Snabdevenost osnovnim životnim namirnicama po prihvatljivim cenama za sve građane je osnovni cilj.
Ovo je još Đorđe Petrović skinuo sa dnevnog reda u Srbiji. Bio je bitan cilj u periodu 1941-1946. Koji đavo smo imali 10 godina tranzicije kada nam neko 2011. godine poručuje da će biti 'leba i da će svako moći da ga kupi i da mu ostane ponešto za šećer, ulje, a bogami i so.
17 March 2011
16 March 2011
Nova vlada, nove bizarnosti
Kategorija:
Socijalizam
Nije nam dugo trebalo da vidimo da je nova vlada sa novom energijom odlučna da nastavi da vuče još pogubnije poteze nego do sada. A šta očekivati kada se spoje dva verovatno najgora ministarstva u jedno, nego da se donese odluka o privremenoj zabrani izvoza pšenice?
Jednostavno čovek može samo da se pita odakle novom superministru ideja da vuče tako loše poteze. Neki od razloga zašto je ovo loše su:
- Ministar ništa nije naučio iz slične odluke pre nekoliko godina koja ja proizvela ogromnu štetu. Nema razloga da sada bude drugačije.
- Kako sam ja shvatio, cilj je da Srbija poveća izvoz. Ovo je mera koja nas gura u suprotnom pravcu. Kako je horizont planiranja ove vlade do izbora, nije ni čudo što ih ne brine što će reakcija na ovu odluku biti da će se narodne godine zasejati manje pšenice. Ko je lud da prodaje samo kada može da zaradi mrvice, a kada može dobro da zaradi da dobije šibe po prstima. Konsekventno, imaćemo višu cenu, manju ponudu i verovatno ćemo brinuti što Srbija uvozi pšenicu.
- Da ministar malo bolje poznaje našu poljoprivredu znao bi da zbog "genijalnog" oslanjanja na domaće sorte semenske pšenice mi ustvari ne možemo nikome da prodamo našu pšenicu ako je ne pomešamo sa mađarskom ili nekom pšenicom koja naš "ponos" može da približi onome što je prihvatljivo za ljudski ishranu u Evropi. Tako je, ustvari, naš neto izvoz 50% manji nego što beleži statistika.
-Tek mi nije jasno kako misle da Srbija može da hrani pola Evrope kada je problem ako se poljoprivredni proizvodi izvoze. Mogli bi da uvedu i da strani turisti plaćaju hleb po višoj ceni zbog nevidljivog izvoza.
- Sama činjenica da je izvoz zabranjen nikako ne znači da će se pšenica pojaviti na domaćem tržištu kada ona može da stoji u silosima dok se odredba ne ukine, odnosno dok pšenica neformalnim kanalima ne ode tamo gde se plaća više.
- Ne postoji besmisleniji način vođenja socijalne politike od subvencionisanja svih građana Srbije.
- Nestašice koje će biti sigurna posledica ove mere dovešće pre ili kasnije do porasta cene pšenice u Srbiji.
- Demonstriranje ekonomskih politika Mirka Marjanovića će zasigurno otkloniti sve dileme investitora da Srbiju sa ovakvom vladom treba zaobići u širokom luku.
- A G17 ako ostane u vladi moraće da subvencije za perpetum mobile ekonomiju podigne i na celih 15.000 evra.
Sve u svemu blagi užas, tiha jeza.
Jednostavno čovek može samo da se pita odakle novom superministru ideja da vuče tako loše poteze. Neki od razloga zašto je ovo loše su:
- Ministar ništa nije naučio iz slične odluke pre nekoliko godina koja ja proizvela ogromnu štetu. Nema razloga da sada bude drugačije.
- Kako sam ja shvatio, cilj je da Srbija poveća izvoz. Ovo je mera koja nas gura u suprotnom pravcu. Kako je horizont planiranja ove vlade do izbora, nije ni čudo što ih ne brine što će reakcija na ovu odluku biti da će se narodne godine zasejati manje pšenice. Ko je lud da prodaje samo kada može da zaradi mrvice, a kada može dobro da zaradi da dobije šibe po prstima. Konsekventno, imaćemo višu cenu, manju ponudu i verovatno ćemo brinuti što Srbija uvozi pšenicu.
- Da ministar malo bolje poznaje našu poljoprivredu znao bi da zbog "genijalnog" oslanjanja na domaće sorte semenske pšenice mi ustvari ne možemo nikome da prodamo našu pšenicu ako je ne pomešamo sa mađarskom ili nekom pšenicom koja naš "ponos" može da približi onome što je prihvatljivo za ljudski ishranu u Evropi. Tako je, ustvari, naš neto izvoz 50% manji nego što beleži statistika.
-Tek mi nije jasno kako misle da Srbija može da hrani pola Evrope kada je problem ako se poljoprivredni proizvodi izvoze. Mogli bi da uvedu i da strani turisti plaćaju hleb po višoj ceni zbog nevidljivog izvoza.
- Sama činjenica da je izvoz zabranjen nikako ne znači da će se pšenica pojaviti na domaćem tržištu kada ona može da stoji u silosima dok se odredba ne ukine, odnosno dok pšenica neformalnim kanalima ne ode tamo gde se plaća više.
- Ne postoji besmisleniji način vođenja socijalne politike od subvencionisanja svih građana Srbije.
- Nestašice koje će biti sigurna posledica ove mere dovešće pre ili kasnije do porasta cene pšenice u Srbiji.
- Demonstriranje ekonomskih politika Mirka Marjanovića će zasigurno otkloniti sve dileme investitora da Srbiju sa ovakvom vladom treba zaobići u širokom luku.
- A G17 ako ostane u vladi moraće da subvencije za perpetum mobile ekonomiju podigne i na celih 15.000 evra.
Sve u svemu blagi užas, tiha jeza.
15 March 2011
Zvezda - srpski brend
Danas pročitah srceparajuću priču gubitaša u neodređenom vlasništvu. Saznadoh da ja kao poreski obveznik Grada Beograda plaćam da bi se neko bavio profesionalno košarkom. I ne samo to, nego da su neki profesionalni klubovi privilegovaniji od drugih i da to posebno jedi Zvezdu, mada taj isti klub nije jedilo kada su državne pare stizale šakom i kapom pre nekoliko godina. Dakle, kada odete da platite porez na imovinu znajte da deo toga ide da bi Zvezda beležila "ogromne uspehe" poslednjih godina, kako košarkaške, tako i finansijske. Kako se Zvezda stalno hvali da ima armiju navijača koji toliko vole svoj klub, pitanje je zašto oni ne izdvoje svoje pare. Ili alternativno, mogu da lepo stave katanac ili igraju s juniorskim timom u sprskoj ligi, jer niti im ide u sportu, niti im leže finansije, niti im marketing funkcioniše, a vrhunac im je da ne mogu da popune Pionir ako ulaz nije besplatan, pod uslovom da ih grad ne izbaci zbog dugova istoj dvorani.
Ako mi je za Zvezdu jasno da priznaju da su nesposobni, pa bi da budu na grbači svih građana Srbije, kao i slični ponosi našeg naroda, tek mi nije jasno šta s Partizanom. Zašto javna preduzeća i lokalna samouprava finansiraju klub koji je poslednjih 5-6 godina među 10 najboljih u Evropi po sportskim rezultatima, naravno. Ako im to nije dovoljno da budu profitabilni, onda postoji očigledan problem u vođenju kluba. I isti rezon kao i za Zvezdu. Ustvari možda i oštriji jer izgleda da što je klub sportski uspešan, to više košta građane.
Ako mi je za Zvezdu jasno da priznaju da su nesposobni, pa bi da budu na grbači svih građana Srbije, kao i slični ponosi našeg naroda, tek mi nije jasno šta s Partizanom. Zašto javna preduzeća i lokalna samouprava finansiraju klub koji je poslednjih 5-6 godina među 10 najboljih u Evropi po sportskim rezultatima, naravno. Ako im to nije dovoljno da budu profitabilni, onda postoji očigledan problem u vođenju kluba. I isti rezon kao i za Zvezdu. Ustvari možda i oštriji jer izgleda da što je klub sportski uspešan, to više košta građane.
12 March 2011
Privatizacija u Švedskoj
"Ove firme će raditi mnogo bolje kad im vlasnik ne bude država".
Tako švedski ministar objašnjava odluku da se pokrene najveći talas privatizacije u švedskoj istoriji. I to da, za razliku od drugih evropskih država ili Srbije, Šveđani nisu prinuđeni da bilo šta prodaju jer im je javni dug među najmanjima u EU (40% GDP-a).
Večno vraćanje istog
The natural disaster of a tsunami could actually provide a temporary boost to the global economy.
Larry Summers, former director of President Obama's economic council and a former head of the World Bank, said rebuilding could temporarily boost the Japanese economy.
Summers suggested this in an interview Friday on CNBC.
Klasik. Ja, po ko zna koji put, imam jednostavan predlog: neka Summers lepo "privremeno podstakne" sopstvenu ličnu ekonomiju rušenjem svoje kuće. Ili još bolje, ako cunami zaista podstiče japansku ekonomiju, mogao bi da posavetuje američku vladu da recimo angažuje jedno 30-ak "timova" Al Kaide sa Boinzima 737 da poravnaju Njujork i Čikago malo, i time obezbede još jači ekonomski stimulus. Ili najbolje, (i najsigurnije) da sa Putinom i Medvedevim ugovore "razmenu" po jedno pedesetak nuklearnih projektila. Da se uzajamno "stimulišu", u znaku međunarodnog mira i saradnje, a nadasve odgovorne makroekonomske politike. "Policy options" su neograničene. Samo treba dobra volja i adekvatno makroekonmsko modeliranje eksperata.
10 March 2011
Diskriminacija i sloboda govora
Kategorija:
Lične slobode
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je pozvala mitropolita Amfilohija da se izvini zbog reči upućenih gej populaciji. On je odbio. Pre skoro dve godine, nakon što je donet Zakon o zabrani diskriminacije, sam napisao:
Dakle, da li je u ovom konkretnom slučaju "jače" pravo mitropolita da iznosi svoje stavove i stavove svoje crkve ili pravo gej populacije da bude zaštićena od takvog govora? Što se mene tiče, mitropolit ima pravo da govori šta god hoće, ma koliko se ja ne slagao sa onim što je rekao.
Jer, ako državni organi počnu da se mešaju u ono što sveštenici izgovaraju sa verskim skupovima, šta je ostalo od slobode veroispovesti, okupljanja i govora?
Kad smo već kod ove teme, evo dva zanimljiva i donekle relevantna postera.
Osnovni problem zakona je što se, što bi rekao jedan naš uvaženi pravnik, radi o supermarket zakonu – ima ponešto za svakoga. Svako je zaštićen od svačega, ali zakon ne daje odgovor na ključno pitanje – šta se dešava kada se prava i slobode međusobno sukobe? Na primer, članom 13. se teškim oblikom diskriminacije smatra izazivanje mržnje i netrpeljivosti po osnovu političkog opredeljenja. To znači, ako fašizam smatramo političkim opredeljenjem (a kako bi ga smatrali?), da je zabranjeno diskriminisati nekoga ko se javno deklariše kao fašista. Problem je što je istim članom zabranjena i diskriminacija po osnovu rasne pripadnosti. Dakle, šta kada je nečije političko opredeljenje upravo da postoje inferiorne rase? Ko je tu zaštićen? Ovaj zakon ne daje jednoznačan odgovor na to pitanje.
Možda je i ekstremniji primer konflikta zabrane diskriminacije po osnovu veroispovesti i zabrane diskriminacije po osnovu pola, ili čak „javnog zagovaranja u skladu sa običajima koji su zasnovani na ideji podređenosti i nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova“. Naime, sve ovo je zabranjeno. Ali, šta ako je (a to je slučaj skoro uvek) jedan od temelja religija prisutnih u Srbiji upravo da žene i muškarci imaju različite uloge? Da li je javno zagovaranje stereotipnih uloga polova zabranjeno, ako se to dešava u verskom kontekstu?
Dakle, da li je u ovom konkretnom slučaju "jače" pravo mitropolita da iznosi svoje stavove i stavove svoje crkve ili pravo gej populacije da bude zaštićena od takvog govora? Što se mene tiče, mitropolit ima pravo da govori šta god hoće, ma koliko se ja ne slagao sa onim što je rekao.
Jer, ako državni organi počnu da se mešaju u ono što sveštenici izgovaraju sa verskim skupovima, šta je ostalo od slobode veroispovesti, okupljanja i govora?
Kad smo već kod ove teme, evo dva zanimljiva i donekle relevantna postera.
09 March 2011
9 mart i mi
Danas se navršava tačno 20 godina od velikih demonstracija u Beogradu 9 marta 1991, koje je protiv Miloševića organizovala tadašnja opozicija, na čelu sa SPO. Po mom sudu to je jedan od najznačajnijih i najtragičnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji.
