Jedan radnik iz Masačusetsa zaposlen u firmi The Scotts Co. koja se bavi hortikulturom, izgubio je posao zato što je pušač. Firma ima politiku da ne zapošljava pušače i svi radnici se testiraju. Ovaj gospodin je pao na testu i dobio otkaz. Sada se sindikat probudio i podržava njegovu tužbu protiv firme. Tužba se odnosi na povredu ličnih i građanskih prava.
Slučaj nije ništa posebno u nizu raznih sličnih na temu Big Gay Al. Sećate se da je Vrhovni sud doneo odluku da organizacija Boy Scouts of America (BSA) može da zabrani gejevima da budu instruktori. Ova stvar sa testiranjem radnika na nikotin u krvi jeste malo bizarnija ali ne vidim na osnovu čega bi otpušteni radnik dobio spor. Uostalom, sve to dođe na svoje, BSA je gubila ugled i članstvo, sponzore i podršku javnosti. Nema potrebe da se dira privatno pravo na odlučivanje o politici zapošljavanja i učlanjenja, ma kako ona glupa bila.
U stvari, ovaj slučaj sa zabranom pušenja višestruko je indikativan. Prvo, pušački fašistoidni paternalizam doživeo je svoj anti-klimaks. Pravi indikator makro-zdravlja nije stopa pušenja već stopa individualnog odlučivanja o svojoj dobrobiti. Super, čak i uz malu pomoć sindikata. Problem je u tome što se radnikova bitka bazira na jednom drugom paternalizmu: ideji o pozitivnim slobodama odnosno pravima i to na privatni račun.
Politika firme je bila poznata radniku prilikom sklapanja ugovora, on je svesno pristao na zahteve firme. Vi možete da imate „pravo na“ samo do nivoa nečijeg „prava od“. Ne više od toga. Tu se pregovara i kompanija može da vas kupi celog na određeno vreme (već vidim da se rotbardijanci mršte!). Ona kupuje i vaš životni stil i vašu frizuru i vašu privatnost (već vidim da se politički dženderizam mršti na pitanja o trudnoći prilikom intervjua za posao!) Ako tako ispregovarate. Ne vidim da se fudbaleri ljute zbog karantina i manekenke zbog ograničenja unosa kalorija.
U stvari, radno zakonodavstvo svuda se još uvek bazira na zastarelom marksističkom pojmu radne snage koja se otprilike meri u konjskim snagama. Danas ljudski kapital radnika i institucionalni kapital firme konvergiraju jednim tokom koji je mnogo suptilniji. On podrazumeva da i jedna i druga strana ulažu mnogo ali mnogo i dobiju u konačnom ishodu. Uostalom, treninzi zaposlenih koje plaće firma, uvećavaju zalihu ljudskog kapitala samog radnika i on to može da iskoristi kasnije na drugom poslu. Šta s tim?
12 comments:
Nisam baš toliko siguran da je firma u pravu. Firma kupuje zaposlenog za radno vreme definisano u ugovoru o radu, a pre svega mu postavlja određene radne zadatke, a šta on radi kod svoje kuće u slobodno vreme to je njegova stvar. Država koja bi dozvolila da ugovor u kome se nešto od radnika traži i u slobodno vreme bude pravovaljan, teško bi se ogrešila o osnovna ljudska prava. Ni od manekenke se ne traži da ne jede nego da kad izađe na pistu bude vitka koliko je potrebno za dati model koji nosi. Od vrtlara se traži da biljke uvek budu u određenom dobrom stanju, lepo potkresane itd, a to nema nikakve veze s količinom nikotina u njegovim ćelijama. I vozač može da pije koliko hoće kad je doma, ali na posao mora da dođe, i do kraja radnog vremena ostane trezan. Gej instruktor skauta ima, kao i svaki drugi instruktor, da uči skaute vezivanju konopca, postavljanju šatora, orijentaciji u prirodi i sličnim veštinama, a u radno vreme ne sme da flertuje ni sa muškim ni sa ženskim, ni maloletnim ni punoletnim. A kod svoje kuće mora moći raditi šta hoće, ili je to zadiranje u njegovu privatnost i uspostavljanje feudalnog odnosa. Ipak, bojim se da država, i sama fašizirana sopstvenom kampanjom protiv pušenja (umesto da samo sprečava pasivno pušenje, i ništa više od toga), neće ovoga puta dati za pravo vrtlaru. Uzgred, kad smo već kod manekenki, mršavost koja nepobitno i značajno ugrožava zdravlje takođe ne bi smela biti predmet legalnog radnog ugovora. Mislim da ponegde više i nije.
