Wall Street okupatori

U pravu su kad primećuju da nešto sa Wall Streetom stvarno ne valja. To je na kraju krajeva izrodilo i Čajanku i ova dva pokreta ustvari imaju Wall Street banke i "bankstere" kao važnu dodirnu tačku.

Ali razlike među njima su ogromne. Ne znam da li već ima nekih demografskih istraživanja o Okupatorima, ali bilo bi jako zanimljivo to videti. Za pripadnike Čajanke znamo da su bili mahom iz unutrašnjosti, srednjih godina, predstavnici srednje klase po obrazovanju i materijalnom statusu. O Okupatorima ne znamo mnogo, ali znamo da je život u Njujorku jako skup i to što siromašni i obespravljeni već mesec dana borave tamo je jako sumnjiv paradoks. Vidimo i da se radi o mlađim ljudima, verovatno studentima, a u Njujorku i oko njega ima dosta dobrih univerziteta.

Ako pretpostavimo da među njima nema velike razlike u obrazovanju, zašto su ekonomske ideje ova dva pokreta tako različite? Pripadnici Čajanke svoje ideje crpe iz vrednosti i morala. I ako bi trebalo izdvojiti jedno moralno pravilo koje ih vodi, to je samoodgovornost. Svako treba da snosi posledice svojih postupaka -- zato ne treba spašavati bankare bez obzira na navodne strašne posledice, porezi ne treba da služe za raspodelu bogatstva bez obzira na nejednakosti, država ne sme da oprašta ili primorava na oproštaj dugova i nema pravo da stimuliše ekonomiju prekomernim zaduživanjem i premeštanjem tereta na buduće generacije. Mada među njima ima ljudi koji, kao Michelle Bachmann, čitaju Misesa na plaži, ekonomska filozofija Čajanke je izvedena pre svega iz ovakvih jednostavnih moralnih načela.

Ekonomska filozofija Wall Street Okupatora je izvedena iz nešto primitivnijih instiknta. To naizgled nije tako, ali pogledajte ovaj detalj. Pošto im je zabranjena upotreba megafona, Okupatori su smislili drugi metod -- horsko ponavljanje reči gostujućih govornika kao što su Stiglitz ili Žižek. Takav metod, horsko ponavljanje reči lidera grupe, je nešto što se nikako ne bi moglo zamisliti na skupovima Čajanke -- on oslikava kolektivizam do komičnog nivoa, toliko da scene sa govornicima neodolljivo podsećaju na čuvenu scenu iz Žitija Brajanovog.

Taj bazični kolektivizam je onda pomešan sa površnim znanjem i pogrešnim razumevanjem ekonomije i društva, koju propagira grupa levičarskih intelektualaca od Stiglitza do Čomskog, ali koja je najtipičnija za studente prve godine koji su upravo otkrili neke stvari i misle da sada razumeju sve, dok ustvari ne shvataju sopstvenu površnost -- baš kao ovi hipici u South Parku. Činjenica da linkujem dve komedije iako pokušavam da govorim o ozbiljnoj stvari, sama po sebi govori o kakvoj se stvari radi.

Šteta je da je tako, jer kao što rekoh, ispravno su primetili da sa Wall Streetom nešto ozbiljno nije u redu. Ali im nije palo na pamet da je država ta koja je spasila banke -- da sam ja bankar i ja bih prihvatio pomoć. Država ih je izvukla ne zato što im je tako palo na pamet ovog puta, nego zato što je to nastavak višedecenijskog trenda, ne samo bailouta, nego opšte kolektivizacije finansijskog sistema. U poslednjih dvadeset godina u vodećim svetskim ekonomijama je postepeno nastao novi društveni ugovor u finansijskom sektoru -- država reguliše banke, ali i preuzima odgovornost za regulaciju i spašava po potrebi. To je krajnji i najvažniji uzrok i američke krize i ove evropske agonije.

Okupatori Wall Streeta ne vide da je to srž problema i ustvari su za nastavak statusa quo. Stiglitz, njihov lider, je u godinama pre sloma hvalio sistem državno sponzorisanih hipotekarnih kredita i tvrdio da u sistemu nema rizika. Ali okupatori hoće još toga -- još ljudi kao Stiglitz koji će dizajnirati regulacije i ocenjivati rizike na političkom nivou, umesto da puste da sopstvene rizike ocenjuju deregulisane individualne banke ostavljene same sebi u dobru i u zlu. Oni nisu protiv bailouta, kao što nisu bili ni njihovi intelektualni i politički lideri, od Stiglitza i Krugmana do Obame. Oni bi voleli nastavak hiperregulisanog sistema i ne smetaju im bailouti načelno -- smeta im jedino što su bankari, sa ili bez bailoutova, bogatiji od njih. Njihov protest protiv Wall Streeta ne nastaje iz nekog intelektulanog rezona kao kod libertarijanaca, ili iz moralnih principa kao kod konzervativaca iz Čajanke, nego iz socijalističkog instinkta -- istog onog zbog kojeg vole da ponavljaju u horu.

Nobelova nagrada za ekonomiju, kontekst

Slaviša me preduhitrio svojim komentarom o ovoj temi, ali mislim da se nećemo mnogo preklapati, da će ovo biti nadopuna.

Ovogodišnja Nobelova nagrada za ekonomiju mi liči na reductio ad apsurdum iste. Često su i inače ovu nagradu dobijali ljudi koji se više razumeju u matematičke modele ili statistiku nego u bilo kakvu ekonomsku teoriju, ili koji su samo matematički formalizovali neke banalnosti (vidi pod Stiglitz ili Krugman) ali ovogodišnji laureati su nešto posebno. Oni su nagrađeni za to što su, manje više, završili sa svakom teorijom i izjednačili statistiku sa ekonomijom - jedan tvrdi kako je njegova metoda u stanju da koristi statističku analizu da bi razdvojila uroke od posledica u ekonomiji, a drugi ide još dalje - misli da pošto je ionako cilj ekonomije predviđanje makroekonomskih agregata a ne objašnjavanje ičega, treba onda teoriju ukloniti potpuno i baciti se samo na usavršavanje statističkih tehnika.

Najčešće se smatra da je korišćenje statistike u ove svrhe u društvenim naukama vrlo teško pošto imate posla sa svesnim subjektima koji reaguju na podsticaje i svesno odlučuju a ne sa "varijablama" koje možete kontrolisati i manipulisati eksperimentalno. Bilo kakva empirijska ili statistička zakonitost može biti proizvod niza različitih uzroka koji se ne mogu razdvojiti empirijskom ili statističkom, nego samo teorijskom analizom. Empirijska korelacije može biti fiktivna, bez ikakve uzročne relevantnosti, običan artefakt. "Podaci" tj "činjenice" u društvenim naukama su često subjektivni, kako je to rekao Hajek (na užasavanje scijentista).

Dugo se recimo (pogrešno) smatralo da Filipsova kriva koja je pokazivala stabilnu inverznu statističku korelaciju između inflacije i nezaposlenosti znači da vlada može da štampa pare da bi podigla zaposlenost. Kad je stigla stagflacija 1970ih postalo je jasno da nešto nije kako valja sa tom doktrinom i da je navodna kauzalna veza između dva fenomena fikcija. Kako inflacija i nezaposlenost mogu rasti istovremeno ako "empirijski zakon" kaže da su one inverzno korelisane? Frieadman i Phelps su teorijski objasnili da mogućnost stimulisanja privrede višom inflacijom važi na kratak rok, dok na duži rok ljudi ukalkulišu inflatorna očekivanja u svoje poslovne kalkulacije i politika neće imati efekta. Hajek u svom govoru povodom dodele Nobelove nagrade daje klasično teorijsko uobličenje kritike ovakvih teorijskih sujeverja proisteklih iz uverenja da su jedino empirijski opažljive relacije teorijski relevantne.

Dve godine kasnije, Robert Lucas, nobelovac iz Čikaga daje imprimatur mejnstrima ovoj Hajekovoj ideji tvrdeći u svom klasičnom radu da makroekonomski modeli ne mogu biti korišćeni u prediktivne svrhe jer statistički podaci nisu neutralni u odnosu na institucionalne strukture i promene politike. Svaka promena politike utiče na podsticaje, razmišljanja i odluke subjekata, te time fundamentalno menja i "podatke", kao i strukturu samog modela. Više ne znamo šta uzrokuje šta. Stoga su makroekonomski modeli beskorisni za svrhe procene i evaluacije efekata ekonomske politike. Da bi se to postiglo moraju se modelirati ne samo podaci i vremenske serije, nego i ukusi potrošača, tehnologija i znanje tokom vremena. Što kažu Amerikanci, good luck with that!

E sad, 37 godina posle Hajeka i 35 godina posle Lucasa, dolaze dvojice nobelovaca koji koriste statistiku u cilju iznalaženja uzročno-posledičnih veza i koji kažu - batalite teoriju, to je traćenje vremena, mi smo našli zaobilaznicu oko Hajek-Lucasove kritike. Nobelov komitet ovako obrazlaže nagradu:

Although Sargent and Sims carried out their research independently, their contributions are complementary in several ways,” the academy said. “The laureates’ seminal work during the 1970s and 1980s has been adopted by both researchers and policy makers throughout the world. Today, the methods developed by Sargent and Sims are essential tools in macroeconomic analysis.

Posebno se ističe korišćenje njihovih metoda za predviđanje efekata monetarne politike. Kao što vidimo, rezultati nisu izostali. Sargent tvrdi kako njegova teorija pripada onima koje su usavršile makroekonomsko modeliranje i teoriju racionalnih očekivanja koju je razvila čikaška škola. Ali, tu je sad nevolja - ako su očekivanja racionalna i ljudi se prilagođavaju na sve promene koje naiđu i inkorporiraju sve znanje koje imaju, kako je onda moguće da se pojavi "housing bubble" ili nagle recesije? Sargent kaže:

Macroeconomists have done creative work that modifies and extends rational expectations in ways that allow us to understand bubbles and crashes in terms of optimism and pessimism

Dakle, opijum uspavljuje ljude jer sadrži jednu supstancu čija je priroda uspavljivanje. Pesimizam objašnjava recesiju, optimizam bum. Plus statističke korelacije. Jednako je Nobelova nagrada za ekonomiju. Malo grubo ali u osnovi tačno.

Planeri i učenici

Dugo je već prisutna priča o racionalizaciji u obrazovnom sistemu. Na nivou osnovnog školstva, višak nastavnika se povezuje sa smanjenjem broja učenika. Na srednjoškolskom nivou, govori se o „upražnjenim mestima“ za određene profile. Pre nekoliko meseci, u Politici se pojavio tekst o racionalizaciji mreže srednjih škola koje ne uspevaju da upišu dovoljan broj učenika. Autor vidi rešenje u kreiranju novih smerova. Ali, pitanje je na osnovu čega treba da se konstruišu profili. Autor smatra da je problem što „ne postoje egzaktni podaci o stvarnim potrebama tržišta radne snage niti ozbiljno predviđanje budućih kadrovskih potreba. Nijedna ustanova kod nas se time detaljno i ozbiljno ne bavi. Kada bi takva predviđanja postojala i bila zasnovana na istraživanjima i analizi tržišta rada, obrazovnom sistemu bi bilo daleko lakše da se tome prilagodi.“ Sad ne bih ulazila u problematičnost pretpostavke o direktnoj vezi obrazovnog sistema i tržišta rada (čak i da postoji neka svemoćna ustanova za projekcije).

