Ko ima koristi od globalnog zagrevanja? (ili priča o propovednicima i muvatorima)

Često se govori da naftaške firme imaju snažan interes da se protive redukcijama emisije stakleničkih gasova, jer će to ugroziti njihove poslovne interese. Naravno, svaka obavezujuća redukcija emisija ugljen-dioksida naprimer, smanjiće tražnju za fosilnim gorivima, pa i za naftom, i logično je da će naftaške firme biti sklone da se tome protive. Primer najveće od njih Exxon mobil je rečit, jer su oni poznati kao firma koja je dugo vremena finansirala think-tankove koji se protive teorijama o antropogenom globalnom zagrevanju (sve do ovog proleća kada su im zapretili uvođenjem vanrednih poreza i naveli da prihvate dogmu).

Međutim, ređe se analizira ko ima poslovnog interesa od smanjenja emisija stakleničkih gasova. To su firme koje se bave proizvodnjom "čistih" oblika energije, poput energije vetra, solarne ili nešto manje nuklearne. U Americi je skoro predložen zakon kojim će biti uvedena shema redukcije stakleničkih gasova tipa cap-and-trade, vrlo slična Kjotou. To znači da Vlada propiše "cap", tj gornji limit emisija, a onda podeli firmama dozvole za emisiju, a jedan deo dozvola proda na aukciji. Onda firme trguju pravima da emituju CO2 i druge stakleničke gasove. Ova shema je popularna među političarima zato što se može propagirati kao tržišni mehanizam, i sakriti činjenica da je reč o porezu na emisiju CO2. Među firmama je popularna jer omogućava onima koje su energetski efikasnije (manje emituju stakleničkih gasova po jedinici proizvoda) da profitiraju tako što će dobiti veći deo prava na emisiju koje će onda skupo preprodati drugima. Među nevladinim ekološkim grupama je popularna jer drastično usporava ekonomski rast i ostvaruje njihove fantazije o kapitalizmu koji uništava svet, i o siromaštvu i štednji kao jedinim načinima opstanka. Anti-karbon kartel u Americi se zove Climate Action Partnership, i čini ga savez vodećih ekoloških organizacija poput Environmental Defence, The Nature Conservancy, natural Resource Defence Council, Pew Center for Global Climate Change, National Wildlife Federation i drugih, kao i velikih firmi, poput Du Pont, General Electric, Duke Energy, PG&E Corporation, Ford Motor Company itd. Oni zajedno promovišu uvođenje sheme vrlo slične Kjotou. Bruce Yandle je opisao ovakve saveze slikovito kao "bootleggers and Baptist" koalicije (muvatori i propovednici). Izvorna priča potiče sa američkog Juga. Baptistička crkva je tražila da se zabrani prodaja alkohola nedeljom, iz religioznih razloga. Lokalna vlada je na kraju to i usvojila. Šverceri/muvatori su to jako lepo iskoristili: pošto je nedeljom konkurencija legalnih prodavnica alkohola bila zakonski ukinuta, oni su sjajno profitirali od toga, pošto je tražnja ostala. Iskoristili su baptiste kao "korisne idiote". Isto tako danas ngo deo Climate Action Partnership funkcioniše kao skup baptista, koji traži zabranu ili ograničenje rada firmama koje koriste fosilna goriva (iz svojih idiosinkratskih, ideoloških razloga "spasavanja planete"), dok korporativni muvatori od toga profitiraju jer se time povećava tražnja za njihovim proizvodima i širi veštački njihovo tržište.

U osnovi, mogućnost enormne zarade je tajna privlačnosti cap-and-trade regulacije za mnoge firme/muvatore u Americi i drugde. Već je izračunato u mejnstrim analizama da će efekat Kjoto protokola, kad bi ga usvojile i primenile sve zemlje sveta, uključujući i SAD, Kinu i Indiju, bio da smanji globalnu temperaturu za 0,15 stepeni do 2100 godine, što je manje od međugodišnje varijabilnosti klime, što će reći da se ta promena ne bi mogla ni primetiti! Razog da se uprkos tome forsira ova propala shema je u tome što su mnoge moćne firme, predviđajući političku promenu u pravcu cap-and-trade režima (i aktivno lobirajući za nju), već uložile ogromne milijarde u smanjenje emisije stakleničkih gasova, da bi onda kasnije, kad dobiju dragocene dozvole za emisiju, zaradile mnogo više. Računica je jasna: troškovi smanjenja emisija stakleničkih gasova na današnjem slobodnom tržištu su mnogo manji od vrednosti posedovanja dozvola za emisiju u sistemu sa ograničenjima! Recimo General Electric koji je uložio milijardu dolara u nuklerane reaktore, solarne panele i turbine na vetar planira da zaradi ogromne pare time što će besplatno dobiti veliki broj dozvola za emisiju koje će preprodati na tržištu. Du Pont planira da stekne vanredni profit od 900% na investicije smanjenja emisija stakelničkih gasova koje je učinio u prethodnoj deceniji. Alcoa, najveći proizvođač aluminijuma ide i korak dalje: za razliku od većine drugih firmi oni se ne žrtvuju danas da bi sutra zaradili više, oni očekuju da budu nagrađeni za komercijalno isplative poslove koje preduizmaju danas. Naime, proizvodnja aluminijuma oslobađa jedan staklenički gas koji ima mnogo veću radijacionu snagu od CO2. Pri reciklaži postojećeg aluminijuma taj gas se ne oslobađa. Dalje, proizvesti reciklirani aluminijum je jeftinije nego proizvesti novi. Alcoa sad traži da dobije ekstra-dozvole za emisiju zbog toga što je u prošlosti reciklirao aluminijum, tj smanjivao emisiju tog gasa. Dakle, što je sprovodio po sebe savršeno profitabilnu aktivnost. (link)

Zaključak, cap-and-trade režim je porez na ekonomiju zemlje, jer jedan obilan resurs - fosilna goriva i mogućnost njihovog sagorevanja, limitiranjem čini veštački oskudnim. Prava na emisiju političari dodeljuju politički korektnim formama koje stiču enormne profite, i proširuju uz pomoć državne intervencije tržište za svoje proizvode tako što veštački sužavaju tržište za konkurentske proizvode: Recimo pokojni ENRON je bio jedan od vodećih zagovornika Kjotoa u Americi. Razlog - on je bio glavnni snabdevač prirodnim gasom, koji je konkurent nafti.

Međutim, ne postoji samo distributivni efekat, već i alokativni gubitak blagostanja. Nije samo preraspodeljen dohodak sa naftaša na proizvođače drugih tipova energije, nego je povećana i sama cena energije. Rast cena energije je prevaljen na potrošača, kroz smanjenje nadnica, profita i ekonomskog rasta u odnosu na ono što bi bilo bez restrikcija. Ali, kao i uvek po Bastijinoj teoremi, to se ne vidi. Političari se slikaju skrivajući od naroda kakvu štetu čine, ekolozi/propovednici "spasavaju planetu" od kapitalizma, uz savezništvo s nekim od vodećih kapitalista, a rečeni kapitalisti/muvatori prebrojavaju pare koje su oteli narodu, uz pomoć prethodne dve grupe. Svi srećni. Osim čovečanstva, a posebno njegovih najsiromašnijih delova, koji podnose enormne troškove i žrtvovanja ovog prevarantskog procesa, bez ikakvog efekta po klimu.

Šverceri i vernici

Veoma lep tekst Russa Robertsa na temu kako ekonomista razmišlja o politici.

Posebno je zanimljiva priča o švercerima i vernicima (bootleggers and baptists). Poenta je u tome da kada vernici izdejstvuju zabranu točenja alkohola, od toga najveću korist imaju šverceri. Tako vernici političarima omogućavaju da biračima lakše "prodaju" štetne politike. Naravno, ovo se često dešava. Recimo, naftne kompanije ponekad finansiraju napore "zelenih" da se zabrani izgradnja nuklearki. Drugi primer je zabrana reklamiranja cigareta. Iako izgleda na prvi pogled da je to korisno "za društvo" i "za decu", najveću korist od zabrane reklamiranja imaju upravo proizvođači cigareta, iz dva razloga. Prvo, zato što država sprovodi kartelski sporazum koji je u interesu svih njih, a to je da ne bacaju pare na reklame. Drugo, zato što je time u potpunosti onemogućen ulazak na tržište novim firmama. Kako da se nova firma pojavi na tržištu i ponudi nove cigarete, ako ne sme da ih reklamira? "Kupuje se na trafici ali nisu novine" je prilično zbunjujuće.

Druga zanimljiva stvar u Robertsovom tekstu je suprotstavljanje pogleda na politiku Ralpha Nadera i Georgea Stiglera. Nader veruje da je dobra državna uprava moguća "samo ako bi pravi ljudi bili na pravom mestu". Stigler veruje da će, suočeni sa istom strukturom podsticaja, svi političari da se isto ponašaju, što implicira da je potrebna promena strukture podsticaja, a ne samo ljudi.

Ekonomski pogled na politiku mnogi ljudi smatraju ciničnim. Međutim, ja ne vidim ništa cinično u izjavi "političari su ljudi, isti kao i svi ostali". Ja zaista smatram naivnim, a boga mi i neinteligentnim, kada neko pita "zašto lepo ne sednu i ne dogovore se, pa da nam svima bude bolje?"

DSS i EU

Izgleda da je moje pesimističko predviđanje Koštuničinog potpunog raskantavanja sa DS-om i pričom o integraciji u EU bilo opravdano. DSS najavljuje da će tražiti da se u Skupštini Srbije 28. decembra potpisivanje SAP, koje bi trebalo da se odigra između dva kruga izbora 28 januara, uslovi garantovanjem ostanka Kosova u Srbiji od strane EU.

Potpuno je jasno da u situaciji kada će ogromna većina EU zemalja Kosovo priznati najverovatnije već u prvoj polovini februara, ovo ne znači nikakav taktički pritisak i kalkulaciju, već najavu fundamentalne promene spoljno-političke orijentacije Vlade. Vladeta Janković, bivši potpredsednik DSS, i jedan od vrlo bliskih Koštuničinih saradnika sinoć je u Utisku nedelje potpuno branio ideju da nama ostaju mnoge druge zemlje, poput, Kine, Indije, Indonezije i sličnih, i da taj Zapad i nije baš toliko važan. To je bilo direktno opravdavanje odluke da se prekine sa projektom ulaska u EU zbog Kosova.

Jedina okolnost pod kojom bi nekakvo zatezanje sa EU imalo smisla jeste da se očekuje da će se tim zatezanjem postigli bolji uslovi u daljim pregovorima sa EU, recimo njihovo odustajanje od uslova Mladić, ili nešto slično. Da se privremeno obustavi stvar, da bi se kasnije, za mesec ili dva ili tri, nastavila pod povoljnijim okolnostima. Ali, meni ovo ne izgleda kao to. Pre mi liči na "zakucavanje" pozicije odustajanja od EU kroz skupštinsku Rezlouciju, na koju onda možeš da se pozivaš kao na razlog za trajnost tog odustajanja. Mislim da prisustvujemo potencijalno najdramatičnijem koraku unazad u spoljnoj politici ove zemlje, od 5. oktobra naovamo.

