Još jedno dobro objašnjenje krize

Boška Mijatovića u Politici.

Objašnjenje krize

Mi smo se ovde mnogo trudili i raspravljali oko raznih tehničkih detalja i pojedinosti.

Ipak, ovo objašnjenje je jednako dobro, osim što je vrlo zabavno, takoreći za decu.

Tuđe nećemo svoje ne damo!

Ekonomski institut kaže da Telekom ne treba privatizovati jer donosi profit, a Zastavu treba jer je gubitaš.

Ali Telekom je profitabilan samo zbog zakonskog monopola. I Zastava bi bila profitabilna da je potpuno zabranjeno uvoziti strane automobile. Posledično, država bi mogla da uvede zakonski monopol i u ostale sektore pa da akumulirani profit koristi za rešavanje socijalnih problema građana kao što je predloženo u tekstu. Ustvari jedino otvoreno pitanje je ko će da bude direktor UO Telekoma, Dana ili neki drugi stručnjak. Ovaj koncept mnogima zvuči genijalno, ali nažalost nije dao najbolje rezultate u prošlosti. Šta će Ekonomski institut sledeće predložiti, uvođenje barter trgovine?

Koliko košta kompromis?

Tekst u Biznisu.

Otvoreno pismo prijateljima na levici

Stevea Horwitza, ekonomiste austrijske orijentacije, o finansijskoj krizi. Nikako ne propustite ceo tekst u prevodu NSPM, a evo kako izgleda početak:

Jedna od najvećih zabluda je da je sve ovo rezultat pohlepe. Problem sa tim objašnjenjem je što je pohlepa nezaobilazni element ljudskih odnosa. A ako je pohlepa uz nas oduvek, zasto je baš sad prouzrokovala štetu? I zašto je ta šteta najveća baš u jednoj ekonomskoj grani? Ili mislite da je pohlepa ograničena na oblast nekretnina?

Onaj koji tvrdi da je hipotekarna i finansijska kriza rezultat slobodnog tržišta jednostavno nije svestan velikoj broja zakona i političkih proglasa koji su suzili tržišne slobode i usmerili ljudsku sebičnost u pravcu koji je doveo do katastrofalnih posledica, od kojih su neke planirane a neke nisu. Dozvolite mi da skiricam obrise ove naše drame, u kojoj je država igrala glavnu ulogu.

Da li treba brinuti?

Nekoliko ljudi me je prethodnih dana pitalo da li treba da povlači štednju iz banaka, odnosno da li ima šanse da im štednja propadne. Naravno, veoma je nezahvalno savetovati ljude šta da rade sa svojom ušteđevinom, ali mi se čini da je verovatnoća da štednja u nekoj banci u Srbiji propadne veoma niska, iz više razloga.

Prvo, velika većina banaka u Srbiji su nove banke, čiji bilansi nisu opterećeni lošim zajmovima: preduzeća kojima su krediti odobreni su uglavnom dobra, fizička lica koja otplaćuju potrošačke i stambene kredite takođe. Jednostavno, kreditna politika koju NBS vodi (recimo, rata za kredit za stan ne može da bude viša od pola plata) praktično isključuje mogućnost da se desi ono što se desilo u Americi, tako da, ako su plasmani banaka sigurni (a nemamo razloga da u to sumnjamo), sigurna je i štednja. Naravno, rizici postoje. Recimo, može da naglo padne tražnja na izvoznim tržištima što može da ugrozi solventnost naših preduzeća. Takođe, mogu da počnu da padaju cene nekretnina i u Srbiji, što može da ohrabri neke ljude da prestanu da otplaćuju stambene kredite, ali mislim da je taj rizik mali.

Drugo, sve banke u Srbiji su posebna pravna lica, odnosno iako se zovu Reiffesien, Societe Generale, ili UniCredit, ona nisu direktno povezana sa "majkama" u inostranstvu. To znači da ako bilo koja od ovih banaka dođe u problem u Evropi, to ne mora da se direktno prelije na Srbiju.

Treće i ključno, devizne rezerve su više od ukupne štednje. To znači da, ako bi sutra nastala panika i ako bi svi krenuli da povlače deviznu štednju iz banaka, država bi mogla da garantuje sve depozite sa 100%. Siguran sam da bi to i uradila. Odnosno, već sama najava tako nečega bi sprečila paniku.

Bilo je u poslednje vreme nekoliko zahteva u javnosti da "država nešto uradi po pitanju svetske finansijske krize". Ja mislim da je bolje da ne radi ništa, ako već nema potrebe. Svaka nagla promena, bilo u poslovnoj politici banaka, bilo u državnoj politici, bi mogla da ima negativne posledice, upravo zbog psihologije.

Efekti fleksibilnosti

Razgovor između predstavnika države ("A") i predstavnika jedne velike privatne banke ("B") kojem sam nedavno prisustvovao:

A: Smatramo da je došlo vreme da NBS počne da vodi nešto fleksibilniju politiku deviznog kursa, to bi sigurno pomoglo našem platnom bilansu.

B: Mi mislimo da bi fleksibilniji devizni kurs značio apresijaciju i da bi odmogao vašem izvozu i dodatno povećao uvoz.

Da pojasnim. "Država", kao i velika većina ekonomista i privrednika, smatra da NBS ne dozvoljava da dinar depresira, odnosno da održava dinar na nerealno visokom nivou. Ovaj bankar smatra da NBS ne dozvoljava da dinar apresira, odnosno da je dinar i dalje nerealno slab.

Joe Stiglitz, as usual

Pored mnogih drugih, oglasio se povodom finansijske krize i "nobelovac Stiglitz", vrhovni autoritet srpske intelektualne palanke za Buša, Ameriku i kapitalizam.

U svom tekstu u časopisu Vanity Fair, Stiglitz nas podvrgava svojim oprobanim ideološkim tiradama protiv divljeg kapitalizma, ali ima začuđujuće malo, skoro ništa od konkretne analize uzroka postojeće finansijske krize. Tu su svi uobičajeni talking points o Bušovim deficitima, ratu u Iraku, deregulaciji, tržišnom fundamentalizmu itd. Međutim, ono što sam ja primetio u njegovoj knjizi protiv globalizacije, naime da činjenice koje navodi vrlo često direktno pobijaju ono što on tvrdi, vrlo je prisutno i u ovom tekstu.

Buš i Mekejn su predstavljeni kao zagovornici divljeg, neregulisanog kapitalizma, koji smanjuju poreze i uništavaju ekonomiju iz puke zatuucanosti ideologijom "tržišnog fundamentalizma". Dobro. Ali kako se sledeći Stiglitzov opis, dat bukvalno jedan pasus ranije, uklapa u tu tiradu protiv navodnog tržišnog fundamentalizma republikanskih vođa: "Market economies work only when there is a system of accountability, but C.E.O.’s, investors, and creditors are walking away with billions, while American taxpayers are being asked to pick up the tab. (Freddie Mac’s chairman, Richard Syron, earned $14.5 million in 2007. Fannie Mae’s C.E.O., Daniel Mudd, earned $14.2 million that same year.) We’re looking at a new form of public-private partnership, one in which the public shoulders all the risk, and the private sector gets all the profit. While the Bush administration preaches responsibility, the words are addressed only to the less well-off. The administration talks about the impact of “moral hazard” on the poor “speculator” who borrowed money and bought a house beyond his ability to pay. But moral hazard somehow isn’t an issue when it comes to the high-stakes speculators in corporate boardrooms."

Sad, da li je Buš tržišni fundamentalista ili državni intervencionista? Ako socijalizacijom rizika velikih banki uništava principe bez kojih po Stiglitzu nema tržišne privrede, kako onda u isto vreme može biti i fanatični sledbenik liberalizma, tj. "tržišni fundamentalista"? Ne može biti i jedno i drugo istovremeno. Ako se pak želi reći da se "tržišni fundamentalizam" sastoji upravo u omogućavanju kompanijama da ubiru profit, dok su od gubitka zaštićene državnim garancijama, onda je Stiglitzova definicija tog pojma zaista vrlo čudna i u neskladu sa uobičajenom jezičkom praksom. Pežorativni izraz "tržišni fundamentalista" obično se koristi za označavanje liberalnog čistunstva, koje po svaku cenu i ne obazirući se na posledice istrajava na principima tržišne privrede - upravo na onim principima koje sam Stiglitz hvali - odgovornosti i načelu da onaj ko snosi rizik, dobija i profit ali i snosi troškove svojih odluka. Tako da Stiglitz napada Buša da svoj "tržišni fundamentalizam" pokazuje tako što sprovodi socijalizam. Čudno.

Naravno, sastavni deo svake Stiglitzove tirade protiv "tržišnog fudnamentalizma" je i sledeća sekvenca zaključivanja: fundamentalisti teraju svoje; ja ih upozoravam da to vodi u katastrofu; niko me ne sluša; kriza dolazi, i eto tako vam je kad me ne slušate; sad je vreme da uvedmo malo više državne intervencije. Razne njegove knjige i tekstovi prosto vrve od ovakvih narcističkih igrica. Ni ovaj novi tekst nije sasvim pošteđen toga. Evo: "What has happened to the American economy was avoidable. It was not just that those who were entrusted to maintain the economy’s safety and soundness failed to do their job. There were also many who benefited handsomely by ensuring that what needed to be done did not get done. Now we face a choice: whether to let our response to the nation’s woes be shaped by those who got us here, or to seize the opportunity for fundamental reforms, striking a new balance between the market and government."

No, kada je isti nobelovac pre 6 godina uradio u ime Fannie Mae istraživanje o održivosti Government Sponsored Enterprises, on nije našao mnogo razloga za brigu. Naprotiv: "This analysis shows that, based on historical data, the probability of a shock as severe as embodied in the riskbased capital standard is substantially less than one in 500,000 – and may be smaller than one in three million. Given the low probability of the stress test shock occurring, and assuming that Fannie Mae and Freddie Mac hold sufficient capital to withstand that shock, the exposure of the government to the risk that the GSEs will become insolvent appears quite low."

