I još malo

Ministar trgovine tvrdi da su veliki lanci (a to su kako stvari stoje dva velika lanca) izmirili 70% dugova dobavljačima i da su mali trgovci ti koji su sada problem.

Kopka me nekoliko pitanja:

- Izmiriše ljudi očas posla svoje dugove - šta ih je sprečavalo da to urade ranije? Možda želja da se ide u ekspanziju tuđim kapitalom, nekako mi se javlja, s tim da za korišćenje istog nikada nisu dobili dozvolu vlasnika.
- Zašto bi građani Srbije, ako je reč o isplati iz subvencionisanih kredita, finansirali nečije bahato ponašanje?
- Kako do sada ne primetih da moj piljar i sldoledžija ruše likvidnost privrede i da su tako sposbni da ostanu u dosluhu?

Još malo neosnovane propagande protiv naših trgovaca

U Kada kažem novine... tvrde da se u Nemačkoj dešavaju neke tendencije koje prete da naše malotrgovce "skinu sa pijedestala efikasnosti i notorno niskih marži".

Očekujem da paraistraživači Saveza ekonomista i eksperti Ministarstva za trgovinu i holdinge pokažu da je Beograd ne samo jeftiniji nego i da su rasprodaje i pad cena u maloprodajnim objektima i veći nego u Nemačkoj.

Konsenzus

Oli Ren je preneo dobro poznati stav EU da su vlasnička prava osnov tržišne demokratije i da je njihovo poštovanje preduslov da budete deo EU i zapadnog sveta uopšte. Ako je gledati postupke vlasti od 2000. godine (vlasti pre toga ne vredi analizirati jer su njihovi predstavnici manje-više otvoreno baštinili "tekovine" otimačine posle Drugog svetskog rata) Srbija će teško u skorije vreme postati član evropske porodice naroda. Tužno je što Srbija (valjda) vrši restituciju da bi postala članica EU, umesto da je to uradila da bi svojim građanima i potomcima njenih nakadašnjih građana pokazala da je kredibilna država u kojoj je vlasništvo svetinja. Konačno, duboko sam ubeđen da bi srpska politčka elita najviše volela kada bi mogla da do kraja nastavi sa rasprodajom tuđe imovine, jer nove ideje oko zakonskog uređenja građevinskog zemljišta govore da im je bliža partizanština od vladavine prava.

U tekstu ispod je jedan od mojih članaka objavljen tokom 2003. godine. Žalosno je da ga je potrebno samo minimalno izmeniti i povećati izvesni dug koji su sve demokratske vlasti ostavile u amanet građanima Srbije.

***

Jedna od stranaka koja je predvodila bunt protiv centralizacije Srbije i koja je je postavila pitanje decentralizacije u ekonomske okvire stalno je kao krilaticu ponavljala: "Čije su naše pare". Međutim žalostan bilans dve i po godine kvazi reformi je to što pravo pitanje treba da glasi: "Čija je naša imovina?". Nove vlasti nisu učinile ništa da se vrati imovina oteta nakon drugog svetskog rata, nego su čak nastavile se prodajom tuđih fabrika, zemljišta, poslovnog prostora, stanova, pokazujući da se po poštovanju privatne imovine ne razlikuju od svojih prethodnika. Šta više, bila su pristuna sporadična izrugivanja privatnom vlasništvu kada su u pitanju noviji slučajevi podržavljenja privatne imovine.
Proces denacionalizacije ima svoje moralno i ekonomsko opravdanje. Oni koji su se najviše pozivali na moral i slobodu uveli su zemlju u socijalizam likvidiravši i opljačkavši elitu zemlje, kao i veliki broj pojedinaca koji nisu mogle da se saglase sa uvođenjem tiranije u Srbiji. Sama činjenica da su mnogi od njih još uvek živi, kao i da postoje njihovi naslednici, kada je reč o onim manje srećnim, dovoljan je razlog za razumnu vlast da se izvini za učinjenu nepravdu. Svako ko želi raskid sa prošlošću, morao bi na samom početku da ispravi najveću od svih nepravdi.
Ekonomski argumenti za denacionalizaciju zasnovani su na značaju nepovredivosti privatne svojine i na njenoj superiornosti u odnosu na sve druge oblike vlasništva. U društvu u kome se privatna svojina gazi, nije moguće očekivati dugoročno optimalnu alokaciju sredstava, budući da bi svaki ulagač nužno izbegavao dugoročna ulaganja i u kalkulaciji troškova morao da uzme u obzir povišeni sistemski rizik. Takođe, sva empijska istraživanja govore u prilog superiornosti performansi preduzeća u privatnom vlasništvu. Postavlja se pitanje zašto se uporno odbija denacionalizacija, kakve su posledice takvog ponašanja i da li je denacionalizacija izvodljiva?
Vlada Srbije nastavlja sa upornim glorifikovanjem reformi i isticanjem svojih dostignuća. Međutim, za dve i po godine uspela je da za pokaže da je spremna jedino da moli za pomoć u svetskim netržišnim institucijama, a kada je spremnost da se bespovratno finansira održanje socijalizma u Srbiji presahla, pronađen je spasonosni recept – "povoljni" krediti. O stvaranju poslovnog okruženja koje bi prvo pokrenulo investicije građana Srbije, a potom i strane investicije, nije se mnogo razmišljalo.
Zvaničnici vlade su povremeno davali izjave u kojima su izražavali čuđenje zašto strani investitori zaobilaze Srbiju kada su oni "tako mnogo uradili" na stvaranju pogodnih uslova za investicije. Budući da percepcije o poslovnom okružnju vlade koja brani socijalizam i menadžera privatnih firmi ne mogu biti iste, vlada je više puta pokušavala sa patetičnim patriotskim pozivima za repatrijaciju kapitala. Nacionalni porivi trebali bi da brane socijalizam u novom ruhu.
Naravno, ljudi koji su bili prisiljeni da emigriraju iz Srbije, kao i svi biznismeni na svetu u računicu uključuju jedino prinos na kapital koji mogu da ostvare. Tu ne pomaže ni nostalgično pominjanje kruga dvojke, kako ni takt dvojke u pastoralnoj Šumadiji, ni gusle, ni nasmejani politčari. Poslovni ljudi svojim postupcima jasno stavljaju do znanja da je sistemski rizik u Srbiji nepodnošljiv za dugoročna ulaganja.
Jedna od stvari koja pomaže održavanju visokog sistemskog rizika su nerešeni vlasnički odnosi. Za uspeh jedne zemlje nije presudno da li su ispunjene preporuke MMF i da li je on zadovoljan (što ne znači da je Srbija ovde ostvarila dobre rezultate), nego da li u zemlji postoje kredibilne institucije i vladavina prava. Bez poštovanja vlasničkih prava ne može biti govora ni o jednom ni o drugom.
Sadašnja situacija nalikuje na odlazak na buvlju pijacu gde će vas prodavac zaustaviti i sa širokom osmehom reći: "Dođi, možda kupiš nešto svoje". Ili, što može biti mnogo opasnije, nešto tuđe. Svako ko odluči da se uključi u proces privatizacije svestan je da kupuje mačku u džaku i ako odluči da igra "srpski rulet" koristiće dve strategije minimizacije rizika: (i) tražiće povlastice kod srpske vlade što će dovesti do suboptimalne alokacije kapitala, a građani Srbije će trećoj strani plaćati nerešene vlasničke odnose (ii) vremenski horizont ulaganja će po pravilu biti kratkoročan, tako da će doći do vremenski suboptimalne alokacije sredstava, a ceh koji je napravila vlada plaćaće opet građani Srbije.
Vlada se ne obazire, ni na ekonomsku logiku, ni na moral kada su u pitanju vlasnička prava, pa nastavlja sa prodajom tuđe imovine. Samo u slučajevima kada se desi da na "doboš" ode imovina stranog državljanina dobro pozicioniranog u nekoj od zapadnih zemalja, dolazi do obustavljanja procesa prodaje tuđe imovine. Posledice su da: (i) cena mačke u džaku pada i (ii) sadašnje nepoštovanje vlasničkih prava navodi na zaključak da je to opredeljenje i za budućnost. Kompanija ICN je jedna od onih koje su uvidele kako to izgleda u Srbiji.
Izjave da vlada ima nameru da obešteti ljude čija je imovina oteta nakon drugog svetskog rata, jer je 5% prihoda od privatizacije namenjeno ispravljanju nepravde može se dovesti pod znak pitanja ako se uradi najjednostavnija računica. Nakon drugog svetskog rata u Srbiji je pronađeno oko 30 hiljada "neprijatelja" kojima je imovina oduzeta. Ako se pretpostavi da srpska elita nije imala manje od 50 m2 stambenog prostora po članu domaćinstva, što je vrlo oprezna procena, ako su se ti objekti nalazili na najboljim mestima u gradovima i bili izgrađeni od kvalitetnih materijala, dolazi se do brojke od samo 1500000 m2 stambenog prostora. Kao prosečna cena može se uzeti 750 EUR, budući da je najveći broj tih objekata smešten u najskupljim delovima Beograda. Samo nacionalizovani stambeni prostor danas vredi preko milijarde EUR, a poslovni objekti, građevinsko zemljište, fabrike, zemlja i druge nekretnine sumu uvećavaju nekoliko puta.
"Dobronamerna" vlada je za dve godine od usvajanja novog Zakona o privatizaciji ostvarila prihod od oko 600 miliona EUR. Ako je zaista izdvojila 5%, za dve godine sakupljeno je manje od 30 miliona EUR, tako da se samo bivši vlasnici stambenog prostora mogu nadati da će biti obeštećeni do kraja 21. veka ako se nastavi ovakav tempo. Obeštećenje na ovakav način je najobičnija floskula, mada više liči na besprizoran bezobrazluk.
Istina je da nijedna od zemlja u tranziciji nije u potpunosti obeštetila građane osim bivšeg DDR. Poljska je, na primer, obeštetila samo poljske državljane, Mađarska je izdala obveznice, a većina uspešnih zemalja u tranziciji pokazala je želju da reši problem nacionalizovane imovine. Srbija se ističe po tome što takve želje uopšte nema, tako da nove vlasti ne nude ni iluziju.
Nakon kratke analize poštovanja vlasničkih prava u Srbiji može se reći da je za sadašnju garnitura političara to poslednja rupa na svirali. To i ne začuđuje jer nakon dve i po godine se sa pravom može zaključiti da država nema nameru da se povuče iz privrede i da političari i dalje preferiraju da zadrže moć kakvu nemaju njihove kolege u zemljama gde su vladavina prva, tržište i demokratija noseći stubovi društva.
Ako se privatna svojina bude i dalje gazila, Srbija nikada neće postati civilizovana i prosperitetna zamlja, nego će ostati socijalni slučaj Evope. Dok god se pljačka bude isplatila više od preduzetništva investicije će biti niske, nestabilnost će biti imanentna, a u opticaju će biti najgore opcije.

***

Što reče Otpor u vreme svog tonjenja u istoriju, "Mnogo ste isti". Imamo različite kombinacije za podelu državnih feuda i istinsku rešenost da se prodaje tuđa imovina.

Upoznajte Nialla Fergusona

Pretpostavljam da relativno mali broj istoričara prati ovaj blog, tako da će većini ime Nialla Fergusona biti novo. Ali, radi se o verovatno najpoznatijem i najuticajnijem mladom istoričaru na svetu. Trenutno je profesor na Harvardu, inače je Škot poreklom. Ovde je njegov sajt.

Slaviša ga je pomenuo pre nešto više od godinu dana, ali mislim da zaslužuje da se o njemu i njegovim idejama kaže nešto više.

Prvo, čovek je liberal, u nešem smislu reči.

Drugo, pretežno se bavi ekonomsko-finansijskom istorijom, a nedavno je objavio knjigu "The Ascent of Money: The Financial History od the World". Posebno zanimljivo je što u analizi istorije finansija u velikoj meri koristi metodologiju evolucione biologije. Kratak govor na ovu temu možete pogledati ovde.