Dalja implikacija ovoga po meni bi bilo da raniji DSS-ov "ulazak u rat" sa NATO nije bio stvar neke racionalne procene interesa Srbije, već emotivni izraz antizapadnjačkog raspoloženja, i još važnije, samo priprema za glavnu stvar - odustajanje od EU.

Bogatstvo naroda

Nagrada TR za netržišno rešenje godine je Bogatstvo naroda Adama Smitha. Obratite pažnju na puni naziv knjige: Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda. Ako pogledate slučajan uzorak knjiga koje se bave istom temom danas, teško da ćete naći sličan naslov. Razlika na koju mislim je to što je Adam Smith istraživao kako su neki narodi uspeli da postanu bogati. Danas tipična knjiga političke ekonomije pita zašto su neki narodi siromašni, zašto u nekim delovima sveta nije došlo do progresa.

Najvažnije što danas možemo naučiti iz Smithove knjige je već u naslovu (ne preporučujem je za čitanje inače, osim možda iz istorijske radoznalosti). Iz njega saznajemo da bogatstvo nije prirodno stanje čovečanstva i da su se pre 250 godina ljudi pitali kakvo čudo je omogućilo čitavim nacijama da postanu bogate. Danas se prećutno uzima da je visok nivo razvoja normalno stanje, a anomalija se traži kod onih koji nekako nisu uspeli da se razviju. Onda se nalaze razni krivci, od kolonijalnih sila do multinacionalnih kompanija.

Čudo tržišne ekonomije bolje ćemo razumeti ako imamo u vidu da pre ne tako davno nismo imali ništa. Čak i ako isključimo praistoriju i računamo samo od nastanka prvih civilizacija nekih 3000 godina pre Hrista do danas, ekonomski rast je izuzetna retkost. Rast per capita se pojavljuje tek u poslednjih 300-400 godina, a najveći deo od toga samo u malom delu sveta. Pre nego što kritikujemo što neko ima više a neko manje, treba razmisliti ko je zaslužan što uopšte imamo, kao zemlja ili civilizacija, to što imamo. Zaslužni su u najvećoj meri oni od kojih nam prvo pada na pamet da otimamo. "Atlas je slegao ramenima" je roman Ayn Rand u kojem preduzimljiva klasa odlučije da štrajkuje. Šta se dešava? Svet počinje da propada i ljudi shvataju značaj koji ovi preduzimljivi i riziku skolni ljudi imaju. Bogatstvo nije palo s neba nama na raspodelu, ono se stvara.

Narodni kapitalizam ili populizam?

O podeli akcija smo pričali i ranije. Mnogi srpski ekonomisti ovaj predlog tumače kao populizam (recimo, Danica Popović ovde, a ima i u "Ekonomistu" koji izlazi u ponedeljak dobra rasprava o ekonomskoj politici u sledećoj godini).

Međutim, postoji i jedan aspekt koji nije komentarisan, a koji sam pomenuo u jednom starom postu. Naime, ja verujem da je za političku održivost kapitalizma veoma dobro ako je veliki broj građana vlasnik nečega, bilo fizičke imovine, bilo akcija. Ljudi koji imaju šta da izgube neće glasati za ekstremiste, nego će pažljivo procenjivati koji će političar voditi kakvu politiku i kakvog će to efekta imati na vrednost njihove imovine. Kada bi milion ljudi u Srbiji trgovalo na berzi, mislim da bi izbor Tome Nikolića za predsednika bio skoro nemoguć, a pretnje ratom bile mnogo strožije sankcionisane. Sve u svemu, mislim da je narodni kapitalizam uglavnom pozitivna stvar, a besplatna podela akcija je korak u tom pravcu.

Drugi argument u korist podele akcija je pitanje - a ako ne to, onda šta? Većina ekonomista (a možda i ja) bi rekli - pa javna preduzeća treba da se prodaju na tenderu strateškom investitoru. Ok, ali šta onda da se uradi sa tako prikupljenim parama? Novi NIP? Smanjenje poreza, što bi podrazumevalo finansiranje tekućih rashoda jednokratnim prihodima? Čak ni prestanak zaduživanja kod Svetske banke ili EBRD-ja i EIB-a ne bi nužno bio dobra stvar, jer ti krediti imaju jednu značajnu prednost u odnosu na trošenje domaćih para - procedura javnih nabavki je mnogo bolja tako da je vrlo moguće da su ta sredstva u stvari jeftinija od domaćih, iako se na njih plaća kamata. U suštini, podela para i akcija je poklon građanima Srbije. Za razliku od drugih poklona koji su rezultat prinudne redistribucije, ovde se ne radi o tome. Te akcije neće nikome biti otete da bi bile date nama. Oni koji se zalažu da pare od privatizacije uzme država u stvari misle da će država bolje da raspolaže tim parama nego građani. Ja to ne mislim.

Treći argument u korist podele akcija je malo opštiji. Ekonomisti inače, a i mi ovde, često kritikujemo Vladu za populizam. Ali, populizam je u suštini svake demokratije. Ako populizam tumačite kao "političari rade sve što mogu da se dodvore biračima kako bi baš za njih glasali", koja je onda razlika između populizma i demokratije?

Svratište u Drinčićevoj - biznis ali socijalni

Drinčićeva...Svratište za "decu ulice"...Nema šanse da iko ko makar malo prati bilo koje medije ne zna za Drinčićevu i mesto na kome "naši mali sugrađani" mogu da se ogreju, poigraju, nešto nauče... Očigledno, Ovo ima odlično izbudžetiran i planiran marketing. Bravo za projektante.

Elem, sada nam kažu novinari Politike kako je svratište zatvoreno. I to baš sada, kada mraz steže. Pridružuje se profesionalno naoštreni potpredsednik Svetskog parlamenta Roma, Dragoljub Acković:

Туга. Деца која желе установе као што је „Свратиште” немају куда да оду. Да ли је могуће да држава није могла да обезбеди квалитетнији и већи смештај? Изнајмљен је само један стан, који је постао тесан чим је захладнело. Станари су се побунили, „Свратиште” је затворено, а деца су поново на улици. Страшно је оно што се дешава ромској деци – рекао је Ацковић.

Na osnovu svega ovoga, ispada da su stanari zgrade u kojoj je svratiše bilo, bezosećajna i podtekstualno, čak rasistički bezosećajna skupina stanara, koja je onemogućila postojanje svratišta. Takođe dobijamo poruku da je država omanula da obezbedi kvadraturu koja bi zadovoljila potrebe ovakvog svratišta.

Jedino što nam novinari ne nude jesu ove poručice:
1. Novinari...O, silne pačje škole koje pohađaše...Učili su učili, od srede do petka, al' se nisu makli od lažne (u bukvalnom smislu) patetike i JOŠ UVEK nisu naučili da kliknu na sajt Fonda za socijalne inovacije i vide na dnu ROK TRAJANJA PROJEKTA.

2. Svratište u Drinčićevoj ne može da traje duže pošto nije ni planirano da traje duže. To je projekat iz domena jedne nove vrste ekonomske delatnosti, tzv. socijalnog biznisa, koji doživljava fantastičan rast poslednjih godina u Srbiji. Naravno, zahvalnost za ovaj rast dugujemo Fondu za socijalne inovacije. Oni podržavaju koncept cirkuske metodologije reforme socijalne zaštite: svi projekti uglavnom traju po godinu dana, otprilike koliko i prosečni cirkus u "našem malom gradu".

Projekat Deca ulice- program smanjenja štete u izvedbi organizacije Centar za integraciju mladih jeste upravo to što kaže da jeste: jednogodišnji cirkus za trošenje para srpskih, norveških i nekih drugih poreskih obveznika. Mislim, da li ste ikada čuli za cirkus koji je postao stacionaran? Ne biva. Udruženje Centar Za ide dalje, do neke druge uplakane dece ulice nekog drugog grada...

3. Prodavanje ideje o reformi socijalne zaštite tako što će se od njega napraviti biznis, stvarno tera suze na oči. Ako je biznis biznisa biznis, onda je jedino dobročinstvo dobročinstva dobročinstvo. A u projektima Fonda za Socijalne inovacije nema charity-ja: NGO-i rade za plate, opštinari i socijalni radnici takođe. "Održivost" projekta se boduje tako što 5 poena od 100 nosi odgovor na pitanje kakve su šanse da projekat opstane nakon završetka planiranog za njegovo izvođenje. Ali, niko ne može očekivati da profi NGO ponudi više. Njihov biznis je biznis, a ne charity. NGO-i koje prave religijske organizacije po definiciji nisu. Ne hvalim Bušov compassionate conservatism, samo racionalno argumentujem. Zašto su katoličke škole pokupile vaučerski "kajmak" u Klivlendu i privukle ogroman broj dece bez obzira na veroispovest? Dobro obrazovanje? Da, i jeftinije školovanje, pošto nisu morale da uvode dodatnu školarinu preko vrednosti vaučera.

Dakle, projekat Svratište je u stvari skroz ok. Evo, sada smo dobili medijsku priču o neodgovornoj državi, bezosećajnim građanima i to će se vrteti malčice nakon isteka projekta. To mu dođe tih 5 posto održivosti. Sasvim optimalno. Socijalni biznis, ali fer...

TR godine - rezultati prvog kruga

Danas u 12:00 je završen prvi krug glasanja za nagrade Tržišnog rešenja. Ukupno je glasalo 68 osoba. Rezultati za Tržišno rešenje 2007. su sledeći:

Pošto nijedan od kandidata za nagradu Tržišno rešenje godine nema više od 50 procenata glasova Vladimir Gligorov i Danica Popović idu u drugi krug, gde se nadmeću za novčanu nagradu u iznosu od 500 američkih dolara. Drugi krug glasanja počinje danas i traje do srede 26. decembra u 12:00. Možete glasati putem ovog linka.

Rezultati glasanja za Netržišno rešenje 2007. su malo drugačiji:

U ovoj kategoriji imamo pobednika u prvom krugu. Slobodan Milosavljević je osvojio više od 50 procenata glasova i time ostvario ubedljivu pobedu. Čestitamo ministru Milosavljeviću, njegova nagrada je knjiga Bogatstvo naroda autora Adama Smitha.

Šengen

Od danas je još devet zemalja u okviru Šengenskog sporazuma (sve koje su se priključile EU 2004. godine, sa izuzetkom Kipra). Kaže Manuel Barozo (predsednik EK) tim povodom "Živećemo i kretaćemo se u zoni koju čine 24 zemlje i bez unutrašnjih granica. To je jedinstven istorijski uspeh."

Međutim, reći da je putovanje Evropom bez granica "jedinstven istorijski uspeh" prosto nije tačno. Sve do Prvog svetskog rata pasoši praktično nisu ni postojali (a kamoli vize), odnosno svako je mogao da putuje gde god je hteo. Wikipedia kaže:

"During World War I European governments had a larger interest in preventing people with useful skills or potential manpower from leaving, and keeping out spies or other security threats, so passports were increasingly demanded at border crossings. After the war, the new controls were not removed and became standard procedure, although not without controversy. British tourists of the 1920s complained about the new annoyances, and especially about the attached photographs and physical descriptions, which led to a "nasty dehumanisation" in the words of one traveller."