Što nam onda Stigltz nije unapred rekao da nešto nije ok, ako misli da se kriza mogla izbeći? Ako je tržište toliko nesavršeno i loše predviđa i valorizuje, što onda nobelovac nije bio pametniji od njega i upozorio na moguću krizu? Što je bio toliko tajanstven sve vreme? I skoro glumio ketmana, tvrdeći da postoji "minimalan rizik" (1 prema 3 miliona!) da nešto krene naopako sa FM i FM?

Hronologija krize

Tekuća kreditna kriza je, ako ništa drugo, odličan primer zakona neželjenih posledica. Ekonomija je kompleksan sistem sa mnoštvom isprepletenih uzročnosti. U spontano funkcionisanje tržišta se ne treba mešati između ostalog i zato što najbolje namere često imaju potpuno nepredviđene i neželjene posledice.

Evo jednog članka iz 1989. godine, u NY Timesu, koji optužuje privatne banke za rasizam. Studija je pronašla da je stopa odobrenih stambenih kredita veća za belu nego za crnu populaciju, što je označeno kao rasizam. Ono što nije analizirano u članku je da je pri takvim stopama kredita, stopa povraćaja približno jednaka kod obe grupe. A upravo je stopa povraćaja pokazatelj jednakog tretmana različitih populacija. Kada bi stopa povraćaja bila veća kod crnog stanovništva, onda bi se moglo sumnjati da se krediti crnoj populaciji ne odobravaju iz nekih drugih razloga kao što je rasizam. A to što je sama stopa odobravanja kredita različita, pri jednakoj stopi povraćaja, samo govori da su bankari imali dobre razloge za svoje odluke da odobre ili ne odobre kredite. Svejedno, banke su optužene za rasizam i moralo je nešto da se uradi.

Evo drugog članka, deset godina kasnije, 1999., LA Times. Ovog puta članak govori o uspehu politike koja je u međuvremenu popravila stope kredita kod manjinskog stanovništva. Evo isečka:

It’s one of the hidden success stories of the Clinton era. In the great housing boom of the 1990s, black and Latino homeownership has surged to the highest level ever recorded.

Veliki uspeh Clintonove ere, svi mogu kupiti kuću, čak iako nemaju para da je plate. A ako imaju, onda mogu kupiti malo bolju i skuplju. Affordable housing.

Ostatak znate. Ovi krediti koje su banke reagujući na podsticaje i instrukcije države dale, postale su subprime ili nenaplativi krediti, prva karika u lancu finansijskih derivata koji je doveo do opšte finansijske krize. Zakon neželjenih posledica na delu, od promocije stambenih kredita za sve, do finansijskog fijaska. Pre nego što je Ceca prisvojila stih, liberali su voleli da kažu da je put pakla popločan dobrim namerama.

Zašto berza ne reaguje?

Vrednost Dow Jones indeksa u ponedeljak, pošto je Kongres odbacio Paulsonov plan: 10,300.

Vrednost Dow Jones indeksa u petak, nakon što je Kongres prihvatio Paulsonov plan: 10,300.

Uzrozi finansijske krize

Pošto sve više stvari izlazi na površinu, da sumiramo kako to izgleda sada. Već smo pominjali politiku lakog novca Feda kao jedan od generalnih uzroka krize, ali on bledi u poređenju sa državnim regulacijama koje su mnogo neposrednije iskrivljavale signale i podsticaje igrača na finansijskim tržištima.

Kao prvo, to je ekscesna kupovina hipoteka od strane kvazidržavnih kompanija Fannie Mae i Freddie Mac, u cilju podsticanja vlasništva nad nekretninama. Ove dve kompanije su imale u vlasništvu više od polovine svih hipoteka, a poslovale su sa svešću da iza njih stoji država, jer na kraju krajeva njihova funkcija nije strogo profitna već socijalno odgovorna. To je sistematski podsticalo preuzimanje većeg rizika.

Drugo, to je primoravanje banaka da kredite daju i onima sa slabijom kreditnom sposobnošću u okviru političke kampanje lakih stambenih kredita. Ispostavilo se da je ono što su političari hvalili kao "affordable housing" preko noći postalo subprime krediti.

Treće je takozvano mark-to-market računovodstvo uvedeno 1990-ih, koje pogoršalo krizu u smislu izazivanja lančanih bankrotstava. Ovo nismo do sada pominjali, ali radi se o regulaciji koja zahteva da se u bilansima stanja finansijska aktiva vodi po cenama koje trenutno važe na tržištu, umesto po istorijskim cenama. Ovo je kod hipoteka važno, jer ako banka ima u vlasništvu hipoteku koju hoće da zadrži i naplaćuje jer od nje očekuje redovan prihod, po ovoj regulaciji u bilansu ipak mora da je prikaže po vrednostima po kojoj je ista ta hipoteka prodata negde drugde. To u normalnoj situaciji nije problem i čak izgleda kao dobra ideja, ali kada dođe do ovakve krize i vrednosti hipoteka na tržišnu padnu, onda i banke koje su relativno zdrave, po ovakvom bilansu postaju nesolventne jer hipoteke koje drže moraju da prikažu po drastično potcenjenim vrednostima. Više o tome ovde ili ovde.

Prethodne tri su državne regulacije. Kao četvrto možemo dodati greške koje je načinio privatni sektor. Prvo treba reći da ne treba mešati greške privatnog sektora sa tržišnom greškom. Niko nikada nije tvrdio da je privatni sektor nepogrešiv. Naprotiv, proces tržišta je proces kreativne destrukcije. Oni koji greše nestaju sa scene, a iz njihovih grešaka uče novi i bolji igrači. Firme za procenu rizika su pogrešile jer su hartije sa garancijom Freddie i Fannie rangirale kao A klasu, a investicioni fondovi su pogrešili jer su ovim firmama verovali. Ali kada investicioni fond propadne, trošak snose oni koji su tamo ulagali. To je njihov izbor. Na dugi rok je ulaganje u akcije isplativije nego ulaganje u državne obveznice ili štednju, čak iako se oduzme procenjena razlika u riziku. Ekonomisti iz toga čak zaključivali da je ulaganje u štednju ili obveznice neracionalno. Ali rizik ponekad dođe na naplatu i da za pravo konzervativnim štedišama koji su možda decenijama pre toga imali manje prinose. To nije greška tržišta, to su greške pojedinačnih igrača, a sistem nagrade i kazne funkcioniše savršeno. Kao što donosi profit, rizik donosi i gubitak. Na žalost, odobrovanjem bailout plana, država neće dozvoliti ni da ovaj mehanizam rizika, profita i gubitka normalno funkcioniše. Umesto da pusti da oni koji su rizikovali i profitirali sada svoje greške plate, država će ih parama poreskih obveznika izvući. Kada se sledeći put dogodi isto, nemojte kriviti one koje su rizikovali, nego one koje su ih prethodnog puta spasli posledica.

McCain v Obama u svetu

Ako McCain pobedi, prvo bi trebalo da poseti Makedoniju -- to je za sada jedina zemlja gde bi većina glasala za McCaina. Većina, to jest, među posetiocima Economistovog sajta. Evo cele mape.

U Srbiji vodi Obama sa 90:10%.

Ko će dobiti Nobela

Ovde su navedeni glavni kandidati.

Navijam za Demsetza i Alchiana. 

Money for nothing

Mislim da je Ivan ranije pominjao "Money for Nothing" teoriju ekonomske regulacije čiji je najveći zastupnik Fred McChasney, čovek koji je napisao knjigu Money for Nothing: Politicians, Rent Extraction and Political Extortion.

Za razliku od klasične public choice priče u kojoj lobisti plaćaju političarima da im nešto pomognu (dobiju na tenderu, uvedu carine, smanje poreze, relaksiraju propise o zaštiti životne sredine), McChasney priča potpuno obrnutu priču, u kojoj političari iznuđuju pare od lobista kako NE BI neko drugi dobio na tenderu, kako ne bi smanjili carine, odnosno povećali poreze ili pooštrili propise vezane za zaštitu životne sredine.

Meni je ova priča zanimljiva, mada verujem da u praksi postoje oba modela, odnosno i prodavci i kupci se "nude" jedni drugima. Evo kako to pitanje vidi sjajni Marko Somborac.

U svakom slučaju, još regulacije

Sa regulisanog američkog tržišta nekretnina, kriza se preko banaka i fondova prenela na još regulisaniju Evropu i evropske banke. I šta je zaključak evropskih političara? Da je potrebno JOŠ regulacije. Dakle, ako neregulisano tržište padne, potrebno je još regulacije. Ako regulisano tržište padne, opet je potrebno još regulacije.

Pogledajte samo odeljak iz Washington Posta:

Until recently, officials in many European countries bragged that they were relatively well insulated from the global credit crisis by what they described as superior regulatory oversight. But with a string of banks pleading for rescues in the past week, officials have begun to acknowledge that their rules were insufficient.

In Germany, most of the banks that have teetered on insolvency in recent months have been state-owned regional institutions. ... Although Germany's state-owned banks have suffered for years from other problems, the credit crisis has exposed the degree to which they willingly made risky bets outside the country.

Okreni, obrni, potrebno je još regulacije. Win-win situacija za političare. Čak i ako je u pitanju propast državnih banaka kao u Nemačkoj, opet je kriv divlji kapitalizam.

Linkovi

Roger Congleton, profesor sa George Masona, ima veoma jasno objašnjenje finansijske krize, uključujući hronologiju nastanka, uzroke i moguće posledice. Kriza je uslovljena osnivanjem državnih kompanija Freddie i Fannie, počinje podsticanjem subprime kredita od strane države, a kulminira kada privatni sektor preceni sigurnost obveznica baziranih na hipotekama Freddieja i Fannie. Ako čitate samo jedno objašnjenje krize, neka to bude ovaj Congletonov članak.

A za kraće objašnjenje krize i komentar predloženog i za sada neizglasanog Pauslonovog plana, preporučujem ovaj kratki članak Jeffa Mirona sa Harvarda.

Ne mogu da verujem...