Treće, često koristi veoma zanimljivu metodologiju "šta ako" istorije. Naime, u izvesnom smislu, on pokušava da ospori deterministički pogled na istoriju, čija je osnovna teza da su istorijski događaji "objektivno uslovljeni". Kao što je Slaviša pisao u već linkovanom tekstu, Ferguson tvrdi da je Prvi svetski rat ex-ante bio potpuno iznenađenje, a da su ex-post istoričati našli opravdanje u tome da su odnosi u Evropi bili veoma napeti. Fergusonova teza nije da je to samo po sebi netačno, već postavlja pitanje - a zašto baš tada? Odnosi u Evropi su UVEK bili veoma napeti, ali zašto su mnogo puta pre toga i mnogo puta nakon toga, lideri evropskih država uspevali da nađu neki osnov da ne zarate?

Njegovo objašnjenje je da se uglavnom radi o potpuno slučajnim događajima, odnosno da se ratovi i drugi veliki događaji ne mogu unapred predvideti. Recimo, dovoljno je da neka budala u generalštabu preceni snagu svoje vojske, pogrešno informiše premijera (ili kralja), pa da rat započne. Ali, iz nekog razloga, istoričari zahtevaju da veliki događaji imaju velike, "duboke" uzroke, nekako nije prihvatljivo reći da je 50 miliona ljudi izginulo tek tako. U tom smislu je dosta blizak Talebu - ovde se nalazi Fergusonov prikaz Talebove knjige "The Black Swan".

Četvrto, ima da kaže zanimljive stvari o Kini. Za razliku od većine ljudi koja očekuje da Kina za 20-ak godina prestigne Ameriku, on smatra da je to veoma malo verovatno. Naime, ukazuje na dva često zanemarena trenda: prvo, da je demografska situacija u Kini, zbog politike jednog deteta, katastrofalna, kako zbog toga što će zemlja naglo ostariti, tako i zbog velikog "manjka" žena (do čega je dovela praksa selektivnog abortusa); drugo, on primećuje snažan rast kineskog nacionalizma, iza koga izgleda da ne stoji država. Dakle, lako je zamislivo da Kina dođe u ekonomski problem zbog stare radne snage, što će dovesti do pada legitimiteta partijskog rukovodstva. U takvoj situaciji, ukoliko partijsko rukovodstvo želi da ojača svoj legitimitet, najlakše je napasti Tajvan, ili tako nešto. Takođe, mržnja Kineza prema Japancima je verovatno jedna od najjačih međunacionalnih mržnji na svetu (uz to je i obostrana). Budući da su Tajvan i Japan američki saveznici, teško je videti kako bi se na dugi rok rat mogao izbeći.

Peto, on pobija tezu da su nuklearke "dovele do mira i sprečile Treći svetski rat". Njegova teza je da smo, umesto Third World War-a imali Third World's War, odnosno da su velike sile ratovale međusobno širom "Trećeg sveta", zato što nisu htele/smele da uđu u direktan sukob. Dakle, nuklearke su samo učinile Evropu bezbednom, ali su ratovi besneli širom sveta, upravo zbog toga.

Sve u svemu, radi se o čoveku sa veoma zanimljivim idejama.

Liberaltarijanci

Ne libertarijanci nego liberaltarijanci, su spoj liberala (u američkom smislu, zovimo ih socijalistima da bi izbegli zabunu) i libertarijanaca. Pokret se pojavio u poslednjih godinu ili dve, iniciran od strane nekoliko ljudi iz Cato instituta kao reakcija na prihvatanje velike države i 'national greatness' konzervativizma, zanemarivanje ekonomskih sloboda i gušenje socijalnih sloboda (zabrana kockanja, rat protiv droga, itd.) od strane konzervativaca. Ideja je da liberal-socijalisti i libertarijanci mogu naći zajednički jezik u mnogim od ovih stvari i stvoriti neku vrstu intelektualne i možda političke koalicije. Libertarijanci bi sa svoje strane mogli biti popustljivi oko socijalne jednakosti.

Evo šta je fundamentalno pogrešno u ovoj ideji. Libertarijanci uključeni u pokret pogrešno tumače šta stvarno ovi liberal-socijalisti hoće. Samo na prvi pogled socijalistima su prioriteti društvena jednakost, borba protiv siromaštva i slično. Ne znam da li su oni toga i sami svesni, većina verovatno ne, ali u stvarnosti najveći prioritet današnjih levičara je što veća centralizovana državna kontrola nad što većim brojem aktivnosti ljudi. Bar tako izgleda iz njihovih konkretnih predloga, šta god da su proklamovani opšti ciljevi.

Moj omiljeni primer je Paul Krugman, vodeći liberal-socijalista. Kao vrhunski ekonomista, Krugman bi morao da razume nesumnjivu ekonomsku i socijalnu poželjnost nekih liberalizacija, kao što su recimo liberalizacija taksi usluga, proizvodnje lekova, ili licenci za obavljanje zanimanja (od vodoinstalaterskih i frizerskih do lekarskih i pravničkih, ima ih mnogo). Takve liberalizacije bi dovele do pojeftinjenja ovih usluga i omogućile većem broju ljudi da se njima bave (npr. siromašni imigranti, jer su licence po pravilu dosta skupe i zahtevaju dugotrajnu proceduru). Ali jedan ekonomista je nedavno analizirao stotine Krugmanovih kolumni u dugom nizu godina i zaključio da se Krugman, koji redovno piše o svim ovim temama, ni jedan jedini put nije založio za bilo kakvu liberalizaciju. Postavlja se onda pitanje šta Krugman stvarno hoće. Da li su bitni neki ciljevi, ili je bitno jedino upotrebiti državnu intervenciju kao sredstvo, bez obzira na ishod. Evo posta o tome i o sličnim slučajevima u Srbiji, kao što su razne subvencije, intervencije i privilegije podržane od strane domaćih levičara, koje su ustvari duboko antisocijalne. Evo posta o sličnom slučaju u spoljnoj politici -- veliki, najveći svetski pacifista i navodni anarhista Noam Čomski nije podržao Rona Paula, jedinog kandidata koji se zalagao za momentalni prestanak svih vojnih intervencija, ali jeste Hilary Clinton. Globalno zagrevanje je sledeći slučaj gde cilj sve više izgleda samo kao maska za sredstvo, zdravstveno osiguranje još jedan. Ako je problem tih 10% ljudi koji u Americi nemaju zdravstveno osiguranje, mogu im se dati vaučeri. Ali na to nijedan liberal-socijalista neće pristati. Šta iz toga zaključiti nego da im stvarni cilj nije osiguranje za sve, nego nacionalizacija zdravstva?

Ja bih i sam možda bio liberaltarijanac kada bi jedino što je važno socijalistima bila preraspodela bogatstva. Prljava tajna libertarijanizma je da ako logički krenete jedino od principa lične slobode, nema nikakvih principijelnih prepreka za preraspodelu dohotka. Iz principa sloode izvodi se odsustvo ograničenja za privatnu akciju, ali ne sledi odsustvo preraspodele. Odsustvo preraspodele sledi iz principa privatne svojine, što je dosta različito od slobode. Libertarijanizam se zato mora definisati iz principa slobode i svojine, a ovo drugo libertarijanci često propuštaju da saopšte. Problem sa svojinom kao osnovom za uspešnu ideologiju leži u sledećem. Tamo gde je svojina istorijski nastala slobodnim naseljavanjem (homesteadingom) i sopstvenim radom, kao što je uglavnom slučaj bio u SAD, princip svojine je prirodno prihvatiti. Ali u većem delu sveta istorija je komplikovanija od toga. U Srbiji recimo u poslednja dva veka to je bio prvo strani okupator, pa monarhija koja je bila delom diktatura i delom demokratija ali uvek sa korupcijom i privilegijama, pa onda komunisti, pa kvazikomunisti, pa onda opet relativno korumpirana demokratija. I kad se pogledaju svojinski odnosi kakvi su danas, razumljivo je da su ljudi sumnjičavi prema načelu odsustva preraspodele koje sledi iz pošteno stvorene svojine. Takva je situacija u većem delu sveta, od Južne Amerike sa španskim avanturistima koji su postali latifundijska aristokratija, do postkolonijalne Afrike i Azije. Idealan nastanak svojine naseljavanjem i radom kao u knjigama Johna Locka nije istorijsko pravilo nego jedan vrlo specijalan slučaj. Libertarijanci kada govore o svojini gotovo uvek polaze od Lockea; ali Locke je dobar normativni teoretičar ali katastrofalan faktualni istoričar.

Tako da, iako mi je dobrovoljna preraspodela draža, ja bih imao razumevanja za argument o prisilnoj državnoj preraspodeli. To je socijalistčki princip prema kojem imam najmanji otpor. I drugi libertarijanci kao Friedman i Hayek su bili popustljivi kod toga. Ali ono za šta nemam razumevanje je nažalost ono što liberal-socijalisti stvarno hoće. A to je sama upotreba državne intervencije kao sredstva, centralna ekspertska kontrola ekonomije i ljudske akcije u bilo kojem drugom domenu -- bez obzira na posledice, makar one bile očigledno suprotne njihovim proklamovanim ciljevima jednakosti i socijalne pravde. Zato je ideja liberaltarijanizma osuđena na propast. Libertarijanci naivno misle da bi socijalisti pristali na drugačija sredstva, kada bi im se pokazalo da to vodi njihovim ciljevima. Ali kod socijalista sredstvo je ustvari cilj sam po sebi.

Doing More with Less

Skrećem pažnju na odličan dokument Svetske banke "Serbia - Doing More with Less: Addresing the Fiscal Crisis by Increasing Public Sector Productivity" (pdf fajl ovde, 99 strana, skoro 7 mb)

Dokument se bavi ukazivanjem na mogućnosti za reformu u najvećim komponentama srpske javne potrošnje - penzije, zdravstvo, prosveta, subvencije (privredi i poljoprivredi), socijalna zaštita, putevi i železnica.

Mislim da bolji pregled srpskih javnih finansija nećete nigde naći.

Jelašić u Wall Street Journalu

Ovde.

Dobra Fora

Skrećem pažnju na sajt www.fora.tv, na kojem se nalazi gomila zanimljivih govora i prezentacija.

Za sada predlažem da odgledate:

1. Paula Romera

2. Nassim Nicholas Taleba

3. Miltona Friedmana

Sjajan sajt, zaista ima svačega. Recimo, evo ovde dva tipa govore o značaju Nikole Tesle.

Mislite na budućnost

Verujete u reinkarnaciju?

Odlično, sada imate mogućnost da preko firme "Reincarnation Bank" ostavite novac i imovinu svojoj sledećoj reinkarnaciji. Evo kako funkcioniše...

Uplatite novac firmi na Gibraltaru, ili joj testamentom zaveštate svoju imovinu. Kada se reinkarnirate, pošto se, jeli, sećate svega iz prošlih života (a ako se ne sećate, tu je hipnoza da vas podseti), treba samo da odete na Gibraltar, dokažete da ste vi reinkarnacija onoga koji je ostavio pare, uzmete pare sa kamatom i nastavite lepo da živite. Kažu da su prinosi značajni.

Obavezna revizija

Politika je pitala revizore da li treba ukinuti (besmislenu, po meni) odredbu Zakona o računovodstvu i reviziji da sva srednja preduzeća moraju da rade reviziju, koja u proseku košta oko dve hiljade evra.

Revizori su odlučno rekli - ne! Naravno, ne zato što bi tako oni izgubili posao koji im je država "nabacila", već iz opštedruštvenih razloga.

Mislim da se privrednici ne bi složili, ali ko njih šta pita.

Stiv Pejović o Obami

Na Katalaksiji:

"U želji da postigne svoje ciljeve on blati ekonomski sistem koji je odbranio ostatak sveta, nahranio ostatak sveta i stvorio životni standard koji drugde nije postojao. Takođe je iznenađujuće videti kako Evropljani pozdravljaju čoveka koji dvaput dnevno kritikuje Regana. Zar nije upravo Reganova politička ekonomija uklonila Crvenu armiju iz Evrope i dovela do pada Berlinskog zida? Mislim da je verovatno da će do izbornog datuma u novembru 2010. godine američki narod shvatiti da je Obama zapravo radikalni socijalista i izabrati veći broj republikanaca u Kongresu Sjedinjenih Država. Primer koji bi trebao da naškodi Obami kod srednjeg glasača jeste njegovo obećanje da neće biti povećanja poreza za one čiji dohodak nije veći od 250 000 dolara godišnje. Bilo kako bilo, predlozi mera koje nudi znače dodatne poreze na energiju, pivo, vino, gazirana pića i zdravstvene pogodnosti.