Da, "nasty dehumanisation" je baš prava reč za to. Meni je omiljeni primer jedan moj drug kome se neka baba rodila u Hrvatskoj, pa je po tom osnovu mogao da izvadi hrvatski pasoš i ne treba mu viza za Zapadnu Evropu. Na osnovu kog to principa on može tamo da putuje kad god hoće, a ja moram da tražim vizu? Princip "ako ti se neki dalji rođak rodio u zemlji koja izdaje dokumenta na osnovu dalje rodbinske veze, a toj zemlji ne treba viza za EU, onda možeš da putuješ bez vize" i nije neki princip. I nema nikakve veze ni sa špijunažom, ni sa terorizmom, ni sa radom na crno.

Mane modernizacije

Običnim sijalicama je odzvonilo i u Americi. Kao i u Australiji i Velikoj Britaniji, i u Americi će u narednih desetak godina morati da zamene svoje obične sijalice onima koje troše manje energije. Razlog za uvođenje ove zabrane je zaštita životne okoline. Obične sijalice troše više energije i samim tim više zagađuju okolinu. Procenjeno je da će se time stići uslovi za zatvaranje 20-ak termoelektrana.

Jedna od takozvanih nesavršenosti tržišta su i negativne eksternalije koje razvoj privrede ima na okruženje. Po ovoj teoriji privrednici nemaju motiv da ulažu u zaštitu životne sredine jer se troškovi u vidu zagađenijeg vazduha deli na sve građane podjednako. Zato je, neki smatraju, neophodno da država uvodi mere kao što su zabrane sijalica koje troše puno struje i time nam obezbedi čistiji vazduh.

Tržište možda nema savršen odgovor za pitanje zaštite okruženja ali nema ga ni država. Pitanje je da li će doći do uštede električne energije od 40 milijardi dolara prelaskom na nove sijalice. Ljudi obično koriste više nekog proizvoda ukoliko dođe do smanjenja cene. Nije isključeno da će ljudi potrošiti ušteđenu struju na nešto drugo i time pokvariti plan administracije za čišćenje vazduha.

Ukoliko je krajnji cilj manja potrošnja struje pametnija politika od zabrane vrste sijalica bi bila povećanje poreza na ovaj proizvod. To bi momentalno uticalo na smanjenje potrošnje, ali verovatno ova politika nije popularna kao mere modernizacije. Uz to se ova zabrana i reklamira kao izvor uštede. Moderne sijalice iako skuplje traju dosta duže. Političari su već rekli građanima koliko će im ovaj zakon uštedeti novca, mada su građani i do sada imali priliku da sami uštede taj novac da su želeli.

Ovaj zakon propisuje i zabranu proizvodnje automobila koji troše više od litra na 15 km (otprilike). I za to važi ista argumentacija.

Ekonomija Zemunskog klana

Priča se o oduzimanju imovine, ali nije uopšte sigurno koliko imaju para. U Freakonomics (koju su na srpski nesrećno preveli sa Otkačena ekonomija, umesto Frikonomija), Stiv Levit je pokazao zašto dileri droge još uvek žive sa roditeljima. U papirima dilerskih gangova kojih se nekako dokopao, vidi se da je raspodela veoma neravnomerna. Ubedljivo najveći deo plena ide šefu i nekolicini vodećih u gangu, dok obični dileri rade jako opasan posao za manje para nego što bi dobijali kad bi radili u McDonaldsu. Teško je objasniti zašto je to tako, osim što možda svi ostali ostaju u gangu zbog nade da će vremenom napredovati i na kraju doći do vrha.

Kod Zemunaca mi je uvek bilo sumnjivo zašto su svi učestvovali u oružanim akcijama, čak i Kum, koji je navodno bio broj 2. Ako je Levit u pravu, sasvim je moguće da je Šiptar uzimao 90%, nešto od toga davao političarima, dok su veoma mali ostatak delili svi ostali. Što znači da sada nemaju praktično ništa.

Dug put od marže do monopola

Ima li merenje marže smisla? Ako je marža u Srbiji veća nego u drugim zemljama, to može da znači:

- da su ukupni porezi veći
- da su doprinosi veći
- da je poslovanje u zemlji skuplje zbog troškova regulacije, neuređenih institucija, nedostatka infrastrukture, itd.
- i konačno, da je profit koji ostane po isplati svih ovih troškova veći.

Ako je profit veći, to može biti:
- zato što je ulaganje u Srbiji rizičnije, što znači da je normalno očekivati veći profit
- zato što je konkurencija nekako ograničena.

Samo u poslednjem slučaju se može govoriti o monopolizaciji tržišta. U tom slučaju treba videti šta sprečava konkurenciju.

Car je rođen!

Tvrdi Time magazin dodeljujući laskavu i prilično kontraverznu titulu čoveka godine Vladimiru (Volođi) Putinu. Cane bi dodao i rođen loš. Svakome ko prati TR je jasno da ovde nemamo previše poštovanja za lik i delo predsednika Rusije. Ali otkuda poštovanje u Time magazinu?

Nagrada Ličnost godine ovog časopisa, kažu, ne predstavlja priznanje za pozitivno ostvarenje godine. Potvrda ove činjenice je i društvo prethodnih ličnosti godine u kojem su, između ostalih, Hitler i Staljin. Drugim rečima, tvrde da nije u pitanju kontest popularnosti, mada je teško osporiti uticaj na popularnost koju ovakva nagrada sa sobom nosi. Putin nije dobio nagradu zbog izgradnje demokratije već zbog uzdizanja nove (stare) supersile. Zbog ekonomskog uređenja zemlje i zbog rastućeg značaja koji Kremlj ima u međunarodnoj politici.

Time je izuzetno obazriv da u pratećem tekstu skrene pažnju na sve mane predsednika Rusije. Posebno se osvrću na smanjenje političkih sloboda poput ubistva novinara i hapšenja političkih protivnika. Time čak prepričava i popularan vic u Rusiji da bi dočarao očigledne Putinove mane. Vladimir Putin, kome se u snu ukazao Staljin, pita bivšeg predsednika za savet u vođenju zemlje. Staljin ga posavetuje da pobije sve demokrate i da okreči zidove Kremlja u plavo. Putin se zamislio pa pita "Zašto u plavo?" Staljin mu smejući se odgovara "Znao sam da nećeš da me pitaš za prvi deo."

Sa druge strane teško je osporiti Putinu da je u proteklih osam godina povratio međunarodni uticaj Rusije pa čak i poboljšao ekonomsku situaciju u zemlji. Da li je za to odgovorna isključivo veća cena sirovina na svetskom tržištu je manje bitno, ono što je važno je da je Rusija sada u boljem stanju nego što je bila kada je Putin došao na vlast. Ekonomski liberali često pominju priču o ekonomskim i političkim slobodama, odnosno kako ekonomske slobode vode političkim. Jedna od mojih omiljenih anegdota je da je ruska tranzicija neuspešna upravo zbog toga što je bilo više glasnosti od perestrojke. Odnosno, odmah su date velike političke slobode koje se pomalo i krive za ekonomske neuspehe tranzicije u Rusiji. Pravi recept je navodno prvo uvesti ekonomske slobode pa zatim lagano davati građanima i one politčke. Često su nam puna usta upseha Singapura, Hong Konga pa i Kine koje slede ovaj recept.

Meni se čini da Putin možda radi nešto slično. Guši političke slobode mnogo više nego što guši ekonosmke. Ne zaboravljam Hodrakovskog, ali generalno Putin ima mnogo veći negativan uticaj na politčare nego što ima na privrednike, sa izuzetkom par najbogatijih ljudi. Uveo je i neke dosta liberalne ekonomske mere kao što je flat tax na primer. Moja poenta je da Putin svakako zaslužuje kritiku ali u onoj meri u kojoj to zaslužuju i Singapur i Kina. Ja ne bih voleo da živim u zemlji u kojoj su ekonomske slobode pretpostavljene političkim. Sloboda da uvozim žvake mi nije važnija od slobode govora.

Putin je negativna ličnost godine. Mada, ako pogledate da su trci bili i Al Gore i Hu Đintao shvatićete da je moglo da bude i gore. Krivo mi je što tu nagradu ove godine nisu dobili monasi iz Burme koji su takođe bili u trci.

Time se još osvrće na činjenicu da Putinu nije dosta vlasti i nudi još jedan vic: Putin i Medvedev idu na ručak i Putin naručuje stejk. Kelner kaže "Odlično, a šta ćemo sa povrćem?" Putin odgovara "I povrće će stejk."

Orijentalista

Ovo je moj izbor za knjigu godine, ustvari moja omiljena knjiga godine, jer je objavljena 2005.

Nacionalni roman Azerbejdžana je Ali i Nino, Kurbana Saida. Jedini problem je bio što niko nije sa sigurnošću znao ko je Kurban Said - pseudonim koji stoji iza ukupno dve objavljene knjige. Azerbejdžanci misle da je to jedan domaći pisac, a u nacističkim arhivima (jer je knjiga prvo objavljena u Nemačkoj) piše da je to jedna nemačka baronesa.

Pisac Orijentalista Tom Reiss posle 70 godina razotkriva ovu misteriju. Neočekivano, Kurban Said je neko ko je u Evropi bio poznat kao Esad Bej, a rođen je u Azerbejdžanu kao Lev Nusimbaum.

Da stvar bude zanimljivija, Esad Bej je tokom 1930-ih bio poznati pisac političko-istorijskih knjiga na nemačkom. Objavljivao je istorije i biografije kao Esad Bej, i što sada saznajemo, dva romana kao Kurban Said. Onda je nekako pao u zaborav, ali Tom Reiss ga ponovo otkriva i pronalazi na naslovnim stranicama američkih i evropskih novina iz tog vremena.

Najvažnije, sama biografija je neverovatna. Rođen u porodici naftnih magnata, Lev je kao dečak morao da pobegne iz Bakua po dolasku Oktobarske revolucije. Posle neverovtanog putešestvija po bliskom istoku o kojem morate sami da čitete, dolazi u Evropu i nekako završava u Nemačkoj. Tamo prihvatanjem islama i uzimanjem imena Esad Bej, uspeva da kao Jevrejin za vreme nacista bude deo establišmenta u Berlinu! Nekako mu se dešavalo da bude deo najvećih istorijskih događaja: kao dečak je poznavao Staljina (dok je Staljin živeo u Bakuu, jer je Levova majka bila revolucionar), a kasnije kad je već bio literarna zvezda i Musolinija. Reiss nalazi i pismo u kojem Lav Trocki pita "Ko je taj Esad Bej?"

Što ga približava nama, mrzeo je i komuniste i naciste, a na jednom mestu Reiss kaže da je u današnjoj terminologiji, verovatno bio libertarijanac. Ovde je sajt knjige. Video sam izdanje na srpskom u Platou. Čitao sam je u februaru ili martu, tako da ovo nije trenutna impresija nego definitivan izbor za ovu godinu.

Božićna magija

Tibor Jona je napisao jako lep tekst o Božiću. Preporučujem. Ovo nema veze sa liberalizmom, mada je Tibor naš prijatelj liberal.

Neke očigledne posledice

Ovaj sajt nabraja (i linkuje) za šta su sve razni stručnjaci okrivili globalno zagrevanje: između ostalog rat, terorizam, alkoholizam kod mladih i inflaciju u Kini.
Ukupno 600 različitih stvari za sada.

Manje kontejnera?