Piše B92:

Iako je država pre dve godine usvojila Nacionalnu strategiju za pomoć starim osobama, njihov položaj nije se mnogo poboljšao.

Ali, kako je to moguće, pa doneta je Strategija! Dalje u tekstu piše:

Ljajić kaže da se država ne brine dovoljno o starijoj populaciji.

Kao da je u nekoj nevladinoj organizaciji, kao da nije upravo on ta "država". Naravno, poenta ove izjave nije "ja ne radim dobro svoj posao" već "Vlada treba da mi da više para".

Državno rešenje

New York Times:

Glavni zakonodavci kažu da predlog Senata, inače sklopljen nakon celodnevnog manevrisanja iza scene, uključuje poreske olakšice za biznis i alternativnu energiju, kao i povećano državno osiguranje bankarskih depozita. 

Alternativnu energiju??? Kakve to veze ima?

Sećam se da sam ranije čitao izjavu nekog tipa koji je radio u Kongresu, kada ih je posetila delegacija iz Sovjetskog saveza. Navodno im je rekao: "U Americi postoje dve partije - partija glupih i partija zlih. Ja sam ponosan da sam u partiji glupih. S vremena na vreme, partije se dogovore da urade nešto što je u isto vreme glupo i zlo. To zovemo konsenzus."

Američki izborni sistem

Dosta ljudi se interesuje za američke predsedničke izbore ove godine. Neki prijatelji su me skoro pitali za dobar sajt koji objavljuju (na jednom mestu) istraživanja javnog mnjenja po državama pošto su su nacionalna istraživanja beskorisna jer delegati ispred država biraju predsednika. Mislim da sam konačno našao sjajan sajt (RealClearPolitics). Osim istraživanja javnog mnjenja sajt ima još obilje informacija. Kako se kandidati rangiraju na intradeu ali i sjajnu aplikaciju koja vam omogućava da poredite konačne rezultate u zavisnosti od vaših očekivanja koji će kandidat da osvoji koju državu. Ja sam se malo igrao sa brojevima i došao do jedne situacije u kojoj McCain i Obama imaju izjednačen rezultat odnosno oboje po 269 glasova delegata. Ukupno ima 538 delegata, 535 koliko kongresmena i senatora zajedno i 3 predstavnika iz District of Columbia koji inače nisu predstavljeni u Kongresu ili Senatu.

Šta se dešava u slučaju da delegati ne mogu da izaberu predsenika? U tom slučaju po Ustavu predsednika bira Kongres. Sa tim što ga ne biraju prostim izborom već svaka država ima pravo na jedan glas. Odnosno u pitanju bi bilo samo 50 glasova. U praksi to znači da ako je veći broj kongresmena iz republikanske partije ta država glasa za republikanskog kandidata i obrnuto. Ja nisam siguran koji bi bio ishod ovakvog glasanja. Jedan prijatelj mi kaže da je i tu trenutno bitka izjednačena odnosno da 24 države imaju većinu republikanskih a 24 demokratskih kongresmena dok dve imaju jednak broj. Članak na ABC Newsu koji se bavi istom temom kaže da je odnos 26 - 21 u korist demokrata a da su tri države podeljene. Washington Times tvrdi 27 - 21. Dodatni problem je što nije jasno da li bi odluku donosio novi ili stari Kongres. U novom Kongresu odnos snaga može još da se promeni.

U slučaju da Kongres ne uspe da proglasi predsednika do četvrtog marta (12. amandman) dužnosti predsednika preuzima potpredsednik. Prema ovom amandmanu to ide po automatizmu. Međutim gorecitirani članak ABC Newsa kaže da potpredsednika imenuje Senat. Oni navode da u slučaju i da Senat ne uspe da imenuje predsednika onda predsednik postaje Speaker of the House (Pelosi). Meni nije jasno ni da li je u pitanju stari potpredsednik (Cheney) ili novi (Biden ili Pailin).

Naravno, mala je verovatnoća da dođe do izjednačnog broja glasova ali nije nemoguća. Prognozer iz Washington Timesa tvrdi da je verovatnoća 1.5 procenata. Ovaj članak daje nekoliko mogućih scenarija koje dovode do 269 - 269 rezultata. Do sada je jedino Thomas Jefferson 1800. godine izabran u Kongresu. Njegov protivkandidat Burr, potpredsednik, je kasnije ubio Alexander Hamiltona, Treasury secretary, u duelu zbog lobiranja. Iako je sistem izbora američkog predsednika prilično komplikovan i može da dovede i do nejasne situacije u kojoj bi predsednika birale druge institucije, ja ne bih olako menjao proces koji je relativno dobro funkcionisao više od 200 godina.

Logika

Mnogo je logičkih nedoslednosti u celoj raspravi.  Zbog ideološkog spinovanja ili čega, zaključci koje kvazistručnjaci, mediji i sledeći njih opšta javnost izvode, odudaraju od činjenica i premisa kao retko kad. 

Pogledajmo sledeće jednostavne i poznate činjenice: Hipotekarno tržište, koje je u srcu ove finansijske krize, je jako regulisano tržište.  Za polovinu svih hipotekarnih kredita odgovorne su državne firme, Fannie i Freddie.  Obimna regulacija je, naročito u poslednjih desetak godina, uključivala i zahtevanje od banaka da odobravaju stambene kredite i onima sa slabijim kreditnim sposobnostima.  Samo što su to političari tad zvali "affordable housing", a otkad je počela kriza zove se "subprime krediti".  

Kako kriza na jednom ovakvom, preregulisanom i ustvari poludržavnom tržištu može biti dokaz u prilog daljeg državnog mešanja, a protiv slobodnog tržišta?  Kada banke u Lihtenštajnu ili na Kajmanskim ostrvima počnu da propadaju, kada finansijski sistem u Hong Kongu počne da se urušava, tada ćemo moći da govorimo o krizi slobodnog tržišta.  Za sada, teret dokaza je na regulatorima da pokažu da je tržište koje je propalo bilo slobodno.  Ali umesto da u ofanzivi budu pristalice lesefera, u ofanzivi su regulatori.

Kao što je Milton Friedman govorio 1980-ih: Nisu mi jasni.  Imali smo socijalizam i nije radio. Na drugoj strani imamo kapitalizam i radi.  Na osnovu toga, oni zaključuju da nam u kapitalizmu treba još socijalizma. 

Nesavršeno tržište

Dve vesti:

Kongres nije odobrio 700 milijardi za saniranje finansijske krize. Kongres, bar trenutno, ne veruje da je tržište nesavršeno.

Slaviša se oženio u subotu uprkos slaboj potražnji i time dokazao da je tržište ipak nesavršeno.

Uh, sad mi je lakše

Taman sam se zabrinuo oko toga da li ću imati šta da jedem, kad mi je tekst u Novostima povratio osmeh na lice - Srbija neće gladovati!

Novinar (ili ko god je bio zadužen za smišljanje naslova) očigledno nikada nije čuo za koncept spoljne trgovine.

Novi kapitalizam

Ima ovih dana dosta kuknjave o propasti kapitalizma. Ništa što već nismo slušali hiljadu puta, i što nećemo slušati i ubuduće. Ali, malo ima zaista inovativnih ideja šta posle "propalog" kapitalizma. Šačica komunističkih desperadosa po kojekakvim azilima zahtevaju da pošto je kapitalizam propao "konačno" isporabamo i taj socijalizam; kejnzijanci telale o propasti deregulacije i traže povećanje državnog intervencionizma i regulative da se preduprede slične stvari.

No, imamo i jednu teorijsku inovaciju. U časopisu New Republic izašao je vrlo znakovit članak Irwina Stelzera, šefa za Public policy na "konzervativnom" Hudson institutu. Tema teksta je poređenje starog kapitalizma za koga autor tvrdi da je propao, i onog što on zove "novi kapitalizam". Dakle, ne nešto drugo nego novi i bolji kapitalizam od ovog koji smo imali. Odmah sam se dao na čitanje ne mogavši da dočekam da saznam šta je to novi kapitalizam. No, naravno, umesto da saznam nešto novo saznao sam nešto staro, naime osvedočio se još jednom kako se istorija često ponavlja - iste stare pogrešne koncepcije krste se novim i inovativnim imenima, i onda prodaju kao neka nova mudrost. Evo zašto.

Po g. Stelzeru stari kapitalizam je ono što svako smatera kapitalizmom, dakle sistem privatnih vlasničkih prava koji podrazumeva slobodnu inicijativu, rizik, otvoreno tržište, male poreze, slobodnu spoljnu trgovinu. E, pa taj kapitalizam je propao, kaže autor, i sad na scenu stupa "novi kapitalizam". A taj novi kapitalizam je isti kao i stari, samo što se ne toleriše rizik ni mogućnost krize, već se inflatornim merama pokušava preduprediti, podrazumeva da "socijalna pravda" zahteva spoljnotrgovinski protekcionizam (Obama je pogađam idealni agent ovakvog novog kapitalizma), zatim, odbacuje se zdravorazumska ekstremistička ideja starog kapitalizma da su što niže marginalne poreske stope dobre jer ohrabruju ulaganja i preduzetništvo i usvaja superiorna teorija "pravedne" preraspodele kroz veći stepen progresivnosti poreza(da ne ponavljamo ko oličava i ovu humanu inovaciju "novog kapitalizma"). Osim toga, novi kapitalizam zahteva drakonske regulative finansijskih tržišta, uključujući zabranu zlatnih padobrana. Novi kapitalizam, veli njegov teoretičar "ne odbacuje visoke dohotke, samo zahteva da oni u razumnoj meri odražavaju vrednost koju proizvedu oni koji ih zarađuju".

Auh, sve novi i dosad nigde u svetu isprobani koncepti, sa totalno nepredvidivim posledicama po ekonomiju i društvo. Posebno je nova ideja pravednog društva u kome ne određuje tržište šta je zaslužen dohodak, nego birokrati u regulatornim telima. To nije novi kapitalizam, već vrlo stari socijalizam - "svakom prema zaslugama", pri čemu "zasluge" određuje...?