Poenta je da drzava ne bi trebalo da se mesa u to dali ce/koga ce privatna firma da zaposli a koga nece i zasto. Ako ja osnujem preduzece i treba mi 10 radnika, ja sigurno necu odabrati nekog muskarca koji nema regulisanu vojnu obavezu koji ce posle godinu dana da ode u vojsku ili zenu koja ce za ggodinu dana da ide na porodiljsko bolovanje i potpuno je legitimno da u ugovoru to zahtevam. Isto tako mnogi poslodavci preferiraju lepse ljude pa su u tom smislu oni manje lepi diskriminisani, preferira visoke u odnosu na niske, plavuse u odnosu na crnke, nepusace u odnosu na pusace... tako moze unedogled. Druga je stvar kada je vlada poslodavac. Onda treba i moze da se rukovodi svojim procenama. Ovako je mesanje u ugovor izmedju poslodavca i zaposlenog potpuno neopravdano prekoracenje domena drzavnog delovanja pod nekim lepozvucnim izgovorom. Ako su ugovorne strane poslovno sposobne onda im treba biti ostavljena sloboda da same odrede sadrzinu ugovora uz postovanje "negativnih" prava obe strane.
Intervencija drzave u ovoj oblasti je civilizacijska kategorija koja danas dobija na znacaju kao jedini garant ljudskih prava i nediskriminacije. Radno zakonodavstvo, medjutim, ne sme biti okamenjana struktura i naravno da ga je potrebno prilagodjavati trzisnim zahtevima, ali i liberalni zahtevi u pogledu deregulacije ne bi smeli da potpuno izgube kompas - alternativa je siroko otvoren put u fasizam.
A sta, fasizam je bio deregulisan??? Kakva glupost....
Jeste, prevelika deregulacija raadnog zakonodavstva je bila trademark Musolinijeve Italije :)
Koliko ja znam fasizam je kada drzava (Italija do kraja WWII je dobar primer) donese gomilu propisa kojima se regulise sve i svasta sto je pre toga bilo u domenu odlucivanja privatnih lica vlasnika kompanija/gradjana i kada se nastoji da vlada sve kontrolise. Od toga koliko ce ko cega proizvoditi do toga koliko ce ljudi gde raditi. Fasizam nikako ne moze da bude u skladu sa deregulacijom.
Fasizam iz XX veka i nadolazeci fasizam nisu i ne mogu biti isti, ali ako radnik nema nikakava prava pred poslodavcem, osim da napusti posao i da umre od gladi, i drzava, odnosno drzavna ideologija smatra da je to opravdano i normalno stanje stvari, onda je samo stvar kreativnosti kako cemo to zvati. Ali nije daleko od fasizma po nivou diskriminacije i obespravljenosti. Kljucno je da su ljudska prava ugrozena i da je taj poredak latentno totalitaristicki.
To sto vi zovete nadolazecim fasizmom, ja zovem globalizacijom. I mislim da je tesko naci vecu suprotnost fasizmu od slobodnog trzista, jer trziste ne zna ni za boju koze, ni za nacionalnost, ni za veroispovest.
Drzave mogu da se opiru tome, da "stite" radna mesta, ali inostrana konkurencija i mogucnost firme da napusti zemlju i ode negde gde pravila nisu tako rigidna smanjuje mogucnosti drzave. Sto je naravno dobro.
Mislim da je osnovna greska u vasem pristupu to sto pretpostavljate da postoji samo jedan poslodavac i hiljade radnika koji jurisaju na to jedno radno mesto. Samim tim, poslodavac moze da radi sta hoce, pa je potrebna drzava da zastiti radnike.
U mom svetu postoje hiljade poslodavaca koje se bore za dobre radnike i spremni su da im dobro plate i da ih zastite na radu, da ovi ne bi otisli negde drugde, ili mozda bas kod konkurencije.