Zanimljivije je to što ovo rešenje Ministarstva prosvete nije sasvim uskladu sa preporukama o racionalizaciji koja je urađena za MP 2007 (ne mogu sad nigde da nađem link na sajtu MP, ali dokument se zove Racionalizacija srednjoškolskog sistema obrazovanja u Srbiji/Rationalization of Serbian secondary school system, autori: John West, André Peer). Neke njihove podatke koristim ovde.

Od 157 četvorogodišnjih profila u 2006, 50% učenika upisuje 12 profila. Razlike su ogromne između, sa jedne strane smerova koji se popunjavaju sa 90% (gimnazija, ekomonija/pravo/administracija, zdravstvo, lične usluge, trgovina/ugostiteljstvo/turizam) i smerova koji ostaju prazni ido 50% (geodezija/građevinarstvo, geologija/rudarstvo/metalurgija, mašinstvo/obrada metala, poljoprivreda, tekstilstvo, šumarstvo). Šta je još upečatljivo? Učenici ne upisuju smerove III stepena. Čak i u okviru „neizabranih smerova“ postoji velika razlika između III i IV stepena (npr. umašinstvu 66% za III prema 88% za IV stepen ili hemija/nemetali/grafičarstvo sa 60% u III i 93% u IV stepenu). Takođe, učenici III stepena kasnije polažu ispite i dobijaju diplome IV stepena (što je baš povoljno za razne koruptivneaktivnosti). Ove proporcije su dosta stabilne tokom godina (na nivou vrste smerova i na nivou stepena).

Iz svega navedenog sledi, međutim, da je rešenje prostije od traganja za velikim planerom koji će proceniti „potrebe tržišta rada“. Racionalnost kolektivnog aktera vidi se u tome što jasno sledi smerove koji su opšteg karaktera ili su procenjeni kao direktno zaposlivi. Takođe, jasno je da postoji tendendcija ka sertifikatima IV stepena. To je suprotno od uobičajenog uverenja da treba učenike specijalizovati. Zaista, svaki pokušaj specijalizacije profila na nivou srednjeg obrazovanja – nemoguća je i beskorisna misija. Ljudi treba da se opismene i steknu „opštetransferne veštine“, a posle će već učiti u realnom „svetu rada“ ili eventualno specijalizovanim školama (koje neće upisivati sa 15 godina). Suština promene trebada bude desegmentacija, tj. nekoliko relativno opštih smerova. Plus, uvođenje opštije srednje škole bi raspršilo višedecenijsku famu oko toga da se čovek „zaposli u struci“.

Nobelovci 2011

Thomas Sargent i Christopher Sims su ovogodišnji dobitnici Nobelove ili tačnije nagrade švedske centralne banke za ekonomiju. Obojica spadaju u mejnstrim, po standardnim kriterijumima su već decenijama u vrhu akademske ekonomije i izbor nije iznenađenje.

Malo je čudno da se u ovakvom trenutku opšte diskreditacije makroekonomije iz pravih ili pogrešnih razloga, nagrada dodeljuje makroekonomistima. Makroekonomija je diskreditovana ne samo zbog nemogućnosti da predvidi krizu, nego i zbog toga što se ispostavilo da se akademska ekonomija uopšte nije ni bavila stvarima od važnosti. Na primer, sa koje god strane da gledate na svetsku ekonomsku krizu pitanje finansijske regulacije je u njenom centru. Ali time se ekonomisti uopšte nisu bavili, veza između regulacije i ekonomije je ostavljena pravnicima i praksi -- ekonmisti su se bavili rešavanjem jednačina tako da se zadovolje uslovi ravnoteže u izmišljenom matematičkom modelu čitave ekonomije.

Po meni je jedna od najvećih neispričanih priča poslednjih nekoliko godina premeštaj akademske debate na blogove, to je prava tiha revolucija koju niko nije primetio. Od akademika se i dalje očekuje da objavljuju radove u naučnim časopisima, ali debata se sada uopšte ne vodi tamo. Posebno kada se radi o makroekonomskim pitanjima, glavnim pitanjima ekonomske politike, vidimo da se debate koje vodeći ekonomisti današnjice vode teško mogu povezati sa bilo kakvim teorijskim doprinosima savremene ekonomije. Naprotiv, vode se na mnogo praktičnijem nivou, gde su od savremenih teorijskih "dostignuća" mnogo važniji pravilna upotreba osnovniih ekonomskih koncepata, intuicija, ideologija, upućenost u politiku, zakonodavstvo ili ekonomsku istoriju. Dostupnost koju sada imamo svakodnevnim razmišljanjima Paula Krugmana, Johna Taylora ili Grega Mankiwa o relevantnim temama ogolila je ono što se sumnja odavno -- da je akademska ekonomija u poslednjih tridesetak godina postala uglavnom irelevantna. Vrlo je teško povezati stavove koje o pitanjima inflacije, nezaposlenosti, budžetskog deficita ili fiskalne politike imaju Krugman ili Mankiw sa teorijskim modeliranjem ili empirijskim nalazima prisutnim u časopisima akademske ekonomije.

Dvojica ovogodišnjih Nobelovaca su predstavnici upravo takve, sterilne, izolovane i irelevantne akademske ekonomije. Sims se najviše bavio ekonometrijskim metodama u makroekonomiji, ali to je Sizifov posao. Ekonometrija je u makroekonomiji neupotrebljiva ne zato što raniji metodi nisu bili dovoljno napredni, nego zbog prirode ekonomije kao društvene nauke, kao sveta gde ne postoje konstantni odnosi između veličina da bi se oni mogli meriti i onda koristiti za predviđanje budućeg ponašanja.

Za Sargenta sam prvi put čuo pre skoro deset godina, kada sam se suočio sa ovim njegovim udžbenikom -- prelistajte sadržinu preko linka sa leve strane i biće vam jasno zašto je akademska ekonomija irelevantna. To je klasičan primer onoga što je Hayek zvao "scientism" ili "privid znanja"; što je Rothbard zvao "plašt nauke", ogrtač čija je svrha da stvori privid naučnosti; paralelno onome što je Tesla mislio o Ajnštajnu:

"...[a] magnificent mathematical garb which fascinates, dazzles and makes people blind to the underlying errors. The theory is like a beggar clothed in purple whom ignorant people take for a king ... its exponents are brilliant men but they are metaphysicists rather than scientists ..."

Iako se kasnije bavio drugim stvarima, Sargent je najpoznatiji kao rani zastupnik teorije racionalnih očekivanja, za koju je potreban poseban post.

Kartel za džentlmene

U kartel se može ući, ali morate biti džentlmeni i tako se dogovoriti, reče nam guverner danas.

Ako je potrebno pojašnjenje zašto su kamate na štedne uloge u Srbiji atraktivne u poređenju sa okruženjem to je zbog toga što obavezne rezerve na pozajmice od majki-banaka poskupljuju takav vid finansiranja, pa se bankama isplati da plaćaju više na devize prikupljene od stanovništva u Srbiji. A nedelja štednje neće rezultirati ni u čemu posebnom ako se ulozi u toj nedelji ne budu tretirali drugačije nego ulozi u ostalu 51 sedmicu, a to će opet zavisiti isključivo od NBS.

A stare karteldžije mogu da odahnu, samo treba da izjave da su džentlmeni koji su se sporazumeli.

Glupost meseca

Uz ogradu da mi je izvor Internet portal, a da me zaista mrzi da proveravam detalje nečga što se na svu sreću ne primenjuje u praksi, apsolutna glupost meseca je Dozvola za nošenje knjiga u inostranstvo. Ako je tačno tumačenje koje imamo u vesti, u našoj zemlji postaju propis koji se može podvesti samo pod kompletan idiotizam.

Restitucija

Ukratko, treba vlasnicima ili naslednicima vratiti fizičku imovinu koja je i dalje državnom vlasništvu. Ali svaka dalja preraspodela, novčana nadoknada imovine koja se zbog promenjenih vlasničkih odnosa ili drugih razloga više ne može vratiti, je dodatna nepravda. Dve milijarde evra koje će iz budžeta biti potrošene na nadoknadu su kriminal ne mnogo bolji od prvobitne komunističke nacionalizacije.

Evo zašto.

1. Komunistički režim je na različite načine oštetio sve građane Srbije -- oduzimanje imovine je samo jedna od nepravdi koje je komunistički režim naneo. Pored materijalne pljačke tu su bila i brojna ubistva, progoni, mučenja, ukidanje osnovnih sloboda, ekonomsko uništavanje zemlje i moralna degradacija čitavih generacija uspostavljanjem komandnog društvenog uređenja. Restitucija je pokušaj da se ispravi samo jedna od tih nepravdi, nacionalizacija imovine. I to bi bilo u redu, ali problem je što se ta jedna nepravda ispravlja na račun nedužnih građana i onih koji su, ili čiji preci su, trpeli druge, gore vidove nepravde. Ako se priznaje zločin komunista i zato nadoknađuje vrednost oduzete svojine, onda treba prvo nadoknaditi veće zločine od nacionalizacije.

Uzmite primer Borisava Pekića, koji je proveo najbolje godine u zatvoru i zatim morao da emigrira. Restitucija njemu ne samo da ne daje pravo na nadoknadu, nego bi da je živ danas morao da plaća dodatni porez kojim bio finansirao nadoknadu sugrađanima koji su bolje prošli -- nekome kome je možda oduzet stan, ali barem nije proveo deset godina u zatvoru a na kraju je možda postao i ugledni funckioner. To ne ispravlja nego duplira nepravdu.

2. Kad se radi o restituciji mnogi liberali nekako zaborave osnovno pravilo koje u drugim situacijama vole da ističu: da država nema svoj novac. "Državna" nadoknada imovine je prazan koncept -- može se jedino raspravljati o tome treba li današnji poreski obveznici, koji u vreme otimanja nisu bili rođeni, da plaćaju nadoknadu drugima čijim precima je nešto oduzeto? Na osnovu kojeg kriterijuma pravde tako nešto treba raditi?

Tako nešto ne bi trebalo da bude dozvoljeno čak ni kada bi država Srbija imala kontinuitet legitimnog režima od 1945. do danas. Stvar je još gora kad se pomisli da su se od nacionalizacije na teritoriji Srbije promenila bar tri režima, tri drugačija društvena ugovora. Iz čega onda sledi obaveza poreskog obveznika iz 2011. godine da plaća za postupke režima iste ili druge države iz 1945 godine? Ne možemo se kriti iza "države" -- argument ne može glasiti "država" je oduzela, "država" vraća. Država je jedna velika fikcija pomoću koje svako pokušava da živi na račun svakog drugog. Nigde ova Bastijina definicija nije bolje primenjiva nego ovde na primeru restitucije.