Da stvar bude još zabavnija, autor priznaje da je stari, "propali" kapitalizam doneo fenomenalno poboljšanje uslova života za ogromnu većinu kako bogatih tako još i više siromašnih, i podigao produktivnost neslućeno, neuporedivo više od svih ostalih sistema zajedno. Ali,to ga ne tera na ideju da brani taj sistem. Naprotiv, on ima pametniju ideju - pošto je novi kapitalizam sa svojim porezima regulativama, protekcionzmom, svakom prema zaslugama itd postao "realnost", mi treba da se s tim pomirimo i učinimo da on nekako funkcioniše, uprkos tome što možda imamo sumnje u njega (naravno, pošto smo "konzervativci" jel tako, moramo ih imati, makar malo). "Capitalism as we knew it even until a few years ago is no more, and we who are saddened at some of the changes had better learn how to make the New Capitalism function as well as it can, rather than curse those who have capitulated to its demands."

Da, to je spasonosno rešenje, učinimo da etatizam koji kuca na vrata "profunkcioniše", umesto što zapomažemo za kapitalizmom koji nestaje. To je spasonosna kombinacija. Možda ovaj put upali, za razliku od prethodnih.

Što kažu, sa ovakvim "konzervativcima", i braniteljima kapitalizma, neprijatelji mu nisu ni potrebni.

Američki ekonomisti o krizi

Nekoliko odličnih ekonomista, među kojima i Stepehen Landsburg, Richard Epstein i Kanađanin Pierre Lemieaux, pišu o krizi. Štivo za F.A: Hayek club.

S druge strane Mankiw je opet u svom šaljivdžijskom elementu. Na pitanje šta bi uradio po pitanju krize, on odgovara da je Bernanke, šef FED, jednako pametan ali mnogo obavešteniji od profesora ekonomije, i da ga treba bespogovorno slušati štagod da predloži. On, Mankiw bi, da je kojim slučajem kongresmen pozvao Bernankea, pitao ga šta treba da uradi, i kad mu ovaj saopšti, postupio u skladu sa tim. Pa to bi mogla i moja baba, samo kad bi joj dali da bude kongresmen! Dakle, državni birokrata je po definiciji informisaniji i pametniji od nas ostalih, bilo da smo kongresmeni, kasapi ili profesori ekonomije sa Harvarda, i mi samo treba da slušamo šta nam on kaže. Lepo, posebno za tog birokratu, al ne baš pohvalno za profesora ekonomije sa Harvarda i bivšeg glavnog ekonomskog savetnika američkog predsednika!.

Ali, očigledno isprovociran ovim, javio se jedan od profesora koji su potpisali apel protiv Paulsen-Bernanke plana i kojima se nikako ne sviđa baoilout. Taj profesor je uvređen Menkjuovim pridavanjem božanskih atributa Bernankeu. Možda je on zaista, kaže profesor, pametniji od svakog od nas pojedinačno, ali nije od svih nas zajedno kad smo na gomili. Nas ima više, i ne može se ignorisati "kolektivna mudrost profesora" (baš tim rečima, majke mi, proverite i sami). Dakle, ma koliki da je genije i božanstvo koje hoda po zemljji, pred kojim i najslavniji profesori sa Harvarda moraju poslušno poput đačića da ćute i slušaju (ali pojedinačno), ni on vala majci ne može protiv "naučnog konsenzusa" tj "kolektivne mudrosti svih profesora". (idolatrija "genijalnosti" šefova FED je vrlo stara , od Pol Volkera, preko Greenspana do evo Bernankea, sve sami geniji koje javnost smatra čarobnjacima koji jednim potezom rešavaju krize, a i oni sami malo vole da ih se smatra svemogućim, dok u stvari predstavlajju manipulatore i kreatore kriza. Odličan Rothbardov tekst o ovom fenomenu. A argument konsenzusa neću ni komentarisati).

Ipak, Mankiw daje dobru kritiku Obamine dijagnoze postojeće krize.

Američki mediji

Jedan od prigovora čak i libertarijanaca u Americi je da je predsednik Buš ugrožavao građanske, a ne samo ekonomske slobode u svoja dva mandata. Konvecnionalna mudrost je da su republikanci bolji u ekonomskim slobodama, a demokrati u civilnim. Ekonomska istorija polsednjih 8 godina je dosta dovela u pitanje prvi deo te mudrosti sa Bušovim značajnim proširenjem državnih intervencija gde je poslednji bailout plan od 700 milijardi samo dodatna kap koja preliva čašu.

No, zanimljivo je da drugi deo jednačine - tvrdnja da su demokrati navodni zaštitnici građanskih sloboda nikad nije ozbiljno dovođena u pitanje, iako je odvuek bila groteskno netačna. Uprkos tome, i danas je podržavaju čak i mnogi libertarijanci. Ne treba da se vraćamo Vudro Vilsonu i F.D: Ruzveltu i njihovim potpuno groznim kršenjima elementarnih građanskih prava (zatvaranje čitavih etničkih grupa u konclogore, pokušaji kontrole Vrhovnog suda, progon medija i političkih protivnika itd), pogledajmo mnogo bliže našem vremenu. Jedna od glavnih inicijativa današnjih demokrata i liberalnih aktivista jeste da se zapravo ukine ili poništi I amandman koji garantuje slobodu govora, kroz zakonsko nametanje tzv doktrine "fer novinarstva". To znači da svaki medij mora da reprezentuje u svojim programima i suprotna gledišta. Ova inicijativa potiče još iz 1930-ih godina, kada je korišćena da se objasni zašto zbog navodne oskudnosti elektronskog medijskog prostora on nije podložan konkurenciji i mora biti regualisan (još jedan "tehički monopol"), ali je svoj zenit postigla 1960-ih, kada su je demokratski političari koristili kao oruđe ućutkivanja konzervativnih radijskih talk-show emisija. "The wielding of regulatory might for partisan ends really took off in the 1960s, as the former CBS president Fred Friendly documented in his 1975 book, The Good Guys, the Bad Guys and the First Amendment. The Democratic Party official Bill Ruder later acknowledged: “Our massive strategy was to use the Fairness Doctrine to challenge and harass the right-wing broadcasters, and hope that the challenges would be so costly to them that they would be inhibited and decide it was too costly to continue.” The party activist Martin Firestone elaborated on the strategy in a confidential 1964 report to the Democratic National Committee, describing the 1,035 letters that the campaign wrote to conservative stations, generating 1,678 hours of free time. The stations, mostly rural, were small and cash-starved, so they proved easy to browbeat." Hm, ne izgleda baš kao ponašanje šampiona građanskih sloboda.

Danas demokrati ponovo pokušavaju da ožive ideju "fer novinarstva", koja je zamrla posle Reganovog dolaska na vlast (stavio veto na više predloga sličnih zakona). Ogorčeni gubitkom prestiža mainstream liberalnih medija poput NYT, CNN, ABC i drugih, i time svoje moći da kontrolišu informacije, oni pokušavaju na više frontova da se izbore za kontrolu medija putem zakonskih restrikcija. Jedno je ideja o regulaciji intereneta, jer su internet blogovi jedna od formi koje stvaraju velike probleme mainstream medijima, a drugo je ideja ponovnog ućutkivanja radijskih talk-show emisija. Ovi programi su ekspandirali neviđeno poslednjih decenija, i na lokalnom nivou postoji veliki broj vrlo popularnih i uticajnih radijskih emisija koje su konzervativno usmerene. Najpoznatiji, ali svakako ne jedini primer je Rush Limbaux. Demokrati sada žele da unište te programe tako što će pojačati političku kontrolu nad dodelom licenci, i zakonski nametnuti zahteve za "fer i izbalansiranim informacijama".

Evo šta kažu neki vodeći demokrati:
AL Gore:"Unless broadcasters take steps to voluntarily balance their programming, they can expect a return of fairness rules if Democrats keep control of Congress and win the White House".

John Kerry: "I think the Fairness Doctrine ought to be there".

Al Franken: "“You shouldn’t be able to lie on the air,".

Barbara Boxer i Hilary Clinton su se založile za "zakonsko rešenje" pitanja radijskih emisija (!), a Barak Obama kaže da će dati predlog kojim će se "razjasniti odgovornosti prema javnom interesu emitera koji imaju nacionalne frekvencije".

Razne stvari se mogu prigovoriti Bušovoj administraciji, u pogledu nekih spornih zakona kojima se ograničavaju građanska prava prevashodno osumnjičenih za terorizam. Ali, da čitava jedna partija obećava javno da će efektivno ukinuti I amandman, i zavesti političku kontrolu medija i cenzuru uz pomoć doktrine o fer-novinarstvu, a da uz sve to i dalje uživa ugled partije građanskih sloboda čak i među ideološkim zagovornicima slobode pojedinca (libertarijancima), to samo svedoči koliko smo duboko zagazili u orvelovsski svet. Iskoreniti laž preko državne kontrole medija. Pravi učenici Gebelsa i Berije.

UPDATE: Da prethodna priča ne bi bila previše apstraktna pobrinuo se sam Barak Obama. U državi Misuri, javni tužilac i šerifi, dakle državni službenici, rade sledeće: "Prosecutors and sheriffs from across Missouri are joining something called the Barack Obama truth squad. . . . They will be reminding voters that Barack Obama is a Christian who wants to cut taxes for anyone making less than $250,000 a year. They also say they plan to respond immediately to any ads and statements that might violate Missouri ethics laws.".

Takođe, Obamina kampanja traži od tv stanica da obustave emitovanje jedne reklame udruženja vlasnika oružja, jer smatra da su tvrdnje tamo iznete neisitine, a kao dokaz navodi da je to rekao Washington Post. Dakle, kao što kaže Obamin drugar Al Franken, "vi nemate pravo da lažete", a da li lažete ili ne, to ćemo mi da odredimo (tj "objektivni" Washington Post)!

Šta kažu ekonomisti?

Evo pisma koje su ekonomisti koji se protive predloženom planu državne intervencije u spasavanju finansijskih kuća poslali Kongresu. Iako prikupljanje potpisa još nije završeno, lista potpisnika je već impresivna.