Šta se može uraditi da se spasi američka ekonomija? Parafraziraću tri velika zapadna lidera: trijumf socijalizma zavisi od pasivnosti slobodnih ljudi (Edmund Berk); problem sa socijalizmom jeste što na kraju uvek ponestane novca drugih ljudi (Margaret Tačer); ako se ne borimo protiv socijalizma sada, kada ćemo? Ako ne mi, onda ko? (Ronald Regan)."

Kako biti nesrećan u raju?

Alex Tabarrok skreće pažnju na kratku sci-fi priču "Great Expectations" Davida Engelmana.

Vrlo zanimljivo.

Azija postaje sve bitnija

Predsednik Real Madrida Florentino Perez je tražio da se utakmice Reala od naredne sezone igraju u 3 popodne, kako bi ljudi u Aziji mogli da ih prate u direktnom prenosu.

Možda je dostižna, ali je mnooogo spora

Na sajtu Ustavnog suda Srbije, u delu "Sudska praksa", se nalaze rešenja i odluke Ustavnog suda. Za sada samo iz 2009. i 2008. godine, ali sve jedno, ima zanimljivih stvari.

Prvi slučaj na koji sam naleteo je odluka o usvajanju ustavne žalbe, kojom je Ustavni sud utvrdio da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a po ustavnoj žalbi izvesnog Vidoja Jankovića.

Naime, suđenje je počelo, pazite sad, 1978. godine, a prvostepena presuda je doneta 17. oktobra 2008. godine. Radi se o nekoj ostavinskoj raspravi, detalji nisu ni toliko bitni.

Zašto bi mi bilo šta radili?

Srbija je ratifikovala Kjoto sporazum pre dve godine. Olako, ako mene pitate.

Radi se o sledećem. Cilj Kjoto sporazuma je da se smanji emisija CO2, kroz poskupljenje korišćenja fosilnih goriva. Problem je u tome što je cena energije vrlo, vrlo, neujednačena širom sveta. Litar benzina u Srbiji danas košta oko 1,5 dolara. Cena u Americi je oko 0,7 dolara po litru, a toliko je i u Kini.

Što se mene tiče, mi smo naš deo posla odradili. Neka se ostatak sveta javi kada i kod njih gorivo bude koštalo kao kod nas.

Prvo su došli po Kurir...

Ne znam da li nešto propuštam, ali upadljivo mi nedostaje reakcija druge Srbije na predlog zakona o informisanju. Nemam pristup svim medijima, ali gledajući internet, na Peščaniku se može naći jedino Basarin tekst koji (nevešto i kontradiktornim argumentima) podržava zakon. Sa druge strane, najodlučniji tekst protiv zakona napisao je Slobodan Antonić na NSPM. Antonićev tekst je odličan i svako treba da ga pročita.

Ne znam da li su liberalne snage, ili oni koji za sebe misle da su to, svesne opasnosti uvođenja ovakve kontrole medija. Preskočimo priče o važnosti držanja principa slobode iznad političke oportunosti. Pitajmo samo, šta se događa kada na sledećim izborima pobede radikali? Sa dve struje radikala i dosta potencijalnih koalicionih partnera, to je vrlo realna opcija. Ko će onda biti kažnjavan? Biće kažnjavan Peščanik, a pomoć odgovornim medijima dobijaće Pravda. I sve će biti po zakonu. Ako se to desi, meni neće biti žao nijednog medija, političara ili javnog intelektualca koji je sada glasno ili prećutno podržao ovaj zakon.

Nadam se da za godinu dana neće biti potrebno vaditi ovaj post iz arhive.

Obama u klopci

Pre nekoliko meseci je izgledalo da novi američki predsednik neće imati velikih poteškoća da sprovede u delo najveći deo svojih planova o kolektivizaciji američke ekonomije i društva. Kao što se njegov šef kabineta izrazio, ekonomska kriza je pružila odličnu priliku "koju ne treba propustiti". I počelo je glatko. Nastavljajući i proširujući Bušov program subvencija propalim investicionim bankama i osiguravajućim kompanijama, Obama je preduzeo značajne korake ka njihovoj postupnoj nacionalizaciji: vlada će se pitati za poslovnu politiku tih firmi, vrlo verovatno kontrolisati zarade menadžera, preuzeti značajan vlasnički paket itd. Analogni koraci su preduzeti u nacionalizaciji automobilske industrije gde je vlada preuzela manjinski paket a većinu će držati sindikati vrlo bliski predsedniku. Izglasan je gigantski fiskalni stimulus od skoro 800 milijardi dolara, čije opravdanje je bilo podsticanje privrede i borba protiv recesije, a pravi sadržaj, trajno povećanje državne potrošnje na ideolooške prioritete demokrata iz Kongresa i samog predsednika.

Međutim, problem predstavlja nekoliko stvari. Najpre, recesija je izgleda bar zasad gora nego što se predviđalo, a cifre nezaposlenih mnogo gore nego što je vlada obećavala. Po rečima Kristine Romer, Obaminog glavnog ekonomskog savetnika, predviđanja administracije će morati da budu revidirana u odnosu na ono što su rekli u januaru i februaru. To znači, lošija ekonomska situacija, manji poreski prihodi, veći deficit budžeta, veće zaduživanje, i vrlo verovatno veći porezi za većinu stanovništva, što je direktno suprotno jednom od glavnih predizbornih obećanja da neće biti povećanja poreza za 95% stanovništva. To je najgore moguće ozračje za nove, ekstravagantne i preskupe budžetske programe koje je Obama zamislio.

Svojim makijavelističkim manipulacijama, Obama je samom sebi postavio potencijalno smrtonosnu klopku. "Stimulus" je propagiran kao niz privremenih mera koje će biti ukinute kad prođe recesija. Sve ružičaste projekcije i obećanja da neće biti velikog deficita su bili zasnovani na toj pretpostavci privremenosti stimulusa. U stvarnosti, najveći deo stimulusa su programi permanentnog povećanja državne potrošnje. To znači da će oni opstati i kad recesija prođe, a ovo znači da će neko za to morati da plati, a taj neko se opet može naći samo u trouglu: poreski obveznik, zaduživanje države ili inflacija. Vrlo loše, posebno za predsednika koji je pobedio sa obećanjem da neće povećavati poreze.

Međutim, problem je još mnogo gori po samog Obamu. On je svoju političku sudbinu na neki način vezao za dve stvari - zakon o cap-and-trade i nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja. Što se tiče klimatskog zakona, koji bi mogao da košta preko 1 900 milijardi u periodu 2012-2019 po priznanju same adminsitracije, on je usvojen u Kongresu, ali je zapelo u Senatu, gde značajan broj demokrata iz ugljem bogatih država srednjeg Zapada odbio da podrži plan. Zakon je povučen iz Senata jer nema većine, i dalje sudbina mu je neizvesna. Plan za reformu zdravstva koji bi podrazumevao uvođenje paralelnog državnog osiguranja za milione Amerikanaca bi po projekcijama administracije koštao 1 300 milijarde u narednih 10 godina, a po drugim, verovatno istini bližim projekcijama, otprilike duplo toliko. Nije veliko iznenađenje da ni taj projekat ne izgleda kao nešto što bi moglo proći u Kongresu.

Što je najgore, sve ovo se zgušnjava u skoro "saršenu oluju". Upravo ovih dana, adminsitracija će izdati tu novu budžetsku projekciju za naredni period o kome je govorila Kristina Romer, koja će gotovo sigurno predvideti manji rast i veći deficit nego što je do sada bilo planirano. Ogromni skepticizam za Obamine reforme klime i zdravstva je postojao i do sada, posebno u Senatu. Sa novom, još pesimističnijnom slikom ekonomije, oba ta zakona će vrlo verovatno biti osuđena na propast. Ako se to desi, Obama će doživeti težak politički poraz, i udar na svoju reputaciju mladog, pametnog i energičnog političara koji vešto pravi kompromise i zna šta hoće. On će ispasti neiskusan žutokljunac koji je zagrizao mnogo više nego što je u stanju da sažvaće, i još jedan neupešni političar iz Vašingotna čiji je jedino dostignuće to što je sledećim generacijama ostavio veći dug nego što je zatekao. Njegova "harizma" će biti uništena, zajedno sa elanom njegovih pristalica. Startna pozicija za sledeće izbore neće biti sjajna, čak i ako se ekonomija oporavi.

Ako pak, urkos svemu, uspe da progura ta svoja dva glavna projekta, to će tek biti katastrofa za njega, ali i za njegovu stranku. Dodavanje preko 500 milijardi novih budžetskih rashoda federalne vlade u jednoj godini, i to godini velike recesije, može da znači potpuni kolaps ekonomskog sistema u Americi, sa posledicama koje mogu da idu od drakonskog povećanja poreza, preko verovatno dvocifrene inflacije do drastičnog porasta kamatnih stopa, što može da znači vrlo ružno zaustavljanje bilo kakvog ekonomskog rasta u narednih nekoliko godina. Bilo šta od ta tri može da bude fatalno za bilo kog predsednika. Zamislite samo kampanju 2012 gde Obama nosi teret nekog ko je slagao da neće povećavati poreze i ko je zadužio zemlju više od svih predsedniika od Vašingtona do Buša zajedno i još ekonomije koja stagnira, pride. Ne izgleda baš najbolje. I zamislite pre toga mid-term izbore 2010 na kojima bi demokrati verovatno bili počišćeni kao i 1994, ili kao republikanci 2006, sa tako katastrofalnim stanjem ekonomije i visokim porezima.

Meni ovakav razvoj situacije nije mnogo iznenađujući. A nije iznenađujući dobrim delom zato što je Obama izrazito narcistički tip osobe. A njihova vrlo bitna karakteristika, osim samozaljubljenosti i želje da im se svi dive, jeste vrlo loš osećaj za realnost i groteskno precenjivanje svojih moći. Oni su vrlo skloni samoubilačkom ponašanju u širem smislu reči. Narcis je uveren da kao što je u stanju da šarmira, razoruža i izmanipuliše druge ljude, uključujući glasače, tako može da manipuliše i stvarnošću. Ali, na njihovu veliku žalost, stvarnost je mnogo tvrđi materijal, ona nije tako elastična niti se da prevariti. Tu su dva i dva uvek četiri, uzrok vodi svojoj posledici, i nema medija i udvoričkih intelektualaca da je ubede da progleda kroz prste tom finom čoveku.

Oprez

Na sajtu B92 vidim oglas nekog investicionog fonda koji kaže da donosi "dobit 10-20% mesečno". Kada se na to klikne, dobija se sajt nekakvog TIRN fonda, koji na prvoj stranici opet reklamira dobit od 10-20% mesečno. Piše i da je u pitanju iskusni tim trejdera, koji "prati kretanja na tržištu valuta putem obrazaca ili na temeljima platformi sa inteligentnim algoritmima." To je navodno tajna uspeha.

Ne znam o čemu se tačno radi, ali pre svega, kad vam neko kaže da trejduje "na temeljima platformi sa inteligentnim algoritmima", preporučite mu jednu od knjiga Nassima Taleba. Nema algoritma koji može predvideti budućnost. Taman kad se uverite da su svi labudovi beli, ispostavi se da postoji crni labud negde u Australiji. Mi ne znamo šta ne znamo i formule tu ne pomažu. Taleb se godina bavi samo time i objašnjava ljudima da matematizacija finansija daje iluziju da imamo pouzdano znanje, dok se ustvari radi o labavim pretpostavkama ili često o prostom nagađanju.