Istorijska je cinjenica da su radnicka prava bila najugrozenija upravo u onim drzavama cija je svrha postojanja bila "zastita radnicih prava". Radnici su oduvek, a i dan danas, najbolje ziveli u drzavama "surovog kapitalizma", gde su imali najvise plate i najbolje uslove za rad.
Ja sam razumeo da vi jurisate na prava koja radnik ima upravo u drzavama blagostanja koje je dostignuto upravo na temeljima trzisne privrede, npr. u zemljama EU, gde radnika, manje-vise, zakon stiti od samovolje poslodavaca. Kojih uvek i svuda ima manje nego radnika. Pri cemu, kad kazem radnik, mislim na prosecnog radnika. Radno zakonodavstvo je tekovina koja je nastala upravo u okviru kapitalisticke privrede, doduse kao doprinos socijalistickog i socijaldemokratskog pokreta XiX i XX veka.
Pa zbog tih prava koje pruza radno zakonodavstvo u Francuskoj u poslednjih 30 godina uopste nije povecan broj zaposlenih a nezaposlenost medju mladima je oko 20% (Miss T to zna detaljnije pa ce me ispraviti ako gresim), isto je i sa vecinom drugih evropskih zemalja. Princip je jednostavna: ako poslodavac nema pravo da otpusti radnika nece ga ni zaposljavati osim ako nije potpuno siguran u licne i profesionalne osobine a to ce retko biti moguce. Ako se utvrdi minimalna zarada na 30 000 dinara ostace bez posla pola Srbije, ako se poslodavcima zabrani da zahtevaju neke konkretne stvari (npr. da zene ne radjaju u prve tri godine) onda ce poslodavac izbegavati da zaposljava one koje to kaci (u ovom slucaju ce mnogo vise zena ostati nezaposleno sto je lose za same zene), I tako dalje...
U sustini evropsko radno zakonodavstvo negativno utice na preduzetnistvo i samim tim na eksterne efekte preduzetnistva (zaposljavanje ljudi). Privredni rast se usporava i polako prestaje, pracen stalnim smanjenjem broja novozaposlenih, i ako postoji emigracija ili pozitivan prirodni prirastaj povecava se nezaposlenost drasticno, ako nema jake emigracije ili prirodnog prirasaja onda ce se napredovanje nezaposlenosti videti sporije. Na kraju se mora vrsiti deregulacija da bi se privreda spasla kraha. Tako je bilo u Svedskoj 90tih, sad Sarkozi najavljuje znacajne promene radnog zakonodavstva itd.
"ali ako radnik nema nikakava prava pred poslodavcem, osim da napusti posao i da umre od gladi"
Pa ni poslodavac nema nikakva druga prava osim da zaposli radnika ili da ukine kompaniju i onda i sam postane radnik/umre od gladi. Poslodavcima su neophodni dobri radnici (oni koje oni smatraju dobrima prema svojim kriterijumima) da bi firma uspesno radila. Ako se ogranici mogucnost otpustanja radnika poslodavci ce biti mnogo obazriviji pri zaposljavanju, sto ce na kraju dovesti do manje ponude posla i teskoca pri nalazenju posla, narocito za mlade.
Miss Toc, mala pohvala, nisam dugo procitao ovako dobro obrazlozene, jasne i ubedljive stavove, ni na TR ni uopste...
"Ako ja osnujem preduzece i treba mi 10 radnika, ja sigurno necu odabrati nekog muskarca koji nema regulisanu vojnu obavezu koji ce posle godinu dana da ode u vojsku ili zenu koja ce za ggodinu dana da ide na porodiljsko bolovanje i potpuno je legitimno da u ugovoru to zahtevam."
pa koliko bre ti ocekujes da ce ti oni ostati? 30g? mislim da je godinu dana plenty, i niko ne moze ozbiljno da ocekuje da ce mu neko koje dobar ostati tek tako duze od godinu dana. mozes samo da ih odobrovoljis dobrim bonusom, napredovanjem whatever i nadas se najboljem. a ako nije bas tako dobar radnik, onda ne mora da te brine sto je otisao (u vojsku, materinsko, drugu firmu, gdegod)
na znam sto se nerviras, moja je stvar koga bi ja uzeo da radi za mene a ako su mi kriterijumi losi nece ni moj biznis dobro proci.
Post a Comment