Jedan primer

Regulacije koja je doprinela finansijskoj krizi u SAD.

Community Reinvestment Act zahteva od banaka da odobravaju stambene kredite i onima koji nisu kreditno sasvim sposobni. Drugim rečma, primorava banke da daju subprime kredite. Zakon je uveden 1977., a onda dopunjen 1995. kada je od banaka zahtevano da obim ovakvih kredita dalje povećaju.

Komentari o krizi u SAD

Mankiw ima na svom blogu dobru listu zanimljivih komentara američkih ekonomista o finansijskoj krizi u SAD. Čini mi se da su većina manje-više na liniji onoga što smo Slaviša i ja pisali u prethodna dva posta.

Finansijska kriza u SAD

Dobili smo kritike što se ne oglašavamo povodom talasa bankrotstva i finansijske krize u SAD. Moram da kažem da se ja lično suzdržavam zato što dosta toga još uvek ne razumem. Stvari se menjaju iz dana u dan, jednom se učinilo da je kriza prošla, pa je onda došlo da novog talasa bankrotstva. Administracija reaguje nepredviđeno, jednom interveniše direktno, drugi put pusti da se dogodi bankrotstvo. Osim toga, svaka veća finansijska kriza nastaje iz drugih razloga. Kod ove se za sada zna da je nastala usled emitovanja finansijskih derivata sa ugrađenom pretpostavkom da će cene nekretnina nastaviti da rastu. Kad su cene nekretnina počele da padaju, lanac je pukao.

Ali to nije dovoljno. Zašto su očekivavanja bila pogrešna? Rekao bih da je to delom posledica novčane iluzije koju objašnjava austrijska teorija poslovnih ciklusa. Kada centralna banka vodi politiku lakog novca, niže kamatne stope navode investitore da misle da su im dugoročna ulaganja isplativa. To dovodi do ulaganja dugoročne prirode, recimo u proizvodne kapacitete ili u nekretnine. Ali kada kamatne stope porastu, ispostavi se da je podsticaj bio veštački. Velika depresija iz 1930-ih je slučaj kada je zbog toga nastao višak proizvodnih kapaciteta, a nekretnine su sadašnji pandan ovog fenomena.

Ako je austrijska teorija tačna, a ja ne znam za bolju, počeci sadašnje krize su u Greenspenovoj ekspanzivnoj monetarnoj politici. Evo Ivanovog ranijeg posta o tome.

Drugi generalni faktor krize je moralni hazard raširen u finansijskom sistemu SAD. Sve vreme se znalo da Fed i država stoje iza firmi kao što su Fanniea Mae i Freddie Mac, ali i mnogih drugih finansijskih kuća koje se smatraju suviše velikim da bi propale. Kada znate da će vas država ili neko izvući ako upadnete u krizu, onda se kockate. Pa ako zaradite zarada je vaša, a ako propadnete, tu je država da vas spase. To je fenomen moralnog hazarda i dok god država postavlja loš primer spašavanjem ovakvih firmi, biće novih i novih koje to rade.

To su dva generalna uzroka. O konkretnim uzrocima propasta konkretnih firmi ne mogu mnogo da kažem, a koliko mi se čini i dalje nije sasvim poznato. Važnije pitanje je reakcija države na ovu krizu.

Kao prvo, pošto kriza nije nastala nekom jednokratnom greškom nego dugoročnim sistematskim podsticanjem prekomernog rizika, ni izlaz ne može biti lak. Kongres može odobriti $700 milijardi i to možda može sanirati ovu krizu, ali to nije rešenje problema. Dugoročno rešenje je dugoročni izlazak države iz finansijskog biznisa i davanje jasnog signala da spašavanja davljenika više neće biti.

Naravno da je popularno mišljenje da je rešenje u većoj regulaciji. I oba predsednička kandidata to predlažu, samo što se Obama više koncentriše na pojačanu regulaciju a McCain proziva korporativnu pohlepu. Zanimljivo je međutim da Obama i levičari krive nekakvu deregulaciju u prethodnom periodu. Ali kakve je to deregulacije u prethodnom periodu bilo? Ako jeste, onda mi je promakla, pa bih voleo da čujem na koju konkretno deregulaciju tržišta se misli. Naprotiv, posle afere Enron bilo je samo pojačane regulacije, počevši od obimnog Sarbanes-Oxley zakona koji je trebalo da pobošlja transparentnost. I ako je neko tržište regulisano, onda je to tržište hipotekarnih kredita, a to je mesto gde je kriza i počela. Čudna je logika po kojoj kad najregulisanije tržište prsne, rešenje je u dodatnoj regulaciji. Po jednoj teoriji, novi finasijski instrumenti uglavnom i nastaju kao odgovor na regulaciju, kao način zaobilaženja raznih regulatornih prepreka.  Ako je loše urpavljanje nepoznatim finansijskim derivatima u korenu ove krize, onda je tolika postojeća regulacija njen direktan uzrok.  U tom slučaju teško da još regulacije može biti rešenje. 

To nas dovodi do sledeće poenta, a to je da je regulacija uvek okrenuta kao prošlosti. Jedan od boljih članaka o krizi je ovaj iz NY Timesa, Davida Brooksa. Autor otprilike kaže: "Ne razumemo ni šta se desilo, niko nije predvideo krizu i nemamo pojma zašto je nastala, a pričamo da nam trebaju regulatori koji će na vreme predvideti krize i preduzeti odgovarajuće mere da ih spreče. Pri tome će regulatori biti slabije plaćeni od finansijskog biznisa, ali će biti pametniji od njih i bolje znati šta treba da se uradi." Regulacija uvek reguliše prethodnu krizu koja se već desila, ali onda nova kriza nastane negde drugde. Tako imate situaciju da u trenucima krize precenjujete korist od nove regulacije, dok se trošak te regulacije u vidu gušenja finansijskih inovacija i trgovine često potpuno zanemaruje. Lako možete predupretiti sve krize tako što ćete zabraniti svu finansijsku trgovinu. Ali to nije rešenje. Ako hoćete progres, biznis mora imati slobodu i mora preuzimati rizik, a to znači da morate imati i povremene krize. 

Još jedan pogrešan zaključak koji se može izvući je da eto, i u SAD država uvek interveniše kada treba, a onda ostatku sveta priča bajke o slobodnom tržištu. Tačno je da i u SAD država često interveniše i pogotovo je novi Paulsonov plan zastrašujući -- radi se o 700 milijardi dolara potrošnje, manje ili više po diskrecionoj volji dva imenovana činovnika, Paulsona i Bernankea. Ali to što država i u SAD interveniše ne znači da je u pravu. Uostalom, nije država SAD ta koja priča priču o slobodnom tržištu, nego ekonomisti i ostali intelektualci. Ekonomisti u SAD su uglavnom protiv intervencije i to ne samo liberterijanski nego i mnogi drugi. Evo jednog pregleda mainstream ili levo orijentisanih ekonomista koji se protive planu.

Američka finansijska kriza

Nekoliko čitalaca je već postavilo pitanje zašto ne pišemo o američkoj finansijskoj krizi. Ja već nekoliko dana nemam vremena da to uradim, a želeo sam: to ću i pokušati sada.

Najpre, kao i Marko, ja se ograđujem u smislu da zaista nisam neki ekspert za moderna finansijska tržišta, niti poznajem sve finese američkog slučaja. Ipak, mislim da nekoliko osnovnih činjenica i zaključaka prilično jasno stoje.

Na prvom mestu, kao i iza većine drugih, i iza ovog finansijskog poremećaja stoji vlada. Već više godina FED vodi vrlo inflatornu monetarnu politiku sa strategijom držanja kamatne stope vrlo nisko u cilju podsticanja poslovnih aktivnosti. Ova taktika vodi kreditnom preinvestiranju, tj veštačkom kreiranju ponude kapitala koga realno nema a koji se "uliva" u nove i nove započete investicione projekte, dugoročne i kapitalno intenzivne. Preduzetnici misle da mogu da ulažu u "zaobilaznije" proizvodne procese i projekte i oni to čine očekujući veći povraćaj sutra. To se zove investicioni bum, i on je već davno prošao. Ipak, zakon ponude i tražnje nije moguće prevariti i mi sada ulazimo u period krize, tj likvidacije investicija koje nisu bile opravdane nikada, a koje je inflatorna iluzija učinila privlačnim. Vlada, odnosno FED je poremetio funkcionisanje sistema cena na finansijskim tržištima

Drugi vrlo važan faktor je stvaranje moralnog hazarda od strane američke vlade, opresivnom regulacijom koja privatizuje profit, a omogućava kompanijama da koriste vladu, ukoliko su dovoljno velike, da socijalizuju gubitke. Freddie Mac i Fannie Mae su samo jedan primer te regulacije i mešanja - privatne kompanije koje imaju garanciju depozita od strane federalne vlade. To stvara moralni hazard jer oni besomučno dele kredite po basnoslovno povoljnim uslovima, verujući da će vlada pokriti troškove tih investicija, ako nešto krene naopako. Dok je hipotekarno tržište bilo u usponu to je trajalo, ali pre ili kasnije se pokazuje da su ulaganja hazardna i onda nastaju problemi. Vlada je praktično nacionalizovala ove dve kompanije pretvaranjem njihovih dugova u vlasničke uloge. Za investicione banke koje su sada pred bankrotom smišljen je drugi recept, tzv bailout operacija, odnosno pokrivanje dugova kompanija koje su pred bankrotom, u vrednosti od 700 milijardi dolara. To će platiti poreski obveznik, a Obama prekoreva Buša da to nije dovoljno i da se "spasilački paket" ne sme ograničiti samo na velike firme na Wall Streetu, već da se mora preliti i među narod kroz projekte javnih radova slične njudilovskim.