Bankrot Long Term Capital Managementa od pre desetak godina je najboji primer za sve koji pretenduju da naprednim modelima predvide budućnost. LTCM je fond koji je radio po najboljim algoritmima najvećih finansijskih autoriteta na svetu, Roberta Mertona i Myrona Scholesa, dvojice eksperata koji su u to vreme upravo dobili Nobelovu nagradu za ekonomiju. Taj i takav fond je, posle par spektakularno uspešnih godina, jedna nepredviđena okolnost sa ruskom otplatom stranog duga potpuno uništila. A veće eksperte od njih nećete naći.

Ali mnogo važnije, po astronomskim mesečnim prinosima koji se ovde pominju, nisam siguran da se uopšte radi o bilo kakvim algoritmima i modelima. Jezda i Dafina su na vrhuncu davali 13 ili 14% mesečnog prinosa, a ulagači kod Bernija Maddoffa su dobijali "samo" po 10% godišnje, dugi niz godina. U poređenju sa tim, samo pominjanje ovih 10-20% mesečno je dovoljno da se policija raspita kod B92 za adrese oglašivača.

Problem je neizvesnost

Boško Mijatović ima tekst u današnjoj Politici u kojem kritikuje način donošenja propisa u Srbiji. Naime, postala je uobičajena praksa da parlament donese zakon u kojem manje-više ne piše ništa, ali se zato daje vladi nadležnost da nešto radi, kroz raznorazne godišnje programe, strategije i slična dokumenta.

Boško osnovni problem vidi u tome što vlada preuzima posao parlamenta, ali meni lično to nije problem. Mislim, da se ne lažemo, parlament i onako ne učestvuje u pisanju propisa. Osnovni problem sa ovakvim pristupom, po meni, je neizvesnost.

Boško navodi dobar primer - Zakon o poljoprivredi. Recimo, vi ste poljoprivrednik koji razmišlja šta će da zasadi i koju stoku će da gaji. Idealna situacija bi bila kada bi ste mogli da pogledate u zakon, vidite koja su vam prava i obaveze, šta država i koliko subvencioniše, i na osnovu toga donesete odluku. Ovako, sve dok vlada ne donese program podrške poljoprivredi za narednu godinu, vi u stvari nemate pojma kakva će biti politika.

Dakle, ja mislim da je to pravi problem, a ne to što vlada "dalekosežno menja karakter političkog sistema u Srbiji".

Augmented Reality

Šetate po nekom nepoznatom gradu i zanima vas šta je ona zgrada preko puta ulice. Ništa lakše, izvadite mobilni, uključite kameru, uperite je u zgradu i na kameri izađu razni podaci. Na primer, istorija zgrade, ali i podatak ako je neki stan na prodaju.

Verovali ili ne, to već postoji i izgleda super.

Misterija

Jedna od najvećih misterija srpske tranzicije, po mom mišljenju, je sledeća...

Koji god političar šta god da izjavi na temu ekonomije, komentari na internetu su negativni. Ako je to neka dobra vest, komentar je "opet laže". Ako je loša vest, komentar je "dobro si se setio". Ako najavi nešto novo - "nema šansi da to urade". Mislim da bukvalno nema političara na vlasti koji, ako izađe sa bilo kojom izjavom, makar 90% komentara ne bude negativno. Evo, čak i na vest oko ukadanja viza ima komentara "kome je to bitno" i "bilo je krajnje vreme".

Iz ovoga ja mogu da izvučem samo jednu pouku - srpski političari su veoma, veoma omraženi.

Dobro, to je i razumljivo, ali kako onda objasniti činjenicu da su komentari i na tekst Borisa Begovića takođe uglavnom negativni? Boris se u tekstu ne zalaže nizašta ekstremno, kaže -"smanjite državnu intervenciju". Komentari su uglavnom "taj koncept je propao, uloga države u privredi treba da bude značajna".

Dakle, pitanje je kako objasniti činjenicu da ljudi vole državu, a ne vole političare? Kao da ta država nisu upravo ti omraženi političari...

Zoran Đinđić vs Slavko Perović

Istorijske arhive su đavolska stvar. Čak i ako želite da imate neke iluzije o prošlim ličnostima i događajima, one su tu da vas spreče. Još kad ih imate na internetu, nije tako teško održati treznu glavu. A vrlo teško verovati u propagandu i hagiografije.

Zoran Đinđić je kanonizovan, posle svoje smrti u sveca demokratske Srbije, novog Kenedija, Kneza Mihaila, reformatora, borca protiv nacionalizma, jedinu opozicionu snagu u vreme Miloševića. Ipak, istina je mnogo spornija i dvosmislenija u njegovom slučaju. Zoran Đinđić je dugo vremena, sa Dragoljubom Mićunovićem, bio dvorska opozicija Slobodana Miloševića, dok je Vuk Drašković krvario na ulicama, i predstavljao jedinu autentično opozicionu ličnost i političku snagu u Srbiji. Ne samo da je predstavljao najveću aktuelnu pretnju po Miloševića, nego je u odsudnom trenutku zauzeo pravi stav - stav osude Miloševićeve ratne politike, zločina i izolacije (bez obzira na svoju raniju nacionalističku retoriku). Đinđić je, sa Koštunicom zajedno, pripadao opoziciji kojoj Milošević nije valjao jer je izgubio ratove, a ne što ih je vodio.

Na ideološkom planu, Zoran Đinđić je bio socijaldemokrata i populista. Kad pogledam recimo ovaj snimak njegovog duela sa Vojislavom Šešeljem iz 1998, ja moram da priznam, da ako izuzmemo priče o Kosovu i Zapadu, patriotima i izdajnicima, ja se slažem sa 90% onoga što kaže Vojsilav Šešelj, a samo 10 što kaže Đinđić. Šešelj priča o privatnoj svojini, konkurenciji, poziva se na američki primer da bi dokazao da se kvalitet obrazovnih institucija dokazuje plasmanom njenih kadrova na tržištu, a ne poštovanjem birokratskih propisa države. Đinđić zagovara čistu socijalnu demagogiju u najvećem delu intervjua. Za jednog liberala, Šešelj zvuči 5 puta suvislije od Đinđića u toj debati.

Međutim, ima jedna još problematičnija strana strana Zorana Đinđića koja isplivava još jasnije kad se udubimo malo više u arhivu. Ovde je njegov TV duel sa Slavkom Perovićem iz juna 1994 godine. Zastrašujuće je i šokantno do kog stepena se tu vidi Đinđićevo pristajanje i opravdavanje Miloševićeve politike; do koje mere on stoji iza ratnog projekta, za sankcije okrivljuje Klintona, govori o "bivšoj Bosni i Hercegovini" itd. Na Perovićevu primedbu da se Srbija i Crna Gora nalaze u paklu, on odgovara, u IV delu intervjua, da se ne nalaze u paklu: "gde vi vidite pakao, ako je u paklu ovako kako je onda u raju?". Sve to u vreme dok u Bosni traje stvarni pakao 200 km od studija u kome oni sede, dok dve godine bez prekida junaci njegovih drugara Karadžića i Mladića bombraduju i sravnjuju sa zemljom Sarajevo, dok se Srbija vraća u kameno doba pod hermetičkim sankcijama, njemu je sasvim dobro, i opominje Perovića da ne dramatizuje situaciju ("jeste da ima problema ali..."). Naravno, još ništa nije dramatično, u junu 1994 još manje-više držimo liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, sve drugo je manje važno, šta košta da košta, šta su dve-tri generacije Srba i ostalih na Balkanu, njihova fizička i ekonomska budućnost, naspram sna o Državi. Tek kad se ratna sreća okrenula, kad je pala "Republika Srpska Krajina", kad su Srbi u Bosni počeli da klecaju pod zajedničkim udarima protivnika i NATO avijacije, kad se ispostavilo da je rat za Veliku Srbiju izgubljen, e onda je postalo dramatično. Onda je Milošević postao đavo. Naravno, jasno da Zoran Đinđić nije bio doktrinarni nacionalista. Ali je verovao da mora podržavati Miloševića u pogledu rata i Velike Srbije ako želi da zadrži političku relevantnost u zemlji. Odabrao je, zajedno sa najvećim delom opozicije, da bude saučesnnik i kibicer u poduhvatu uništavanja zemlje. Sve drugo su izgovori.

Ima u špici Peščanika ona Đinđićeva vrlo mudra rečenica: "Vi možete od akvarijuma da napravite riblju ćorbu, ali ne možete od riblje čorbe akvarijum.To je cena naše gluposti. Ne može to besplatno. Skuvali ste ribe gotovo je. To je istorija."

Da, prijatelju, samo što si ti itekako, sa ovim ili onim opravdanjem, učestvovao u tom kulinarskom poduhvatu sve vreme i itekako imaš svoj udeo u toj istorijskoj "gluposti" od koje se naknadno distanciraš.

Mislim da je Đinđić paradigma, model, za ponašanje najvećeg broja ljudi u Srbiji 1990-ih. Ima jedan drugi čovek, koji mnogo pre zaslužuje da bude kanonizovan (naravno, shvatite ovo uslovno i metaforički). Takođe je mrtav, takođe je bio harizmatska ličnost i briljantan intelektualac, takođe je bio voljen od strane građanskog sloja ljudi u Srbiji. Takođe je bio i ostao smatran vizionarem i čovekom ispred svog vremena. I takođe smatran izdajnikom od strane mnogih. Samo što nije išao na Pale, niti govorio o bišoj Bosni, niti krivio Klintona za propast Srbije, nego je 1990 je prozreo i osudio Miloševića i Vukovar i Dubrovnik i sve svinjarije po Bosni, postavši paradigma "izdajnika". Zvao se Ivan Đurić. Njega istorija neće da pamti. Barem ne ona u udžbenicima.

174 mph

Pogledajte zanimljivu vizuelizaciju kretanja američkog javnog duga.

Nacionalni problem

Više puta smo pominjali kako nacionalne penzije ustvari nisu penzije jer nisu zarađene kroz štednju već predstavljaju neku vrstu socijalne pomoći za elitu. Pomenuli smo i da nacionalne penzije predstavljaju nepravednu redistribuciju od političi nebitnih ka onim bitnim a setili smo se i da predstavljaju izvor korupcije jer podležu diskrecionim ovlašćenjima raznih komisija. Ono što ni mi nismo pretpostavili je koliko bi one uticale na psihofizičko zdravlje zaslužnih građana:

Eva Ras:
Htela sam da se ubijem od sramote kada sam saznala da nisam dobila nacionalnu penziju posle drugog konkursa. Bilo mi je strašno što sam predala papire, a ispalo je da sam neka izlapela baba koja ne zna gde je i ko je i da tražim nešto što mi ne pripada... Kada sam saznala da ni drugi put nisam dobila nacionalnu penziju, to me je zaista pokosilo. Otišla sam na most i nisam skočila samo zato što mi je Bog dao u zadnjem času pameti.

Rešenje nije dati penziju Evi Ras već je ukinuti svima.

Novinari protiv slobode govora

Press:
Ispostavlja se tačnom narodna da je „batina iz raja izašla", jer prema velikoj slobodi nismo znali da budemo odgovorni. Zato nemam ništa protiv pooštravanja kazni za osnivače i glavne i odgovorne urednike... - kaže predsednica NUNS-a.

Raspodela stimulusa

U 2008., 872 okruga podržala su Obamu na izborima. Svaki od njih je iz stimulus plana sada dobio $69 po osobi.

U 2234 okruga koji su glasali za McCaina, prosek je $34.

Odavde.

Baš naš

Vaclav Klaus još jednom potvrđuje da u EU ima glasova razuma.

Salary cap

Ko prati NBA košarku zna da tamo postoji salary cap - ograničenje ukupnog obima plata koje klub može da plati igračima. Postoji i u drugim američkim profesionalnim ligama. Ljubitelji sporta redom misle da je salary cap odlična ideja jer su igrači plaćeni "nerealno", i na vest da je NBA smanjio salary cap za sledeću sezonu komentari na B92 su više nego afirmativni, a mnogi ističu da je krajnje vreme da se slična stvar uvede i u evropskom fudbalu.

