Svakodnevno slušamo o padu cena nekretnina u Americi i opasnostima koje ta stvar nosi po američku i svetsku ekonomiju. Naravno, to je, po konvencionalnoj mudrosti, "kriza" koju je izazvalo tržište, tj pohlepni špekulanti koji su davali kredite šakom i kapom. Ali, ipak da bismo spasili malog čoveka, trebalo bi otplatiti njihove nenaplative kredite.
Činjenica da tokom poslovnih ciklusa u savremenom kapitalizmu tržište nekretnina često biva jedno od najviše pogođenih je davno uočena. Zapravo, kada centralne banke u nameri da efektuiraju politiku jeftinog novca da bi "podstakle rast" snižavaju kamatne stope, to se na biznis reflektuje tako što se znatno uvećava obim investiranja u takozvane zaobilazne (roundabout) proizvodne procese, tj one koji sadrže više faza ma kojima se trguje faktorima proizvodnje. Da bi se neki proizvodni proces koji sadrži više faza pokrenuo i kompletirao potrebna je veća količina kapitala. Niže kamatne stope šalju lažni signal da kapitala ima više, i dolazi do preinvestiranja u zaobilazne projekte. Kada dođe do sloma ili recesije ti projekti za koje se ispostavlja da su zapravo neprofitabilni moraju da budu likvidirani. Stoga kapitalno intenzivne industrije poput proizvodnje kapitalnih dobara, mašina, prerade sirovina ili trajnih potrošnih dobara, poput kuća, doživljavaju najpre najveći bum, a naravno kasnije najveći pad, za vreme recesije.
Međutim, u tekućoj američkoj situaciji, recesije zapravo još uvek nema, pre se može govoriti o usporavanju. A ipak, tržište nekretnina doživljava snažan pad. Ne pretendujem da imam potpuno objašnjenje, ali evo jedne zanimljive okolnosti o kojoj vredi razmisliti. Poslovanje nekretninama je od početka 1990-ih do danas doživelo snažnu državnu regulaciju koja je opravdavana navodnom diskriminacijom manjina od strane kreditora. Otprilike, predrasude koje bankari i kreditori imaju prema manjinskim klijentima (recimo crncima) vode tome da oni teže mogu da dobiju kredite za kuću. Kao lek za ovu "bolest" uvedeno je više sve strožijih regulacija čija je suština bila da se banke i kreditori prisile da pozajmljuju bez uobičajenih kontrolnih mehanizama, poput kreditne istorije klijenta, garancija platežne moći, odnosa dohotka i rate kredita itd. Firmama je dozvoljeno (naređeno) da dele kredite za nekretnine manjinama bez poštovanja ovih uobičajenih bankarskih standarda.
Sada je đavo došao po svoje. Firma Countrywide, najveća iz ove branše u Americi, koju su progresivci uzimali kao svetao primer "socijalno odgovornog bankarstva", a koja se ove godine našla pred bankrotstvom, povećavala je zajmove bez učešća po vrlo niskim kamatnim stopama, i bez primene ikakvih restrikcija i osiguranja, sa oko 1 milijarde $ 1992 na oko 80 milijardi 1999 i oko 600 milijardi 2003. Na kraju je morala da se merdžuje sa Bank of America da ne bi potpuno bankrotirala. Situacija je slična i sa drugim velikim kreditorima.
Nije stoga teško zaključiti da je pritisak na tržište nekretnina koji i inače postoji kod poslovnih ciklusa, u Americi ovaj put bio znatno pojačan "altruističkom" i "progresivnim" reformama vlade kojima su se privatni dobici pripadnika "manjina" povezali sa troškovima koje nema ko da plati, te je došlo do sloma tržišta. Joe Stiglitz bi rekao "informaciona asimetrija", i to klasični primer. Meni se čini da su pre u pitanju - nenameravane ali predvidive destruktivne posledice državnog altruizma prema siromašnima i manjinama. Od strane kreditora imali smo potpunu informacionu simetriju, tj jasnu svest i znanje o tome koji klijent valja a koji ne valja (contra Stiglitz), ali uz dodatak zakonske naredbe da moraju da pozajmljuju lošima, i očekivanja da će iz predvidivog čabra biti izbavljeni bail-out operacijama vlade - tj moralni hazard. Ko ne bi pokleknuo pred takvom kombinacijom?
Dakle, greška države, a ne tržišta!
28 June 2008
Uloga političke korektnosti u američkoj krizi tržišta nekretnina
Kategorija:
Monetarna politika,
Regulacija
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
5 comments:
Ako moze neko da mi potvrdi da li sam ja shvatio sta se uopste desilo, nevezano za ovaj Ivanov tekst.
Dakle, kako ja kapiram, nije doslo do toga da ljudi odjednom NEMAJU PARA da otplacuju kredite, pa da je doslo do krize.
Nego, doslo je do pada cena nekretnina, pa su onda ljudi ODUSTALI od placanja kredita. Jednostavno, ako je neko uzeo kredit od 200 hiljada dolara za kucu, a cena te kuce je sada pala na 100 hiljada, ljudi namerno prestaju da placaju kredite, jer im se to ne isplati.
Jel je to sustina? Ako je to, zasto onda posebno pogadja siromasne?
Koliko ja shvatam, problem je bio u tome sto su se ljudi zaduzivali ocekujuci dalji rast cena i nnize kamatne stope (to su one ARM, promenlljive kamatne stope). E, sad kada je trziste uslo u krizu i kamatne stope pocele da rastu a cene kuca padaju, ljudi naprosto nisu imalo para da dalje placaju kredite, i pocelo je da dolazi do masovnih uzimanja kuca nazad od strane kreditora.
Aha, paralelno sa padom cene kuca je doslo i do rasta kamatnih stopa. Ok, onda ima smisla.
Problem za ljude je što su porasle kamate. A problem za banke/inv. fondove je što su pale cene, pa onda dužnici i da prodaju nekretninu opet ne mogu da vrate koliko su uzeli.
Nije kriza pogodila siromašne, nego optimiste.
Ali, problem je sto su davali tzv subprime kredite koji nisu opd istim konvencionalnim uslovima kao i drugi krediti, a drzava je preko FED olaksala moralni hazard ohrabrujuci pozajmljivanje po ARm uslovima i ukidajuci kontrolne mehanizme. Vecina gubitnika jesu siromasni jer su se oni zaduzivali danas po nepovoljnijim uslovima, racunajuci da ce buduci rast cene nekretnina do neba olaksati breme kredita. Bilo je i spekulanata naravno, ali glvna frka je sa siromasnima, jer se na njihovom spasavanju sada zasniva retorika bail-out operacija.
Post a Comment