Ko stoji iza Čelsi Hendler?

U čuvenom Fejsbuk statusu Dragana Šutanovca o američkoj komičarki koja je ismevala Srbiju nalazi se i zrno teorije zavere:

"Cela zamisao i jeste bila da nas sve iznervira i izazove..."

Ja ipak mislim da joj je cela zamisao bila da bude smešna. Ne znam da li je uspela ili nije, ali prilično sam siguran da joj je to bila cela zamisao.

Zašto su plate male?

Čak je i Marks razumeo ekonomiju bolje od Dragana Đilasa. Marks je mrzeo kapitalizam i što iz mržnje što iz literature nekako sklepao teoriju po kojoj kapitalisti potkradaju radnike kada im određuju platu. Ali i prema Marksu, to je bila zakonitost sistema. Poslodavci to ne rade zato što su bezobrazni, nego zato što ih borba za opstanak na tržištu primorava da plaćaju najmanje što mogu. Kapitalistu koji bi izašao iz sistema i na svoju ruku plaćao više, konkurencija bi brzo progutala. Zato Marks nije krivio individualne poslodavce nego sistem.

Đilas ide korak nazad i krivi individualne poslodavce: plate su male, vrlo jednostavno, zato što su poslodavci bezobrazni.

Šta određuje visinu plata u jednoj zemlji? Marks je bio u pravu da visina plata nije individualna odluka nego sistemska posledica, ali to bi bilo to. U svemu ostalom je pogrešio, kao recimo u predviđanju da će plate dalje padati, dok su one ustvari već i u njegovo vreme spektakularno rasle i tako nastavile do danas. Ekonomisti znaju vrlo dobro, još od tog vremena, da je cena rada određena kao i svaka druga cena, graničnom produktivnošću rada. Plata novog dodatnog radnika ne može biti veća od doprinosa koji taj novozapošljeni radnik daje ukupnom prihodu firme.

Jednostavnije rečeno, plate zavise od produktivnosti rada. Plate se po zemljama radikalno razlikuju zato što se radikalno razlikuje i produktivnost. To objašnjava zašto postoje zemlje sa "jeftinom" radnom snagom u koje i dalje niko ne ide da investira -- jeftina radna snaga najčešće odslikava i taman toliku produktivnost.

Produktivnost rada, sa jedne strane, zavisi od samih radnika. Postoji dobar razlog zašto je Kristijano Ronaldo plaćen 50 miliona evra - zato što on donosi Realu, otprilike, toliko prihoda. Ali produktivnost mnogo više zavisi od okruženja u kojem firma posluje. Radnici sličnih kvalifikacija imaju veoma različite plate u Kanadi i Egiptu. I tako dolazimo do poznatih stvari. Produktivnost u zemlji je mala zato što većina firmi ima mali profitni potencijal, a to zato što je sa jedne strane opterećena propisima, regulacijama i dažbinama, a sa druge zato što nema pristup stabilnoj valuti ili kvalitetnom i efikasnom sudstvu koje bi joj omogućilo da sprovodi ugovore i naplaćuje potraživanja. To su razlozi niskih plata u Srbiji. Plate u zemlji neće porasti odlukom političara ili tajkuna, nego pobošljanjem ukupnog poslovnog okruženja.

Antitrustni prepad na Google

Kompanija koja je kreirala interfejs za ovaj blog, Google Inc. uskoro bi se mogla naći pod udarom zakonskog linča zvanog antitrust. Evo šta javlja današnji Wall Street Journal:

The [FTC's] inquiry…will examine fundamental issues relating to Google’s core search-advertising business, said people familiar with the matter. The business is the source of most of Google’s revenue. The issues include whether Google—which accounts for around two-thirds of Internet searches in the U.S. and more abroad—unfairly channels users to its own growing network of services at the expense of rival providers.

Drugom rečima, opaki monopolista Google nepravedno preusmerava potrošače na svoje usluge sa konkurentskih, što je najveći zamislivi prekršaj. U tekstu se dalje kaže kako jedna britanska firma protestuje jer Google stavlja njihov vebsajt suviše nisko (po njihovoj oceni) kod pretraživanja a daje prednost sopstvenim servisima. I iznenađenje, iznenađenje - najveća žrtva antitrustnog lova na veštice iz 1990-ih, Microsoft je među žaliocima na Googlove monopolističke bahanalije. Zajedno sa još nekim kompanijama, oni se žale da Google stalno izlistava linkove ka sopstvenim sajtovima, a ne ka njihovima (tj manje nego što bi oni želeli).

Kad sam ovo pročitao, odmah mi je zazvučalo nekako poznato - to komično obrazloženje da je firma monopolista jer neće da pomaže konkurencijji nego joj odmaže uvaljujući potrošaču svoje proizvode i usluge. A onda sam se setio - slučaj Alcoa iz 1946 gde je legendarni sudija Lernd Hand osudio ovu firmu zbog monopolističkog ponašanja sa sledećim obrazloženjem:

It was not inevitable that it should always anticipate increases in the demand for ingot and be prepared to supply them. Nothing compelled it to keep doubling and redoubling its capacity before others entered the field. It insists that it never excluded competitors; but we can think of no more effective exclusion than progressively to embrace each new opportunity as it opened, and to face every new- comer with new capacity already geared into a great organization, having the advantage of experience, trade connections and the elite of personnel.

Jasno, ko ih je terao da postaju sve efikasniji, da "ne propuštaju ni jednu priliku" za zaradu i time onemogućavaju konkurenciju da se pojavi. Nema veće "barijere ulasku" nego bezobrazni monopolista koji neće da pomaže konkurenciji, nego koristi svaku priliku da joj odmogne.

Mislim da je jedina razlika u tome što sudovi, barem u Americi, danas verovanto neće pasti na ovakve idiotizme. Ali, svejedno, proces može potrajati dovoljno dugo da finansijski osakati Google. U ime potrošača, naravno.

Zbunjivanje

1. Niko ne traži da priznamo Kosovo ako želimo da postanemo članica EU
2. Nema EU bez priznanja Kosova, kažu nemački parlamentarci (u Srbiji poznati kao "niko" ili barem "niko bitan")
3. Stav poslanika nije stav Nemačke, kaže naš bivši ambasador u Berlinu. Mogao bih da se složim, da se radi o parlamentarcima su iz neke minorne stranke, ali se ovde radi o poslanicima vladajuće partije kojoj pripada i kancelarka.
4. Why would anyone want to join EU at a time like this?, pita Daniel Hannan, britanski konzervativac, doduše vezano za Hrvatsku.

Sa svetlije strane, premijer je najavio privatizaciju Vlade Srbije (Njuz).

Vrli novi svet

Ko god ide na koncert Ejmi Vajnhaus zna da igra lutriju. Može da se desi da čuje odličnu muziku, mada u poslednje vreme najpre može da očekuje frik šou za relativno velike pare. Nije ni prvi put da Ejmi pravi budalu od sebe, a majmune od svih koji plate kartu da bi je gledali razbijenu od svega. Meni se čini da je ovde reč o klasičnoj obligaciji i da bi oni koji nisu dobili proizvod kakav im je obećan, jer šetnja i mumlanje neuračunljivog narkomana sigurno nije ono što je ponuđeno, trebalo da tuže pravno lice koje je organizovalo tu sprdnju od koncerta i traže novac nazad. Kako organizatori očigledno misle da se Vlasi neće dosetiti mudro ćute o bruci i to je to.

I ne bi tu bilo ništa specijalno, jer čudni su putevi između genijalnosti i ludosti, da danas ne pročitah da Universal traži od You Tube da ukloni amaterske snimke koncerta, a You Tube, što nas ne čudi, to čini. Kažu da štite autorska prava.
Ne bode im oči što ima svega oko 11.000 snimaka Ejmi Vajnhaus, pa je teško verovati da im odjednom to smeta. Drugo, glupo je jer nema te sile koja će zaustaviti dalje apludovanje snimaka. Treće i najbitnije nema, tu ni slovceta od autorskih prava, osim ako ne smatra da je frik šou koji je priredila njen primarni proizvod koji prodaje. Ovi snimci su samo upozorenje da drugi potrošači mogu biti grubo prevareni i ništa drugo. Umesto suvereniteta potrošača, brani se pravo na prevaru. To što je Ejmi Vajnhaus bolesna, nije opravdanje, ko uzima supstance koje menjaju svest zna dobro kakve su posledice, pa nema umanjenja odgovornosti. A to posebno znaju oni koji prodaju koncerte takve osobe.