3. Pretkomunistički režimi na teritoriji Srbije nisu baš bili lokovsko prirodno stanje. Naprotiv, ekonomski sistem je više ličio na Miloševićevo vreme ekskluzivnih prava, dozvola, beneficija i monopola. Povratak na imovinske odnose stečene u takvom sistemu ne može biti dobar razlog za oporezivanje građana danas. -- mada iz razloga pod 1. i 2. restitucija ne bi bila opravdana ni da je Srbija do 1945. bila pravni i tržišni raj.

Po meni je ova restitucija klasična borba (Olsonovih) interesnih grupa. Mala i dobro organizovana interesna grupa ima potencijal da dobije značajnu sumu, dok individualni poreski obveznici gube svako po malo i zato su manje zainteresovani za pitanje. Grupa za restituciju se organizovala i uspela da, bez ozbiljne idejne podologe, bez pravne ili političko-filozofske argumentacije, dobije nešto za sebe. Da je nekome stalo do ispravljanja komunističkih zločina u načelu, prvo bi se raspravljalo o ubijenima i zatvaranima, ali nisam primetio da to nekoga posebno interesuje. Samo se našao dobar izgovor za još jednu državnu preraspodelu imovine.

Primedba na vraćanje fizičke imovine bez novčane nadoknade je da ne tretira sve naslednike jednako. Tačno je da to takođe nije potpuno pravedno rešenje, jer se nadoknađuje onima koji su imali sreće da je njihova imovina ostala netaknuta dok ostali ne dobijaju ništa. Ali za potpuno pravedno rešenje je 70 godina kasno i sada se mogu jedino porediti alternative. Fizičko vraćanje bez nadoknade je pravednije od obe preostale opcije -- bolje je od opterećivanja poreskih obveznika i nove preraspodele, a bolje je i od opcije da se nikome ništa ne vrati jer se nepravda barem delimično ispravlja.

Volim devedesete

Sloboda govora je neprikosnovena. Važi za sve. Stoga i ja imam nekoliko rečenica kojima bi poželeo učesnicima večerašnje manifestacije da osete šarm devedesetih.
- Lepo bi bilo da se barem trećina vrati bez patika. Čist šarm devedesetih.
- I da barem stotinjak učesnika rođenih cca 1990-1 ode do najbližeg ratišta.
- I da đuture svi sa pogrešnim naglaskom odu u rat u kojem nisu želeli da učestvuju.
- I da barem neko dobije batine jer mrko gleda. I da kada se obrati policiji zbog toga ona kaze da bude srećan što je tako prošao.
- I da bubašinter zaradi bar 50 EUR od koncerta.
Ima još, ali u najkraćem, čega se pametan stidi time se budala ponosi. Ali i to je sloboda.

Dve priče o preduzetništvu u turizmu

Ubila se naša vlada pričama o turizmu poslednjih godina. S druge strane, naši građani kada im se pruži prilika između odmora u rodnoj grudi koji nije odlzak korenima & familiji i odlaska u inostranstvo listom biraju drugu opciju. O strancima i da ne govorimo. Kako ne bih da budem mračajski prota vaskolikog srpstva, evo dva lepa primera koja govore mnogo o tome šta je turizam, preduzetništvo i da se neka normalna država koja ne smeta podrazumeva.

Ronjenje s ajkulama u varijanti za poluavanturiste koji se mogu nositi sa polubaucima podrazumeva da uđete u kavez u moru i bezbedno poluinteraktivno posmatrate ajkule. Pitanje je kako obezbediti raspoloživost ajkula na datom mestu u datom trenutku u dovoljnom broju? Elem, u prestonici svetskog turizma (kada se posmatra njegov udeo u GDP + GDP p.c.) su stavili prst na čelo i odlučili da taj odvratni komercijalni projekt čiste kvazi nauke prepuste Institutu za more i slična čudesa. Ne bilo teško akademcima da umesto da se bave uzvišenim stvarima krenu u prizemne obalne vode izbora prehrane za ajkule. I da svaki dan na istom mestu organizuju gozbu za ajkule i da ima daju đakonije koje vlasnici ponosnih leđnih peraja vole. I da procenjuju koje su ajkule najbolje za poluavanturiste. I da oteraju bele ajkule i druga slicna pseta jer teraju one koje bi redovno da dođu na pojilo i da u blizini sviju toplo pandan-gnezdo. I da dođu do zaključaka da su za turiste koji pohode severni Oahu najbolje galapagoske ajkule. I tako se stvara atrakcija. Potom se kupi lep brod, naplati dolazak, prevoz, ronjenje i naravno najmasnije od svega disk u kome poluavanturisti plivaju okruženi desetinama polupripitomljenih ajkula. Toliko dobro utreniranih da vam u kavezu piše "Do not pet the sharks". E to je preduzetništvo. I turisti srećni i ajkule na broju i nauka cveta.

Druga priča je iz sveta podmorničarstva. Mnogo turista voli reći da su se vozili različitim prevoznim sredstvima. A podmornica nije obična stvar. E sad i na južnom Oahuu su stavili prst na čelo i shvatili da je tu lepa lova. Ali, ne lezi vraže, morsko dno na tom delu ostrva je zanimljivo kao padine Ahagara i Tibestija. Ali zar to može da bude problem? Ljudi su lepo potopili jedan avion i par brodova i tu zapatili prve biljke i ribice. Potom su došle kornjače i ostala ekipa. I podmornica sa mnogo prozora da se uživa u autentičnoj podmorskoj avanturi.

To su dve priče o tome zašto je Amerika velika, a sada što je Husein Barak iz tih istih krajeva je samo malo epizoda koju će uskoro svi zaboraviti. I ajde sada da neko proba nešto slično u Srbiji.

Prošireni blogroll i reklama

Nakon nekoliko godina smo proširili blogroll.

Ni sam ne znam zašto su nam trebale godine da uradimo nešto tako očigledno - da stavimo linkove ka blogovima iz Srbije i regiona koje i sami čitamo, a koji se bave sličnom tematikom kao i mi. Dakle, u sekciju "Linkovi" su dodati Club von Neumann, Slobodno tržište, Mizes kafe, Agro Gerila (svi iz Srbije), Usporedbe i Nedjeljni komentar (Hrvatska) i Sloboda i prosperitet (Bosna). Ako mislite da smo nekoga neopravdano izostavili, pošaljite mi mejl.

Takođe, juče smo postavili reklamu hotela Mona sa Zlatibora. Nisam nikad bio, ali ljudi koji su bili mi kažu da se radi o jednom od najboljih hotela u Srbiji. Moraću da proverim.

Deficiti, suficiti i mediji

Ovako glasi vest u svetskim medijima, koju prenosi i B92: "Iz Rusije "pobeglo" 50 milijardi dolara."

(Da, B92 ima i svoje obavezne znake navoda na metafori, da se ne zbunimo i pomislimo da su pare bukvalno pobegle, ali "pustimo" sada to.)

Pre neki dan gledam Economistov izveštaj o Brazilu i po svojoj ustaljenoj formuli Economist je ambivalentan, hrabro tvrdi da je istina negde u sredini, da medalja uvek ima dve strane i tako to. A na drugoj strani medalje kod inače uspešnog Brazila je deficit platnog bilansa -- to je, kažu, problem.

Vratimo se sada na vest iz Rusije. Ona jednako može da glasi i "Rusija ostvarila 50 milijardi dolara suficita u platnom bilansu." To je ekonomski ekvivalentna vest -- minus na kapitalnom računu (odliv 50 milijardi dolara iz zemlje), je plus na tekućem (suficit od 50 milijardi).

Kod Brazila je obrnuto, deficit platnog bilansa znači da je Brazil ostvario ekvivalentan priliv kapitala, možda baš iz Rusije.

Prema medijskom mejnstrimu, uključujući i naizgled kvalifikovane medije kao što je Economist, obe vesti, ova iz Brazila i ova iz Rusije, su loše: Brazil u deficitu, iz Rusije odliv kapitala. Ali one to logički ne mogu biti -- ako je vest za Rusiju loša, onda je suprotna stvar koja se dešava Brazilu dobra! Jer deficit jeste priliv kapitala.

Ili ako je deficit Brazila problem, onda je suficit Rusije odlična stvar! Jer odliv kapitala iz zemlje znači suficit na tekućem računu platnog bilansa.

U stvarnosti, nijedna od ovih vesti nije po sebi ni dobra ni loša, sume u platnom bilansu su u najvećoj meri irelevantne. Ali ako bi trebalo da bez znanja dodatnih detalja izaberemo, onda bih rekao da je Brazil u boljoj poziciji -- novac iz nekog razloga, a da to nije samo državno zaduživanje ili humanitarna pomoć, dolazi tamo. To znači da ima razloga da dolazi, što je dobro. I dok god je tako, Brazil će imati deficit tekućeg računa platnog bilansa.

Kratak prikaz pada jedne štetočine i jedne dobrano propuštene prilike

Zamisli život u kome nosiš nove cipele,
Zamisli da voziš nešto drugo osim Zastave,
Zamisli život drugačiji od ovog,
I igraj, igraj, igraj Fonto,
Zamisli život u kome nosiš nove cipele.
Zamisli život sa devizama u bankama,
Zamisli da benzin ne kupuješ u kantama,
Ma zamisli život drugačiji od ovog,
I igraj, igraj, igraj bingo,
Zamisli život sa devizama u bankama.
E, ponekad ulice su pune ljudi,
A specijalci batinaju sa pendrekom po uhu,
A murija izlazi iz podruma i sa krova,
I čitav narod tuce kao da je lud, lud, lud,
I ja sam lud!
Zamisli život u kom redovno dele penzije,
Ma zamisli da radiš i da živiš od zarade - neverovatno,
Zamisli život drugačiji od ovog,
Znam da teško možeš i da zamisliš život,
Al' zamisli da živiš i da ne moraš da zamišljaš.
Kao sto rekoh, ponekad ulice su pune ljudi,
Specijalci batinaju pendrekom po uhu,
A murija izlazi iz podruma i s krova,
I čitav narod tuce kao da je lud, lud, lud,
I ja sam lud!
A sad ćemo lagano da probamo da zažmurimo i da zamislimo.
Jel'?
Nije teško, videćete.
3-4.

Zamisli život gde ideš često preko granice,
Zamisli da letuješ negde van Čukarice,
Zamisli život u kom te država ne potkrada,
Zamisli život gde politika je dosada,
Zamisli da ima prave opozicije,
Zamisli bolnice i škole bez policije,
Zamisli puteve sa popravljenim džombama,
Zamisli nebo s kog nam ne prete bombama,
Zamisli život drugačiji od ovog,
Znam da teško možeš i da zamisliš život,
Al' zamisli da živiš i da ne moraš da zamišljaš.
Zamisli!!!