Ja ne znam ništa o finansijskom funkcionisanju klubova pa moram dosta da pretpostavljam, ali pitanje koje postavljam je gde onda odlazi novac koji bi klub platio, ali zbog ovog ograničenja ne može da isplati igračima? Prihodi klubova su toliki koliki su -- od ulaznica, reklama, TV prava, prodaje dresova i ostalog. Kada se svima propiše maksimalni iznos koji mogu da potroše na igrače, onda svi igrači uglavnom proporcionalno budu plaćeni manje nego što vrede. Ali šta je sa ostatkom prihoda? To može biti samo ekstra profit vlasnika klubova, a na račun igrača.

Sa ovim u vidu, iako je proklamovana ideja salary capa izjednačavanje finansijskih sposobnosti klubova i izjednačavanje lige po kvalitetu, najverovatnije je da su njegovi inicijatori ustvari sami vlasnici kubova baš zbog toga što im to donosi dodatnu zaradu.

Znamo da propisana minimalna zarada izaziva porast nezaposlenosti, jer se poslodavcima ne isplati da zapošljavaju. Ali maksimalna plata je jednako loša. Ona nema dramatičnog uticaja na podsticaje za zapošljavanje kao što je slučaj sa minimalnom, ali daje sličan primer kako nepromišljeno instiktivno zalaganje za socijalnu pravdu može da dovode do neželjenih i na kraju nepravednih efekata.

Ne verujem da bi oni koji simpatišu salary cap ikada podržali ideju da se svim igračima, bolje i slabije plaćenim, zakine po dvatesetak procenata plate koju bi inače dobili, da bi otišlo u džepove vlasnika klubova, koju su salary cap sami i možda baš zbog toga i izmislili. Ali prosto zato što vide da su najplaćeniji među igračima plaćeni 'nerealno' mnogo, ljudi su skloni da podrže ideju ograničenja plata. Međutim, to je još jedan primer sklonosti da iz dobrih namera, ali nepromišljeno, podržimo politike koje nam mirišu na nekakvu socijalnu pravdu, ali čiji su efekti ustvari suprotni od onoga što smo hteli. Evo ranijeg posta o istom fenomenu na drugim primerima.

Od malih nogu...

Slika koju mi je poslao redovni čitalac našeg bloga

Mora malo i država da lobira

Vesna da Vinča, vlasnica kompanije Mis Ju, vezano za tradicionalni neuspeh naših misica na svetskim takmičenjima kaže:

"Sigurno će još dugo biti tako. Jer, da bi devojka postigla značajne rezultate, potrebno je lobiranje u koje bi se uključila država. Svetski izbor ne zasniva se samo na lepoti i prevazilazi okvire onoga što ja kao privatnik mogu da uradim."

Hronologija krize

Jedan od najboljih tekstova koji sam pročitao na temu krize je uvodni članak Jeffreya Freidmana za novi Critical Review. Koga baš zanima kriza, treba bi da pročita Friedmanov članak (upozorenje - ima 53 strane), a za one ostale ja ću prepričati delove koji su mi se učinili najbitnijim.

Prvo, Friedman daleko najveći deo krivice stavlja na one (pre svega na kreatore Bazel 2 standarda, ali i na SEC) koji su rejtinzima kvazi-privatnih rejting agencija dali preveliki značaj i tako im garantovali opstanak na tržištu no matter what. Upravo zbog ovog zakonski uvedenog oligopola na tržištu pružanja rejting usluga, očuvanje reputacije, što je glavni mehanizam utvrđivanja da rejting kuće "ne lažu previše" nije dovoljno jak. U nekoj paralelnoj realnosti, u kojoj je ulazak na ovo tržište slobodan, sigurno bi neko na vreme rekao "mortgage-backed securities nisu AAA". Taj bi ispadao budala iz godine u godinu, sve dok 2008. ne bi postao genije i oduzeo posao od 3 velika igrača. Ovako su tri velike firme očigledno pogrešile, ali im neće faliti ni dlaka sa glave.

Druga bitna stvar na koju Friedman skreće pažnju je činjenica da nisu svi investitori pogrešili. Ima dosta banaka koje nisu verovale rejtinzima i nisu ulagale u ove papire, pre svih JP Morgan. Upravo ova heterogenost (koje ne bi bilo da je tržište bilo još regulisanije) je spasla finansijsko tržište od još većeg kolapsa.

Treća bitna stvar je vezana za podsticaje menadžerima. Jedno od omiljenih objašnjenja je da je za krizu kriva pohlepa, odnosno činjenica da su direktori ovih firmi uzimali ogromne bonuse i da su zato imali podsticaje da preuzimaju prevelike rizike. Međutim, Friedman skreće pažnju da je najveći broj direktora svoje bonuse ulagao u akcije kompanije koju vodi. To znači da se nisu samo "kockali tuđim parama", već da su se, budući da su uložili i sve svoje pare, verovatno trudili da ispravno odmere rizik.

Što me dovodi do četvrte bitne stvari - ljudskog neznanja. Ex post je lako reći rejting agencijama i investitorima "koje ste vi budale, kako niste videli da je tržište nekretnina prenaduvano", ali ex ante to nije bio slučaj iz jednostavnog razloga - u Americi nikada nije "puklo" nacionalno tržište nekretnina, osim za vreme Velike depresije. Naravno, tu i tamo se dešavalo da lokalna tržišta "puknu" i upravo zato su kreatori mortgage-backed securitiesa i napravili ove hartije - kako bi se rizik smanjio. Ex ante je bilo praktično nemoguće proceniti verovatnoću da se tako nešto desi, jer se nikada nije ni desilo. Kako onda oceniti rizik? (Upravo to je poenta koju na neki način pravi i Nassim Nicholas Taleb u knjizi "Black Swan", koju čitam baš ovih dana).

Peto, sadašnja regulatorna struktura nije rezultat liberalizma Alana Greenspana i ekipe, već njihovog "ekonomizma". Kao primer ekonomizma Friedman navodi Lawrencea Summersa koji je, kao tadašnji zamenik ministra finansija odbio predlog da se razmotri regulacija credit-default swapova, verujući da su swapovi sjajan način da se smanji sistemski rizik. A samo bi neko ko ne zna o čemu priča (ili je Amerikanac) nazvao Summersa liberalom. Jednostavno, ekonomisti imaju specifičan pogled na svet koji se ponekad poklapa sa liberalizmom, ali nije fer kriviti liberalizam za odluku koja je doneta na osnovu u tom trenutku najbolje ekonomske teorije.

Caritas in Veritate

To je naziv nove enciklike Rimskog pape, čiji je sadržaj mnoge iznenadio. Do sada se Racinger nije previše izjašnjavao o ekonomskim pitanjima, tako da se ova enciklika, kad je najavljena, željno očekivala. Posebno je njen tajming, usred najveće ekonomske krize i Obaminog rekonstruisanja ekonomske slike SAD i sveta, dao socijalistima svih partija nadu da će od Vatikana dobiti dodatni vetar u jedra.

Papska tradicija im je davala za pravo. Papske enciklike posebno posevećene političkoj ekonomiji su veoma retke, ali su sve do sada bile nedvosmisleno na strani osude profita, obuzdavanja kapitalizma, veće socijalne preraspodele i političke kontrole društva. Od najvažnijih među njima, prva, Rerum Novarum iz 1891. nas uči o vrednostima sindikalizma; druga, u vreme Velike depresije, Quadrecesimo Anno, (40 godina od Rerum Novarum) otvoreno simpatiše sa socijalizmom; pa čak i treća, sto godina posle Rerum Novarum, posle pada komunizma i od antikomunističkog pape Jovana Pavla II, upozorava na opasnost bezobrzirnog srljanja u kapitalizam.

Zato se sada od Benedikta očekivalo u najmanju ruku nešto slično ili ekstremnije, ali je on očigledno sve iznenadio. Prva poruka enciklike je da je jedina prava darežljivost dobrovoljna darežljivost, a ne ona na tuđi račun, putem nasilne državne preraspodele. Slično i kada govori o tržištu, on opet ne govori o potrebi njegovog državnog regulisanja, nego o nužnosti lične vrline za njegovo funckionisanje - što je poenta sa kojom libertarijanci (možda nasuprot uvreženom mišljenju) nemaju nikakav problem, i ustvari koju tržišni ekonomisti od Adama Smitha nekada do Deirdre McCloskey danas upadljivo ističu. A kod pitanja pomoći siromašnim zemljama, Benedikt govori u stilu Billa Easterlyja da je, umesto prosipanja pomoći, što je politika koja se pokazala krajnje neefektivnom ali koja nama pomaže da se osećamo bolje zbog toga, jedino dugoročno rešenje stvoriti institucionalne uslove za te ljude da sami sebe izvuku iz bede. Ovde možete naći ceo tekst enciklike, a za sažvakanu verziju i komentar, najbolje je pogledati Acton Institut za libertarijasnko religijske studije.

Naravno, ni Benedikt ne ide suviše daleko, ima tu malo i autoriteta države i regulacije finansija i sindikalizma. Ovo nije libertarijanski manifest i bilo bi suludo tako nešto očekivati od Vatikana. Ali Caritas in Veritate je, bez obzira na osetljivi trenutak, upadljivo različita i daleko bolja od svih dosadašnjih ključnih enciklika.

Suvi genije

Oko lika i dela Mlađana Dinkića nema većeg sporenja u stručnoj javnosti, a i među privrednicima. Manje-više postoji konsenzus da su od realizacije njegovih ideja ekonomskih reformi jedino pogubnije ideje koje nije uspeo da realizuje. Jedan u nizu crnih bisera kojim je ministar ekonomije i regionalnog razvoja nadmašio epohalne promašaje poput posla veka sa Fijatom i druge himere sprske tranzicije je današnja izjava gde je više puta samoproklamovani laureat za Nobelovu nagradu našao rešenje za problem "manufaktura" za proizvodnju traktora i mašina.

Teško je nabrojati šta je u razrađenim konceptu traćenja novca poreskih obveznika i širenja neosnovanih očekivanja besmilenije. Prvo što upada u oči je da se davanje budžetskih sredstava zamagljuje činjenicom da će se prihodi od privatizacije praćene prenamenom industrijskog u građevinsko zemljište koristiti za otvaranje državne fabrike traktora. Ako je finansiranje tekuće potrošnje od privatizacije štetno, jedina štetnija stvar je da se novcem od privatizacije otvara državna kompanija.

U poznatom marketinško-demagoškom maniru ukupno plaćena cena za zemljište se deli na dve komponente - preuzimanje dugova dve pomenute "manufakture" i vrednost koja potom preostane, kao da nije u pitanju jedinstvena cena zemljišta. Ipak, ovaj reverzibilni marketinški pristup potekao iz "šećerana za jedan evro" možda omane jer su dugovvi manufaktura veliki, a projekcije isplatljivosti poslova sa nekretninama u Srbiji krajnje fluidne. Primer nerasprodatog Belvila i pored udruženih marketinških napora neimara to najbolje pokazuje.

Ministar ima i nadljudske moći da "ceni" da Srbiji treba moderna fabrika traktora. On je pronašao i beloruskog partnera i tržište, isplanirao merdžer dve manufakture, pa je veliko pitanje zašto traći vreme na mestu u državnoj administraciji umesto da iskoristi svoje kapacitete u sklapanju poslova od stotina miliona evra, doduše uglavnom parama poreskih obveznika.

U miš-mašu naravno ima svega pomalo, pa i optimističkih projekcija razvoja manufakture za traktore koja je utrostručila proizvodnju u preotekloj godini i neodoljivo podseća na albansku proizvodnju traktora iz starih viceva. S ponosom se ističe da je grotektan porast finansiran novcem poreskih obveznika, samo se govori isključivo o efektima, ali ne i o troškovima traćenja novca poreskih obveznika. Ima tu i malo srpstva, tek da miš-maš bude potpun, jer nema razloga da se pare traće, a da se nešto novca srpskih poreskih obveznika ne pokloni Bosni i Hercegovini.

Sve u svemu bila bi šteta da novostvorena protoindustrija ne bude vođena ovakvo sposobnim menadžerom.