Posle dvadedesetak meseci sam došao u Beograd i Miss me je zamolila da primetim šta se promenilo u Beogradu. Da joj ispunim želju, najviše mi upada u oči činjenica da na Starom Gradu ima manje kontejnera. Prijatelji mi kažu da haluciniram ali ja sam gotovo siguran da je tako. Ne mislim da je u pitanju neka zavera gradske čistoće. Mislim da ulice izgledaju lepše sa manje kontejnera ali mi smetaju šetnje sa kesom za đubre.

Fiskalne kase

Moj prijatelj je ovih dana otvorio jednu radnjicu tipa sve za 99 dinara. Za otvaranje radnje mu je potrebno oko 2,000 evra. Pored iznajmljivanja prostora i inventara najveći trošak mu predstavlja nabavka fiskalne kase. Skoro četvrtinu ulaganja, 450 evra, je potrošio na kasu koja je putem GPRSa povezana sa poreskom uprvom. To je za njega priličan iznos. Kaže da bi možda otvorio dve radnjice za 3,000 evra da nema tog troška.

Kada su uvođene fiskalne kase nekoliko meseci su privrednici mogli da odbiju trošak uvođenja kasa od PDV-a, međutim to više nije slučaj. Takođe, i tada je ova "subvencija" bila ograničena samo na jednu kasu, tako da to ne bi bilo od pomoći ovom mom prijatelju.

Meni se lično sviđa što naša poreska uprava ima ovako savremen sistem kontrole prihoda ali tek sada razumem koji je trošak u pitanju. U ovom konkretnom slučaju u pitanju je bar jedno radno mesto. Valjda će tehnologija uskoro pojeftiniti, pa ovaj trošak više neće biti problem.

Sram ih bilo, ove naše preduzetnike

Blic piše:
Jučerašnja javna rasprava o nacrtu strategije konkurentnosti i inovativnosti malih i srednjih preduzeća nije bila vredna truda i vremena domaćih preduzetnika, bar ako je suditi po broju prisutnih. Velika sala PKS bila je dvotrećinski prazna i vro tiha.

A i oni koji su došli su tu očigledno bili samo greškom:

Primedbe onih koji jesu bili tu uglavnom su se odnosile na poreski sistem, mada su se mogle čuti i procene da monopolske pozicije u svim privrednim oblastima koče razvoj MSP. Odgovor predstavnika Ministarstva sveo se na činjenicu da oni, iako su svesni tog problema, jednostavno nemaju ingerencije u toj oblasti, i da strategija ne treba time da se bavi.

Reakcija preduzetnika je ukratko bila "Ostavite nas na miru". Ne treba nam strategija. Smanjite poreze i pustite nas da radimo. Možda bi država bolje razumela da su im to rekli na francuskom: laissez faire.

To se dešava kada državni činovncici pokušavaju preduzetnicima da objasne šta da rade. Umislili su da oni imaju nešto smisleno o tome da im kažu i očekivali su da preduzetnicima bude interesantno da raspravljaju o nekakvoj opštoj strategiji. Preduzetnicima koji detaljno poznaju svoje oblasti, koji se svakodnevno bore da isplivaju na tržištu i koji sami snose rizik za to.

Ali da li je država nešto naučila iz ovoga? Ne, njihova reakcija je "Sram ih bilo, ovi su nezainteresovani i ne shvataju ništa. Trebaju nam bolji preduzetnici!":

Da smo u Irskoj ili Nemačkoj, na ovakvom sastanku bi se pojavilo bar 400 preduzetnika ili njihovih predstavnika, spremnih i rešenih da zastupaju svoje interese. Narednog dana bi mnogi napravili kancelariju 10 metara odavde da bi učestvovali u stvaranju strategije sve do njenog usvajanja, a ministar i ja bismo se tresli kad nas pozovu. Nadam se da taj dan nije daleko, ali za takav nivo saradnje neophodno je da ljudi shvate da želimo njihovo učešće, i da zaista mogu da utiču da stvaranje ovog plana, samo ako se malo potrude i organizuju - rekao je Brkanović, vidno razočaran malim odzivom preduzetnika.

E, to je nepravda

Novi Zakon o besplatnoj podeli akcija predviđa da će pravo na akcije javnih preduzeća imati svi oni građani Srbije koji nisu ostvarili pravo na akcije po drugim osnovama.

To praktično znači da svako ko je radio u nekoj društvenoj firmi koja je privatizovana, neće imati pravo na akcije javnih preduzeća. Šta je tu nepravedno? Pa, nepravedno je to što je bilo dosta ljudi koji su u privatizovanim firmama radili veoma kratko i, shodno Zakonu o privatizaciji, dobili veoma malo akcija. Ja poznajem nekoliko ljudi koji su dobili po dve akcije svoje firme, a čija je vrednost na berzi trenutno ispod 1000 dinara, ali, sve jedno, oni neće imati pravo na najavljene akcije javnih preduzeća.

Otvaranje dosijea

Nisam pratio skupštinsku raspravu na temu usvajanja Zakona o osnovama službi bezbednosti, pa mi je tekst Dejana Anastasijevića u Vremenu bio veoma koristan. Jedna zanimljiva stvar:

"Jedan od odbijenih amandmana odnosi se na obavezu, koja je trebalo da bude ugrađena u zakon, da se u roku od godinu dana donese nov zakon o otvaranju dosijea koje su službe vodile o građanima iz političkih razloga. Paradoksalno, na usvajanju ovog amandmana najviše je insistirao socijalista Ivica Dačić, predsednik Odbora za bezbednost, dok su stranke iz tzv. demokratskog bloka (izuzev Nove Srbije) listom bile protiv. "Nastavićemo da tražimo da se dosijei otvore, pa makar to otkrilo i neke zloupotrebe iz vremena naše vlasti", kaže Dačić za "Vreme". "Osim toga, otkriće se i ko je iz sadašnje vlasti bio saradnik službi."

Što me navodi da postavim sledeće pitanje. Zamislite ovakvu situaciju. Vaš poznanik iz srednje škole radi u BIA. Pozove vas na piće i kaže kako bi bilo lepo da vi budete saradnik Službe. Vi to odbijete. On, međutim, ode kod svog šefa i kaže: "Pristao je, ali traži 500 evra mesečno." Vas ubace u spisak špijuna, a vaš poznanik iz srednje škole uzima svakog meseca petsto evra koje stavlja u džep i piše neke izmišljene izveštaje. Objave se dosijei i vi ispadnete saradnik Službe. Da li je moguće da se to desi?

Karl Marks Amadeus

Već nekoliko Rambovih kolumni u Politici sam preskočio da komentarišem iz poštovanja prema velikom muzičaru. Međutim, količina neznanja koju demonstrira iz nedelje u nedelju me je primorala da nešto napišem. Naime, u novoj kolumni daje svoj pogled na kapitalizam u Srbiji. Taj pogled vam je možda poznat pod imenom Marksizam.

Njegov argument ide ovako nekako. Prva premisa:"Ствар је једноставна. Ако је најскромнија потрошачка корпа за просјечну четворочлану породицу око 600 евра , не рачунајући кирију за стан, онда је заправо свака плата мања од тога знак да послодавац узима разлику." Druga premisa "Кажи ми колико твоје предузеће има радника, ја ћу ти рећи колико пара негдје остаје." Zaključak: "На пример, ако има десет запослених, а плата им је по 300 евра, то значи да је закинуто сваком по 300 евра и да је са стране склоњено 3.000."

Teško je nabrojati sve greške koje je izneo u samo nekoliko rečenica, ali ću probati. Prvo, svako ko pokuša da objasni ceo ekonomski sistem počinjući sa "Stvar je jednostavna", verovatno ne kapira šta je sve implicitno pretpostavio. Drugo, Rambo je pretpostavio da svi žive od plate, a niko ne živi od penzije, socijalne pomoći, ili je prosto izdržavano lice. Treće, pojam "najskromnija potrošaka korpa" ne postoji. Ljudi imaju različite ukuse i potrebe. A, ako "najskromniju potrošačku korpu" definišemo kao "skup dobara neophodnih da se preživi", onda ona košta daleko (daleko!) manje od 600 evra. Četvrto, pretpostavlja da samo jedna osoba u porodici radi. Peto i ključno, potpuno izmišlja vezu da "najskromnija potrošačka korpa" treba da bude jednaka plati i da je sva razlika krađa. Šesto, trebalo bi da razume da postoji gomila stvari koja nije uopšte uključena u korpu - njegovi CD-ovi, na primer, ili poseta njegovim koncertima. Kakve tačno veze ima honorar koji plaća onome što cepa karte na njegovom koncertu sa potrošačkom korpom? Sedmo, ako krađe ima, onda razliku ne uzima poslodavac, nego država, putem poreza. Veliki deo potrošačke korpe uzima država kroz PDV i akcize, a to nema nikakve veze sa poslodavcem. Plate koje zaposleni primaju su umanjene za 40% zbog poreza i doprinosa, sa kojima poslodavac takođe nema veze. Sedmo, da li to što on tvrdi znači da ako 10 zaposlenih u nekoj firmi ima prosečnu platu VIŠU od 600 evra (recimo 700), da poslodavac gubi 1.000 evra svakog meseca? Osmo, Rambo pretpostavlja da kapitalista ne treba ništa da zaradi na osnovu onoga što je uložio - treba sve da podeli radnicima. Deveto i veoma bitno, Rambo pretpostavlja da nema razlike između radnika - svi su u stanju da zarade 600 evra, niko manje i niko više. Svi su podjednako vredni, pametni i sposobni.

Na kraju zaključuje: "Па онда не треба се чудити како се на Балкану лако постаје милијардер. Треба само да се трудиш да што више вриједних и наивних људи ради за тебе. Радничка свијест је далеко од озбиљног самоорганизовања. Добро дошли у капитализам. Феудализам маскиран модерном технологијом."

Veliki zaključak na osnovu potpuno pogrešne analize. Samo još da skrenem pažnju da se slažem sa drugom rečenicom u zaključku. Još samo ako bi frazu "samo da se trudiš" zamenio u "samo dobro da platiš", onda bi se potpuno slagali, ali bi onda ceo njegov tekst pao u vodu.

Poreske vesti

1) Švajcarski kanton Obwalden je na referendumu sa 90% izglasao ravnu stopu poreza na dohodak od 1.8%. To nije sve što se plaća jer poreza ima i na federalnom nivou, ali bitno je da kantoni i dalje ignorišu EU i nastavljaju međusobno takmičenje u snižavanju stopa.

2) Najniži porez na dohodak u Evropi od sada će imati Bugarska, čiji je parlament upravo odobrio jednokratnu stopu od 10%.

Srbija i EU

U sinoćnjem Utisku nedelje smo mogli da čujemo od Slobodana Antonića, između ostalog i sledeće zapažanje u pogledu odnosa Srbije i EU u nadolazećem vremenu: "Ja pretpostavljam da nama sledi jedan period gde će se ozbiljno, prvi put, razgovarati o ulasku u EU. Šta je to što ona od nas zahteva, šta mi moramo da ispunimo i koliko imamo koristi, a koliko štete od toga", kaže Antonić.

"Nezgodno je što će to biti rađeno baš u senci Kosova i senci predsedničkih izbora, ali u tom smislu, po mom mišljenju, takva vrsta diskusije je neophodna", rekao je Antonić.