Najznačajnijih, jer su to bile prve velike demonstracije u bivšoj Jugoslaviji posle 1945 koje nisu bile organizovane od strane vlasti i policije, i čiji zahtev nije bilo još komunizma ili još nacionalizma. Tema je bila sloboda štampe i tražene su ostavke čelnih ljudi beogradske Televizije koju je Vuk Drašković tada nazvao TV Bastiljom kao i početak prenosa Skupštine. Preko 100 000 ljudi se okupilo da protestuje protiv lažnog izveštavanja državne televizije o opozicionim strankama. Ne traži se oružje (mada je naravno u toj masi bilo i takvih poziva, poput "pobićemo ustaše" i slično), nego se traži sloboda štampe. To samo po sebi predstavlja veliku vrednost – prve "buržoaske" demonstracije u Jugoslaviji posle toliko decenija. I te demonstracije su vrlo lako mogle da obore Miloševića, da je bilo više sreće i organizacije. Siguran sam, kada jednom bude pisana novija srpska istorija, da će postojati samo tri svetle tačke u njoj: dva datuma i jedan period od nekoliko meseci. To su 9 mart, studentski protesti 1996-97 i 5 oktobar (da, da i 28 jun 2001, umalo da zaboravim). Sve drugo je najbolje zaboraviti.
Razlog zašto mislim da je to jedan od najtragičnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji je fakat da je tada propuštena šansa koja je realno postojala da se obori Milošević, i spreči celokupna tragedija i katastrofa koja se desila u periodu 1991-2000. Možete li da zamislite svet bez ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, bez ekonomske devastacije pod sankcijama i Miloševićevim socijalizmom? Pokušajte da zamislite prostor od 22 miliona ljudi koji bazično govore jedan jezik, imaju neku zajedničku tradiciju, i koji će u šest novih država i sa verovatnom zonom slobodne trgovine i bez mnogo pasoških kontrola proći period 1990 – 2010. Pokušajte da zamislite da nije bilo ne samo protraćenih života i materijalnih resursa, žrtvovanog ekonomskog rasta i ukupne civilizacijske devastacije desetogodišnjim izopštenjem iz sveta, nego ni devastacije jedinstvenog kulturnog prostora, osećaja komfora koji je prosečan stanovnik Jugoslavije imao pre 1990 od Triglava do Đevđelije. Očuvanjem neke forme konfederacije ili mirnim raspadom Jugoslavije, to bi sve bilo sačuvano (kao što je sačuvano između Češke i Slovačke).
Kad sam pre neku godinu prelazio iz Trebinja u Dubrovnik jedini zvanični prevoz između dva grada je bio jedan minibus sa dvadesetak mesta dnevno. Na graničnom prelazu nije bilo nikog. U junu mesecu, u sred turističke sezone. Verujem da je veći promet bio u vreme kad je Marin Držić u 16 veku pisao "Novelu od Stanca" u kojoj neki dubrovački mangupi dobrodušno ismevaju seljaka iz Gackog koji je došao da prodaje sir i kajmak u Dubrovnik. U svakom slučaju, broj seljaka iz Gacka koji danas trguju u Dubrovniku je sigurno mnogo manji nego u 16 veku. Za vreme boravka u Trebinju, setio sam se one divne sevdalinke "Djevojka je zelen bor sadila" koju je Himzo Polovina zapisao od jednog starca u Trebinju 1950ih godina. U njoj devojka sanjari kako će da zasadi bor koji će toliko da poraste da ona može da se popne i da "vidi ravne i Konavle", i "Dubrovčane mlade". Ali istovremeno i da vidi šta radi njen dragi, koji očigledno ide stalno trgovačkim poslom tamo "da li pije ili drugu ljubi ("ako pije nek se ne napije, akol ljubi nek se na zaljubi)". Palo mi je na pamet kako dete koje je odraslo u post-ratnom Trebinju teško može da se identifikuje sa tim više. Ono živi u osakaćenom i kastriranom svetu u kome je Dubrovnik neka daleka naprijateljska teritorija iza brda, Muslimana u Trebinju nema, glavna džamija u gradu je pod katancem a u školi ga uče, pitaj Boga šta, ne smem ni da zamislim...Koliko takvih nenadodnadivih, osakaćujućih kulturnih, ekonomskih, psiholoških tragedija bismo bili pošteđeni da su ljudi od 9 marta uspeli?
Da je nekoliko ljudi bilo malo hrabrije i organizovanije tog popodneva 9 marta, Milošević bio bio najuren. U tom kratkom "prozorčetu mogućnosti" od negde 14h do oko 17h popodne vlast je bila u potpunom rasulu. Sve je bilo moguće. Možete li da zamislite ratove, klanicu, sankcije sa Vukom Draškovićem kao predsednikom Srbije a Ivanom Đurićem kao premijerom, naprimer? Ja teško mogu.
Tačno je, SPO i Vuk Drašković 1991 su zvučali drukčije nego danas, čak i drukčije nego 1992. Vuk je čovek brzog temperamenta, sklon naglim i nepromošljenim odlukama, a u to vreme i militantnom nacional-romantizmu. Sećamo se izjava o rukama i zastavama u Sandžaku, o srpskim granicama koje su omeđene jamama iz II svetskog rata i sličnih gluposti. Ali, Vuk Drašković nije psihopata i kriminalna baraba poput Miloševića i Šešelja, spremna da iskrvari naciju, da bi opstala na vlasti. To je razlika. On pokušava da formira neku paravojsku za "zaštitu Srba" u leto 1991, ali već u jesen iste godine kada rat počinje punom parom, on je na pravoj strani: sabotira aktivno rat u Hrvatskoj (SPO minira praktično mobilizaciju) i jedini govori otvoreno protiv rata u Bosni s proleća 1992. Učestvuje u paljenju sveća za Sarajevo sa drugom Srbijom (iako joj ideološki na pripada, pošto je monarhista) i sve vreme ratnih godina se drži časno. Jedina je značajna politička figura u Srbiji koja govori protiv rata i osuđuje Miloševića ne što nije dovoljno Balija pobio, nego što uopšte vodi rat. Ponavlja isto ono što i Ivan Đurić - srpski interes u Kninu se brani demokratijom u Beogradu. Pogledajte samo ovaj govor, kojim je zaslužio da uđe u istoriju, i da ništa drugo nije uradio. Đinđić i Koštunica su, nažalost, saradnici i koalicioni partneri Karadžića u isto vreme (Đinđić iz pogrešno iskalkulisanog makijavelizma, Koštunica jer je podilkanio). Kao i svi normalni ljudi, koliko god i sam učestvovao u buđenju i podjarivanju nacionalizma krajem 1980ih, onog trenutka kad biva jasno da je Milošević samo iskoristio nacionalizam da bi ratom sačuvao i ojačao vlast, on se povlači i naziva "lopatu lopatom" a zločin zločinom. Sa izvesnom setom, čitam mnoge komentare, uključujući i mnoge ovde na ovom blogu, koji pokazuju da ogroman broj ljudi još nije proživeo tu Draškovićevu spoznaju i preumljenje s jeseni 1991, nije prepoznao i priznao da su patriotizam, "zaštita Srba" i "nacionalni interes" samo oruđa u rukama kripto-komunističkog režima da se održi, da je taj "patriotizam" bio (i ostao) samo "poslednje utočište nitkova".
Što je posebno zabavno, u tom trenutku, 1991, Vojislav Koštunica nije na pozicijama na kojima će se naći već koju godinu kasnije. Koštunica 9 marta drži veličanstven govor sa balkona Narodnog pozorišta, a 10 marta ujutro na konferenciji za štampu još bolji, u kome Miloševića naziva diktatorom i obećava još "demonstracija u slobodnom Beogradu"! Ništa o "ugroženosti" Srba preko Drine! Možete li to da zamislite? Ili Vladetu Jankovića kako na Radio Beogradu 2 govori o tome kako se oseća u velikoj defanzivi i izolaciji (jesen 1991) gde svi pričaju samo o osvajanju teritorija i nacionalizmu, a nema mesta za priču o demokratiji? Fast forward, novembra 1995 kada SPS preuzima nasilno studio B, Koštunica odbija da se pridruži opozicionim demonstracijama sa obrazloženjem da bi to ugrozilo nacionalno jedinstvo, i da je sada, (nikad to neću zaboraviti!) "sudbina Republike Srpske važnija od sudbine slobode medija u Srbiji".
9 mart je bio zlatna šansa: Drašković je u naponu političke snage. Ivan Đurić je živ i u Srbiji. Koštunica nije odlepio još. Normalna vlada marta 1991 i obaranje Miloševića, značili bi spas. Drašković i ljudi oko njega nisu imali živaca ni smelosti. Ostalo je istorija. Bedna i sramotna.
Najznačajnijih, jer su to bile prve velike demonstracije u bivšoj Jugoslaviji posle 1945 koje nisu bile organizovane od strane vlasti i policije, i čiji zahtev nije bilo još komunizma ili još nacionalizma. Tema je bila sloboda štampe i tražene su ostavke čelnih ljudi beogradske Televizije koju je Vuk Drašković tada nazvao TV Bastiljom kao i početak prenosa Skupštine. Preko 100 000 ljudi se okupilo da protestuje protiv lažnog izveštavanja državne televizije o opozicionim strankama. Ne traži se oružje (mada je naravno u toj masi bilo i takvih poziva, poput "pobićemo ustaše" i slično), nego se traži sloboda štampe. To samo po sebi predstavlja veliku vrednost – prve "buržoaske" demonstracije u Jugoslaviji posle toliko decenija. I te demonstracije su vrlo lako mogle da obore Miloševića, da je bilo više sreće i organizacije. Siguran sam, kada jednom bude pisana novija srpska istorija, da će postojati samo tri svetle tačke u njoj: dva datuma i jedan period od nekoliko meseci. To su 9 mart, studentski protesti 1996-97 i 5 oktobar (da, da i 28 jun 2001, umalo da zaboravim). Sve drugo je najbolje zaboraviti.
Razlog zašto mislim da je to jedan od najtragičnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji je fakat da je tada propuštena šansa koja je realno postojala da se obori Milošević, i spreči celokupna tragedija i katastrofa koja se desila u periodu 1991-2000. Možete li da zamislite svet bez ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, bez ekonomske devastacije pod sankcijama i Miloševićevim socijalizmom? Pokušajte da zamislite prostor od 22 miliona ljudi koji bazično govore jedan jezik, imaju neku zajedničku tradiciju, i koji će u šest novih država i sa verovatnom zonom slobodne trgovine i bez mnogo pasoških kontrola proći period 1990 – 2010. Pokušajte da zamislite da nije bilo ne samo protraćenih života i materijalnih resursa, žrtvovanog ekonomskog rasta i ukupne civilizacijske devastacije desetogodišnjim izopštenjem iz sveta, nego ni devastacije jedinstvenog kulturnog prostora, osećaja komfora koji je prosečan stanovnik Jugoslavije imao pre 1990 od Triglava do Đevđelije. Očuvanjem neke forme konfederacije ili mirnim raspadom Jugoslavije, to bi sve bilo sačuvano (kao što je sačuvano između Češke i Slovačke).
Kad sam pre neku godinu prelazio iz Trebinja u Dubrovnik jedini zvanični prevoz između dva grada je bio jedan minibus sa dvadesetak mesta dnevno. Na graničnom prelazu nije bilo nikog. U junu mesecu, u sred turističke sezone. Verujem da je veći promet bio u vreme kad je Marin Držić u 16 veku pisao "Novelu od Stanca" u kojoj neki dubrovački mangupi dobrodušno ismevaju seljaka iz Gackog koji je došao da prodaje sir i kajmak u Dubrovnik. U svakom slučaju, broj seljaka iz Gacka koji danas trguju u Dubrovniku je sigurno mnogo manji nego u 16 veku. Za vreme boravka u Trebinju, setio sam se one divne sevdalinke "Djevojka je zelen bor sadila" koju je Himzo Polovina zapisao od jednog starca u Trebinju 1950ih godina. U njoj devojka sanjari kako će da zasadi bor koji će toliko da poraste da ona može da se popne i da "vidi ravne i Konavle", i "Dubrovčane mlade". Ali istovremeno i da vidi šta radi njen dragi, koji očigledno ide stalno trgovačkim poslom tamo "da li pije ili drugu ljubi ("ako pije nek se ne napije, akol ljubi nek se na zaljubi)". Palo mi je na pamet kako dete koje je odraslo u post-ratnom Trebinju teško može da se identifikuje sa tim više. Ono živi u osakaćenom i kastriranom svetu u kome je Dubrovnik neka daleka naprijateljska teritorija iza brda, Muslimana u Trebinju nema, glavna džamija u gradu je pod katancem a u školi ga uče, pitaj Boga šta, ne smem ni da zamislim...Koliko takvih nenadodnadivih, osakaćujućih kulturnih, ekonomskih, psiholoških tragedija bismo bili pošteđeni da su ljudi od 9 marta uspeli?
Da je nekoliko ljudi bilo malo hrabrije i organizovanije tog popodneva 9 marta, Milošević bio bio najuren. U tom kratkom "prozorčetu mogućnosti" od negde 14h do oko 17h popodne vlast je bila u potpunom rasulu. Sve je bilo moguće. Možete li da zamislite ratove, klanicu, sankcije sa Vukom Draškovićem kao predsednikom Srbije a Ivanom Đurićem kao premijerom, naprimer? Ja teško mogu.