Sve u svemu minus za You Yube i puzajuću cenzuru autorskih prava. I minus za neinteligentne ideje ućutkavanja.

Nezavisnost čega?

Guverner NBS Šoškić:

On navodi da je "NBS nezavisna institucija koja samostalno donosi odluke, a ova odluka je doneta jednoglasno još 17. maja i objavljena u Službenom glasniku."

Nezavisnost centralne banke je izmišljena da bi se sprečio problem kratkoročnih interesa političara. Ako izabrani političari upravljaju štampanjem para, oni će razmišljati samo do sledećih izbora, štampati sada da isplate subvencije i regrese, a o inflaciji brinuti posle izbora.

Ali nezavisnost ne može biti neograničena. Na primer, pitanje je da li centralna banka treba da bude slobodna da određuje i ciljeve monetarne politike (npr. nivo ciljane inflacije), ili može određivati samo sredstva ostvarivanja ciljeva koje joj spolja zadaju vlada ili parlament. Različite zemlje različito rešavaju ovu dilemu. U Srbiji je nominalni nivo nezavisnosti centralne banke visok čak i kod definisanja ciljeva.

Pitanje nezavisnosti centralnih banaka je ponovo aktuelizovano u poslednje vreme u svetu, jer su centralne banke posle finansijske krize preuzele na sebe veći broj funkcija koje nemaju mnogo veze sa monetarnom politikom i stabilnošću cena. Američki Fed se pojavio kao spasilac finansijskog sistema i osim velikog bailouta uveo i veliki broj instrumenata, specijalnih kredita i povlastica za pojedine banke. Sve se to radi bez parlamentarne kontrole, po plaštom nezavisnosti centralne banke. Ali zaboravilo se da nezavisnost nije na prvom mestu bila uvedena da bi centralna banka upravljala finansijskim sistemom, nego da bi vodila monetarnu politiku, politiku stabilnosti opšteg nivoa cena, nezavisno od političara. To nije isto što i mandat za nesmetano finansijsko mešetarenje.

Slično je i sa Evropskom centralnom bankom, koja se u krizama PIGS zemalja pojavljuje kao samostalni igrač, predsednik ECB pregovara za šefovima država na ravnoj nozi o spasavanju Grčke i drugih zemalja, i najvažnije, kupuje obveznice određenih zemalja od određenih banaka, bez jasnog mandata da o tome tako arbitrarno odlučuje.

U svetlu tog jako nepovoljnog trenda treba gledati i ove nove odluke NBS i njihova obrazloženja. Ograničenje uslova oko stambenih kredita se samo veoma indirektno može shvatiti kao deo monetarne politike. Ustvari je više nešto između bankarske regulacije i nasilne dinarizacije privrede. A nezavisnot centralnih banaka nije izmišljena zbog toga. Ono zbog čega jeste izmišljena, da bi političare izolovala od uticaja na monetarnu politiku, NBS za sada slabo ide.

Netiquette

Pitanje je sledeće - šta treba da uradim kada želim da linkujem na nešto što sam video na Fejsbuku?

Naime, već par puta mi se desilo da sam na Fejsbuku video da je neko od mojih prijatelja linkovao neki članak za koji mislim da bi bio zanimljiv i čitaocima TR-a. Ja mogu prosto da kažem - "pogledajte ovaj članak". Ali, da li je to dovoljno?

Ne znam, uobičajeno je da kada ti neko na Internetu skrene pažnju na nešto, ti u svom komentarisanju teksta kažeš kako si na taj članak naleteo i eventualno se zahvališ onome ko ti je skrenuo pažnju. I tu dolazimo do pitanja - da li bi neko ko je nešto želeo da podeli samo sa svojim prijateljima na Fejsbuku želeo da ja javno kažem da je on na to linkovao? Da li smem da napišem i šta je komentarisao? Nemam pojma.

Jel postoje neka pravila? Jel je bolje da kažem "jedan moj prijatelj na Fejsbuku je linkovao na članak", ili "moj Fejsbuk prijatelj Pera Peric je linkovao na ovaj članak", ili da prosto to prećutim?

Takođe, nailazio sam na zanimljive rasprave na Fejsbuku. Da li bih smeo da ih kopiram na blog? Da li treba da promenim imena učesnika rasprave? Nemam pojma.... Jel se razgovor na Fejsbuku uopšte smatra javnim ili privatnim?

Fascinacije

Danas pročitah vest u rangu one da će padati kiša. Umrla najstarija žena na svetu. Niko da se seti pa da kaže da je to vrlo čest događaj i da u broju koji taj događaj opisuje nema ništa posebno. Isto kao i u spoljnotrgovinskom bilansu i mnoštvu drugih brojki i rekorda. Sve je to puka fascinacija brojevima i rekordima iza kojih nema ničega ili ima malo čega.

Mada neke brojke vrede, naročito ona iz prošlog posta.

3.5 hiljade postova, preko 500 hiljada poseta i još malo pa 20 hiljada komentara.

I sve to bez državnih subvencija.

Avet neoliberalizma

Novi tekst profesora Madžara:

Što više čitam, i što kvalitetnije čitam, lektira me, poput neke rečne matice, sve više nosi liberalnim profesionalnim opredeljenjima. Postoji, dakle, bar jedan pojedinac, autor ovoga teksta, za koga kao da važi načelo Koliko si načitan, toliko si liberalan. U danima daleke mladosti - kad je moja učenost, kao i uvek, bila obrnuto srazmerna mojim godinama - bio sam ubeđeni, tvrdi i nepokolebljivi levičar, bukvalno ukopan u verovanju da je država izvor i činilac uspešnog privrednog razvoja i svekolikog napretka.

Kineska kriza

Slaviša je pre nekoliko meseci ovde izneo prognozu sa kojom sam se ja apsolutno slagao, da Kinu sledeće godine čeka finansijska i ekonomska kriza. Kao jedan od ključnih razloga naveo bum nekretnina i infrastrukture izazvan političkim kreditiranjem od strane vlade.

Izgleda da je bio preveliki optimista. Kriza je čini se već počela, pošto je kineska federalna vlada pre nekoliko nedelja izglasala sopstveni bailout u iznosu od preko 460 milijardi dolara (!), čija je svrha upravo da pokrije gubitke ovih političkih investicija - dugove lokalnih samouprava bankama nastale na osnovu loših zajmova banaka kojima je bilo politički naređeno da finansiraju sve te prazne gradove, vozove koji ne voze nikog i aerodrome bez aviona. Ako gledate veličinu kineske ekonomije, ovaj bailout je realno 1.5 puta veći od američkog! Sve veći broj mainstream analitičara se polako budi iz narokze i uviđa da sadašnja putanja kineske ekonomije nije održiva.

Ko je doveo RWE

B92 piše, pozivajući se na ministra Ćirića, da su ekonomske diplomate dovele jednog investitora u zemlju, nemački RWE.

Čudno, s obzirom da ima vesti da je RWE još pre dve godine, pre nego što su ekonomske diplomate i postojale, počeo studiju izvodljivosti tog ulaganja i čak potpisao memorandum o tome sa EPS-om.

Ko je ovaj čovek?