Coup d'état

Na prvi pogled mi se čini da našu demokratiju čuva najviše to što bi potencijalni avanturista dobio samo u ruke mnoštvo problema koje ne bi znao & mogao da reši i što bi sankcija za takvog avanturistu bila mnogo bolnija i "životnija" nego za one koji nakon demokratskog izbora siđu sa scene. Nisu u potpunosti ni zadovoljeni suštinski uslovi za nedemokratsku smenu vlasti, a to su dovoljna nezavisnost zemlje od spoljnih uticaja, koncentracija moći i nezainteresovanost birača za participaciju u političkom životu. S druge strane, kockanje sa podilaženjem najnižim strastima, evidentno neodgovorna demokratija, negovanje veza sa državama koje ne bi imale ništa protiv nedemokratske smene vlasti i puštanje sa lanca grupa koje bi uživale u takvim stvarima tera na razmišljanje. Kada se na to doda policija koja se konstantno ponižava u svakom smislu, ima razloga da se stavi prst na čelo i dobro promisli gde ide naša demokratija.
Ako neko misli da lep dan za Beograđane, a loš dan za ljudska prava divna vest, taj ne zna koliko je to pogrešno. Ovde uopšte nije reč o pravima homoseksualaca i pravu na mirno okupljanje, ovde je reč o činjenici da država kapitulira pred skoro pa paravojnim ekstremistima. I nije reč o tome da je glavni rizik da bi isti preuzeli vlast jerbo za to treba imati i ponešto u glavi, već da bi isti sutra mogli da šamaraju žene u kratkim suknjama, ateiste, ljubitelje SAD i EU ili bilo koga ko im se ne svidi jer nije krojen po njihovom sistemu "vrednosti".

Što je babi milo...

Već sam imao jedan post o govoru mržnje protiv Jevreja u Srbiji, za koji su optužene dve javne ličnosti. Moja konstatacija je da se kod nas govor mržnje (štagod to tačno značilo) protiv američkog naroda može do mile volje praktikovati, i da je neka doza pritimitvnog ili malo sofisticiranijeg, a la Mur antiamerikanizma, postalo paradigmatsko u zatupljenom Srbistanu. Ovih dana mi posebno bode oči "što je babi milo to joj se i snilo" & "došla mečka na vrata" pojava, gde su naši ljudskopravaški i levičarsko-nacionalistički mediji (a takvi su u velikoj većini) posvetili enormnu pažnju marginalnom događaju "okupacije". Prosto je neverovatno koliko je tu žaljenja, isticanja da se hapse oni koji bi da blokiraju Menhetn, priviđanja klasnog društva kakvo nije video ni Marks... Nekako se zaboravi pomenuti da nezadovoljstvo Vol Stritom mora da znači i nezadovoljstvo državnim programima spašavanja "odveć velikih da propadnu", ali to bi već bilo mnogo. I ne bi tu bilo ništa specijalno da našim analitičarima iz srbistanizujućih medija nije promakao mnogo veći fenomen "čajanke", osim kada je trebalo pažljivim seciranjem skalakuriti još jednu murovsku priču u srpskoj režiji. Kada sve ovo posmatram, postaje mi nejasno odakle tolika doza antiamerikazma, ne samo u donekle razumljivom smislu što se neko jedi što je dobio batine, i odakle toliko energije za temeljno izvrtanje činjenica i nipodaštavanje društva kome se mi nećemo moći primaći u narednih 50 godina, čak i ako temeljno zapnemo?

Hajek i šok terapija

Sjajan Hajekov intervju sa jednim engleskim novinarom iz 1980. Najveći deo razgovora je posvećen problemima Britanije, ali odlični novinar uspeva da izvuče od Hajeka na više mesta nadahnutu ekspoziciju celokupne njegove filozofije, u pokušaju odgovora na konkretna pitanja britanske politike i reforme pod Tačerkom.

Ja nalazim posebno dragocenim u ovom intervjuu Hajekovo neprekidno insistiranje na šok terapiji kao jedinom mogućem pristupu u reformi propalog socijalističkog sistema. On se najviše plaši da Tačerka neće imati podršku svoje stranke koja konzervativizam shvata kao umerenost i opreznost u demontiranju starog sistema.

Ovaj intervju između ostalog uteruje u laž i sve one "hajekovske" "gradualiste" u Srbiji, ali i van nje, koji se pozivaju na Hajekove argumente evolucionizma i "spontanog poretka" da bi osuđivali suviše brzu liberalizaciju i šok-terapiju kao "konstruktivističke eksperimente". Radi se, kao što vidimo, o elementarnom nerazumevanju Hajeka, koji je najgorljiviji zagovornik upravo šok terapije (kroz čitave osamdesete kritikovao je Tačerku da ide nedovoljno brzo i daleko).

U službi građana

Ako dobro vidim, radi se o Ministarstvu infrastrukture i energetike.

Ipak lupetanje

Taman pomislih da je Vučić rešio da malo unormali izjavu svog predsednika o tome da će neko uložiti 100 milijardi evra u maglovitu infrastrukturu samo zato što su naprednjaci bolji ljudi od demokrata, kad ne lezi vraže. Istina i 100 milijardi evra SDI za deset godina ne bi bilo loše iz današnje perspektive.
Slobodno preduzetništvo, kraj zaduživanja za skoro pa gluposti i minimizacija državnog reketa zvuče dobro, posebno od nekoga ko je sedeo sa Marjanovićem u vladi, ali ja mu ne verujem ni reči. Izjavi on mrtav hladan da je banda otela 100 milijardi od građana u prethodnih 10 godina. Imali smo već post krajem prošle godine gde smo pokazali koliko je besmislena Nikolićeva izjava o 70 milijardi proćerdanih sredstava. Ako je verovati njegovom najbližem saradniku izgleda da je samo ove godine proćerdano celih 30 milijardi evra za 9 meseci. Ovo je jedna takvo dobra ilustracija jada današnje srpske politike iz barem tri razloga.
Prvo, velike su šanse da nam na čelu izvršne vlasti bude neko ko se šuka na veliko i ne razlikuje babe i žabe. To nam govori implicitno i o kvalitetu današnje vlade.
Drugo, jadna li je zemlja u kojoj su ovakva šuketala nada za trećinu stanovnika. Kako T&V nisu baš neinteligentni ljudi, ovo nam govori o profilu velikog broja birača u Srbiji.
Treće, da li su birači SNS svesni da su prema T&V banditi u Srbiji izgleda svi, oni koji su uzeli kredite za stan, oni koji su dobili otpremnine, primaoci socijalnih programa, vozači koji koriste saobraćajnice, primaoci transfera iz inostranstva, preduzeća koja su vukla kredite za osnovna i obrtna sredstva, penzioneri, đaci u školama. Sve go bandit do bandita.
Sve u svemu,najpametniji su kad ćute, a to će im verovatno biti dovoljno da odlično prođu na proleće. Ako budu dokazivali da su pametniji kada govore, onda za sadašnju ekipu na vlasti ima neke nade.

Ustav

LSV saopštava:

Ustavom je zagarantovano slobodno okupljanje građana, kao i sloboda mišljenja i izražavanja...

Ne baš... U stvari, uopšte nije tako. Evo šta tačno kaže Ustav, vezano za okupljanje (član 45, stav 4):

Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije.

Dakle, zakonom se, u ovim navedenim slučajevima može ograničiti sloboda okupljanja. A u Srbiji i dalje važi Zakon o okupljanju građana iz 1992. godine, u kojem prilično jasno piše (član 11):

Nadležni organ može da zabrani održavanje javnog skupa radi sprečavanja ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, javnog morala ili bezbednosti ljudi i imovine. O zabrani održavanja javnog skupa nadležni organ je dužan da obavesti sazivača najkasnije 12 sati pre vremena za koje je skup zakazan. Žalba na zabranu iz stava 1. ovog člana ne odlaže izvršenje rešenja.

Suština je da "nadležni organ" može da zabrani okupljanje, to nije ni protivustavno, ni protivzakonito. I ja bih voleo da se Ustavom zaista garantuje sloboda okupljanja, mišljenja, izražavanja, preduzetništva i veroispovesti, ali se ne u stvari ne garantuje. Uvek stoji ova odredba da se određena sloboda "može zakonom ograničiti" u određenim slučajevima. 

Umesto zgražavanja nad odlukom "državnog vrha", možda bi LSV-u i ostalima koji smatraju da okupljanje građana treba da bude slobodno bolje bilo da pokrenu inicijativu za izmenu Zakona o okupljanju građana.

Parada

Evo jednostavnog argumenta u raspravi o gej brakovima: ako ste protiv gej braka nemojte se gej venčati.

Naizgled neoboriva logika, ali problem sa moralom je baš to što uvek pretenduje da bude univerzalan. Libertarijanci ne razumeju zašto svako ne gleda svoja posla u moralu ili u ekonomiji, ali za većinu ostalih nije tako. Socijalisti ne brinu za sebe nego hoće da usrećuju svet svojim ekonomskim intervencijama, desničarima nije dovoljno da sami ne naprave pogrešan lični izbor nego hoće da osiguraju da i niko drugi ne pogreši.

Šta će biti sa evrom?

Po mom mišljenju ništa. Kao što je i Igor Lukšić na svom blogu primetio, pitanje evra i pitanje bankrota su dve različite stvari. Tačno je da kada zemlja bankrotira, onda i valuta obično padne, a ako ima fiksni kurs onda bankrot skoro obavezno uključuje i devalvaciju. Ali ove stvari, iako često idu zajedno, nisu isto.

Sama Grčka ne može da devalvira jer već ima evro -- odnosno može to uraditi samo izlaskom iz evra i uvođenjem drahme. Ali to je u praksi nemoguće. Lako je promeniti valutu ako iz gore ulazite u onu za koju se misli da je bolja ili ako se stara ukida pa nemate izbora. Ali u istoriji nije zabeležen slučaj da je zemlja izašla iz bolje valute u drugu za koju se unapred zna da će biti gora. Ako Grčka izlazi iz evra, onda se zna da razlog za to nije nacionalizam, samostalnost ili bolja monetarna politika, nego planirana devalvacija. Ali kako primorati ljude da zamene evro u drahmu, ako svi znaju da onda sledi njena devalvacija? Pošto još uvek važe pravila EU i slobodni tokovi kapitala, to znači da će se sav novac iz grčkih banaka preliti u druge zemlje i ostati u evru. Prelazak na drahmu je neizvodljiv i nadam se da nikome neće pasti na pamet da to pokuša.

