Suština teorije srednjeg birača je da postoje dve partije. Pošto je "winner takes all" situacija, obema strankama je dovoljno da uzmu srednjeg birača (i naravno sve glasove sa svoje strane političkog sprektra) i da pobede za jedan glas i uzmu svu vlast. Osnovni trejdof koji političari prave u ovakvom sistemu je - koliko će mojih hard-core članova apstinirati zato što se približavam centru? Izbori se tu gube ili kao rezultat pogrešne procene šta srednji birač želi da čuje, ili kao rezultat nepoverenja srednjeg birača u ono što čuje.
Kakva je razlika ako postoji višepartijski sistem vlasti (čitaj - proporcionalni izborni sistem)?
Prva velika razlika je da sada ne možeš da se slobodno približavaš centru. Umesto dvopartijskog sistema, u kojem najgore što može da ti se desi je da neko apstinira, u proporcionalnom sistemu postoje druge stranke koje čekaju tvoje "ublažavanje stavova" kako bi ti preoteli hard-core članove.
Dakle, da govorimo o Americi, ne bi bilo nikakve sumnje da bi Nikolić i Tadić vodili istu politiku po pitanju Kosova i EU, jer prosto srednji birač to želi. Ali u Srbiji Toma približavanjem Tadiću po pitanju EU otvara desno krilo za napade radikala i DSS-a, što može da mu bude problem, posebno ako radikali zadrže svoj "nikada sa Tomom" stav.
Drugi problem sa primenom teorije srednjeg birača na situaciju u Srbiji smo videli nakon prošlih izbora, gde je Dačić bez većih problema "preskočio" na drugu stranu. Dakle, iako su nacionalisti osvojili srednjeg birača (apsolutnu većinu), to im nije mnogo značilo, jer se Dačić naknadno setio da je DS u stvari levičarska stranka i, kao takva, mnogo bliža SPS-u.
Sve u svemu, mislim da obe ove stvari (nemogućnost lakog odricanja od ekstremnih članova i mogućnost "preskakanja" nakon izbora) čine teoriju srednjeg birača u velikoj meri neprimenjivom na Srbiju.
No comments:
Post a Comment