U proteklih 6-7 godina samo retki liberalni ekonomisti-zakerala su davali ozbiljne argumente ove vrste, tipa da li su ekonomske koristi veće od troškova prilikom ulaska Srbije u EU. Koliko ja znam, jedini su se takvom analizom do sada javno bavili Miroslav Prokopijević i Boško Mijatović. Niko drugi od njihovih kolega se, bar koliko je meni poznato, nije ni usudio da dovede u pitanje Veliku Dogmu o "evropskim integracijama". Doduše, pre oko 6 meseci pojavio se Branko Milanović sa nekom teorijom sličnog tipa, ali to je već bilo garnirano diskretnom geopolitičkom mrzovoljom protiv Zapada, okretanjem Rusiji, Kini, Indiji i tako dalje.

Koliko je evro-idolatrija duboka imao sam prilike da se uverim lično, još pre 3-4 godine kad sam držao nekakvo predavanje o liberalizmu i EU omladini Građanskog Saveza. Ja sam tada imao mnogo tvrđi stav protiv ulaska u EU nego sada, i tvrdio sam da ni jedan valjan ekonomski razlog za taj ulazak ne postoji: subvencije i strukturni zajmovi iz evropskog budžeta iskrivljuju strukturu podsticaja za poslovanje i slabe konkurenciju, a harmonizacija ruši komparativne prednosti privrede u ekološkoj, socijalnoj ili poreskoj sferi. Kad mi je jedan od slušalaca rekao da nema ništa loše u harmonizaciji sa standardima EU jer je to jedan od najrazvijenijih delova sveta, ja sam replicirao da je loše to što ta harmonizacija vodi u stagnaciju, kao što se vidi iz primera Nemačke koja je do kraja 1960-ih bila jedna od ekonomski najliberalnijih zemalja na svetu, sa vrtoglavim privrednim rastom, a onda je došao Vili Brant i država blagostanja, dizanje poreza, regulacija, sindikati, samoupravljanje i u poslednjih 20-25 godina oni samo stagniraju. Rečeno mi je da bi bilo dobro da Srbija stagnira tako kao Nemačka. Ja sam rekao da će Srbija stagnirati ako se harmonizuje sa tim modelom, ali ne na nivou Adenauerove Nemačke iz poznih 60-ih, već na nivou Miloševićeve Srbije iz poznih 90-ih, što bi moglo predstavljati problem. Na kraju su mi omladinci rekli da sam ja ekstremista, i da moje teze idu na ruku nacionalistima koji su isto protiv Evrope.

Ovo sam ispričao, jer mi se čini da ni danas nije ništa bolja situacija u pogledu stvarne debate o racionalnosti ulaska u EU. Pro-evropsko krilo nema u osnovi da kaže ništa mimo politički korektne "propagande sreće", milijardi dolara koje će "Evropa dati Srbiji" i argumenta "kud svi Turci...", tj "pogledajmo oko sebe". Sam ja sam evoluirao u smislu da sada stavljam veću težinu na pro-kompetititivne efekte ulaska u EU, poput pristupa većem tržištu, snažnije konkurencije, stabilnije valute, manjih trgovinskih barijera itd. Nivo državne potrošnje i regulacije u Srbiji danas je ionako još veći nego u EU, a nema mnogo izgleda da će doći garnitura koja bi inokosno učinila stvar boljom nego u prosečnoj EU zemlji. No, evro-entuzijasti ne dozvoljavaju cost-benefit raspravu - ulazak u EU je za njih religijsko verovanje.

Još je beznadnija i iracionalnija stvar na drugom krilu: kolko god se Antonić usrdno nadao da će prestojeća gužva oko Kosova nešto produktivno doneti u suočavanju sa realnim troškovima i koristima EU integtracija ja mislim da na "desnom" krilu zapravo besne samo zato što zlikovci oće da nam otmu 15 posto duše. Koštunica i ljudi oko njega nisu imali nikakvu primedbu na EU pre početka kosovskih pregovora. Njihovo dodvoravanje Solani, Renu i ostalima je bilo više nego degutantno u vreme kad im se činilo da će ih ovi neograničeno podržavati protiv Đukanovića. Počeli su da se nešto pišmane oko evropskih integracija i otkrivaju Rusiju tek u poslednjih nekoliko meseci (sve je počelo pripremnom anatemom na NATO, a sad koliko vidimo pripremaju i rezoluciju protiv ulaska u EU u Skupštini uskoro). Dakle, potpuno neozbiljno i iracionalno.

Moja prognoza, za razliku od Antonićeve, nije da će biti bilo kakve stvarne i produktivne debate, već da će Srbija ili ući ili neće ući u EU, oba puta iz pogrešnih razloga. Naime i za ulazak i za ne-ulazak postoje validni argumenti, ali mi do sada nismo čuli ni jedne ni druge, a kako stvar stoji nećemo ih ni čuti.

U pripremi...

Da li vam je ovo smešno? A ovo?

Drugi krug

Do sada je za nagradu Tržišnog rešenja glasalo oko 60 ljudi. Konkurencija za nagradu Tržišno rešenje godine je prilično velika, dok Netržišno rešenje godine ne spada u kategoriju trka koje se odlučuju foto finišom.

Odlučili smo da organizujemo i drugi krug ukoliko nijedan kandidat nema više od 50 procenata glasova. Glasanje za prvi krug se zatvara u četvrtak 20. decembra u 12:00. Ukoliko bude bilo neophodno, glasanje za drugi krug će biti organizovano od 20. do 28. decembra.

Ko do sada nije iskoristio priliku da glasa, molimo vas da to učinite sada. Link za glasanje možete da nađete među ostalim linkovima za nagradu Tržišno rešenje koji su izdvojeni na desnoj strani bloga.

PS.
Rezultate prvog kruga ćemo objaviti posle sednice Saveta bezbednosti.

Odlična metafora

Znamo svi za priču o žabi koja iskače iz vrelog lonca, ali, ako je stavite u hladnu vodu koju polako grejete, onda će ostati i skuvati se. Metaforu (po ko zna koji put) da opiše stanje u Srbiji koristi Nebojša Krstić u komentaru za Politiku. Nisam pročitao njegov tekst, ali suština ovog posta i nije njegov tekst .

Suština je u tome da ukažem da priča o žabi i vrelom loncu nije istinita, već je urbana legenda, što potvrđuje izjava profesora Hutchisona sa Univerziteta Oklahome: "The legend is entirely incorrect! The 'critical thermal maxima' of many species of frogs have been determined by several investigators. In this procedure, the water in which a frog is submerged is heated gradually at about 2 degrees Fahrenheit per minute. As the temperature of the water is gradually increased, the frog will eventually become more and more active in attempts to escape the heated water. If the container size and opening allow the frog to jump out, it will do so."

Još je zanimljivija ova izjava profesora Meltona sa Harvarda: "If you put a frog in boiling water, it won't jump out. It will die. If you put it in cold water, it will jump before it gets hot -- they don't sit still for you."

Neželjene posledice

Pretpostavimo da Vlada u tamo nekoj zemlji želi da pomogne stočarima. Kako to da uradi? Pa, kaže neko u Ministarstvu poljoprivrede, najbolje tako što ćemo svakome ko ima tele da uplatimo pare, recimo 7.000 dinara po teletu, a onda ćemo još i da mu doplatimo od 30% do 80% vrednosti prodatog teleta, u zavisnosti od područja na kojem je tele uzgajano (što siromašnije područje, veća subvencija), kako bi posebno pomogli ljudima u posebno siromašnim krajevima. Kao bonus, uvešćemo i zabranu izvoza žita i kukuruza, kako bi stočna hrana bila jeftina. Jeste, to će mnogo da košta, ali smo pričali o tome sa Ministarstvom finansija i oni nisu imali nikakve primedbe. Ministar finansija je rekao - to je politička stvar, ja u to neću da se mešam.

Projekat je sa uspehom lansiran, ali stočari opet nisu zadovoljni. Ministar je u velikom problemu - dajemo im tolike pare, a oni nezadovoljni. Šta se desilo?

Pa, desilo se nekoliko stvari. Prvo i osnovno, ministar nije shvatio da je jako teško ljudima dati pare. Ako subvencionišeš proizvodnju stoke, dobar deo te subvencije će "otići" otkupljivačima i potrošačima, odnosno pašće tržišna cena stoke, tako da će neto efekat na grupu kojoj želiš da pomogneš biti mali. Drugi problem je što su iznosi subvencija po regionima (od 30 do 80%) potpuno proizvoljno i veštački utvrđeni. Ako je cena proizvodnje na Pešteru samo 20% viša nego u Vojvodini, a daješ im 50% veću subvenciju, onda će se stočari iz Vojvodine sasvim opravdano buniti.

Dublja lekcija za političare je sledeća - kad god dajete pare nekome, neko drugi će da vas mrzi. Neto efekat na glasače može vrlo lako da bude negativan. Direktna (keš) kupovina glasova je na dugi rok politički loša. Politički bolja kupovina glasova je putem izgradnje puteva, bolnica i škola, jer tada renta ostaje onima kojima je i namenjena. Izgleda da je jedino Velja naučio tu lekciju.

Za pošteniju istoriju

Beleška sa jedne posete direktoru srpske crkvene škole u Prizrenu:

I accepted his hospitality unhappily, for I felt that, so far as Prizren and its neighbourhood were concerned, the cause was lost, dead and gone — as lost as is Calais to England, and the English claim to Normandy. And the mere terror of his wife showed how completely she felt herself a stranger in an unknown land. Yet I could not but admire the imaginative nature of the Serb, who will lead a forlorn hope and face death for an idea.

Posetilac je Edith Durham, a godina je 1908.

Mnogo je priče o suočavanju sa zločinima, ali malo o suočavanju sa istorijom. Lepo je što deca u školama uče o Kosovskom boju, ali možda im treba reći i da postoji poznati putopis jedne strankinje kojoj ni 1908. godine nije bilo jasno šta Srbija traži na Kosovu.

Firme opet socijalne ustanove

G17 je smislio genijalnu stvar - da svaka firma mora da zapošljava osobe sa invaliditetom ili da državi plaća penale. Ja sam mislio da su osobe sa invaliditetom one osobe koje ne mogu da rade. Ako mogu da rade, onda valjda nisu "osobe sa invaliditetom"?

Predlažem da se ovaj program proširi. Treba svakoj firmi nametnuti obavezu i da plaća školovanje troje dece na svakih petoro zaposlenih, da plaća lečenje najmanje dcadeset osoba godišnje, da u njoj može svako da pojede koliko hoće, da firma mora da obezbedi prenoćište svakome ko to želi, kao i da gazda firme mora da opere noge putnicima namernicima. Ne bi bilo loše da se firme obavežu da će svakom zaposlenom plaćati najmanje dve hiljade evra platu, da svi zaposleni imaju najmanje 3 meseca godišnjeg odmora, a da sami mogu sebi da odrede koliko će dnevno raditi, ali nikako više od 4 sata. I naravno, moraju se kontrolisati cene proizvoda koje firma proizvodi, kako ne bi ostvarivali ekstra profit na teret kupaca. I što je najbolje, sve to ništa ne bi koštalo budžet i ne bi ugrožavalo makroekonomsku stabilnost.

I posle najavljuju "giljotinu propisa"!