Komisija za cene

Ministar trgovine Milosavljević osniva Komisiju za praćenje cena:

"Cilj je da imamo analizu onoga što se desilo, predviđanja i očekivanja i da pokušamo da predupredimo moguće negativne udare na korekciju cena i smanjivanje kupovne moći stanovništva", naveo je Milosavljević.

Mislim da se ovo dogodilo tako što je ministar video kako Putin efikasno rešava stvar, ali pošto u evropskoj Srbiji ne može tek takom šakom u sto, odlučio se za fini, civilizovani način. Ali sve dok se država meša u cene princip je isti. Da li premijer ide u u supermarket da preti ili stručna komisija izdaje saopštanja, to su samo nijanse.

Srednji birač

Dušan Pavlović u današnjoj Politici daje dosta dobru analizu trenutne političke situacije u zemlji, zasnovano na teoriji o srednjem glasaču. Međutim, meni se čini da teorija srednjeg birača nije primenljiva na Srbiju. Ne zato što je Srbija nešto posebna, već prosto zato što je srednji birač bitan u većinskom sistemu, a Srbija ima proporcionalni izborni sistem. U proporcionalnom sistemu, dinamika je potpuno drugačija.

Suština teorije srednjeg birača je da postoje dve partije. Pošto je "winner takes all" situacija, obema strankama je dovoljno da uzmu srednjeg birača (i naravno sve glasove sa svoje strane političkog sprektra) i da pobede za jedan glas i uzmu svu vlast. Osnovni trejdof koji političari prave u ovakvom sistemu je - koliko će mojih hard-core članova apstinirati zato što se približavam centru? Izbori se tu gube ili kao rezultat pogrešne procene šta srednji birač želi da čuje, ili kao rezultat nepoverenja srednjeg birača u ono što čuje.

Kakva je razlika ako postoji višepartijski sistem vlasti (čitaj - proporcionalni izborni sistem)?

Prva velika razlika je da sada ne možeš da se slobodno približavaš centru. Umesto dvopartijskog sistema, u kojem najgore što može da ti se desi je da neko apstinira, u proporcionalnom sistemu postoje druge stranke koje čekaju tvoje "ublažavanje stavova" kako bi ti preoteli hard-core članove.

Dakle, da govorimo o Americi, ne bi bilo nikakve sumnje da bi Nikolić i Tadić vodili istu politiku po pitanju Kosova i EU, jer prosto srednji birač to želi. Ali u Srbiji Toma približavanjem Tadiću po pitanju EU otvara desno krilo za napade radikala i DSS-a, što može da mu bude problem, posebno ako radikali zadrže svoj "nikada sa Tomom" stav.

Drugi problem sa primenom teorije srednjeg birača na situaciju u Srbiji smo videli nakon prošlih izbora, gde je Dačić bez većih problema "preskočio" na drugu stranu. Dakle, iako su nacionalisti osvojili srednjeg birača (apsolutnu većinu), to im nije mnogo značilo, jer se Dačić naknadno setio da je DS u stvari levičarska stranka i, kao takva, mnogo bliža SPS-u.

Sve u svemu, mislim da obe ove stvari (nemogućnost lakog odricanja od ekstremnih članova i mogućnost "preskakanja" nakon izbora) čine teoriju srednjeg birača u velikoj meri neprimenjivom na Srbiju.

Kada Pajtić spinuje

U tekstu koji je Marko linkovao u postu Autonomija stoji i krunski dokaz sposobnosti i altruizma državnih predstavnika:

Izvori „Politike”u pokrajinskoj administraciji tvrde da je cilj kupovine akcija (Metals) banke isključivo profitnog karaktera, odnosno da je u pitanju značajna investicija u kojoj se računa na dobit od dividendi.

Ne samo što su u stanju da zarade novac tamo gde privatni investitori ne uspevaju, već žele dodatno da rasterete poreske obveznike jer će dobit od dividendi ići u budžet. Ovaj loš spin Pajtić i kompanija koriste ne bi li skrenuli pažnju sa činjenice da 2009. godine sprovode nacionalizaciju, koju po potvrđenom receptu uvek rade za "naše" dobro.

Izaberi život

Zahtevi za deregulacijom su obično manje ubedljivi od zahteva za dodatnom regulacijom. Dodatnom regulacijom uvek želimo da postignemo neki konkretan "pravedan" cilj dok su pozitivni efekti deregulacije daleko manje (PR)ivlačni. Na primer regulacija industrije lekova navodno sprečava potencijalna masovna trovanja, dok bi deregulacija spasila više života jer lekovi neretko i godinama čekaju na odobravanje. Čak i kada koristite ovakve činjenice u raspravi strah od masovnih trovanja pobeđuje.

Pre neki dan sam na CNN-u gledao rodbinu nastradalih putnika sa leta za Komorska ostrva kako otprilike kažu: "Deset godina smo upozoravali vladu da će ovako nešto da se desi, da je kompanija koja radi prevoz jako loša i nesigurna, ali oni su odbili da regulacijom reše taj problem." Teško da će lokalni političari ovo moći da ignorišu, iako ljudi nisu leteli tom kompanijom pod pretnjom oružjem već dobrovoljno. Kako sa druge strane dodatna regulacija može da znači poskupljenje avio prevoza sumnjam da će ijedan političar na moguće pitanje intervencionista: "Život ili jeftine karte" izabrati ovo drugo.

100% libertarijanac

Ovde je u više navrata vođena rasprava u razlikama izmedju konzervativaca i libertarijanaca. Moj stav je da se radi o dve teorijski sasvim različite, ali ne nužno protivrečne stvari (prilično je jasno da Adam Smit, na primer, objedinjuje obe tradicije).

Kako god, pošto uskoro na konferenciji političkih psihologa treba da predstavim neka svoja zapažanja na slične teme, mislim da je red da i na Tržišnom rešenju priložim par empirijskih rezultata. Ovi ovde su, uopšteno govoreći, vezani za spoljnu politiku.

Šta bi bilo drugačije?

Zamislite potpuno drugačiji sistem javnih finansija, sistem u kojem postoje porezi, ali poreski obveznici mogu sasvim slobodno da odlučuju za koje ministarstvo/program će njihove pare biti potrošene. Recimo, kada poslodavac uplaćuje porez na zaradu, pita vas "Kome ćeš da uplatiš porez ovog meseca?". Ili, dođete na kasu u prodavnici i kasirka vas pita, "Kome da prosledim PDV?"

Mislim da bi stvari bile veoma, veoma drugačije.

Na primer, verujem da bi mnogo više para išlo siromašnima. Sada su programi koji su direktno usmereni na siromašne jedva 2% BDP-a. I pored sve priče o tome kako se znatna sredstva u Srbiji usmeravaju ka siromašnima, to prosto nije tačno - u Srbiji postoji samo nekoliko programa koji su eksplicitno usmereni ka siromašnima - MOP, dečiji dodatak i možda još nešto. Svi ostali programi preraspodele nisu means tested. Tako dolazimo u situaciju da jedna osoba, koja ima malu domaću penziju, ali zato ima veliku kanadsku penziju, dobija od grada Beograda "pomoć od 4000 dinara za penzionere sa niskim primanjima", kojom plaća kafu na skijalištu u Švajcarskoj (istinita priča). Slutim da bi "dobrovoljna alokacija plaćenih poreza" znatno veća sredstva usmerila direktno ka siromašnima. Pored siromašnih, čini mi se da bi "profitirali" kultura, nauka i obrazovanje, pošto narod veruje da tim oblastima treba pomoći (makar relativno, u odnosu na druge stvari).

Šta bi se još promenilo? Mislim da bi ovakav sistem doveo do dramatičnog smanjenja subvencija privredi i poljoprivredi. Iako većina građana misli da treba podsticati domaću privredu, izvoz, investicije i poljoprivredu, nisam siguran da bi pre dali pare njima nego "siromašnima" ili "učiteljima". Nisam siguran kako bi policija prošla.

Ali, ono što znam je da bi u takvom sistemu političari koji vode državne organe morali da budu daleko pažljiviji u onome što rade i na šta troše pare, jer bi jedan skandal mogao veoma skupo da ih košta. Upravo zato, ovo nigde i nikada neće biti sprovedeno.

Autonomija

Vojvođansko Izvršno veće je preuzelo (ili će preuzeti ovih dana) većinsko učešće u Metals banci i time je, koliko shvatam, postavljena osnova za formiranje Razvojne banke Vojvodine. To zadovoljstvo će Vojvođane inicijano koštati oko 3,5 milijardi dinara, a troškovi će na dugi rok svakako biti veći (prošle godine je banka, pre uvođenja prinudne uprave, napravila 4 milijarde dinara gubitka).

Nemam ja ništa protiv da Vojvodina, za svoje pare, kupuje banke. Ali, evo da skrenem pažnju na činjenicu da Vojvodina na dugi rok ima ozbiljne probleme, koje ne može da im reši čak ni državna Razvojna banka.

Naime, pre jedno godinu - dve dana, sprovedeno je "Nacionalno testiranje učenika IV razreda osnovne škole". Jedan od nalaza, sa strane 18 glasi:

"...налазимо да су ученици у Београду у просеку остварили из Српског језика 540 поена, а из Математике 520 поена. Ученици у Војводини су у просеку остварили 490 поена из Српског језика и 485 поена из Математике. У централној Србији просечно постигнуће износи 499 поена из Српског језика и 501 из Математике. Разлике у постигнућима по подручјима су статистички значајне и указују да ученици у Београду у просеку бележе већа постигнућа, а ученици у Војводини у просеку бележе нижа постигнућа из оба предмета у односу на национални просек."

Da ne bude da je to zato što nevaljalo Ministarstvo prosvete ulaže malo para u školovanje malih Vojvođana, pre dve godine je urađeno istraživanje (koga izgleda nema na netu, ali ga imam ja na disku, radio ga je Tony Levitas) pod nazivom "The Finance and Management of Primary Education in Serbia: Findings and Recommendations". Jedan od zanimljivijih nalaza je da se u Vojvodini po učeniku trošilo 2006. godine 50.500 dinara, u Centralnoj Srbiji 43.200, a u Beogradu 44.200. To je za mene bilo iznenađenje, jer sam očekivao da se u Centralnoj Srbiji, gde ima preko hiljadu veoma malih škola, prosečan trošak po učeniku bude najveći.

Dakle, po učeniku u Vojvodini se izdvaja skoro 20% više nego u Centralnoj Srbiji, ali je rezultat znatno lošiji. Ja ne znam zašto je to tako, ali mislim da bi Izvršno veće trebalo da pogleda o čemu se radi, umesto što troši vreme i pare na kupovinu banaka.

Zavođenje reda

Svako jutro na posao dolazim autoputem iz pravca Bubanj Potoka i često je gužva već negde od Konjarnika. Sva sreća, postoji zaustavna (u mom društvu poznata i kao "ekspres" traka), pa umesto dve, efektivno postoje tri trake, što prilično ubrzava protok saobraćaja. S vremena na vreme tu je i policija, kažnjavaju one koji idu zaustavnom trakom, ali nije to neka velika prevencija, pošto zaustave možda jednog u sto.

E, od pre neki dan je neko odlučio da konačno zavede red i da u potpunosti spreči korišćenje zaustavne trake tako što su postavili fizičke prepreke. Problem su rešili, niko ne ide zaustavnom trakom, ali je zato opšti haos u one dve trake. Po mojoj proceni, od kada je ovo uvedeno, treba mi makar 5 minuta više vremena da ovuda prođem.

Postavljam pitanje - šta bi bilo da je put privatan? Da li ima ikakve šanse da bi se privatnik odrekao trećine kapaciteta? Naravno da ne. Naime, postoji "alternativni pravac" (izađeš kod plavog mosta i ideš Ustaničkom), što razmišljam da počnem da radim. Da je autoput privatni, cilj vlasnika bi bio da privuče što je moguće više vozila, a ne da nas odbija.

