stanju da odrade logistiku za stotine svetskih zvezda i stotine hiljada posetilaca, ali ne mogu da osmisle povraćaj novca. Smešno. Jasno je šta je u pitanju, ali i sa zamenom tokena sigurno je da bi dosta ostalo nepotrošeno što bi takođe bio čist profit egzitovcima. Ponuđeni razlog za uvođenje ove novine takođe ne pije vodu. Možda neće biti gužve na barovima ali će biti gužve na kasama gde se prodaju tokeni. Osim toga ljudi će čekati dva puta umesto jednom. Ko ponese devize tri puta. Predviđam (javlja mi se) dilere tokenima na festivalu.

Izgleda da i dalje veruju da je sramota zarađivati novac, inače se ne bi izvinjavali i davali šuplja obrazloženja kao što to rade u svom soapštenju. Tim Exit vodi privatni festival i ima prava da donese bilo koju odluku vezano za događaj. Kome se ovo ne sviđa ne mora da dođe. Ne verujem da će ovaj potez uticati na broj posetilaca, ali možda hoće na ukupnu ocenu kvaliteta i buduće posete. U svakom slučaju ja bih više voleo da plaćam kešom a ne da racionalizujem koliko ću piva da popijem dva dana unapred.