Kako će onda proći evro? Čak i ako se uzme da će grčki bankrot dovesti celu evrozonu u problem, najgore što se može dogoditi sa evrom je njegov umereni pad. Računam da će pad biti umeren zato što problemi traju već tri godine i deo rizika je već ukalkulisan. Evro je sve ovo vreme već po malo padao u skladu sa rizicima i prognozama. Taj pad se ne primećuje ako se gleda prema dolaru, ali je vidljiv prema korpi svetskih valuta ili substitutima kao što je zlato.

Ako se grčki bankrot i prelije na italijanski, španski i druge, problem u evrozoni će ostati više finansijska i bankarska nego valutna kriza. Ove krize obično idu zajedno tako da je pad evra neminovan -- tvrdim jedino da nema govora o "smrti evra" i drugim katastrofičnim scenarijima koji se pominju.

Štaviše, ako EU nastavi da ovako rešava probleme, da proširuje bailoute i smešta loš dug u Evropsku centralnu banku, takvo "rešenje" može na kraju biti gore po evro nego pošteni bankrot. Vrednost valute privremeno zavisi od stanja ekonomije i mnogo drugih poznatih i nepoznatih faktora, ali je na kraju krajeva određena njenom količinom u odnosu na vrednost ekonomije. Spašavanje dužnika će, ako se nastavi, na kraju ili dovesti do fiskalnih problema za celu evrozonu, ili će ECB štampanjem pokriti dugove -- u oba slučaja to je gore po evro nego potencijalna bankarska kriza usled bankrota zemalja. Pogledajte Island, koji je relativno prema veličini ekonomije imao mnogo veće probleme od evrozone, ceo bankarski sektor je propao i kruna pala za 80%, ali se ekonomija onda prilagodila, finansijski sektor splasnuo i zemlja se sada oporavlja. Da je Grčka bankrotirala kad je trebalo, pre dve i po godine, do sada bi se evrozona oporavila.

Hrvati, braća najrođenija

Ako ste mislili da je priviđanje neoliberlizma pojava koja je samo uzela maha u Srbiji, izgleda da se slične stvari dešavaju u Regionu. Predsednik Hrvatske je imao ukazivanje koje se pretvorilo u predskazanje gotovo identično onome koje se masovno dešava u Srbiji. Ne znam da li je to plod ličnih preferencija i druženja sa našim vizionarima ili smo prosto braća najrođenija. Pojava je posebno interesantna jer se u zavisnosti od ideološkog usmerenja u obe zemlje javljaju slična priviđenja, bilo o Ha(a)gu, neprijateljima sa one strane Dunava, genocidu 1990-ih...

+1

Izgleda da Mandelova poseta nije bila uzaludna, neki domaći ekonomisti koji su bili protiv fiksnog kursa sada menjaju mišljenje. Dragan Đuričin piše:

To znači širenje spektra ciljeva monetarne politike na stabilnost cena drugih oblika aktive (uključujući i devize), strukturu proizvodnje, zaposlenost i dr. Monetarni model treba da se bazira na fiksnom kursu dinara (currency board). Ovo rešenje su predlagali domaći ekonomisti i privrednici ali i autoriteti kao što su S. Hanke i R. Mandel.

Jedino se ne bih složio sa ovim širenjem spektra monetarne politike. Ako se uvodi fiksni kurs onda to mora postati njen jedini cilj. Ostale lepe stvari će doći kao posledica, ali bilo bi opasno tretirati ih kao direktne ciljeve monetarne politike.

Maksim

Evropski & moderni Nikolić me podsetio na svoje korene. Ovo je lupetanje bez granica koje ga istinski kvalifikuje ze buduću veliku koaliciju. 100 milijardi evra investicija je za one koji ne znaju brojke mnogo više od svih investicija koje su stigle u Srbiju u poslednjih 11 godina, 20 puta veća suma od 1000 evra od akcija p.c, dva puta veće od godišnjeg BDP Srbije.

E sad, ako se Nikoliću može oprostiti što nema blage veze sa ekonomijom, a ne razume je ni intuitivno, za ovoga drugog šampiona nema opravdanja. Sreća je što neće ni imati priliku da nam demonstrira svoje ideje u praksi. Ipak da napravim kratak siže novih ekonomskih dostignuća - država treba da se zaduži kod tačno određene zemlje da bi investirala u privredu preko svoje kvazi-banke i to u preduzeća koja su na ivici stečaja. Jedino mi je otužno kada uporedim ovo i ono što je nekada zastupao Cvetičanin.

Čeda i kolektivna krivica Nemaca

Tužno i ružno ali tako je.

Profesor koji je bio protivnik jednopartijskog sistema i fabrikant čija je imovina oduzeta da bi se stvorila društvena svojina su žrtve totalitarnog sistema i oni zaslužuju pravdu. Oni koji su bili pripadnici okupacionih snaga u ratu su nešto sasvim drugo i njima nije mesto u zakonu. Tu nema kompromisa.

Da smo još jednom krenuli put Brisela sa zavežljajem zakona o restituciji koji izjednačava antifašističke i oslobodilačke tekovine građana i naroda Srbije i onih koji su, iz bilo kog razloga, bili deo sila koje su svet pokoravale na osnovama rasizma, opet ne bismo stigli dalje od Jasenovca, Srebrenice, Starog sajmišta, novosadske racije, Jadovna ili Suve Reke.

Pokušao sam više puta da ovo protumačim ikako drukčije osim kao opravdavanje komunističkog genocida nad Nemcima u Vojvodini i Slavoniji, i otimanja imovine, interniranja i proterivanja stotiona hiljada civila, i nadasve kao nastavljanje iste sramote kroz odbijanje restitucije danas, 60 godina posle. Ali, nisam uspeo. Probajte vi, ako možete.

Obratite pažnju na rečenicu gde o 500 000 ljudi govori kao o slugama okupatora koji je pokušao da osvoji svet na temeljima rasizma. Ne zna se šta je gore, da li pripisivanje kolektivne krivice svim jugoslovenskim Nemcima za nedela Hitlerovog režima, dal implicitno opravdavanje komunizma: Nemci su kao krivi jer je Hitlerov režim pokoravao svet u ime rasizma. Da je to činio u ime "klasne borbe" valjda bi sve bilo u redu.

Dalje, Čeda nabraja razne primere genocida i etničkog čišćenja, osim jednog - komunističkog, izvršenog nad Nemcima posle II svetskog rata. Preko 500 000 ljudi proteranih iz Jugoslavije (najbrojnija nacionalna manjina u Kraljevini Jugoslaviji), preko 15 000 pomorenih u konclogorima, ko zna koliko pobijenih, a o pomrlima na putu za Nemačku da ne govorimo. Mislim da je njihov ukupan broj (uključujući vojne zarobljenike koji je bilo oko milion) u Istočnoj Evropi blizu tri miliona.

Nije li tužno kad se levica i desnica u Srbiji slože oko aminovanja bezakonja, pljačke i etničkog čiščenja, jedni da bi sprečili "švapsku rekolonizaciju srpskih zemalja", a drugi jer to od njih zahtevaju "tekovine antifašizma"?

Bodljikavom žicom do slobode kretanja

B92 prenosi, između ostalog:


11.00 - Misija EU na Kosovu saopštila je danas, povodom dešavanja na Jarinju gde je Kfor uklonio deo blokada, da blokade treba da budu uklonjene. "Barikade ograničavaju slobodu kretanja i treba da budu uklonjene. Na kraju krajeva, ljudi koji najviše trpe su ljudi koji žive u njihovoj blizini. To čini njihov život još težim", navodi se u Euleksovom saopštenju. 


15.09 - Vojnici Kfora u punoj borbenoj opremi sa uperenim puškama u pravcu okupljenih građana obezbeđuju bodljikavu žicu koju su postavili jutros na administartivnom prelazu Jarinje. 

Dva nevezana videa

1. Drug mi je skrenuo pažnju na vrlo simpatičan kratki španski dokumentarac Mali tim, koji priča priču o dečijem fudbalskom timu koji nikako da postigne gol, ali su sve jedno srećni i jedva čekaju sledeću utakmicu.


l'equip petit from el cangrejo on Vimeo.


2. Kratki dokumentarac Boatlift o tome kako je 11. septembra 2001. sa Menhetna čamcima i brodovima izvučeno pola miliona ljudi.

Ko je skovao termin libertarijanizam?

Izgleda da isti potiče iz Engleske s početka 19 veka, a ne iz Amerike sredinom 20 veka kako se najčešće misli, i da je originalno značenje ovog termina bilo znatno drugačije od onog koje danas ima. Evo odlomka iz teksta pisanog 1802 gde se izraz "libertarijanizam" prvi put u istoriji sreće:

The author’s Latin verses, which are rather more intelligible than his English, mark him for a furious Libertarian (if we may coin such a term), and a zealous admirer of France, and her liberty, under Bonaparte; such liberty!

Naravno, mi danas retko asociramo libertarijanizam sa ovakvim "furioznim" oduševljenjem za tip "slobode" koji oličava Napoleon Bonaparta. Ali, ipak ima nešto u ovome. Da li ironijom istorije ili ne, mnogi "libertarijanci" danas dele jednu vrstu egalitarističkog fanatizma sa jakobincima i ljubiteljima Napoleona, ideju da su nejednakost i hijerarhija najveći neprijatelji slobode, te veru u tipično francuske prosvetiteljske teorije o "oslobađanju" čoveka kroz radikalnu rekonstrukciju društva i njegovih opresivnih institucija. Da ne govorimo o tome da većina modernih libertarijanaca dele oduševljenje bonapartista za centralizovanu državu i njihovo užasavanje federalizmom i rasparčavanjem vlasti.

Grčka dužnička kriza - moguće alternative

Decision tree za Grčku krizu.

Ko je kriv?

Prošao je juče 9/24, istorijski datum na koji pada patina neispunjenih očekivanja i pameti koja je došla tek kada se režim Slobodana Miloševića bukvalno počeo raspadati sam od sebe. Jedanaest godina kasnije mi je otužno da se bavim analizama, mene kopka jedno pitanje koje se u najkraćem može sveti na to da se niko ne oseća krivim za 13 godina svekolikog nazadovanja Srbije u vreme kada je ostatak sveta, a posebno narodi koji su se oslobodili komunističkog ropstva, koračao čizmama od sedam milja. Kako to da niko nije kriv osim "arogantne kukavice", "sline", "balkanskog kasapina" ili kakogod ga nazivali? Kako to da su svi spremni da zaborave neke stvari i da tvrde kako je neko drugi kriv što su penzije niske, a neko je uplaćivao iste; što su nam putevi užasni, a a pruge i vozovi istorijski egzamplari; što nemamo saveznike u svetu; što nam je država sve manja, ali se njome sve duže putuje; što nam je obrazovanje slabo, a zdravstvo sve to i još debelo korumpirano? I tako dalje, niko nije kriv, možda samo Cvetkovići, Đinđići, Dinkići, Koštunice i ekipa koja se traljavo bavila tranzicijom Augijevih štala.