Kako bi mogao da nas privuče? Očigledna opcija je ukidanje zaustavne trake u vreme špica (mislim da bi to moglo, pošto se autoput kroz Beograd i inače ne smatra pravim autoputem jer je u naseljenom mestu, tako da verovatno zaustavna traka i nije obavezna). Druga mogućnost bi bila da izgradi dodatne trake i proširi put svuda gde je to moguće (a moguće je u mnogim delovima). Kao treća opcija, ostaje mu sužavanje traka (recimo, zaustavna traka ostaje ove širine, predviđena je za autobuse i kamione, a od postojeće dve trake "izvlači" tri). Četvrtu opciju koriste američki gradovi (a ima i u Beogradu u Kneza Miloša), a to je da postoje trake čiji se smer menja u zavisnosti od doba dana - ujutru ka gradu, popodne od grada.

Da li je sve ovo moguće ili nije, nije ni toliko bitno. Ono što jeste bitno je da bi privatnik po ceo dan razmišljao o tome kako da ubrza saobraćaj i poboljša uslugu. MUP i gradske vlasti ili uopšte ne razmišljaju o tome, ili rade stvari koje uslugu efektivno pogoršavaju.

Crveno zlato

Sajt B92:

Ministar poljoprivrede Saša Dragin je izjavio da su neke hladnjače spustile dogovorenu otkupnu cenu maline od 130 dinara po kilogramu, pravdajući to lošim kvalitetom ovog voća zbog kiše. On je naveo da je Ministarstvo poslalo inspektore u te hladnjače.

"Inspekcija je poslata da utvrdi da li je to pokušaj da se poljoprivrednicima obori cena ili je nešto drugo posredi", rekao je Dragin...

Zanima me od kada je, i po kom tačno zakonu, pokušaj da prodavcu oboriš prodajnu cenu postao razlog za posetu inspekcije.

Honduras

Živimo u doba neograničene demokratije. Priče o konstitucionalnoj demokratiji, demokratiji ograničenoj vladavinom prava i ustavom su za akademske rasprave i udžbenike. U praksi, demokratija je neograničena.

Pogledajte jučerašnji slučaj Hondurasa. Popularni predsednik je pokušao da za sebe, protivno ustavu, obezbedi još jedan mandat, jer je tako hteo narod. Ali ustavna ograničenja mandata postoje baš zbog toga što je neko popularan, da nije tako ona ne bi ni bila potrebna. Vrhovni sud je odlučio da predsednik Zelaja ne može raspisati referendum o novom mandatu (jer po ustavu to može samo kongres), ali je Zelaja odlučio da ignoriše odluku. Vojska je zapretila da će reagovati ako odluka suda ne bude poštovana, ali je Zelaja onda otpustio načelnika vojske. Sud je odlučio da je i taj otkaz neustavan. Na kraju su generali izvršili puč, uhapsili Zelaju, sproveli odluku vrhovnog suda i sprečili kršenje ustava od strane trenutno popularnog predsednika.

I kakve su svetske reakcije na ovaj slučaj? Svi, SAD, Evropska unija i Ujedinjene nacije su osudili vojni udar! To su naravno uradili i Fidel Kastro i Hugo Čavez, a svetski mejnstrim se u ovome slaže sa njima.

Niko ne voli vojne pučeve. Ali vladavina prava ili demokratija pod ustavom podrazumeva da volja naroda bude ograničena nekim opštim principima slobode i bude podvrgnuta dugoročno stabilnim pravilima igre. Anglosaksonskim i zapadnoevropskim zemljama to danas ide relativno lako. Politička kultura je takva da političari uglavnom poštuju barem ta osnovna pravila igre i bez da ih neko posebno prisiljava na to. Ali u drugim delovima sveta to ne ide glatko. Političari se ne osećaju vezani ni tradicijom, ni kulturom, ni pritiskom medija, civilnog društva i glasača. I zato što se ustavi tamo ne sprovode sami od sebe, iza njih mora da postoji realna pretnja. Tako turska vojska, s vremena na vreme, sasvim opravdano interveniše. Zloglasni Pinoče je uradio nešto slično, jer je Aljende tridesetak puta prekršio ustav pre nego što su generali odlučili da ga sklone. Ali Pinoče se danas jednoglasno osuđuje zbog udara na demokratiju, a Aljendeu se serijsko kršenje ustava oprašta, ako se uopšte ikada i pominje.

Na ovo se može gledati kao ideološki sukob levice i desnice, jer se levim autoritarnim populistima obično oprašta lakše nego konzervativcima. Ali važnija od toga je druga dimenzija i podela na demokratske romantičare i na pristalice vladavine prava. Demokratski romantičari, u koje danas spada ogromna većina političara i javnih intelektualaca, su skloni opravdavanju bilo čega što je po volji većine. Pristalice vladavine prava, kojih je u teoriji mnogo ali u praksi malo, hoće da demokratiju stvarno ograniče pravilima igre.

Pre nego što je, zajedno sa Hillary Clinton, osudio honduraški puč, Barack Obama je mogao da se seti da je 1950-ih predsednik Eisenhower poslao vojne trupe u Arkanzas, da sprovedu odluku Vrhovnog suda o prestanku rasne segregacije. Sud je tako odlučio, odluka se na tadašnjem jugu nije mogla sprovesti sama od sebe i Eisenhower (kojem se ta odluka tadašnjeg ultraliberalnog suda takođe nije sviđala), je shvatio da je ustav ponekad potrebno sprovesti. Da je tada bilo neograničene demokratije, rasna segregacija ne bi prestala. Sada u Hondurasu vojska postupa slično i, doduše mimo predsednika, sprovodi ustav i odluku Vrhovnog suda. Ali retko ko je spreman da to brani i to nam najbolje govori da ustavna demokratija polako gubi bitku i postaje relikt prošlosti. Ostala je samo demokratija.

Angelina ili Dambisa?

U komentaru na jedan od prethodnih postova, Marko je spomenuo Bila Easterlija koji se gorko našalio da kao kritičar ideologije pomoći Africi, nikad neće biti u prilici da putuje na turneje sa Angelinomn Džoli, poput trecimo Džefrija Saksa koji podržava pomoć.

Ali, ima nade i za njega. Nedavno se pojavila knjiga zambijske ekonomistkinje Dambise Mojo, školovane na Oksfordu, "Dead Aid", u kojoj ona potpuno u tradiciji Petera Bauera, Hernanda De Sota i samog Easterlija tvrdi kako strana pomoć uništava mogućnost ekonomskog razvoja u Africi, jer čini vlade neodgovornima, i sprečava razvoj tržišta kapitala i privatnih vlasničkih prava, što su ključni uslovi za ekonomski razvoj (ovde je njen intervju sa Charlijem Roseom, a ovde još jedan).

Stoga, ja bih rekao da sitaucija za Easterlija ni izdaleka nije tako beznadežna. Možda, kao skeptik u pogledu pomoći, ne može da ide na safarije sa Angelinom Džoli, ali svakako može da se druži sa Dambisom Mojo po raznim desničarskim konferencijama u Americi, što je barem s moje tačke gledišta, u svakom pogledu mnogo privlačnija alternativa.

Finansijska i ekonomska kriza

Komentator pita da li je pravilnije sadašnju krizu zvati "ekonomska" umesto "finansijska". Finansijska se lako rešava infuzijom dodatnog kapitala, dok ekonomska mora da se preleži.

Slažem se da je ova kriza sada definitivno ekonomska, a pitanje je koliko je ona uopšte i bila samo finansijska. Čak i na njenom vrhu, u vreme američkog navodnog kreditnog kraha, podaci su pokazivali da je, osim za nekoliko najvećih i najvidljivijih banaka, kreditna aktivnost bila nepromenjena. Drugo, verovatno je da i kod najvećih banaka ključni problem nije bila likvidnost nego nepoverenje u kreditnom sistemu. Mnoge od njih su imale keš, onda su dobile dodatni keš od države i Feda, ali ga i dalje nisu pustale u opticaj nego sedele na njemu, iz straha da ne pozajme onome ko uopšte ne može da ga vrati. Država je pumpala likvidnost, ali likvidnost samo po sebi nije bila srž problema.

A onda je na scenu stupila režimska neizvesnost i kriza je od kratkotrajne finansijske, preko ekonomske, postala političko-ekonomska. Režimska neizvesnost je situacija u kojoj niko ne zna šta će vlast sledeće da uradi. To je glavni razlog zašto je finansijska kriza iz 1929. pretvorena u veliku depresiju koja je trajala sve do 1945. Obama je još kao predsednički kandidat najavljivao velike regulatorne promene i sigurno je da će do velikog porasta finansijske i druge regulacije uskoro doći. Kada se tome dodaju enormni porast državne potrošnje i javnog duga, izvesno uvođenje socijalizovanog zdravstva i velike ekološke regulative, pa sve do antibiznis retorike, kulta ličnosti i kvazifašističkih inicijativa, optimalna reakcija investitora je čekanje i gledanje. To je bilo jasno po kretanju berze od oktobra prošle do januara ove godine. Iako se finansijski sektor polako oporavljao, berza je padala jer je postajalo sve jasnije da dolazeći politički režim neće stvoriti dobru poslovnu klimu. I tako je sve do danas.

Zato ja nemam mnogo poverenja u ocene da kriza prolazi krajem ove ili početkom sledeće godine. Čini mi se da su one zasnovane na ekstrapolaciji istorijskih podataka (jer recesije otprilike traju toliko), a ne na analizi mogućih racionalnih reakcija investitora na režimske promene. Kriza može da traje mnogo duže, upravo zbog režimske reakcije. Berzanski slom je bio sličan i 1929. i 1987., pa je posle jednog usledila petnaestogodišnja depresija, dok su posle drugog poslovni ljudi otresli prašinu i nastavili. Reagan na sreću nije "reagovao" na krizu, kao što Huver i Ruzvelt jesu. Kraj svetske krize ne zavisi samo od američkog nego i od evropskih i drugih režima. Evropa je stagnantna već decenijama ali je na ovu krizu reagovala dosta blaže, što je dobro. Azijske zemlje, koliko znam, nisu ni reagovale, tako da će tamo oporavak najbrži.

Porodične priče

Ako nešto mrzim u američkoj politici, to je opsesija porodičnim životom političara. Političari paradiraju decom i ženama kao da mi ostali imamo nešto od toga što su ovi požrtvovani očevi ili dobri ljubavnici. Ali, to je još i dobro u poredjenju se publicitetom koju dobijaju razni politički irelevantni skandali. Kad tu krenu mučna javna priznanja i kajanja, a sve to kao deo "ozbiljnih" političkih programa i emisija, stvar postaje ne samo krajnje neprijatna nego i potpuno apsurdna.

Jer, iz toga kakav je neko prema svojoj ženi i deci, sledi vrlo malo o tome da li će da štampa pare ili započne rat, da ne pominjem opštiji smer koji će dati političkim kretanjima. I ne pričam samo o pojedinačnim slučajevima kao što su Obama, Milošević ili Klaus. Postoji i duga tradicija psiholoških istraživanja koja pokazuje da je ljudski karakter vezan za situaciju, i da privrženost konvencionalnim normana u jednoj situaciji ima malo veze sa privrženošću odgovarajućim normama u nekoj drugoj.

Elem, najnovija žrtva tog američkog puritanizma je guverner Južne Karoline Mark Sanford. On je prvo bio potpuno ispario na par dana, pa je izmislio da je bio na planinarenju, dok se na kraju nije ispostavilo da je svratio do Argentine gde je imao ljubavnicu. Naravno, sad je politički mrtav, možda zauvek. Cela stvar je posebno frustrirajuća jer je ovo bio jedan od doslednijih small-government konzervativaca i boljih potencijalnih kandidata za republikansku nominaciju 2012.

Sedam puta veće marže

Premijer je juče u Njujorku izjavio da su marže banaka u Srbiji sedam puta veće nego u nekim drugim zemljama, što po njemu nije opravdano, budući da rizik zemlje nije toliko veći.