As he smashed the feu­dal sys­tem of aris­to­crat­ic priv­ilege and birth, he built a new and unique sys­tem based on in­di­vid­ual mer­it, loy­al­ty, and achieve­ment. He took the dis­joint­ed and lan­guorous trad­ing towns ... and or­ga­nized them in­to his­to­ry’s largest free-​trade zone. He low­ered tax­es for ev­ery­one, and abol­ished them al­to­geth­er for doc­tors, teach­ers, priests, and ed­uca­tion­al in­sti­tu­tions. He es­tab­lished a reg­ular cen­sus and cre­at­ed the first in­ter­na­tion­al postal sys­tem. His was not an em­pire that hoard­ed wealth and trea­sure; in­stead, he wide­ly dis­tribut­ed the goods ac­quired in com­bat so that they could make their way back in­to com­mer­cial cir­cu­la­tion. He cre­at­ed an in­ter­na­tion­al law and rec­og­nized the ul­ti­mate supreme law of the Eter­nal Blue Sky over all peo­ple. At a time when most rulers con­sid­ered them­selves to be above the law, ... in­sist­ed on laws hold­ing rulers as equal­ly ac­count­able as the low­est herder. He grant­ed re­li­gious free­dom with­in his realms, though he de­mand­ed to­tal loy­al­ty from con­quered sub­jects of all re­li­gions. He in­sist­ed on the rule of law and abol­ished tor­ture, but he mount­ed ma­jor cam­paigns to seek out and kill raid­ing ban­dits and ter­ror­ist as­sas­sins. He re­fused to hold hostages and, in­stead, in­sti­tut­ed the nov­el prac­tice of grant­ing diplo­mat­ic im­mu­ni­ty for all am­bas­sadors and en­voys, in­clud­ing those from hos­tile na­tions with whom he was at war.

Iz knjige Genghis Khan and the Making of the Modern World.

Organska hrana

Nedavno sam negde naleteo na tvrdnju da je ove godine organska hrana (kroz aktuelnu epidemiju ešerihije koli u Nemačkoj) ubila više ljudi nego Fukušima i Deepwater Horizon katastrofa zajedno.

I onda, naletim na sjajan članak Alekseja Kišjuhasa u Danasu, na sličnu temu:

U slučaju organske poljoprivrede, ovi pogledi na svet su antimoderni, antinaučni i romantičarski. Naime, organska poljoprivreda nije ništa novo, već poljoprivreda kakvom se čovek bavio hiljadama godina. Drugim rečima, ona je praistorijska poljoprivreda, koja je karakterisala čovečanstvo od Zelene revolucije pre oko 11.000 godina, do naučnog otkrića veštačkih đubriva i njihove masovne upotrebe u 20. veku.

U tom smislu, (anti)moderni pokret organske hrane predstavlja reakciju na tehnološke inovacije koje su hranu učinile dostupnijom, masovnijom i jeftinijom. Moderni čovek, koji svoju hranu kupuje u supermarketu, nema neko naročito sećanje na sve probleme koje su seljaci imali i još uvek imaju kada je reč o uzgajanju hrane. Na sve parazite, zarazne bolesti i pre svega, glad. Zato mu se pod maskom jeftine antikapitalističke retorike i još jeftinijeg antimodernizma i romantičarenja skupo podvaljuje organska hrana.

Priča o dva ostrva

Sećate se kraja 2008? Argument je bio -- za krizu je krivo finansijsko tržište, jer je nedovoljno regulisano (iako je to uz zdravstvo i obrazovanje najregulisanije tržište koje postoji). Banke su same krive za svoj kolaps, ali kad je već došlo dovde onda država mora da im pomogne, jer ako ih pustimo da propadnu onda svi upadamo u još goru krizu. To je bio politički konsenzus od SAD do Evrope i javnost je širenjem panike ubeđena da se bankama mora pomoći iako ih ne volimo, jer je alternativa tome ekonomska apokalipsa.

Svuda osim na Islandu. Island zbog ogromnog bankarskog sektora u odnosu na svoju ekonomiju pre svega nije imao para da spasi banke čak i da je hteo. Zato su ih pustili da propadnu.

Suprotni ekstrem je bila Irska. Do tada odlična ekonomija je rešila da radi sprečavanja širenja krize garantuje sve obaveze svih banaka. Država je praktično preuzela privatne gubitke na sebe i opelješila poreske obveznike sa opravdanjem da se tako sprečava pogoršanje krize.

I šta se dogodilo? Dve godine kasnije vidimo da je Irska ta koja je upala u još goru krizu, ona je zbog tako formiranog državnog duga postala jedna od evropskih PIGS. Island je takođe imao krizu, valuta se strmoglavila a bankarski sektor drastično smanjio, ali prodviđani smak sveta se nije dogodio. Naprotiv, sada je Island, koji je bio u najgoroj početnoj poziciji, na putu oporavka, kako finansijskog sektora tako i realne ekonomije, a da poreski obveznici nisu bili primorani da plate gubitke banaka. Zemlje sa srazmerno manjim inicijalnim problemima od SAD do Irske izvukle su banke parama poreskih obveznika, a da nisu ni uspele da spreče krizu.

Suočavanje s prošlošću

Različiti narodi i ljudi nalaze različite načine da se suoče sa onim što su njihovi sunarodnici radili nekim drugim narodima - nekima sude, neke izručuju međunarodnim sudovima, plaćaju se odštete, političari se izvinjavaju.

Evo jednog od najoriginalnijih načina za koje sam ja čuo:

A BRAINY Japanese porn star is offering to have sex with the Chinese students — to apologise for her country's invasion of China

"I want to cure the wounds of China with my body, and I offer to do this by having sex with Chinese students in Japan. I think it would be a symbolic compensation for them."

Nije baš potpuna kompenzacija za masakr u Nankingu, ali od negde mora da se krene.

Društvene nauke u Srbiji

Dušan Pavlović i Branko Urošević daju odličnu dijagnozu stanja u društvenim naukama u Srbiji.

Ali iako su u pravu kada se radi o problemima unutar sadašnjeg sistema, po meni ovaj tekst pre svega upućuje na nešto što oni ne pominju, na širi problem nacionalizacije obrazovanja i nauke u Srbiji. Ako pogledate sadržinu, tekst je napisan kao kritika poslovne politike jednog preduzeća. Kritikuje se sistem zapošljavanja, usavršavanja i napredovanja unutar jedne firme, državnog univerzitetskog sistema Srbije.

Pogledajte bilo koje drugo zanimanje. Ne verujem da se može napisati sličan tekst o IT sektoru Srbije. Sektor je decentralizovan, pa programeri napreduju prema znanju i zaslugama. Nema potrebe dizajnirati državni sistem u kojem za novi program Ministarstvo dodeljuje 3, a za naučeni novi programski jezik 6 bodova. To što država mora da određuje kako se napreduje u nauci je posledica nacionalizacije nauke. A znamo koliko su državno monopolizivane industrije napredne i inovativne. Ko bolje govori engleski i prati svetske tokove -- srpski IT programeri ili profesori društvenih nauka sa državnih univerziteta? Mislim da svi znamo odgovor.

Pre nego što neko kaže da su nauka i obrazovanje "drugačiji" od ostalih sektora -- nisu. U zemlji sa najboljim svetskim univerzitetima nemate nikakvo ministarstvo koje se bavi univerzitetima niti centralni autoritet koji daje nekakve bodove. Jednostavno ako objavljujete radove ili ste dobar predavač, imate više šanse za bolju poziciju. I tamo država subvencioniše nauku, ali nije podržavila čitav sistem.

Dušanu i Branku predlažem da napišu nastavak. Ovo sada je bila kritika poslovne politike jedne državne firme. Sada neka napišu tekst o privatizaciji te firme -- ili objasne zašto je ne treba privatizovati.

O državnom penzionom sistemu

Najbolja kritika istog koju sam do sada pročitao:

Whether such a system of social security is a good or a bad policy is essentially a political problem. One may try to justify it by declaring that the wage earners lack the insight and the moral strength to provide spontaneously for their future. But then it is not easy to silence the voices of those who ask whether it is not paradoxical to entrust the nation’s welfare to the decisions of voters whom the law itself considers incapable of managing their own affairs; whether it is not absurd to make those people supreme in the conduct of government who are manifestly in need of a guardian?

Ludwig von Mises, Human Action, s. 617.

Pa subvencionišite!