Tačno je, SPO i Vuk Drašković 1991 su zvučali drukčije nego danas, čak i drukčije nego 1992. Vuk je čovek brzog temperamenta, sklon naglim i nepromošljenim odlukama, a u to vreme i militantnom nacional-romantizmu. Sećamo se izjava o rukama i zastavama u Sandžaku, o srpskim granicama koje su omeđene jamama iz II svetskog rata i sličnih gluposti. Ali, Vuk Drašković nije psihopata i kriminalna baraba poput Miloševića i Šešelja, spremna da iskrvari naciju, da bi opstala na vlasti. To je razlika. On pokušava da formira neku paravojsku za "zaštitu Srba" u leto 1991, ali već u jesen iste godine kada rat počinje punom parom, on je na pravoj strani: sabotira aktivno rat u Hrvatskoj (SPO minira praktično mobilizaciju) i jedini govori otvoreno protiv rata u Bosni s proleća 1992. Učestvuje u paljenju sveća za Sarajevo sa drugom Srbijom (iako joj ideološki na pripada, pošto je monarhista) i sve vreme ratnih godina se drži časno. Jedina je značajna politička figura u Srbiji koja govori protiv rata i osuđuje Miloševića ne što nije dovoljno Balija pobio, nego što uopšte vodi rat. Ponavlja isto ono što i Ivan Đurić - srpski interes u Kninu se brani demokratijom u Beogradu. Pogledajte samo ovaj govor, kojim je zaslužio da uđe u istoriju, i da ništa drugo nije uradio. Đinđić i Koštunica su, nažalost, saradnici i koalicioni partneri Karadžića u isto vreme (Đinđić iz pogrešno iskalkulisanog makijavelizma, Koštunica jer je podilkanio). Kao i svi normalni ljudi, koliko god i sam učestvovao u buđenju i podjarivanju nacionalizma krajem 1980ih, onog trenutka kad biva jasno da je Milošević samo iskoristio nacionalizam da bi ratom sačuvao i ojačao vlast, on se povlači i naziva "lopatu lopatom" a zločin zločinom. Sa izvesnom setom, čitam mnoge komentare, uključujući i mnoge ovde na ovom blogu, koji pokazuju da ogroman broj ljudi još nije proživeo tu Draškovićevu spoznaju i preumljenje s jeseni 1991, nije prepoznao i priznao da su patriotizam, "zaštita Srba" i "nacionalni interes" samo oruđa u rukama kripto-komunističkog režima da se održi, da je taj "patriotizam" bio (i ostao) samo "poslednje utočište nitkova".
Što je posebno zabavno, u tom trenutku, 1991, Vojislav Koštunica nije na pozicijama na kojima će se naći već koju godinu kasnije. Koštunica 9 marta drži veličanstven govor sa balkona Narodnog pozorišta, a 10 marta ujutro na konferenciji za štampu još bolji, u kome Miloševića naziva diktatorom i obećava još "demonstracija u slobodnom Beogradu"! Ništa o "ugroženosti" Srba preko Drine! Možete li to da zamislite? Ili Vladetu Jankovića kako na Radio Beogradu 2 govori o tome kako se oseća u velikoj defanzivi i izolaciji (jesen 1991) gde svi pričaju samo o osvajanju teritorija i nacionalizmu, a nema mesta za priču o demokratiji? Fast forward, novembra 1995 kada SPS preuzima nasilno studio B, Koštunica odbija da se pridruži opozicionim demonstracijama sa obrazloženjem da bi to ugrozilo nacionalno jedinstvo, i da je sada, (nikad to neću zaboraviti!) "sudbina Republike Srpske važnija od sudbine slobode medija u Srbiji".
9 mart je bio zlatna šansa: Drašković je u naponu političke snage. Ivan Đurić je živ i u Srbiji. Koštunica nije odlepio još. Normalna vlada marta 1991 i obaranje Miloševića, značili bi spas. Drašković i ljudi oko njega nisu imali živaca ni smelosti. Ostalo je istorija. Bedna i sramotna.
07 March 2011
Mala doza egocentričnosti
Dobih povelik prostor u provladinom dnevnom listu, ali crnogorskom. Koga interesuje može da pogleda.
A ko će to da plati?
Pitanje koje novinari UVEK zaboravljaju da postave političarima, poslednji put sinoć Olja Bećković, vezano za najavljeni grejs period u otplati kredita.
Razvojna banka i stručnjaci
Izgleda da će osnivanje "razvojne banke" biti konkretan plod srpskog Davosa. Do sada su i naivni shvatili da će ova banka služiti za udomljavanje partijskih drugova, da će od nje profitirati bogata manjina dobro povezanih, a gubiti ne tako bogata većina poreskih platiša.
Ono što je teže ali važnije shvatiti je da bi razvojna banka, u svakom sistemu, u bilo kojoj zemlji, sa bilo kakvom vladom i bilo kojim stručnjacima na čelu, opet bila loša ideja.
Cilj razvojne banke je da usmerava kredite u projekte koji su poželjni po proceni ne tržišta nego stručnjaka. Problem je u tome što ne postoji i ne može postojati stručnjak za centralnu alokaciju sredstava. Tržište je efikasan sistem alokacije resursa zato što se bori protiv naših individualnih neznanja. Ni privatne banke ne znaju unapred koji su projekti dobri, ali u procesu konkurencije, pokušavajući da izbegnu gubitke, donose odluke koje ukupno gledano popravljaju alokaciju kapitala. To znamo po tome što su banke ostvarile profit i ostale u igri. Struktura kredita i kamatna stopa u zemlji su rezultat tog procesa -- i uzevši u obzir sve postojeće faktore, od biznis projekata koje im se nude, preko rizika inflacije do rešavanja sporova kod naplate kredita, postojeća kreditna struktura i kamatna stopa su najbolja alokacija koja u ovom trenutku može da postoji.
Zato kada javno mnjenje misli da je kamatna stopa previsoka ili da nedovoljno kredita ide u izvoz, uopšte nije jasno na osnovu čega se to tvrdi. Tržišni proces je izrodio jednu vrstu alokacije, političari ili stručnjaci tvrde da je potrebna druga. Nema naznaka zašto oni misle da su njihove ideje bolje od rezultata tržišnog procesa. Ne bi bili u pravu ni da su uradili najkvalitetnije stručne studije o tome kojim sektorima treba dati kredite, mada stvar je mnogo primitivnija jer to se sve tvrdi samo na osnovu par starih mantri -- potrebna je "proizvodnja" i potreban je "izvoz".
Milojko Arsić tvrdi da su u okolnim zemljama razvojne banke "dale dobre rezultate". Ali na osnovu čega se tako nešto uopšte može tvrditi? Uvek se može citirati nekoliko naizgled uspešnih projekata tipa izgrađena brana, ali niti znamo koliki je stvarni oportunitetni trošak subvencionisanih kredita niti koliko stvarno projekat vredi ako se o njemu odlučuje van tržišta.
Ovo je ustvari vraćanje na industrijsku politiku, koncept razvoja koji je u svetu bio popularan 1950-ih i 60-ih, ali se onda shvatilo da šteta od promašenih investicija daleko premašuje korist od par uspešnih projekata. Većina zemalja koja se značajnije pomagala ovakvom centralizovanom alokacijom, poput zemalja Južne Amerike, postala je poznata po promašenim subvencionisabim investicijama. A zemlje koje su uz industrijsku politiku uspele da ostvare ekonomski rast uradile su to uprkos, ne zbog subvencionisane alokacije, jer su i kod njih stvarni oportunitetni troškovi bili veći. Japan, koji se citira kao uspešan slučaj sponzorisanja proizvodnih i izvoznih sektora, ustvari i nije značajnije pomagao sektore po kojima je postao poznat, kao elektronika ili automobili, nego je većinu pomoći usmeravao u promašene sektore poput čelika i hemije. U jednom trenutku birokrate su rekle Hondi da se ne osniva, jer zemlja već ima previše proizvođača motora i automobila. A Japan se još i računa kao redak uspešan primer.
Jednostavno, optimaplna proizvodna i izvozna struktura za par godina unapred su stvari koje živi ljudi ne mogu znati. Stručnjak koji će alocirati sredstva u narodnom interesu bolje nego što to rade desetine banaka zainteresovane za svoj profit, ne postoji. Slobodno tržišno takmičenje je najbolji instrument koji imamo da saznamo koja ulaganja i po kakvoj kamati su optimalna.
Zato je razvojna banka loša ideja. Sada tu dodajte korupciju i prirodnu neodgovornost kada se barata tuđim parama i možete zamisliti kakvi će biti rezultati nove razvojne banke.
05 March 2011
Jovan i Sergej
Kategorija:
Lične slobode
Čudni su putevi gospodnji. Nekoliko dana komentatori besomučno daju podršku jednom diktatoru (a voleli su i Hosnija, nije da nije) koji postaje i notorni zločinac, a sada odjedanput jednodušna i ekstatična osuda Sergeja Trifunovića zbog majice sa likom Jovana Divjaka. Postoji i suprotstavljena manjina, ali to su gotovo listom čitaoci Blica iz FBiH i naši provincijalci koji vide u svim idiotima širom Balkana demokrate i borce za slobodu i ljudska prava, naravno, ako isti nisu Srbi.
LM, ajde da se postave neke osnove priče za one koju nisu mnogo pratili BiH 1990-ih.
Siguran sam da iza blago rečeno glupog modnog stajlinga Sergeja Trifunovića ne stoji ništa osim gluposti. Međutim, kako bilo, Sergej Trifunović nosi majicu sa likom jednog osrednjeg švercera oružja, koji, doduše, oružje nije platio, već samo prodao ukravši ga iz objekta JNA, a potom se od sigurnog zatvora u rodnom gradu odlučio spasiti glumatanjem multietničnosti u muslimanskoj vojsci (Armija BiH). U suštini on je tokom rata imao ulogu Alijinog Srbina, baš kao Miro Lazović, Vladimir Srebrov i još poneki likovi koji nisu predstavljali nikoga osim sebe samih. Divjak bi se mogao porediti sa Petenom ili Kvislingom, ali je ipak bio groteskniji jer je imao formalno visoku funkciju, a nije se efektivno pitao nizašta, niti je imao moć čak i da imalo olakša život Srba koji su ostali zatočeni u Sarajevu. Najprostije rečeno, čovek je igrao ulogu pajaca, a sticajem okolnosti smatra se da je bio inspirator i organizator masakra u Dobrovoljčakoj ulici. Mislim da je odgovoran jednako koliko i Milutin Milutinović za dešavanja na KiM 1999. godine, a malo više bitan nego Basri Plana i Buba Morina.
Ali, ajde još malo. Kada se nose majice Ratka Mladića i Radovana Karadžića koji su tu i tamo počinili poneki zločin protiv čovečnosti i običaja ratovanja, osuda je polovična, a razlozi u većini nisu moralni nego je ljudima pun ... recimo svih vrsta Srba koji nisu iz njihove nahije i toga što loše žive. Moralna osuda je jadna.
Ili ajdemo još dalje, da je Sregej Trifunović obukao majcu sa slikama notornih zločinaca - Broza, Če Gevare, Staljina ili reafirmisanih gerijatrijsko-antifašističko-"liberalnih" idola, rezultat bi bio sličan. Mogao je Sergej da nosi i Slobu, ko bi mu prigovorio kada su se u Srbiji izmirili dželati i žrtve?
Dakle, na putu sam, kao i Slaviša, da tvrdim da imamo ozbiljan problem sa elementarnim poimanjem morala.
Inače, nošenje majica sa različitim printovima je klasičan primer slobode govora koja može mnogo da kaže o samoj vešalici, ali i još više o sredini.
LM, ajde da se postave neke osnove priče za one koju nisu mnogo pratili BiH 1990-ih.
Siguran sam da iza blago rečeno glupog modnog stajlinga Sergeja Trifunovića ne stoji ništa osim gluposti. Međutim, kako bilo, Sergej Trifunović nosi majicu sa likom jednog osrednjeg švercera oružja, koji, doduše, oružje nije platio, već samo prodao ukravši ga iz objekta JNA, a potom se od sigurnog zatvora u rodnom gradu odlučio spasiti glumatanjem multietničnosti u muslimanskoj vojsci (Armija BiH). U suštini on je tokom rata imao ulogu Alijinog Srbina, baš kao Miro Lazović, Vladimir Srebrov i još poneki likovi koji nisu predstavljali nikoga osim sebe samih. Divjak bi se mogao porediti sa Petenom ili Kvislingom, ali je ipak bio groteskniji jer je imao formalno visoku funkciju, a nije se efektivno pitao nizašta, niti je imao moć čak i da imalo olakša život Srba koji su ostali zatočeni u Sarajevu. Najprostije rečeno, čovek je igrao ulogu pajaca, a sticajem okolnosti smatra se da je bio inspirator i organizator masakra u Dobrovoljčakoj ulici. Mislim da je odgovoran jednako koliko i Milutin Milutinović za dešavanja na KiM 1999. godine, a malo više bitan nego Basri Plana i Buba Morina.
Ali, ajde još malo. Kada se nose majice Ratka Mladića i Radovana Karadžića koji su tu i tamo počinili poneki zločin protiv čovečnosti i običaja ratovanja, osuda je polovična, a razlozi u većini nisu moralni nego je ljudima pun ... recimo svih vrsta Srba koji nisu iz njihove nahije i toga što loše žive. Moralna osuda je jadna.