Štek za krštenice

U domaćinskom stilu Voja Brajović je odlučio da poreski obveznici treba da plaćaju čuvanje arhiva Srpske pravoslavne crkve. Ali ni poreski obveznici neće ostati kratkih rukava: Crkva će, svojim autoritetom i uticajem, pomoći Arhivu Srbije u prikupljanju vredne građe iz celog sveta.

U ovom slučaju novac građana se troši na čuvanje privatnog arhiva što je prilično skandalozno, jer ovi materijali ostaju u vlasništvu SPC. Ovo je isto kao kada bi meni država platila krečenje stana ili popravku automobila.

Sa druge strane ja ne mislim ni da je državni arhiv potreban. Da države ne čuvaju dokumenta čuvali bi ih kolekcionari i istoričari. Mogu da razumem da se ulagao veliki novac u čuvanje originalnih dokumenata dok su bili u formi papirusa kao u aleksandrijskoj biblioteci i kada su originalni dokumenti predstavljali izvor znanja. Danas originalni dokumenti imaju samo kolekcionarsku vrednost. Zar ne bi bilo dovoljno da se svi ti bitni dokumentu čuvaju samo u digitalnom obliku umesto da se troši novac na čuvanje papira. I naravno ne mislim da država treba da plati digitalizaciju, naprotiv, mislim da bi bilo bolje da se arhiv proda. A da se novac zatim pametno investira kroz NIP za izgradnju hrama sv. Save :)

Uloga političara 2

Evo, uključujem se i ja u onu diskusiju o odnosu političara i birača. Slažem se da je Caplanova analiza odlična kritika, ili bar značajna redefinicija, konvencionalne public choice analize. Da ne postoji "politička paralela nevidljivoj ruci" znamo još iz rane teorije Buchanana i Tullocka. Ali, problem je što odsustvo "optimalnog ishoda" nije proizvod delovanja interesnih grupa već samih birača. Srednji birač, a ne neki lobi, hoće ekonomski štetne politike. Srednji birač ima ono što Caplan zove "anti-market bias".

Ali, to je tek početak problema, gde Caplan čini mi se staje. On postupa slično Marksu. Iz Marksove sopstvene teorije sledi da postoji određena dijalektika između evolucije proizvodnih snaga i revolucionarne aktivnosti avangarde, pri čemu ostaje nejasno šta je starije. Tako ni kod Caplana nije jasno da li je starija preferencija birača ili preferencija političara, i šta šta detemriniše, i na koji način. Marks rešava svoju inkonzistenciju solomonski: "u krajnjoj instanci" proizvodne snage odlučuju, dakle objektivni faktor. (Zbog toga je i sama ideja da se komunizam uvede u zemlju poput Rusije mislim s pravom kritikovana kao ne-marksistička, barem u ovom smislu). Isto po meni radi i Caplan. On kaže da u "krajnjoj instanci" birači imaju takve i takve preferencije, a političari im se prilagođavaju. U tom smislu, njegova redefinicija klasične teorije je dosta ograničena. No, kakva je evidencija za takvo gledište? Zašto bi birači u demokratiji imali anti-market bias?

Kod ovih pitanja ja se vraćam staroj, konvencionalnoj teoriji. Ne, birači nemaju antimarket bias, kao što nemaju ni pro-market bias. Mediji, intelektualci i političari imaju "biase" i oni oblikuju birače. Birači u XIX veku nisu imali anti-market bias. Kada smo došli dotle da je istaknuti poslanik Konzervativne stranke u Britaniji početkom XX veka rekao da smo "svi mi pomalo socijalisti" anti-market bias kod birača je već bio očigledan. Ali, on nije samonikla biljka nego proizvod ideja koje su filozofi i novinari zastupali jednu ili dve generacije ranije.

U tom smislu meni Hajekova teorija, s kojom se slaže i Kejnz, zvuči najrazumnije kao objašnjenje, i ona je bliža onome što je Marko označio kao moje gledište, nasuprot ostaloj trojici na Tržišnom Rešenju. Samo što Hajek ne misli da političari bukvalno ispiraju mozak biračima. Mehanizam je nešto složeniji: filozofi formulišu apstrakne ideje, a intelektualci i novinari kao "preprodavci ideja iz druge ruke" dugotrajno indoktriniraju javnost dok ova pojmove, kategorije i vrednosti njihove filozofije ne usvoji. Intelektualci, a donekle i političari deluju kao neka nevidljiva ruka koja ukuse birača prilagođava doktrini u koju oni veruju, ili koju su nasledili, a da toga i ne moraju da budu potpuno svesni. Kad postavke neke doktrine postanu opšta predrasuda koja se neupitno prihvata, proces je završen. Na to misli Kejnz kad o političarima govori kao o bukačima koji samo ponavljaju predrasude nekog "pokojnog profesora".

Prevedno na naš slučaj, ja ne mislim da srpski birač ima bilo kakvu "endogenu" antizapadnjačku predrasudu. Tu predrasudu su stvorili ili barem dramatično pojačali i etablirali intelektualci i novinari koji su u nju verovali iz "idealističkih", ideoloških razloga. Akademici mrze Zapad i Ameriku, ne srpski birač. Političari koji su pod velikim uticajem antizapadnjačkih intelektualaca koji dominiraju u Srbiji su preuzeli njihovu priču i njome zasipaju birača. U Srbiji, svi smo mi pomalo...akademici SANU...

Redistribucija

Jedan od boljih argumenta protiv redistribucije dohotka sam našao u knjizi Fair Play, Stevena Landsburga (jedno od boljih poglavlja knjige se može naći ovde). Kaže Steven:

"Činjenica je da niko zaista ne veruje u retoriku vezanu za redistribuciju. Možete tom retorikom varati ljude neko vreme, a njima se čak ta retorika može i svideti. Ali niko u to ne veruje sve vreme, a u duši niko u to nikada ne veruje.

Kako ja to znam? Pa znam zato što imam ćerku koju često vodim u park da se igra i slušam šta drugi roditelji govore svojoj deci. Nisam nikada čuo da neki roditelj kaže svom detetu da je opravdano silom oduzeti igračku drugom detetu samo zato što ima više igračaka. Nisam nikada čuo da roditelj kaže svom detetu da ako jedno dete ima više igračaka od ostale dece, da je onda u redu da ostala deca formiraju vladu i da onda izglasaju otimanje igračaka.

Mi, naravno, podstičemo našu decu da dele svoje igračke. Ali, isto tako im kažemo da ako je neko drugo dete sebično, ne možeš mu prosto oteti igračke. Možeš da se ljutiš, možeš da se sa njim cenkaš, možeš čak i da prestaneš da se družiš, ali ne možeš da otimaš."

Uloga političara

Velika sramota za društvene nauke je činjenica da mi i dalje ne znamo tačno kakva je uopšte uloga političara - da li oni kreiraju javno mnjenje (i imaju ulogu lidera) ili samo sprovode ono što narod želi u uslovima koji se egzogeno menjaju.

Ako ja dobro tumačim neke ranije postove blogera ovde, čini mi se da smo Slaviša, Lazar i ja nešto bliži stavu da političari pretežno rade ono što misle da birači žele, a Ivan je nešto bliži stavu da političari igraju bitnu ulogu u formiranju javnog mnjenja, odnosno, da banalizujem, da birači žele ono što im političari kažu.

Odgovor na ovo pitanje je prosto ključan za odgovore na mnoga konkretna pitanja. Na primer, zašto Tadić i Koštunica vode ovakvu politiku prema Kosovu? Da li zato što misle da narod to želi, ili narod to želi zato što su mu političari isprali mozak? Takođe, da li je Milošević kriv što je "zaludeo narod", ili je kriv narod što mu je nekoliko puta dao podršku na izborima? Da li je ludilo na Balkanu 90-ih proizvod političara ili su političari samo rezultat ludila koje je nekako egzogeno došlo (pad berlinskog zida, ekonomska stagnacija, izbori, uticaj novinara i "inteligencije")?

Problem je u tome što se meni lako može prigovoriti da moj stav nekako "vuče" na kolektivnu odgovornost i da u suštini abolira političare. Moj prigovor drugoj strani je da, svaljujući svu odgovornost na političare, abolira sve ostale, uključujući i birače.

Istina je verovatno negde na sredini. Političari se ponašaju uglavnom u skladu sa onim što birači žele, ali imaju određenog uticaja i na formiranje stavova birača. Pitanje onda glasi - a koliki je tačno taj uticaj?

Nobelovac

Brayan Caplan u svojoj knjizi The Myth of the Rational Voter na vrlo uprošćen način objašnjava različite pristupe u tumačenju problema demokratskih sistema.

Oni koji misle da je demokratija savršena smatraju da:
Demokratija funkcioniše jer vlada radi ono što ljudi žele

Skeptici ili oni koji se slažu sa teorijom javnog izbora smatraju da:
Demokratija ne funkcioniše jer vlada ne radi ono što ljudi žele

Brayan Caplan smatra da:
Demokratija ne funkcioniše jer vlada radi ono što ljudi žele

Ja sam najskloniji Caplanovom objašnjenju. Glasači rade na svoju štetu. Oni traže od vlade da sprovodi programe koji ih čine siromašnijim. Ipak ne mislim da je teorija javnog izbora izgubila smisao. Posebne interesne grupe sigurno lobiranjem utiču na donošenje određenih zakona od kojih će najveće ili jedine koristi imati samo oni koji lobiraju (pork barrel potrošnja). Ipak, kada se radi o najvećim programima kao što su zdravstveno osiguranje, obrazovanje, penzije, protekcionizam, verujem da su glasači najodgovorniji što političari implementiraju loša rešenja. Oni to rade jer glasači to od njih i očekuju. Nije nemoguće da Bryan Caplan dobije Nobelovu nagradu za ovu teoriju za nekih 20-ak godina.

Znači nisu samo korumpirane vlade problem već i glasači koji zahtevaju veću ulogu države. Menjati korumpirane vlade je teško, obrazovanje glasača je još teže. Generalno loša vest za liberalizam. Jedino dugoročno rešenje ovog problema je ustavno ograničavanje ovlašćenja države.

Kod Agostina Neta

Skoro sam bio u Angoli. Ova država ima dosta nafte i slične probleme koje imaju i ostale nerazvijene zemlje bogate prirodnim resursima. Primera radi Angola je na dnu liste političkih sloboda (not free), demokratije (151/167) ekonomskih sloboda (139/157) a i pri dnu doing business liste (167/178). Ne mogu da nađem precizne podatke o BDP-u ali izgleda da zbog nafte beleže najveći ekonomski rast u Africi (26% u 2006.) Ipak velika većina stanovništva je i dalje jako siromašna.

Luanda, glavni grad, je jako skup. Ručak bez alkohola za dve osobe košta oko 90 dolara u restoranu koji podseća na pekaru u Beogradu. Najjeftinije pivo u kafani košta oko 6 dolara. Restorani imaju preko deset dokumenata (raznih potvrda) zalepljenih na zidu iznad kase kao dokaz male regulacije. Sve u svemu ekonomska situacija nije sjajna mada posle 25 godina građanskog rata stanje je mnogo bolje nego što je bilo. A i plaže su odlične.