Verovatno ste mislili da nikada ovde nećete pročitati poziv da se nešto subvencioniše, ali nisu subvencije najgora stvar na svetu. Državno vlasništvo je gore.

Dakle, pokrajinska vlast je pozvala da neki lokalni mediji ostanu u državnom vlasništvu jer, navodno, iskustvo pokazuje da kada se privatizuju, strada program na manjinskim jezicima. Ne znam da li je tačno, ali svakako može da bude tačno. Evo rešenja, a da se mediji ipak privatizuju: država (recimo, baš zabrinuta vlada Vojvodine) može da plaća privatnim medijima da emituju program na jeziku nacionalne manjine. Siguran sam da bi mnogi vlasnici privatnih medija sa najvećim zadovoljstvom to prihvatili i - problem rešen.

Naravno, problem od početka nema veze sa nacionalnim manjinama. Briga za program na jeziku nacionalnih manjina je samo maska za pravi problem - gubljenje kontrole nad medijima.

McDonalds i globalizacija

Economistov blog Schumpeter's Notebook ukazuje na zanimljiv tekst iz jednih indijskih novina o McDonaldsovim inovacijama na indijskom tržištu. Što kaže Economistov bloger:

WHEN lazy, dumb and generally obnoxious academics want to point to an example of a corporate giant trampling over cultural differences, they frequently point to McDonald's. In fact, McDonald's is careful to balance standardisation with respect to local traditions: McDonald's devotees can get McArabia's in the Middle East (grilled chicken in Arabic bread); Shogun Burgers in Hong Kong (Teriyaki pork); McShawarmas in Israel (Kosher meat); Bubur Ayam McDs in Malaysia (chicken porridge); McPaltas in Chile (a burger with avocado paste); Bulgogi Burgers in South Korea (thinly sliced meat in bulgogi marinade); and lots of others.

Stvarno, ako pogledate unos na Wikipediji o različitim menijima koje McDonalds nudi širom sveta, teško je zaključiti da McDonalds ubija lokalne specifičnosti u hrani. Evo i par slika.


McDonaldsov meni u Japanu, sve sa Juicy Chichen Akatougarashijem:

Evo indijskog menija, gde nema junetine, ali ima piletine i karija:

A i Ronald McDonald je kulturno senzitivisan, pa na Tajlandu ne maše radosno prolaznicima, već zauzima drugu pozu.

Srbiji treba fiksni kurs

Zašto Srbija ima plivajući kurs dinara? Teško je videti dobar razlog. U teoriji, najveća prednost plivajućeg kursa valute je mogućnost domaće centralne banke da vodi nezavisnu monetarnu politiku. Kada ima plivajući kurs, centralna banka zemlje je slobodna da sama odlučuje koliko će novca pustiti u opticaj i kakve će biti kratkoročne kamatne stope. Na taj način centralna banka može voditi monetarnu politiku koja izoluje zemlju od spoljnih šokova, jer se šokovi najvećim delom iscrpe na promene kursa.

Na primer, kod prethodne finansijske krize šok za istočnoevropske zemlje bio je nagli prestanak priliva stranog kapitala u zemlju. Zemlje sa fiksnim kursom, poput zemalja Baltika, nisu mogle da menjaju kurs već su na novu situaciju morale da odgovore realnim prilagođavanjem, takozvanom “unutrašnjom devalvacijom”. To znači da su kursevi njihovih valuta ostali isti prema evru, ali su da bi takve stabilne kurseve mogle održati, ove zemlje prilikom odliva strane valute pustile da opadne i novčana masa domaće valute u zemlji. Zbog toga su onda manje ili više proporcionalno pale domaće plate i cene.

Pošto proces obaranja domaćih plata ili cena nije lak, plivajući kurs lakše izlazi na kraj sa takvim situacijama. U slučaju plivajućeg kursa, sve što padne usled krize je kurs. Zato je kurs dinara u Srbiji tokom 2008. godine sa 80 otišao na blizu 100 dinara prema evru i ostao tu. Zbog toga nije bilo potrebno smanjivati plate i cene u dinarskoj vrednosti. Usled pada kursa dinara, one su same od sebe smanjene ako posmatramo njihovu vrednost u evrima.

Uglavnom, sa plivajućim kursom je lakše prebroditi krizu nego sa fiksnim. I tu se prednosti plivajućeg kursa završavaju. Štaviše i ova relativna prednost plivajućeg kursa postoji samo ako zemlja pri tome vodi odgovornu unutrašnju monetarnu politiku. Recimo, češka kruna je na plivajućem kursu kao i dinar. I ona je 2008. godine pala usled spoljnog šoka, ali nakon toga češka nije imala praktično nikakvu inflaciju. Tako je plivajući kurs odigrao ulogu gore opisanog prilagođavanja prema inostranstvu, jer je usled pada kursa zemlja postala relativno jeftinija. Narodna banka Srbije je sa druge strane nastavila da vodi inflatornu politiku, tako da su prilikom pada kursa istovremeno porasle unutrašnje cene u dinarima. Pošto su domaće cene porasle, sav efekat pada dinara je poništen. Srbija nije postala ništa jeftinija prema inostranstvu nego ranije, što znači da kursno prilagođavanje nije ni izvršeno.

Dakle i ta navodna prednost plivajućeg kursa je prednost samo u slučaju da zemlja ima pristojnu monetarnu politiku, a u Srbiji to nije slučaj i nema znakova da će se na tom polju nešto promeniti.

Šta su prednosti fiksnog kursa? Fiksni kurs odgovara ekonomski malim zemljama, zemljama koje pokušavaju da privuku strane investicije, koje za dominantnog trgovinskog partnera imaju neku veću zemlju sa samostalnom valutom, čija je privreda okrenuta toj valuti i koje nemaju dobru istoriju kredibilne sopstvene monetarne politike i makroekonomske stabilnosti. Srbija zadovoljava sve od navedenih uslova i evro je valuta kojoj je domaća ekonomija prirodno okrenuta. Srbija zadovoljava i mnogo više od ovih uslova. Sve važnije cene u Srbiji se već izražavaju u evru, krediti se vezuju za evro, privrednici kalkulišu u evru i neprestano se izjašnjavaju da im ne odgovaraju varijacije kursa, država se i unutar zemlje zadužuje u evrima, ministri daju obećanja u evrima i čak se zakonskim aktima propisuje kazne i druge sume u evrima.

Ako fiksni kurs odgovara skoro svima, zbog čega je onda dinar i dalje na fleksibilnom kursu? Jedina interesna grupa kojoj to odgovara je Narodna banka Srbije i eventualno banke koje zarađuju na nepredviđenim promenama cena, a sasvim moguće i na insajderskim informacijama o kursnim intervencijama NBS i kretanju kursa.

NBS je protiv fiksnog kursa jer to seče granu na kojoj ona sedi. Naime, pod fiksnim kursom se danas u svetu podrazumeva ne samo fiksirani paritet dinara prema evru, nego i odrđena pravila igre kojima se fiksni kurs garantuje. Ta pravila igre, ukratko, podrazumevaju odustajanje od nezavisne monetarne politike NBS – od arbitrarnih kursnih intervencija, određivanja referentne kamatne stope, prodaje i kupovine zapisa. U režimu pravog fiksnog kursa novac se emituje i povlači isključivo na osnovu ulaska i izlaska deviza iz zemlju. Uloga centralne banke je tu pasivna i NBS bi u slučaju fiksnog kursa funkcionisala samo kao jedna velika menjačnica. Kada firma ili banka unese evro u zemlju, ona ih promeni za dinare i to je jedini način emitovanja dinara. Obratno, kada banka plaća inostranstvu, ona NBS proda dinare i kupi evro, čime se novčana masa u zemlji smanjuje svaki put kada evro izađe iz zemlje.

Na taj način, iako je dinar zvanična valuta u opticaju, u svakom ekonomskom smislu valuta Srbije postaje evro. Glavni monetarni autoritet Srbije de facto postaje Evropska centralna banka, što znači da se brzo nakon uvođenja ovakvog kursa može očekivati stopa inflacije kakva je u evrozoni i kamatne stope kakve su u evrozoni, uvećane (ili umanjene) samo za lokalne rizike. Da bi se dobilo na kredibilitetu, fiksni kurs i prateća monetarna pravila se mogu garantovati i zakonski – to su uradile Bugarska i Litvanija (što se zove još i „valutni odbor“).