Ili ajdemo još dalje, da je Sregej Trifunović obukao majcu sa slikama notornih zločinaca - Broza, Če Gevare, Staljina ili reafirmisanih gerijatrijsko-antifašističko-"liberalnih" idola, rezultat bi bio sličan. Mogao je Sergej da nosi i Slobu, ko bi mu prigovorio kada su se u Srbiji izmirili dželati i žrtve?
Dakle, na putu sam, kao i Slaviša, da tvrdim da imamo ozbiljan problem sa elementarnim poimanjem morala.
Inače, nošenje majica sa različitim printovima je klasičan primer slobode govora koja može mnogo da kaže o samoj vešalici, ali i još više o sredini.
03 March 2011
Socijalistička vlast - prijatelj radnika
Vest iz Venecuele:
Ruben Gonzales je osuđen u ponedeljak na kaznu zatvora od 7 i po godina zbog organizovanja štrajka koji je privremeno paralisao venecuelansku državnu kompaniju koja se bavi rudarstvom.
Marino Alvarado, koji predvodi nevladinu organizaciju Provea, je rekao da je ovo "tipičan slučaj" suđenja onima koji organizuju radničke proteste. On i drugi aktivisti su protestvovali protiv kažnjavanja ispred zgrade tužilaštva u Karakasu, uz parole "Protestvovanje nije krivično delo, to je pravo."
Alvarado je izjavio da po podacima Provee još oko 2.500 ljudi čeka suđenje zbog učešća u protestima u Venecueli, uključujući i 125 sindikalaca.
Gadafi i Srbija
Jedna od depresivnijih stvari ovih dana u Srbiji su komentari na vesti o Gadafiju. Ne znam u koliko zemalja u svetu je javno mjenje prema Gadafiju pozitivno, ali Srbija je bez sumnje jedna od retkih.
Ovo nije prvi put, komentari čitalaca su bili slični i na veoma jasnu vest, sa slikama, da je Gadafi počeo da bombarduje svoj narod. Sada se ne veruje ni izveštajima banaka iz Amerike ili Švajcarske, jer one navodno fabrikuju laži o Gadafijevom bogatsvu, da bi američka zavera uspela.
Tu ima više elemenata. Jedan je da ćemo braniti i crnog đavola, ako je on protiv Zapada, glavnog civilizacijskog neprijatelja Srbije. Drugi je neinformisanost koja ne sprečava ljude da budu stručnjaci za Libiju -- neinformisanost kombinovana sa sklonošću teorijama zavere, po kojima Amerika nekako materijalno profitira od rušenja Gadafija (ne znamo tačno kako ali nešto u vezi s naftom) pa je zato orkestrirala pobunu naroda (jer kao što svako zna, to je lako i CIA je veoma uspešna u tome).
I treće je zapanjujuće odsustvo moralnih skrupula. Neki se ne libe da kažu da Srbija treba da podrži Gadafija iz materijalnih razloga. Meni je jedan od prvih utisaka kad sam otišao u Ameriku bila sveprisutnost moralnog diskursa u debatama -- sama upotreba reči ispravno i pogrešno, right and wrong, za razne stvari i postupke. Ako gledate bilo kakvu političku emisiju, komentatori, voditelji, gosti ili obični ljudi koje pitaju na ulici, mišljenje pre svega stave u kontekst moralne ispravnosti i često se čuje da je nešto jednostavno ispravno ili neispravno. Sama reč wrong kada se govori o postupcima ima moralni prizvuk, toliko je taj diskurs prisutan. Ako bi neko rekao da je dobro sa tačke američkog materijalnog interesa što neki diktator ubija svoje ljude, bio bi razapet na krst u javnosti. U komentarima bilo novinara bilo čitalaca u Srbiji, uz časne izuzetke, gotovo da je suprotno. Javljaju se stručnjaci sa računicom naših materijalnih interesa u Libiji, a svako ko bi izašao da kaže da je jednostavno pogrešno ubijati svoje ljude i da je najvažnije od svega to sprečiti, ispao bi slab i naivan.
01 March 2011
Medjunarodni krivični sud
Džon Bolton ima zanimljiv tekst o Medjunarodnom krivičnom sudu. Tekst se bavi Libijom (i donekle SAD), ali ima nekoliko opštijih poenti:
Takodje:
Champions of the ICC theorize it will deter future crimes. Reality proves otherwise. The court has been operational since 2002, so the most persuasive evidence is that almost 10 years after the court's inception, Gadhafi was sufficiently unimpressed that he is doing what comes naturally for terrorists and dictators. History is full of cases where even military force or the threat of retaliation failed to deter aggression or gross criminality. If the West is not prepared to use cold steel against Gadhafi, why should he or any future barbarian worry about the ICC?
The plain if deeply unpleasant fact is that history's hard men are not deterrable by the flimsy threat of eventual prosecution. This underlines why the court itself is so otherworldly. It does not operate in a civil society of shared values and history, but in the chaotic, often brutal realm of international politics. Resorting to the ICC cannot change matters of international politics and power into matters of law.
Takodje:
A new Libyan government should be responsible for dealing with Gadhafi's atrocities. Every crime he is responsible for, from the terrorist bomb that destroyed Pan Am Flight 103 over Lockerbie, Scotland, in 1988, to his current street massacres, has been done in the name of the Libyan people. They are the ones who should judge Gadhafi, as Iraqis did with Saddam Hussein.
Gadhafi's fate will raise hard questions for any successor Libyan government. But it is entirely appropriate that it be Libyans who confront and decide such issues and bear the consequences, good and bad, of determining how to dispense justice to him. Political maturation for Libya's citizens, as for those of any country, will not come from outsiders making judgments for them, but from them making their own decisions and living with the results.
Reforme u Srbiji
Dva grafikona koji dosta govore.
Prvo, godišnje povećanje prosečne ocene za Srbiju po Transition Reportu EBRD-a, koji pokazuje "intenzitet" reformi po godinama.
Prvo, godišnje povećanje prosečne ocene za Srbiju po Transition Reportu EBRD-a, koji pokazuje "intenzitet" reformi po godinama.
Ovakav rezultat je donekle očekivan. Reforme u prvih par godina su prirodno nešto brže, jer se lakše sprovode - liberalizuješ trgovinu, ukineš ograničenja cena, doneseš Zakon o privatizaciji. Ali, kod nas je pad nakon prve dve godine dramatičan, što se bolje vidi na sledećem grafikonu. Čak, Koštuničina vlada je bila relativno reformska - poslednja godina koja bi se mogla nazvati reformskom je 2005 (kada je Srbija i dobila od Svetske banke "titulu" reformatora godine).
Dakle, na grafikonu je dato poređenje Srbije i nekih drugih zemalja u napretku u reformama u prvih deset godina tranzicije (opet prema EBRD, x-osa je broj godina od pocetka tranzicije, koji se razlikuje od zemlje do zemlje).
Sve u svemu, ne samo da zaostajemo za Češkom danas (što je naravno razumljivo), već zaostajemo i za Rumunijom 2000. godine. To je već teže objasniti, a voleo bih da čujem šta misle komentatori.
Libertarijanski renegati
Evo prave male ogledne vežbe koja demonstrira zašto je takozvani mainstream libertarijanizam deo problema a ne deo rešenja, u Americi, ali ne samo u Americi. Kad je krajem 2008 Obama pobedio na predsedničkim izorima i demokrati uvećali svoje većine u oba doma Kongresa mnogi su pričali o nadolasku nove ere, o tome da je konzervativizmu i desničarima odzvonilo, da republikanci moraju da se prilagode situaciji, da je došlo do tektonskog poremećaja koji najavljuje novu eru socijal-demokratije. Republikanci moraju da naprave "veliki šator", da bi bili u stanju da dobiju glasove nezavisnih, što znači da razvodne poruku i postanu još sličniji demokratima.
Ovo je priča koju su ponavljali ne samo New York Times i MSNBC, što je i za očekivati, nego i mnogi "konzervativci" poput Ramesha Ponurrua sa National Review (kao i njegovih ostalih drugara) David Brroksa koji je tvrdio da desničari moraju da prihvate priču o globalnom zagrevanju, Peggy Noonan koja je pisala prava ljubavna pisma Obami u kampanji i nazivala Saru Palin "kancerom" do David Fruma koji je bio užasnut time koliko su republikanci skrenuli u desno. Dve godine kasnije, republikacni su pod uticajem Tea Party skrenuli još dramatično udesno u odnosu na to što je već bilo previše za konzervativnu vašingtosnku elitu 2008, i osvojili najveću pobedu na midterm izborima posle 1938! Naravno, isti lumeni koji su u novembu 2008 predlagali da se skrene ulevo i smanji doživljaj sa free market retorikom i danas veruju da ih neko sluša, i dalje žvrljaju iste idiotizme o "velikim šatorima" po novinama i misle da mogu da arbitriraju u političkom životu.
Ali, za mene je zanimljivije nešto drugo - činjenica da su mainstream libertarijanci podržavali te lažnajke i njihovu strategiju, i napadali one koji su bili za radikalizaciju i skretanje udesno. U članku "Small tent concervatives" iz rane 2009, jedan od urednika famoznog Reason magazina se okomljuje na Rush Limbaugha i Mark Levina, radio voditelje koji u velikoj meri oblikuju ali i izražavaju šta prosečni red-state glasač misli i veruje. Oni su suviše radikalni, nesofistikovani, treba slušati David Fruma i Peggy Noonan. Rush Limbaugh i Mark Levin su problem jer zavađaju, napadaju druge konzervativce zbog nedovoljnog ideološkog zelotstva i sprečavaju da se postavi "veliki šator". Libertarijanci brane big-government neokonzervativce od ljudi koji su pripremili teren za Tea Party! Zona sumraka.
Ovo je samo jedan od primera trenda koji sam ja uočio najmanje od 2006. Napadi na "populizam" i "religiozni fundamentalizam" Crvene Amerike itd, samo su smokvin list za izdaju "libertarijanskih" lažnjaka generalno: oni zapravo nisu (samo) protiv socijalnog konzervativizma, nego su protiv slobodnog tržišta u bilo kom radikalnijem smislu (osim legalizacije vutra, amnestije za ilegalne imigrante i gej brakova). Will Wilkinson i Lindsay koji su postali otvoreni levičari samo su najradiklaniji (i najpošteniji) ali ni po čemu izuzetni; oni su samo najdalje otišli putem kojim i mnogi drugi idu, često nesvesni toga. Čak i Ron Paul koji je startovao kao dosledni paleo-libertarijanac pre mnogo decenija sada često privlači horde mladih hipi-zombija sa koledža kojima je trenutno on "najotkačenija" i "najkul" opsesija, u nedostatku Malkolm Xa ili Če Gevare. I on misli da može da napravi rezultat napuštajući paleo-filozofiju i trudeći se da pretme Obamine glasače.
Nema spasa za libertarijanizam. On je postao deo ne samo korumpirane beltway političke pot-kulture nego i mainstream intelektualnog konsenzusa o granicama dozvoljenog. Koliko su oni nepovratno posrnuli i izgubili svaki kredibilitet članak koji sam linkovao najbolje svedoči. Oni brane "kompromis" i "konsenzus" od radikalnih radio voditelja (koji zaparvo nisu radikalni, da stvar bude još gora!); štite svoje drugare sa prestoničkih koktel partija a napadaju one koji su najefiktivniji i najglasniji u mobilizaciji protiv etatizma (koliko god ne bili u stanju da stvore celovitu filozofiju slobode). Libertarijanci postaju uterivači političke korektnosti i disciplinujuća ruka establišmenta čija je glavna funkcija da polomi zube radikalizmu Tea Party pokreta i dokaže da nikakva stvarna alternativa nije moguća, a ni poželjna.
Zato ja mislim da je sa "libertarijanizmom", ne samo kao filozofijom i pokretom, nego čak i nazivom gotovo. "Stranka slobode", da se poslužim Hajekovim izrazom, mora da iskoreni tu bolest, mora da vrati filozofiju slobode njenim reakcionarnim, konzervativnim, desničarskim korenima, da oplevi i popali taj hipi korov koji je iždžigljao svuda naokolo, koji priča o "slobodi" a podržava etatizam, te lakeje moćnika koji poziraju kao adolescentski pobunjenici. Mora da se vrati manifestu koji je Murray Rothbard napisao pre više od 20 godina, i da tretira "libertarijanizam" na isti način na koji je Lenjin tretirao socijal-demokratiju, kao izdaju i služenje neprijatelju. Ako stranka slobode želi ikakav legitimitet, prvi i glavni predmet ataka mora da bude "libertarijanizam". On mora biti teorijski i praktično raskrinkan, i biva raskrinkan, kao ono što jeste - dragulj u kruni socijalizma, bezazlena, dvorska opozicija bez ideje, koncepta i strategije.