U trenutku kada se kolektivna krivica postavlja kao legitimna i legalna praksa pravo je vreme da se progovori o tome da ima odgovornosti svakoga ko je podržavao 13 godina uništenja Srbije, da jednostavno onaj ko je podržavao zlo to mora da plati. Nažalost plate i oni koji to ne zaslužuju, a izvuku se neki koji bi trebali plaćati do kraja života.

Na izborima 1990. godine preko 70% građana Srbije glasalo je za sopstvenu propast, sa puno emocija i rešenosti. Ova brojka se ponavlja od izbora do izbora - 1992. godine na jedvite jade brojka je oko 56%, 1993. godine brojke su slične. U relativno normalnim uslovima, 1996. godine, "politika mirotvorca" dobija više glasova nego politike svih ostalih kandidata. Ali ne leži vraže, među ostalima gotovo polovinu glasova dobija kompletno strašilo. 1997. godine većinska Srbija glasa da im predsednik bude kompletan ludak, ali taj scenario je sprečen krađom glasova. Neko će reći da je bilo bojkota, da je izborni sistem bio ovakav ili onakav, da su mediji bili pod kontrolom režima, ali ono što ostaje kao činjenica jeste da naše zlo nije došlo sa strane, ono je domaći proizvod i imalo je većinsku podršku u Srbiji. I da budem iskren do kraja, naši birači su napustili idiotsku politiku tek kada im je ista počela padati na glave i kada im je postalo jasno da ima neko drugi batine osim Srbije i da ćemo iste redovno dobijati dok se ne prizovemo u pamet. Tu se i rodio problem naše tranzicije, nisu birači napustili Miloševića zbog onoga što je radio, napustili su ga što im nije ispunio obećanja. I odmah su počeli da traže nekoga ko bi to možda mogao da uradi u novim okolnostima. Nema tu ni "k" od kajanja, ima samo žaljenja nad sopstvenim tlapnjama.

Partizanština na delu

Potomci "saradnika" i saradnika okupatora neće moći da dobiju imovinu koju su im opljačkali oni koji su na vlast u Srbiji došli na krilima jednog drugog okupatora koji je u istoriji zabeležen kao jednako brutalan kao i onaj okupator koji je došao tri i po godine ranije u Srbiju. Ovo je jako loše, pa da navedem taksativno.
- Prvo je pitanje ko su to saradnici okupatora? Notorna činjenica je da su, na primer, komunisti vrlo prilježno sarađivali sa svojim saveznicima u Srbiji sve dok isti nisu napali SSSR. S druge strane, mnogi nerehabilitovani "saradnici" okupatora bili su deo antitotalitarističkog pokreta koji se setio da je ustanak opcija već u maju 1941. godine. Nije mi jasno ni ko je zločinac, onaj koji nije hteo da žrtvuje civile pred bezumljem okupatora, ili domaći šljam koji je svojim bezumljem izazvao još bezumnija masovna streljanja. I na kraju, kakve to veze ima sa pitanjem imovine, ako si zaista izdajnik, onda ideš u zatvor, pred streljački vod, otkud tu pitanje imovine ako nije stečena kroz "izdajničke aktivnosti"? Ako, na primer potomci Milana Nedića ili bilo koga ko je pokušavao da Srbe spase od istrebljenja nemaju prava na imovinu, a imaju potomci onih koji su "saradnike" pronalazili po formuli "što veća imovina koju mogu oteti, to veći izdajnik kome ću pucati u čelo", mi se ovim zakonom direktno ismevamo i ideji pomirenja i ideji patriotizma i samoj ideji slobode i ljudskosti.
- Ismevamo se i ideji da nacije ne mogu biti kolektivno krive. Stoga nemamo nikakvo pravo da kukamo i govorimo da se Srbi kolektivno kažnjavaju, kada naša vlada kolektivno kažnjava druge narode u verziji i sa amandmanom i bez njega. Bolje je i da se zemlja zaparloži i ostane državna, što nam najavljuje vlada, nego da se slučajno ne nađe neki potomak onih koji su prošli kroz koncentracione logore Titove Jugoslavije samo zato što su bili pripadnici naroda koji je živeo u Vojvodini od kako se ista od močvare pretvorila u prelepu oranicu. I opet, ismevamo se i onima koji su bili lojalni SFRJ/SRJ/Srbiji, a koji će ostati i bez imovine ili de facto imovinskih prava zato što svaka zemlja bivše SFRJ može sa punim pravom da ih proglasi za okupatore. ZAšto li sada Čanak ne stane u odbranu Vojvođana koji nisu mrski dođoši?
- Da li je za očekivati da bi neki krajiški Srbin da se stvari nekim čudom promene i da za 4 godine vaskrsne Republika Srpska Krajina, a Hrvatska postane okupirana i rasprčana krpa od zemlje, bio lojalan Hrvatskoj koju je trpeo ili čak prezirao? I da li bi mu trebalo oteti imovinu ako nije načinio ikakav zločin osim što je bio deo takve države nakon što ista, recimo, ponovo propadne tri godine kasnije. E onda pametnome ne treba mnogo da shvati da pripadnost okupatorskom režimu ne treba da bude razlog da se nečiji potomci liše imovine, ako istu nisu stekli na nelegalan način.
- Ovim zakonom se i jasno kaže da se naš levičarski antifašizam velikim delom oslonjen na pljačku imovine. I na ljubomorno negovanje tekovina te borbe. To je istinsko pljuvanje i po onim fanticima koji su imali malo više poštenja, a manje cinizma.

Volontiranje

Dobio sam poziv na neki skup o volontiranju u Srbiji. Između ostalog, u pozivu piše:


Zvuči neobično, ali mnogo vremena i novca je potrebno da biste angažovali volontera ili volonterku koji će dobrovoljno i bez naknade obavljati neku aktivnost zarad dobrobiti zajednice i društva.

Pre nego što organizuje volontiranje, svako udruženje mora da podnese prijavu Ministarstvu rada i socijalne politike, odštampa volonterske knjižice, a nakon toga, podnosi godišnje izveštaje o volontiranju. U suprotnom, plaćaće kazne koje se kreću između 100 i 500.000 dinara. Sve ovo nalaže novi Zakon o volontiranju koji se primenjuje od 2010. godine i koji u velikoj meri destimuliše i komplikuje organizovanje volontiranja u Srbiji.


Kad se setim da je pre samo 3 godine nevladin sektor u Srbiji na sva zvona insistirao da se što pre donese Zakon o volontiranju, dođe mi da ih pitam "A šta ste uopšte očekivali?". Donošenje novog zakona i "uređivanje" neke oblasti praktično po definiciji podrazumeva prijave, formulare, knjižice i kazne.

Zašto, o zašto?

Šokiraju me reakcije srpske ekonomske javnosti na Mandelovu preporuku za uvođenje fiksnog kursa. O čemu oni uopšte govore?

Najčešća primedba je da se fiksni kurs može uvesti samo ako je inflacija stabilna i budžet izbalansiran. Ne -- fiksni kurs je sredstvo za zaustavljanje inflacije. On se uvodi upravo zato što ima inflacije, ne zato što je nema. Umesto da cilja (i redovno promašuje) inflaciju, NBS cilja fiksni kurs, to je sve.

Budžetski deficit takođe nema nikakve veze sa režimom kursa. U evrozoni svi imaju fiksni kurs (jedni sa drugima), pa opet sve zemlje imaju deficite, dozvoljene od 3% i nedozvoljene preko toga. Budžetski deficit je problem po sebi, ali nije uslov za fiksni kurs. Tačno je da pri fiksnom kursu ne možete da ga pokrivate štampanjem para bez deviznog pokrića jer ćete na kraju morati da devalvirate. Ali u tom smislu fiksni kurs je opet samo sredstvo monetarne discipline. Monetarne discipline -- ne fiskalne discipline, jer i dalje, pri fiksnom kursu, možete imati budžetske deficite sve dok ih pokrivate normalnim zaduživanjem. Srbija je i do sada deficite pokrivala zaduživanjem, ne može se reći da NBS nekontrolisano štampa dinare da finansira budžet.

Neki kažu da je nemoguće utvrditi pravi nivo kursa. Tačan nivo nije toliko bitan, uvede se jednostavno sadašnji tržišni nivo kursa, a ako se pokaže da je to previsoko ili prenisko prilagodiće se cene. Možda neko hoće preduprediti prilagođavanje cena nadole, tj. deflaciju, ako se uzme da važi da su cene manje fleksibilne nadole nego nagore. To je lako, jednostavno se ostavi mali prostor za grešku na strani nižeg kursa, slabijeg dinara -- recimo fiksirati na 105 umesto 100 dinara za evro. Sledeće godine inflacija bude malo veća nego što bi inače bila, i posle toga, kad su cene jednom prilagođene, nivo kursa postane irelevantan.

Prof. Kosta Josifidis kaže da će se devizne rezerve potrošiti. Naprotiv, pravi fiksni kurs, kao i valutni odbor, podrazumeva štampanje dinara samo na osnovu ulaska deviza u zemlju i povlačenje dinara samo na osnovu njihovog izlaska. Devizne rezerve u takvom mehanizmu ne mogu opasti ispod potrebnog nivoa, kao što ne mogu dugoročno ni rasti. One prema samom mehanizmu fiksnog kursa ostaju tačno na nivou koji je potreban za održanje kursa. A Srbija trenutno ima nekoliko puta više deviznih rezervi nego što joj treba za fiksni kurs, tako da je jedino pitanje šta uraditi sa viškom.

Mnogi govore o uopštenoj, političkoj ili ekonomskoj, nespremnosti Srbije za fiksni kurs. Baltičke zemlje i Bugarska su uvele fiksne kurseve početkom i sredinom 1990-ih, Crna Gora krajem 1990-ih, Kosovo takođe odavno ima evro što je još ekstremniji oblik fiksnog krusa. A Srbija 2011. godine nije spremna?

I šta znači priča da se srpskim monetarnim vlastima ne može verovati da će poštovati mehanizme fiksnog kursa? Šta je onda rešenje -- dati im još više nadležnosti, kao ovo što imaju danas, odrešene ruke da vode monetarnu politiku, kupuju i prodaju zapise, sami ciljaju kurs i inflaciju? Ako im se ne može verovati, onda je to još jedan razlog da im se uvede ograničavajuće pravilo kao što je fiksni kurs. Pa ako ga ne poštuju to će biti lako vidljivo -- čim urade bilo šta drugo osim rutinskog menjanja deviza za dinare, znači da su prekršili pravilo. Odrešene ruke centralnim bankarima se daju samo ako imate neograničemog poverenja u njih.

Kratko i jasno

Verovatno tužan što autonomaštvo nije barem na sto godina zaštićen proizvod LSV, Čanak je proteklih dana pričao o mirazu Vojvodine prilikom stvaranja SHS. I elem, u miraz su stigle fabrike, pivare, šećerane... Danas je stigao kratak odgovor koji je preduhitrio moje postovanje, i to iz DSS-a.

"Bilo je privatno, ne vojvođansko", reče Ristivojević.