Fiksni kurs dinara prema evru odgovara građanima i privredi Srbije kao retko kojoj drugoj zemlji u svetu. Jedino što stoji na putu do njega je NBS koja, razumljivo, ne bi da se odrekne svoje centralne uloge. Zato inicijativa za uvođenje fiksnog kursa nikada neće doći od strane NBS, niti od uskih finansijskih krugova koji na kursnim neizvesnostima profitiraju. Neophodno je privrednici primoraju vladu da odluči između interesa miliona građana i ega centralnih bankara. Imajući u vidu odbojnost javnog mnjenja prema oscilacijama kursa i političke stranke imaju prostora za inicijativu na ovom polju. Kako se bliže izbori, politički preduzetnici bi mogle da se sete da su među dve najpopularnije ličnosti sa ovih prostora poslednjih decenija Ante Marković i Dragoslav Avramović. Obojica su uradila vrlo jednostavnu stvar – fiksirali su dinar za stabilnu evropsku valutu.

Zanimljivo pismo

Trenutno se u Americi vodi bitka za ukidanje subvencija za proizvodnju etanola iz kukuruza. U raspravu se uključila i firma Koch industries, sledećim pismom:

Dear Senator Coburn,

Koch Industries has opposed federal mandates and subsidies for decades. Our aim is to create a free market where consumers decide winners and losers based on which products they decide to buy, instead of government picking winners and losers based on which friends or products it chooses to subsidize.

One such government intervention is the tax credit that provides about $6 billion each year to blenders of ethanol. Lawmakers in the Senate could take a sensible step by approving an amendment sponsored by Senator Tom Coburn (R-OK.) that would eliminate this credit. We hold this position despite the fact that we benefit from these tax credits.

We oppose ethanol subsidies because they distort economic signals about price and demand and create inefficiencies that divert resources from productive activities to politically favored ones. We have also opposed subsidies for natural gas vehicles and other biofuels for these same reasons.

Still, our company now produces and blends ethanol, because while we would prefer that there be no government mandates or subsidies, once such laws are in place we will comply with them. We will not place our company or our employees at a competitive disadvantage in the mixed-market economy in which we compete.

Our government and public affairs activities are based on principles of economic freedom and property rights that are core values recognized and held by the majority of Americans. Koch will continue to lobby for the repeal of energy subsidies and mandates. We will work to transform the current, mixed-market economy into a true free-market economy.

Sincerely,

Philip Ellender

President and COO Public Affairs

Koch Companies Public Sector, LLC

Retki su primeri u kojima ljudi stavljaju neki princip iznad svog ličnog interesa.

D'uradi nešto

Ministarka sporta Snežana Samardžić-Marković obišla je vaterpoliste na početku priprema i rekla da je omogućavanje uslova za trening način da se „bar malo“ uzvrati vaterpolistima za sve uspehe:

- Nacionalni trenažni centar jeste namenjen vrhunskim sportistima i našim reprezentacijama. Bila sam tužna i poražena što naši vaterpolisti nemaju adekvatne uslove za pripreme i mislila sam da država treba da uradi nešto - rekla je Samardžić Marković.

Rasprava u redu za burek

Prenosim razgovor kojem sam prisustvovao u subotu ujutru u redu za burek. Razgovaraju prodavačica i mušterija (očigledno se poznaju od ranije):

P: Ma ovo ti je bre prvobitna akumulacija kapitala, tražili smo kapitalizam, evo nam ga.
M: Kakav bre kapitalizam, ovo ti je samo malo modifikovani komunizam.
P: Kako komunizam, šta pričaš, gazda može da maltretira radnika koliko hoće.
M: Komunizam, kad ti kažem... Jel se sećaš ono kad su me hapsili prošle godine? Kažu mi u policiji da me hapse zbog zloupotrebe službenog položaja i da sam oštetio firmu. Ej bre, ja sam vlasnik, kako sam oštetio firmu? Raspitao sam se, to nigde u svetu nema, da me juri država za štetu koju sam naneo svojoj firmi. Pitam ja njih, "Pa dobro bre ljudi, moja je firma, mogu valjda da radim šta hoću", a on mi kaže "E, ne možeš burazeru da radiš šta ti hoćeš, već samo šta te država pusti da radiš". Komunizam, kažem ti ja, kakav crni kapitalizam.

Sve to me je podsetilo na nešto o čemu sam i ranije razmišljao - vreme je da se neko ozbiljno pozabavi domaćim krivičnim zakonodavstvom, naročito ovim takozvanim privrednim kriminalom. Kakvih sve tu budalaštinaima ima, verovatno ne mogu ni da zamislim.

Razlika

Kejns je u poslednjem pasosu svoje Opšte teorije napisao da političari, misleći da odluke donose svojom glavom, nisu ni svesni da su robovi misli nekog davno umrlog akademskog piskarala.

Pa da vidimo koja akademska piskarala čitaju političari. U Srbiji je uzorak koji imamo mali, ali znamo da je Dinkić nedavno pominjao Krugmana, i da je Đinđić u vreme svoje vlade čitao Stiglitzovu knjigu "Ekonomska uloga države". Ali evo šta čita Michele Bachmann, američki kongresmen i potencijalni predsednički kandidat:

When I ask who she reads on the subject, she responds that she admires the late Milton Friedman as well as Thomas Sowell and Walter Williams. "I'm also an Art Laffer fiend—we're very close," she adds. "And [Ludwig] von Mises. I love von Mises," getting excited and rattling off some of his classics like "Human Action" and "Bureaucracy." "When I go on vacation and I lay on the beach, I bring von Mises."

O islamizmu

Jedan od najboljih konzervativnih komentatora, Andy McCharty ponovo ima odličan tekst u National Review, ovaj put o Muslimanskoj braći iz Egipta. Najbolje u celom tekstu je to što McCharty jasno pokazuje da su Muslimanska braća moderna, revolucionarna organizacija, a ne nekakvi islamski tradicionalisti i konzervaqtivci, kako zapadni anti-islamski bigoti žele da ih predstave. Hasan Al Bana i Said Kutb, osnivači i najuticajniji lideri ovog društva iz čijeg šinjela je izašao ceo islamistički pokret, nisu bili religiozni mislioci ni klerici, nego sekularni intelektualci pod uticajem zapadnih ideja, prevashodno fašizma i komunizma. Al Bana, sledbenik i poštovalac Hitlera i Musolinija, svojevremeno je čak upozoravao svoje pristalice da najveći otpor očekuju od tradicionalnog religijskog establišmenta, ullama. A Kutb je već čist kripto-komunista:

The Brotherhood’s is a revolutionary program, the political and economic components of which are essentially socialist. It is no accident that Islamists in America are among the staunchest supporters of Obamacare and other redistributionist elements of the Obama agenda. In his "Social Justice in Islam", Qutb concludes that Marx’s system is far superior to capitalism, which Islamists deplore. Communism, he argues, faltered principally in its rigid economic determinism, thus missing the spiritual components of Allah’s totalitarian plan — though Qutb compared it favorably to Christianity, which he saw as insufficiently attentive to earthly concerns.

I deca znaju

Štrumpfovi komunisti?

Imamo i mi teoretičare zavere. Spiegel piše o francuskom profesoru koji u Štrumpfovima vidi komunističku propagandu. Štrumpfovi žive u egalitarnom društvu, rade u kolektivnoj ekonomiji bez privatne svojine, dele sve resurse, imaju nespornog lidera u liku Velikog Štrumpfa koji čak svojom belom bradom podseća na Marksa. Zli i pohlepni Gargamel je sa druge strane oličenje kapitalizma. Tako naizgled bezazleni crtani film pokušava da u glave dece ulije komunistički model.

Evo i Youtube videa o istoj stvari, mada ne znam da li je povezan sa ovim autorom.