Ovo je priča koju su ponavljali ne samo New York Times i MSNBC, što je i za očekivati, nego i mnogi "konzervativci" poput Ramesha Ponurrua sa National Review (kao i njegovih ostalih drugara) David Brroksa koji je tvrdio da desničari moraju da prihvate priču o globalnom zagrevanju, Peggy Noonan koja je pisala prava ljubavna pisma Obami u kampanji i nazivala Saru Palin "kancerom" do David Fruma koji je bio užasnut time koliko su republikanci skrenuli u desno. Dve godine kasnije, republikacni su pod uticajem Tea Party skrenuli još dramatično udesno u odnosu na to što je već bilo previše za konzervativnu vašingtosnku elitu 2008, i osvojili najveću pobedu na midterm izborima posle 1938! Naravno, isti lumeni koji su u novembu 2008 predlagali da se skrene ulevo i smanji doživljaj sa free market retorikom i danas veruju da ih neko sluša, i dalje žvrljaju iste idiotizme o "velikim šatorima" po novinama i misle da mogu da arbitriraju u političkom životu.
Ali, za mene je zanimljivije nešto drugo - činjenica da su mainstream libertarijanci podržavali te lažnajke i njihovu strategiju, i napadali one koji su bili za radikalizaciju i skretanje udesno. U članku "Small tent concervatives" iz rane 2009, jedan od urednika famoznog Reason magazina se okomljuje na Rush Limbaugha i Mark Levina, radio voditelje koji u velikoj meri oblikuju ali i izražavaju šta prosečni red-state glasač misli i veruje. Oni su suviše radikalni, nesofistikovani, treba slušati David Fruma i Peggy Noonan. Rush Limbaugh i Mark Levin su problem jer zavađaju, napadaju druge konzervativce zbog nedovoljnog ideološkog zelotstva i sprečavaju da se postavi "veliki šator". Libertarijanci brane big-government neokonzervativce od ljudi koji su pripremili teren za Tea Party! Zona sumraka.
Ovo je samo jedan od primera trenda koji sam ja uočio najmanje od 2006. Napadi na "populizam" i "religiozni fundamentalizam" Crvene Amerike itd, samo su smokvin list za izdaju "libertarijanskih" lažnjaka generalno: oni zapravo nisu (samo) protiv socijalnog konzervativizma, nego su protiv slobodnog tržišta u bilo kom radikalnijem smislu (osim legalizacije vutra, amnestije za ilegalne imigrante i gej brakova). Will Wilkinson i Lindsay koji su postali otvoreni levičari samo su najradiklaniji (i najpošteniji) ali ni po čemu izuzetni; oni su samo najdalje otišli putem kojim i mnogi drugi idu, često nesvesni toga. Čak i Ron Paul koji je startovao kao dosledni paleo-libertarijanac pre mnogo decenija sada često privlači horde mladih hipi-zombija sa koledža kojima je trenutno on "najotkačenija" i "najkul" opsesija, u nedostatku Malkolm Xa ili Če Gevare. I on misli da može da napravi rezultat napuštajući paleo-filozofiju i trudeći se da pretme Obamine glasače.
Nema spasa za libertarijanizam. On je postao deo ne samo korumpirane beltway političke pot-kulture nego i mainstream intelektualnog konsenzusa o granicama dozvoljenog. Koliko su oni nepovratno posrnuli i izgubili svaki kredibilitet članak koji sam linkovao najbolje svedoči. Oni brane "kompromis" i "konsenzus" od radikalnih radio voditelja (koji zaparvo nisu radikalni, da stvar bude još gora!); štite svoje drugare sa prestoničkih koktel partija a napadaju one koji su najefiktivniji i najglasniji u mobilizaciji protiv etatizma (koliko god ne bili u stanju da stvore celovitu filozofiju slobode). Libertarijanci postaju uterivači političke korektnosti i disciplinujuća ruka establišmenta čija je glavna funkcija da polomi zube radikalizmu Tea Party pokreta i dokaže da nikakva stvarna alternativa nije moguća, a ni poželjna.
Zato ja mislim da je sa "libertarijanizmom", ne samo kao filozofijom i pokretom, nego čak i nazivom gotovo. "Stranka slobode", da se poslužim Hajekovim izrazom, mora da iskoreni tu bolest, mora da vrati filozofiju slobode njenim reakcionarnim, konzervativnim, desničarskim korenima, da oplevi i popali taj hipi korov koji je iždžigljao svuda naokolo, koji priča o "slobodi" a podržava etatizam, te lakeje moćnika koji poziraju kao adolescentski pobunjenici. Mora da se vrati manifestu koji je Murray Rothbard napisao pre više od 20 godina, i da tretira "libertarijanizam" na isti način na koji je Lenjin tretirao socijal-demokratiju, kao izdaju i služenje neprijatelju. Ako stranka slobode želi ikakav legitimitet, prvi i glavni predmet ataka mora da bude "libertarijanizam". On mora biti teorijski i praktično raskrinkan, i biva raskrinkan, kao ono što jeste - dragulj u kruni socijalizma, bezazlena, dvorska opozicija bez ideje, koncepta i strategije.
Izazivanje mržnje
Kategorija:
Lične slobode
Saznadoh danas da su idol jednog dela nacije i još jedna učesnica jednog od inih rijalitija na putu da budu krivično gonjeni.
Da budem iskren, meni su njihova razmišljanja, ili već kako da nazovem ono što sam imao nekoliko puta prilike čuti, jednako besmislena i kad pričaju o drugim stvarima i kada mrze Jevreje. Međutim, neke stvari mi nisu jasne:
1. Svaki bogovetni dan u medijima slušam izjave kojima se određene verske, nacionalne, seksualne, rodne i druge grupe vređaju i nikome ništa. Ako ćemo ovo dvoje na sud, ima još kandidata, ne treba baš mnogo kopati.I zašto Maji Nikolić braniti da ne voli Jevreje, pa ja svaki dan pročitam desetine izjava mržnje prema Sjedinjenim Državama i Amerikancima uopšte?
2. Da li neko misli da izjave ovog rijaliti polusveta imaju neku težinu ili još gore, da mogu proizvesti neka činjenja protiv grupe o kojoj se ružno govorilo? Da li bi sada Srbija trebala da juri po svetu svaku budalu koja govori o Srbima u lošem kontekstu i vređa nas na pasja preskakala?
3. Da li je ovo samo zato što se vređa jedna grupa koju nije uputno vređati?
Moj predlog je da umesto što se glumi histerija neko od onih koji udaraju u talambase ispriča našem narodu o jednoj Judenfrei zemlji ili barem takvom gradu, uz malo opravdanje da je ta zemlja bila okupirana. I da objasni zašto se nikada nisu pojavili oni koji bi potraživali imovinu tih ljudi.
A za novije generacije da se prijateljstvo pokazuje tako što se ne radi sve ono što se danas radi izraelskim investitorima u Beogradu. Kada bi im se pustilo da završe svoje investicije, verovatno bi samo budala mogla da ih mrzi, a glas budala nije bitan, čak ni na TV-u.
Da budem iskren, meni su njihova razmišljanja, ili već kako da nazovem ono što sam imao nekoliko puta prilike čuti, jednako besmislena i kad pričaju o drugim stvarima i kada mrze Jevreje. Međutim, neke stvari mi nisu jasne:
1. Svaki bogovetni dan u medijima slušam izjave kojima se određene verske, nacionalne, seksualne, rodne i druge grupe vređaju i nikome ništa. Ako ćemo ovo dvoje na sud, ima još kandidata, ne treba baš mnogo kopati.I zašto Maji Nikolić braniti da ne voli Jevreje, pa ja svaki dan pročitam desetine izjava mržnje prema Sjedinjenim Državama i Amerikancima uopšte?
2. Da li neko misli da izjave ovog rijaliti polusveta imaju neku težinu ili još gore, da mogu proizvesti neka činjenja protiv grupe o kojoj se ružno govorilo? Da li bi sada Srbija trebala da juri po svetu svaku budalu koja govori o Srbima u lošem kontekstu i vređa nas na pasja preskakala?
3. Da li je ovo samo zato što se vređa jedna grupa koju nije uputno vređati?
Moj predlog je da umesto što se glumi histerija neko od onih koji udaraju u talambase ispriča našem narodu o jednoj Judenfrei zemlji ili barem takvom gradu, uz malo opravdanje da je ta zemlja bila okupirana. I da objasni zašto se nikada nisu pojavili oni koji bi potraživali imovinu tih ljudi.
A za novije generacije da se prijateljstvo pokazuje tako što se ne radi sve ono što se danas radi izraelskim investitorima u Beogradu. Kada bi im se pustilo da završe svoje investicije, verovatno bi samo budala mogla da ih mrzi, a glas budala nije bitan, čak ni na TV-u.
28 February 2011
Papir trpi sve
I argue that decent regimes may indeed be rational, but cannot be considered reasonable, and so do not permit essential elements of the three strands of justice as fairness; those of fairness, freedom and equality. So instead of the toleration that Rawls prescribes towards states where regimes do not allow certain freedoms but maintain a veneer of political legitimacy, this thesis proposes that such regimes could become legitimate targets for intervention because of the violation of basic human rights implied in the denial of such freedoms as voting or free speech.
Radi se o citatu iz doktorske teze "The Role of Civil Society in the Democratisation of Global Governance Institutions: From ‘Soft Power’ to Collective Decision-Making", a koju je napisao i na LSE-ju odbranio Saif Al-Islam Alqadhafi, poznat i kao "Borićemo se do poslednjeg metka" Gadafi Junior.
Kako i zašto režimi padaju?
Kategorija:
Politika
Pitanje je zanimljivije nego što na prvi pogled izgleda. Naime, režim kontroliše vojsku, avione, tenkove, kako goloruka (ili lako naoružana), neorganizovana i neobučena gomila ljudi može uopšte da obori režim?
Ovaj post na blogu Monkey Cage tvrdi da je to zato što nijedan dikatorski režim nije u suštini monolitan, već predstavlja koaliciju različitih grupa ljudi - vojske, policije, tajnih službi, vođa sindikata, biznismena, pa da onda "veštinu revolucije" predstavlja upravo unošenje razdora među te grupe. U tekstu se posebno naglašava činjenica da u diktaturama ne postoji sloboda govora, tako da niko (uključujući i režim) nije siguran u to šta se zaista događa i ko koga zaista podržava. Tu činjenicu može da koristi režim da demotiviše opoziciju, ali kada nastane haos, to se okreće protiv režima.
Sve to me je podsetilo na odličnu knjigu koju sam čitao pre par godina - The Logic of Political Survival. Osnovna teza knjige je sledeća.
Političko preživljavanje zavisi od uspešnog održavanja pobedničke koalicije. Članovi koalicije su iz grupe koju autori nazivaju "selektorat", a koja se sastoji od svih ljudi koji se mogu naći u pobedničkoj koaliciji. U demokratiji, pobednička koalicija predstavlja veliki deo "selektorata", a koji predstavlja praktično sve ljude koji mogu da glasaju. U diktaturi poput severnokorejske, selektorat predstavlja vojska (a pobedničku koaliciju nekoliko glavnih generala), dok je u SSSR-u selektorat predstavljalo članstvo Komunističke partije )(a pobedničku koaliciju Centralni komitet). Po autorima, činjenica da u demokratiji pobednička koalicija predstavlja veliki deo selektorata znači da postoji velika šansa da će određeni član koalicije podržati drugog kandidata na izborima, pa zato lideri nemaju jake veze sa članovima svoje koalicije. U autokratijama, pobedničke koalicije su male u odnosu na selektorat, pa članovi sadašnje koalicije ne mogu da se nadaju da će ih prihvatiti i naredni vođa. To dovodi do jake lojalnosti između članova koalicije.
Sve to znači da, pošto članova koalicije ima malo, svaki od njih može dobro da se "ogrebe" o državu, odnosno vladar vodi takvu politiku koja deli pare i resurse malom broju bitnih ljudi (država pruža privatna dobra malom broju ljudi). Kada je pobednička koalicija velika, vladar to ne može da radi, već mora državna sredstva da koristi za pružanje javnih dobara velikom broju ljudi, ako želi da ostane na vlasti.
Nakon što objasne svoj osnovni model, autori ga u knjizi primenjuju na analizu brojnih izazova sa kojima se vladari suočavaju, poput rata, revolucije, protesta, sankcija i slično.
Jedna od stvari koju autori posebno potenciraju je važnost promene vladara u diktaturama, a do koje može doći i smrću. Tu se nalazi i jedna od najboljih rečenica u knjizi, otprilike "Naravno, u našem modelu, smrt vladara smatramo endogenom varijablom", ili čitaj "Na vladara se može izvršiti i atenta.". Da mi je neko rekao da ću se slatko smejati čitajući veoma matematizovanu političku teoriju, ne bih mu verovao.
Elem, svakom vladaru dramatično opada šansa da opstane na vlasti kada ostari, ili kada se sazna da boluje od neizlečive bolesti. Tada pripadnici elite shvataju da nešto moraju da urade ako žele da nastave da budu članovi elite i u budućnosti, pa se ponekad okreću protiv dotadašnjeg vođe.
Da vidimo kako se ta teorija drži u poslednjim događajima: Ben Ali (74 godine), Mubarak (82 godine), Gadafi (68 godina), Saleh (Jemen, 64 godine), Al Khalifa (Bahrein, 60 godina). Sve u svemu, teorija bi otprilike tvrdila da će elita lakše da se okrene protiv Mubaraka i Ben Alija, nego protiv Saleha, Al Kalife i Gadafija, naročito ako su poslednja trojica zdravi. Koliko ja vidim (a situaciju u Jemenu i Bahreinu ne poznajem skoro uopšte) za sada se upravo tako nešto i dešava.