Jednu stvar nikako ne razumem. Nije mi jasno zašto je zabranjeno iznositi lokalnu valutu (kwanza) van zemlje. Na aerodromu policija traži da predate sve što vam je ostalo po džepovima. Mislim da ova zabrana apsolutno nema nikakve ekonomske logike. Možda da bi sprečili falsifikovanje ili spekulacije, ali mi i to zvuči neubedljivo. Da li neko ima bolju ideju?

Relevantno tržište

Problem je što kreativnim definisanjem relevantnog tržišta možete kazniti koga hoćete. Kod Deltinih prodavnica Komisija je utvrdila da je relevantno tržište ustvari usluga koju možemo zvati "supermarketi u Beogradu". Po izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, Deltini objekti imaju oko 11% učešća u maloprodaji u Beogradu i oko 6% u Srbiji. Ali ako se računaju samo supermarketi, i to samo u Beogradu, dolazi se do cifre od 63% kojom operiše Komisija.

Šta je onda relevantno tržište: roba koja se kupuje ili usluga supermarketa na nekoj teritoriji? Pošto je Komisija definisala uslugu supermarketa kao tržište, to znači da se tumači da građani nekako imaju pravo da sve kupuju u jednom supermarketu. Ako kupuju hleb u pekari, meso u mesari, a ostatak u Maxiju, onda monopola nema. Ali ako odluče da sve kupe u Maxiju, onda monopola ima. Ja ne volim kada država kreira razna prava. Iz antimonopolskog zakona inače sledi da imamo pravo na robu po određenim cenama. Iz ove odluke posebno, izvedeno je da imamo pravo da sve kupujemo u jednom supermarketu.

Kome ova odluka ide na štetu ? Prvo pekarima, mesarima i ostalim specijalizovanim prodavnicama. A kao i svaka državna borba protiv monopola, nije sigurno ni da koristi građanima. Treba se zapitati zašto preduzeća uopšte idu na ukrupnjavanje. Da bi konačno ostvarile monopol? Ne, nego da bi smanjila troškove po jedinici proizvoda, da bi ostvarila ekonomiju obima. Zato su veće prodavnice i lanci jeftinije od manjih individualnih radnji. Puka je pretpostavka Komisije da se posle nekog nivoa ukrupnjavanja, određen na 40% tržišta, taj trend izokreće i supermarketi odjednom počnu da podižu cene. Ako greše, onda sprečavanje spajanja C-marketa sa Maxijem može značiti i sprečavanje sniženja nekih cena.

Iskreno mrzim svoju zemlju jer ona iskreno mrzi mene

Dobio sam danas prosleđeni mail sa ovim naslovom od jednog druga. Mail je u dnu potpisan od strane čoveka koga ne poznajem, ali tu je ceo potpis, sve sa brojem telefona, email adresom i firmom u kojoj radi.

U tom mailu on opisuje svoje iskustvo sa srpskim zdravstvenom sistemom. Suština je u tome da su njegovo bolesno dete primili u bolnicu sa majkom koja nije imala krevet na kome da spava, da su detetu lekove dali tek posle četiri sata ležanja u bolnici, kao i da naravno u bolnici nema sapuna, toalet papira ili peškira. Takođe, navodi prilično potresnu priču o majci koja nema zdravstveno osiguranje, a došla je sa modrom osmomesečnom bebom koju su hteli da izbace iz bolnice, iako bebe u Srbiji imaju zdravstveno osiguranje po defaultu.

Čovek pri kraju maila postavlja pitanje - Zašto mi plaćamo državno socijalno osiguranje? Zašto uopšte plaćamo porez?

Na osnovu toga gde i šta ovaj čovek radi, mogu da pretpostavim da mesečno plaća više od sto evra za zdravstveno osiguranje. Ako mu je i supruga zaposlena i ako ima iole pristojnu platu, njih dvoje sigurno godišnje plaćaju oko 2000 evra za državno zdravstveno osiguranje. Šta dobijaju za uzvrat? A šta bi za 2000 evra godišnje dobili u privatnoj bolnici? Pa, ako ništa drugo, a ono makar krevet, sapun i toalet papir.

Šta je to razvojni budžet?

Ministar finansija kaže da predlog budžeta za 2008. predstavlja "izbalansirani odnos socijalne i razvojne funkcije države". Šta je tačno "razvojna funkcija države", nije objasnio. Ako je mislio na ovo, bolje neka budžet bude samo socijalni.

Zanimljivo mi je i to što je Cvetković rekao da je planirana stopa rasta društvenog proizvoda 6% što je među najvećim u Evropi. Od kakve je tačno relevantnosti to što je plan naše Vlade među najvećim u Evropi?

Bilogija i energetika

Blog Future Pundit prenosi vest da je firma LS9 na putu da genetski modifikuje mikrobe da razlaganjem celuloze stvaraju dizel. Naravno, još uvek su daleko od gotovog "proizvoda", ali mi ovakva istraživanja govore da nemamo zbog čega da se brinemo i da nam ne sledi budućnost poput one prikazane u "Pobesnelom Maksu".

Zamišljam svet za 100 godina i kako se deca smeju "zatucanim ljudima sa početka 21. veka koji su brinuli da li će biti nafte", kao što su nama sada smešni svi oni koji su krajem 19. veka tvrdili da će London uskoro biti prekriven konjskom balegom.

Srpski politički spektar

Dušan Pavlović je u svom jutrošnjem gostovanju u Kažiprstu B 92 primetio da je problem što će dvopartijski sistem koji se u Srbiji upravo formira, sa DS i SRS kao vodećim strankama biti u odnosu na standardne, konvencionalne dvopartijske sisteme, poput američkog, britanskog i u nešto manjoj meri nemačkog, previše polarizovan i ekstremizovan, za razliku od zrelih dvopartijskih sistema kod koga glavne stranke gravitiraju političkom centru.

No, da li je sasvim tako? Tačno je da po Hotelingovom principu, u klasičnim dvopartijskim sistemima, programi stranaka teže konvergenciji. Tačno je takođe da u okolnostima koje nailaze u Srbiji, verovantno ćemo imati dva bloka, sa SRS, SPS i DSS na "desnoj" i DS i LDP, uz možda manjine i G17, na "levoj strani", pri čemu će desni blok biti protiv NATO i EU, a za saradnju sa Rusijom, i zaoštravanje, a možda i prekid odnosa sa zemljama koje priznaju Kosovo (praktično svim zapadnim zemljama) a "levo krilo" za saradnju sa Zapadom. To zaista izgelda kao opovrgnuće Hotelingovog principa i tendencija dvopartijskog, ili barem "dvoblokovskog" sistema ka ekstremizaciji.

Ali, u osnovi nema velike zagonetke. Ta polarizacija i istovremena ekstremizacija političkog prostora je posledica nenormalne i ekstremne spoljašnje situacije, kao što je bila i pred izbore 2000-e godine, a ne endogene evolucije samo političkog sistema. Kao što sam ranije primećivao, u konvencionalnom smislu o kome Pavlović govori mi u Srbiji zapravo i nemamo desnicu. Programi i rezultati vladavine svih značajnijih stranaka u Srbiji su levičarski, etatistički i intervencionistički. Razlike između DS i DSS, radikala i G17, Velje i socijalista, su samo kvantitativne i stilske. Paradoksalno, jedina stranka koja bi uz dosta natezanja i dobre volje mogla smatrati "desničarskom" u zapadnom smislu reči je LDP sa svojim relativno liberalnim ekonomskim programom, koji je pisao Gliigorov. Dakle, upravo ona stranka koja se u pervertovanom političkom ključu u Srbiji vidi kao ekstremno leva.

Dakle, verujem da je besmisleno povlačiti bilo kakve analogije između evolucije političkih stranaka u Srbiji, i sistema koji vlada u normalnim demokratijama. Mi zapravo nemamo desnicu, a kao surogat za nju služi nam populistička, nacionalistička levica s parolama "hleba za dva dinara" i "Živeo Putin i svetska revolucija".

Da li će nastajuća koalicija ili blok "desnice" sa radikalima i DSS-om kao okosnicom, moći i hteti da se transformiše u pravu desnicu? To je ključno pitanje. Ako (a to se čini dosta verovatnim) i DSS potpuno pusti niz vodu ideju evro-integracija, onda bi se tu otvorila šansa za neku evoluciju koja bi konvergirala sa klasičnim libertarijanskim evroskepticizmom iz Britanije ili onim koji manifestuje češki predsednik Vaclav Klaus. Teorijski to je moguće, posebno kad uzmemo u obzir da su radikali u jednoj fazi s početka 90-ih već imali liberalni ekonomski program. Ja to priželjkujem.

No, moram priznati da sam duboko skeptičan u pogledu praktičnih šansi da se to u dogledno vreme i ostvari. Mislim da je Koštunica već toliko zabrazdio u svoj metafizički Kosovski boj protiv trulog Zapada, i uživeo u svoju ulogu onog kome će oteti Kosovo a on ući u čitanke kao novi Knez Lazar, da više nije u stanju da koncipira poziciju koja bi zaista bila ambivalentna prema Zapadu: prihvatala ključne, uspešne politike zapadnog sveta, a sa skepsom gledala na takozvane "evropske integracije". Srpski nacionalizam je izgubio bilo kakvu produktivnu sposobnost da bude upregnut u kola zaista progresivne libertarijanske evroskeptičke desnice. Taj nacionalizam, uprkos mojim ranijim nadama, ostaje nažalost samo jedna palanačka, gubitnička čežnja za divnim vremenima Hladnog rata, tuga što i mi ne možemo, kao baćuška Putin, da najurimo sve nevladine organizacije, pohapsimo i pobijemo sve izdajnike, i zapretimo nuklearnim bojevim glavama Velikom Satani.

Izbori, Ustav i SAA

Da li je Dulić raspisivanjem izbora prekršio Ustavni zakon? Izgleda da jeste. Naime, stav 2, član 3, Ustavnog zakona prilično jasno kaže da će izbori za predsednika biti raspisani "do 31. decembra 2007. odnosno najkasnije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu (određenih zakona)...". Zakoni koje je usvojila Skupština u ponedeljak još nisu stupili na snagu i to je problem.

Moram da priznam da mi nije baš jasno šta se tačno desilo, odnosno zašto je Dulić raspisao izbore juče, a ne, recimo, 20. decembra ili još 20. septembra. Jedini argument koji bi meni imao smisla je da se DS veruje da će DSS sa Radikalima da formira koaliciju bukvalno u narednih 7-8 dana, da smeni Dulića i da novi predsednik Skupštine neće raspisati izbore. Međutim, ovako su dali argumente ostalima da ospore ustavnost ove odluke i da je Ustavni sud, koji je nedavno izabran, stavi van snage. A zamislite tek haos ako se to desi tek pošto je novi predsednik već izabran. Šta to onda znači?

Druga mogućnost je da se u DS-u nadaju da će Ustavni sud odredbu "odnosno" iz Ustavog zakona tumačiti kao "ili", što bi moglo da znači "ili pre kraja 2007. ili najkasnije 60 dana posle stupanja na snagu". Pošto još nije došlo do kraja 2007. godine, prvi uslov je ispunjen, pa se može ići na raspisivanje. Ceo problem je nastao zato što je "ustavopisac" smatrao da će političari pokušati da odlože izbore, pa je zato dao krajnji datum. Ispostavilo se da Tadić želi izbore što pre, a Koštunica i Nikolić što kasnije, pa se odredba može tumačiti i ovako i onako. Ali, ako "odnosno" tako tumače, onda su izbore mogli da raspišu pre 2 meseca. U suštini, nije mi jasno zašto, ako su već čekali da ovi zakoni budu usvojeni, nisu sačekali i da stupe na snagu? Ili, zašto nisu u usvojene zakone stavili odredbu da stupaju na snagu dan nakon objavljivanja u Službenom glasniku. Da li je moguće da Šutanovac i Ponoš nisu videli da u Zakonu o vojsci piše da zakon stupa na snagu tek 1. januara 2008 i da im nije bilo jasno šta to znači?