Dakle, situacija u Americi teorijski uopšte nije mnogo zanimljiva - ništa što već nismo videli. Besramna koalicija političara i pokvarenih biznismena koji svoje loše odluke pokrivaju novcem poreskog obveznika, a to opravdavaju navodnim očuvanjem finansijske stabilnsoti zemlje. To nema nikakve veze sa greškom tržišta, ili inherentnom nestabilnošću finansijskog sistema u kapitalizmu. Ali, ima veze sa užasima državne intervencije i pokušaja da se popravi i unapredi finansijsko tržište mudrom regulativom. Mislim da je Luigi Zingales, profesor ekonomije iz Čikaga, dao odličnu opštu ocenu onog što se dešava u Americi, i njegovih mogućih posledica:

"The decisions that will be made this weekend matter not just to the prospects of the U.S. economy in the year to come; they will shape the type of capitalism we will live in for the next fifty years. Do we want to live in a system where profits are private, but losses are socialized? Where taxpayer money is used to prop up failed firms? Or do we want to live in a system where people are held responsible for their decisions, where imprudent behavior is penalized and prudent behavior rewarded? For somebody like me who believes strongly in the free market system, the most serious risk of the current situation is that the interest of few financiers will undermine the fundamental workings of the capitalist system. The time has come to save capitalism from the capitalists."

Amin.

Na čemu će jadni mali Rumuni da odrastu?

B92 prenosi da su Rumuni zabranili prodaju hamburgera, pica, slatkiša, slanih grickalica i svih štetnih napitaka u okolini škola. Komentatori su oduševljeni! Što narod voli da zabranjuje stvari tuđoj deci, čudo jedno.

Ja nisam nutricionista, ali sam prilično ubeđen da je burek sa mesom, koji sam jutros pojeo, štetniji od dva Big Mac obroka. Morao sam nekako da obeležim Svetski dan srca.

Washington Post o Bušovom nasleđu

Pazite da ne padnete na leđa, ali evo članka u Washingotn Postu koji afirmativno piše o predsedničkom nasleđu G.W Buša, i tvrdi da će ovog istorija verovatno suditi mnogo blagonaklonije nego što to danas čine savremenici. Članak Charlesa Krauthammera čak poredi Buša sa Trumanom, ratnim predsednikom koji je takođe proširio bezbednosne ingerencije vlade i predsednika (formirao Ministarstvo odbrane, CIA-u i NSA), vodio opasan rat (u Koreji) i koji je takođe otišao vrlo omražen sa položaja, da bi danas bio smatran jednim od najvećih predsednika druge polovine XX veka. Teza ovog teksta je vrlo slična onome što ja (za razliku od ostalih na ovom blogu) već dve ili tri godine tvrdim o Bušu - da će i sud o njemu biti promenjen u budućnosti nabolje.

Na jednom seminaru u Sloveniji na kome sam bio prethodnih dana, polaznik, dečko iz Mađarske, je dao upravo ovakav "Krauthammer-jankovićevski" odgovor onima koji anatemišu Buša danas zbog ratnih avantura - i Regan je vodio više agresivnih ratova i vojnih intervencija koji su tada bili opisivani kao izraz američkog imperijalizma i agresije, da bi ih danas svi, uključujući i mnoge tadašnje kritičare, slavili kao početak dalekoseđne demokratizacije i liberaizacije Latinske Amerike - San Salvador, Nikaragva, Panama, afera sa kontrašima itd. To je moj omiljeni reductio ad Regan argument.

Što se tiče samog Krauthamera, on opravdava Bušovu politiku u Iraku upravo na temelju onog što je moj polaznik Zoltan rekao za Regana, i tvrdi da će buduća ocena opravdanosti tog rata biti mnogo povoljnija od one koja danas preovladava.

Tekst se ne bavi mnogo unutrašnjom politikom, i to je glavni nedostatak. Ja sam nisam siguran koliko bi se osnovna teza mogla primeniti i na ekonomska pitanja. Imam osnovanu sumnju da mnogi libertarijanski kritičari preteruju sa anatemom na Bušov etatizam, zapravo iz želje da se dodvore većinskom kulturnom establišmentu i medijima, i zadrže uticaj tamo. Iz istog razloga ponekad podržavaju Obamu koji je deset puta gori i antiliberalniji od Buša i Mekejna zajedno. Ja mislim da je Bušov glavni neuspeh nemoć da nametne reformsku agendu u privatizaciju social security, i smanjenju državne regulacije. Ali, to nije ništa novo. Ni Regan nije uradio skoro ništa bitno na tom planu. On čak nije ni obećavao mnoge stvari koje Buš jeste, pa nije ispunio, te smo mi sad s pravom ljuti i razočarani.

Dulićev ying yang

Sviđa mi se što Dulić kada priča o ekologiji pominje i ekonomski rast. Sa druge strane njegov projekat sa socijalnim (državnim) stanovima je passe.

Internet kontrola u Turskoj

Sajt Richarda Dawkinsa je zabranjen u Turskoj jer ismeva turskog religioznog autora.  Za sada je to odluka jednog nižeg suda, ali ne bi me čudilo da islamistička vlada i parlament usvoje slične inicijative.  Sa druge strane, ako ova odluka dođe do vrhovnog suda Turske, gotovo je sigurno da će biti ukinuta. Ovo je saga u nastavcima: ovde je jedan, a ovde drugi post i rasprava o ulozi vrhovnog suda i vojske u turskoj demokratiji.  Ja nisam veliki ljubitelj demokratije same po sebi -- to što većina hoće da zabrani Dawkinsa nije apsolutno nikakav razlog da se Dawkins zabrani.  Ako su intervencija vrhovnog suda i pretnja vojnom silom jedini načini da se odbrane lične slobode, neka bude tako. 

Miki Maus mora umreti

I ne samo on nego i Džeri.  Prema šerijatskom pravu, miševi su satanine sluge i u svakom slučaju ih treba ubiti, a ne da crtani filmovi od njih prave heroje.  

Tako kaže ovaj klerik iz Saudijske Arabije. 

Besplatni ručak

B92 i Mićun postavljaju pitanje: Mogu li udžbenici da budu besplatni? Teško. Treba platiti autorske honorare a i papir košta.

Pitanje je ustvari da li poreski obveznici treba da plaćaju udžbenike osnovcima. Mićun kaže da je Ustav jasan i da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno. Biće interesantno videti kako će ustavni sud protumačiti ovaj član. Pitanje je da li ova definicija pokriva i udžbenike. Vlada ih ne štampa niti ih naplaćuje. Još nisam čuo da je neko dete izbačeno iz škole jer nije moglo da priušti udžbenike. Koliko je meni poznato obično se roditelji solidarišu. Jedan od komentatora na B92 kaže i da je lična karta obavezna ali da se takođe plaća, što je takođe dobar argument.

Uvek slušamo predloga tipa sve ili ništa. Ili se svi udžbenici plaćaju ili su svi besplatni. Možda ima smisla ponuditi besplatne udžbenike samo porodicama koje ne mogu da ih priušte. To bi bio daleko jeftiniji poduhvat. Zašto bi trošak bio 30 miliona evra godišnje ako može da bude recimo 5. Konačno, idealno bi bilo da se roditelji na nivou škole organizuju i pomažu siromašne porodice. U tom slučaju će verovatno biti daleko manje zahteva odnosno pomoć će tražiti samo oni kojima je stvarno potrebna.

Član 71. Ustava RS pominje i visokoškolsko obrazovanje. Republika Srbija omogućuje uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg imovinskog stanja besplatno visokoškolsko obrazovanje. Koliko mi je poznato u praksi je jedini kriterijum nadarenost, odnosno uspeh na prijemnom i iz škole. Da li to znači da se mnogi studenti sa budžeta finansiraju uprkos Ustavu koji je izričit da nadarenost nije jedini kriterijum? Da li bi tu takođe moglo da se uštedi nešto novca? Univerzitet na početku godine objavi koliko ima mesta, na osnovu bodova prime isti broj studenata i onda na osnovu imovinskog stanja neki broj stave na budžet a ostali samofinansiraju. Ukoliko manji broj studenata od planiranih budžetskih mesta ispunjava uslove za pomoć eto uštede. U praksi naravno zbog cena školarine to još jedno vreme neće biti slučaj ali nije loša ideja za razmišljanje. Bar bi proces bio u skladu sa Ustavom.

Konačno cela ova priča oko besplatnih udžbenika mi liči na najavu da će Zavod za izdavanje udžbenika postati preduzeće od nacionalnog interesa koje je nemoguće privatizovati.

Samoponižavanje

Uz rizik da me proglasite dosadnim što toliko insistiram na pitanju jednostranog sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ipak moram još nešto da napišem.

Koliko vidim, u javnosti su se iskristalisala dva razloga protiv toga. Prvi je "to će da uništi domaću privredu", a drugi je "zašto bi ga mi sprovodili, ako EU neće".

Prvi argument je uglavnom irelevantan, pošto se ne odnosi samo na jednostrano sprovođenje, nego uopšte na sprovođenje SSP-a, pa i na članstvo u EU. Dakle, ako verujete da će ukidanje carina prema robi iz EU da uništi domaću poljoprivredu i industriju, onda prosto niste za ulazak u EU. I to je ok, ali to nema veze sa "prevremenošću" jer, čak i da je EU počela da primenjuje sporazum, on bi opet doveo do "uništavanja srpske privrede". Da ne govorim da su upravo DSS-ovci, koji su sada protiv sporazuma, imali većinu u Vladi i Savetu za evropske integracije kada je Sporazum ispregovaran, još u prvoj polovini 2006. godine. Tada su se, to se dobro sećam, saglasili oko svega. Čak se, šta više, pošto je bilo neke priče oko toga da rok ne bude šest, nego osam godina, oni tražili da bude šest.

Drugi argument, koji izlaže Slobodan Antonić je, u stvari "ponižavajuće je da se sporazum jednostrano primenjuje" (mada on poteže i onaj prvi argument). Da se radi o nekom drugom sporazumu, Antonić bi verovatno bio u pravu. Recimo, zamislite da dve strane potpišu ugovor o prodaji stana, a da onda jedna strana kaže "E, ja neću da sprovodim svoj deo sporazuma i neću da ti platim, ali ti sprovedi svoj deo i iseli se iz stana." To bi svakako bilo ponižavajuće.