Sve u svemu, niko ne potkopava ideju autonomije tako dobro kao Nenad Čanak.

Vojni hoteli

Da li iko može da mi ponudi iole razuman odgovor na pitanje - šta će Vojsci Srbije hoteli?


Naime, nedavno sam bio u Vrnjačkoj Banji u hotelu Breza i video da je taj hotel i dalje u sastavu Vojne ustanove "Tara" a koja pored ovog hotela ima još i Omoriku i Beli bor na Tari. 


Zašto je to uopšte bitno?


1. Vojska stalno kuka kako nema para. Možda bi ih i imali, kada bi prestali da se bave ugostiteljstvom. 
2. Boravak u Brezi me je vratio u 1985. godinu, kada sam sa kevom i ćaletom zimovao u Belom boru na Tari. Potpuno isto posuđe, isti formulari za izbor večere, iste uniforme konobara i sobarica, isti miris ustajalog u sobama. Čini mi se da su itisoni bukvalno isti. Poenta je da sve to veoma loše izgleda. Soba mi se nalazila na kraju hodnika, sijalica u hodniku nije radila, pa sam morao uz upaljač da "gađam" bravu ključem. Muke su tek tu počele, pošto je tek četvrti prekidač koji sam pritisnuo kada sam ušao u sobu zaista i upalio svetlo.


Mislim, ljudi, 21. je vek a u hotelskoj sobi od pet sijalica rade dve. I nema šanse da to nema veze sa činjenicom da se radi o državnom hotelu.

Mandel

Gledam sinoć RTS-ov dnevnik posle duže vremena i najavljuju gostovanje Roberta Mundella u Oku ekonomije danas. Između ostalog, dali su sledeći segment (Parafraziram, a i slušao sam samo krajičkom uva jer su mi deca pričala kako je bilo u vrtiću, možda nešto nisam dobro čuo. Ako neko odgleda danas Oko ekonomije, neka ispravi u komentarima.):


Voditeljka: Šta mislite, da li bi za Srbiju bolji bio fiksni kurs?
Mundell: Da. Srbija je mala zemlja, u velikoj meri oslonjena na EU, fiksni kurs bi omogućio lakše donošenje poslovnih odluka, veću transparentnost. Fleksibilni kurs je bolji za veliku zemlju, za male zemlje je bolji fiksni kurs.


Sada vidim i da je dao intervju za Blic. Dve stvari koje su vezane za fiksiranje kursa:


Kako da dinar bude atraktivniji
- Kada je početkom 70-ih godina moj prijatelj Milton Fridmen razgovarao sa predstavnicima Centralne banke Jugoslavije u Beogradu, pitali su ga slično pitanje, a on je tom prilikom odgovorio: “Stabilizujte dinar u odnosu na nemačku marku.” Odgovor je dočekan sa velikim čuđenjem, a kada su ovog zagovornika fleksibilnog kursa pitali za objašnjenje rekao je: “Zato što (Zapadna) Nemačka ima bolju monetarnu politiku od vas.” Milton Fridmen je verovao u fleksibilne kurseve za velike blokove poput zone funte, dolara i marke, ali nije ponovio grešku svojih sledbenika da primeni ovu ideju na male i manje razvijene zemlje koje teško da imaju dovoljno monetarne discipline da bi imale nezavisnu monetarnu politiku. Stoga, moj odgovor na vaše pitanje je: “Stabilizujte dinar u odnosu na evro.”


U Srbiji je visoka zavisnost od evra, kako vratiti poverenje u dinar?
- Usvajanjem mehanizma za automatsko prilagođavanje koji preovlađuje među različitim regionima jedne zemlje, a ekvivalentan je mehanizmu sistema valutnog odbora.

Sa druge strane:


Da li je rešenje za Srbiju uvođenje fiksnog kursa?
- Da bi fiksirali kurs, bitno je da učinite to u pravo vreme i da stvorite i odgovarajuće preduslove. Ukoliko fiksirate kurs, to će imati posledice na inflaciju. Ali, veoma je važno na kom nivou ćete fiksirati svoj kurs, jer će to imati efekta na cene. Ako izaberete suviše nizak kurs, cene će vam porasti, u suprotnom će pasti. Međutim, fiksiranje valute nije dobra ideja u slučaju kada imate veliki budžetski deficit jer, kada vam kurs nije fiksiran, onda možete da koristite novčanu masu za finansiranje tog deficita. Dosta toga morate uzeti u obzir pre nego što uvedete fiksni kurs.


Čak i domaćim monetarnim ekspertima koji smatraju da je sadašnji režim kursa najbolji mogući teško će biti da kažu da Mandel nema pojma o čemu priča. Ipak je on dobio Nobela za "his analysis of monetary and fiscal policy under different exchange rate regimes and his analysis of optimum currency areas". 

Putarina

U Pressu je pre neki dan izašao zanimljiv članak o srpskim autoputevima i putarinama. Nažalost, piše i sledeće:

U udruženjima prevoznika kažu da su vozači ljuti zbog enormno visokih putarina, koje su u Srbiji nekoliko puta veće nego u Evropi, gde su putevi daleko bolji od naših.


Ovo nije tačno, makar ovaj deo da su putarine u Srbiji "nekoliko puta veće nego u Evropi".

Putarina kod nas je, za običan auto, oko 3,5 evra na 100 kilometara, dok je za šleper oko 20 evra na 100 km.

U Hrvatskoj je drumarina za deonicu Zagreb - Okučani 44 kuna za automobil, odnosno 144 kuna (za šleper), što je danas oko 6 evra za auto, odnosno 19 eura za šleper. Deonica je oko 120 km, pa je na 100 km cena oko 5, odnosno 15 evra. Da vidimo Italiju. Tamo je drumarina na putu Milano - Firenca 13 evra, za nekih 200 km, dakle oko 6.5 evra na 100 km, za običan auto. Za šlepere je 32 evra, dakle 16 evra na 100 km.

Nekoliko poenti:

1. Drumarina u Srbiji svakako nije "nekoliko puta veća nego u Evropi". Za automobile je dosta niža, za šlepere nešto viša.

2. Odnos cene između automobila i šlepera je u Srbiji izgleda neuobičajeno visok i iznosi oko 6:1. U drugim zemljama je oko 2.5:1. Sasvim je moguće da je naš odnos bolji, u smislu da na bolji način vrednuje relativni trošak koji prave automobil i šleper. Jasno je da šleper od 30t možda pravi čak i više nego šest puta veću štetu putu od automobila od 1t. Naravno, ovakva struktura cena u Srbiji (a verovatno i u Italiji/Hrvatskoj) nema previše veze sa pravim troškom, već se Putevi Srbije vode mnogo jednostavnijom metodologijom - uzmi više od onih koji imaju više i koji nemaju adekvatnu alternativu. Na visokim cenama drumarine za šlepere se deru kako strane, tako i domaće šprediterske firme.

Sve ovo se odnosi na zemlje u kojima se drumarina uopšte naplaćuje. Postoje zemlje koje je uopšte ne naplaćuju (recimo Nemačka ili Švedska) i u kojima se autoputevi finansiraju iz budžeta (mislim iz dela naplaćene akcize za gorivo). Postoje zemlje koje drumarinu naplaćuju putem vinjeta (recimo Mađarska, Slovenija, Austrija, Češka). Postoje i zemlje u kojima se neki autoputevi naplaćuju, a neki ne (recimo, Španija). Sve u svemu, veoma je teško reći gde je drumarina "jeftnija", jer je potrebno debelo zagaziti u analizu samih javnih finansija, videti kako se finansira održavanje autoputeva, videti kako se raspoređuju akcize, a sve to je praktično nemoguće, naročito za jedan ne previše ambiciozni blog post.

Suštinsko pitanje koje se u Srbiji postavlja je - da li preći na vinjete? Ima dobrih argumenata i za i protiv.

1. Vinjeta bi bila relativno skupa za ljude koji ne koriste autoput previše. Sada su prihodi od drumarine oko 140 miliona evra, što znači da bi godišnja vinjeta morala da košta makar 100 evra, koliko košta i u Sloveniji, na primer.

2. Sistem vinjeta veoma odstupa od logičnog principa "plati koliko se voziš". To je super za one koji, poput mene, dosta voze, ali je totalno nepošteno prema onima koji voze malo. Ako pretpostavimo da će ciljani prihod biti na nivou sadašnjeg, uvođenje vinjeta bi predstavljalo veliku preraspodelu od onih koji voze malo ka onima koji voze mnogo.

3. Sistem vinjeta je operativno jeftiniji, jer ne zahteva mašineriju od nekoliko stotina radnika u naplati drumarine. Po finansijskom izveštaju za 2009. godinu, trošak zaposlenih je iznosio oko 1 mlrd dinara. Najveći deo toga su ljudi zaposleni na naplati drumarine.

4. Sistem vinjeta je mnogo jeftiniji i za vozače, u smislu potrošenog vremena. Naplata drumarine često može dugo da traje, naročito tokom sezone. Nekada se dešava da ljudi čekaju i po pola sata da prođu Bubanj Potok, što naravno generiše visoke troškove.

5. Ako bi se prešlo na sistem vinjeta, koncesije bi praktično postale nemoguće, jer one ne mogu da funkcionišu u okviru sistema vinjeta. Naravno, moguće bi bilo da se uvede sistem u kojem vinjete važe za državne puteve, a koncesionari naplaćuju drumarinu, ali veliko je pitanje kako bi to funkcionisalo.

Sve u svemu, ja mislim da bi osnovne probleme sa putarinom (gubljenje vremena i visok trošak radne snage) bilo bolje rešiti elektronskom naplatom, što Putevi Srbije već uvode. Sve u svemu, iako bi meni lično odgovaralo da se pređe na vinjetu (ako bi koštala 100 evra, štedeo bih najmanje 200 evra godišnje), sve mi se čini da bi šteta od toga bila veća od koristi.

Zelena tehnologija

Retko se naiđe na primer zelene tehnologije koji je toliko zanimljiv, koristan, jeftin, a uz to i potpuno privatno finansiran kao ovaj. Uživajte u malom čudu ljudske genijalnosti:

"Sukob interesa"

Koliko ja vidim, sistem sprečavanja sukoba interesa u Srbiji nema nikakve logike, iz najmanje tri razloga.

1. Gradonačelnicima je zabranjeno da budu poslanici.

Ja mislim da ova odredba nema nikakve logike, ja apsolutno ne vidim u kakvom su "sukobu interesa" te dve pozicije. Jedini "poluargument" je da će gradonačelnik da se bori za svoju opštinu, a da ga druge ne zanimaju. Možda, ali ako tako mislite, onda ne možete u isto vreme da se zalažete za većinski izborni sistem.

I, još nešto - voleo bih da mi neko objasni u kakvom je sukobu interesa gradonačelnik koji u je u parlament izabran kao predstavnik opozicione partije. Zašto je njemu zabranjeno da obavlja te dve funkcije?