Ideja je, koliko ja shvatam, da prvi krug izbora bude održan 20. januara, kako bi za vikend 27.-28. januara bio potpisan SAA, što bi, navodno, znatno pomoglo Tadiću u drugom krugu. Nažalost, meni se čini da je potpisivanje SAA za vreme vikenda između dva kruga predsedničkih izbora toliko providna fora, da je moguće da će više da šteti Tadiću nego što će mu pomoći.

Fudbalska mafija

Ispada da stalno branim neke mafije, ali ne vidim u čemu je problem i sa novom, fudbalskom mafijom. Koliko vidim, ovi ljudi samo stipendiraju fudbalere:

Mladom igraču daju, recimo, od nekoliko desetina do nekoliko stotina hiljada evra, da obezbede i sebe i porodicu. Taj novac je zarađen najčešće u trgovini drogom. Igrač sa profi menadžerom potpiše ugovor da će mu vratiti taj novac kada ode u inostranstvo, uz dodatni deo, najčešće petinu transfera. Naravno, veći deo tog novca ide kriminalcu, a manji licenciranom menadžeru - objašnjava naš sagovornik iz policije.

To što je novac zarađen drogom nema veze sa fudbalom; mogu ih goniti zbog trgovine drogom ako hoće. Ili, šta ako u nekom slučaju taj novac nije zarađen drogom, da li je i to mafija?

Jedini problem izgleda da je što je kod ovih poslova nemoguće naplatiti poreze. Ne zato što ih neko izbegava, nego zato što je reč o dobrovoljnim privatnim transakcijama, kao i svaki privatni zajam. Da li je svako ko da pozajmicu pripadnik mafije?

NATO država na Balkanu

Press danas prenosi reportažu o poseti njihovog novinara američkoj bazi Bondsteel na Kosovu. U tekstu se prenosi da marinci kažu da je to "najveći američki grad u Evropi", jer ih trenutno tamo ima oko 1500, a nekad ih je bilo i cele četiri hiljade.

Problem za ovakvo izveštavanje predstavlja nezgodna činjenica da je američko Ministastvo odbrane neobično transparentno. Tako se u izveštaju "Base Structure Report" koji američko Ministarstvo odbrane izdaje jednom godišnje, nalazi spisak svih baza na svetu, sa procenjenom vrednošću imovine i brojem vojnika i civila stacioniranih tamo. Tu se može videti da u Evropi postoje daleko veće vojne baze (poput recimo Rammsteina sa 8.711 vojnika, Aviana sa oko 4.000 ili Lakeheatha sa oko 5.000 vojnika), a da Bondsteel spada u samo jednu od nekoliko stotina sličnih baza širom sveta. Takođe, vidi se da od svih vojnika koji su u bazama u inostranstvu (što ne obuhvata one koji su u Iraku ili Afganistanu), a kojih ima oko 170 hiljada, mnogo manje od 1% se nalazi na Kosovu (u Srbiji?).

Šest meseci Vlade iz NGO perspektive

Goran Miletić na B92 blogu analizira šta je Vlada uradila od 50 stvari koje on smatra da treba da budu urađene. Dobar deo spiska se odnosi na prosvećivanje naroda (ja bih to pre nazvao indoktrinacijom) poput "objasnite narodu ovo" i "ubedite narod u ono". Kao da smo Vladu birali da bi nam govorila šta i kako da mislimo i osećamo. Veliki deo spiska se svodi na "donesite zakon o ovome" i "ratifikujte tu i tu konvenciju". Koncept "neću da preuzimam obaveze koje znam da ne mogu da ispunim" kao da nije poznat većem delu naše NGO scene.

Na spisku su i dva predloga koja u potpunosti podržavam. Jedan je otvaranje tajnih dosijea, a drugi je omogućavanje licima (mada se Goranov predlog odnosi samo na Rome, iz meni nepoznatog razloga) bez prijavljenog prebivališta i izvoda iz Matične knjige da ostvare pravo na makar neki lični dokument. Bez toga je veliki problem ostvariti pravo na zdravstvenu zaštitu i čak upisati dete u školu.

U komentarima Goran kaže da je najbolja stvar što ni jedan od njegovih predloga "ne košta", što prosto nije tačno. Zakon protiv diskriminacije bi koštao privredu itekako, kao i Zakon o ravnopravnosti polova (neke procene su da slično zakonodavstvo košta privredu SAD nekoliko milijardi dolara godišnje). Rešavanje problema stanovanja Roma takođe košta, kao i popravljanje položaja osoba sa invaliditetom.

PS: U tekstu iz maja 2007. (tačka 40.) Goran pominje da u Srbiji živi pola miliona Roma. Da li iko zna da li je to i približno tačno? Po Popisu iz 2002. u Srbiji ima 108 hiljada Roma. Jasno mi je da veliki broj prosto nije popisan, ali 400 hiljada?

Prognoza

Branko Milanović, naš najcenjeniji ekonomista u poslednjih desetak godina, ne predviđa svetlu budućnosti Srbiji. Sledeći argument Paula Colliera kaže da zemlje bez značajnih resursa, u nepovoljnom geografskom okruženju i bez izlaska na more, nemaju mnogo izgleda.

Iznenađuje me da daje toliku važnost stvarima kao što su resursi i "izlazak na more". To je možda važilo u 19. i 20. veku, ali danas je značaj tih resursa opao. Bavili smo se time ovde i ovde.

Od ove tri stvari, ja mislim da je okruženje ubedljivo najvažnije. Ali i tu ima važnih izuzetaka (izuzetaka od prethodne dve, resursi i izlazak na more ima na pretek: Švajcarska, Austrija, sada Mađarska, Češka, Slovačka, baltičke zemlje, itd.). Teško je zamisliti zemlju u gorem okruženju od Izraela, pa je životni standarad skoro na nivou EU. Čile je u Latinskoj Americi dugo bio jedini sa stabilnim rastom, a najbrže rastuća zemlja na svetu u poslednjih nekoliko godina je Bocvana. Kako to objasniti?

Suvišna vest dana

Blic javlja da je komisija za dodelu nacionalnih penzija za kulturu radila pod opterećenjem. Da li je moguće da neko to smatra vešću? Vest bi bila kad bi neka državna komisija radila nezavisno. To bi bila senzacija. Ne znam kako iko može da očekuje da državna komisija bilo koje države, kao i državna agencija, državno preduzeće ili državni medij radi bez pritisaka. Zna li neko za slučaj?

Ubrzanje evolucije

Nekoliko blogova je prenelo vest da neki biolozi imaju dokaze da se evolucija ubrzava. Ne razumem baš žargon, ali koliko kapiram, suština je u tome da što ima više ljudi na zemlji, veća je verovatnoća da dođe do mutacije. Takođe, prelaskom na poljoprivredni način života, selekcioni pritisak se promenio, što je doprinelo ubrzanju evolucije. Kao primer, navode urođenu toleranciju na laktozu kod odraslih ljudi što je relativno nova pojava. Dobar netehnički prikaz nalaza se može naći ovde.

Naučnici nisu izvestili koliko smo daleko od pojava kojima se bave Sci-fi serijali poput X-Mena i Heroesa.

Danas kada postajem pionir....

Na ovom sajtu se nalazi "Leksikon Yu mitologije" koji predstavlja vodič kroz terminologiju poznog komunizma u pokojnoj SFRJ. Tu ćete saznati (vi mlađi) ili ćete se podsetiti (vi stariji) šta je bio Nedeljni zabavnik (i zašto mi je Vajta i dalje simpatičan), šta su borosane, šta je "Dozvolite da se obratimo" i zašto su ga deca gledala, zašto je bilo loše kada drugovi iz komiteta po drugi put uzmu reč, ko je Alija Sirotanović, a ko Lazo Goluža...

Sve u svemu, vrlo zanimljivo. Recimo, unos za pojam "Zdrave snage":

Grupa članova Partije na bilo kom nivou njene hijerarhijske strukture bez koje se Partija nije dala zamisliti. Reč je o onim članovima koji su tokom unutarpartijskih sukoba, bezrezervno i krajnje odlučno, stajali na stranu pobedničke struje. Druga važna osobina zdravih snaga je njihova militantnost. Oni koji su imali prilike da učestvuju u partijskim borbama tvrde da nije bilo tog besnog psa koji se mogao porediti sa zdravim snagama. Osnovno geslo zdravih snaga je da ne postoji nijedna druga istina osim partijske istine. U vreme raspada Partije nestale su i zdrave snage jer su se priklonile pobedničkoj liniji. Tako su nastale "patriote".

Overa ugovora

Da bi se ugovor smatrao važećim, odnosno da bi se potvrdilo da su potpisnici zaista potpisnici, ugovor mora da se overi u sudu. Naravno, za overu se plaća i taksa, koja je utvrđena Zakonom o sudskim taksama. Iznos te takse je utvrđen potpuno proizvoljno (jer i ne može drugačije), ali nije uopšte vezan za troškove overe, što je veoma loše.

Naime, cena za overu kupoprodajnog ugovora zavisi isključivo od vrednosti predmeta kupoprodaje (član 13. stav 5 navedenog zakona), iako je trošak overe (u smislu vremena službenika) potpuno isti za svaki ugovor bez obzira na njegovu vrednost. Tako kupac stana, na primer, mora da najčešće plati maksimalnih 26.000 dinara. Toliko je "zakonodavac" procenio da košta 5 minuta vremena šalterskog službenika. Naravno, kada se dođe do isplate plate tom istom službeniku, onda mu se mesečno isplati nešto više od pola vrednosti koje on naplati za 5 minuta.

Prvo pitanje je - kome ide razlika i zašto? Drugo pitanje je - koliko bi koštala overa kod privatnog notara kada to ne bi bila previše regulisana profesija? Odgovor na prvo pitanje ne znam, a odgovor na drugo pitanje je "sasvim sigurno ne više od 2-3 hiljade dinara, bez obzira na vrednost ugovora".

Restriktivna monetanra politika?

Referentna kamatna stopa je 9.5% na godišnjem nivou. Inflacija je najmanje 9%. To znači da je realna referentna kamatna stopa, nominalna stopa umanjena za inflaciju, blizu 0%. Zašto onda NBS uporno tvrdi da je monetarna politika restriktivna?

Kamata od 9.5% zvuči mnogo kada se uporedi sa baznim kamatama Evropske centralne banke ili Feda koje su obično 3-5%. Ali tamo inflacije nema, a ove stope su nominalne. Treba upoređivati realne kamatne stope, a one su u Srbiji blizu nuli. To nije restriktivna monetarna politika.

Videli smo ranije da novčana masa ima veliki rast, u 2006. 45%, a do septembra 2007. 16,7%. To je još jedan pokazatelj da je monetarna politika ekspanzivna.