Audio intervju o knjizi sa jednim od autora možete čuti ovde.
Ovaj post na blogu Monkey Cage tvrdi da je to zato što nijedan dikatorski režim nije u suštini monolitan, već predstavlja koaliciju različitih grupa ljudi - vojske, policije, tajnih službi, vođa sindikata, biznismena, pa da onda "veštinu revolucije" predstavlja upravo unošenje razdora među te grupe. U tekstu se posebno naglašava činjenica da u diktaturama ne postoji sloboda govora, tako da niko (uključujući i režim) nije siguran u to šta se zaista događa i ko koga zaista podržava. Tu činjenicu može da koristi režim da demotiviše opoziciju, ali kada nastane haos, to se okreće protiv režima.
Sve to me je podsetilo na odličnu knjigu koju sam čitao pre par godina - The Logic of Political Survival. Osnovna teza knjige je sledeća.
Političko preživljavanje zavisi od uspešnog održavanja pobedničke koalicije. Članovi koalicije su iz grupe koju autori nazivaju "selektorat", a koja se sastoji od svih ljudi koji se mogu naći u pobedničkoj koaliciji. U demokratiji, pobednička koalicija predstavlja veliki deo "selektorata", a koji predstavlja praktično sve ljude koji mogu da glasaju. U diktaturi poput severnokorejske, selektorat predstavlja vojska (a pobedničku koaliciju nekoliko glavnih generala), dok je u SSSR-u selektorat predstavljalo članstvo Komunističke partije )(a pobedničku koaliciju Centralni komitet). Po autorima, činjenica da u demokratiji pobednička koalicija predstavlja veliki deo selektorata znači da postoji velika šansa da će određeni član koalicije podržati drugog kandidata na izborima, pa zato lideri nemaju jake veze sa članovima svoje koalicije. U autokratijama, pobedničke koalicije su male u odnosu na selektorat, pa članovi sadašnje koalicije ne mogu da se nadaju da će ih prihvatiti i naredni vođa. To dovodi do jake lojalnosti između članova koalicije.
Sve to znači da, pošto članova koalicije ima malo, svaki od njih može dobro da se "ogrebe" o državu, odnosno vladar vodi takvu politiku koja deli pare i resurse malom broju bitnih ljudi (država pruža privatna dobra malom broju ljudi). Kada je pobednička koalicija velika, vladar to ne može da radi, već mora državna sredstva da koristi za pružanje javnih dobara velikom broju ljudi, ako želi da ostane na vlasti.
Nakon što objasne svoj osnovni model, autori ga u knjizi primenjuju na analizu brojnih izazova sa kojima se vladari suočavaju, poput rata, revolucije, protesta, sankcija i slično.
Jedna od stvari koju autori posebno potenciraju je važnost promene vladara u diktaturama, a do koje može doći i smrću. Tu se nalazi i jedna od najboljih rečenica u knjizi, otprilike "Naravno, u našem modelu, smrt vladara smatramo endogenom varijablom", ili čitaj "Na vladara se može izvršiti i atenta.". Da mi je neko rekao da ću se slatko smejati čitajući veoma matematizovanu političku teoriju, ne bih mu verovao.
Elem, svakom vladaru dramatično opada šansa da opstane na vlasti kada ostari, ili kada se sazna da boluje od neizlečive bolesti. Tada pripadnici elite shvataju da nešto moraju da urade ako žele da nastave da budu članovi elite i u budućnosti, pa se ponekad okreću protiv dotadašnjeg vođe.
Da vidimo kako se ta teorija drži u poslednjim događajima: Ben Ali (74 godine), Mubarak (82 godine), Gadafi (68 godina), Saleh (Jemen, 64 godine), Al Khalifa (Bahrein, 60 godina). Sve u svemu, teorija bi otprilike tvrdila da će elita lakše da se okrene protiv Mubaraka i Ben Alija, nego protiv Saleha, Al Kalife i Gadafija, naročito ako su poslednja trojica zdravi. Koliko ja vidim (a situaciju u Jemenu i Bahreinu ne poznajem skoro uopšte) za sada se upravo tako nešto i dešava.
Audio intervju o knjizi sa jednim od autora možete čuti ovde.
26 February 2011
Više se ne zna šta je šala
Dakle, Njuz.net je objavio vest da će Kina da reguliše reinkarnaciju, odnosno da će za reinkarnaciju biti potrebna dozvola države. Deluje kao još jedan štos njuzovih saradnika, jel da?
Međutim, imao sam osećaj da sam sličnu vest pročitao još ranije, ali nisam mogao da se setim gde. Prvo sam pogledao na mom omiljenom sajtu, kad stvarno - evo ga Slavišin tekst od pre više od tri godine u kojem linkuje na tekst (link više nije aktivan), a u kojem piše da će Kina doneti zakon kojim će propisati da će za reinkarnaciju biti potrebna dozvola državnog organa. Iako taj link nije više aktivan, ako malo guglujete, naći ćete dosta tekstova vezano za ovu temu, upravo iz avgusta 2007, recimo ovaj iz Timesa.
Pitanje je šta se dogodilo i zašto je Njuz objavio nešto što izgleda da je prava vest? Da li je moguće da se ovog puta desilo suprotno od one priče sa srpskim turistom i ajkulom u Šarm el Šeiku (kada su neki "pravi" mediji preneli izmišljenu vest), odnosno da je Njuz kao šaljivu objavio pravu vest?
Međutim, imao sam osećaj da sam sličnu vest pročitao još ranije, ali nisam mogao da se setim gde. Prvo sam pogledao na mom omiljenom sajtu, kad stvarno - evo ga Slavišin tekst od pre više od tri godine u kojem linkuje na tekst (link više nije aktivan), a u kojem piše da će Kina doneti zakon kojim će propisati da će za reinkarnaciju biti potrebna dozvola državnog organa. Iako taj link nije više aktivan, ako malo guglujete, naći ćete dosta tekstova vezano za ovu temu, upravo iz avgusta 2007, recimo ovaj iz Timesa.
Pitanje je šta se dogodilo i zašto je Njuz objavio nešto što izgleda da je prava vest? Da li je moguće da se ovog puta desilo suprotno od one priče sa srpskim turistom i ajkulom u Šarm el Šeiku (kada su neki "pravi" mediji preneli izmišljenu vest), odnosno da je Njuz kao šaljivu objavio pravu vest?
25 February 2011
Kina
Interaktivna mapa Kine na kojoj možete videti GDP po stanovniku u poređenju sa drugim zemljama. U boljim provincijama Kina je ravna Mađarskoj, u gorim je slična Kongu.
24 February 2011
Zanimljivi tekstovi
1. O šaolinskom kung fuu iz National Geographica
2. Izuzetno zanimljiv članak o TV industriji u Rusiji, korupciji i tome zašto se neke rijaliti emisije tamo nisu primile:
3. Propusti u "vanzemaljci napadaju" filmovima, počev od toga da uglavnom napadaju goli, preko toga da uvek prvo napadnu Ameriku, pa do najzanimljivijeg - zašto, kog đavola, napadaju Zemlju zbog resursa, kad mogu iste te resurse da nađu na nenaseljenim planetama? Dobro, u nekim filmovima jedu ljudske mozgove, tu priča ima smisla.
Over the past decade Shi Yongxin, the 45-year-old abbot, has built an international business empire—including touring kung fu troupes, film and TV projects, an online store selling Shaolin-brand tea and soap—and franchised Shaolin temples abroad, including one planned in Australia that will be attached to a golf resort. Furthermore, many of the men manning the temple's numerous cash registers—men with shaved heads and wearing monks' robes—admit they're not monks but employees paid to look the part.
And yet, whether a force for evangelizing or profitmaking, the Shaolin Temple has helped foster an undeniable kung fu renaissance, which has coincided with China's own resurgence as an international power. Nowhere is this more evident than in Dengfeng, a sprawling city of 650,000 just six miles from the temple gates. Here some 60 martial arts academies have sprouted over the past two decades and now boast more than 50,000 students. A drive down a main road passes some of the biggest schools. They rise like Vegas casinos, with towering dormitories adorned with murals of kung fu fighters, dragons, and tigers.
2. Izuzetno zanimljiv članak o TV industriji u Rusiji, korupciji i tome zašto se neke rijaliti emisije tamo nisu primile:
The fundamental premise for most Western reality shows is what people in the industry call ‘aspirational’: someone works hard and is rewarded with a wonderful new life. The shows celebrate the outstanding individual, the bright extrovert. For the Russian version of The Apprentice, Vladimir Potanin, a metals oligarch worth more than $10 billion, was recruited to be the boss choosing between the candidates competing for the dream job. Potanin goaded, teased and tortured the candidates as they went through increasingly difficult challenges. The show looked great, the stories and dramas all worked, but there was a problem: no one in Russia believed in the rules. The usual way to get a job in Russia is not by impressing at an interview, but by what is known as blat – ‘connections’. Russian society isn’t much interested in the hard-working, brilliant young business mind. Everyone knows where that type ends up: in jail like Mikhail Khodorkovsky, or in exile like the mobile phone billionaire Yevgeny Chichvarkin. Today’s Russia rewards the man who operates from the shadows, the grey apparatchik, the master of the politique de couloir – the man like Putin.
3. Propusti u "vanzemaljci napadaju" filmovima, počev od toga da uglavnom napadaju goli, preko toga da uvek prvo napadnu Ameriku, pa do najzanimljivijeg - zašto, kog đavola, napadaju Zemlju zbog resursa, kad mogu iste te resurse da nađu na nenaseljenim planetama? Dobro, u nekim filmovima jedu ljudske mozgove, tu priča ima smisla.
Zašto prosečna plata raste?
Čitam sutrašnji Ekonomist, pa u rubrici "Reč po reč" vidim izjavu premijera:
Tačno, ali iz razloga koji su, blago rečeno, veoma loši - prosečna plata raste pretežno zato što su oni sa niskim platama ostali bez posla.
Otkud to znam? Pa, ne znam baš pouzdano, ali pogledajte tabelu, pa zaključite sami (podaci RZS). Pre nego što pogledate tabelu, jedna napomena - statistika plata u Srbiji je veoma, veoma loša. Obuhvat malih privatnih firmi je posebno loš, naročito obuhvat preduzetnika i zaposlenih kod njih. Ovi podaci koje dajem čak i ne uzimaju u obzir te zaposlene. Dakle, ovo svakako nije dokaz, ali je vrlo indikativno.
Tabela: Broj zaposlenih po rasponu plate
Dakle, vidi se da onih sa nižim platama ima manje, a da ovih sa višim platama ima više. Ja tvrdim da je to zato što su neki sa nižim primanjima "ušli" u kategoriju sa višim primanjima, a da su neki izgubili posao. Alternativna tvrdnja, da su svi sa nižim primanjima prešli u više kategorije, pa da su ovi sa najvišim primanjima izgubili posao je naravno moguća, ali veoma, veoma malo verovatna.
Za one kojima matematika nije jača strana - kada iz populacije izbaciš one sa najnižim platama, prosečna plata raste, čak i ako nikome pojedinačno plata nije porasla.
Prosečna plata nam uopšte ne pada uprkos tome što se priča. Ona čak realno raste.
Otkud to znam? Pa, ne znam baš pouzdano, ali pogledajte tabelu, pa zaključite sami (podaci RZS). Pre nego što pogledate tabelu, jedna napomena - statistika plata u Srbiji je veoma, veoma loša. Obuhvat malih privatnih firmi je posebno loš, naročito obuhvat preduzetnika i zaposlenih kod njih. Ovi podaci koje dajem čak i ne uzimaju u obzir te zaposlene. Dakle, ovo svakako nije dokaz, ali je vrlo indikativno.
Tabela: Broj zaposlenih po rasponu plate
Septembar 2008 | Septembar 2010 | Razlika | |
Nisu primili zaradu | 74561 | 51811 | -22750 |
Manje od 15000 | 39712 | 23660 | -16052 |
15001-20000 | 71435 | 35562 | -35873 |
20001-25000 | 112698 | 88927 | -23771 |
25001-35000 | 191611 | 163969 | -27642 |
35001-45000 | 183056 | 165534 | -17522 |
45001-65000 | 256029 | 252248 | -3781 |
65001-85000 | 89631 | 122733 | 33102 |
85001 I vise | 82142 | 124205 | 42063 |
Dakle, vidi se da onih sa nižim platama ima manje, a da ovih sa višim platama ima više. Ja tvrdim da je to zato što su neki sa nižim primanjima "ušli" u kategoriju sa višim primanjima, a da su neki izgubili posao. Alternativna tvrdnja, da su svi sa nižim primanjima prešli u više kategorije, pa da su ovi sa najvišim primanjima izgubili posao je naravno moguća, ali veoma, veoma malo verovatna.
Za one kojima matematika nije jača strana - kada iz populacije izbaciš one sa najnižim platama, prosečna plata raste, čak i ako nikome pojedinačno plata nije porasla.
