G17 je smislio genijalnu stvar - da svaka firma mora da zapošljava osobe sa invaliditetom ili da državi plaća penale. Ja sam mislio da su osobe sa invaliditetom one osobe koje ne mogu da rade. Ako mogu da rade, onda valjda nisu "osobe sa invaliditetom"?
Predlažem da se ovaj program proširi. Treba svakoj firmi nametnuti obavezu i da plaća školovanje troje dece na svakih petoro zaposlenih, da plaća lečenje najmanje dcadeset osoba godišnje, da u njoj može svako da pojede koliko hoće, da firma mora da obezbedi prenoćište svakome ko to želi, kao i da gazda firme mora da opere noge putnicima namernicima. Ne bi bilo loše da se firme obavežu da će svakom zaposlenom plaćati najmanje dve hiljade evra platu, da svi zaposleni imaju najmanje 3 meseca godišnjeg odmora, a da sami mogu sebi da odrede koliko će dnevno raditi, ali nikako više od 4 sata. I naravno, moraju se kontrolisati cene proizvoda koje firma proizvodi, kako ne bi ostvarivali ekstra profit na teret kupaca. I što je najbolje, sve to ništa ne bi koštalo budžet i ne bi ugrožavalo makroekonomsku stabilnost.
I posle najavljuju "giljotinu propisa"!
9 comments:
Kakva glupost!!!
Pitam se samo dokle više?!
No pasaran!!!!
eclectic
PREDLOG ZAKONA O RADNIM ODNOSIMA
Član 1.
Početak radnog vremena radnik određuje sam. Zakonska odredba propisuje da to ne sme biti pre 10 časova ujutro.
Član 2.
Naknadu za svoj rad određuje radnik u dogovoru sa svojim ukućanima.
Član 3.
Pre početka rada radnicima se daje nešto okrepljujuće:
• Hladno pivo
• Sendviči
• Vino
• Konjak i sl,
a sve to na trošak preduzeća.
Član 4.
Na poslu je dopušteno zapevati. Ako neki radnik zapeva, ostali su dužni prekinuti sa radom i pridružiti se odmah pevaču.
Član 5.
Ukoliko neki radnik zaspi na poslu, ostali radnici su dužni u tišini napustiti svoja radna mesta, da mu ne bi smetali, ali za to imaju pravo na novčanu naknadu, kao da su radili.
Član 6.
U odsutnosti šefa, odnosno direktora radnici imaju pravo organizovati zabavu na teret preduzeća.
Član 7.
Pauza za doručak je obavezna i traje od 10:30h do 13:30h.
Član 8.
Ako je u radno vreme neka serija (npr. «Zabranjena ljubav», «Esmeralda» i sl.) ili repriza neke emisije, koju radnik nije gledao prethodne večeri, preduzeće je dužno obezbediti TV prijemnik (ekrana minimalne veličine 70 cm), te omogućiti nesmetano praćenje iste uz novčanu naknadu radniku, kao da je radio.
Član 9.
Za smenjivanje šefa, odnosno direktora, potrebna je peticija sa potpisima dva radnika.
Član 10.
U skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, radnik može zamoliti šefa, odnosno direktora da dovrši posao umesto njega, kao i da mu bude na usluzi (npr.da mu kupi pivo, napravi sendvič i sl.)
Član 11.
Ukoliko je šef, odnosno direktor preduzeća ženskog roda, muški radnici su dužni da pri svakom njenom prolasku daju do znanja svojim ponašanjem da je predmet njihovog razgovora (npr.zviždukom, tapšanjem po zadnjici ili rečima: «Dobra, dobra!»)
Član 12.
Svaki radnik ima pravo na osam nedelja odmora leti i šest nedelja odmora zimi. Ako radnik provodi taj odmor izvan mesta stanovanja, preduzeće je dužno obezbediti smeštaj (sa hranom) u mestu gde radnik provodi odmor, kao i generalno čišćenje stana dok je radnik na odmoru.
Član 13.
Ako se radnik preduzeća ženi ili udaje, preduzeće je dužno osigurati mu (joj) miraz u visini godišnje plate i snositi troškove momačke (devojačke) večeri, kao i 85% troškova venčanja.
Na taj dan preduzeće obustavlja rad na nekoliko dana (o tome odlučuju radnici na posebnoj sednici).
Član 14.
Za sve radnike ženskog pola, preduzeće je dužno da obezbedi kućnu pomoćnicu i bebi siterku, koja mora imati primerene obline i odgovarajući izgled, kako bi mogla poslužiti i suprugu, u odsutnosti radnice ili premorenosti iste.
Član 15.
Odlazak sa posla je obavezan u 14.30h. Radnici napuštaju posao praćeni taktovima muzike predviđene za ovakve prigode. Šef, odnosno direktor je dužan da se srdačno rukuje sa svakim radnikom ponaosob i da se zahvali za radni učinak.
Član 16.
Portir je dužan da svakom radniku pre izlaska iz kruga preduzeća pregleda lične stvari. Ukoliko ne nađe ništa, dužan je radnika vratiti u preduzeće, kako bi ovaj mogao da uzme nešto za sebe (to se posebno odnosi na preduzeća koja se bave proizvodnjom).
Starijim radnicima (preko 35.godina starosti) se ovakve stvari dovoze na kućnu adresu, službenim vozilom preduzeća, u roku od 6 sati od trenutka odabira stvari.Njihova težina mora da prelazi 2 kg.