Nije sporno da nekih paralela ima, ali mislim da je uzročnost drugačija. Komunizam je već u glavama ljudi, jer smo mi milionima godina živeli u kvazi-komunističkim plemenskim zajednicama. Zato što je naš um evoluirao u takvom, a ne modernom individualističkom i tržišnom okruženju, komunizam je uvek bio tako instinktivno privlačan ljudima. Kreatori crtanih filmova ne moraju da imaju bilo kakve namere ili čak da bilo šta znaju o komunizmu, kao što nije znao ni Platon ili mnogi srednjevekovni proto-komunisti -- jednostavno kada hoće da kreiraju idealnu zajednicu, oni instinktivno smisle nešto nalik komunizmu. To je naša prirodna slika idealne zajednice.

Ekonomski problem sa komunizmom je što taj koncept ne funkcioniše van malih plemenskih zajednica u kojima smo nekada živeli. Ako je par desetina bliskih rođaka u primitivnom plemenu i moglo živeti od deobe plodova i plena, u današnjim milionskim zajednicama nije moguće tako se organizovati.

S guvernerom u Zemlju čuda

NBS nam priprema mere koje mogu date dobre rezultate samo u Zemlji čuda. Odlučna da sistem dinarizuje pripremila je set mera koje će za rezultat imati sistemsko snižavanje blagostanja građana Srbije.

Uvodi se depozit za devizne pozajmice od 30%. Ovo će zaista kratkoročne dinarske kredite učiniti poželjnijom opcijom, ali ne tako što će oni postati jeftiniji, nego što će devizne pozajmice postati skuplje. Poenta je da banke neće promeniti inače ispravnu percepciju kvaliteta dinara, nego će samo plasirati više sredstava kroz dinarske kredite koji su sada skuplji od deviznih. Drugim rečima to je kao kada bi se "problem" relativne skupoće paradajza u odnosu na kupus i želje da se paradajz više koristi rešio administrativnim povećenjem cene kupusa.

Druga mera, za razliku od prve koja će dati rezultate, ali koji će biti loši za građane Srbije, je iz žanra epske fantastike. Da bi se sistem dinarizovao povećava se učešće za hipotekarne kredite u devizama na 20%, a za dinarke hipotekarne kredite neće biti učešća. E sad, to bi bilo lepo, ali u celoj galaksiji, među iole uračunljivim ljudima i ostalim formama vanzemaljskog života ne postoji neko ko bi odobrio dugoročni dinarski kredit, a i ako bi se takav avanturista pronašao sigurno je da bi mu kamatni kišobran bio jakoooooo veeeelikiiiii. Dakle, jedini rezultat biće da će još manje ljudi moći sebi da priušti stambeni kredit jer će morati za iole pristojan stan da skupe učešće od barem 10.000 EUR. Ova mera verovatno povlači i smanjenje subvencija za stambene kredite što je dobar scenario, ali može i dovesti do novih napada populizma i još većih budžetskih izdavanja. Tako se nastavlja tradicionalna politika, "ja u klin, ti u ploču" NBS i fiskusa.

Treće, nema više vezivanja za CHF. Odluka je donesena u lošem trenutku, jer sada ne postoji način da građani gube,imajući u vidu da je CHF rekordno visoko u odnosu na evro. Drugo,uvek se može promeniti CHF za evro. Ali da se ne vraćam na vreme kada regionalizacija nije bila aktuelna nego čudotvorni krediti.

Sveu svemu više rada na kvalitetu dinara, manje bavljenja posledicama bi bio bolji put.

Povuci, potegni

Slučaj izvoza subvencionisane šećerne repe u Hrvatsku je tragičan. Srbija subvencioniše proizvodnju šećerne repe, čiji se deo onda izveze u Hrvatsku za proizvodnju šećera, a odatle dalje u EU.

Ono što meni nije jasno je zašto se javnost sada skandalizuje nad ovim. Vlada Srbije, a bogami i glasači i mnogi ekonomisti, trebalo bi da budu jako zadovoljni ovim slučajem, jer se potpuno uklapa u preovlađujuću državno merkantilnu koncepciju ekonomije. Subvencionišu se obe stvari koje po većini treba subvencionisati: poljoprivreda i izvoz. Zar subvencionisanje šećerne repe ne podstiče proizvodnju šećerne repe? Zar to srpske proizvođače ne čini izvozno konkurentnijim od ostalih? Subvencijama smo pomogli konkurentnost ključne grane i povećali izvoz -- šta ima bolje od toga?

Ovo što se dešava sa repom je ustvari slučaj sa svakim poljoprivrednim i svakim izvoznim subvencijama. To što Srbija radi Hrvatskoj nije ništa drugo nego državno subvencionisani damping. Kada Kina šalje robu po damping cenama u Srbiju (ili SAD ili EU, nigde javnost nije ništa bolja po ovom pitanju), mi umišljamo da Kina vodi mudru politiku, da od toga mi nekako gubimo a Kina dobija. Ali sada se iz konkretnog primera sa repom jasnije vidi da je stvar potpuno obrnuta -- od vaših izvoznih subvencija dobijaju stranci, a gubite vi.

Press je shvatio da je u ovom slučaju Srbija ta koja gubi od sopstvenog subvencionisanja izvozne robe, a Hrvatska ta koja dobija. Samo još treba shvatiti da to što važi u ovom slučaju važi i uopšte. Ako ste protiv subvencionisanja izvozne šećerne repe, morate biti protiv svakog subvencionisanog izvoza, izvoznih kredita, Agencije za promociju izvoza -- jer sve to pomaže građanima i poreskim obveznicima Srbije koliko i ovo slanje subvencionisanje repe u inostranstvo.

Štaviše, ako uviđate od ove politike dobija Hrvatska a Srbija gubi, morali biste biti potpuno otvoreni za uvoz, a naročito za subvencionisani uvoz. Ako strani poreski obveznici hoće da vam pokriju deo prodajne cene, nemate zašto da se protivite.

Nema ni u Srbiji

Portugalci izabrali konzervativnu vlast

Na izborima u Portugalu pobedili su konzervativci. Socijaldemokratska partija, koja se do sada nalazila u opoziciji, porazila je vladajuće socijaliste. 

Socijaldemokrate kao konzervativna opozicija, e ovo nema ni u Srbiji. A nije ni sa Njuza.

Šta je sve ilegalno

U Americi su, u poslednje vreme kažnjeni ljudi zbog:

1. Ilegalnog hranjenja beskućnika (odneo im čovek hranu u park, ali je kažnjen jer je prekršio gradsku odluku o zabrani hranjenja grupa ljudi na javnim površinama)
2. Ilegalnog pecanja (čoveku je nakon poplave bila potopljena cela farma, pa je morao nekako da ukloni ribu)
3. Ilegalnog volontiranja (čovek je nakon tornada otišao da pomogne ljudima sa svojom opremom sa sečenje drveća, ali je kažnjen jer nije imao licencu)
4. Pušenja elektronskih cigareta (za koje, by the way, nisam nikada ni čuo, ali koliko vidim, ne emituju nikakav dim)

Deregulacija tenisa

Decembra 2008. godine Teniski savez Kine u okviru ministarstva za sport dozvolilo je nekolicini tenisera, među kojima je bila i Li Na, da sami biraju svoje trenere i mečeve koje će igrati. Takođe, obeveza da savezu predaju 65% svojih prihoda smanjena je na 8%.

Rekao bih da to ima neke veze sa osvajanjem prvog kineskog Grand Slama u istoriji ovog vikenda.

Najhrabriji libertarijanac u Americi

Neokon Andy McCarthy:

Medicare deserves to be destroyed, and destroying it would be better for current and future generations, young and old. So why not make that case? Other than a committed socialist ideologue, no one in his right mind would vote to implement Medicare today — not if we were on a clean slate and knew what we know now about its ruinous operation...