Ali, SSP nije klasičan sporazum jer nam njime EU suštinski ne nudi ništa novo. Ceo sporazum je praktično spisak stvari koje će Srbija da odradi i, samim tim, on je skoro u potpunosti jednostran sam po sebi. Meni je prosto neverovatno da Slobodan Antonić to ne zna, odnosno da ne zna da Srbija ima potpuno slobodan izvoz u EU još od 2000. godine, skoro svega osim tekstila, a onda i tekstila, od 2004. godine. Dakle, ovde se ne radi o tome "mi ćemo da spustimo carine, a EU će da nastavi da naplaćuje carine", zato što EU NE NAPLAĆUJE CARINE NA ROBU IZ SRBIJE već skoro 8 godina. I to je osnovni problem sa SSP-om: za razliku od Evropskih sporazuma, koje su ostale istočnoevropske zemlje potpisivale sa EU tokom 90-ih, i kojima je EU liberalizovala trgovinu sa svoje strane, to ne važi za SSP, jer je EU dala slobodan pristup svom tržištu za sve ex-Yu države plus Albaniju. Time je značajno demotivisala sve ove države da rade na evropskim integracijama, pošto je teško ukazati na neku korist od samog sporazuma, pa se onda ulazi u priče o pretpristupnim fondovima i sličnim, ipak marginalnim, stvarima.

Znači, ako je SSP spisak stvari koje Srbija mora da odradi, onda nije jasno zašto bi smo uopšte čekali da ga potvrdi i EU. Ako već želimo u EU što pre, onda savršeno ima logike da on počne odmah da se primenjuje.

Ako ne želimo u EU što pre, onda ima logike ne sprovoditi sporazum, ali onda to treba tako i reći, a ne kriti se iza zaštite domaće privrede i priče o samoponižavanju.

Strategija trgovine

Moram priznati da mi nije baš potpuno jasan smisao dokumenta pod nazivom "Strategija i politika razvoja trgovine u Republici Srbiji", ali sve jedno, imamo nekoliko desetina strategija, još jedna neće napraviti neku razliku. 

Vezano za ovaj dokument, profesor Stipe Lovreta, jedan od autora Strategije kaže za Politiku: 

I konačno, da nešto kažem i o zabludama i nestručnim ocenama o koncentraciji trgovine i maržama u Srbiji. Nivo koncentracije trgovine u Srbiji je ispod proseka EU. Tako, na primer, prema Evrostatu, inače zvaničnoj statistici Evropske unije, učešće najveće trgovinske kompanije u maloprodaji robom (pre svega, hrane i pića) po pojedinim zemljama je sledeće: Austrija 38 odsto, Danska 42, Slovenija 46, Švedska 37, Velika Britanija 31, dok je u Srbiji to učešće 26 procenata. Učešće pet najvećih trgovinskih kompanija je: u Austriji 95 odsto, Nemačkoj 80 odsto, Sloveniji 87, Švedskoj 81, Velikoj Britaniji 77, dok u Srbiji iznosi 40 odsto.  

Na drugom mestu kaže:

Kada su u pitanju marže, iznenađen sam koliko na ovom polju ima zabuna. Čak se plasiraju nestručne informacije da su marže zarada trgovine, a ne izvor njenog ukupnog prihoda, iz kojeg se pokrivaju svi troškovi poslovanja. Tvrdnje da su marže u trgovini Mađarske od sedam i 12 odsto dovode građane u zabunu, jer tako niski procenti bruto marži ne postoje nigde u svetu. Isto tako, tvrdnje koje se iznose u javnosti da se marže ne mogu uprosečivati krajnje su nenaučne i pokazatelj su nepoznavanja elementarne struke.

Za kraj:

Iste stope marži imali smo samo u bivšem Sovjetskom Savezu, i to za vreme vladavine Staljina. Oduzeti trgovini mogućnost da zaračunava različite stope marži za različite proizvode, prodajne formate i lokacije znači sprečiti je da vodi cenovnu konkurenciju.

Stare tekstove na Tržišnom rešenju o pitanju marže možete naći ovde.

Intervju sa Krkobabićem

Posle sastanka sa misijom MMF potpredsednik vlade Krkobabić je u kratkom razgovoru za Tržišno rešenje pojasnio kako će vlada da obezbedi finansiranje povećanja penzija iz realnih izvora.

TR: Gde će Vlada naći novac za obećano povećanje penzija?
KrK: Prvo kroz smanjivanje neproduktivne radne snage u javnom sektoru odnosno kroz penzizonisanje zaposlenih.
TR: Zar veći broj penzionera neće dodatno zakomplikovati situaciju?
KrK: Mladiću, problemi se rešavaju jedan po jedan. Uostalom više penzionera manje problema, bar za PUPS. Ko da nama ne trebaju mlađi kadrovi. Uvešćemo i dobru organizaciju fiskalnih prihoda, sada ja ne znam da li to znači povećanje poreza ili smanjenje nekih drugih stavki u budžetu ali nije ni bitno. Dobra organizacija fiskalnih prihoda samo po sebi zvuči kao ubedljiv argument. Ekspertski. Radićemo i na prekidanju tokova sive ekonomije.
TR: Za ovo poslednje vam je potrebno vreme, kako mislite da penzije povećate odmah a da postepeno povećavate budžetske prihode.
KrK: Vreme je za mene deficitarna roba. Moraćemo da radimo brzo. Evo uvešćemo i veću kontrolu protoka robe. Ako treba angažovaćemo penzionere da prijavljuju trgovce koji ne izdaju fiskalne račune. Tu sigurno imamo većeg talenta i entuzijazma nego u tržišnoj inspekciji.
TR: Nesumnjivo. Šta će biti sa tajkunima?
KrK: Uvešćemo kontrolu nad monopolima. Od toga neće biti ni dinara ali je popularan argument, evo već su me zvali u Peščanik da im izložim program. Kad smo kod popularnosti, radićemo i na suzbijanju korupcije. Od toga tek neće biti love ali što da samo Tadić i Dinkić stvaraju politički kapital ni iz čega.
TR: Sve ovo što ste do sada pomenuli smo već čuli. Imate li i nekih ekskluzivnih najava za čitaoce Tržišnog rešenja?
KrK: Mislite osim one da mi je pun katater? Naravno da imam. Mi u PUPS imamo dovoljno vremena za razmišljanje da je pravo zadovoljstvo kada neko želi da nas sluša. Evo na primer bavićemo se boljom organizacijom proizvodnje. Ja ću sa svojim crises management timom obilaziti privatna preduzeća i savetovati ih kako da se organizuju da bi bili profitabilniji kako bi država ubrala više poreskih prihoda.
TR: Zar ne mislite da je proizvodnja već dobro organizovana?
KrK: Ako ste mladi nemojte biti i naivni. Znate li vi koliko neiskusnih ljudi vode firme? Da su nas današnji takozvani menadžeri vodili u NOBu sada bi ti koristio ausvajs umesto lične karte.
TR: Bar bi bili u EU, ali ostavimo šta bi bilo kad bi bilo anegdote za kasnije. Imate li još originalnih ideja.
KrK: Ima li pop bradu? Podignućemo nivo produktivnosti kroz motivaciju zaposlenih. Već sam se dogovorio sa Vrbom, menadžerom Modelsica, da zajedno sa njima obilazim preduzeća i dižemo moral. Da nije bilo omladinki kada smo gradili Novi Beograd i dalje bi tamo brali pečurke.
TR: Za kraj da li imate neku poruku za čitaoce Tržišnog rešenja?
KrK: Ljudi utiču jedni na druge više nego što mislite. Posle 40 godina braka partneri počinju ne samo da misle isto već i da liče jedan na drugog. Ne kaže se džabe da su baba i deda blizanci. Tako i vas petoro tu sa tom vašom virtuelnom sprdačinom se pravite da ste mnogo različiti a svima vam smeta 10% povišice penzionerima. Nemojte da se zračite više idite igrajte se lopte i ostavite mi penzionere na miru. S.F. - S.N.

Kolaps, kaže DSS

Doktor Nenad Popović, profesor "Osnova menadžmenta globalnih korporacija" na Uverzitetu Lomonosov. najmlađi predsednik "Partizana" u istoriji i glavni ekonomista DSS-a,  o početku primene SAA-a kaže:

"Jednostranom primenom Privremenog sporazuma Vlada Srbije bi direktno ugrozila opstanak domaće privrede, ostavljajući je nezaštićenom pred najoštrijom konkurencijom iz inostranstva, ocenio je Popović u saopštenju.

"Srpska privreda našla bi se pred kolapsom, a hiljade gradjana bi ostalo bez radnih mesta", ukazao je on i naveo da bi pad cena robe iz uvoza uticao i na povećanje spoljnotrgovinskog deficita, koji je sada jedan od najvećih problema srpske ekonomije. "

I sve to samo zbog toga što bi sporazum, umesto da počne da se primenjuje još 1. januara 2007. (na šta su svojevremeno pristali Samardžić, Bubalo i Parivodić, kao članovi Saveta za evropske integracije) počeo da se primenjuje krajem 2008.

Virtuelni izvoz

Skoro sam čuo interesantnu priču o jednoj kompjuterskoj igrici, mislim da je u pitanju Civilizacija ali nisam siguran. Cilj igre je da se zavlada svetom ili u gorem slučaju da se skupi najviše poena ukoliko nema pobednika. Svaki igrač valjda ima vojsku za ratovanje međutim neophodno je da se ta vojska nekako i finansira. Za to valjda služe kopači zlata. Kako kopanje oduzima vreme na e-Bayu je moguće kupiti određenu količinu zlata za pravi novac. Naravno najviše prodavaca dolazi iz Kine.

Preporuka roditeljima - pustite decu da se igraju možda će jednog dana tako zarađivati novac.
Preporuka državi - Kina između ostalog izvozi i virtuelno zlato. Srbija treba da subvencioniše kupovinu novih kompjutera ljudima mlađim od 30 godina da bi se smanjio trgovinski deficit i pomoglo zapošljavanje mladih. Zvuči glupo, ali ništa gluplje od Nacioinalne strategije za povećanje izvoza.