2. Direktoru javnog preduzeća NIJE zabranjeno da bude poslanik.

Ovo tek nema nikakvog smisla. On kao poslanik, između ostalog, može da glasa o potvrđivanju garancije za firmu u kojoj je direktor. Evo ovde i ovde. Da ne kažem da glasa i o drugim zakonima koji imaju vrlo direktan efekat na poslovanje firme koju vodi.

3. Moram da priznam da meni čak ni to da neko ko je ministar ne može da bude poslanik nema previše logike. U mnogim zemljama premijer i ministri praktično moraju da budu i poslanici. Na brzinu sam proverio par imena i evo ko je sve poslanik u Ujedinjenom Kraljevstvu, "kolevci parlamentarne demokratije": Dejvid Kameron, Vilijam Hejg,  Džordž Ozborn. Ali, nije to neki vrlo čudan engleski sistem - Angela Merkel je takođe poslanica, kao i Gvido Vestervele i recimo Danijel Bar, ministar zdravlja Nemačke. Dakle, proverio sam šest imena i svi su poslanici. Naravno, ima zemalja i sa suprotnom praksom, ali suština je da veoma daleko od očiglednog tvrdnja da su funkcije poslanika i ministra "nespojive" i da to "nema nigde".

Ovo poslednje je naročito bitno iz sledećih razloga:

1. Ministri praktično moraju da budu izabrani političari. To znači da nema nestranačkih ministara i premijera, već, ako hoćeš da budeš ministar, moraš da se baviš politikom. Ja mislim da je takvo rešenje daleko transparentnije i poštenije od ovog danas u Srbiji, gde imamo nestranačkog premijera.

2. Ministri moraju da sede u Skupštini, slušaju prozivke i ulaze u raspravu sa poslanicima opozicije. Potpuno je nelogična situacija da vladu od napada opozicije brane ljudi poput Nade Kolundžije ili Branka Ružića, koji u najboljem slučaju imaju samo blagu predstavu o tome kako i zašto je vlada donela neku odluku.

Po mom mišljenju, odredbe o sprečavanju sukoba interesa praktično jedino imaju smisla kada se radi o suprotstavljenosti privatnog i državnog interesa. U svim ostalim situacijama radi se samo o recikliranju stare komunističke ideje o "sprečavanju gomilanja funkcija".

O gomilanju funkcija svoj stav treba da daju birači, na izborima.

Magija evra

Našao sam u fajlovima ovaj grafik evropskih kamata za koji se više ne sećam odakle je, ali vrlo jasno pokazuje efekte uvođenja evra kod različitih zemalja.

Šta je Nemačka dobila od evrozone? Prilikom uvođenja ništa, a sada je već u dubokom gubitku od celog projekta.

Šta su dobile zemlje sa neodgovornim monetarnim politikama? Pogledajte kretanje njihovih kamata pre i posle uvođenja evra. Cela evrozona je naprasno dobila nemačke kamate. Na grafiku ne piše koja linija predstavlja koju zemlju, ali najveći pad kamata su imale iste zemlje koje su sada u najvećim problemima zbog prekomernog zaduživanja koje su im ove kamate omogućile.

Pošte nisu one same određivale svoje kamate ima mnogo toga da se kaže i o regulaciji, riziku i finansijskom tržištu koje im je ovakve kamate dalo, ali o tome drugom prilikom.

Profesor fizike

Zamislite da je nesrećni George Bush (ili još bolje Sara Pejlin) izjavio-la bilo koju od sledećih stvari (zapravo ne treba da zamišljate, svakako biste to dosad čuli, bila bi to zabava neviđena):

- Hoble teleskop je omogućio otkriće prve galaksije u kosmosu (!), kao i planetu sličnu našoj u jednoj drugoj galaksiji unutar Mlečnog puta :)

- Largest Superconductor and Supercollider (zlobnik bi rekao "Large Hadron Collider") u Švajcarskoj nije bio izgrađen nego je prebačen iz Teksasa, pošto je budžetom iz 1994 ukinuto finansiranje za taj projekat !

- Veliko otkriće do koga je prošle 2010 godine došao bivši teksaški a sada švajcarski Largest Superconductor and Supercollider je "kako je život počeo posle Big Banga"!!!

- Osim otkrića porekla života na Zemlji posle Big Banga, teksaško-švajcarski "Largest Superconductor and Supercollider" (LSS) će omogućiti naučnicima da razviju ujedinjenu teoriju svega o kojoj je uzaludno maštao Ajnštajn, a koja bi ujedinila fiziku sa biologijom i hemijom. :)

- Naučnici koji rade sa LSS su otkrili još jednu epohalnu stvar: naime, iako na subatomskom nivou (!), kako su svi poznavaoci elementalne (!) fizike uključujući i govornika mislili, pozitivne i negativne čestice moraju da budu u ravnoteži jer bi se materija inače raspala u paramparčad, novo otkriće kaže da izgleda da ima malo više pozitivnih najsitnijih čestica (muona) nego negativnih, što je dobar i optimistični znak za sve religiozne ljude, i objašnjava kako smo mi mogli da postanemo živi organizmi od nežive prirode.

Ovo nije rekao ni George Bush ni Sara Pejlin nego jedan drugi veliki erudita i poznavalac nauke. Pitanje je - koji?

Hint - za razliku od pomenutog dvojca, ovaj ima reputaciju vrlo pametnog i obaveštenog u medijima i intelektualnoj klasi, što vam otkriva makar njegovu ideološku orijentaciju. Neću postavljati sada link nego kasnije, pokušajte prvo da pogodite. :)

P.S. Pošto je jedan komentator već pogodio identitet naseg eksperta ostavljam link ka njegovom govoru. Relevantan deo pocinje oko 53 minuta. Pogledajte posebno komentare gledalaca ispod o tome kakav je genije naš profesor. :)

Ni Kosovo ni Evropa

Mislim da je to jedina racionalna politika koju država u ovom trenutku treba da vodi. Prvo, što se tiče Kosova. Ono je nezavisna država koju su priznale najvažnije zemlje sveta. Mnogo važnije od toga, Albanci na Kosovu nikada neće hteti da budu deo srpske države, a oni čine skoro 95% stanovništva na Kosovu. Šta je srpski nacionalni interes na Kosovu? Da se pravi neka nova balvan revolucija i postavljaju barikade od kojih će neku štetu imati jedino lokalni Srbi i niko više? Da li je srpski nacionalni interes da Srbija ima 2 miliona ljudi koji ne priznaju državu? S druge strane, da li srpski patrioti i veliki branioci Kosova zaista žele dvojezičnu i dvonacionalnu državu Srbiju? I Albanca za premijera ili spikera u Skupštini? Kako bi to izgledalo? A dvojezični saobraćajni znaci i državna televizija? Ili se oni možda još uvek nadaju da će uspeti da ostvare Slobin propali projekat jurenja Albanaca sa Kosova i zadržavanja samo teritorije, a bez stanovništva?

Jedini racionalan srpski interes na Kosovu koji ja mogu da vidim je da tamošnji Srbi žive u što boljim uslovima. Zato je potrebno priznati nezavisnost Kosova, uspostaviti dobre odnose sa zvaničnom Prištinom, a zauzvrat tražiti veliki stepen autonomije za Srbe na severu Kosova kao i u enklavama.

Evropska Unija sa svim ovim nema nikakve veze. Srbija ne treba da ide u EU, ali za to postoje sasvim dobri nezavisni razlozi koji se uopšte ne tiču Kosova. Ekonomska i politička šteta po konkurentnost srpske privrede od učlanjenja u EU će biti ogromna, kao i u slučaju svih drugih zemalja koje su tamo ušle. Ja sam ranije verovao da su slobodna trgovina i pristup velikom tržištu ozbiljni kontra-razlozi koje valja razmatrati. Sada više ne verujem u to. Barijere koje se postavljaju iznutra preko kvota, regulatornih i poreskih harmonizacija i svega ostalog verovatno su mnogo veće od ograničenja carina koje bi važila ako je Srbija van EU. Srbija može prosto da održava postojeće stanje unedogled, bez ikakvih daljih integracija sa EU. Ako pak EU proba da okrnji ili ukine sadašnju slobodnu trgovinu, to će biti šteta po Srbiju, ali svakako manja od one koja sledi ako se uđe unutra. Da ne govorim uopšte o Grčkoj, Španiji, finansijskoj krizi, sasvim mogućem slomu evrozone i ostalim stvarima. To je posebna priča, i poseban set razloga zašto ne treba ići u EU. Koliko ja vidim, jedini ekonomski argument koji se može potegnuti danas za EU su takozvani "pristupni fondovi" odnosno državni transferi od evropskih vlada ka srpskoj vladi. Ali ako verujete u liberalizam onda valjda verujete i u to da je loše da vlada dobija neke besplatne ili jeftine kredite ili finansijske poklone spolja. Ako je naše iskustvo išta potvrdilo u poslednjih desetak godina, onda je upravo to da će vlada protraćiti pare na izbore i samopromociju, a ne na ništa korisno (poput reforme penzionog sistema ili denacionalizacije). Da etatisti misle da je ulazak u EU iz ovih razloga međuvladine redistribucije povoljan to nije čudo, ali ne vidim kako bi liberali mogli verovati u to. Tako da je taj navodni "ekonomski" razlog za učlanjenje zapravo jedan od najboljih razloga protiv.

Ostaje poslednji tanak argument "ljudskih prava" koja EU navodno štiti i srpskim građanima će biti lakše da zaštite svoja prava kad imaju Velikog Brata u Briselu kome mogu da se žale. Ali to je čist mit koji promovišu pro-integracionistički lobiji koji imaju direktne koristi od evropske propagande sreće: Nivo zaštite ljudskih prava u EU je veorvatno i niži nego u Srbiji. Sloboda govora je sigurno ograničenija. Srbiji treba viši stepen građanskih, političkih i ekonomskih sloboda nego što postoji u EU. Nacionalna nezavisnost je jedini mogući instrument za ostvarenje toga.

Ako je prethodna analiza tačna, a meni se čini da jeste, srpska politička scena je u potpunom ćorsokaku. Spor imzeđu onih koji su za Evropu a (protiv takozvane "borbe za očuvanje Kosova") i onih koji neće u Evropu jer oni traže priznanje Kosova (a inače je sve ok sa EU) je kao onaj kantovski razogovor racionalista i empirista od kojih jedni muzu jarca a drugi podmeću sito. Tako i ovde jedni drugima opovrgavaju pogrešne argumente još pogrešnijim kritikama. A stvar je vrlo jednostavna: Kosovo je nezavisno i sprski nacionalni interes je da se ono prizna, šta god tvrdila Evropska Unija ili bilo ko drugi. S druge strane, Evropska Unija nije u srpskom interesu i treba odustati od priključenja, iz potpuno nezavisnih ekonomskih i političkih razloga, bez obzira na to kakvu politiku prema Kosovu vodite.