Medicare is a scam. The people who designed and perpetuated it would be serving more jail time than Bernie Madoff if they pulled a fraud like it in the private sector. As it is for the victims Madoff swindled, so it is for we who’ve been swindled by Washington: The money is gone. We can make provisions for the needy elderly who are about to hit eligibility and have relied on Medicare in their asumptions. But the party is over — and the sooner we grasp that, the fewer victims there will be.

Preserving a scam in the vain hope of making it less offensive may be well-meaning, but it’s not right, and it’s not courageous.

Da čujemo sad ima li "libertarijanca", u Vašingtonu, u Teksasu, bilo gde, spremnog da javno kaže isto što i McCarthy?

Pročitajte ceo tekst - izvanredan je.

Predlog odluke o uvođenju jedinstvene cene krompira

Gradonačelniku Beograda,


Uvažavajući izuzetne zasluge na uvođenju reda u sferi taksi službe u Beogradu, kao i u sferi borbe protiv toksikomanije mladih, ovim javnim dopisom Vam dajemo predlog još jedne odluke koja je potpuno neustavna, ali koja će uvesti red na tržištu krompira u glavnom gradu.

Već duže vremena je prisutna pojava da u Beogradu imamo broj prodavaca krompira koji je potpuno neodgovarajući potrebama dvomilionskog grada i gde pored onih koji godinama prodaju krompire postoji jedan broj divljih prodavaca kojima to nije primarno zanimanje. Višegodišnjim stručnim analizama eksperata za poljoprivredu utvrđeno je da je optimalan broj prodavaca krompira u Beogradu 1872 i da se treba početi sa izdavanjem licenci za prodaju krompira. Dalje, pored javašluka sa neadekvatnim brojem prodavaca krompira primećeno je veliko šarenilo cena, čime se kupci dovode u zabludu jer neki kupuju na Zelenjaku krompir za 100 dinara, dok se sličan krompir prodaje na Cvetkovoj pijaci za 90 dinara. Dalje, mnogi prodavci nude popust na količinu čime nelojalno konkurišu onima koji imaju jedinstvenu cenu krompira koji se ne prodaje na džakove. Da bi se stalo u kraj ovakvim praksama potrebno je utvrditi minimalnu cenu krompira koja bi iznosila 90 dinara po kilogramu i propisati kazne od 50.000 dinara za fizička, odnosno 15 miliona dinara za pravna lica koja daju popuste na količinu ili prodaju krompir jeftinije, posebno na kraju dana.

Konačno, imajući u vidu da osnovci i srednjoškolci često konzumiraju sirov krompir da bi sebi podigli telesnu temperaturu i time neopravdano odsustvovali iz škole, naš predlog je da se svim građanima Beograda zabrani kupovina krompira u periodima u periodima 6-8h, odnosno 11-14h jer je tada najveća verovatnoća zloupotrebe krompira od strane mladih.

U Beogradu, 4. juna

U ime Tržišnog rešenja
Aleksandar Stevanović

Hvala B92 što se uključio u borbu za zaustavljanje krompirske anarhije.

Sljoba živi na Kosovu ravnom

Nakon što je Milošević uspeo da stvori državu Kosovu, sada mu se Kosovci revanširaju baštinjenjem njegove politike idiotskog inata. Odlučili ljudi da uvedu vize Kini i Rusiji, ali neće da kažu pravi razlog, nego se plaše izbeglica iz ove dve zemlje. Ne bi ovo bilo ništa čudno, ako uvedu vize i drugim zemljama kojima treba viza za ulazak u EU ili nešto slično, ali za sada prosperitetni bantustanci svih vrsta mogu bez problema da traže sreću na Kosovu.

Od AVNOJ-a do Haga

Sjajan tekst Borislava Ristića o korenima zločina.

Evo još jednog detalja u prilog njegovom objašnjenju. Pojednostavljena slika mnogih zapadnih analitičara i medija (primeri 1 i 2) koja se posle hapšenja pojavila u medijima baca sav velikosrpski nacionalizam u isti koš, ali Mladić priča potpuno drugu priču -- on se hvali da mu nisu smetali četnički simboli jer je bio izvanredno tolerantan. Ako se hvalite da nešto tolerišete, znači da se tome fundamentalno protivite.

"to što su puštali "Marširala, marširala...", meni nikada nije smetalo. I sada po lokalima se sluša. Niti su mi smetale kokarde koje su prodavali ispred moje kancelarije, ispod zastave SRJ, vojske, komunista... - rekao je Mladić."

Zašto je kriva firma?

B92 piše:

Kamere beleže i ostale prekršaje, a kazne se kreću od 15.000 do 30.000 dinara za fizička lica, dok će firme zbog bahatosti svojih vozača morati da plate od 100.000 do 800.000 dinara. 

Ko je najkorumpiraniji?

RZS je juče objavio nalaze ankete, koji kažu:

Насупрот високој перцепцији распрострањености корупције у одређеним установама/секторима, 8,1% становника старости од 18–64 године имало је искуства са корупцијом у последњих 12 месеци, тј. морало је да да поклон, узврати услугу или да да новац некоме од државних службеника, лично или преко посредника. 

Лица која су имала искуство са корупцијом (8,1%) мито су најчешће давала лекарима (54,8%), полицији (38,5%), медицинским сестрама (25,7%), службеницима катастра (15,5%).

Iz ovoga, novinari zaključuju - lekari i policajci su najkorumpiraniji (B92, Alo, Blic). TO NIJE TAČNO! Zašto?

Zato što lekara, policajaca i medicinskih sestara ima mnogo više nego ostalih, a i građani su mnogo češće u kontaktu sa njima. Evo jednog numeričkog primera, da bude jasnije na šta mislim.

Pretpostavimo da u nekoj zemlji od milion stanovnika prosečan građanin ide jednom godišnje kod lekara i jednom u 10 godina ima nešto da carini. Znači, godišnje ima milion kontakata sa lekarima i 100 hiljada kontakata sa carinicima. Recimo da je 10% lekara korumpirano i 50% carinika. To znači da će, ako postavite pitanje građanima "Kome ste platili mito?" njih 100 hiljada da kaže "Lekaru", a 50.000 će reći "Cariniku".

Dakle, od onih koji su imali iskustvo sa korupcijom (najviše 150.000), 66% bi reklo da je platilo mito lekaru, a 33% bi reklo da je platilo mito cariniku. Novine bi zaključile da su lekari najkorumpiraniji.

Ali, kako su najkorumpiraniji kad je pretpostavka bila da je 10% lekara korumpirano, a čak 50% carinika? Dakle, nisu najkorumpiraniji, samo su građani mnogo češće sa njima u kontaktu, makar u ovom našem primeru.

Dobro, da se vratimo u Srbiju 2011. godine - ko je najkorumpiraniji? Nemam pojma, RZS je za sada objavio samo sumarne nalaze, za odgovor na to pitanje su potrebni detaljniji podaci. Da li će i njih objaviti, ne znam.

Tajni rabat

Idea i Grand kafa ugovorili su tajni rabat od 2% koji ostalim konkurentima nije bio dostupan i to je bio razlog Komisiji za zaštitu konkurencije da ih kazni visokim novčanim kaznama.

Ne mogu da nađem detalje slučaja, ali sve deluje veoma bizarno. Prvo Idea i nije nikakav monopolista, dok Grand kafa izgleda da ima preko 40% tržišnog udela, što je minimum da se bude gonjen ako se položaj zloubotrebi.

Grand je tržišni položaj "zloupotrebio" davanjem rabata koji nije bio dostupan svim konkurentima. Ali svrha ovakvih Komisija je da štite potrošača, ne da štite konkurente jednog od drugih. Naprotiv, konkurenti su tu da konkurišu, proizvodima, cenama, ali i poslovnim politikama i ugovaranjem dilova i popusta. Potrošače ugovor o rabatu između Granda i Idee sigurno nije oštetio, jer je rezultirao nižim, a ne višim cenama.