Gde su stipendisti?

Više puta smo pisali kako je Fond za mlade talente nepotreban. Posle poslednjeg posta se razvila kratka diskusija u kojoj je jedan od argumenata za Fond bio obaveza vraćanja u Srbiju na pet godina. Taj argument osim što nije ubedljiv nije ni realan. Blic piše da Ministarstvo omladine i sporta koje vodi taj resor ne zna gde su i šta rade studenti koji su već stipendirani i koji bi trebalo da su se prošle godine vratili u zemlju. Nemaju evidenciju, kažu da je ima Ministarstvo prosvete dok oni tvrde da su je predali i tako u krug. Da Blic nije napisao ovaj tekst ove studente verovatno niko nikada ne bi ni kontaktirao. Ko je očekivao nešto bolje od državnih ustanova je nepopravljivi optimista.

Blic sa druge strane greši kada kaže da je u pitanju "dobar pokušaj" da se pokaže da država brine o pametnim i ambicioznim studentima. Kao što socijalizam loša ideja, tako je i ovaj projekat loš pokušaj. Prvo, čak ni kod nas nije obaveza države da finansira visoko obrazovanje, znači u pitanju je nepotreban trošak. Marku je ovo možda malo mršavo jer je u pitanju samo fiskalni argument ali po toj logici i da država troši 100% svog novca u zemlji ne bi bio neki argument. 11 miliona na stipendije 11 na autorska prava i eto ga srpski budžet. Ako taj novac već ne bi vraćali poreskim obveznicima onda bi mogli da ga ulože u unapređenje osnovnog obrazovanja koje je obavezno. Drugo, država je neefikasna. Osim što ne znaju gde su stipendisti verovatno su im i administrativni troškovi oko ovog projekta veći nego što bi bili da neka privatna firma vodi projekat. Kada država radi na ovakvom projektu ne bi bila stvar naučne fantastike i da postoji protekcija za određene studente. Ne kažem da je to slučaj, ali ne bi me iznenadilo.

Bolji pokušaj za pomoć mladim studentima bi bili podsticaji privatnicima da daju stipendije. Recimo poreske olakšice za ceo ili delimičan iznos stipendije pojedincima i preduzećima koji pomažu mladim talentima. Konkurs bi mogao da bude obavezan ili ne, svejedno. Trošak loše procene bi snosili privatnici. Najbolji pokušaj bi bio uvođenje slobodnog tržišta i niskih poreza tako da firme zapošljavaju više mladih, dalje ih školuju i same nude stipendije. To sada ne rade jer zbog visoke javne potrošnje verovatno pravilno smatraju da je stipendiranje državna obaveza.

Recesija

Breme je u komentaru postavio pitanje o ekonomskoj situaciji u Americi. Da li je naš optimizam bio neopravdan odnosno da li je Amerika u recesiji. Ja sam postavio link za jedan optimističan tekst u Washington Postu. Tekst se između ostalog poziva i na rast GDP u Americi poslednjem kvartalu od 3.3%. O tome je skoro pisao i Slaviša.

Šta je recesija? Ne postoji vrlo precizna definicija mada se uglavnom definiše kao pad GDP dva kvartala uzastopno. Ovu definiciju je prvi pomenuo izvesni Julius Shiskin u tekstu u New York Timesu 1974. godine. On je recesiju definisao malo opširnije ali je u praksi zaživela ova jednostvna verzija.

Economist je objavio interesantan tekst Redefining recession u kome dovodi u pitanje korisnost ove definicije. Prvi i očigledan problem je što GDP može da fluktuira kvartalno tako da na primer u prvom i trećem kvartalu padne recimo 4% dok bi u drugom i četvrtom porastao za recimo 1%. Po definiciji ovo ne bi bila recesija iako dolazi do relativno dugoročnog pada GDP. Drugi i manje očigledan problem je što ova definicija ne uzima u obzir rast populacije. Relativno mali rast GDP sa velikim rastom populacije može u suštini da znači i realno smanjivanje GDP po glavi stanovnika. Na primer iako je za proteklih godinu i po dana Amerika imala veći rast GDP od Japana, ukoliko se uporedi GDP po glavi stanovnika imala je znatno manji rast jer se populacija u Japanu smanjuje dok u Americi raste.



Konačno problem predstavlja i činjenica da se GDP iznos kasnije revidira, u proseku za 0.4 procentna poena naniže na godišnjem nivou u Americi (od 1999). To je razlika između prvih i konačnih rezultata. Economist predlaže da se zbog pomenutih problema sa analizom GDP više pažnje posveti nezaposlenosti. Lakše se meri i cifre se ne menjaju kasnije a rast nezaposlenosti se do sada pokazao kao dobar indikator recesije, pogotovu u Americi jer je tržište rada dosta liberalno pa se promene u ekonomiji relativno brzo odražavaju na broj zaposlenih.

Jedna od mogućih posledica loše definicije recesije je kasno otkrivanje što onda odlaže primenu rešenja. Na primer u toku recesije se smanjuju kamatne stope jer ne postoji mogućnost izazivanja inflacije. Upravo to se desilo u Japanu 1997 - 1999 godine, kada je kasno otkrivanje recesije dovelo do prolongirane recesije i deflacije.

Definicija depresije, takođe nesavršena, je ozbiljna recesija, odnosno pad realnog GDP u dva uzastopna kvartala od preko 10 procenata. U suštini sve do velike depresije tridesetih godina sve recesiju su nazivane depresijom ali je kasnije skovan i novi termin. Dok Amerika nije imala depresiju od 1938. u Srbiji smo je osetili početkom devedesetih. To je možda i izvor mog optimizma. Usporavanje rasta, njegov blagi pad ili relativno mali rast nezaposlenosti ipak ne predstavlja kraj sveta, bez obzira što je u pitanju izborna godina.

Nafta

Cena nafte je pala na 91 dolar i sa sobom povukla indekse moskovske berze za 17%, odnosno 11%.

Ali kako?

Potpredsednik Vlade Božidar Đelić kaže: "Naš sledeći cilj ostaje dobijanje statusa kandidata u 2009. godini, a naš cilj ulaska u EU 2014. ni na koji način nije promenjen". 

Pitanje je - kako ćemo da postanemo član 2014. godine, ako tada nećemo imati slobodnu trgovinu sa EU? Pre neki dan je isti potpredsednik izjavio da "Kod nekih od najvažnijih proizvoda, poput mleka, Srbija posle šest godina čuva 45 odsto postojeće zaštite, a nivo je 20 odsto za Hrvatsku, za kukuruz mi čuvamo 80 odsto, a Hrvatska 50 odsto, brašno – tamo gde mi čuvamo 65 odsto zaštite, to je 50 odsto za Hrvatsku" 

Da razjasnim. Ako SAA počne da se primenjuje od 1.1.2009. godine, a mi u šestoj godini sprovođenja sporazuma (znači, 2014. godine) imamo carinsku stopu na kukuruz u visini od 80% sadašnje stope (24%), kako ćemo onda ući u EU 2014. godine? EU može da pređe i preko Mladića i preko Kosova, ali ne može da pređe preko toga da država članica naplaćuje carine za robu iz ostalih EU zemalja.

A ako vas zanima koliko je ostalim zemljama trebalo vremena da postanu članice EU nakon što su u potpunosti liberalizovale trgovinu, pogledajte ovde.

Democracy video challenge

Grupa nevladinih organizacija iz SAD u saradnji sa nekim privatnim firmama organizuje Democracy Video Challenge. Treba snimiti video klip od maksimum tri minuta koji završava rečenicu "Demokratija je..." i uploadovati na sajt. Finalisti idu na put u Vašington, Njujork i LA.

Srećno!

Kako procenjivati političare?

Dejvid Fridman je pre nekoliko dana imao post na ovu temu. Po njemu, postoje dva odgovora - po tome šta su do sada radili i pričali (kakav im je "track record"), ili prosto po tome da li su vam lično simpatični. 

Iako na prvi pogled deluje da je prvi metod racionalniji i ispravniji, Fridman daje dosta dobre argumente za drugi metod. Na konkretnom primeru Obame i Sare Palin on kaže da to što je Obamin "track record" veoma liberalan (u američkom smislu reči), a Sare Palin konzervativan, uopšte ne mora da znači da su oni zaista takvi, već da to u velikoj meri prosto oslikava biračko telo kojem su i on i ona morali da povlađuju, odnosno da su i on i ona, ako su hteli da budu izabrani, morali da se tako ponašaju. 

Meni se učinilo da ovakvo razmišljanje možda ima neke logike u Americi, ali da se u Srbiji, u kojoj se sve partije i svi političari obraćaju celoj Srbiji, to ne može tako posmatrati.

Međutim, nakon što sam pročitao intervju novog ministra poljoprivrede, Saše Dragina, kao i intervju bivšeg ministra poljoprivrede, Slobodana Milosavljevića, čini mi se da se Fridmanova logika može primeniti donekle i na Srbiju.  

Recimo, stiče se utisak da Milosavljević nije toliki etatista kao što je izgledao kao ministar poljoprivrede. To meni govori da je sasvim moguće da je veoma teško, ili čak nemoguće, biti liberalan ministar poljoprivrede. Svaka čast Goranu i Ivani, ali sećam se da su se i oni hvalili veoma povećanim agrarnim budžetom. Sa druge strane, imamo Narodnu banku gde su prvo Dinkić, pa Udovički, pa sada Jelašić bili konstantno liberalniji od Vlade.

Poenta je da iz toga što se Jelašić 2007. ponašao daleko liberalnije od Slobodana Milosavljevića, ne sledi nužno i da je veći liberal. Meni je sasvim zamislivo (mada ne i veoma verovatno) da bi u nekom alternativnom univerzumu, u kojem je Jelašić ministar poljoprivrede, a Milosavljević guverner NBS, Jelašić bio kandidat za "Netržišno rešenje godine". 

Slažem se da je teza po malo "nategnuta", ali mi deluje da tu ima neke istine.