Par komentara na događaje na Bliskom Istoku
Prvo, pročitajte odličan tekst Džordža Fridmana na Stratforovom sajtu u kojem se, pored svega što se dešava, bavi i prethodnim globalnim revolucijama - 1848, 1968, 1989. Poenta teksta:
Drugo, pročitajte vrlo zanimljiv post Waltera Russela Meada o modernoj istoriji Egipta. Ima dosta stvari koje nisam znao. Recimo, evo šta je Ismail paša rekao 1879. godine:
Treće, Čarls Kroford je imao nekoliko odličnih postova u poslednje vreme, od kojih je možda najzanimljiviji ovaj, o konceptu Muddle Through Somehow (što bi mi možda preveli kao "Nekako će se sve srediti samo od sebe"), a u kontekstu demonstracija/revolucija na Bliskom Istoku.
U međuvremenu, dok gledate šta se dešava u regionu, zapamtite da ne obraćate pažnju na demonstrante. Posmatrajte ljude sa oružjem. Ako oni ostanu da brane državu, demonstracije su propale. Ako neki pređu na stranu demonstranata, postoji šansa za pobedu. A ako dođe do pobede, i uspostavi se demokratija, nemojte odmah da pretpostavite da će ono što sledi da bude dobro za Zapad - demokratija i prozapadna politička kultura nisu ista stvar.
Drugo, pročitajte vrlo zanimljiv post Waltera Russela Meada o modernoj istoriji Egipta. Ima dosta stvari koje nisam znao. Recimo, evo šta je Ismail paša rekao 1879. godine:
Moja zemlja više nije u Africi, mi smo sada deo Evrope. Zato je za nas prirodno da odbacimo stare običaje i uspostavimo novi sistem prilagođen našim društvenim uslovima.
Treće, Čarls Kroford je imao nekoliko odličnih postova u poslednje vreme, od kojih je možda najzanimljiviji ovaj, o konceptu Muddle Through Somehow (što bi mi možda preveli kao "Nekako će se sve srediti samo od sebe"), a u kontekstu demonstracija/revolucija na Bliskom Istoku.
Probably best to do nothing for now. Waiting and seeing looks inglorious, but being glorious and wrond does no help much in these circumstances.
In the meantime, my heart leaps at the thought of all those 2010 FCO risk-management matrices and target-setting roadmaps being revealed as so much drivel.
All that laborious, meaningless work - trashed! By reality!
The whole 'risk-management' bureaucracy as developed by Whitehall is phoney. Why? Because it basically assumes variations on Muddle Through Somehow. It allows no serious role for non-MTS events.
And as we are now seeing, non-MTS events are the ones which really matter.
22 February 2011
Zašto se Evropa razvila
Kategorija:
Svet
Pročitajte intervju sa Niallom Fergussonom, jednim od vodećih savremenih istoričara. Između ostalog, tekst se bavi njegovom novom knjigom Civilization: The West and the Rest, u kojoj pokušava da identifikuje razloge zašto je Evropa, počev od 15. veka, počela da dominira svetom. Navodi sledeće razloge:
1. Konkurencija. Koliko vidim, ovo se uglavnom odnosi na političku konkurenciju, u smislu da je u Evropi uvek postojalo mnogo država, koje su jedna drugoj konkurisale.
2. Razvoj nauke
3. Privatna svojina
4. Razvoj medicine i povezanih nauka
5. Koncept "potrošačkog društva"
6. Radna etika
Koliko vidim, nema tu ničeg posebno novog. Ali, budući da knjiga nije ni zamišljena kao revolucionarni doprinos istorijskoj nauci, već kao dodatno štivo za srednjoškolce, deluje veoma zanimljivo.
U intervjuu ima još zanimljivih stvari, a posebno vezano za Fergusonovu vezu sa Ayaan Hirsi Ali.
1. Konkurencija. Koliko vidim, ovo se uglavnom odnosi na političku konkurenciju, u smislu da je u Evropi uvek postojalo mnogo država, koje su jedna drugoj konkurisale.
2. Razvoj nauke
3. Privatna svojina
4. Razvoj medicine i povezanih nauka
5. Koncept "potrošačkog društva"
6. Radna etika
Koliko vidim, nema tu ničeg posebno novog. Ali, budući da knjiga nije ni zamišljena kao revolucionarni doprinos istorijskoj nauci, već kao dodatno štivo za srednjoškolce, deluje veoma zanimljivo.
U intervjuu ima još zanimljivih stvari, a posebno vezano za Fergusonovu vezu sa Ayaan Hirsi Ali.
21 February 2011
Porez na banke
Kakve bi bile posledice ovog poreza o kojem se govori u Srbiji i Hrvatskoj?
Popularna verzija je jednostavna -- uvedemo porez na banke, plaćaju bogati bankari, profitira država i preko nje mi svi. Pošto se radi o porezu na banke, jasno je da ga plaćaju banke.
Ekonomija kaže drugačije. U realnosti, porez ne plaća nužno onaj od koga se porez naplaćuje. Ko plaća porez, odnosno na koga se teret poreza prevaljuje zavisi od elastičnosti ponude i tražnje oporezovane robe.
Elastičnost je cenovna osetljivost -- stepen u kojem ponuda ili tražnja reaguju na promenu cene.
Kod poreza, mehanizam je sledeći. Što je ponuda elastičnija, što na smanjenje cene prodavac više reaguje smanjenjem ponuđene količine, veći deo tereta poreza se preko cene prevaljuje na potrošače. Što je tražnja elastičnija, što potrošači više reaguju na porast cene smanjenjem kupovine, veće su šanse da porez plate prodavci, a u našem slučaju banke kao prodavci kapitala.
Elastičnost domaće tražnje za kreditima je stepen u kojem zajmoprimci reaguju na kamatu. Kamatna stopa je svima važna, ali stanovništvo i privreda nemaju previše izbora jer su uglavnom ograničeni na domaće tržište. Kad se uvede porez na sve banke kamate porastu svima, a vi svejedno od nekog morate uzeti kredit.
Sa bankama je drugačije. Kapital je veoma pokretljiva, najpokretljivija roba. Banke koje posluju u Srbiji imaju filijale i u matičnim zemljama i po celom istočnoevropskom regionu, što znači da njihovo tržište nije ograničeno na Srbiju. Zato je cenovna elastičnost ponude kapitala velika. Banke mogu i na relativno malu promenu cene u Srbiji reagovati relativno velikim premeštajem plasmana u druge zemlje.
Šta bi onda bila posledica poreza na banke? Ponuda kredita bi opala i kamatne stope bi skočile. Teret poreza bi najvećim delom pao na domaće potrošače. Banke bi takođe bile pogođene, ali dosta manje, jer imaju opciju premeštanja plasmana u druge zemlje. Čisti dobitnici bi bili jedino potrošači tih drugih zemalja, u kojima bi zbog dodatnog priliva novca kamatna stopa opala.
To na grafiku izgleda ovako -- kad je kriva ponude horizontalnija (elastična), a kriva tražnje vertikalnija (neelastična), porez plaćaju potrošači.
.svg){kind=link}
Jeftina zabava
Kategorija:
Kultura
Nikako mi nije jasno šta je problem sa "jeftinom zabavom". Zašto bi "skupa zabava" bila bolja?
A ova izjava je sjajna (govori se o srpskim TV gledaocima):
To su ljudi koji nemaju mogućnost izbora
Besplatno, velika većina ljudi u Srbiji ima makar 10-ak kanala, a za manje od 1000 dinara se čovek može pretplatiti na kablovsku i imati nekih 50-ak kanala. Da ne pominjem da uvek postoje i egzotične opcije poput "nema ništa na TV-u, idem u šetnju", "ajde da igramo jamb" ili "idemo kod mojih na kafu".
Sve u svemu, reći da "ljudi nemaju mogućnost izbora" je preterivanje koje se vrlo približava potpunoj budalaštini.
A ova izjava je sjajna (govori se o srpskim TV gledaocima):
To su ljudi koji nemaju mogućnost izbora
Besplatno, velika većina ljudi u Srbiji ima makar 10-ak kanala, a za manje od 1000 dinara se čovek može pretplatiti na kablovsku i imati nekih 50-ak kanala. Da ne pominjem da uvek postoje i egzotične opcije poput "nema ništa na TV-u, idem u šetnju", "ajde da igramo jamb" ili "idemo kod mojih na kafu".
Sve u svemu, reći da "ljudi nemaju mogućnost izbora" je preterivanje koje se vrlo približava potpunoj budalaštini.
EF
Ako je Nemačka rekla da je u IT sektoru budućnost i dala po 10.000 evra plate kompjuterskim stručnjacima, morali bismo i mi da favorizujemo ovu oblast", smatra Medojević (profesor i bivši dekan Ekonomskog fakulteta).
Šta Medoje misli, da u Nemačkoj država određuje plate?
18 February 2011
Definicija neoliberalizma
Čim neko pominje neoliberalizam ne miriše na dobro, ali ovaj intervju u Vremenu sa "piscem, levičarem i aktivistom" Tarikom Alijem je otišao korak dalje od ostalih. Evo šta kaže sagovornik Vremena, prvo o EU:
Taj projekat je potonuo ekonomski i politički. Ekonomski, jer je EU prigrlila neoliberalizam. Rezultat: Island, Irska i Grčka danas, sutra možda Španija, Portugalija i Italija.
Jeste da su ove zemlje u problemima zato što su njihove države nagomilale preveliki državni dug, ali krivac je nekako taj nedefinisani neoliberalizam. Za koji nismo ni znali da su ga ove zemlje bile prigrlile, dok nisu dospele u krizu.
Interesantije je, međutim, ovo, što je Vreme takođe izabralo za podnaslov:
Elite u zemljama bivše Jugoslavije su veoma slične: korumpirane su i nemaju političkih principa. Desni centar ili levi centar, nebitno je. Postoji samo jedna vrsta političke zverke: neoliberalni političar koji gleda kako da uzme novac za sebe, za svoju porodicu, svoj klan, svoje kompanjone.
Dakle neoliberalizam nije više ni ideološki određen, već je postao karakterna crta. Možete biti desno od centra ili levo od centra -- neoliberal ste ako uzimate novac za sebe.
Nije mi cilj da ocrnim ovog filozofa i humanistu, nego da ukažem na ispraznost termina neoliberalizam. Već odavno se koristi za sve i svašta, ali je barem do sada bio nekako, makar i pogrešno, bio povezan sa ideologijom. Sada više nije ni bitno da li ste levičar ili desničar, neoliberal je svako ko je sebičan i zao.
Klajnovanje
Jezik je jedan od primera spontanog poretka, austrijski ekonomisti su još od Mengera poredili evoluciju ekonomskih i društvenih institucija sa evolucijom jezika. U oba slučaja optimalna pravila igre su ona koje postepeno dolaze odozdo, koje nastaju iz promena ponašanja samih aktera -- koja su rezultat ljudske akcije, ali ne i namernog ljudskog dizajna. Suprotno tome je nametanje osmišljenih pravila od autoriteta odozgo.
Jezik je nastao spontano, ali kad su ga se u 19. veku dohvatile države, počele su da nameću svoja pravila. To u jednom trenutku nije smetalo jer je u pitanju bila kodifikacija već postojećih spontano nastalih pravila, ali postepeno sa spontanom promenom govornog jezika počinje da se vidi razlika između starih pravila i svakodnevnog govora. Ali umesto da menjamo ili proširimo pravila koja više ne odgovaraju modernom jeziku, mi se pridržavamo starih pravila koje je propisala zvanična akademija, a onda se svako odstupanje denuncira kao nepravilnost.
Šta mi je konkretno palo na pamet je upotreba neke vrste negacija. Ne znam za druge, ali meni je mnogo prirodnije reći "za nikoga", što je zvanično nepravilno, nego "ni za koga", što je navodno pravilno. I slično, "za ništa" ili "zbog ničega" umesto "ni za šta" ili "ni zbog čega". Mislim da se ne radi samo o različitim dijalektima, nego je tako prirodnije i u mejnstrim srpskom.
"Pravilna" verzija ("ni za koga") dolazi iz ruskog jezika, što verovatno znači da je starija i da je bila prirodnija kada se srpski jezik kodifikovao. Ali u međuvremenu je srpski evoluirao i približio se zapadnim jezicima -- na engleskom, italijanskom i verovatno ostalim zapadnim jezicima kaže se nešto ekvivalentno našem "za nikoga". Ali sa okoštalim, zvaničnim gramatičkim pravilima deca u školi uče da je to nekako nepravilno, dok je staroslovenska verzija pravilna.
Apsurdno je što se uz sve to srpski jezik ponosi devizom "Piši kao što govoriš". Kad bismo pisali kao što govorimo, onda bi Matica srpska, ako već mora da se meša u jezik, rekla da su pravilne i jedna i druga verzija. Pa neka koristi ko koju hoće.
Porno antitrust
Antitrust je stigao ne samo do interneta generalno, nego i do internet porno industrije. U Kaliforniji postoji vebsajt pod imenom Redtube, koji daje svoje sadržaje besplatno. Drugi sajtovi koji prodaju barem nešto od svojih sadržaja tužili su Redtube za nelojalnu konkurenciju. Argument je, iznenađujuće (sarkazam), da Redtube prodaje "ispod troškova" da bi uništio konkurenciju. Sud je na sreću odbaco tužbu, mada na uskoj osnovi da "na internetu svako može da postavlja šta hoće" (van interneta ista sloboda ne važi, implicira se).