Jedna od međunarodnih institucija, OECD, rangira zemlje po nivou rizika. Sudbina se poigrala, tako da je rizik Srbije baš 7, a rizik Austrije, Italije i većine razvijenih EU zemalja (gde su uglavnom centrale ovdašnjih banaka) je 0. Ono što je zaista zabrinjavajuće je da Srbija ni 9 godina posle svrgavanja Miloševića sa vlasti nije uspela da popravi svoj OECD rejting. U isto vreme, rejting Albanije i Crne Gore je 6, Hrvatske i Makedonije 5, a Slovenije 0. Jedino Bosna uz Srbiju ima rejting 7.

Neko može da prigovori da je OECD politička organizacija i da je njihov rejting pod uticajem političkih faktora. To je verovatno tačno, pa hajde da vidimo kako rizik u Srbiji percipiraju privatne rejting kuće. S&P nas drži na BB- već duže vremena, Slovenija ima AA rejting, Hrvatska BBB, Makedonija je na BB-, a Bosna i Crna Gora nemaju rejting. Zemlje EU (u kojima su marže navodno 7 puta manje nego u Srbiji) imaju rejting A+ (Italija), AAA (Austrija) i A- (Grčka). Slična je stvar i kod Fitcha.

Dakle, teško je tvrditi da su marže koje zaračunavaju banke nerazumno visoke. Da su visoke, jesu, ali tako Srbiju percipiraju vodeći svetski investitori. Mi možemo da se ljutimo, da pričamo kako to nije fer, a možemo i da nešto uradimo da tu percepciju promenimo.

Sovjetski Savez

Vladimir Putin, ruski premijer, priredio je nenajavljenu posetu moskovskom supermarketu, nalažući zapanjenim šefovima da snize cene. ...Šetajući između rafova sa glavnim menadžerima kompanije i proizvođačima hrane, Putin je upitao zašto su maloprodajne cene hrane često mnogo veće od cena proizvođača. „Zašto vaše kobasice koštaju 240 rubalja (7,5 dolara)? Je l’ to normalno?“, pitao je Putin. ... „Preskupo“, rekao je Putin. ... „Sutra ćemo sniziti cenu“, obećao je Kobaladze.

Još u Blicu.

Država i nauka

Marko i Slaviša su svakako u pravu u poslednja dva posta: ne postoje nikakvi dokazi da državno finansiranje nauke vodi dugoročno pozitivnim konsekvencama po čitavo društvo. Argumenti za suprotnu tezu se po mom sudu temelje na klasičnom primeru Bastijine teoreme - beneficijeri državnog finansiranja i pozitivne posledice istog se vide, troškovi ne, jer se alternative nikada neće ni pojaviti.

No, ja mislim da je stvar s državnim finansiranjem nauke još gora od ovoga. Državno finansiranje ne samo da usmerava taj razvoj u smeru koji sama država odabere, ono pozitivno i sistematski šteti razvoju nauke. Uvek kad država finansira nauku, ona učestvuje u definisanju i promovisanju ciljeva istraživanja, u odabiru vrste ili podvrste nauke koje će biti finansirane, i grupa i paradigmi unutar svake discipline koje će dobiti pare. Sa državom kao glavnim finansijerom, ogroman broj naučnika postaju lobisti a ne naučnici (ograničen kolač za neograničeno mnogo ambicija), i politizacija je neminovna. Unutar naučnih ustanova, instituta, univerziteta itd. veći je broj ljudi koji rade ne koncipiranju "projekata" i lobiranju vlade za pare, nego što se bavi samom naukom. Ako žele da budu cenjeni, promovisani, ili da uopšte dobiju pare, naučnici moraju da se bave onim što političari žele i očekuju, na način i sa rezultatima koje političari i javnost žele i očekuju.

Najbolji primer toga su klimatolologija i klimatsko modeliranje. Istraživanja koja su ranijih decenija dovela do prodora u svemiru i do razvoja novih oružja i oblika energije stvorila su moćnu armiju inženjera, fizičara i komjuterskih eksperata, koji su sa krajem Hladnog rata, sumraka svemirske i trke u naoružanju počeli da gube prestiž i pare. Oni su se krajem 1980-ih preorijentisali na globalno zagrevanje kao "defining challenge", kao opasnost od koje oni upotrebom svojih znanja treba da štite svet. Ista znanja i tehnike rada koje su koristili ranije sada su samo prilagodili - upotreba moćnih kompjuterskih modela i tehnologija razvijena za potrebe svemisrkog istraživanja i ratovanja sa Rusima sada je zamenjena upotrebom za prognoziranje klime. U skladu sa Drugim Rotbardovim zakonom ("nobody quits") samo su zamenili opasnost od koje spasavaju svet. Umesto mantre "platite nas, ili ćete umreti", lanisrali su mantru "platite nas ili ćete se skuvati". Milijarde i milijarde dolara se godišnje ulažu u kompjuterske modele klime, ali ne i u klimatološka proučavanja u užem smislu. Za vreme Buša starijeg izdvajanja za klimatologiju i povezane nauke su bila nekoliko stotina miliona. Danas su 7 milijardi godišnje! Ja sam ovde istraživao ono što sam nazvao eko-industrijskim kompleksom, koalicijom koja održava globalno zagrevanje kao "problem", i naučnici u njemu igraju istaknutu ulogu.

Što je posebno opasno, ovakav položaj nauke nije samo ekonomski štetan, on je velika opasnost po samu nauku, jer stimuliše konformizam, političku korektnost i saglašavanje sa javnim mnenjem i političarima kao kriterijum naučnog doprinosa. Da bi u klimatologiji postao neko, moraš da propovedaš IPCC priču o klimatskom smaku sveta, jer ćeš u suprtonom biti marginalizovan, ili će ti čak biti onemogućeno da se baviš naukom. Ogroman broj lobija, ušančenih interesa i pojedinaca parazitira na "problemu" globalnog zagrevanja, i što je neko pitanje veći "challenge" to više rastu pritisci da se ono nikad ne reši. Zato naučnici dobijaju pare za razvoj sve savremenijih kompjuterskih modela, čija osnova je vrlo primitivna fizička reprezentacija klime koja suštinski nije odmakla ništa od onog što je bilo poznato 1950 godine. Zato proučavanje prirodne klimatske varijabilnosti i načina na koje klimatski sistem zaista funkcioniše nije potrebno, jer nikoga više ne zanima da to zna, ni naučnike, ni političare. ako naučnici poljujaju uverenje političara i javnosti da je lgobalno zagrevanje opasna stvar, nestaće motivacija da se nastavi sa finansiranjem. Odličan pregled stanja u klimatologiji daje Richard Lindzen, jedan od vodećih svetskih klimatologa, u svom sledećem tekstu. Njegov zaključak je tačno da klimatololgija nije dizajnirana da reši problem, nego da ga veštački što duže održi.

Nauka može da napreduje samo ako naučnici znaju da politizacijom i intelektualnom korupcijom neće napredovati i postajati bogatiji i cenjeniji. A to će biti slučaj samo kad država ne bude finansirala nauku ovako kao sada. Što je neka oblast nauke više "potpomognuta" državnom asistencijom i što se više smatra "strateškom", to podsticaji za nova otkrića i napredak zapravo slabe, a rastu za konformizam i poplavu mediokritetstva.

Zasluge

U Nemačkoj, kada postanete punoletni odgovorate na pitanje pristajete li da u slučaju prerane smrti budete donator organa. U Francuskoj ste automatski upisani u donatore, a pitaju vas hoćete li da istupite iz sistema i ne budete donator. Rezultat je da u Nemačkoj 12% ljudi spada u donatore, dok je u Francuskoj udeo čak 99%. Objašnjenje ovakvih fenomena je u snazi defaulta. Ljudi su skolniji da prihvate default, normalnu, etabliranu opciju, umesto da razmišljaju o alternativi.

Kada ovih dana raspravljamo o finansiranju nauke čini mi se da je deo problema u postojanju defaulta u delu javnosti. Još uvek u javnoj debati, ovde ili na drugim mestima, nisam čuo dobro objašnjenje zašto je državno finansiranje nauke neophodno. Glavni argument izgleda da je to što je država uvek finansirala nauku, pa je kod ljudi stvoren utisak da jednostavno to tako treba. Taj problem postoji kod mnogih stvari, ne samo nauke -- vlada ne kreira budžet na praznom listu papira nego na prošlogodišnjem budžetu, čemu onda samo dodaje ili oduzima. Ali kod nauke je to shvatanje posebno uvreženo. Zbog toga naučnici i pristalice državne nauke ne samo da traže državne fondove, nego budu uvređeni ako ime neko te tuđe fondove negira. Moj je utisak da se ne radi samo o rent-seekerima, nego o ljudima koji duboko veruju da su ti fondovi potpuno zasluženi. Ako pogledate peticiju iz Petnice vidite da su oni "revoltirani" "olakim odnosom" vlade, koja prema njima postupa "neprincipijelno i neodgovorno".

Ako se pak oslobodite defaulta i krenete od nule, argumenti za državno finansiranje bilo kakve nauke su vrlo slabi. Već sam po komentarima kod prethodnih postova pisao kako je moralni argument posebno naopak. Davati dodatna sredstva najtalentovanijima i najpametnijima, dakle najpovlašćenijima među nama, je nepravedno po bilo kojem moralnom kodu koji izaberete -- hrišćanskom, islamskom, Marksovom, Nozikovom, Rolsovom. Dakle moralni argument je lako eliminisati bez obzira na ideologiju. Niko ne zagovara preraspodelu prema najprivilegovanijima.

Ostaje utilitarni argument, a to je da razvoj nauke donosi napredak koji se preliva na sve nas, pa smo na kraju svi dobitnici. Pošto je ta dobit navodno toliko velika, uzimanje od radnika i davanje naučnicima je opravdano, jer na kraju, za nekoliko godina, i sami radnici od toga profitiraju. Za taj argument, međutim, nema dobre empirijske podrške. Nema podrške čak ni u naučno najrazvijenijim zemljama sveta kod kojih načelno ima šanse za tako nešto, a gotovo sigurno to nije slučaj van njih, gde je doprinos nauke dosta skroman. Recimo Bill Easterly u Elusive Quest for Growth pokazuje kako porast ulaganja u nauku nije doneo nikakve rezultate i citira veliki broj dodatnih studija o tome.

Razlog za izostanak ekonomskog efekta nauke je to što je veza između državnog izdvajanja za nauku na jednom kraju i ekonomskog rasta na drugom kraju veoma posredna. Od svog naučnog izdvajanja države, samo jedan mali deo je efikasan -- svako ko je imao dodir sa državnim fondovima to zna. Od tog dela, samo jedan je povezan sa nekakvim ekonomskim rastom. Ekonomski rast jeste jednim delom posledica tehnološkog progresa, ali ne nužno progresa podsticanog od strane države (videti prethodni Markov post). Točkići za kofere su privatni i gotovo besplatni izum, dok su cipele koje rastu rezultat višegodišnjih donacija državnim institutima. Dalje, od tehnološkog progresa je za ekonomski rast mnogo važniji institucionalni kontekst. Rast je posledica pre svega razmene, a u delu u kojem jeste posledica inovacija, važniji od samih tehnoloških inovacija je sistem podsticaja (videti ovaj moj post). Sve u svemu, nema dokaza o neto ekonomskoj isplativosti ulaganja u nauku. A u manje razvijenim zemljama, neto efekat je gotovo sigurno negativan.

Odakle onda naučnicima ideja da zaslužuju jedan deo rudareve plate? I ne samo naučnicima nego velikoj većini ljudi koja misli da naučnici zaslužuju nešto više od onog što mogu da zarade. Ja mogu jedino da mislim da se prosto radi o defaultu. Pošto je nauka dugo vremena sponzorisana, to je počelo da se tretira kao njihovo stečeno pravo, dok se na nesponzorisanje onda gleda kao na ukidanje postojećeg prava. Otuda ogorčene reakcije ljudi iz Petnice i svih ostalih. Jer ja mislim da oni ne traže svesno privilegiju, već što je mnogo gore, ozbiljno misle da zaslužuju državne donacije. Zbog toga je država neodgovorna, neoliberali ispadoše zli i pokvareni, ali ja mislim da se jedino radi o iluziji zasluge koja je posledica postojećeg dobro etabliranog sistema finansiranja.