Iako za kažnjavanje Granda ne postoji uporište u ekonomiji ili zdravom razumu, postoji u antimonopolskoj praksi EU i drugih zemalja -- pošto ima tržišni udeo, Grand je mogao da diskriminiše i sam odlučuje kome da daje popuste, što je po antimonopolskim pravilima nelegalno. Ono što je normalna praksa u bilo kojoj kupoprodaji, davanje popusta na osnovu ukupnih poslovnih odnosa ili ličnih simpatija ili bilo čega, zabranjeno je ako firma ima veći tržišni udeo. Ali uopšte mi nije jasno na osnovu čega je mogla biti kažnjena Idea.

Originalnost

Pogledajte izuzetno zanimljiv video "Everything is a remix: Part 2" o tome koliko se u filmovima može naći originalnog materijala.

Prvi deo filma, koji se bavi muzikom, ali i dodatna dva dela, koja dolaze kasnije, možete naći na everythingisaremix.info

Ja, kiborg

Kiborg- biće sa biološkim i veštačkim (elektronskim ili mehaničkim) delovima tela.




Uopšte ih nisam ovako zamišljao.

Šta bi sa Wikileaks?

Steve Levitt na Freakonomics blogu pita zašto su Wikileaks na kraju imale tako mali uticaj. Po medijima se njihova pojava tretirala kao istorijski, revolucionarni momenat, a i sam Levitt priznaje da je to isto mislio. Ali sada sa distance od nekoliko meseci se vidi da sve to nije imalo nekog posebnog efekta. Ništa nije zataškano, Wikileaks su i dalje dostupni, jednostavno se ispostavilo da su prilično nevažni.

Pa kad sam već počeo seriju samolinkovanja da nastavim -- ovde na TR nam je to bilo jasno od samog početka.

Pa vi i dalje čitajte Freakonomics.

Baltik

Boris Begović o baltičkim zemljama kojima su proroci propasti kapitalizma prošle godine predviđali propast.

Evo i mene od pre godinu i po:

Jedina mana fiksnog kursa je što u slučaju velikih lomova, naglog prestanka priliva kapitala, ako hoćete održati kurs mora se prilagođavati realni sektor. To sada rade baltičke zemlje, i iako imaju odlične ekonomije pad realnog sektora je tamo bio veliki. (To nije njihov problem na dugi rok nego njihova prednost; problem je jedino što se mora proći bolno prilagođavanje. Ali spreman sam da se opkladim da će baltičke zemlje sledeće godine rasti najbrže u Evropi, jer je prilagođavanje prošlo.)

I kakvi su rezultati? Stope rasta u prvom kvartalu su: 6.9% za Litvaniju, 8.0% za Estoniju i 3.1% za Latviju. A najbolje tek dolazi, jer se po preliminarnim podacima rast u drugom kvartalu ubrzava.

Iako ima nekih drugih zemalja sa trenutno uporedivim stopama, poput Slovačke ili Švedske u jeku svojih tržišnih reformi, prosek za evrozonu je 2.5%. Ni Baltičke zemlje, a ni ove druge sa bržim rastom unutar EU nisu imale nikakve kejnzijanske fiskalne stimuluse -- naprotiv, uradile su skroz suprotno, pojačale su štednju.

Bitcoin

Pogledajte video i nekoliko linkova o Bitcoinu.



1. Nedjeljni komentar
2. Free Banking Blog
3. Forbes
4. Slate
5. Techland
6. Washington Post

Programeri zainteresovani za to kako tehnički funkcioniše peer to peer valuta, mogu da pogledaju dokument Bitcoin: A Peer to Peer Electronic Cash System.

Deca đubretari

Ne mogu da procenim, da li je ovo objektivno problem, ili sam ja samo previše osetljiv prema upotrebi dece u ove svrhe? Da se radi o mojoj deci, bio bih ljut. Bio bih mnogo ljut.



Malo sam pogledao, akcija "Očistimo Srbiju" se izgleda dobrim delom oslanja na "dobrovoljni" rad dece:

На подручју Новог Сада око 6.000 учесника очистило је улице, тргове, школе, игралишта и друге површине.  

Takođe:

Министар просвете Жарко Обрадовић указао је да се то Министарство радо одазвало позиву да школе учествују у Великом спремању Србије.

Pogledajte i ovo, evo šta, između ostalog, piše u opisu video fajla

U akciju spremanja grada uključiće se i sve obrazovne ustanove. Sakupljaće pet ambalažu i papir i škola koja najviše otpada sakupi dobiće na poklon sportsku opremu, a vrtići igračke od Pokrajinskog sekreterijata za omladinu i sport.

Alo, vrtići? 

Realista

Portparol MUP-a Srbije se bolje snalazi u visokoj politici. Ovo je savršeno logičan predlog i savršeno sam siguran da će biti ignorisan zbog inercije međunarodne zajednice. Moje mišljenje je da su multietničko Kosovo i ista takva BIH jedno obićno traćenje vremena i novca, ponajviše porekih obveznika EU i SAD. A i teraju nase narode sa izraženom ljubavlju ka multietničnosti da budu licemeri. Ono što ne valja je da se sa ovim malo okasnilo.

Free Banking Blog

Od pre desetak dana je počeo "sa radom" Free Banking Blog, za koji će, po svoj prilici, pisati neki od vodećih ljudi u ovoj oblasti. Evo šta im piše u About strani:

The Free Banking blog is a venue for leading free banking advocates to share their insights with the world. This illustrious cast includes academics, public policy experts, government officials, and rabble rousers. Guest bloggers will feature financial gurus, entrepreneurs, historians, celebrities, and many other different perspectives. 

We hope that making these ideas and conversations more accessible will help educate the lay public, amateur economists, and influential intellectuals. Most importantly we aspire to promote and facilitate the transition to free banking in both developed and developing countries.

Za početak, evo zanimljivog članka George Selgina, profesora sa Univerziteta u Džordžiji.

Definitivno mi ide u Feed.

Predeona politika

Gledajući šta je od novih zakona donela Skupština, naleteh na Zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o predelu. Predelu? Šta to uopšte znači? Pročitao sam dokument i i dalje mi mnogo toga nije jasno. Evo jednog člana, pa procenite sami:

Члан 5 – Опште мере

Све Стране потписнице се обавезују да ће:

а)    законом признати предео као битну компоненту људског окружења, као израз разноврсности заједничког културног и природног наслеђа, и темељ њиховог идентитета;

б)    успоставити и спроводити предеоне политике које за циљ имају заштиту, управљање и планирање предела, доношењем посебних мера утврђених чланом 6;

ц)    успоставити процедуре за укључивање најшире јавности, локалних и регионалних власти, као и других страна које су заинтересоване за одређивање и примењивање предеоних политика наведених у ставу б. овога члана;

д)    интегрисати предео у политике просторног (регионалног) и урбанистичког планирања, и у културне, пољопривредне, социјалне, економске и политике животне средине, као и у све остале политике које могу да имају посредан или непосредан утицај на предео.

Crkva, drzava, filatelija

Vole ljudi u Srbiji da se bave tuđim poslom, a o tuđim parama i da ne pričam. Elem, svi građani Srbije, nezavisno da li se krste, klanjaju, petokrače ili rade nešto deseto ima da plate božjem provajderu sa više nego dominantnim učešćem na tržištu religije u Srbije prilikom svake kupovine poštanske usluge. Ne bi mene toliko nerviralo to što mi crkva tu i tamo ulazi u državu, već me nervira što je ovo "dobrovoljno prilaganje" nemoguće izbeći jer državna pošta ima monopol u određenim segmentima i tu nema izbora.
Dalje nije mi jasno, ako se već neka izdvajanja iz budžeta za verske organizacije pravdaju zaštitom kulturno-istorijskog nasleđa, gde je ono kod crkve koja još nije ni završena. Hram Svetog Save koji se gradi decenijama je prava slika i prilika našeg naroda, megalomanije i nerealnih ciljeva. Kada sam ja kao neko ko se uglavnom bavi preispitivanjem ima li boga ili nema i ko ne veruje preterano u etablirane provajdere i sam dao određeni prilog bez pompe pre nekih 15 godina, dobro znam da se tadašnja procena vrednosti radova do kraja i današnja razlikuju za "svega" 10-15 puta.