Na šta vas ovo podseća? Da, na zlikovački Microsoft koji je izbacio iz posla čestite ljude iz Netscapea svojim anti-konkurentskim poklanjanjem Explorera. Sad Redtube ugrožava mnoge čestite pregaoce u porno industriji davanjem "akcije" besplatno preko interneta.
Još jedan dokaz stare istine: Antitrust = zaštita potrošača od niskih cena (ili čak besplatne robe, kao u ovom slučaju).
Na šta vas ovo podseća? Da, na zlikovački Microsoft koji je izbacio iz posla čestite ljude iz Netscapea svojim anti-konkurentskim poklanjanjem Explorera. Sad Redtube ugrožava mnoge čestite pregaoce u porno industriji davanjem "akcije" besplatno preko interneta.
Još jedan dokaz stare istine: Antitrust = zaštita potrošača od niskih cena (ili čak besplatne robe, kao u ovom slučaju).
17 February 2011
Oda državnom, pardon, gradskom socijalizmu
Juče je B92 preneo sa Pressa retko glup tekst. O PKB smo već pisali nekoliko puta jer su vrlo "kretivna" tumačenja stizala i iz Vlade o od Grada Beograda. Međutim, najnovija oda gluposti zaslužuje da bude obrađena jer su na jednom mestu spojene najbesmislenije i najštetnije ideje.
Prvo naslov, grad spasao PKB od privatizacije. Retko glupo. Valjda je privatizacija nešto što treba da bude sprovedeno do kraja od strane te iste države, a ne neko zlo koje je nametnuto pa sada nekoga treba spasavati. Pravi naslov bi bio da su Beograđani spaseni od još malo svoga novca koji će davati za još jednu partijsku firmu.
Dalje, opet isti argument da PKB čuva snabdevanje Beograda hranom. Pa kada bi PKB bio čuvar u Beogradu bi se gladovalo na veliko. Ipak, vrh rečenica stiže od izvesnog Čučkovića, člana Gradskog veća, koji kaže da je poznato da sva gradska preduzeća posluju pozitivno i profitabilno. Biće da se čovek hranio u PKB pa mu se od gladi priviđaju stvari. Ko zna možda postavi i Harija Potera za menadžera.
Direktor PKB nema dilemu, građani ima da plate 25 miliona da bi se oni igrali gradskog poljoprivrednog preduzeća. Uostalom, šta ima prirodnije od gradskog poljoprivrednog preduzeća.
Naravno, rekoše i šta je razlog elana za poljoprivredu na asfaltu. Naravno, prenamena zemljišta. Da ne daj bože to ne kupi neki tajkun. Ili još gore da se ne daj Bože to zemljište vrati onima od kojih je oteto.
U najkraćem, prava praksa socijalizma.
Prvo naslov, grad spasao PKB od privatizacije. Retko glupo. Valjda je privatizacija nešto što treba da bude sprovedeno do kraja od strane te iste države, a ne neko zlo koje je nametnuto pa sada nekoga treba spasavati. Pravi naslov bi bio da su Beograđani spaseni od još malo svoga novca koji će davati za još jednu partijsku firmu.
Dalje, opet isti argument da PKB čuva snabdevanje Beograda hranom. Pa kada bi PKB bio čuvar u Beogradu bi se gladovalo na veliko. Ipak, vrh rečenica stiže od izvesnog Čučkovića, člana Gradskog veća, koji kaže da je poznato da sva gradska preduzeća posluju pozitivno i profitabilno. Biće da se čovek hranio u PKB pa mu se od gladi priviđaju stvari. Ko zna možda postavi i Harija Potera za menadžera.
Direktor PKB nema dilemu, građani ima da plate 25 miliona da bi se oni igrali gradskog poljoprivrednog preduzeća. Uostalom, šta ima prirodnije od gradskog poljoprivrednog preduzeća.
Naravno, rekoše i šta je razlog elana za poljoprivredu na asfaltu. Naravno, prenamena zemljišta. Da ne daj bože to ne kupi neki tajkun. Ili još gore da se ne daj Bože to zemljište vrati onima od kojih je oteto.
U najkraćem, prava praksa socijalizma.
16 February 2011
Putinova vila
Sećam se onog čuvenog intervjua Bebe Popovića za "Insajder" u kome on u jednom trenutku kaže kako je Jovica Stanišić savetovao Đinđiću i njegovoj vladi da Miloševića ne izručuju Hagu i ne napadaju za kršenje ljudskih prava i demokratije: "udrite ga za korpuciju, narod to voli". No, urkos svom trudu, malo šta su našli, osim nekog sumnjivog naloga Mire Marković da se nekome dodeli stan, ništa posebno.
Izgleda da je ruska opozicija veštija u primeni taktike Jovice Stanišića protiv diktatora. Pošto narod izlgleda i u Rusiji "više voli" korupciju nego priče o ljudskim pravima, mangupi su krenuli da kleveću i lažu i o ruskom "najvećem sinu". Njihov je doduše još na vlasti, ali ovo što je isplivalo nije mala stvar. Izgleda naime da je na Crnom moru sagrađena vila za Vladimira Putina koja košta otprilike milijardu dolara! Na dokumentima je potpis šefa Kremlja za stambena pitanja ili tako nešto, u vreme dok je Putin bio predsednik 2005. Ovo je znakovito jer koliko vidim i ljudi poput Njemcova i Kasparova, koji su trenutno jedina opozcija sada, više insistiraju na pričama o korupciji ljudi iz vlasti, nego na manjku demokratije.
Ovo je zanimljivo tim više što je cela stvar propraćena otvorenim pismom predsedniku Medvedevu da se nešto učini po ovom pitanju koje je uputio jedan službenik ruske vlade koji je otpušen nekoliko godina ranije kad je pokrenuo to pitanje "iznutra". Biće zanimljivo da li je nada koju neki ljudi na Zapadu polažu u razlike i mogući raskol između Putina i Medvedeva realna, ili (kako je verujem) čist wishful thinking.
Izgleda da je ruska opozicija veštija u primeni taktike Jovice Stanišića protiv diktatora. Pošto narod izlgleda i u Rusiji "više voli" korupciju nego priče o ljudskim pravima, mangupi su krenuli da kleveću i lažu i o ruskom "najvećem sinu". Njihov je doduše još na vlasti, ali ovo što je isplivalo nije mala stvar. Izgleda naime da je na Crnom moru sagrađena vila za Vladimira Putina koja košta otprilike milijardu dolara! Na dokumentima je potpis šefa Kremlja za stambena pitanja ili tako nešto, u vreme dok je Putin bio predsednik 2005. Ovo je znakovito jer koliko vidim i ljudi poput Njemcova i Kasparova, koji su trenutno jedina opozcija sada, više insistiraju na pričama o korupciji ljudi iz vlasti, nego na manjku demokratije.
Ovo je zanimljivo tim više što je cela stvar propraćena otvorenim pismom predsedniku Medvedevu da se nešto učini po ovom pitanju koje je uputio jedan službenik ruske vlade koji je otpušen nekoliko godina ranije kad je pokrenuo to pitanje "iznutra". Biće zanimljivo da li je nada koju neki ljudi na Zapadu polažu u razlike i mogući raskol između Putina i Medvedeva realna, ili (kako je verujem) čist wishful thinking.
15 February 2011
Žene u nauci
Časopis američke akademije nauka i umetnosti je nedavno objavio članak o navodnoj diskriminaciji žena u akademiji, pre svega prirodnim i tehničkim naukama gde žena ima mnogo manje nego što bi "trebalo". Dakle, tema je praktično identična onoj kojom se svojevremeno pozabavio Leri Samers i što je bio jedan od povoda da bude smenjen sa funkcije predsednika Harvarda.
I šta su ova dva psihologa sa Kornela pronašla? Praktično isto ono što je tvrdio Samers. Osnovni uzroci manjka žena u određenim oblastima su pre svega drugačija interesovanja (žene više vole da rade sa ljudima nego sa stvarima) i tendencija da porodicu stavljaju ispred karijere. Pominje se kao manje važan uzrok i različita varijansa sposobnosti po polovima koja rezultira značajno većim brojem muškaraca na krajnjem desnom kraju raspodele (i sam Samers, koji je zbog ove elementarne opservacije satanizovan, je to naveo kao najmanje bitan razlog). Koga ne mrzi, članak ima samo šest strana i pominje i neke čuvene dokaze diskriminacije, kao što je sviranje muzičara iza zavese i sl.
U ovim rezultatima nema ničeg posebno novog za bilo koga sa trunkom zdravog razuma. U nekom smislu, veća vest je da je ovaj članak napisan i objavljen, nego šta u njemu piše. Inače autori i dalje vide manjak žena kao problem koji treba rešiti - radi se o tome da se, po njima, treba skoncentrisati na uzroke koje su oni identifikovali, kao što su interesovanja i porodica - a ne na diskriminaciju.
Odmah da kažem da nisam oduševljena ovim predlogom. Ne razumem zašto se profesionalni i životni izbori žena tretiraju kao legitiman predmet društvene korekcije. Više puta sam na svojoj koži osetila pritisak da se bavim "muškim" oblastima koje me uopšte ne zanimaju, samo zato što sam za to sposobna. Zapravo, jedan od razloga zašto mi priča o diskriminaciji nikad nije zvučala ubedljivo je to što su mi se celog života penjali na glavu ljudi (uključujući mnogobrojne dobronamerne muške profesore) koji su me usmeravali ka matematičko/tehničkim oblastima.
Ovo sa porodicom je posebna priča, koja se pominje i u ovom članku. Pre izvesnog vremena sam pročitala knjigu u kojoj se tvrdilo da ogroman broj (reda veličine 40%) uspešnih žena nema decu, a još veći ima manje dece nego što bi htelo. Što je još gore, u anketama i interjvuima koji su u knjizi navedeni, ove žene su bile prilično nesrećne zbog toga. Što će reći, rešavanje jednog statističkog problema na kraju može nenameravano da proizvede drugi, verovatno i veći problem. Ne bi bilo prvi put.
I šta su ova dva psihologa sa Kornela pronašla? Praktično isto ono što je tvrdio Samers. Osnovni uzroci manjka žena u određenim oblastima su pre svega drugačija interesovanja (žene više vole da rade sa ljudima nego sa stvarima) i tendencija da porodicu stavljaju ispred karijere. Pominje se kao manje važan uzrok i različita varijansa sposobnosti po polovima koja rezultira značajno većim brojem muškaraca na krajnjem desnom kraju raspodele (i sam Samers, koji je zbog ove elementarne opservacije satanizovan, je to naveo kao najmanje bitan razlog). Koga ne mrzi, članak ima samo šest strana i pominje i neke čuvene dokaze diskriminacije, kao što je sviranje muzičara iza zavese i sl.
U ovim rezultatima nema ničeg posebno novog za bilo koga sa trunkom zdravog razuma. U nekom smislu, veća vest je da je ovaj članak napisan i objavljen, nego šta u njemu piše. Inače autori i dalje vide manjak žena kao problem koji treba rešiti - radi se o tome da se, po njima, treba skoncentrisati na uzroke koje su oni identifikovali, kao što su interesovanja i porodica - a ne na diskriminaciju.
Odmah da kažem da nisam oduševljena ovim predlogom. Ne razumem zašto se profesionalni i životni izbori žena tretiraju kao legitiman predmet društvene korekcije. Više puta sam na svojoj koži osetila pritisak da se bavim "muškim" oblastima koje me uopšte ne zanimaju, samo zato što sam za to sposobna. Zapravo, jedan od razloga zašto mi priča o diskriminaciji nikad nije zvučala ubedljivo je to što su mi se celog života penjali na glavu ljudi (uključujući mnogobrojne dobronamerne muške profesore) koji su me usmeravali ka matematičko/tehničkim oblastima.
Ovo sa porodicom je posebna priča, koja se pominje i u ovom članku. Pre izvesnog vremena sam pročitala knjigu u kojoj se tvrdilo da ogroman broj (reda veličine 40%) uspešnih žena nema decu, a još veći ima manje dece nego što bi htelo. Što je još gore, u anketama i interjvuima koji su u knjizi navedeni, ove žene su bile prilično nesrećne zbog toga. Što će reći, rešavanje jednog statističkog problema na kraju može nenameravano da proizvede drugi, verovatno i veći problem. Ne bi bilo prvi put.
Coca Cola mit
B92 javlja da je neko otkrio čuvenu tajnu formulu Coca Cole.
U nekoj knjizi sam čitao, ne sećam se više gde, priču autora knjige da je prilikom istraživanja koje mu je Coca Cola dozvolila unutar firme slučajno naišao na tu famoznu formulu. Onda je pitao nekog od direktora kako je moguće da se tajna tako slabo čuva i evo šta mu je direktor odgovorio -- šta ako neko i sazna formulu? U najboljem slučaju može napraviti potpuno isti napitak kao Coca Cola, ali mu nedostaje sve ostalo -- brend Coca Cole, organizacija, znanje i ekonomija obima zbog koje su cene niske, uhodana distributivna mreža, marketing i tako dalje. Zašto bi bilo ko kupovao piće potpuno istog ukusa, a skuplje od Coca Cole?
Subscribe to:
Posts (Atom)