Član 17.
Ukoliko ranik noću sanja o poslu, preduzeću ili kolegama, preduzeće je dužno platiti radniku naknadu za noćni rad.
Ako neko nema jednu nogu, to ne znaci da ne moze da koristi kompjuter na primer.
Neko ko ne cuje bez problema moze da radio posao lektora/korektora na primer.
Neko ko ima dijabetes?
Moj drug koji ne vidi je profesor engleskog jezika.
Moja poznanica koja koristi invalidska kolica je profesorka matematike.
Malo ste ga preterali drugovi dragi a ocigledno ne poznajete bas sve domene u kojima se dopisujete.
Ne cini li vam se malo diskriminatorski?
Super, ali to je upravo i moja poenta. Ljudi koji mogu da rade nisu invalidi i siguran sam da njima mnogo vise smeta to sto ih neko smatra invalidima i sto neko smatra da drzava treba "da se posebno brine o njima", nego ja sto mislim da su oni ljudi kao svi mi ostali i da treba na sve da se odnose ista pravila.
I naravno da je diskriminatorski nametnutu poslodavcu obavezu da zaposli nekoga koga on ne zeli. Ako imamo neku obavezu prema bolesnima i onima koji ne mogu da rade, tu obavezu treba da snosimo svi, kao poreski obveznici, a ne da je prenesemo na malu grupu ljudi, pod imenom preduzetnici.
Ja nemam nista protiv da se iz poreza koje svi placamo izdvajaju sredstva za ljude koji usled bolesti ne mogu sami da rade. Ali, da drzava nekoga tera, pod pretnjom sankcijama, da zaposli nekoga koga ne zeli, je tiranija.
Nazalost ove mere nisu cista glupost jer jako mali broj poslodavaca misli ovako, smatraju da je invalidnost "zarazna", ne zele da im se neko tu mota u kolicima, sa belim stapom ili teskocama u govoru - da ne "izblamira" firmu pred gostima ili partnerima i s obzirom na to koliko kod nas zakoni imaju rupa (obaveza primene) pozdravljam ovakvu odluku cija god je. Sve dotle dok osobe sa invaliditetom ne budu ravnopravni gradjani ove i drugih zemalja.
Nametanje obaveza privatnim poslodavcima nužno dovodi do otežavanja uslova poslovanja firme, povećava verovatnoću poslovnog neuspeha i zatvaranja firme odnosno smanjenja broja radnih mesta. Ovo naravno najviše pogađa osobe sa invaliditetom i osobe sa najnižim kvalifikacijama.
Kao i uvek, nasilje proizvodi suprotne efekte od željenih.
Ali, sta znaci ravnopravnost?
Kako mogu ja da budem ravnopravan sa Divcem, na primer? Da li Partizan treba da bude kaznjen zato sto nije angazovao mene, nego nekog 2.15 m visokog coveka, "samo zato" sto je visi, brzi i jaci od mene?
Da li vlasnik firme treba da bude kaznjen sto je pri izboru sekretarice izabrao lepsu, ili pri izboru magacionera jaceg?
Naravno, postoje stvari koje su irelevantne. Na primer, pri izboru zaposlenog prezime je potpuno irelevantno. Ali, postoje i stvari koje jesu relevantne. Na primer, snaga pri izboru magacionera, ili postojanje govorne mane pri izboru sekretarice. Medjutim, ono sto ja tvrdim je da relevantnost ili irelelvantnost pojedine licne karakteristike treba da se utvrdi na trzistu.
Ako kupci automobila vise vole da kupuju u u salonima u kojima rade muskarci, onda bi bilo lose primoravati vlasnika salona da zaposljava zene jer ce on ni kriv ni duzan morati da snosi posledice toga. Ako zene vise vole da kupuju sminku u radnjama u kojima rade zene, onda bi bilo pogresno terati poslodavca da zaposljava muskarce.
Slicno se odnosi i na osobe sa invaliditetom. Ako je njihov invaliditet irelevantan za obavljanje posla (recimo, profesor koji koristi invalidska kolica, ili lektor koji ima osteceni sluh), onda njima nije potrebna pomoc drzave u zaposljavanju - oni nemaju problem sa nalazenjem posla. Ali, ako je njihov invaliditet zaista relevantan za obavljanje posla, onda je tiranija primoravati samo preduzetnike da resavaju taj problem. Ako kao drustvo zelimo da pomognemo toj osobi, onda ok, ali ne tako sto cemo nekoga NATERATI da se time pozabavi, nego tako sto cemo placati vece poreze koji ce ici ili osobama sa invaliditetom, ili kao subvencije firmama koje zaposljavaju osobe sa invaliditetom.
Zasto bi taj preduzetnik imao ista vecu obavezu da pomogne osobama sa invaliditetom, nego ja ili Vi? I u tom smislu je ovaj zakon zaista diskriminativan - prema preduzetnicima, jer samo njima namece obavezu, a mi ostali, koji nismo preduzetnici, mozemo da se dobro osecamo IAKO NISTA NISMO LICNO URADILI da pomognemo osobama sa problemom.
Ma nema ništa od ovog zakona jer će sigurno neko da se seti da uloži prigovor nadležnom sudu a po potrebi i Strazburu. Neko reče da je G17+ za tržište. Ovo je dokaz da im je stalo samo do glasova da prežive vanredne izbore 11.5.2008.
Post a Comment