Kinesko čudo, japanske "izgubljene dekade" i američka "duga depresija"

Ja ne samo da se slažem sa prethodnom Slavišinom procenom da Kinu čeka veliki ekonomski kolaps u neposrednoj budućnosti; ja štaviše, verujem da je i ovaj takozvani dosadašnji "bum bez presedana" bio značajnim delom naduvan i prividan. Jedini osnov da se veruje u priče o enormnom ekonomskom rastu su podaci o nominalnom GDPju i rastu novčane mase koji odlično koreliraju međusobno. Ali, nas zanima porast realnog bogatstva, ne nominalnnog – mangintuda koju bolje, mada ne savršeno, odražava kretanje realnog GDP-ja. Po većini procena i taj realni GDP je rastao vrtoglavo u Kini. Ja sam gotovo siguran da su te procene pogeršne, i to ne primarno zbog falisfikovanja podataka od strane kineske vlade. Neke skorašnje analize su, naime, pokazale da je preračunavanje pariteta kupovne moći u kineskom slučaju bilo pogrešno: po nalazima Svetske banke naprimer, standardne kalkulacije PPP su izostavljale sela i uvrštavale samo 11 vodećih gradova. Kad se korekcija prema paritetu ispravno izvrši uključivanjem siromašnijih krajeva, stvarni rast kineske privrede je gotovo upola manji od onog kojim se redovno barata (treba imati u vidu da su sve te korekcije uvek barem donekle proizvoljne i neprecizne). Ako je ovo tačno, a ja sam prilično sklon da verujem da jeste, kinesko privredno čudo, bar jednim delom se pokazuje samo kao makroekonomski privid. Veo statistike.

Obrnuta situacija je u Japanu. Tamo makroekonomski velovi prekrivaju stvarni napredak. Koliko god ekonomisti pevali hvalospeve Kini, toliko sažaljevaju jadni Japan i njegove dve "izgubljene dekade". Jedina osnova za to su podaci koji kažu da japanski nominalni GDP stagnirao prethodne dve dekade, zajedno sa novčanom masom (pošast "deflacije" koju treba izbeći po svaku cenu). Pokojni Milton Friedman je tvrdio da japanska vlada mora da štampa što više para ne bi li prekinula "deflatornu spiralu". "Eksperti" su saglasni da je Japan u čabru.

Ali kad se osvrnemo na stvarnu ekonomsku situaciju u Japanu sve katastrofičke priče postaju prilično sumnjive. Japan se zapravo odlično razvija, siromaštvo tamo ne raste, u odnosu na Tokijo ili Osaku Njujork i Čikago su selendre. Robe su zbog jakog jena u Japanu generalno jeftinije nego na Zapadu, običan čovek danas poseduje luksuze o kojima je mogao samo da sanja pre 20 godina. Posetilac koji bi došao u Japan posle 20 godina ne bi mogao da prepozna to mesto. Tamošnje stanovništvo je u proseku vrlo zadovoljno ekonomskom situacijom. Kako je to moguće ako Japan stagnira sve vreme?

Kad pogledate podatke o rastu stvarnog GDPja u Japanu vidite kako je moguće – realni GDP je rastao po stopi koja je u proseku bila nešto viša od stopa rasta evropskih zemalja a jedva nešto malo niža od one u SAD (koje su u tom periodu za standarde razvijenih zemalja imale vrlo dobar ekonomski rast). Kad poredimo sa Nemačkom i Francuskom recimo, japanski realni GDP je danas nepromenjen u odnosu na to gde je bio 1990-e godine. U odnosu na američki jedva je nešto niži. Jedina bitna razlika između Japana i ostalih visokorazvijenih zemalja je u tome što je porast novčane mase u Japanu bio znatno niži nego drugde, što je dalo znatno niže stope rasta nominalnog GDP-ja. Jednostavno, japanska centralna banka je usporila sa štampanjem para negde od početka 1990-ih. Ali je to malo šta promenilo u realnim terminima. Realni dohodak per capita se skoro duplirao između 1990e i 2010. Čudne neke "izgubljene dekade".

Ovo me podseća na jednu drugu jednako poznatu i jednako neslavnu epizodu iz ekonomske istorije. Naime, ekonomisti su dugo verovali da je period od 1873-1898 bio period takozvane "duge depresije" u Americi, period permanente stagnacije izazvane "nefleksibilnim" monetarnim režimom zlatnog standarda. Pogađate, jedini razlog za takvo uverenje je opet bilo to što su cene tokom ovog perioda padale i rast nominalnog GDP-ja bio vrlo nizak. Ipak, to je bio period neviđenog tehnološkog progresa i ekonomskog buma: telegraf i interkontinentalna železnica su dramatično snizili transportne troškove, čitav niz novih tehnološki naprednih industrija se pojavio koje su destkovale troškove i cene roba široke potrošnje, podižući neslućeno standard stanovništva. To je period od 25 godina najvećeg porasta proizvodnje u američkoj istoriji, udruženog sa najvećim padom cena u američkoj istoriji. To je era Standard Oila, Carnegie Steelea, period u kome stanovništvo stalno i dramatično raste, ljudi se sele u gradove, životni vek, broj kalorija i svi drugi pokazatelji blagostanja dramatično rastu. Ipak, ekonomisti su sve do skoro verovali da je to bila prva Velika Depresija, izazvana baukom deflacije.

Danas naravno znamo (str.154-169) da je to budalaština, i čak i Friedman i Shwartz u svojoj Monetarnoj istoriji tvrde da su 1880e i 1890e bile najproduktvnije decenije u američkoj istoriji. Jedini razlog što je iko ikada bio zabrinut zbog "duge depresije" je što je ekonomska profesija odabrala da veruje Friedmanu teorertičaru, a ne Friedmanu istoričaru: Friedmanu koji uči da je monetarna stabilnost uslov ekonomskog rasta, a ne Freidmanu koji izveštava da je period velike monetarne "nestabilnosti" u 19 veku bio period najvećeg rasta. Danas više nema nikakve sumnje da je tradicionalna vera u "dugu depresiju" bila čist mit. Mislim da slična revizija bajke o japanskim "izgubljenim dekadama" sledi uskoro. Naravno, teško da će ta revizija pokazati da je period 1990-2010 bio najproduktvniji u japanskoj istoriji, ali će svakako pokazati da je bio jedan sasvim pristojan i uspešan period, ako izuzmemo neke nerazumne politike poput permanentnog Nju Dila i velikog zaduživanja. Ali, Japan nije po njima izuzetan u odnosu na druge razvijene zemlje, nego je deo opšteg trenda.

Da bismo razumeli zašto Kina nije takvo čudo kako ekonomisti kažu, i zašto Japan nije takva katastrofa kao što oni kažu, treba da gledamo kroz veo makroekonomskog privida, kroz veo Friedmanove teorije o "monetarnoj stabilizaciji". Treba da sledimo Hajeka a ne Friedmana u razumevanju šta je to ekonomski rast i finansijska stabilnost i kako se oni postižu, a kako ugrožavaju. Hajek je svojevremeno rekao "glavna razlika između mene i Friedmana je u tome što on misli da je monetarna politika osnova svega, a ja ne verujem da se njome išta korisno može postići". Možemo dodati tome, razlika je i u tome da li verujete u magiju makroekonomskih agregata koje treba napumpati po svaku cenu (ukljućujući i štampanje para) ili u logiku stvarnih mikro-procesa koji sami kreiraju bogatstvo, i koje bilo kakva "makroekonomska politika" može samo da omete.